Волстрит под окупацијом

Свет

Волстрит под окупацијом

Нови модели друштвеног активизма стигли су до центра финансијских спекулација и при томе добили подршку Мајкла Мура и Ноама Чомског

Покрет „Окупирајте Волстрит” добија све већу подршку (Фото Ројтерс)

Они су лопови! Они су гангстери! Клептомани, узвикивао је Мајкл Мур у центру њујоршког финансијског кварта, док је тврдо језгро покрета „Окупирајте Волстрит” хорски понављало његове речи, како би поруку чули и учесници у позадини. Активисти, које је контроверзни амерички редитељ дошао да подржи, организовали су се глобалном акцијом преко друштвених мрежа и од 17. септембра њих две стотине кампује под шаторима у парку код Њујоршке берзе, у срцу финансијског спекулантског друштва из чијих је фиока полетела текућа економска криза.

Нешто пре Мајкла Мура, демонстранте је ободрио и професор Ноам Чомски, еминентни лингвиста и још један контроверзни левичар и интелектуалац, добро познат и код нас у Србији због свог гласа против америчке политике на Балкану. Чомски, кога сатанизује конзервативна Америка али му се диве многе либералне организације широм света, упутио им је отворено писмо, назвао их „храбрим и часним” и изразио наду да ће њихова акција успети да врати политику на „здравији колосек”.

По уверењу активиста покрета, традиционални политички системи и организације изгубили су свој легитимитет, јер су се предали у руке финансијским институцијама. Учешће грађана у демократији своди се на узалудно гласање које не пружа избор.

„Најбољи начин, да се блокира демократија”, поручује им Чомски, „јесте да се доношење одлука одузме грађанству и препусти институцијама”. То могу бити принчеви и принцезе, свештеничке касте, војне хунте, партитократије (или страначке диктатуре) или модерне корпорације. У Америци, како је Чомски написао „окупаторима Волстрита”, не постоји вишепартијски систем, већ фракције једине постојеће „бизнис партије”.

Подршка Мура и Чомског омогућила је камперима на Волстриту, где се већ десетак дана сваке вечери приређују различите манифестације, да их примете и неки од америчких водећих медија. „Њујорк тајмс” разуме што су незадовољни, али им не прогнозира револуционарну улогу у промени друштва.

„Мало их је, расцепкани, са ефемерним циљевима, без вођства”, пише најпознатији амерички дневник.

Си-Ен-Ен је пустио Мајкла Мура да говори, али га је водитељ питао како то да се овај редитељ, који је новац стекао тако што је правио добре филмове који се гледају, сада буни против капиталистичког система. Мур је понављао увек исто: четири стотине људи (управо је изашла „Форбсова” листа са 400 најбогатијих Американаца, од којих је 50 Њујорчана) поједе увек девет од десет парчића пице. А само једно парче остаје за 250 милиона људи.

За разлику од „Њујорк тајмса”, Мур камперима прориче историјску улогу. „Нека вас не брине што вас је мало, иза сваког од вас стоје милиони, сви велики покрети рађали су се исто овако. За сто година сви ће знати да сте ви били ти пионири.”

Појединци пореде активисте на Волстриту са почетним окупљањима на тргу Тахрир у Каиру, али ту улогу су им оспорили блогери из Египта који тврде да камповање на Менхетну више личи на Вудсток него на „арапско пролеће”. Шпански аналитичари уверени су да је организација „Окупирајте Волстрит” само огранак оног што је 15. маја почело у Мадриду, и што се раширило по целој Шпанији и по неким градовима Европе. То су колоне „незадовољних” који су свој камп првобитно подигли на мадридском тргу Врата сунца.

Једна незапослена новинарка, по имену Марија Солана, била је међу првима која је дошла на мадридски трг, и тада је са још неколико пријатеља отворила профил на Твитеру, који сада има 70.000 следбеника. Сличне демонстрације једнако сазване дешавају се по целом свету, у Израелу, Индији, Италији…

Ови људи, како то анализира један харвардски професор, верују да политички живот треба да буде децентрализован, и да мање зависи од традиционалних државних или корпорацијских модела.

