Српскe Новине

Boris Staparac o Metohiji za Glas Dijaspore

METOHIJA Šta se to zbiva, neverni brate moj da jeftino prodaješ najvredniji deo sebe, za šaku krvavog sjaja paganske nagrade, zlata? Šta se to zbiva da daješ ćoravom da te vodi, mutavom da te zastupa, gluvom da sluša za tebe i prenosi ti poruke koje nemaju logos reči već blejenje kako već biva kod onih bez sluha duhovnog? Šta se sa tobom događa Srbine da ostavljaš majku i oca i zemlju i ikonu, i veru i crkvu i sebe i ideš u svet da prosiš ne bi li postao bogat? Sve ono što je Sveti knez Lazar Hrebeljanović podigao i postavio u Nebesku Srbiju, ti sada skidaš i lomiš pobesneo od besomučeništva veseleći se zlatnom teletu zapada. Ko si ti? Ko te je učio da je telo pretežnije od duše? Ko te je učio da je smrt krajnji cilj života? Da su satanske pesme izlaz u svet bogatstva. Ko, ako ne zmije adske koje se vesele tvome dolasku na kolodvor Zo sa kojega ćeš poći u svoju propast. Danas su velike seobe naroda serpskog. Sva vrata sveta su širom otvorena i hrupi Srbin bez vodstva velikog Arsenija Čarnojevića i vere Pravoslavne no vođen na ularu kao zver ne znajući za krst časni i slobodu zlatnu. Sela ostadoše pusta, jedino majke još uvek stoje kraj plotova i čekaju svoju decu koja su ih zaboravila. Sutra se izdaje Metohija. Sutra se izdaje i srce tvoje Srbine pred Gospodom Isusom Hristosom. Sutra sudite da nam ne treba Nebeska Srbija. Sutra ta ista Nebeska Srbija sudi TEBI. Tebi kojem je ovo možda zadnji čas života i možda već sutra staneš pred sud Hristosov. Šta ćeš reći? Kako ćeš se odbranit? Hoće li te na sudu Hristovom zastupati Hartmund ili Alija. Možda koju reč kaže Ante ili Jure? Neće. Neće te zastupati nego ti se smejati kao što ti se i danas smeju u lice.Vodiš svoj narod u kataklizmu ne znajući ništa sem blebetanja: „Ja, ja, ja.“ Celo svemudrenije sveta si satvorio u ljubljenje sebe. Jesi li čuo za Inke? Znaš li kako su nestali? Prestali su da veruju i više nisu imali smisao življenja. Jesi li čuo za Asteke? I oni su isto tako nestali. I mnogi pre njih i mnogi posle njih. Pa što ne bi i TI. TI Srbine koji juriš da tuđu veru primiš kako bi u slasti proživeo tren života na zemlji ne hajući što tako izvlačiš stolicu ispod nogu svojoj deci i u mesto da postanu svetlost vere i duhovnog preobraženija, oni će postati skitnice sveta, narkomani koji u satanskom traže smisao života. Smisao sebe i tebe koji si ih prodao. U krajini nema više ljudi, no ni ptica. 150000 pravoslavnih Srba je prešlo na katoličku veru u Hrvatskoj. Kako su Srbi stvorili bošnjake u Bosni tako sada stvaraju Hrvate u Hrvatskoj ne verujući ni veri Alahovoj ni veri Katoličkoj kao ni svojoj. Pašnjaci pusti, sela ogoljena, vera napuštena. Hiljade izbeglica hoda po Srbiji bez cilja. Hiljade Srba luta po svetu bez smisla. Neko je ugasio kandilo Srpsko i zatamnio vidjelo vere. Metohija zvoni. Zvoni na uzbunu molitvama monaha koji neprestano jecaju Hristosu za TVOJ spas. Ti se držiš za ular zlatnog teleta. Možda si ipak čuo za viteštvo velikana srpskih. Kralj Vukašin nije vojevao na Marici za sebe, no za Krst i veru i nije bio sam već sa Hristosom. Tako je ratovao i Stevan Sinđelić na Čegru i kralj Milutin protiv Huna. Danas ti menjaš istoriju samo svojim neznanjem vere. Hoćeš li i ovaj put napuniti vagone svojim telima i ići da braniš ZLATNO TELE na Galiciju? Izgleda da hoćeš. Na Metohiji danas odzvanjaju zvona pravoslavna. Svetli Metohijom glava Svetog Lazara kao kandilo. Ne boj se nego se boj. Pogledaj u nebo večeras ako smeš. Pogledaj oči sa nebesa koje te gledaju kao zvezde. Znaš li da je Nebeska Srbija otvorila vrata nebeska. Znaš li da te gleda i Milutin i Lazar… a bogami i tvoj deda i pradeda i čukundeda i plaču jer te bez plača ne mogu gledati. Otvorio je i svet vrata i mami ti decu zlatnim teletom da bi imao ko da im tamo na zapadu čisti nužnike i ulice. Da im bude smeće i da trguju sa njim kao robljem. Hoćeš li se naučiti pameti ili ćeš krenuti u svoju propast odluči sam. Danas su nahrupili Janjičari Srbi iz sveta da spašavaju Srbiju i da je uvedu u blagostanje zapada. Pitam se znaju li ti nesretnici koliko je teška ta zemlja natopljena krvlju? Sigurno ne znaju jer da znaju ne bi posedali u Trojanskog konja i dogalopirali da joj isčupaju srce. METOHIJU. I šta će biti taj novi Srbin bez srca? Veseli zapadnjak? Pokažite mi jednog koji je srećan na zapadu. Pokažite mi i jednog koji ima smisao. Porodicu, veru, ljubav. Sutra se izdaje Metohija i Tvoje srce brate Srbine. Ali što izdade decu svoju i proda kao roblje da po svetu zarađuje koricu hleba proseći? Hoće li se i tvoja Milica sutra zvati Franka ili Stevan- Josip odluči sam. Ja te pak pozivam da okačiš klepalo Metohijsko oko vrata i zvoniš na uzbunu srcu svome. Ceo se svet urotio protiv nas. Hoćeš li se i ti urotiti sa zmijom protiv sebe, ne znam. No jedno te molim, klekni sa mnom i molimo Gospoda Isusa Hristosa da nam oprosti i spase od sebe samih. Kada izgubimo Metohiju izgubili smo i sebe i jedinu vezu sa Carstvom Nebeskim koje će od nas okrenuti glavu. A onda je tu kraj jednoga naroda. Naroda Pravoslavnog Serpskog. Rab Božiji Boris S Staparac

Uvodna reč redakcije
Istinita priča
Poziv na saradnju

418 Antworten

  1. Probni komentar
    Razlog razbijanja Jugoslavije treba tražiti u imperijalističkim namerama neokolonialnih moćnika koji pokušavaju udruženim snagama pod zastavom globalizacije da povrate sve ono što su pojedinačno izgubili-prije svega vlast nad tudjim teritorijama! Da bi ostvarili svoje ciljeve nisu im bila nikakva načela sveta. Politika; zavadi pa raskomadaj i vladaj bio je deo njihovog načela a prosipanje uranijuma po nedužnom narodu deo njihove strategije!
    Srbija je kao osnivač Jugoslavije, uz to, po povrsini naj veća a po brojnosti stanovnika naj snažnija republika bivše Jugoslavije je morala biti prva žrtva njihove politike i strategije njihovog neljudskog pohoda!
    Dusan Nonkovic

  2. liridon_kosova@yahoo.de | IP: 80.80.169.163

    mislim da ste izgubljeni u vremenu i prostoru,treba vi otici u BIBLIOTEKU u ALAXANDRIJI i tamo da nadjete detaljnije o vezi KOSOVA cije bilo ko tamo ziveo vjekovima kako ste ubijali neduzne civile i ostalo,.,vi ste samisebe sr… ostacete sa mo sbeogrado u pausaluk ,srecno 2008

  3. Dok su iliri kao civilizovan narod ziveli na tim prostorima, vi i vasi siptarski pastiri obitavali ste u zabiti planinskim predelima i visoravnima I NISTE IMALI NIKAKVE VEZE SA ILIRIMA.

    Te vase teze o ilirskom poreklu su smesne, da ne upotrebimo neki drugi naziv. O Skenderbegu da i ne govorim.

    Recite mi sta na vasem jeziku znaci KOSOVA?
    Na mom jeziku znaci Kosovo (polje) po ptici kos.
    Slobodno mozemo pricati ko je na KOSOVU I METOHIJI ziveo vekovima i ko je koga vekovima, ubijao, sliovao, proteravao, palio manastire……

    posto jos nabadas malo jezik drzave koja te je cenila kao svog gradjana i u kojoj si uzivao sva manjinska prava evo malo da naucis o svom narodu:
    http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/06/article-07.html

    Neka te Bog pomogne i spase i oprosti sagresenja tvoja

  4. te lazi sto su vasa takozvana Srpska Akademija Nauka, to su samo lazi dragi srbi. Kosova nije nikad bila, niti nece nikad da bude srpska zemlja. To treba da shvatite. Sve to sto ste naucili o Kosova, to je cista laz iz strane vasih pametni ljudi i vase crkve, crkva sto je saradjivala sa turcima u najtezim vremenima Balkanskih prostora. Vasa crkva je ta crkva sto se prodala.

    Ja se cudim kako mozete da zovnite kosovu ko nesto vase, to je LAZ dragi srbi. Laz. I laz uvijek se otkrije.

    Kosova je Albansko, ali u njoj mognu da zive svi sto hocu prosperitet. Sa lazima ne moze da se zive. Vi ste dosli sa karpata a mislite da ste autoktoni ovde. joj lele majko. Izbacite oni ljudi sto vas vladaju, treba vam malo distance iz te crkve sto vas otrovi. Srbija je mala, bila mala i ostat ce mala u geografiskom smislu. A nemojte ostati mali i u pametu kao sto se dokazate do sada,

    Pozdrav Milanu Slavkovicu, Djokicu Stanojevicu i drugim srbima i crnogorcima sto su sami ubili okolo 1000 ljudi u Djakovicu. Da vas Bog to vrati, kriminalci jedni. Ubili ste decu i zenske i civile Bog vas ubio.

    • da da vi na Kim nemate nijedan spomenik niti jedan dogadjaj koji vas veze u bilo kom vremenu za taj prostor… inace genije samo da znas vecina Hriscana Albanaca su Srbi na silu albaniceni i neki pokatoliceni, a Skadar je preko milenijuma bio glavni grad srpske kraljevine. Doseljavanje sa Karpata je izmisljenio od strane okupatora ciji ste vi eksponent, a Albanija ne znaci nist au vesem jeziku ne slucajno, a ima itekakve veze sa gordim Albionom kao sto Zagreb i Sofija sa Srbima.

    • Поздрав и од мене и да БОг да да им се рука позлати.

    • Iz samog teksta koji si napisao vristi mrznja. Onda se pitam kako je sada manjijskom stanovnistvu u tvojoj nelegalnoj drzavi.Ako se vec upustas u diskusiju onda bi morao da znas, koliko je ubijenih neduznih nealbanaca na kosovuod Drugog svetskog rata pa do danas. Ubijeno od albanskih ekstremista koji su vodili strategiju odcepljenja od matice Srbije jos od davnina.Ako se vec pozivas na Ilire, znaci li to da smerate sve teritorije da zauzmete koje ste jos pre vecnosti posedovali.Ne znam da li vas je jos Bog na toj teritoriji stvorio ili ste je vi nasilno zauzimali? Sve u svemu vekovima Kosovo pripada srbima i Srbiji i ako medjunarodna zajednica ima sopstveni interes onda ce te drzavu Kosovo dobiti, bespravno. Znas za onu; sila ne zna za milost i pravdu.Ali treba i to da znas,uslov je da dobijete drzavu da budete jedna od kolonija, za zamenu onih koje su posedovali u Africi.Njih interesuje zlato, bakar i ostalo bogadstvo koje pokriva kosovska zemlja.Albanci ih interesuju bas koliko i Busmani u Africi.

  5. Lepo čovek reče da se Kosovo zove po ptici koja se zove na srpskom KOS. Ovo je sasvim nešto novo da albanci daju svojim teritorijama srpska imena!

  6. djabe da se debatira sa srbima oni znaju dobro sta su radili oni znaju odakle su dosli iz karpatske sume oni znaju ko su albanci i zato se plase od albance .
    Hvala bogu da sm rodjen ko ALBANAC inace da bi bio srbin bi ubio samog sebe.
    Ako jedan rus se zeni sa jednu ciganku onda djete ce da rodi srbin eto kakav narod su srbi. A sto se tice kosovo ima da mu se vrati staro ime DARDANIJA i to nece dugo da se zove kosova .
    ZIVELA VELIKA ALBANIA

  7. Iliri jesu bili pre mnogo vekova na Balkanu ali koliko znam a to i svi ostali znaju oni tada nisu bili muslimani po veri nego pagani,tako da veza izmedju siptara i ILira ne postoji.To je isto kao kad bi neko za danasnje Makedonce rekao da su oni potomci Aleksandra makedonskog,znaci glupost nema granica.A da je Kosovo i Metohija uvek bilo srpsko evo dokaza:1)Metohija ili metos na grckom znaci crkveno imanje sto znaci da je Metohija bila u posedu pravoslavaca.2)1918 godine Albanaca na kosovu nije bilo vise od 5% od ukupnog broja stanovnika i ziveli su uglavnom u pogranicnom delu sa Albanijom u blizini danasnje Djakovice.3)I pored silne prodaje privatne imovine Srbi po katastarskim knjigama drze veliku terotoriju oko 1/3 ukupne teritorije Kosova i Metohije u prostori Kosovo Polja(iako etnicko cisto),Caglavice,Lipljana,K.Mitrovice,

  8. Verujemo u pravdu bozju. Ako danas KiM treba da postane zemlja siptara zato sto su natalitetom postali brojniji, tada mora doci dan da KREUCBERG postane TURSKA. U jednoj staroj knjizi pise: „Kamile ce piti vodu iz Rajne“

  9. Kakvi ste vi Albanci vi ste Shiptari ne lazite vise.
    Da vas Srbi nisu negovali ,hranili, pojili tesko da bi vas ovoliko bilo …mi vas hlebom vi nas kamenom…
    Sve sto ste stekli ,napravili to je zahvaljujuci Srbima.
    A vidi se kako ste vratili….na dobrotu ste odgovorili zlom
    a ja kazem bumerang koji ste bacili ka Srbima vratice se vama a tada vas vise nece biti…i zavrsicu sledecim citatom“Zlo ciniti od zla braneci se tu nikakvog greha nema“rekao je Njegos …SIPTARI vise ni BOG ni ALAH ni Buda vam nece pomoci

    • Ma ognjenka….i ti sad kako amerikanci kazu,, Cry Baby““ ma sta hoces reci da vi ste hranili albance…znate sta albanci su bili vase sluge…pa kad sad oni porasli …vi nemate ko da vas snabduje sa ogljem po beogradii cepa drva za grijanje…morate sami da postajete vase sluge.
      Albanci su radili po beogradu i zrenjaninu da hrane svoju porodicu…..vam nije se dopadao da albanci imaju skolu i da se obucavaju za sam sebe.Ma gdje vi zivite ….sta ima veze ko je gde zivio…albanci htjeli su da budu jednako sa vama …pa vi niste to dozvolili..i bilo je dobra sansa da ostaju svama zajedno i jednako… vi ste izgubili kosovo sam sebi….12000 pobili ste na kosovu i sada hocete da oni budu svama!!??

  10. Lepo je videti da Siptari citaju Srpske novine.
    Lose je videti da Siptari sebe pokusavaju predatviti Ilirima koji su nekada naseljavali Balkansko poluostrvu jer ne postoji niti jedan naucni dokaz koji povezuje Ilirsku kulutu sa kulturom, ako se to moze tako nazvati, danasnjih Siptara. Ako neko od njih poseduje te dokaze molio bih ga da ih posalje evropskim institucijama koje to verovatno zeljno iscekuju. Nemate slicnosti niti u jeziku niti u bilo cemu drugome sa drevnim Ilirima, a sebe predstavljate kao njihove naslednike.
    Cujem da sami imate i vise nego velike probleme, pre svega finansijske prirode, 70% nezaposlenih po recima americkih i evropskih sticenika, elektrane Vam ne rade posto ste ih uzurpirali, kriminal vise nego cveta, a droga i prostitucija su uzeli maha, pa cujem da pristinnska yeleynicka stanica podseca na stanicu zoo u Nemackoj. Nije da se tome radujem niti cu ikada ali novac koji vam Evropa salje nikada necete ni videti jer vam vasi politicari-ubice i politicari-secikese-dileri podelise kosovo i metohiju na spahiluke kojima komanduju privatne vojske, pa to je kao da zivite u kolumbiji.
    Kosovo i Metohija su deo Srbije i tako po zakonu i pravu mora ostati.

  11. Naftovod?

  12. Faktuelno se slazem da postoje genetsko-antropoloski elementi naseg drustva koji su vise skloni razdoru i unisatavanju, pa cak i samo-unistenju. Imam poznanika koji ih sve zove „brdjani“. Po njegovom tumacenju oni nisu domacini jer poseku ili zapale sumu pa se onda presele u neki nov sumovit predeo da tamo nastave istom praksom. Taj moj drug je Srbin iz Zrenjanina – i cvrsto tvrdi da nema srpskog „stvaranja i ocuvanja domacinstva“, a tek nakon toga treba stvarati vislje elemnte drustvenog uredjenja (porodice, zadruge, opstine, gradove, drzavu). Ima tu dosta istine.

    Ono gde zameram i Vama i ovom Lali se sastoji u daljnjem deljenju i cepanju. Mislim da je bilo kakva podela Srba na ovakve ili onakve vise stetna nego korisna. Ima i Srba Muslimana koji se klanjaju Alahu – sram ih bilo, ali ih sve treba primiti kao Srbe. Nas su kao mali narod uvek jahali i terali u katolicanstvo, islam i ko zna gde ne. Bilo bi najsvrsishodnije ne obazirati se na razlike nego krenuti drzau najprirodnijim putem bez obzira na razlike. Toliko kolektivne politicke pameti nas narod nema.

    Znam jednog Srbina u Floridi, Beogradjanin (ima oko 67-70 godina), drugog Shapchanin u Seattle, Washington-u (ima oko 45 godina). Ovaj iz Shapca je vojevao dvaput u Bosni u doba ratova dok je imao kanadsko drzavljanstvo od kad je uzeo americko drzavljanstvo ne sme vise tako lako da se hvata oruzija.

    Sve u svemu i jedan i drugi (a i ja donekle) veruju da je jedini izlaz Srbije u oruzanom ustanku po uzoru na hajduke i uskoke. I ono malo inteligencije i sposognog naroda sto imamo nestade negde a vladaju bas ove protuve koje ste Vi naveli – ne znam iz kojih biolsko/etnickih razloga su protuve i sheprtelje ali ostaje nepobitan cinjenica da jesu. Mozda bas mi deduskere treba da se odmetnemo u sume i ustanak da dizemo (ne bi nam bilo prvi put).

    Ako ovi Albanezi mogu da dodju u Srbiju i da dizu svoj ustanak za otimanje nase zemlje, zasto se mi deduskere ne bi skupili po sumama da dizemo svoj SRPSKI USTANAK, kakve Razvodjnjene Nacije, Ujedinjeni Fashisti i ostali, pusku u ruke i u sumu dok ne svrgnemo ove sheprtlje sa vlasti. To moze biti najbolja opcija. Greota od Boga da se moze desiti i Srbe da ubijamo ali ti Srbi su iz one posebne botanicke vrste „Rent-A-Srbin“ – tako da njih i treba pomlatiti.

  13. Среда 9. август 1995: први пут од избијања рата у бившој Југославији њемачким гледаоцима пружа се прилика да се преко медија суоче са чињеницом да иза сатанизованих Срба стоје мала дјеца, старци и старице, мајке на новорођенчадима у наручју, шипарице и тинејђери. Њемачке ТВ станице приказују непрегледне колоне избјеглица из Српске Крајине и олупине трактора и возила поред којих леже тјела српских цивила раскомадана од хрватских бомби. Усташке војнике са црним гусарским повезом репортер је цинично описао као „хрватске рамбое“, а један се од њих на исквареном њемачком језику хвалише да је из Њемачке, гдје иначе живи, „скокнуо“ до Крајине како не би пропустио „повијесни тренутак“. Коментатор антисрпског „Франкфуртер алгемајне“ пасивно држање Београда према хрватској агресији на РСК тумачи са насладом, жељом предсједника Србије Милошевића за укидањем санкција, због чега му је потребна наклоност Америке и Њемачке, а не крајишких Срба“. Tempora mutantur, nos et mutantur in illis – времена се мењају, и ми (Карл Билт на пр.) се мења у њима: „Након што је Карл Билт већ првог дана оштро осудио хрватску агресију и препоручио хрватског предсједника Туђмана Међународном суду у Хагу због бомбардовања Книна, посредник ЕУ Карл Билт проглашен је у Загребу непожељном особом. У изјави за БиБиСи Билт је указао и на двоструке стандарде који су и овом приликом дошли до изражаја. Јер, каже Билт, „ако смо осудили, а морали смо, бомбардовање Сарајева и ракетне нападе на Загреб, не можемо да ћутимо када се гранатира Книн. Изузетно је важно да будемо доследњи, да немамо једне критеријуме за Србе, а друге за Хрвате“, рекао је Билт, тада. Ја Билту ни онда нисам вјеровао. Његове изјаве објашњавао пре, да Република Српска и надаље располагала респектабилном армијом. А у Београду Милошевић још није био проглашен „балканским касапином“ јер његова сарадња била потребна у Дејтону. Док у Београду фактор „европејци“ био у дефанзиви. Времена се уистину променила. 1999. на горе! А како je данас?

  14. Posecivanje, uredjenje i održavanje grobnih mesta

    Odgovorne, pouzdane i savesne osobe nude mogucnost da umesto Vas, koji ste daleko od rodnog kraja, sacuvaju uspomene na Vaše pretke. Možda ste mnogo puta poželeli da obidjete grobove Vaših najmilijih u rodnom kraju, upalite svecu i položite cvece, ali velika udaljenost, prezauzetost i brz tempo života Vas sprecava da to ucinite.

    Mi cemo, kada Vi to poželite, uraditi umesto Vas:

    -Posetiti grob, urediti, upaliti svecu i položiti cvece
    -Organizovati pomen ili na drugi nacin obeležiti znacajan datum
    -Održavati i izvršiti potrebne popravke spomenika

    Placanje ce te izvršiti nakon što Vam dostavimo fotografije ili video zapis, kako biste imali uvid u kvalitet i verodostojnost izvršene usluge.

    Usluge realizujemo na teritoriji Republike Srbije a mi smo u Beogradu.
    info i kontak rodjacibre@hotmail.com

  15. Друштво: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСКА ПАРАДИГМА ГЛОБАЛИЗМА Postavljeno 18.01.2009 – preneto iz, http://www.widovdan.org
    Posted on January 18, 2009 by dijaspora | Edit

    ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСКА ПАРАДИГМА
    ГЛОБАЛИЗМА КАО НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

    I. Глобализам као нови облик тоталитаризма и његово практично политичко манифестовање

    1. Политичка суштина новог светског поретка као материјализације америчког погледа на свет и визије сопствене доминације у њему

    Нови светски поредак прокламован је актом злочина, уводом у злочин и његовим оправдањем, поводом америчке агресије на Ирак 1991. године, од стране тадашњег америчког председника Џорџа Буша Сениора. Означена је тако универзална политичка, економска и војна хегемонија Сједињених Америчких Држава, након слома биполарног светског система и престанка хладног рата поразом и сломом Совјетског Савеза. После државе Александра Македонског, Римског царства, Наполеоновог и Хитлеровог европског поретка, човечанство је по први пут искусило поредак који је заиста општесветски. У недостатку равнотеже снага великих сила руше се основни принципи међународног јавног права, а цела организација Уједињених нација претвара у инструмент једне државе која у потпуности жртвује морал и хуманизам, да би тријумфовала над историјом, унишитила правду и човекољубље. Опстанак људске врсте доведен је у питање себичним интересима главног креатора индустријског и технолошког прогреса чији су резултати претворени у суштинско средство доминације и обесправљивања, уништења колективне свести нација и аутохтоних култура. Кад су људи очекивали да су створене могућности свеопштег напретка, солидарности, мирољубиве коегзистенције и одрицања од употребе силе у међународним односима, свет се одједном нашао у невиђеном хаосу, организованом и добро смишљеном хаосу, поретку хаоса.

    а) Свет је узбуркан јер Американци најбоље лове у мутној води

    Све устаљене и вековима неговане вредности доведене су у питање, али не противречности њиховог сопственог развоја, него споља, вештачки и брутално. Врховни идеал је постала успешна и плодотворна лаж. Методологија манипулација доведена је готово до савршенства. Технологија је постала главно средство поробљавања људи, уместо да их потпуно ослободи и усправи. Тако нови светски поредак није од света створио целину чији се делови међусобно односе по унапред прописаним правилима. Сада не постоје никаква стална правила. Једино правило које важи је поштовање неприкосновености воље најмоћнијег и апосолутна послушност према тој вољи. Ни његова сила ни његова моћ нису ни под каквом контролом. Испољавају се у најогољенијој варијанти, пуни себичности, нетрпељивости и садизма према свима који су непослушни, држе до свог субјеткивитета, индивидуалитета, морала, поноса, части и храбрости. Као једина правилност овде се исказује немилосрдна казна за сваку непослушност. Облици провођења одмазде некад су уређени, а некад неуређени, зависно од прилика и околности, док се систематичност исказује само у продукцији мржње према свима који се супротстављају медијским кампањама сатанизације и демонизације.

    Стварни циљеви и суштинске вредности новог светског поретка више или мање успешно се прикривају сталним заклињањем у слободу и демократију. Слободним се сматра само оно што је послушно, а демократским безвољно и некреативно. Такав поредак се не сматра универзалним зато што обухвата цели свет, него и због тога што претендује на потпуно обједињавање политичке, економске, културне и правне компоненте. Он је свеобухватан, добро контролисан из једног центра, заправо тоалитаран. Ни безазлена дечија игра не може да измакне његовој контроли и манипулацији, тежњи за испирањем мозгова и њиховом програмираном развоју. Међутим, тај централни мозак моћ је толико опила да га је учинила склеротичним. Он није у стању да брзо размишља и осмишљава, интелегенција му је парцијална и сувише практична, једнозначна, утилитарна. До сада су се цивилизације развијале захваљујући култури, њеном напретку, процвату, интеракцијама и интеграцијама међу различитим културама. Данашња цивилизација настоји да уништи сву наслеђену културу и створи нову, вештачку. Историја је показала да су све вештачке културе временски биле краткотрајне, неодрживе, да ни своје творце нису наџивљавале. Најупечатљивији облик такве вештачке културе била је нацистичка, Хитлерова, а за њом холивудска нимало не заостаје по суштинским карактеристикама.

    Рушећи културне тековине, цивилизација новог светског поретка припрема и сопствени слом. Уништила је већ интелектуалност, естетику и моралност. Интелектуалци су претворени у њене роботе и делују по задатку. Вредност науке не цени се кватумом или квалитетом стеченог знања, него његовом брзом апликативношћу. Уметност је замењена кичом и шундом у огромним количинама, као продуктима такозване масовне културе, вида негације сваке естетике. Етика је систематски срозавана на своју потпуну негацију. Морално је само оно што је корисно, по узору на оно примитивно афричко племе у коме су антрополози установили да добром дефинише кад оно победи суседно племе и отме му жене и храну, а лоше је кад суседно племе победи њихово, отме им жене и храну. Потрошачка цивилизација је управо то. Она је свесна да не може баш цели свет тако бесомучно и с толиким интензитетом трошити. Зато је оправдано да троше само одабрани, да се међусобно надмећу у трошењу, а да остатак света, његових пет шестина популације, испашта. Тако је научни и технолошки прогрес, уместо да ослободи човека и све људе, кренуо да уништава човечанство. Док већина умире од глади или једва преживљава, мањина је разуздана, похлепна, незасита, корумпирана, на све начине искварена у материјалној раскоши, лишена осећања солидарности или неизвесне будућности.

    Противречности у свету су толике да западна цивилизација и не може другачије да опстаје него као претећа и грозна империја. Она обнавља робовски систем Римског царства. Само је ланце и окове осавременила, учинила их привидно поношљивијим. Један политички систем функционише у западном свету, привидно демократски и с владавином права, а сасвим другачији политички систем намењен је остатку света, послушнички, марионетски, систем пљачкашких трансмисија чија се погубна природа прикрива хорским заклињањем у западњачке вредносне идеале. Чак се и нова, свеобухватна синкретичка религија пројектује од стране конспиративних светских владара. Империја се формира глумећи да то није прикривајући своју природу. Она жели да буде вољена и општеприхваћена, али као погонску снагу љубави она користи само страх и обману. Страх је намењен свесним, разумним, интелигентним, а обмана глупим и лаковерним. Попут свих претходних, и америчка империја жели да буде свемоћна, неприкосновена, без икакве конкуренције. Она би да се овековечи, да обележи крај историје, да буде коначна државна творевина.

    Уводи се и нова политичка терминологија. Сви потчињени се “охрабрују” да буду беспоговорно послушни. Једна моћ је прво сузбила све остале, али онда и њихове остатке претворила у сопствене инструменте за обављање прљавих послова, како би сама остала медијски неукаљана, у јавном мњењу непоколебана. Вера у разум и научно осмишљен напредак човечанства претворила се у своју супротност научно усавршеним и софистификованим облицима поробљавања. Наука и техника не само да нису победиле зло, него су се претвориле у његова најстрашнија оруђа. Морални развој није пратио научно-технолошки, а убрзо су наука и технологија у моралу почеле да гледају само ирационалну баријеру. Свест о слободи се дегенерисала и извитоперила. Јаком и моћном не треба морал, а културне и цивилизацијске тековине му само нелагоду стварају. Он настоји да моралне судове прекомпонује, културне и цивилизацијске тековине преиспита и новим тумачењем својим циљевима прилагоди, а слободу своди на претварање, глумљење добровољног прихватања наметнутог обрасца понашања као објективне нужности.

    Свака империја на врхунцу моћи као да предосећа свој скори слом и то је чини крајње нервозном и бескруплозном. А цели Запад је већ дуго у кризи, свеопштој и несавладивој. Криза се испољава у политичкој, моралној, економској, религијској, уметничкој и породичној сфери. Све је у процесу распадања, а свежих идеја већ деценијама нема. Уметност, религију и идеологију одавно обједињава сатанизам, масонска конспирација и шаблонско тумачење догађаја и појава, узрока и последица. Повлађује се најпримитивнијој свести да би се што лакше савладало оно што интелектуално штрчи, што прети да би умно и рационално могло да објасни, разголити и превлада постојеће. Данашњи амерички филм, музика, јавни медији и књижевност управо изражавају тај примитивни дух масовне забаве као замене за истински духовни развој. Обнављају се мистицизам, сујеверје, астрологија и слични облици манипулације масама који редовно и непогрешиво рачунају на људску глупост, необразованост, лаковерност и брзоплетост. Систематски неред у друштву једноставно подразумева хаос у људским главама, избегавање интелектуалних напора и подлегање упрошћеној слици света и идеализацији постојећег поретка.

    Међународни привредни ситем који карактерише непревладива диспропорција мањине богатих наспрам огромне већине безнадежно сиромашних и све израженија експлоатација других од стране првих, у планетарним размерама, развио се много пре прокламовања новог светског поретка, али представља његову суштинску подлогу. Првобитну капиталистичку експлоатацију унутар једне земље и на томе засновану класну диференцијацију унутар друштвене структуре заменила је класна стратификација између држава суперразвијеног и неразвијеног света. Основне социјалне противречности западних земаља успешно се премошћују високим просечним животним стандардом који оне постижу све интетнзивнијом пљачком економски сиромашних народа и држава, отимањем њихових сировинских ресурса или најмом крајње јефтине радне снаге. То се не постиже реализацијом концепта слободног тржишта, које се редовно прокламује, него бескрупулозним монополизмом, финансијским шпекулацијама и зеленашким кредитирањем, али највише подмићивањем локалних екипа политичке власти.

    б) Апсолутна држава као израз тоталитарне политичке воље

    Процес друштвене и политичке интеграције човечанства, због огромне диспропорције економских утицаја и војне моћи појединих држава, није се кретао у правцу универзалне светске заједнице независних и суверених држава и народа. Он је постепено изграђивао стриктно хијерархијски уређен међународни политички систем који пред нашим очима достиже ниво планетарне империје у којој је најмоћнија држава апсолутни господар, творац права и морала, тумач постулата доминирајуће политичке идеологије, њеног система и мерила вредности. Вишевековно одређење суверености као основног државног атрибута, доводи се у питање неприкосновеном хегемонијом суперсиле којој смета све што жели да остане самостално, аутохтоно и национално. Таква ситуација ће трајати све док се не обнови бар биполаризам, мада би најпожељнији био мултиполаризам, јер би то елиминисало међународни правни и политички систем скројен по мери интереса једне државе. То не може сасвим укинути економску експлоатацију и политичко поробљавање, али пружа бар минималну шансу за алтернативу, која у концепту новог светског поретка једноставно не постоји. Тамо где су хегемонија и доминација доведене до апсолута поредак не може бити дугорочно стабилан. Уместо противречности која постоји услед међусобне конкуренције великих држава, појављују се као примарни антагонизми унутар хијерархијског система у коме једна сила тотално доминира. Оно што се подразумева у појединачном политичком систему и правном поретку било које демократске државе – постојање опозиције и њене парламентарне институционализације, у тоталитарно осмишљеном новом светском поретку највеће је светогрђе. Ту се сматра и отворено показује да су у обрачуну са опонентима сва средства дозвољена. Свет се доводи у стање постојања само једне, суверене политичке воље, која не само да нема конкуренције, него не трпи ни размишљање о евентуалној алтернативи.

    Да међународни систем држава заиста прераста у светски поредак, сведочи чињеница да водећа сила кроз међународне организације креира опште правне норме и спроводи санкције за њихово кршење. Облик креирања и санкционисања је доследно аутократски и ауторитаран, а по тежњама за једнообразном свеобухватношћу тоталитаран. Потчињавање свих досадашњих субјеката међународног јавног права не само да се подразумева, него се захтева и прави церемонијал, боље речено ритуал, исказивања добровољности у том прихватању. Наравно, “добровољност” је последица страха због претњи одмаздом у случају неслагања или супротстављања. Могућност кажњавања је заснована на монополу организоване физичке силе којом главна држава располаже и које се већ успоставља, мада је још далеко од тога да буде потпун. Државе које још нису постале жртве тог поретка исказују спремност да сарађују у провођењу силе над непослушним или се повлаче у пасивну уздржаност. То Американцима помаже да насилничко провођење својих себичних интереса легитимишу постигнутим “консензусом” унутар међународне заједнице. Такав облик мимикрије им се веома свидео па је постало уобичајено да своју вољу већ редовно јавно промовишу као ставове међународне заједнице.

    Наметањем таквих принципа појединачним државама се негира својство главних субјеката међународних односа и оно преноси на међународне организације и институције колективне безбедности, како се у последње време јавности представља најагресивнији војни пакт, формиран после Другог светског рата. Американцима је тако лакше да сопственој вољи навуку рухо колективног духа. На тај начин жељена универзална политичка организација човечанства у пракси делује по начелима разбојничке банде у којој главни бандит не угњетава само мирне грађане, него и своје саучеснике у разбојништву, бар по питању неједнаке расподеле приграбљеног плена. Ни општеправне норме, маколико биле прецизно формулисане, немају никакав суштински значај ако нису у сваком тренутку сагласне са америчким империјалним интересима и политичком вољом вашингтонске администрације. Успостављена је светска тиранија каква никад раније није постојала у целокупној историји човечанства. Држава тиранин прибавила је себи монопол легалне примене силе у међународним односима, а истовремено другим државама негира основно право употребе силе у унутрашњим односима као главно својство суверенитета. То је Сједињене Америчке Државе претворило у главног међународног терористу, монополску терористичку организацију која своју реалну снагу, силу и моћ убрзано претвара у међународно јавно право, а послушност свих других држава у правно санкционисану дужност.

    Сасвим је природно да Америка тежи да прикрије праву суштину сопствене хегемоније и доминације над целом планетом, па се њени идеолози труде да нови светски поредак представе као, напокон, успостављање принципа владавине права у међународним односима, система у коме јачи штити слабије, као и стања у коме ће Повеља Уједињених нација после толико деценија занемаривања бити у целости примењена. Амерички председник Џорџ Буш 1990. године, усхићен падом Берлинског зида и сломом Варшавског пакта, а спремајући агресију на Ирак, новом светском поретку приписао је начело мирног решавања спорова међу државама, нове начине сарадње међу нацијама, солидарно супротстављање агресији, смањење светског наоружања и надзирање његових стокова, као и правично поступање међународне заједнице према свим народима. У пракси, обесмишљено је постојање Савета безбедности Уједињених нација страхом других великих сила да улажу вето на одлуке које протежира Америка, претварајући тај орган у сопствени инструмент наметања својих парцијалних интереса и система вредности читавом свету. Славодобитно је Буш саопштио да је Америци победа у хладном рату једноставно наметнула одговорност за судбину целокупног човечанства. Американци су потом просто затрпани флоскулама о њиховој узвишеној светскоисторијској мисији шампиона демократије.

    Партикуларни амерички национални интереси (мада ту и не постоји никаква нација по традиционалном европском схватању тог појма, него је реч о конгломерату најразноврснијих нација у коме водећу улогу имају потомци западноевропских досељеника, посебно англосаксонских) заодевају се у рухо вредности западњачког либерализма и демократског плурализма. Једна велика сила себе сада види у улози демијурга светске историје сматрајући садашњи глобални однос снага вечним и непромењивим. Као главне препреке у томе она види суверене националне државе које су већ самим својим постојањем неуклопиве у амерички цивилизацијски модел, који се само вербално заснива на либералној политичкој демократији, тржишној економији и поштовању људских права, посебно права расних, етничких, верских и других мањина, у чему све већу улогу игра истицање права хомосексуалаца и питања полности кроз заиста равноправан друштвени третман црнаца, Латиноамериканаца и Азијата у сопственој социјалној средини. Добро би било да покажу на делу како у Америци функционишу концепти широке аутономије и специјалних статуса, односно, конфедерација и лабавих федерација. У Америци је све на продају, па и демократија. Свака политичка функција доступна је само ономе ко има довољно новца, односно подршку најмоћнијих економских и финансијских корпорација. Чак је и корупција институционализована кроз систем конгресног лобирања. Масовни медији су до краја идеологизовани, необјективни, контролисани и инструментализовани као главно средство манипулације и продукције поданичке колективне свести обезличене масе грађана. Вест је роба и њена вредност није у степену истинитости или поузданости, него у могућности добре продаје на тржишту. Ту морал у потпуности одступа пред корисношћу и циљношћу. Медији су стриктно идеолошки и пропагандно средство власти по свим битним питањима. Слобода медија је могућа само у оним секторима у којима је власт недовољно заинтересована за постизање униформисаног мишљења. Чак и у сфери вере се протежира идеологизована варијанта такозваног хуманистичког екуменизма или синкретички концепт цивилне религије, како би се људска душа што боље оковала, да би јој се свест лакше контролисала. Међутим, пошто “лонац за топљење” разних етничких група, култура и цивилизација у основи није успео, Америку тек чека унутрашњи сукоб цивилизација.

    Мисионарска предрасуда о историјском позиву западњака да цивилизацију све друге народе и државе у пракси је произвела културни империјализам и у крајњој инстанци владавину америчке псеудокултуре. То је био драгоцени додатак економској и финансијској снази, војној сили и врхунској технологији. Ипак, после врхунца моћи који је постигнут победом у хладном рату, неминовно почиње пад доминације западњачке цивилизације. Као главни изазов појављују се источни народи, посебно Кинези, који имају најдинамичнији развој и упорно чувају сопствену независност. Кинеска стопа привредног раста највиша је на свету, а кинески народ није склон неограничено расипништву потрошачког душтва, не показује себичност и саможивост, а поседује висок степен радне дисциплине. Али, изазов америчкој саможивости све више ће представљати и Русија, Јапан, Индија и арапске земље. Уколико их Америка не уништи, предстоји јој да у догледно време пред њима капитулира, јер су неке од њих већ показале да су много способније у провођењу синтезе делотворне економије, технолошке експанзије и духовног осмишљавања људског живота и друштвених процеса.

    в) Тиранија није никаква гаранција сигурности тиранину

    Успостављањем планетарне тираније Американци су до крајњих консеквенци довели концепт доминације западне цивилизације и њене улоге неприкосновеног хегемонистичког мисионара у сфери идеолошког погледа на свет и кодекса моралних вредности, политичког пројекта либералне демократије заснованог на индивидуализму као привилегији одабраних, економском концепту слободне конкуренције, нерационалне производње и бесомучне потрошње, дајући јој завршну социјалнопатолошку форму сигурног наговештаја скорог краја. Проклетство својевременог крволочног и систематског геноцида над северноамеричким Индијанцима, као и обнова ропства отмицама афричког становништва, усправља се као егзистенцијална претња савременом човечанству. Човечанство ту претњу мора да савлада или ће потпуно пропасти. Али, историја се у коначном виду иронично нашалила са актерима претње, јер која год варијанта превагне они су сигурно осуђени на слом. Биће темељито поражени и ако победе и ако изгубе у том планетарном судару. Америци је успело да пружи заокружену слику наличја европске културе, коју је стари континент вековима покушавао да сакрије јер је представљала фундаменталну негацију саме идеје слободе као генеричког бића човековог. Америка се непрекидно труди да благовремено уочи, препозна и неутралише непријатеље широм света, али јој никада није пошло за руком да у самој себи препозна свог највећег непријатеља и најопаснију претњу егзистенцији сопственог народа, грађана у чије се интересе ритуално заклиње.

    Експанзијом мултинационалног капитала Американци су најинтензивније Европу колонијализовали, док су остатак света гурнули у невероватно дужничко ропство. Кредитирање у форми помама пре неколико деценија достигло је толике размере, да је опасност од изненадног ембарга на враћање дугова већине презадужених земаља сломила цели светски банкарски систем у коме Американци, без озбиљнијег ривала, воде главну реч. Огромна количина свеже одштампаних америчких долара одавно нема апсолутно никакво реално покриће, осим слепе вере власника да у рукама заиста држе опипљиву вредност. Каква се тек темпирана бомба крије у тонама америчких државних обвезница чије штанцовање и емитовање неодољиво подсећа на образац пословања такозваних пирамидалних банака. Оне веома успешно послују привлачећи све веће финансијске улоге и поткрепљујући их примамљивим каматама што ствара илузију финансијског чуда, док у једном тренутку група већих поверилаца или штедиша не дође на шалтер да наплате своја потраживања подносећи гомилу лепо дизајнираних папира. На тако несигурним и крхким темељима заснован је масонски пројекат владавине светом, прокламован већ на првој новчаници од једног долара, украшеној традиционалним симболима ове конспиративне организације интернационалног карактера.

    Ропство потире све људске, друштвене и културне разлике, па тако представља идеални статус за оне над којима се влада. Мравињак или кошнице су идеалан узор. Људи су мрави или пчеле радилице. Њихово је да изгарају на послу, да добију колико им је потребно за храну, индивидуалну или колективну релаксацију облицима обездуховљене масовне забаве, али је суштина у матицама и матичњацима. Њима је све подређено, и они су израз постигнутог јединства воље и акције, субјекти хегемоније и доминације, овлашћени спроводници замисли Великог архитекте универзума, чувари његових тајних знања и парапсихолошких моћи. У ту сврху се мисаоно униформишу људске личности, унификује се поглед на свет и став према животу, али и прави све већи раскорак између идеализоване слике стварности и друштвене будућности у односу на оно што се заиста дешава испод површине. Идеологија индивидуалног поседовања труди се да човеку уништи интерес за стицањем знања само знања ради, као и свих облика критичког размишљања. Заокупљеност наметнутом потребом сталног раста производње и потрошње доводи у питање људску персоналност на пољу доказивања, исказивања и усавршавања личног и колективног духовног идентитета.

    Светски капитализам је одавно целовито изменио своју провобитну природу. Основни облик есплоатације није више присвајање вишка вредности који је настао у призводњи, него манипулисање доларом као светском валутом, кредитирање, субвенционисање, манипулисање трговинским олакшицама, стимулацијама и преференцијалима, заправо дириговање робно-новчаним токовима. Догодило се управо оно чега су се традиционални економисти ужасавали већ као саме могућности, која их је подсећала на вишак вредности остварен крађом, пљачком, преваром итд. Капитал се данас најбоље оплођује надмудривањем и обмањивањем, притисцима и уценама, али и тако стечен профит увек има негде материјално упориште у реалној вредности. Махом се ради о отимању коре хлеба из уста човека који не зна ни ко му је то отео ни шта га је, заправо, снашло. Зато се са највећим ентузијазмом прогоне и онемогућавају они који прогледају, схвате велику обману и покушају да се ослободе из неподношљивих канџи њених актера.

    Спољашњи амерички сјај, потенциран агресивним и синхронизованим наступом свих видова дириговане популарне културе, успео је да фасцинира наивне, лаковерне и глупе, али такви су у једном тренутку представљали већину човечанства. Зато је буђење и отрежњење данас тако болно и непријатно. Да трагедија буде већа, фасцинацију није изазавала квалитетна чоколада, него привалачни шарени омот у коме је запакована и нападна телевизијска реклама која је промовисала бескрајним понављањем, док људи нису почели да реагују по неком психолошком механизму који неодољиво подсећа на пословични Павловљев рефлекс. Сан о метеријалном богатству суспендовао је изворну људску духовност и човеково схватање среће као бескрајне доброте, своје и туђе. На сву срећу, критичка самосвест као основна одлика интелетуалности морала је кад тад да се обнови и доведе у питање наметнуте вештачке вредности да би допринела обнови оригиналне људскости. Мада су у том, још увек неравноправном, судару са декадентном цивилизацијом, преовлађујућа осећања псесимизма, нада у промену разгорева се, испочетка као усамљена искра, сад већ као нешто јачи пламичак упозорења и стимулисања да се потенцијална енергија забринутости преточи у плодотворни активизам који неће подлећи пропагандним обманама и уиграним техникама манипулације. Ако своје почетне дилеме брзо не замени свестраним критичким трагањем за могућим алтернативама, песимизам може бити и контрапродуктиван, водећи у апатију беснађа и резигнираности. Најгоре би било масовно осећање и став према коме је ионако све пропало па је свака борба узалудна, унапред осуђена на неуспех и ново разочарење.

    Пошто је амерички културни колективни дух разорен релативизацијом морала и његових вредносних судова, дегенерацијом образованог система, заглупљивањем људи електронским медијима до срозавања на ниво идиота у политичком и етичком погледу, кретена у погледу личног дигнитета и самосвојности, дебила у погледу квантума знања којим располажу и жеље да се оно непрекидно повећава и усавршава, вероватно је потребна нека врста шок-терапије да би се изазвао преокрет у људским главама и човек, који је некад био мисаоно биће, опет натерао да размишља и поломи окове анитукултуре, псеудокултуре или поткултуре, као облика варијација масовне културе у десоцијализованој пракси. Да не би нихилизам заиста тријумфовао и означио дефинитивни крај човечанства, потребно је одмах уздрмати глобализам као његов најмодернији дериват и најуспешнији вид мимикрије под плаштом пропагирања вредности либералне демократије као универзалних и незамењивих. Само, да ли је уопште могуће изазвати такав преокрет у главама људи чији су мозгови неколико деценија излагани погубном дејству рок-музике, на пример. Та музика као да је створена да, делујући на подсвест, подстакне на испољавање намрачнијих и најнижих карактеристика људске личности, да пробуди неку анималну склоност ка паразитизму, с којим се већ камена секира обрачунавала. Функција рока је да разори људску емотивност и редукује мождани потенцијал, да подстакне склоност лењости, дангубљењу, било ком облику асоцијалног понашања. Одсуство сваког осећаја за естетику, првенство даје чистом ритму, ритму који је сам себи сврха и уједно визија света наркотицима презасићеног мозга. Недостатак слуха и елементарног музичког ускуса надокнађује се несносном буком чија је улога да изазове транс, својеврсну изолацију од реалног света, уз постизање неке врсте сурогата сексуалне жеље, њене оријентације у противприродном правцу, у сваком случају. Колективна мастурбација као да доводи до неког делиријума колективног оргазма, који човека појединаца лишава природности и стварних људских потреба, претварајући га у роба ритма од кога на крају експлодира мозак, како је то, вероватно сасвим случајно, обрађено у једном филму из, иначе, имбецилног серијала “Ноћ вештица”. Основни циљ који се оваквом квазимузиком постиже је претварање људи, појединаца са изараженом индивидуалношћу, у аморфну масу психоделиричних овисника. Показало се да је то идеалан рецепт за непродуктивно пражњење природног младалачког бунта, од кога су увек стрепеле старије генерације у условима друштвених криза и у преломним историјским временима. Урнебесна музика се прописује као терапија за социјално незадовољство, личне и колективне фрустрације.

    Примарни задатак је да се испирањем мозга човек лиши сопствене духовне и моралне индивидуалности, а секунадрно се постиже нестајање чак и телесног и полног идентитета, људи се претварају у тесто погодно за мешење свих врста пецива. Добровољно се томе подврћи представља, верованто, врхунац савременог мазохизма, раван некадашњем стављању главе у лављу чељуст. Најуспешнији је онај ко најбрже изгуби присуство самосвести, присебност, ко се темљито изолује од стварности, трансцендирајући у фантазију и колективну хистерију. Душевно здравље је неподносиво оптерећење, сувишан лускуз, док је добровољно распамећивање врлина која се највише цени. Живот је претворен у бесмислено клаћење и ваљање. Мелодија крикова и урлика у човеку буди праисконску звер, чији лик се појављује кроз гримасу сладострасног бола и хистеричног смеха. Усмерени зраци разнобојне светлости, који се емитују у ритму нормалном уху крајње непријатног звука, свему том изражавању анималних инстинката и нагона даје посебну драж, ако је мозак притом довољно алкохолисан или натопљен дрогом халуциногеног дејства. Није нимало случајно што су две најопасније и широко примењене дроге вештачког порекла, настале у лабораторијама бездушних господара света. Пошто и рок-музика остварује наркотичко дејство у мозгу који се од ње природно брани одређеним хемијским реакцијама, човек је двоструко дрогиран, чак и зависник од музике која му је у нормалном облику, као уметност, духовна потреба. Такав облик квазикултуре и псеудоуметности постизања људског задовољства на уштрб човекове личности и њене духовности, сасвим природно прати такозвана брза храна коју и сами Американци зову смећем, зашећерена водица с мало стимулативног наркотика на бази коке, који ствара навику и просто тера да се чаша за чашом испија итд. И начин одевања томе је прилагођен, изглед, фризура, кућни љубимци, по принципу што екстравагантније то новом модном тренду примереније. Сексуална усмереност ту више није ствар природе, здравља или памети, него питање слободног опредељења, попут учлањивања у политичке партије. На све стране просто бујају верске секте чија се асоцијалност манифестује као апсолутна социјалност, тотална друштвеност која подразумева обезличење личности, идеологија такозваног новог доба лансирана је да би провела потпуну дехуманизацију међуљудских односа кроз максималну манипулацију и инструментализацију.

    Тако је Америка прво социјално и психолошки разорила сопствену популацију, проблематизујући јој све вредности на начин који не води њиховом усавршавању него деструкцији. Темељито угрозивши цели свет, Америка је показала да му представља главну претњу по његову будућност, али је систематски стварала услове и за свој предстојећи дефинитивни слом. Да парадокс буде већи, она је то постигла уништавајући друге. Поред Кореје, Вијетнама, многих других азијских, афричких и латиноамеричких земаља где се, као логистичка припрема пројекта новог светског поретка, манифестовала срж америчке политике насиља и деструкције, парадигматични примери практичне реализације америчког концепта планетарне слободе и глобалне демократије представљени су кроз геноцидну завојевачку политику против српског, ирачког и палестинског народа. Кад је цели свет после хладног рата са олакшањем очекивао смирење и дужи предах по питању сталних политичких и војних конфронтација, Американци су међународну сцену поново узбуркали, показујући да се у мутној води њихова политика хегемоније и доминације најбоље сналази. Своју тоталитарну политичку вољу сада отворено промовишу кроз концепт апсолутне и универзалне државе, али при томе не могу да сакрију унутрашњу клицу самодеструкције коју носи амерички начин живота. Изгубили су из вида древни, антички наук политичке филозофије да тиранија ни врховном тиранину не представља никакву гаранцију сигурности. Наравно, јасно нам мора бити да ниједна тиранија неће сама, својом вољом, пропасти. Зато је упорно морамо, свим средствима, доводити у питање, а, према томе, водећи интелектуални прегаоци човечанства имају пред собом широко поље стваралачког критичког ангажовања и шансу да докажу да на дугу стазу политика нема никаквих шанси у конфронтирању са разумом, савешћу и моралом.

    проф. др Војислав Шешељ

  16. Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 19.01.2009
    Ceo problem se sastoji u tome da se krupni kapitak oteo ne samo demokratskoj kontroli već kontroli uopšte i postao monopolom nad novcem sila za krojenje i upravljanje svetske politike u interesu ostvarivanja ličnih interesa odnosno kontrolisanja sile da bi bogati postajali još bogatiji i u suštini kroz koncentraciju sile u svoje ruke postali ne dodirljivi takoreći moderni „Bogovi“ koji vedre i oblače svetom. Da je ne kontrolisani, porobljivački kapitalizam opasan po svet uočeno je već davno. Pitanje je kako ga sad staviti pod kontrolu.
    Zna se da to jezgro tog kapitalizma predstavlja Bilderberggrupa( 300 najbogatiji ljudi sveta koji poseduju preko 80 procenata sveukupnog bogatstva odnosno kapitala)koja se konspirativno sastaje bez ijole kontroke nad ogromnim kapitalom kojeg mogu uložiti po svojem nahodjenju za ciljeve od ličnog interesa.
    Globalizacijom su sebi omogućili nesmetani protok novca i robe što ih je dovelo u mogućnost da stave političare pod svoju kontrolu. Oni odlučuju o selidbi celih fabrika i stim odlučuju o zaposlenosti ili besposlici država i regiona po sobstvenim ciljevima. Tako je došlo do toga da je demokratija kao i politika i političari i svi relevantni faktori za razvoj društva i političkih sistema, postalo podredjeno Bilderberggrupi.
    Umesto da demokratija kontroliše Bilderberggrupu kontroliše ta grupa demokratiju.
    Tu treba imati na umu da se dinastija Bušove familije već odavno obogatila na trgovini ulja odnosno nafte. Otac Georga Buša bio je prije nego što je postao predsednik Amerike šef SIA. On je postao predsednik Amerike, njegov sin isto a mladji je bio u CIA na visokoj poziciji kad su te bliznjakinje, neboderi u Njujorku bile srušene. Navodno je i Buš kao i Engleska kraljica, član te Bilderberggtupe.
    Sve dok se ta Grupa ne stavi pod demokratsku kontrolu neće svet doći miru.
    Očekivao sam da Šešelj kaže nešto konkretno o tom ideološkom konglomeratu koji je odgovoran za da je svet takav kakav je. Ta grupa je svojom vladavinom iz senke inscinirala mnoge konflikte za koje bi morala da odgovara pred istinskim tribunalom za sve zločine koji su proistekli iz te vladavine iz senke. Mora doći više kraj ovoj vladavini iz senke kako nebi najmoćniji ljudi sveta odredjivali ispod skuta, u kojem pravcu mora politika da maršira a da za svoje greške ne snose nikakvu odgovornost. Njima“uspeh“ kroz ucene i zločine a političarima odgovornost, tome mora doći kraj ako se ne želi da svet ogrezne po treći put u krvi.
    [ ]

    Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
    od Вуле na 19.01.2009
    Марко, не би требао тако о Шешељу. Нико није идеалан, сви имамо своје мане и врлине. Ипак тај се човек лавовски бори и побија не само наводе своје оптужнице, него и покушај наметања колективне кривице за рат Србима. А то је управо поента целе ове папазјаније и наводног геноцида у Сребреници. Његове „Одбегле ласте“ ја не би да коментаришем, осим да су могле сачекати бар пролеће. Видим да су преорали међу Карловац-Карлобаг-Вировитица. Пилатски перу руке од идеологије коју су до јуче заступали. Нико никога не тера у рат за те границе, али се оне не смеју заборавити. Ми у овоме моменту немамо снаге (савремене војне технике нити људства) повратити ни колевку КиМ, а коритом твоје логике све треба заборавити, не маштати. Ту грешиш, неке ствари морамо учити од Јевреја и Енглеза који су ратовали за Фокланде. Речју, не сме бити места маловерју и апатији. Тиха вода брегове ваља. Чинимо добро а сваком злу дошао је крај, и што је најважније, верујмо у Бога и снагу синова рода свога.Узми карте Холандских историчара из средњег века па ћеш видети Душаново царство и Србију од Крке до на Пелопонез. Људи су их поштено цртали. Ова граница на Дрини је неприродна и њу праве западне силе после Берлинског конгреса. Треба ли и ја да им аминујем, а дедовину су ми поцепали злотвори. Располовили су воћњак и јабуку. Мало им би и то па секу и семе у јабуци. Ко? Ове мраке о којима пише господин Нонковић. То је добро знати, али им не треба придавати претерану пажњу. Они то и хоће, да се чује о њиховој „моћи“. То је један свештеник одлично приметио на овом форуму. Наш је Војсковођа јачи од њиховог. Хросто се роди!
    [ ]

    Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
    od Марко na 19.01.2009

    Вуле, свака ти је на месту.
    Нисам ја никада заборавио храброст и мудрост Шешеља у Хагу. Не спорим ја да он бије неравноправну битку.
    Ја тврдим да су његова политичка гледишта лоша, јер када је нпр у јеку избора поручио „да је Звеки српски Гаврило Принцип“, коме је одузео гласове ?
    Није СРС ЊЕГОВО власништво .
    Доста више и тзв књига о курвама и …
    Ми смо ваљда поред тога што смо поносан и цивилизован народ.
    Шешељево време је ПРОШЛО.
    [ ]

    Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 19.01.2009
    Vule, svaku rečenicu mogu ti podpisati, sve si pravo rekao samo se ipak nebi složijo da zločince ove mračne kako ti to reče, treba prićutkivati. Naprotiv, njh treba na svakom koraku razotkrivati jer je njihova moć u senci. Malo sveta zna za tu poganost pa su se uobrazili da mogu i zločine da prekrštaju i nude kao dobrobit. Svaku stvar treba nazvati svojim imenom. Slabiji su oni daleko više nego što se misli. Kaže se da je Kenedi platio svojom glavom što je javno u jednom govoru rekao da je najveći neprijatelj demokracije baš tajanstvo i konspirativni dogovori ciljajući na Bilderberggrupu. Kad se bude otkrilo do tančina znaće svet zbog čega i od koga nastaju ratovi pa će biti i manje onih koji će se moći podkupljivati za mračne poslove.
    Ostajem pri tome da je tajanstvenost njihova najjača zaštita. Ako razotkrijemo njih onda smo razotkrili i najveće nalogodavače svih genocida. Sve ostalo si sjajno napisao da te od istine i tuge srce zaboli-veliki pozdrav
    Dušan

  17. Preneto iz, http://www.vidovdan.org

    Свет: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владари света из сенке
    Postavljeno 13.01.2009
    Tema:

    Група „Билдерберг“ – владари света из сенке

    „Увек ће постојати људи који верују у завере, али ствари се одвијају много некохерентнијим током“. Речи су седамдесет шестогодишњег виконта Етјена Давињона, наводног председника тајне Билдерберг групе, корпоративног директора и бившег европског комесара. Али, у томе и јесте квака: треба да поверујемо да не постоји организовано зло ради самог зла. Треба да поверујемо да не постоји план, намера и координисано спроведена акција у циљу да се Србија сведе на меру која одговара опскурним интересима тих моћника. Треба да помислимо да се све ствари у природи и друштву одвијају по принципу такозваних случајних узрока, па тако и све оно што нам се догађа већ вековима, а сада је кулминирало отимањем Косова. Треба да верујемо да се сасвим случајно на листи чланова Билдерберг групе налазе имена попут Карла Билта, Ричарда Холбрука, Лорда Крингтона, Медлин Олбрајт, Била Клинтона и супруге му Хилари, Доналда Рамсфелда, Ђанија Ањелија, Веслија Кларка, Џорџа Робертсона, неизбежног Хавијара Солане и нараво Мартија Ахтисарија, Тонија Блера, Кенета Кларка (бившег канцелара Велике Британије), Пола Волфовица (бившег шефа Светске банке), Била Гејтса, Руперта Мардока, Дејвида Рокфелера, Џорџа Сороша, Хенрија Кисинџера, Корнелија Самаруге (председника Црвеног крста), принца Чарлса, холандске краљице Беатрисе (чија породица је власник “Royal Dutch Shell Oil-a”) и имена кључних бизнисмена и банкара с обе стране Атлантика.
    Тих људи је заиста шака јада у односу на број људи на планети, свега 120, а штета коју праве мери се у космичким размерама.
    Што се тиче Џорџа Буша, по свему судећи, он је само онај који је подлегао притисцима Билдерберга, а није њихов пуноправни члан. Због тога је доносио низ нелогичних одлука, које су му знатно ослабиле позицију у оквиру саме републиканске партије, као на пример нагла промена одлуке у вези прихватања LOST-a (Law Of The Sea Treaty), којом САД губе суверенитет над океанима и морима у корист УН бирократије. Прихватање LOST-а значи да би новац од свих пореза и дозвола за екплоатацију океанског блага, одлазио директно у руке Билдерберберзима и то преко глобалне администрације под окриљем УН.
    Слична игра води се и у погледу вртоглавог раста цене нафте, што су на својој кожи осетили сви они који седе за воланом широм планете. Највећу штету ипак трпе САД, а то може јасно да види свако онај ко погледа курсну листу, на којој долар константно пада у односу на евро. Дакле, сасвим парадоксално у овој причи САД су на губитку, а нас највише збуњује чињеница што не можемо да докучимо ко у ствари има највећу корист. Све указује на то да су то управо Билдерберзи и остали чланови Елите светских моћника.
    Баш зато господин виконт жели да нас разувери да група Билдерберг има извршну моћ, па истиче да су они нешто као интернационални дебатни клуб најутицајнијих и најбогатијих људи на свету, који искључиво размењују мишљења, са циљем да се око горућих економских и политичких питања постигне минимални консензус (наравно у мишљењу). Јер, „бизнис утиче на друштво и политика утиче на друштво, то је чист здрав разум“, појашњава виконт, са подтекстом да нема ничег лошег у томе да се представници светске елите у миру, далеко од очију јавности, боре за тај светли циљ, кроз дијалог, а дијалог је основно демократско средство.
    И заиста у томе нема ничег лошег, јер све звучи као права здраворазумска идила.
    Ако Билдерберзи заиста немају директан утицај на владе многих земаља, како је онда могуће да сваки пут када се састану изнајме службене хеликоптере, специјалне војне јединице и локалне полицијске снаге сваке земље у којој се затекну?! Наводно, они то све плаћају из сопственог џепа и логично је да најутицајнијим и најбогатијим људима на планети треба добра заштита. Али, ако су ти њихови форуми тако бенигни као што кажу, зашто се онда све обавља у толикој тајности и скривању од медија? Зашто су приликом састанка у Отави, 2006. године специјалци мучили и држали заробљене шест сати три радознала канадска грађанина, који су хтели да сазнају какав се то мистериозни скуп одиграва у њиховом мирном месту?! Новинари, наравно, нису могли да помисле да уђу, јер нису ни знали да се скуп одржава, или су их слагали да се не одржава никакав скуп званичника, већ четири венчања у исто време, или да је у питању конгрес лекара. Истовремено скупу је присуствовало четрнаест главешина најугледнијих медијских кућа, који нису издали ни једно саопштење за јавност. Када је исте те године један амерички новинар, радио водитељ и документариста, Алекс Џоунс, стигао у Канаду да извештава са састанка из „Брукстрит хотела“ у Отави, одмах на аеродрому га је привела канадска имиграциона полиција. Ислеђивали су га петнаест сати уз гомилу претњи, одузет му је пасош, камера, сва техничка опрема и све личне ствари. Његов много старији колега Џим Такер, ову групу прати од 1975. године. У почетку скептичан, тек 2005. године објављује књигу под називом „Џим Такеров дневник Билдерберга“ (Jim Tucker’s Bilderberg Diary), која представља плод његовог дугодишњег праћења и истраживања ове озлоглашене групе.
    Данијел Естулин, совјетски емигрант, чијег је оца мучио и убио КГБ, исте године издаје књигу под називом „ Истинита прича о Билдерберг групи“ (The True Story Of The Bilderberg Group), која представља најрелевантнији извор информација о суштини идеологије Билдерберга, нарочито с обзиром на обавештајне податке које му је отац оставио у аманет. Зашто су толико дуго чекали да објаве своја драгоцена сазнања, ако су знали шта све ова група ради много пре 2005. године? Одговор вероватно лежи у страху због претњи којима су били изложени током свог храброг подухвата.
    Причу о постојању Билдерберг групе први пут после четрдесет и три године тајног састајања у јавност износе канадски новинари „Торонто стара“ 1996. године. Иако их је овај догађај веома уздрмао, то уопште није умаљило тајновитост садржаја њихових састанака. Ипак, неке информације су процуреле, а добрим делом су се тицале политике око Босне, Косова, Македоније, Турске, Кипра и Албаније. Закључак који се може извести на основу штурих података је отприлике овај: Билдерберзима је стално потребан рат ниског интензитета са повременим хуманитарним кризама и колатералним штетама и то баш на овој геополитичкој тачки света да би, с једне стране, могли да контролишу и дезавуишу Нато снаге и САД, а с друге Русију и Кину. План Билдерберга објављен исте године сугерише да ако рат у Босни не буде у довољној мери запалио читав Балкан, тежиште конфликта би требало пребацити на Косово (што се и догодило 1999. године), а ако и тај план не буде ишао жељеним током (да рат за Косово постане „Вијетнам деведесетих“), подхитно распламсати сукоб између Грчке и Турске око северног Кипра. У тај рат би аутоматски биле увучене Сирија, као савезник Грчке и Израел, као савезник Турске, поготово јер су Руси продајом ракета S-300 Сирији
    (а пре тога у августу 1998. године и Грцима на Кипру) угрозили израелску ваздушну надмоћ у региону. С обзиром на то да су Билдерберзи итекако остварили свој план у вези Косова, уопште не чуди то што је само неколико дана после нелегитимног проглашења независности, новоизабрани кипарски председник, комуниста Деметрис Кристофијас контактирао УН и затражио састанак са лидером кипарских Турака Мехметом Тататом у вези поновног уједињења Кипра. Лепа мировњачка идеја у начелу, али питање је да ли испод ње заправо тиња жариште новог сукоба, на велику радост Билдерберга.
    Да би конкретни циљеви ове групе постали бар мало јаснији, морамо се вратити у 1954. годину када је одржан њихов први састанак у хотелу Билдерберг у Остербергу у Холандији. Иницијатива је потекла од Јозефа Ретингера, за кога се у медијима спекулисало још онда да је ватикански агент, а запамћен је и као политичар који је основао Европски покрет. Тај покрет представљао је увод у стварање „Савета Европе“ 1949. године. Са ове платформе Ретингер је могао несметано да реализује своју идеологију уз помоћ извршног комитета са седиштем у Стразбуру. Та идеологија представљала је ништа друго до оно што се данас назива Европска унија. Његови планови да војно и економски уједини Европу, служили су само једном циљу – стварању светске владе која би опорезивала све што се може и не може опорезивати, а обично становништво лишила сваке приватности (у циљу такозване транспарентности) и довела га у дужничко ропство преко кредита и хипотека. Да би се овај концепт реализовао било је потребно уништити фундаментални принцип на коме је изграђен свет после Другог светског рата: територијални и економски суверенитет националних држава. Ретингер је свакако знао да се овај сценарио не може остварити без повезивања Европе и САД. Тако је конституисање Европске уније, заправо постало субверзивни циљ америчке политике, колико год то парадоксално звучало. Имајући ову амбициозну идеју на уму, Рeтингер је позвао свог блиског и моћног пријатеља принца Бернхарда од Холандије. У то време он је био важна личност у нафтној индустрији, заузимао је главну позицију у Шел Оилу (Royal Duch Petroleum), као и у Сосијете Женералу Белгије (Société Générale de Belgique), глобалној корпорацији. Ретингер му је предложио да се одржи тајна конференција са Нато званичницима на којој би се разматрала важна питања интернационалне безбедности у доба Хладног рата. Пошто је принц Бернхард био одушевљен идејом, оформили су комитет који би организовао скуп. Бернхард је о идеји састанака иза затворених врата, најутицајнијих људи Европе и САД, обавестио тадашњег америчког председника Трумана. Иако је план наишао на позитивну реакцију, прва група с америчке стране биће оформљена за време мандата председника Ајзенхауера. Два кључна играча у тој групи били су генерал Валтер Бедел Смит (директор Централне информативне агенције, илити CIA-e) и Ц.Д. Џексон (најближи председников саветник). Од самог почетка ова група била је под снажним утицајем породице Рокфелер, који су власници Стандард Оила, конкурентске корпорације Берхардовом Шел Оилу, па се чини да је Билдерберг група суштински настала само ради тога да би се одржао њихов монопол.
    Значи, испада овако: удружили се нафташи с обе стране Атлантика и Нато званичници да би креирали будућност света, а у ствари енормно увећавали своје богатство и моћ на штету истог. То се данас тако јасно види с обзиром на глобално загревање, безброј људских жртава страдалих у бесмисленим ратовима и уништену инфраструктуру, чија им обнова доноси огромне профите.
    На крају, можемо слободно закључити да је политичка ситуација на Балкану, а нарочито у Србији, у последњих двадесет година само један нус производ, или колатерална штета, у трци за профитом ових великих светских играча.
    И да се вратим на почетак: био то сурови капитализам, Билдерберзи, Трилатерална комисија (њихова млађа сестрињска организација), Савет за спољне односе (Council For Foreign Relations, CFR), ЕУ, или сам ђаво, њихови циљеви никако не служе ономе што представљају њихова прокламована начела – очување мира у свету преко стварања слободног тржишта и јаких културних веза међу нацијама. Пре ће бити да служе свему супротном од оног што се може назвати добрим, а што је народ на овим просторима итекако осетио на својој кожи.
    А шта онда ми треба да урадимо, знајући колико смо немоћни да им се супротставимо?
    Србија се тренутно налази пред егзистенцијалим хамлетовским питањем: бити, али бити с ђаволом, или уопште не бити на земљи, већ се придружити светом кнезу Лазару на небу?
    Иако у овој безнадежној пат-позицији, Србији би било најпаметније да започне нову партију шаха у својој историји, у којој би свој контроверзни геополитички положај усамљеног пиона искористила да добије нову краљицу, одлучну да матира црног краља. А, то може, само ако се та нова краљица буде бринула о својим пионима и не буде их остављала да понижени цркну од глади, срамоте и самоће.
    Та краљица се, нажалост, неће појавити, уколико се коначно не појави прави краљ, свестан ко му је, у ствари, прави непријатељ.
    До сада је мислио да су то били пиони.

    Ирина Марковић

    Linkovi koji se bave istom temom

    Najčitaniji članak o :
    генерал Милен Симић: Заборав води у нестанак

    Ocena članka
    Prosečna ocena: 4.94
    Glasova: 17

    Odvojite malo vremena i glasajte za ovaj članak:

    Izvrstan
    Veoma dobar
    Dobar
    Dovoljan
    Loš

    Opcije

    Stranica za štampu Stranica za štampu

    Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju

    „Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владари света из сенке“ | | 17 komentara
    Komentari su vlaništvo osobe koja ih je postavila. Nismo odgovorni za njihov sadržaj.

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Пролазница na 13.01.2009
    Супер текст!

    И на Хамлетовско питање: Бити или не бити? ево мог одговора: БИТИ ВЕЧНО КРАЈ КНЕЗА ЛАЗАРА НА НЕБУ!!! ДИЛЕМЕ НЕМА!!!

    Срећа православна Српска Нова Година свима!!!
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 13.01.2009
    Ovu temu treba postaviti na što širu bazu javnih diskusija jer se tu radi o konspirativnoj, tajnoj, grupi koja poseduje ogroman kapital sa kojim je podčinila politiku i demokratske procese svojim ličnim interesima. Tu negde oko trista najbogatijih ljudi sveta koji poseduju preko osamdeset procenata sveukupne svetske vrednosti predstavlja operativno ta Bilderberggrupa od 120 osoba. Predu se i legende da je Kenedi posle njegove javne kritike upućene tajnoj grupi rekavši da je najveći neprijatelj demokratije tajno odnosno konspirativno delovanje i da je to platijo životom. Koliko je tu istine a koliko legende teško je reći ali ostaje ne oboriva činjenica da je ta grupa postala veoma ne obuzdana i bez demokratske kontrole, zbog kapitala sa kojim raspolaže,. to joj omogućava veoma veliku aktivnost i uticaj u mnoge političke procese-od insciniranja kriza do učešca svojim kapitalom i u izborrima Američkih predsednika. Tu nema sumnje da se kapital ne procenjivih razmera, oteo ne samo demokratskoj već i svakoj drugoj kontroli zahvaljujući Globalizmu odnosno globalizaciji novca i robe ali ne i ljudstva. Pod naslovom, Globalizacija diktatura svetska vlada u rubrici, Aktuelno ili video… Glasa Dijaspore, https://dijaspora.wordpress.com/ nalazi se više videodokumentacija na tu temu. Ova grupa sa ovolikim kapitalom bez demokratske kontrole predstavlja opasnost po svetski mir i po čovečanstvo. Jedini lek protiv te degeneracije sile je stavljanje tih giganata pod demokratsku kontrolu kako bi javnost imala uvida šta se radi sa tim silnim novcem kojim raspolaže ta Bilderberggrupa. Hvala redakciji Vidovdana što je postavio ovaj članak na uvid čitaocima!
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
    od cap.miki (mikiveter@gmail.com) na 14.01.2009
    srecna VAM NOVA GODINA
    duze vreme se bavim i citam o tim Билдерберг sotonama i pitam se dali ovi nasi muceni politicari tzv.elita ista citaju i da li imaju pojma o konstelaciji stvari u svetu uopste?
    bilo bi mi jako drago da su neobavesteni ali se plasim da su potkupljeni i to bas oni koji ne bi smeli{verujem da i ti bogatuni znaju kome treba dati lovu jelda?).
    pred nama je jako tezak period i plasim se da ce stvari biti jako lose po nasu Srbiju jer je vode korumpirani nesposobni i nadasve nepatriotski nastrojeni ljudi.
    zato nam treba korenita promena ljudi u svim rukovodstvima ,a glavne osobine vodecih ljudi moraju biti SPOSOBNOST-NEPOTKUPLJIVOST-EFIKASNOST-PATRIOTIZAM kako to lepo rece V.cetkovic u SERIJI ‚MOJ RODJAK SA SELA‘
    KOJU JE INACE I SAM HASKI SUD napao ,ne bez razloga
    pozdrav
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Ирина (irina_markovic@yahoo.com) na 14.01.2009
    Predu se i legende da je Kenedi posle njegove javne kritike upućene tajnoj grupi rekavši da je najveći neprijatelj demokratije tajno odnosno konspirativno delovanje i da je to platijo životom.

    Нишла сам и на ту спекулацију, али нисам имала довољно доказа, па сам тај детаљ прескочила…
    Иначе, чик мпогодите ко је изазвао светску економску кризу?
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od puskin na 15.01.2009
    Kako bi se sakrili pravi vladari sada se sve vise lansiraju price o Bilderbergerima, Trilateralnoj komisji i drugim toboze tajnim organizacijama. Ali, ako sve te grupe imaju nekakav svoj interes, onda mi objasnite zasto se nikada ne sukobe sa interesima Cionista i drzave Izrael. Odgovor je jasan: zato sto su oni samo sluge Cionista sto je sasvim lepo i precizno opisano u „Protokolima sionskih mudraca“, daleko najvaznijem dokumentu na tu temu do danas. Tamo je lepo objasnjeno kako ce masoni biti iskorisceni za cionisticke ciljeve, a potom biti otpisani, pa cak i istrebljeni, vec prema potrebi. Dakle, kolo vode Cionisti koji su uzurpirali Ameriku i koji rade sto im je volja, sto se lepo vidi iz trenutnih dogadjaja u Palestini.

    Jos jedna stvar me je zbunila u Vasem tekstu. Pominjete strucnjaka za Bilderberger grupu, ruskog Jevrejina Daniela Estulina. Daniel se pre vise godina iz Toronta preselio u Spaniju, gde je preko noci od propalog muzicara postao ekspert za Bilderbergere. Poznajem ga licno, kao i njegovog brata Arija. Ne razumem kako je u svojoj knjizi mogao da tvrdi da mu je KGB ubio oca, kad njegov otac vec decenijama zivi u Misisagi, delu Toronta.

    Budite oprezni kada slepo verujete knjigama, pa cak i onim koje kritikuju Bilgerbergere. Najveci deo konspirativne literature u kojoj ima nesumnjivo dosta istinitog i zanimljivog, napisan je samo zato da se odvrati paznja od pravih Vladara iza senke. A upravo oni se najmanje skriveni, jer im to omogucuje moc koju imaju.

    A sto se tice krvolocnih protuva iz grupe Bilderberger, pa oni samo mogu da izazovu na povracanje, u pitanju su zlocinci. Ali, ne zaboravite da i oni imaju gazdu. Zato, ako hocete da se bavite pravim gazdama, izvolite. Videcete kako je lako objaviti tekst o Bilderbergerima, a kako tesko o njihovim gazdama.
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 15.01.2009
    Ja ne držim ništa do paušalnog sumnjačenje jednog, ovog ili onog naroda jer nije ni svaki jevrejin milioner niti svaki od njih zna za tu Bilderberggrupu a i svaki član Bilderberggrupe ne pripada jednoj te istoj naciji. Tu se radi o jednoj Grupi od oko trista članova koji poseduju preko 80%sveukupnog bogatstva planete. Koliko je meni poznato tu se ubraja Engleska Kraljica, Holandska Kraljica, familija Bush koji nisu jevreji ali koji su u zajedničkoj alijansi sa sebi ravnima po kapitalu. Pogrešno je celokupan narod sumnjačiti pa i kažnjavati samo zato što imaju ponekog iz svojih redova koji su zloupotrebili svoje bogatstvo da bi svet držali u šah-mat poziciji. Narodi se izkrvare a ti pojedinci nadju uvek neki kutak na ovoj zemlji gde su sigurni. Neograničena i ne kontrolisana suma novca u rukama pojedinca je ogroman potencijal sile kojim vlasnik raspolaže.
    Ko je drugi odgovoran za nastanak svetske krize ako ne onaj ko poseduje silu kroz monopolnu poziciju nad novcem odnosno kapitalom. Jedno je sigurno a to je da što se više narodi izmedju sebe krvare da se ti „Bogovi“novca skojim vedre i oblače, osećaju ne dodirljijim kako bi za svoje učinjene greške odgovarali. Sadama Huseina su obesili zbog verovatno nekoliko stotina mrtvih a Georg Bush je odgovoran za nekoliko stotina hiljada mrtvih i sad nikom ništa zbog svojih grešaka koje su vodile u stotinu hiljada mrtvih. To ne može tako, da se donose katastrofalne odluke a da se za njih he odgovara. Zar se onda treba čuditi moralu koji je zavladao svetom. Sada je dobio Georg Bush za naslednika jednog Huseina koji bi trebao da zna da predhodnika Busa i njemu slične stavi pred sud.
    Samo se tako može savladati kriza u koju su on i njemu slični ceo svet gurnuli.
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
    od miki (mikiveter@gmail.com) na 15.01.2009
    verujem da nisu svi jevreji cionisti i hocu da verujem i da medju njima ima onih koji osudjuju agresivnu netolerantnu unistivacku politiku koju cionisti sprovode prema ostalom svetu{gojama},ali ih mi ne cujemo?
    ali takodje verujem da uzivaju u moci koju imaju nad covecanstvom i laganom ,mada sad vec izvesnom kontrolom nad svetskim ekonomijama ,resursima a bogami i nad kontrolom ratnih igara.
    pitanje je sta mi cinimo i kako se od toga braniti i u toj borbi pobediti?
    SRBIJA JE VECNA
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 15.01.2009
    Miki, mislim da se slažemo da medju Bilderberggrupom ima i onih koji nisu jevreji ili cionisti već da jih veže zajednički interes. Društvo jednakih ostaje uvek zatvoreno za sebe.
    U kupeu voza nećete niko sesti kraj odrpanog.
    Šta treba raditi da bi se stanje u Srbiji promenilo znase samo kako to postići uz narod koji je u većini pasivan. Pasivnošću se ne donose promene na bolje.
    Kako to postići?
    prvo informisati tako da svaki pojedinac dodje do saznanja da mora i sam nešto učiniti da promene dodju. Potom smeniti vladu, izabrati ljude od poverenja i učiniti kako agrarnu reformu
    tako i političku reformu koja bi obezbedila Srbiji suverenitet odnosno ne zavisnost od stranih tutora takozvanih saradnika. Sve društveno relevantne grupe ujediniti i ustavom im obezbediti stabilan razvoj. Ustav bi bio apsolutna mera kojeg bi se moralo bezuslovno pridržavati. To je duga priča ali svaki dugačak put počinje malim korakom u našem slučaju prepoznavanjem pravih prouzrokovača!
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od irina (irina_markovic@yahoo.com) na 15.01.2009
    naravno da nisu svi Jevreji cionisti. oni isti jevreji koji su zrtvovali svojih 6.000.000 ljudi u konc logorima ss Nemachke, e ti su oni o kojima prichte. Dakle, oni su ujedno i neprijatelji sopstvenog naroda.
    vidimo shta se sad dogadja u Palestini. Drzava Izrael je veshtachka tvorevina tih istih, jer je potrebno da dole konflikt bude stalan itd.

    Ja sam prochitala da mu je otac bio agent i da je ubijen. Odlichno je shto ste me ispravili, ali ako mozete dajte mi relevantnu referencu
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 15.01.2009
    Ne sme se izgubiti ni za trenutak iz vida ko je manipulator i ko je u stanju raditi manipulacije takvih razmera! Ko drugi ako ne Bilderberggrupa!?
    Nisam jevrej niti cionist ali ja ostajem pri tome da paušalna sumnja i okrivljavanja idu na ruku samo Bilderberggrupi. Jedan opeglani cionista ili bilo ko drugi neće sesti u vozu pored odrpanog čoveka pa makar on biuo jevrejin, cionista francuz ili amerikanac ili bilo ko drugi
    Svaki rat pa i ovaj izmedju jevreja i palestinaca je rezultat manipulacija ne masa prosečnog primanja već moćnih grupa i pojedinaca!
    Konflikti izmedju masa naroda završavaju se uvek u korist moćnih manipulatora a njima je sve jedno dali se to radi o palestincima i izraelcima ili kao na balkanu svako protiv svakoga po motu, ako smo mi braća kese nisu sestre!!
    I još toliko, ako Obama ne strpa u zatvot Georga Busha propašće sve mogućnosti da ostvari nade i očekivanja onih koji su mu dali svoj glas da postane prezident.
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Ирина (irina_markovic@yahoo.com) na 15.01.2009
    Али, знате ли Ви шта је ту кључно, а то сам само дала у назнакама у уводу текста?
    Има овде аутора, који би могли доста о томе да кажу, ако ја не одлучим да све прочитано у вези тога ипак синтетизујем (али ко ће то да ми плати, јер морам и ја од нечег да живим?).
    Моја главна, а не изречена теза је да су они заправо отворени станисти. Е, то кад би се схватило, непријатељ би био, да тако кажем, локализован…. А ту је и одговор зашто им је толико важно да униште богомоље на Косову и Метохији – па управо да спрече ту вертикалу, доток Божије благодати кроз молитве монаха и монахиња доле, јер тамо је снажна концентрација духовности вековима утемељена. То је циљ разбити, а њихово главно оружије је да нас убеде да то није њихова намера, да смо параноидни зилоти….ако то докажем, то ће већ бити нешто…Дакле, која доктрина је иза Билдрберга…они свакако јесу Илуминати, Кости и лобања (ту је Буш), или шта већ, али треба доказати њихову ОЗВОРЕНУ ЗЛУ НАМЕРУ, ИЗА ДИПЛОМАТСКИХ ФРАЗА, а ови наши су потпуни морални дебелокошци и не виде даље од свог џепа без дна.
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 16.01.2009
    Eh, kad bi bilo malo više ovakvih Irena, Srbija bi stajala drugačije.
    Podpuno ste u pravu. Moju podršku imate!
    Nadajmo se da će se još po neko pridružiti!
    Sve što radi ova Bilderberggrupa radi da bi održala i proširila svoje bogatstvo. Za to su im svaka sredstva prijatna i prikladna a i ništa sveto.
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
    od milan (nezevic2001.yahoo.com) na 16.01.2009
    sve je istina , u clanku i u komentarima, a nazalost poznato je i mnogo pre „ruskog“ emigranta. stvar , hamletovska , kako se ovde postavlje je pogresna. ako se suprostavite tigru on ce vas pojest, ako ga propustite i uzjasete, mozda vas i odvede tamo gde treba!
    ovde moram da napomenem , to je moje misljenje, furda , bilderberska i ostala , razume samo govor pesnicom u nos. kad se za to stvore uslovi ( ima li nade?) nestace ih ali do tada treba gledati na pravu stranu. neki sahovski potezi u zadnje vreme pokazuju koliko je bzezinski slab sahista, ali i da oni koje su otpisali jako dizu glavu i vec su stali na crtu azdaji. pitanje je po meni kada ce poceti seca azdajinih glupih glava ( azdaja je inace izmisljeno ali glupo bice!). do tada ja ne bih zurio sa hamletovskom dilemom ( btw uopste neprikladnom za nas kosovski mit!). mozemo!
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
    od milan (nezevic2001.yahoo.com) na 16.01.2009
    sve je istina , u clanku i u komentarima, a nazalost poznato je i mnogo pre „ruskog“ emigranta. stvar , hamletovska , kako se ovde postavlje je pogresna. ako se suprostavite tigru on ce vas pojest, ako ga propustite i uzjasete, mozda vas i odvede tamo gde treba!
    ovde moram da napomenem , to je moje misljenje, furda , bilderberska i ostala , razume samo govor pesnicom u nos. kad se za to stvore uslovi ( ima li nade?) nestace ih ali do tada treba gledati na pravu stranu. neki sahovski potezi u zadnje vreme pokazuju koliko je bzezinski slab sahista, ali i da oni koje su otpisali jako dizu glavu i vec su stali na crtu azdaji. pitanje je po meni kada ce poceti seca azdajinih glupih glava ( azdaja je inace izmisljeno ali glupo bice!). do tada ja ne bih zurio sa hamletovskom dilemom ( btw uopste neprikladnom za nas kosovski mit!). mozemo!
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Остоја na 17.01.2009
    Прави владари већег дела света су Илуминати који броје 13 породица а све изван тог контекста може се означити као шпекулација и (не)свесно замагљивање суштине.
    ЦИА, Ционисти, Савет за иностране односе (CFR), Билдерберг група, масони,..нису врх пирамиде већ обично оруђе поменутих Илумината.

    solaric.wordpress.com/category/тајна-друштва
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 17.01.2009
    Za Bilderberggrupu se zna da poseduje preko osamdeset procenata sveukupnog svetskog kapitala. I to se zna da taj ogroman kapital ne podleže demokratskoj kontroli i da se zloupotrebljava za insciniranja kriza radi stavljanja demokratije pod svoju kontrolu. To nije nikakva tajna već realnost. Sve dok se kapital odnosno novac kojim raspolaže Bilderberggrupa ne stavi pod demokratsku kontrolu i to globalno kako se nebi mogli seliti svojim novcem iz države u državu, sve dok zahvaljujući globalizaciji koja im je omogućila sloboden tok robe i novca a ne i radne snage i sve dotle dok poseduju nekontrolisani budžet veći od bužeta mnogih država sve dotle neće svet imati mir niti će biti istinske demokratije.
    Tu se zna da su oni veliki lobiisti koji ne prepuštaju politička odvijanja slučajnosti. Nema ničeg što nema svoju cenu i što se novcem ne može podkupiti. Zato mora ta grupa pod demokratsku kontrolu ako se namerava sprečiti da svet globalno ogrezne po treći put u krvi. Svetska kriza je više nego samo jedno bezopasno upozorenje.
    [ ]

    Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
    od иван ђуровић na 19.01.2009
    овакви текстови, који освјетљавају мрачне циљеве непријатеља и дају решење у“ пат позицији“ су неопходни…да се чује истина, када је свуда око нас лаж…

  18. vi srbi ste smjesni ……………….niko vas nevoli na balkanu …… gdje god odete preziru vas………. jeste lise zapitali zasto ???

  19. BANER SAKRALNE UMETNOSTI i ZANATSTVA, BISER MEDJU BISERIMA GLASA DIJASPORE!

    Imati baner medju biserima banera Glasa Dijaspore nije samo priviligej biti medju najboljima već predstavlja i izvesnu baštinu kulture naseg naroda.

    Svaki od njih poseduje poseban šarm kvalitet i težnju ka boljoj budućnosti. Svaki za sebe pruža specifičan doprinos društvu i predstavlja pravi mali kosmos kulture za sebe.

    Preko banera u Glasu Dijaspore dobija se prilaz i drugim veoma interesantnim i informativnim banerima koje vredi pogledati.

    Mnogi od tih banera stavili su za uzvrat kod sbe i Baner Glasa Dijaspore tako da i njihova specifična publika ima pristup Glasu Dijasapore a stim i svim banerima koji se nalaze na stranici Glasa Dijaspore.

    Primera radi, kad kliknete na baner ikonografije možete se upoznati sa umetnošću pored ikonopisanja i sa duborezima u kamenu i drvezu kao i različitim rezbarijama sve do pozlaćivanja zlatom takoreći svih materijala. Pored toga možete preko drugih banera nešto naći i o bogatoj istoriji srpskog naroda.

    Osećam se privilegovan da imam tu čast da stavim ovaj biser od banera na stranicu Glasa Dijaspore.

    Dragi čitaoci Glasa Dijaspore, pozabavite se ovim izuzetnim banerima, siguran sam da će svako nešto naći u njima za sebe što bi ga moglo oduševiti.

    Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

  20. Prenosim Vama, Dragi čitaoci Glasa Dijaspore, ovu lepu pohvalu jer pripada Vama! Sve je zavisilo i zavisi od Vas i Vašeg angažovanja!
    Posted on February 2, 2009 by dijaspora | Edit

    Dragi
    Dusane,
    saljem
    ti ovaj clanak ako mozda nisi procitao. Smatram da je u velikom i
    tvoja
    zasluga sto je postignut ovako veliki uspeh. Naime postavljanjem mogucnosti za
    glasanje na tvom sajtu svakako je veliki doprinos tome.
    Srdacno
    te pozdravljam i zelim i dalje
    Puno uspeha
    u svemu sto radis.
    Dragica
    http://www.blic.rs/kultura.php?id=77153

    Đavolja
    varoš prva u konkurenciji za sedam svetskih čuda prirode

    Autor: Tanjug | 02.02.2009. – 19:24

    Đavolja varoš kod Kuršumlije trenutno je na prvom mestu
    u konkurenciji za sedam svetskih čuda prirode u kategoriji pećina,
    formacija stene i dolina, objavljeno je na sajtu “Novih sedam
    čuda”.

    Glasanje u sedam kategorija, od A do G, traje do 7. jula ove godine kada
    će biti izabrano novih sedam čuda priroda. U svih sedam kategorija
    kandidovan je ukupno 261 zanimljiv objekat iz 222 države, među kojima
    su pustinje, glečeri, kanjon Kolorado, Gibraltar, Nijagarini vodopadi,
    Plitvice, prašume, reke, jezera, vodopadi, koralni grebeni…
    Đavola varoš se nalazi na jugu Srbije, tridesetak kilometara od
    Kuršumlije. Ovaj prirodni spomenik čine dva, u svetu retka, prirodna
    fenomena – zemljane figure, kao specifični oblici reljefa koji u prostoru
    deluju vrlo atraktivno, i dva izvora jako kisele vode sa visokom
    mineralizacijom. Ova dva, u svetu retka prirodna fenomena, posmatrana zajedno
    Đavolju varoš čine pravim svetskim čudom prirode.
    Lokalitet Đavolje varoši je stavljen pod zaštitu države
    1959. godine, a 1995. proglašen je Uredbom Vlade Srbije za prirodno
    dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite –
    Spomenik prirode.

  21. Na Kosovu, a ni bilo gde u kontinetalnom delu Balkana nikad nisu ziveli Iliri. Iliri iako su ih Rimljani smatrali za barbare. (barb. barb.) su bili civilizovano pleme, i uglavnom su bili skoncentrisani na podrucju Dalmacije, i nadalje u ostalim primorskim gradovima Jadrnskoe obale, koje su Rimljani pokusavali da usredsredjenom propagandom santanizuju. Nesto sto i danas rade delovi latinske kulture prema Srbima. U istoriji novijeg vremena, dakle u doba kada je veliki Zupan Stevan Nemanja sirio svoju drzavu prema jugu, na podrucjima juznog dela Metohije su bili zapusteli i u ruinama, Helenski odnosno Vizantijski gradovi. Te gradove, kako cak i nasa istorija belezi, o tome dosta ima zapisono kod Stevana Prvovencanog a i kod Svetog Save, da je te gradove Nemanja porusio, i na tim rusevinama kasnije su iznikli srpski Gradovi. Prerkrajanje necije istorije, a to danas cine horde balkanskih Azera, predstavlja krivicno delo. Ako bi i bilo tacno ono sto Balkanski Azeri tvrde, da su oni kao toboze potomci Ilira, samo buni kao ne odabrase da budu potomci Tracana, posto i de fakto tu su nekada zivela i Tracka plemena, odakle Spartak vodi poreklo, Albanija i Albanci a to se vidi iz teksta iz priloga, na engleskom, su u satavri negdasni Azeri, plemena oko predla Kaspijskog mora sa kojima su Turci Seldzuci imali mnogo muke, pa su ih po osvajanju raselili u najzabitije delove Otomanske imperije. Jedno takvo pleme su gurnuli u brda Prokletija. Istorijska je cinjenica da su autihtoni Albanci bili Pravoslavni narod, jos iz vremena dok su ziveli u danasanjem Azerbedzanu i Jermeniji, sve dok ih Turci Seldzuci nisu raselili i tada se Albanci pocinju gubiti kroz asimilaciju i prihvatanje islama. Ukoliko ti Albanci iz danasnje Albanije imaju bilo kakve veze sa Ilirima, onda zasto tu svoju Albaniju ne prekrste u Iliriju? A ako su iskreni Muhamednci, onda zasto ne ukinu dvoglavog orla na savoim amblemima, i ne stave polumesec?

    Originally Posted by IRON_CROSS View Post
    History of Albanians

    Albanians originally come from the Kavkaz mountains or todays Azerbedjan and Dagestan. They call themselve Squiptar wich means „mountain people“. Araps used to call them „Arnauts“ wich means „those that did not come back“. Today the Turks have taken over this name. In the Kavkazian Albania 10 tribes lived of wich only 4 came to what was back then Serbia. There language originates from an Kavkaz dialect wich has nothing in common with European languageses (Remember Illiryan is a Latin language). During the cause of time many outside factors have influenced there language of wich Serbian had its biggest share. On the Albanian territory of today you will not find a single placename etc.. wich is Albanian. All of it originates from Serbian or is an translation from the Greek. The first ever written tekst they produced was in 1462 and it was written in the Serb language. Btw the name „Illyr“ (Ilir) is also from Serb origin. In the VIII century Arabs conquer the Kavkaz region from the christian Hazars with the help of the Albanians living there that where unsatisfied with the hard Hazar rule they where succumbed to. After this they practicaly all take the Islam as there religion. Albanians also have a saying wich goes : „There where the sword is, is the faith“ wich during there history they have lived by. Or you can also say, I’m with the strongest. When the Arabs conquered Sicily and Southern Italy they needed people to work there lands over there so they deported all Albanians from the Kavkaz region to Southern Italy and Sicily. They stayed there for a hundred of years until the christians take this part of the world back into the ranks of the European people. A part of the Albanians convert to christianity and are granted to stay while a good part of them flees with their Arabs. In 1043 George the „Maniak“ a Byzantine expelled officer starts a rebellion against Constatinopel and gathers an army in Southern Italy and Sicily. Among his army there are also Albanian reserve troops who gathered all there women and children to go with them to battle against Constantinople. Near the lake of Dojran , George „the Maniak“ gets killed and his army surrenders immediatly to the Byzanthine army. The Byzanthines accepted all the surrendered man of the sicilian army on to there territory accept for the Albanians who they did not want. The Albanians now desperate not having vessels to go back to Sicily beg the Serbs to accept them as there cattle farmers. The Serbs of hearing that the Albanians are good cattle farmers accept this deal and give them a small territory in the Southern Danuebe in exchange for an extensive amount of cattle on a yearly bases. What a mistake this turned out to be.

  22. Pa kada citam vasih redova vidim da ste 150 god unazad..
    Zalosno je to,jedno pitanje ?da li vi mislite da to zlodijela 1999 ucinili sami Albanci??
    dali vi mislite da Srebrenica nije istina?
    dali vi mislite da Vukovar nij eistina??
    da li vi mislite da bivsa YU da nij e vas bila bih najveca ko SCHweiszarska DANAS?
    DA LI VI MISTLITE DA PO BEOGRADU SETAJU LJUDI NORMALNI KOJI SU UBIJALI SILOVALI OPLJACKALI NEDUZNE LJUDE ZENE BABE I OSTALO???

    • ja poznajem dosta albanaca(izmadju njima se zovu shiptare ali drugi narodi ih moraju nazivati albanci zbog neki razlog).ubijanja je bilo na obe strane u ratu,srpske familije su morali napustiti svoje domove nasilno iz kosova i metohije i iz hrvatske.oko 100 srpskih crkva su bila zapaljena na KiM.u onaj trenutak kad su albanci gubili rat,poceli su plakati kako „losi“ (ustvari hrabri) srbi ubijaju njih. i normalno bili su spaseni od onih koji su imali interes da udju na balkan sa svoju vojsku.sve dok je ta strana vojska tamo albanci cu preziveti nekako ali za uzvrat dosta albanci cu biti hristijani(protestanti) i crnci.sta mislite svi zasto albanci(izmedju kojima ima puno dobrih familijarnih ljudi)postaju terorosti u evropu i ameriku.zapad je pokusao da im da nesto kao neku minijaturnu bozem drzavicu,samo da se spasi od njih i da ih vrati odakle su dosli.sad albanci iz KiM ne rade vise za srbe nego za zapadnjake-jos gore za njima,sad nema kod koga da pustaju suze.oni znaju da nemaju kuda.opcije1biti sa srbima 2 ziveti na zapad(hristijanske zemlje daleko od rodnog sela) 3 vratiti se u albaniju(ne pada im napamet).i oni sami znaju da za 10,20,30 godina stvari ce se promeniti i eventualno ce opet zakucati na srpska vrata za pomoc.

  23. Nisu krivi šiptari sami smo krivi… Možda ne svih 100%, ali nekih 90% krivice je na nama, tj. onima koji su vladali srbijom posle prvog i drugog svetskog rata. Moja baka mi je pričala dok je još bila živa da su partizani proterivali značajnije kosovare i naseljavali šiptare i sve to u maniru BRATSTVO JEDINSTVO. A to nikad nije postojalo, vidite sta se desilo, moju tetku i teču su ubili ’99 na kućnom pragu šiptari, ne znam gde su moji preci sahranjeni, nikad neću videti gde je moja majka odrastala, a najviše žalim zbog nedužnih ljudi koji su proterani ubijani na najsuroviji način, a setite se da je kosovo kolekva srpskog naroda, to ne smemo zaboraviti

    • nesmemo to nikad zaboraviti.kosovo i metohija jeste srpska kolevka, ali albanci cu uvek biti tamo.sad su vecina, bili su manjina i opet bice manjina.srbi trabaju biti pametni i na lukav nacin da polako radimo za da promenimo javno misljenje na zapad.niko ne voli albance na zapad verujte mi.sami albanci su bili vecinom pravoslavni pre tursku invaziju na balkan,i borili su se protiv turka zajedno sa srba na kosovu.ali vecinom su preuzeli muslimanstvo. a manjina srba je podlegla muslimanstvu i to su sada srbi muslimani.srbi su najveci narod na balkanu i deseti po brojnost narod u evropu i prirodan je proces za srbiju da tokom vremena ojaca ekonomski ,stvori cvrste saveznike i srpska teritorija ce se siriti i vratiti ce se u prirodne granice.za sad gubimo prevlast na KiM ali dobijamo u bosnu.samo moramo biti pametni posto mogli bismo mi biti najjaci saveznik amerike i sad imali bih svu nasu teritoriju pod nasu kontrolu,ali sticaj okolnosti nije dozvolio.

  24. plz, dragi prijateli, can you help me? rodila sam se u kosovo, sada zivim u rusii , studiram i trebami pomoc za diplomsku. can you tell me sta je sloboda za srbski narod? kako smisao ima sloboda u srbii? благодарью заранее, люблю вас.

    • dodji kuci republika kosovo vas ceka nemoras traziti pomoc uopste vi ste gradjanin nasoj drzavi i mi moramo da se brinemo za vas tu ces da studiras sve placa drzava s puno pozdrav ne ti treba rusija tamo nemas nista svakako se vrati u tvoj kraj i dase javis u ministarstvo za pomoc ako nemas kucu pravicemo ti

      • koja je to drzavica bez fudbalski nacionalni tim, ja ne vidim ovu ni u UN.mozda je samo san.znam da vam ne ide bas kako treba tamo ali osvestice te se uskoro da samo cistite govna za zapad i vratite ce se kog komsiju srbina.a mi cemo da vas lepo precekamo sa lozu i sajkacu isto kao kad ste dosli iz planine i mucurusta u albanije.pa pisi sine radomire pomoci cu ti.

    • zivela rusija.

      • konculi, am Januar 19, 2012 um 1:33 am sagte: Dein Kommentar muss noch moderiert werden.
        viste barbarna sorta najlosa u planeti zemlja koju bog tek sada seje setio da pogresno vas dodao u planeti zemlja i oduzeo da vas makne sterilje pijandure vampire krvopije i hanibale ste tako kratko o vasoj istoriji toje vasa istorija ovo stava u prost za ove ruske gance koji nece ni sama srbija kako ih dole navikaju siptare meljezare brdjane i niko ni dobro jutro ni dobar dan sti nistave!!

  25. DVANAEST PREMINULIH DEVOJČICA, GLAS DIJASPORE OBUSTAVLJA SVOJ RAD IZ PROTESTA DO DALJNJEG SVE DOK SE NE NADJE SPONZOR KOJI BI OMOGUĆIO PREVOD KNJIGE NA SVETSKE JEZIKE VIOLETE BOŽOVIĆ ČLANA SRPSKE MATICE U NOVOM SADU! NE VIDIM POTREBU ULAGANJA TOLIKO SVOG VOLONTERSKOG VREMENA UKOLIKO SE ISPOSTAVI TAKO SLABA KOOPERATIVNA VOLJA DA NISMO VOLJNI NI OVOLIKO MALO URADITI ZA SVOJU KULTURU!
    Posted on May 14, 2009 by dijaspora | Edit
    Za ovaku situaciji u prosveti i kulturi snosi odgovornost Ministar kulture i vlada koja takve ministre stavlja na dužnost. Narod je zaboravio da je odgovoran za vladu koju bira i da je dužan da je skida i bira novu ukoliko se postojeća pokaže ne sposobnom !!!
    Pisac, književnik, Violeta Božović predsednik Udruženja pisaca Srpske Krajine i dijaspore primljena je u članstvo Srpske Matice u Novom Sadu-piše (moli) Dušan Nonković, urednik Glasa Dijaspore
    Posted on May 14, 2009 by dijaspora | Edit
    Glas dijaspore
    https://dijaspora.wordpress.com/
    Posted on May 13, 2009 by dijaspora
    Pisac i književnik Violeta Božović, koja je predsednik Udruženja pisaca Srpske Krajine i dijaspore, primljena je u članstvo Matice Srpske u Novom Sadu. Povodom njene knjige, predstavio sam je čitaocima Glasa Dijaspore. Knjiga je sjajno i dirljivo napisana. Govori o devojčicama koje su u banjalučkoj bolnici predahnule samo zato što se na molbu bolnice oglušilo i u ime sankcija sprečila ta humanitarna pomoć koja je za život beba bila neminovna. Doprema flaša sa spasonosnim kiseonikom je sprečena, ostala je samo nekoliko stotina metara pred polničkom kapijom! Bebe su stim bile osudjene na smrt od “prijatelja” naših “dobrotvora”, boraca za “ljudska prava”!
    Zbog tako banalnog razloga je umrlo 12 devojčica! Trinaesta devojčica je živela trinaest godina, kako pisac kaže, za svaku devojčicu po godinu dana. Na kraju je izgubila bitku za svoj dečiji život, podlegavši tako strašnoj bolesti kao što je to rak. Njoj je Violeta posvetila svoju knjigu, koja je veoma čitana, kojom je tu trinaestogodišnju devojčicu učinila besmrtnom.
    Povodom te knjige, napisao sam nekoliko reči o Violeti na kojima se danas zahvalila i uputila neku vrstu apela nama u dijaspori. Upoznala me je sa situacijom po pitanjima pomoći kulturi, pogotovo književnicima, koja tako reći i ne postoji. Violeta apeluje na nas u dijaspori da se kupovinom knjiga naših pisaca založimo kako bi se pomoglo našim piscima i time omogućio njihov dalji rad jer štampanje knjiga je skupo a plaćaju ga često iz svojeg džepa odnosno, financiraju celokupan proces.
    Naravno, novi član Matice Srpske, Violeta Božić, bila bi veoma srećna kada bi se našao neki sponzor koji bi financirao, odnosno pomogao da se prevede na engleski i druge jezike ta divna knjiga koja obavezuje a i koja čini “večnim”!
    Ja Vas molim da prosledite ovu informaciju, kako bi se ipak našao neki sponzor koji bi omogućio prevod ove knjige u svetske jezike! Upoznajmo svet sa istinom! Ko će to ako ne mi!?
    Srdačno vam se zahvaljujem
    Dušan Nonković

  26. dobije knjige.
    Blog intervju sa Violetom Božović, autorkom romana „Dnevnik Slađane Kobas“
    Published on 03/26,2009

    Kada ste prvi put čuli za ime Slađana Kobas, i pod kojim okolnostima se to desilo?

    Ovim pitanjem ste me vratili u ratnu 92. godinu. U Valjevo, gde sam boravila u periodu kad su granice između Srbije i Republike Srpske bile zatvorene, zbog oružanih borbi koje su se vodile na Koridoru. Sećam se noći kad je u jednom valjevskom restoranu, nastao muk i zaprepaštenje. Muzika je naglo prekinuta. Na tv ekranu su se odvijale potresne slike umiranja Banjalučkih beba u inkubatorima. Beba, koje su pred očima celog sveta umirale, samo zato što je, avionu natovarenom bocama kiseonika odlukom međunarodne zajednice bio zabranjen let za Banjaluku. Svi smo plakali. Izašla sam napolje, pogledala u nebo i pitala se „ZAŠTO“, moleći se – za te male nevine dušice što izdišu u agoniji.. Kiseonik su zatim preuzele kopnene snage koje su probijale koridor, boreći se da, da ako proboj uspe, on kopnenim putem bude dostavljen bolnici na Paprikovcu.. Iz te borbe smrt je dobila bitku. Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Slike dece među kojima su pored srpske bila i deca drugih nacionalnosti, tužno su obišle svet.

    Nisam ni slutila da ću u godinama koje slede, igrom proviđenja i sudbine, upravo ja biti određena da napišem knjigu o ovoj tragediji, i da ću patnju te umiruće dece sabrati u liku jedine preživjele bebe, male Slađane Kobas. Djevojčice iz Prijedora. Grada u kojem sam odrasla. Slučajnost!.? Živjela je trinaest godina. Kao da joj je svaka od njih dvanaest poklonila po jednu godinu svog života. Da svedoči.

    Možete li ukratko da opišete događaje pred nastanak romana?

    Godine su prolazile a ja sam se sve predanije bavila književnim radom. Boravkom u Beogradu se lagano ostvarivao moj životni put pisca, a moje knjige kao da su se utrkivale da se kroz mene i ostvare. “Kandilo sećanja“, „Remenje monaških sandala“, “Kako se pravi nebo“, „Dve senke za jednog čoveka“ i sudbonosni put mog ponovnog dolaska u Prijedor u kojem se tih dana sa tugom govorilo o poslednjim danima života Slađane Kobas, teško obolele od karcinoma. Tih dana u organizaciji TV Prijedor i Kozarskog Vjesnika, pripremalo se književno veče, povodom gostovanja mladih pesnika, mladim stvaraocima Ribnika, a u cilju povezivanja dva grada. Veče je planirano da se održi u Domu kulture, u Ribniku. Tim povodom me je pozvao da budem specijalni gost, direktor Televizije Prijedor, gospodin Zoran Sovilj, zamolivši me da mladima Ribnika priredim jedan lep kulturni događaj i tako dam svoj književni doprinos bratimljenju dva grada. Dan uoči toga, sve televizijske stanice u Republici Srpskoj su objavile vest. Umrla je Slađana Kobas. Opet isti osećaj tuge i nemoći, osećaj već proživljenog, sećanja na onu valjevsku noć kad sam i sama poput svih prisutnih bila svedok agonije banjalučkih beba. Uzela sam olovku i napisala pesmu „Na noć osmehnuta“, posvećenu mojoj maloj prijedorčanki. Veče u Ribniku počelo je minutom ćutanja i posvetili smo je uspomeni na Sladjanu Kobas.

    Na noć osmehnuta

    Zaspala si u svojim igračkama
    Prosute suze u snu na noć osmehnuta
    Devojčice koja si poput sićušnih pahulja
    Letela niz ovo olujno doba
    I dodirom ručica ispisala prve ljubavi u vrtovima detinjstva
    Poslušaj noćas stih moj s kojim te tražim
    u svetlosti onih dalekih sazvežđa.
    Ti znaš kako je teško biti sam sa svojim suzama
    Kad majčina ruka ne teši san da dođe na uzglavlja
    Kad zabole svetlosti tuđih ognjišta
    U kojima bezbrižna deca imaju sve, a ti-ništa.
    Šapuću drvoredi o tvojim osmesima
    Pljuskom o obale Sana-kao da grca
    O bezumnom dobu jednog surovog rata
    Što ote i tebe zvezdo trinaesta
    Na noć osmehnuta…

    Čuvši za tu pesmu otac umrle devojčice me je kontaktirao osam meseci posle. Da bi danas darovana uspomeni na nju, pesma stajala kao moj skromni dar, na njenom spomeniku.

    Kako ste sakupljali građu za roman?

    Otac pokojne Slađane mi je bio jako zahvalan na pesmi posvećenoj njegovom detetu. Jednom prilikom uoči mog odlaska u Beograd sam mu rekla da Slađana ne zaslužuje samo pesmu, već zaslužuje da uđe u celu knjigu. On me tad pogledao i rekao mi “Molim vas napišite knjigu o mom detetu, ja ću Vam platiti koliko god da košta“. Na njenom računu ima dosta novca i ja bih ga investirao u to. Odlučno sam odbila takav predlog i tad sam mu rekla da novac od njega za takvo što, nikad ne bih mogla primiti, pogotovo ne sa njenog računa. Može mi „platiti“ samo tako što će mi pomoći u tome da mi daruje što veći broj podataka, koji će mi biti neophodni da napišem istinu. Uz malo moje umetničke slobode, i njegovih sećanja, kao i uz pomoć podataka koji su prisutni na internetu, knjiga bi mogla biti kompletna. Tom prilikom sam mu rekla i svoj stav, da ako uspem dostojno izneti jednu ovakvu temu, i stati pred sud vremena u korist žrtava-istinom o stradanju dece u ratu, ja sam već nagrađena. Ako napišem dovoljno dobro delo, i iz tog rada proizađu nagrade i priznanja, i ako knjiga bude prevođena, to je za mene kao pisca najveća nagrada za rad. Važno je da Slađana živi na stranicama ove knjige. Darujući mi kao roditelj informacije iz kojih ću nadahnuta istinom kroz svoje spisateljsko umeće oživeti lik Slađane Kobas i tako sačuvati sećanje na nju i njenih 12 umrlih drugara iz banjalučkog porodilišta. Kao blagoslov za početak rada zamolila sam ga da mi da jednu olovku koju je koristila dok je bila živa. Da kao podstrek svom samopouzdanju pred jednom takvom temom, započnem roman pišući ga njenom olovkom, koju i danas čuvam kao sećanje na period kad je nastajao. On je to i učinio, blagoslovivši mi početak pisanja.

    Vrativši se u Beograd počeo je moj danonoćni rad na romanu koji se s prva trebao zvati „Na noć osmehnuta“, a pošto je jedino mogao biti napisan u prvom licu, u formi Dnevnika, tako je i poneo naslov „Dnevnik Slađane Kobas“. Sedeći u trpezariji mog Beogradskog stana na čijem zidu su pod svetlom malog kandila svetlile dvije ikone,(Svete Petke i Bogorodice), pišući Slađinom olovkom, ne osećavši ni umora ni opterećenja, iz mene je nicao jedan novi svet u koji sam sa puno ljubavi, mašte i nežnosti preselila ličnost Slađane Kobas, stvarajući je na najbolji način kojim sam je mogla satvoriti iz sebe, slikajući o njoj rečima i događajima. U ime svih majki koje nisu ostavile svoju decu na milost i nemilost vremenu, htela sam iskupiti bol saznanja, da je nju majka ostavila još kad je bila mala, i time dala još teži pečat sudbini ove izuzetne devojčice. I da ja nisam napisala knjigu o Slađani Kobas, smatram da je to trebala i mogla napisati samo žena. I niko više i niko drugi, i ne bi ni imao veće pravo na to. Samo iz pera majke bi moglo izaći dostojno saosjećanje za dete koje je napušteno, skoro od rođenja. Nek mi oproste za ove reči moje kolege po peru, pisci muškog roda. Iz noći u noć su se rađala nova poglavlja, koja su me držala u grozničavom iščekivanju, šta će se to dešavati u svakom narednom. Posebno bih izdvojila jedno poglavlje u kojem sam opisivala manastir Ostrog, za koji imam saznanje da je više puta posećivala kad je bila teško bolesna. Naime, u toku pisanja pred očima mi se pojavilo sećanje na jedan san koji sam sanjala kao devojčica. Taj san u kojem mi se prikazao Sveti Vasilije, bio je toliko čudesan i lep, da sam ga naprosto vođena nekim unutrašnjim vođstvom, poklonila Slađani u romanu. Opisuje susret sa svetiteljem iz čijeg monaškog ogrtača su padali mali zlatni krstovi, prepuni svetlosti. Kad padnu u blato iz njega naprosto ponovo izviru i pretvaraju se u krstoliku svetlost. Tri nedelje prije prve godišnjice od smrti Slađane Kobas pred zoru, ispisane su poslednje stranice Dnevnika. U drugom delu knjige uvrstila sam i neke dokumentarne celine, u vidu novinskih svedočenja iz perioda kad se odvijala sva ta drama vezana za događaj. Da spojim dva književna žanra. Da roman ujedno bude i u funkciji dokaza o tom strašnom događaju. Knjigu je lektorisala jedna divna žena koja na žalost i sama boluje od karcinoma, a zove se Olga Tošić, žena koja mi je ukazala na neke sitne korekcije i pomogla mi da sugerišući mi da napravim neke sitne izmene da bi roman bio autentičniji. Tačno 9. februara, na prvu godišnjicu od smrti Slađane Kobas, u Prijedoru u velikoj sali Pozorišta Prijedor je promovisana knjiga, posvećena umrloj devojčici. Tako je simbolično taj deveti februar prestao biti uspomena na njenu smrt, već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj. Ovom prilikom se zahvaljujem ocu male Slađane Stojanu Kobasu na saradnji i podršci koju mi je dao da bi što vjerodostojnije oslikala moju glavnu junakinju, Pedagoškom zavodu RS koji je kroz list „Riječ prosvjete“ preporučio knjigu školama Republike Srpske, direktoru Televizije Prijedor g.dinu Zoranu Sovilju i njegovoj supruzi Deborah na nesebičnoj podršci u medijima, posebno na Televiziji Prijedor, kao i svim televizijama i novinarima koji su radili na promociji ove teme, direktoru Pozorišta Prijedor -g.dinu Zoranu Barošu, gradonačelniku Banjaluke gospodinu Dragoljubu Davidoviću koji je ispred gradske uprave grada Banjaluke finansijski pomogao da se objavi prvo izdanje knjige, načelniku opštine Prijedor Marku Paviću na pomoći porodici Kobas za sve što im je bilo potrebno za vreme bolesti i posle svega što se desilo, sveštenicima SPC koji su dali svoj doprinos prisustvom na promociji, kao i svom suprugu Lazaru Božoviću na velikoj, nesebičnoj i nemerljivoj podršci koju mi je s ljubavlju darovao, pomažući mi dok sam radila na delu. Zahvaljujem se svim onim čitaocima koji su kupovinom knjige omogućili da izađe i drugo izdanje knjige Dnevnik Slađane Kobas. Posebnu zahvalnost dugujem ekipi akcije DARUJMO REČ, -gospodinu Aleksandru Saši Popoviću i Zorici Sentić, koji su objavljivanjem na blogu akcije omogućili, da ova tema na najbolji način dođe do onih, kojima je i namenjena.

    U nadi da će ovo pročitati i oni koji joj mogu pružiti šansu da živi i van granica Srbije i Republike Srpske, i da će ovaj roman doživeti prevode na više jezika i svedočiti u Srpskoj Dijaspori, samo za vas, na blog intervju odgovorila vaša Violeta Božović.

    Zahvaljujemo Vam se na ovom intervjuu

    Posted by darujmorec at 13:30 Dodaj komentar (0) │ Trekbekovi (0) │ Generalna
    Back to Home Prethodni Sledeći
    Trackback URL
    http://www.blog.co.yu/trackback.php?id=52622

    • NEMA KOMENTARA , GLADAN SITOM NEVERUJE ,DRAGA DIJASPORO ,SEM PISANE REČI SVAKI DAN ŽIVIMO U GLADNOJ REČI ,NAMA ROMANI NETREBAJU U NAŠIM PORODICAMA ,KOMŠILUKU ,FAMILIJI IMA ROMANA ŽIVOTNIH NA HILJADE,SVAKI DAN GLEDAM SUZE I JAD MOG NARODA ,MI NEMANO NOVCA NI ZA DNEVNE NOVINE ,ČAST IZUZECIMA,A KAMOLI ZA KNJIGE ..IMAM DETE SIROČE NA STARATELJSTVU A GLEDAM NA DESETINE SIROTE DECE KOJE NEMOGU DA UZMEM ,JEL JEDVA IMAM I ZA OVO JEDNO..ŽAO MI JE ŠTO VAM PRENOSIM TUGU..AL JAD JE JAČI OD SVEGA ,SEM GOSPODA ON JE NAJAČI..POLITIČARI SE DANAS SVAĐAJU OKO PREVLASTI A SRBIJA TONE..AVAJ BOŽE IMALI KRAJA..NEMA KNIGA SAMO ZELENAŠI , MAFIJA ,GATARE ,VIDOVNJACI I NARODNI PEVAČI TO JE HIT U SRBIJI…NEK NAM GOSPOD POMOGNE ,NEK NAS IZBAVI ..I NEK NAS CARIGRADSKI PATRIJAH ČIJI JE DANAS IMENDAN,SVOJIM MOLITVAMA IZBAVI…AMIN BOŽE DAJ

  27. vov, snazne rijeci, ja vam to mogu reci zato sto sam proziveo pola tih stihova sam….zasto srbi, hrvati, muslimani… palestinci, jevreji da zive u miru u Americi, Canadi, Australiji….??? Sta misilite…. ZASTO !?………… zato sto nemaju ZEMLJE da se bore ZA NJU !!!! Nije NJIHOVA a ni historije ili PREPRICAVANJA ( kako kome odgovara)….. dok se mi borimo za MRVICE postacemo ROBOVI u svojim DRZAVAMA…. SVI…. to zlatno TELE ne pita za RELIGIJU nego za ROBA!!!! a vi politicizirajte i borite se za MRVICE dok ne izgubite SEBE!!! Zapamtite Evropa ima „previse“ GAZDA njima sad treba SLUGA…

  28. preshe medvegja bujanovac su kosovo a KOSOVO JE ALBANIJA

  29. Alooo, surujete sa Grcima, sa svim komsijama ste nas zavadili,vise Nokia je veca od nas.
    Поради омаловажување и инсистирање на домаќинот да се прифати ултиматумот на грчкиот тим, македонската едриличарска репрезентација по инцидентот на отворањето ја напушти Балканијадата што се одржува во Долни Милановац – С.

  30. hahaha pa vi neste bre sposobni dase oslobodite sam sebi od vase vampirije viste porazeni u svki rat vi ste niko i nista vi ste tiji sto trazite ratne nevnice koje prljave ratove ste na pravili nema bitka kuju ste vi dobili sve bitke su izgubljene jer ste pravili rat za okupacije vi neste ama nista sem pijandure i prljav narod ste zato smo vas motkovali unutar srbije jos ako nastavite cemo vas gurnuti ot kud ste i dosle kude ste jeli s prste u karpatske sume vi ste ponizeni vas skoro nece ni da ima jer i bog seje setilo da pogresno vas dodao na zemlju i uzeo da makne tu sortu !

  31. Mene me cude moji zemlaci koji polemise sa onima koji pate od sugestije posto znaju da nemaje svoju sopstvenu drzavu,u stvari znaju da su cigani sa karpata,i ovde su doslaci.I zive od lazi svojih popova,akademaca \ AKO IH IMA\,intelektualaca,politicara i drugih lazlivaca, boz imaju neku drzavu pa zive u bedi i nadu za boli zivot..Slusajuci njih zapoceli ste nekoliko ratova i na kraju ste dobili debli kraj,Oni sto su bili pametni srbi pobegli u inostranstvu. osali samo oni koji su trovan lazima svojih politicara koji zive grovski .Pogledajte vasih TV stanica sta vam serviraju vasi politica,neke popove, crkve ,mitove neke ratove bez veze i puno sta nevalalo.Ne pokazuje vam sta radi napredi svet.kako treba izbegavati ratove kako ,ziveti bole.A ne da vas truje razni lazovima.Sto vam ne otvaraju arhive pa da vidit sta sve radila vasa politika na Kosovo od kad smo postojali zajedno pa i vas narod koji je podrzao takvu politiku pa da vam bude sramota da se prestavite kao srbi.

  32. Ako imate priliki da dođete do knjige:
    „Anatomija globalističkog smrada“
    od Dragana M. Filipovića
    i „Ordo Mundi“ od Nenada M. Minića,
    stvari će Vam biti kristalno jasne kako smo došli u ovu situaciju i kuda će mo otići ako se u međuvremenu po naj kraćem mogućem vremenskom intervalu ne udružimo i samo organizujemo a da se ni na koji način ne ograničava ni po kojoj osnovi: obarzovanja, jezika, pola, klase, veroispovesti, političke pripadnosti

  33. ТАМНА СТРАНА СВЕТСКЕ „НАДСИЛЕ“
    (Пише: Милан Марковић, Сопот)

    Али се не догађа баш тако, како умни човек жели, снага и сила не попушта. Када су се Сједињене Америчке Државе ‚повукле из либијске интервенције и препустиле команду НАТО-у‘ Моамер Гадафи је послао писмо Бараку Обами тражећо од њега да заустави НАТО бомбардовање његове мале земље. Одговара, а ко ће други, него ратни јастреб Хилари Клинтон. Она, од Гадафија тражи: да напусти градове које су пре тога освојиле опозиционе снаге, а његове повратиле и, напусти земљу. Колико у том ултиматуму видимо правду? Нема је. Сила силом намеће своје услове. Па како тој сили веровати? Никако. Докле год се служи силом, она је светски агресор , која настоји да очува своју моћ за период који долази. Па то је потпуно разумљиво: ‚вук длаку мења али ћуд никако‘, све се то наставља и потврђује све претходно изнето. Дуго ће мо се бавити овим проблемом. У свету се већ поче говорити о повратку на колонијални систем, о чему је било речи. Капитализам и не може опстати без експлоатације. Она се испољава као експлоатација човека над човеком, али у ширем обиму, то је експлоатација друштвених заједница над другим друштвеним заједницама, а то се не може догодити без, поновног завођења колонијалног ропства, без тога нема капитализма. Он настоји да очува своје позиције, али увек ратом. Зато се у свету догађа трка у наоружавању, јер се ни слобода не може бранити речима, ако је угрожава добро наоружана ‚фаланга ратника без морала‘. Долази време великих промена, у којима се умни човек мора позабавити, јер ће на крају, ако изостане његова интервенција, надвладати онај безумни, алави паразит, скоројевић без морала.
    Тамна страна Светске ‚надсиле‘, која је осмишљала иструменте за владање светом. поред НАТО алијансе, светске обавештајне службе, и многих институција које себе називају делови ‚светске заједнице‘, сами се откривају. Такав један ‚детонатор‘ постављен је у срцу Европе, уз свесрдну помоћ чланица НАТО-а, да би изазвао експлозију када им буде погодно. Та колонијална тачка, којим руководе Сједињене Америчке Државе налази се на Косову. Ту ће дуго остати, све док се не разреше глобална светска питања у подели интересних свера.
    Ултиматум, којег је САД, преко свог амбасадора у својој колонији Косово, којег је Кристофер Дел донео у затвореној коверти и ставио пред своје вазале, када се решавао избор ‚председника‘ квази државе Косово, изненадио их је, може се рећи ‚фрапирао‘. Било је то, до тада непознато име, америчког ђака Атифете Јахјага, па је она изабрана за ‚председницу Косова‘, на ванредној седници парламента те ‚државе‘ Одмах је она изјавила. ‚да је њен циљ учлањење у ЕУ и пријатељство са САД‘, тако ће овај ‚детонатор будућег бурета барута‘ бити постављен и у ЕУ.
    Долазимо до закључка да за врхунске политичке вође, било где у свету, не морају се тражити умни и поштени, већ послушни и привржени. Где ће то довести овај виртуелни свет без свога циља? Да, овде тај ‚свет‘ предсављају ‚одабрани‘ помоћу којих ће се Светом владати, а они и те како знају свој циљ. Само што је тај циљ поставила насртљива колонија паразита и снобова, посебно скоројевића, спремних да ону већину дисциплинују милом или силом и ту се жртве не броје. Зато кажемо да живимо у времену владавине лица која потичу из Тамне стране света – којима се умни човек мора супроставити, иначе ће и сам бити њихов роб.

  34. КАКО ДАЉЕ?
    (ГОСПОДАР ИЛИ СЛУГА)

    Аутор: Мила Марковић – Миле

    ПОСЛЕ СВЕГА
    (Задњи извод из будуће књиге)

    Када сам ставио тачку на овај тектст догодише се, једно за другим, многи догађаји крајем априла и почетком маја масеца, па се вратих да и то забележим. Док ово пишем слушам Радио Београд (3.мај 2011. у 12:25 сати), где нам неки женски глас соли памет и лагодно нам прича бајке, да ти се кожа најежи. Она тражи неограничену слободу „седмој сили“, која је, када се осврнемо уназад, одигра „велику и пресудну улогу“ у нашим свађама, глупостима и најмање у интересу сиромашног народа, већ служи многим „камповима људских паразита“, која их издржавана. Неке редкције се прогањају због критичког односа према догађајима Већ дуже време ми имамо буржосаки (капиталистички) систем информисања, где нас, најчешће, брзоговорљиве спикерке и новинари, усрећују „новинама“ у испирању мозгова, посебно младим људима. Све је у рукама, и добром контролом, крупног капитала и новопечених капиталиста, чије се богатство справом доводи у питање.
    Да се не изгубим у овом вртлогу догађаја, јер ово што мало пре написах нисам ни имао намеру да пишем. Два – три дана како се на свим средствима информисања објављују вести о ликвидацији Осаме бил Ладена у Пакистану, те убиство сина и троје унучади Муарема Гадафија у току бомбардовања Либије, а посебно венчани спектакл енглеког принца .Вест о убиству Осаме бил Ладена, с посебним задовољством објављује председник Америке Барак Обама, вазали брже боље му то честиташе, али, у време када се објави и убиство троје унучади и најмлађи син Муамењра Гадафија од стране Америчких „убица деце са одствојања“. Ја, справом сумњам у истинитост убиства Осаме бил Ладена, ако ништа друго, а оно баш у ово време када се и објављује ликвидација сина и унучади Гадафијеви. Да се амерички народ, који дуго живи у страху, не би бавио анализом „великог успеха у убијању деце у Либији“, сигуран сам да не би подржали Председника. Овако, ова вест (не материјализована) скрете пажњу и „донесе осмех“ американцима, који се увек радују оваквим ликвидацијама и подржавају администрацију у томе У исто време се у Лондону догоди велика фешта, која свет врати у прошлост и у средњовековно време. Дан и ноћ на српским телевизијама демонстрира се средњовековно богасто Енглеске и окоштали манири, које свет окупира, па брзо заборави задње злочине, а и многе пре ових, које су легије нових господара света учиниле и још увек чине свуда у свету. Све ово, а посебно оно око Осаме бил Лаедана, као да наговештава Велику буру која може задесити планету. Изгледа, да су у праву сви они у Вашингтону који траже документовање ове ликвидације. Плаше се, а имају и разлога да се и даље плаше неизвене будућности. Није ли ово озбиљан почетак великог сукоба цивилизација на планети, чији се крај не може сагледати.
    Оно, да су Осаму бил Ладена сахранили у таласима мора, како објавише његове убице, наводећи да је таква врста сахране по муслиманском обичају. А, одмах затим муслиманска телевизија на Блиском Истоку устврди да се муслимани тако не сахрањују, па се добија утисак, да су убице, пре имале разлога да тело баце у море, како се не би могло пронаћи, па , необавештени, устврдише нешто што је убрзо демантовано. То збуњује и образованог, а како неће обичног човека…
    Коментаришући на свим средствима информисања посебно ликвидацију Осаме бил Ладена, а посебно ОУ са својим саопштењем, наводећи „злодела Бил Ладена“, а никако да се позабави злочинима које су починили његови прогонитељи, а посебно нападима на Авганистан и Ирак, правдајући то борбом против тероризма.
    Питам се, а верујем да ће се и многи запитати, шта је претходило појави, не само муслиманског тероризма, није ли у питању терор над другим народима које заводе освајачи и окупатори других народа. Терор је тај који изазива потлаченог, који је сигуран да у отвореној борби не може сачувати слободу, па прибегава не само оружаном тероризму, већ и другим формама тероризма, а свет ће се тек суочити са многим таквим. Тако улазимо у нову еру страшних сикоба где се неће знати ко ти је пријатељ, а ко непријатељ. Такви ће се сукоби одвијати у великим центрима где се са малим снагама може постићи вели успех. Муслимански свет се припрема да ратује ван своје територије, па се и за такав општи сукоб сасвим добро припрема,
    Иза ових, не оружаних сукоба, битку ће однети онај кога потлачени народи прихвате као свог ослободиоца. Зато светки агресор мора добро да схвати, да тлачењем пораженог народа, тај народ претвара у свог противника. Изгледа да ће наступајући век бити век великих сукоба, пљачки, отимачина, рушења и убијања, али без тријујумфа и велике добити агресора, као што је Америка осиромашила у време задњих ратова и тешко ће, али и дуго трајати њен опоравк, ако до њега дође..
    Оно што се догађа, после ликвидације вође Ал Каиде, је веома занимљиво и открива нам многе догађаје из прошлости, а и садашњости, да бих схватили овај свет, који, у садшњем времену, као и у свим протеклим, тражи мир , али га никако не налази. Докле год су снаге агресије те које покрећу и мешају се у тражењу мира, мира неће бити. То је велика превара, коју врше главни креатори силе, да би наставили освајања. У игри су све врсте борбе, које једна другу смењују, све дотле док та борба траје за извршење главног циља којег је агресор поставио.
    Сви председници Сједињених Америчких Држава су окружени јастребовима за све врсте борбе, а посебно оних, који ту државу стално гурају у ратове. Није ни чудо, јер је та Америка, те људе, и припремала за ту врсту посла (Војска, дипломатија, шпијунажа, ловци на људске главе, главосече, лопове, телохранитеље итд.), који и не знају ништа друго да раде, па су они ти који ће, развијајући своју делатност, гурати администрацију да им омогући њихово деловање, а то је увек уперено противу некога, ко тој Америци смета. У игри је, пре свега новац, који се најчешће ствара мутним пословима, где је и сама администрација умешана.
    Најчешће су ти и заштићени, што законом, а много више корупцијом. Па је обичан човек у овој ситуацији и најмање заштићен. Мало ко се бави проблемом што САД имају навећи проценат затвореника по глави становника, у бројним америчким затворима, а тврде да је то заједница „са највећом демократијом“, баш је смешно да се у то и поверује
    После онога што се догодило у Пакистану, када је и „ликвидиран“ Осама Бин Ладен, администрација САД тражи излаза у организацији Уједињених нација, како би легалозовала тај чин, и правно себе заштитила, због „нарушавања суверенитета Пакистана, свог важног савезника, са којим је сада све теже, али без кога се даље и не може“. Сада добро обратите пажњу које су то земље од посебне важности и савезници САД. Поред Пакистана, Саудиска Арабија, Израел, Турска, Египат итд. Па нова окупација Ирака и Авганистана, и наметаље вазалне власти, да би се дошло до нове колоније, а сада нови немири у Сирији, па у земљама Северне Америје, посебно у Либији, не говори ли нам све то, да нам сво зло, садашњег света долази с те стране, а све обавијено фолијом борбе противу тероризма – само методом страшног терора, где се примењују и недозвољена средства, па бомбардовање са даљине и сејање смрти по мирном становништву, а тој се немани и не може супроставити, јер је на време формирала институције које су се наметнуле човечанству да се, баш ти прљави циљеви остваре, на штету других.

    Уверен сам, да ће иза овог светског лудила, губинци бити освајачи, а да ће се, умни део српског народа, наћи на побеничкој страни, сачувати нацију, борећи се за истину и хумано друштво, само, ако издржи и буде доследан у свом опредељењу да се супростави неправди, сачува колевку српства, у слози с народима који живе на овом потручју, не сврставајући се на погрешну страну.
    Да би то обезбедио, мора се политички разрачунати са свим противницима, како унутрашњим тако и спољним, не препустити им иницијативу.

  35. П Р Е П О Р О Д Аутор. Милан Марковић – Миле, Београд На Самом крају четврте године 21. века, али и четрнесте, од када нам је, све почело да се догађа лоше, чији се крај не назире. Овај период, вратио нас је назад у развоју, па нисмо ни сигурни, да ли смо то ушли у нови 21. век, или смо се вратили негде на почетак 20. века. По нечему смо кренули напред, један корак, а по многим питањима смо кренули назад два корака. То је наш ход у чизмама од “седам миља“, али у назад. Шта нас наводи да овако мислим? Само до јуче, сви смо веровали како смо се нашли у “правом рају“, па нам све иде од руке. За чудо, а и свет нас је тако ценио. Били смо препознатљиви. О нама су чула и деца далеких крајева света, па и она, која живе у прашумама. Дивили су нам се сви потлачени народи. Били смо им узор за њихову борбу у освајању слободе. Долазили су код нас, да би стицали искуства, и да виде, како смо ми то остварили, да би и они то учинили. Свет је дуго слушао о нама. Уједињене нације су нам биле тако близу, да су наши чиновници, ангажовани у тој међународној политичкој организацији, били веома цењени. . Били смо катализатор у периоду хладног рата. Наше научне установе биле су признате свуда у свету. На пољу културе и спорта надмашили смо многе велике силе. Оне су дуго држале примат, али смо ми тада били бољи у многим дисциплинама. Сада смо се нашли на задњем месту. Образовање, са којим смо се поносили, сами смо руинирали и обезвреднили. Војска и њена војна индустрија била је позната и призната. Многи су настојали да код нас школују свој официрски кадар, купују наше наоружање и технику. Наша прозводња била је, дуги низ година, на светском нивоу. Сва светска тржишта су нам била доступна. Као чаробним штапом, скоро преко ноћи, све се променило на нашу штету. Шта се то догоди? Дали смо сами за то криви, или нам је други наметнуо несрећу, која дуго траје, или је нешто треће? Већ дуже времена нема нас на светској сцени, па нас је обичан свет заборавио. Променисмо име, па сада нисмо више препознатљиви. Узели смо неко чудно име којег и сами избегавамо да изговоримо, које није погодно ни на спортским наступима, да навијачи употребљавају,.а спортисти у заносу победе да узвикују(незгодно за скраћено изговарање). И о томе је требало да се води рачуна, када се нешто мења. Изгледа, да је некоме из вана, веома стало да се Југословенство сада сатанизује и више не помиње. Деца света не препознају нас и више се о нама ништа лепо не може чути, па није ни случајно што нас лако сатанизују и проглашавају варварима, и народом другог реда. Ми смо немоћни да томе станемо на пут, а таквим се не осећамо, каквим нас називају, назови, “пријатељи“ са којима смо се, раме уз раме, у блиској прошлости, Другог светског рата, борили. Да зло може бити веће, ти исти су нам завели санкције, блокаду и на крају бесомучно бомбардовали, да пропаднемо као држава, али све то под лажним, измишљеним и инсценираним поводом, исфабриковани у кухињи Запада, а посебно англо-саксонским, баш као што је случај приликом напада на Ирак.. Поставили су нам безочан ултиматум у Рамбујеу, који се није могао прихватити, баш као што нам је такав ултиматум поставио и Хитлер 1941. године, којег такође нисмо могли прихватити. Због онога у Рамбујеу, НАТО, а пре свега Сједињене Америчке државе, су нас, без сагласности СБ ОУН, бесомучно напали, и немилосрдно бомбардовали 78 дана. Покушавали су, два пута инвазију, из Албаније, али без успеха. Нису имали мотивисане трупе да то ураде, а мало савезника у том злочинначком подухвату. Тако је Хитлер 1941. године, у пролеће, без објаве рата, напао ондашњу Југославију, коју је окупирао и држао под окупацијом са својим савезницима, нашим лошим суседима. Па није ни чудо што је народ ондашње СРЈ. Између Хитлера и Клинтона стављао, увек, знак једнакости, а такође и између нихових државних заједница, па су САД проглашене за државу новог фашизма(а нису се ни разликовали). У том бесомучном, и ничим изазваном сукобу, само што смо се у оба случаја нашли на путу интереса, раније фашистичке Немачке, а 1999. године агресивне Америке. Рат се завершио 1999. године међународним споразумом. СРЈ није изгубила ни једну битку, ни рат и није капитулирала, али је агресивна Америка наставила своју бесомучну агресију, како би нас дотукла до краја, кршеђи одредбе споразума, без права од осуде данас, што не значи, да те осуде неће бити у будућности. Сада смо се, као народ и држава, нашли на неком дну понора, које нам је амерички агресивни капитализам наметнуо, уз помоћ својих вазала, које је на бесраман начин, довео на власт, као што то чини, а и раније је чинио, свуда по свету. Нашли смо се поново под окупацијом, сличном, или индентичном оном под турцима, када смо робовали пола миленијума. Сада смо по свим питањема на политичкој сцени, на задњем месту. Наше политичаре нико више и не слуша. Наша дипломатија, практично, и не постоји. Посматрали смо сцену на телевизији, када је нашу земљу у посети ЕУ, престављао Чедомир Јовановић, ондашњи потпреседник владе, нисмо се могли отети утиску, да са таквим политичарима ми и не можемо постићи боље. И у новој влади, после избора 2003. године, као министар спољних послова појави се Вук Драшковић. