Pitanja i odgovori – Emil Vlajki

http://www.youtube.com/watch?v=0B9EKeioCZE

Тајни рат руског председника: Путин скида Америку до гола

Изгледа да Путин игра са Западом исту игру у коју је Запад хтео да увуче Русију. Транзит у Авганистан, транзитни пункт у Уљановску – све су то елементи игре која увлачи америчку економију у огромне трошкове

Полако али сигурно, Путин враћа територије, изгубљене у последњих 20 година. Америка и њени партнери очигледно каскају за инцијативама Путина

Путин намеће своју игру. Као што је познато, за поновно наоружавање војних снага Русије у наредних десет година биће потрошено до пола билиона америчких долара. То је невиђена сума за руски буџет. Сасвим је јасно да ће САД, да би пратиле тај програм, морати да потроше вероватно и четири пута више. Таквих пара сада нема, тако да Путин напросто скида Запад до гола

Драстично се смањује зона долара и шири се зона рубље. Тако, например, са Турском и са земљама ЗНД Русија ће почети да води новчане операције у њиховим валутама, а то изазива бес ФРС САД. Свакој другој држави то не би прошло, али Русију чувају Бог и нуклеарно оружје

Путин је велики мајстор политичке игре и увек у рукаву има неколико потребних карата. Његов тајни рат пре свега прати главни циљ – ФРС. Пре или касније дискредитовани ФРС мора да падне

СВИМА је познато да бивши обавештајци не постоје.

У Русији чак и деца знају да су од руских обавештајаца више привржени својој отаџбини само они у Холивуду. Председник Путин тешко да је изузетак и, вероватно, заузимајући данас то место, он чини мало више него што је то чинио његов претходник.

Ван граница Русије такође велики број разноразних политичара признаје ефикасност председника Путина. Једноставно, ова ефикасност је некако сумњива, превише је ефикасна. Превише је Путин усмерен на резултат.

Хајде да размотримо палету скоријих догађаја.

На постсовјетском простору: Гагаузија на референдуму одлучује о приступању Царинском савезу. Сакашвили се издувао као ћуран уочи америчког Дана захвалности. Грађани Летоније добијају право на традиционално писање презимена и имена оца у личним картама. Естонија је приморана да нагло смани трошкове за војне намене. Јанукович је најавио потребу за придруживањем појединим одредбама Царинског савеза.

Ван граница Русије: Шеф Министарства спољних послова Немачке позвао је Немце да се односе са поштовањем према руским држављанима. Посета Путина Турској је окончана у позитивном тону, многобројни уговори и нове сјајне перспективе за обе стране. Сенат САД је донео одлуку да обустави финансирање истраживања новог Ракетног система за против-ваздушну одбрану MEADS. Гласање у вези палестинског питања завршило се успешно по Русију. Већина земаља је гласала солидарно са Русијом, а не са САД.

Неко може да постави питање: шта је уопште заједничко свим овим сасвим независним догађајима? Одговор може да буде веома једноставан: Заједничко у свему томе су – интереси Русије.

Бивши Министар Одбране САД господин Роберт Гејтс данас покушава да схвати како је то организовано у Русији. Он је постао познат кад је заједно са својим учитељем, господином Бжежинским, увукао СССР у рат са Авганистаном. То је била тешка лекција за Русе, али су је они добро научили.

Стари лисац Гејтс покушава с времена на време да увуче Русију у неки од разарајућих ратова, али, или је он изгубио кондицију или му се са руске стране супростављају „превртљиве батице“, Гејтсу то никако не полази за руком. Интересантно је у вези са тим понашање руског председника.

Изгледа да Путин игра са Западом исту игру у коју је Запад хтео да увуче Русију. Транзит у Авганистан, транзитни пункт у Уљановску – све су то елементи игре која увлачи америчку економију у огромне трошкове. То је, тако рећи, у сфери „сарадње“, али се тиме игра не ограничава. У земљама где Русија и Америка директно конкуришу, ни тамо није све тако једноставно.

Онима, који пажљиво прате политичке догађаје у свету, јасно је како, полако али сигурно, Путин враћа територије, изгубљене у последњих 20 година.