Али мало је оних који предвиђају да ће се данашња незадовољна младеж приклонити левом идеолошком блоку, иако на први поглед изгледа као да ка њему стреме. Они једноставно не признају окоштале структуре наслеђене из хладног рата или индустријске економије.

Окупатори Волстрита задовољни су подршком и Мура и Чомског, као што је Мур који је управо написао своју аутобиографију срећан што је имао прилику да игра важну улогу на Волстриту. Али тешко да ће нови модели активизма пристати да се утопе у старе поделе и да ће се ставити на било коју страну. Они управо чине све да такве хијерархије престану да блокирају демократију.

Зорана Шуваковић
објављено: 30.09.2011.

Дик Марти: Желим много успеха вашем данашњем сабору

Дик Марти: Желим много успеха вашем данашњем сабору

среда, 28 септембар 2011 10:29 | ПДФ | Штампа | Ел. пошта
Активности – Саопштења

Посланик Парламента Швајцарске и руководилац Комисије Парламентарне скупштине Савета Европе за утврђивање истине о трговини људским органима отетих и убијених Срба на Косову И Метохији, Дик Марти упутио је телеграм учесницима Сабора подршке српском народу на Косову и Метохији изражавајући жељу за успех Сабора. “Желим много успеха вашем данашњем Сабору”, каже се, поред осталог, у телеграму Дика Мартија. С друге стране, учесници Сабора у тексту данас усвојене Декларације одају посебно признање Дику Мартију на његовој политичкој и интелектуалној храбрости коју је испољио покретањем истраге о трговини људским органима отетих и убијених Срба и доприносу усвајању званичног документа Парламентарне скупстине Савета Европе.

Учесници Сабора захтевају да се даљи ток истраге одвија уз мандат Савета безбедности УН, јер једино то улива наду да ће истина бити утврђена и правда задовољена.

Jadranka Kosor i Bauk komunizma

Jadranka Kosor i Bauk komunizma

 

Piše: Tomislav Klauški
srijeda, 28.9.2011 18:15

 

Tweet

 

Jadranka Kosor je opet govorila o „crvenoj opasnosti“.

Onda je ustao saborski zastupnik SDP-a Arsen Bauk i podsjetio premijerku da je ona svojedobno bila članica „treće partijske konferencije Radio Zagreba“. „Za razliku od vas, ja nikad nisam bio u Partiji, kao i dobar dio mojih stranačkih kolega“, zaključio je Bauk.

Kako je Kosor na to reagirala? Prilično ležerno. Odmahnula je rukom i ironično se nasmijala.

Nije to bilo ništa novo, premijerka se smijala gotovo tijekom čitavog Aktualnog sata: malo zbog naručenih pitanja svojih zastupnika, a više da prikrije nervozu zbog pitanja oporbe.

Što je smiješno u partiji?

Ali ova njezina reakcija na Baukovu opasku bila je posebno intrigantna. Zašto Kosor misli da je smiješna činjenica kako je upravo ona koja plaši narod „crvenom opasnosti“ i sama donedavno bila njezinim integralnim dijelom?

I to zajedno s Darkom Milinovićem (smještenim dvije fotelje zdesna) i Lukom Bebićem (druga fotelja slijeva). Na čelu s pokojnim Franjom Tuđmanom čijim imenom premijerka Kosor ovih dana neobuzdano lamata. Sve su to bivši „partijaši“ presvučeni u velike Hrvate.

Nije onda jasno zašto se smije Jadranka Kosor. Možda zato što Baukova informacija nije istinita? Pa neka je onda demantira. Možda zato što joj je mladi zastupnik SDP-a evocirao uspomene na dane njezine mladosti? A Milinović joj na to poskrivećki namignuo.

Ili se premijerka smijala zato što je zapravo nije briga?

Nakotilo se komunista

U HDZ-u nakotilo toliko bivših komunista da bi bilo nenormalno – a i paranormalno – da se na njihovu čelu nalazi osoba bez ijednog dana partijskog staža. Oni koji govore o „crvenoj opasnosti“ tako su je dobro iznutra proučili da zapravo jedini imaju pokrića na nju upozoravati.

Nije Jadranka Kosor morala ući u Partiju. Ali se ipak učlanila, vjerojatno zato što je smatrala kako će bolje kotirati na svom radnom mjestu. Nije morala ući u HDZ. Ali se ipak učlanila kako više ne bi morala biti na svom radnom mjestu. Nego u državnom stanu.

I tako je, mic po mic, dogurala do mjesta predsjednice HDZ-a i hrvatske Vlade.

Koja je razlika između Linićeva i Šeksova prsta?

A sada takva osoba govori o „crvenoj opasnosti“. O tome da će komunisti uništiti Hrvatsku, da će zgaziti demokraciju, kako će – preko prijeteće podignutog prsta Slavka Linića – kontrolirati pravosuđe… Očito zna o čemu priča.

Jer upravo je njezin HDZ bio taj koji je uništio, opljačkao i unazadio Hrvatsku. HDZ je pogazio demokraciju i sve njezine institucije. HDZ je kontrolirao pravosuđe, i to malim prstom Vladimira Šeksa.

I dobro kaže Kosor, sve su to učinili komunisti. Ali ovi HDZ-ovi.

Šuti o Partiji, šuti o Sanaderu

Zanimljivo je da šefica HDZ-a ne tvrdi kako nije bila članica Partije, ne tvrdi ni da je to morala biti. Ne kaže čak ni kako „ništa nije znala“. Ne kaže baš ništa, samo se smije.

O članstvu u Partiji šuti kao o vezama s Ivom Sanaderom. Plaši narod nekakvom komunističkom prijetnjom, kao da se pola njezine sadašnje stranke – zajedno s bivšim predsjednikom – već ne nalazi u zatvoru. A druga polovica čeka da im se tamo pridruži.

Komunizam je u glavi, a ne u članskoj iskaznici

Wake Up Call (Serbian Subtitle) (3/10)

http://www.youtube.com/watch?v=gml22ixd-N0&feature=share

Najljubaznije bih zamolio sva srpska udruzenja i organizacije, pre svega iz Hamburga, koja nameravaju organizovati protestne skupove u vidu podrske Srbima sa Kosmeta zbog aktuelnih dogadjanja, da informacije o skupovima objave na sajtu Glasa dijaspore.

Najljubaznije bih zamolio sva srpska udruzenja i organizacije, pre svega iz Hamburga, koja nameravaju organizovati protestne skupove u vidu podrske Srbima sa Kosmeta zbog aktuelnih dogadjanja, da informacije o skupovima objave na sajtu Glasa dijaspore.

СРБИЈА ЈОШ НИЈЕ ИЗГУБЉЕНА

Србија још није изгубљена

Србија неће бити изгубљена уколико на следећим изборима узме назад кључеве своје куће и амбара! Само ако се народ реши да буде господар у својој кући имаће реалних шанси да живи у благостању, највишим животним стандардом у Европи. Што се тиче К/М територије Србије, мишљења сам да се може не само одбранити већ и без капи проливене крви спасити и сачувати!
Да би народ Србије ту сасвим реалну шансу реализовао мора се придржавати следећих начела: Под број 1. народ Србије мора на следећим изборима сменити ову марионетску власт која је благо Србије распродала па и кључеве амбара и куће Србије већ одавно предала у туђе руке а и цео народ изложила уценама. Са овом владом неће народ Србије никад бити домаћин у својој собственој кући нити власник кључева својег амбара и куће у којој живи-кројиће му капу увек неко други! На следећим изборима мора сменити ову власт како би био поново господар у својој властитој кући а од следеће владе захтевати подпуни заокрет досадашње политике и праксе. Уместо слогена; и Косово и Европа мора бити, Косово у сваком случају а у ЕУ никако! Са ЕУ може Србија бити само у партнерству али никако и саставни део Европске Уније!
Образложење: Ником живом па и мало паметном човеку неби пало на памет да крене онако са улице неистрениран на утрку са професионалним спортистима светске класе и уз то да уложи све своје имање! Свако би рекао да није луд јер се зна ко би био победник а ко губитник у том случају! Ето, баш то је урадила наша влада! Кренула је да се утркује на слободном тржишту са светским првацима и при том им отворила широм врата да се послуже и себи изаберу најбоље да их тренира за следећи круг утрке!
Конкурентне и квалитетне производе стварају високошколовани и изузетно надарени иноватори који сигурно не би остали у Србији већ отишли тамо где им више плате као што то и сада чине-то би била Немачка, француска Енглеска или Америка! Већ се сад миноциозно воде кампање за висококваликоване стручњаке од којих зависи ефиканост робе на међународним тезгама пијацама и берзама. Због неконкурентности Србије на светским тржиштима неби могла Србија те суме за таленте одвојити, као што је то и сада случај, које одваја Немачка и друге високоиндустријске земље па би приход са светских пијаца остао незначајан а Србија би тако остала и даље у социјалној зависности од ЕУ земаља живећи од милостиње ЕУ. А то Србија стварно не мора као једна од најбогатијих земаља у Европи. Да подсетим, Италија је некад нудила Југославији да унајми Војводину на сто година и да ће са њом прехрањивати шездесетпет милиона италијана и двадесетпет милиона југословена! Ова влада Србије није у станју са истом том Војводином плус Шумадијом да прехрани само седам милиона својих држављана. Поред толиког богатства не би нико морао да претражује контејнере за смеће не би ли нашао корицу хлеба!
Та ситуација и не може бити другачија кад се своји кључеви државе препусте туђим интересима! Тако се наша квалитетна пшеница извози и у земље ЕУ да би се мешала квалитетна са неквалитетном високородном њиховом пшеницом како би поправили квалитет брашна за своја пецива. Кад човек даде кључеве своје куће не може ништа друго ни очекивати па чак се дешава, како наводи господин Алексић да Србија увози и радиоактивну пшеницу! Економски показатељи доказују на једноставан начин да Србија не сме из чисто економског разлога због просперитета својих грађана ући у ЕУ. Улазак Србије у ЕУ је гаранција држављанима Србије за живот у сиромаштву. Многи ће се питати а како се отети утицају, канџама, ЕУ? Одговор је једноставан, тако што би се и Русији пружиле исте шансе као што се то пружају ЕУ. Трчање под реп наше владе Европској Унији са очекивањем од Русије да брани интересе Србије је више него шизофренично!
Што се тиче очуванја К/М у саставу Србије може се рећи да нема ништа једноставније од тога! У парламенту треба донети одлуку о аграрној реформи где би се извесни број хектара уделио бесплатно држављанима Србије албанске етније  на 15 година а после петнаст година да пређе у трајно власништво уколико је власник стварно обрађивао те њиве! Затим би требало донети закон високог дечијег додатка и других бенифиција на које би имали право сви грађани Србије уз подписивање држављанства Србије без обзира којој етничкој групи припадали! Прије тога извршити попис да би се знало колико је за држављанство Србије а колико их није! Па пошто је учествовало на изборима ове такозване владе Косова свега 30 процената албанског становништва не бих се бојао да се већина и албанског народа неби определила за бољи живот у Србији односно српском Косову! Србија мора бити земља високог животног стандарда па ће и други уместо да одлазе и врше сецесију прилазити Србији! У гладној кући је увек свађа зато мора Србија изабрати себи владу која ће им омогућити и висок животни стандард.
Србија има довољно природног богатасва-паметне и талентоване иноваторе који подижу за сада стандард другим замљама! Никола Тесла је дао светло целом свету а свет се за узврат захвалио бомбама и уранском муницијом његовој земљи и народу из којег је поникао па ни то није било доста већ су се спријатељили са терористима и трговцима људских органа да би их још и наградили државом отимајући србима колевку својег постојанја!
Неко ће рећи то кошта пуно и превише новца али зар Америку не кошта пуно Авганистан? Онако како и колико је задужена Америка, малте не пред банкротством одвојила је за Авганистан у 2011-ој стотринајест милијарди долара! Улазак Србије у ЕУ је погибељно по просперитет Србије-значи губљење свог суверенитета и латентно бедан живот свом народу! Паретнерство са Русијом и Европом као и са другим земљама водило би ка просперитету Србије високог животног стандарда.
Душан Нонковић – уредник Гласа Дијаспоре, https://dijaspora.wordpress.com

Serbia Betrayed Sep 28, 2011 Transcript of Srdja Trifkovic’s interview to CKCU 93.1FM (Ottawa)

http://serbianna.com/analysis/archives/1007?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed%3A+SerbiannaAnalysis+%28Serbianna+Analysis%29

Serbia Betrayed
Sep 28, 2011
Transcript of Srdja Trifkovic’s interview to CKCU 93.1FM (Ottawa)

Talking to CKCU’s Monday’s Encounter on September 26, Dr. Srdja Trifkovic considers the extraordinary readiness of the government
in Belgrade to compromise Serbia’s national and state interests in order to demonstrate its subservience to the “international community.”

A recent batch of Wikileaks cables from the U.S. Embassy in Belgrade drastically illustrates the extent of institutionalized political corruption in Belgrade. Except for two opposition groups – the Democratic Party of Serbia of
Vojislav Kostunica and the Serbian Radical Party of Vojislav Seselj – every Serbian political party and almost every politician of note are revealed as seeking favors from the American Embassy. In return they provide privileged information, offered surreptitiously, in the form of confidential, off-the-record briefings. At times such behavior amounted to high treason, notably when classified contingency plans concerning Belgrade’s intended reaction to Kosovo’s unilateral declaration of independence were disclosed in advance of the event itself. Some of these high-ranking officials – including advisors to the President of Serbia, Boris Tadic – have acted, literally, as unpaid agents of the U.S. intelligence.

Trifkovic says that the response of the government of Boris Tadic to the latest crisis in Kosovo defies rational analysis, but is not surprising in the light of Wikileaks revelations:

Three weeks ago the government
of Serbia signed the so-called Customs Stamp Agreement and thus accepted in principle that the self-proclaimed authorities in Pristina have the authority to collect taxes and duties on goods entering Kosovo from Serbia-proper. This was a major act of surrender: for the first time Belgrade confirmed in a binding legal form that the Albanian authorities have the attributes of sovereign statehood and are accordingly authorized to take over the customs posts between Serbia and its separated southern province. In practice Belgrade has recognized Kosovo’s independence, the government’s feeble claims to the contrary notwithstanding. The tangible result on the ground came swiftly and predictably: the international authorities in Kosovo brought Albanian customs officers to the border crossings and thus separated the majority-Serb northern Kosovo from the rest of Serbia.

The Serbs in this northern triangle, in Northern Mitrovica, Leposavic, Zubin
Potok, Zvecan, are resisting this fait accompli because they see it as a key step in the process that would lead to their eventual expulsion, just as most Serbs south of the Ibar River have been expelled. They have put up barricades to prevent traffic from the border crossings reaching the rest of the Province. By doing so, however, they have hemmed themselves in. The supplies from Serbia are essential to their survival, but those supplies are not getting through. They are running short of fuel, food and other essential ingredients of everyday life. There have been clashes with KFOR at one of the crossings, but on the whole the international powers-that-be are letting the Serbs go on with the blockade knowing that in the fullness of time they will have to come to terms, especially since they have no support from Belgrade. If they did have support from Belgrade it would be possible to improvise alternative crossings on local roads that are not under the
control of either KFOR or the Albanian authorities. Without Belgrade’s wholehearted support this is not a viable option.

Asked about the European Union Rule of Law Mission in Kosovo (EULEX) and the NATO-led Kosovo Force (KFOR), Trifkovic says that both bodies have been actively aiding and abetting the Albanian authorities’ bid for full control over the Province:

EULEX is a mission with an entirely self-generated mandate. Incongruously, it is a “rule of law” mission which has no legal basis whatsoever. Its existence is not provided for by the UNSC Resolution 1244. The only reason it exists is that the EU wanted to invent a role for itself, to marginalize the UN, and bypass the Security Council in applying the Ahtisaari Plan. This role – as could have been predicted with mathematical certainty – proved detrimental to the interests of the Serbs. Nevertheless, the “pro-Western” Serbian coalition government formed
after the election of 11 May 2008 accepted EULEX in December of that same year. Moscow was not happy to see this new body entrenched in Kosovo, but Belgrade asked it not to interfere.

As for the nominal UN force, KFOR, it is exclusively a NATO operation. It is unfortunate that it no longer includes a Russian contingent. All of the key KFOR components are provided by NATO powers, which act under the political guidelines from Brussels and from their national governments. They actively support the Albanian authorities and invariably act in a manner detrimental to Serb interests. The remaining Serbs in Kosovo are subsequently squeezed between the Internationals’ hammer and the Albanian anvil, with the government in Belgrade slinking to the sidelines and selling them down the river.

Asked about the notable lack of public support for the Kosovo Serbs by the institutions in Serbia, Trifkovic gave a gloomy
assessment:

What institutions? The Royal House has faded from public view and many Serbs no longer see it as a relevant factor. Once enormously influential, the Academy of Sciences and Arts is in a state of suspended hibernation – it is clinically dead, even though the doctor has not made the pronouncement as yet. The Army of Serbia exists by now merely as an operatic guard of honor, to provide the airport decorum for President Tadic’s toing and froing. It is no longer capable of even contemplating its primary mission, armed defense of the homeland against aggression, let alone executing it.

As for the Serbian Orthodox Church, it cannot do much under the circumstances. Unless the Church acts in accord with the secular authority – and the government of Serbia is evidently in the hands of people who are compromising its state and national interests – the Church is unable to exert great influence by virtue of its moral
authority alone. The Orthodox concept of the role of the Church in a society is that it should act in symphony, the Byzantine term for harmony, with the secular authorities. When there is the State on one hand and the Church on the other pursuing the same set of objectives – the material and spiritual welfare, security and prosperity of a nation – then the role of the Church can be articulated in the right manner. When the two centers of gravity diverge, the Church either has to adjust to the course of events dictated by the secular authorities – as it is somewhat reluctantly doing now – or else it can try to deviate from that course, defy the authorities, and risk being marginalized the way the former Bishop of Kosovo, Artemije, has been pushed to the margins over the past year.

At the moment there is no future for the Serbs in Kosovo. What can bring different dynamics into the equation is an overall change in the global
distribution of power, above all the ongoing gradual decline of the influence of the United States. We are looking at a race between the decline of Serbia locally and the decline of the U.S. globally. I suspect that Serbia may collapse well before the decline of the American global influence makes it possible for the Serbs to contemplate different outcomes and develop new strategic designs for the recovery of what has been lost over the past two decades.

Tags: Srdja Trifkovic

This news story was posted on Wednesday, September 28th, 2011 at 5:42 pm     and is filed under Jihad, Kosovo, Serbia. You can follow any responses to this news story through the RSS 2.0