Амерички партнери очигледно каскају за инцијативама Путина. Са тиме је повезано то што обојене револуције брзо губе своју боју, остављајући иза себе осушене силуете људског достојанства бивших грађана СССР.

Да ли је потребно говорити о томе да без Русије желе да живе само успешни и богати, а таквих, као што је познато, нема више од 5-7 процената. Остали грађани одавно желе да живе „по старим правилима“, разуме се совјетским. Ситуација се развија тако да су САД спремне да одустану од Украјине и Грузије, само да оне легну као неподношљив терет на руска рамена, као у стара добра совјетска времена, па да руска економија не издржи, као што је то било са совјетском економијом. Али, Путин тврдоглаво не жели да преузима одговорност за националне економије и да их вуче на леђима Руса.

Путин намеће своју игру. Као што је познато, за поновно наоружавање војних снага Русије у наредних десет година биће потрошено до пола билиона америчких долара. То је невиђена сума за руски буџет. Сасвим је јасно да ће САД, да би пратиле тај програм, морати да потроше вероватно и четири пута више. Таквих пара сада нема, тако да Путин напросто скида Запад до гола.

Раније су САД сасвим добро користиле туђи новац који је рекама текао у САД. Сваки дан у 2008. години у виду инвестиција „приливало се до милијарду долара“. Сада нема ни свог ни туђег новца. Осим тога, драстично се смањује зона долара и шири се зона рубље. Тако, например, са Турском и са земљама ЗНД Русија ће почети да води новчане операције у њиховим валутама, а то изазива бес ФРС (The Federal Reserve System) САД. Свакој другој држави то не би прошло, али Русију чувају Бог и нуклеарно оружје.

Крајем прошлог века и у току прве деценије овог, Русија је трпела подли однос Запада према њој. Изгледало је да га и Путин једноставно трпи, али се испоставило да је већ тада Путин дубоко у себи припремао реванш. Сетите се времена кад су се сви трудили да шутну Русију, чак и микроскопски мале, попут гљивичних спора, земаља Балтика. Исто тако гадно су се понашали и они који пре СССР нису ни сматрани државом, например Молдавија. Даље од свих отишао је слабоумни Сакашвили.

Не може нико да каже да је иницијатива да се започне рат у Јужној Осетији била његова.

Узимајући у обзир да је у Грузији била размештена америчка војска, може се тврдити да САД никада не би дозволиле једном банана-краљу да ради по својој вољи и да на тај начин угрози америчке грађане или чак да увуче САД у рат са Русијом. Тако да испада да су САД и Израел знали за планове Сакашвилија и чак су непосредно учествовали у њима. Сакашвилија су напросто искористили и, узгред да буде речено, данас су САД спремне да га се одрекну.

Сви су се ови догађаји посматрани и систематизовани по наредби Путина. Израђивани су асиметрични одговори, увек оштри као бодеж. Баш ти контранапади изазивали су осетне штете. Овде можемо говорити и о изласку из договора ДОВСЕ, када је Русија одбила да поштује њихове услове, било је и мноштво других одговора. Све их је обједињавало једно – да се економија САД не заустави у разбацивању средстава.

Путин врло добро схвата да никакви међународни уговори неће одвратити САД и НАТО од искушења да завладају руским огромним резервама питке воде. Међународни уговори нису спасли Југославију, Ирак, Авганистан, Либију, а сада је дошла на ред Сирија. Разуме се да ће доћи време да се испроба чврстина Русије.

Русија не жели да јој се прикључи ујка Сем, читај – крупни амерички капитал.

Путин је схватио да Русија има само један задатак. Шта год буде изабрано – сарадња са САД или супарништво – то треба да кошта Америку максимално.

Путину не одговара да САД изведу своју војску из Авганистана, не треба да се прекину подгревања од стране Америке ситуација у читавом свету. Јер, то исцрпљује економију САД – главно оружје Америке.

Раније никако није успевало да се САД ухвате у финансијске маказе – максимални трошкови уз минималне приходе, међутим аналог руског пијандуре-председника – председник каубој је гурнуо земљу у економски потрошачки амбис и ту је Путин схватио да није време за спавање.

Треба на било који начин учврстити статус-кво.

Због тога су и били одобрени програми усмерени на сарадњу, руски транзит америчке робе и слично. Сад треба само да се настави са сличним напорима и Америка ће сама себе да доведе до банкрота.

Обама је, међутим, почео у последње две године да смањује трошкове своје економије. Били су обустављени многи програми, испоруке војне опреме и чак из неких врућих тачака била изведена америчка војска. Без финансијске подршке остале су и земље и покрети и једноставно неки људи који су се раније веома лепо хранили код Државног департамента (неки се од њих и данас веома лепо хране). Сазнало се да су многи одбрамбени програми и програми поновног наоружавања САД стављени под гиљотину.

То не одговара Путину и он зато најављује да ће опремити војску за пола билиона долара. Хтела-не хтела, Америка ће морати да исповрне неколико пута већу суму како би могла да прати Русију.

Поред тога, Путин издваја и додатних 134 милијарде рубаља за развој војно-космичких програма, и то се дешава у време кад конгрес покушава да затвори пројекат Ракетног система за против-ваздушну одбрану MEADS који се налази у последњој фази израде. Путину јавно не одговара да се ти радови не заврше и да се финансирање прекине. Он стално иде један корак испред Обаме.

Данас баш Путин изводи америчку економију на највеће трошкове, у исто време своје „спољне“ трошкове Путин не повећава и нарочите трошкове Русија нема.

Генерално говорећи, све ово личи на веома вешто навлачење. Најавити билионске расходе за одбрану у постојећим условима практично значи упропастити САД.

Читалац може да узврати да ни за руски буџет то неће бити мало. А баш ту и настају главне недоумице. Најавити издвајање средстава и стварно их издвојити – то су различите ствари. Данашња делатност у борби са пљачком средстава у војсци, у пројекту Глонасс и на другим пројектима може да буде једноставно замазивање очију. Наводно, ми смо издвојили новац, али су њега покрали. А можда нико није ни издвајао? Рецимо за Глонасс је издвојен део, а за остатак речено да је покраден. Исто и у вези са другим одбрамбеним програмима.

Ово „навлачење“ (ако је то стварно тако) има статус стратешког оружја и може да буде са неограничено великим трошковима и неограничених размера.

Путин је велики мајстор политичке игре и увек у рукаву има неколико потребних карата. Његов тајни рат пре свега прати главни циљ – ФРС. Пре или касније дискредитовани ФРС мора да падне. Земља ће живети на реалном новацу, тада ће вероватно САД и Русија моћи да постану партнери, али за сада односи нису нимало једноставни и реално је данас иницијатива на страни Русије.

(Факти)

Сродни чланци

• 19. децембар 2012. — Путин поручио Американцима: Доста, оставите Србе на миру!
• 22. фебруар 2013. — Чак 54 одсто грађана Русије сматра да се САД непријатељски односе према њиховој земљи
• 16. фебруар 2013. — И САД и Јапан дизали ратне ловце због два руска ,,медведа”
• 16. фебруар 2013. — САД прети Грчкој ако енергетски сарађује са Русијом
• 16. фебруар 2013. — Жириновски: “Није метеор, већ ново оружје САД”
• 11. фебруар 2013. — Русија забранила америчко месо, САД бесни

Zemanta

Овај чланак је објављен у СВЕТ
Обележен Владимир Путин, економија, Русија, САД, транзит у Авганистан, транзитни пункт у Уљановску.
Сачувајте линк permalink.

Александар ПАВИЋ: Борба за Косово или три корака ка српској слободи

Борба за Косово или три корака ка српској слободи

 

Александар ПАВИЋ | 27.02.2013 | 00:01

Фонд Стратешке Културе

Тако близу а тако далеко. Слобода за Србију. Ствар је толико једноставна и очигледна да је за већину компликована и невидљива. Србија сада има прилику да освоји своју слободу у три лагана корака: 1.Зауставити бриселске преговоре. 2. Заустављање бриселских преговора аутоматски зауставља и “европске интеграције”и признање “Косова”. 3. Заустављање “европских интеграција” и очување косовске тапије враћа Србији слободу избора. Таква – и само таква Србија добија прилику да постане господар сопствене судбине. На првом месту зато што је у ЕУ чека само судбина колоније. То јест – када би икада у ЕУ била примљена, зашта не само да не постоје никакве гаранције, већ ни било какви реални изгледи. На другом месту зато што тада Србија добија прилику да се окрене својим правим пријатељима и природним савезницима, а не лажним “стратешким партнерима”, који ће, као што је случај са западним силама или да исисавају њена богатства за сопствени рачун или, као што је случај са америчким вазалима попут Турске и Емирата, да заузимају место које би иначе преузели њени већ поменути пријатељи и природни савезници. Само таква, слободна Србија би могла да заштити своју пољопривреду– тј. једног од својих крунских драгуља. Само таква Србија не би била приморана, као што је сада обавезна да учини према Споразуму о стабилизацији и придруживању са ЕУ, да продаје своју земљу странцима– од којих ће многи бити само експоненти држава или снага чији су интереси супротстављени Србији. Само таква би Србија дошла у прилику да (изнова) развија сопствену индустрију и (стварну) предузимачку класу, и да се ослања на своје, па тек онда на стране инвестиције. Само таква Србија би била оспособљена да сачува своју целовитост – уместо да удовољава спољним захтевима који воде у даље распарчавање земље, као што су “унапређена” војвођанска аутономија какву већ сада наговештава Шеф канцеларије за Косово о Метохију, Александар Вулин.[1] Или “аутономија” за рашко-полимску област, какву најављује Муамер Зукорлић, уздајући се у “искреног четника” Томислава Николића.[2] Или источна Србија умањена за апетите великобугара огрнутих у жуто-плаве бриселске барјаке. Тек тада би се стекли услови да одлуке поново почну да се доносе у Београду, а не у Бриселу,Вашингтону и/илиБерлину, тј. свуда само не у Србији. Тек тада би се војска Србије градила и пројектовала према сопственим потребама, а не према амбицијама и интересима глобалних “усрећитеља” – чија је једна од нескривених амбиција управо та да Србија буде што мања и слабија а, ако је могуће, да је уопште и нема. Више него икада, сада би требало да је јасно да Косово није “баласт”, како тврде малодушни, потплаћени или безидејни, нити да је Косово мамац којим се привлаче а затим и разочаравају бирачи. Косовоје, као што је увек и било, као што му је очигледно суђено да увек буде – кључ српске слободе, правде иистине. Сад се враћамо на почетак текста, тј. на ставку 1. и кључно питање: како зауставити тзв. бриселске преговоре? То не би смео да буде проблем – ако уопште постоји већ увелико извикани “патриотски блок”, који наводно може да рачуна на 20-30% бирачког тела (уствари, ако је судити према степену евроскептичности који региструју чак и контролисане анкете, или проценту оних који би изабрали Косово пре него ЕУ – то бирачко тело је потенцијално много веће). Нека се групације које га чине никада не уједине у предизборну коалицију. Нека, ако нема друге, наставе да гаје (не)оправдану међусобну суревњивост. Али – дужне су да се уједине око једне ствари, која им је свима у програму: око одбране Косова. И управо се сада пружа та прилика, да се са (програмских) речи пређе на дело. Половина априла – тачније 16. април, дан када ће Европска комисија поднети извештај Савету ЕУ о напретку Србије на “европском путу”, тј. у предаји Косова – циљ је на који патриотски блок (са или без наводница) може – и мора да пуца. Да дотад организовано, сложно мобилише довољно људи – макар једнак броју Бугара који су срушили владу због високих цена струје – који неће дозволити даљу предају Косова и гурање косметских Срба у чељусти Тачијеве монструм-државе. За оне, малодушније, који сматрају да је то “прекратко” – постоји и “поправни” рок: до (какве ли случајности!) Видовдана, 28. јуна, када државе-чланице ЕУ треба да донесу одлуку о томе да ли би благоизволели дати Србији комад магле који се зове “датум” за започињање преговора о приступању ЕУ. Све ово не би требало да буде тешко. Радикали су показали да могу да окупе више хиљада људи, када су обележавали десетогодишњицу злочиначког хашког утамничења Војислава Шешеља. ДСС је показао способност да пред националним форумом и у Народној скупштини објави да је власт спремна на предају целокупног Косова.[3] Мање организације су показале да су у стању да удруженим напором изведу неколико хиљада људи на протест против границе са Косовом и Метохијом. Двери редовно објављују жестоке критике на рачун косовске политике садашње владе. Трећа Србија се, усред донедавно непријатељске територије, бори за повратак ћирилице у јавни простор. Има их још. Све ове организације заједно везују на хиљаде активних чланова који би се сигурно одазвали на позив на протест, поготово ако би био заједнички. Али – предуслов за то је да до позива дође. Ту Србима нису потребни Руси – јер, заиста, зашто би били већи Срби од Срба. Ту Србима није потребно више него да се сете речи остарелог краља Петра Првог Ослободиоца који је у свом дневнику, 11.11.1915. у Призрену записао: „Јадна Србијо, на кога си полагала! Стара српска пословица: ‘У се и у своје кљусе’, на никог више и никад. Бар да нам нису обећавали сами. Ми им тражили нисмо, али смо им лудо поверовали. Али, Мајко Србијо, твој те Бог чува и неће дозволити да тако храбар и великодушан народ пропада, кривицом како званих, тако и незваних непријатеља.” Освојиће Србија своју слободу, која јој је сада баш на домак руке – ако се у њој нађе довољно храбрих и великодушних. А тада ће се је и прави пријатељи сетити. Али прво треба да је (поново) примете.     [1]Више од суштинске аутономије за Србе // РТС 18.02.2013. [2] http://www.pressonline.rs/info/politika/263870/zukorilic-nije-pravedno-da-albanci-dobiju-kosovo.html [3] http://dss.rs/vlast-pristala-na-celokupnu-predaju-kosova/

Мехољић: Био сам на списку за ликвидацију

РЕПУБЛИКА СРПСКА | 26/02/2013 | 08:44

Мехољић: Био сам на списку за ликвидацију

Извор: Агенције

Ратном начелнику Полицијске станице у Сребреници Хакији Мехољићу није познато да ли су постојали спискови за ликвидацију сребреничких Бошњака који су, према мишљењу неких тадашњих муслиманских структура, превише знали, али потврђује да је упозорен „да се чува“. Такође, он потврђује да су многи Бошњаци страдали приликом повлачења из Сребренице према Тузли.

Коментаришући наводе предратног предсједника Извршног одбора општине Сребреница Ибрана Мустафића, који је говорио о таквим списковима, Мехољић је потврдио да му је у колони пришао Хамдија Фејзић, садашњи потпредсједник Скупштине општине Сребреница, и рекао му да се чува јер је на списку за ликвидацију.

„Питао сам га – од кога да се чувам? А он је одговорио: Довољно сам ти рекао“, прича Мехољић и наводи да је почео да „игра своју игру“ када је сазнао за ту опасност.

„Одвојио сам се од колоне која се већ више пута прекидала у општем расулу и када сам стигао на територију под контролом Армије БиХ, прикрио сам се неколико сати и нисам одмах изашао из шуме иако су ме поименично дозивали, што значи да је неко пратио и тачно знао да сам био у тој групи“, истиче Мехољић.

Он објашњава да није био у чланству СДА, са чијим је лидерима био у сукобу, и да до данас није сазнао да ли су заиста они правили такве спискове и да ли су постојали спискови Бошњака које је требало „елиминисати“ зато што су знали „више него што треба“ према оцјени тадашњег војног и политичког руководства Сребренице, што тврди Мустафић.

Због отвореног неслагања са војним и политичким руководством Сребренице, Мехољић каже да му је у рату „четири пута пресуђивано“, али да је ипак сачувао главу, и да је због тог искуства морао да буде опрезан и да се чува да га не би ликвидирали припадници његовог народа приликом повлачења према Тузли.

„Убрзо сам у Тузли `проговорио` за медије и испричао шта се све дешавало у Сребреници, а то сам учинио да бих сачувао себе. Као дугогодишњи полицајац знао сам да ме, када наведем имена оних који су одговорни и од којих ми је пријетила потенцијална опасност, не смију ликвидирати, јер би се знало ко је то учинио, потврдили би тиме моје сумње и морали би да одговарају“, каже Мехољић.

Он се присјећа да се колона која је кренула од Сребренице више пута прекидала, групе су се одвајале, многи су остајали због исцрпљености, рањеници нису могли издржати пјешачење и долазило је до нервних растројстава и самоубистава, као и враћања појединаца и групица назад према Сребреници ради хране.

„У таквом стању беспомоћности и напуштености људи су свашта радили – убијали су се бомбама и на друге начине, очеви су остављали лакше рањене синове, јер их нису могли носити и свако је у том расулу мислио како да сачува властити живот“, присјећа се Мехољић.

Мехољић потврђује да су многи настрадали у душевном растројству, али да се тачни подаци о томе никада неће сазнати због расула које је тада наступило. Људи су кретали на разне стране, по властитим процјенама и плановима; групе Бошњака су лутале шумама, сусретале се и отварале ватру једне на друге, неки су се вјешали, убијали, наилазили на минска поља – прича Мехољић.

Он, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за, како каже, „издају Сребренице“ и понавља оно што је давно изнио у јавност – да је Изетбеговић делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске.

Истиче да је бошњачки ратни политички и војни врх омогућио Насеру Орићу излазак из Сребренице неколико мјесеци прије њеног пада, што је био знак да је „Сребреница жртвована“

Што се тиче тврдње Ибрана Мустафића, коју су претходних дана пренијели скоро сви медији на овим просторима – да су, док су се повлачили према Тузли, Бошњаци убили од 500 до 1.000 својих сународника „који су знали више него што су смјели“ и били на списковима за ликвидирање, Мехољић каже да Мустафић није изашао у колони и није пјешачећи стигао на територију под контролом Армије БиХ, те да не може знати шта се све догађало.

Мехољић наводи да нико не може знати колико је људи и на који начин настрадало у општем расулу које је завладало приликом повлачења бошњачке војске и мушкараца преко шума из Сребренице, у јулу 1995. године

Ипак, Мехољић није искључио могућност таквих ликвидација, али каже да он није био очевидац и да није имао та сазнања.

Književno popodne, Hommage an Ljiljana Lili Lukić – Pach

 Hallo Ihr Lieben,
ich würde mich freuen wenn ihr zu unserer Gedenkveranstaltung
am 23. März um 16 Uhr in der Cafeteria im Bürgerhaus Hilden
kömmen werdet.
Bitte meldet euch bei mir an.
Liebe Grüße
Dragica

Dragi moji,
radovala bih se kada biste mogli doci na nase knjizevno popodne
posveceno pokojnoj Ljiljani Lili Lukic 23. marta u 16 casova
u Cafeteriji Gradske kuce u Hildenu.
Javite mi da li dolazite.
Srdacni pozdrav
Dragica

Hommage an Ljiljana Lili Lukić – Pach

(Bürgerhaus, Cafeteria – 3. Etage; Mittelstrasse 40; 40721 Hilden )

am 23. 03. 2013 um 16:00 Uhr

Musikbeitrag: Denny Levon – Gitarre

Moderation:

Dr. Pilar Baumeister – Köln

Dragica Schröder – Hilden

Thema:

Arbeit und Werk der Autorin Ljiljana Lili Lukić – Pach

Weitere teilnehmenden SchriftstellerInnen von mehreren Städten NRWs:

Antonio Morten – Köln; Zdravko Luburić –Remscheid;

Savo Kostadinovski – Köln; Anne Jüssen – Köln;

Jan Michaelis – Düsseldorf

Buchvorstellung – Dragica Schröder – Hilden:

zweisprachige Anthologie ZWISCHEN ZWEI WELTEN

Schöpferische Pause

Öffentliche Sitzung der Autorinnen und Autoren mit Migrationhintergrund im VS NRW –

in Hilden mit Diskussion

Veranstalter:

Verband Deutscher Schriftsteller NRW und

Jugoslawisch – Deutscher Kulturverein Hilden e.V. in Zusammenarbeit mit Kulturamt Hilden

Шешељ, десет година без пресуде

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1272750/%D0%A8%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%99%2C+%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82+%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D0%B1%D0%B5%D0%B7+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B5.html

KONGRES INTELEKTUALACA SRBIJE

DRAGAN PETROVIĆ: KONGRES INTELEKTUALACA SRBIJE

ponedeljak, 25 februar 2013 15:50

Skup intelektualaca je sazvao Organizacioni odbor, na čijem čelu je inicijator poduhvata prof. dr Slobodan Komazec

Od predstojećeg skupa intelektualaca Srbije, najavljenog za sredu 27. februar (sa početkom od 10 časova u beogradskom Domu sindikata), verovatno ne treba odmah očekivati previše, ali je ohrabrujuće da će do ovakvog skupa uopšte doći.

Srbija, kao i srpski prostori u celini, su se tokom poslednje dve decenije našli u vrtlogu velikih izazova, geopolitičkih promena, društvenih kriza. Kao i sve zemlje i društva koja su se protekle dve decenije našla u tranziciji, eks-jugoslovenski prostor, uključujući i Srbiju, zahvaćeni su naglim raslojavanjem, pauperizacijom srednjeg sloja, pojavom siromaštva i različitih oblika društvene i političke krize. Uloga intelektualaca je za to vreme na neki način skrajnuta.

Skup intelektualaca je sazvao Organizacioni odbor, na čijem je čelu inicijator čitavog poduhvata univerzitetski profesor dr Slobodan Komazec. Komazec je tokom svoje naučne i profesorske karijere kao ekonomista predavao na svim najvažnijim univerzitetskim centrima eks-Jugoslavije, uključujući i obavljanje funkcije dekana na ekonomskim i pravnim fakultetima u Splitu, Zagrebu, Beogradu (predavao je i na Univerzitetu u Ljubljani, Sarajevu, Banjaluci, Novom Sadu, Podgorici i Skoplju, kao i na fakultetima u Rijeci, Zadru, Dubrovniku i Kragujevcu). Autor je više od 60 knjiga – naučnih monografija i više od 40 univerzitetskih udžbenika.

Zajedno sa drugim najuticajnijim ekonomistima na postjugoslovenskom prostoru (Jože Mecinger, Slavko Kulić, Mlađen Kovačević, Jovan Dušanić, Časlav Ocić i dr.), sve vreme tranzicije se oštro protivio provođenju neoliberalnog koncepta ekonomije, koji je naročito u poslednjoj deceniji postigao katastrofalne rezultate u praksi ne samo na južnoslovenskom prostoru već i svuda u svetu gde se primenjivao. Tome treba dodati da je prof. Komazec u idejnom smislu kritičar američkog finansijskog i političkog hegemonizma, da je u svojim radovima predvideo i svetsku ekonomsku krizu, koja je zapravo po svom strukturnom uzroku i direktnim posledicama pre svega zapadna (američka) kriza, koja između ostalog ubrzava prelazak svetskog poretka ka multipolarizmu.

Imajući sve navedeno u vidu profesor Komazec ima stručnu i moralnu kvalifikaciju da bude pokretač jednog ovakvog skupa, koji je pre svega poziv srpskoj inteligenciji za jedan stručni dijalog u pravcu iznalaženja mogućnosti da Srbija prebrodi svoju višedimenzionalnu krizu.

U tom pravcu predstojeći skup intelektualaca Srbije imaće kao svoju inicijalnu oblast analize, pre svega ekonomska i socijalna pitanja, ali i druge važne oblasti organizovane u okviru pet tematskih sesija. To su:

— Ekonomska i socijalna kriza i mogući izlazi;

— Socijalna pitanja u okviru društva Srbije;

— Pitanje Kosova i Metohije;

— Međunarodno okruženje i interes Srbije i srpskog naroda u celini;

— Kultura i mediji.

Organizatori skupa očekuju, pored analize, i konkretne predloge za prevazilaženje postojeće krize našeg društva i zemlje. Za pretpostaviti je i mogućnost formiranja nekog oblika koordinacionog tela na kraju skupa, koje bi sazivalo slične aktivnosti i u budućnosti.

Pozvano je oko tri stotine mahom naučnih radnika, ali i drugih stručnjaka u oblasti diplomatije, finansija, kulture. Iako se organizator trudio da u prvom redu kriterijum pozivanih bude stručnost i rezultati rada u nauci, usudio bih se da konstatujem da su najviše pozivani stvaraoci društvenih nauka, a po političkom spektru mahom oni koji pripadaju patriotskoj i središnjoj opciji.

Tome treba dodati i pragmatske razloge organizatora jer je bilo neophodno stupiti u kontakt sa pozvanima, a to se moglo ostvariti samo preko direktnih poznanstava i od ranije uspostavljenih kontakata. Sledeći slični skupovi tako bi imali više šanse da obezbede učešće i za one pojedince stručnjake i stvaraoce, koji sada iz različitih tehničkih i drugih razloga nisu pozvani ili pak ne budu mogli doći na skup.

Autor je član Organizacionog odbora Kongresa intelektualaca

 

E-KNJIGA; PESME I POEME, autor Dušan Nonković

http://poemecitatrs.blogspot.com/

*PROMOCIJA KNJIGE* *Ištvana Kaića „Iz sna ka čemu?:

U ponedeljak 25. februara 2013. godine u 19h

u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu

održaće se

*PROMOCIJA KNJIGE*

*Ištvana Kaića „Iz sna ka čemu?: **Neka mesta lakanovske psihoanalize**“*

Knjigu će predstaviti Radovan Vlahović, direktor Banatskog kulturnog centra,

nakon čega će autor održati predavanje pod nazivom

*“Šta se dešava sa označiteljima dok sanjamo? – Frojd i Sosir ruku pod
ruku“.*

Posle predavanja sledi diskusija.

(izdavači: Banatski kulturni centar i Službeni glasnik)

Očigledno pitanje koje sad treba da postavimo je: zašto tumačenje ovako
bezazlenog sna mora da vodi do seksualnog motiva, tj. da se odnosi na stid
i nezadovoljstvo izgledom tela? Pa, zato što je to tema kod nje koja, na
neki način, izbegava da se uputi u normalne tokove simbolizacije, jezika, za
razliku od momenata o štimovanju klavira, ili skidanju jakne. U pitanju je
označitelj kojem nedostaje sopstveno označeno. To je stvar koja se dakako
primećuje, ali oko koje je nezgodno bilo šta reći, a kamoli na to skrenuti
pažnju da je problem (‚*naravno** **da** **ti** **ništa** **ne** **fali*‘,
itd.). A ukoliko pak to učinim, odgovoriće mi se jednim uzaludnim pokušajem
njegovog prevazilaženja (‚*ako** **me** **zaista** **voliš,** **prihvatićeš*
* **me** **ovakvukakva** **sam *‘ i sl.). Na ovaj način, tema kao da sebe
zaobilazi koristeći druge označitelje i otvarajući gomilu novih karika u
lancu koje se brane i udaljuju od praznine u shematizaciji. A celine koje
dolaze na mesto ovih su u odnosu na to bezazlene, i obične, baš kakav je i
materijal ovog sna (‚*zamisli,** **sanjala** **sam** **jebeni** **klavir…*
‚). Međutim, to sve ukupno uopšte nije bezazleno! Jer to je ista ona stvar
zbog koje će neko malo-malo da promeni raspoloženje, okrenuti se i
odreagovati prisilnom neurozom, bez ikakvog, ili dajući neko trivijalno i
glupo objašnjenje (‚*opet** **je** **učinila** **nešto** **što** **ne** **
mogu** **da** **razumem *‘).

(odlomak)

AKO VAM JE DO SADA BILO NEŠTO NEJASNO POSLE OVOGA FILMA BIĆE VAM SVE JASNO I PO PITANJU RAZBIJANJA JUGOSLAVIJE itd, Belgijski parlamentarac otkriva pozadinu rata u Maliju

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=LHjY1FniIrk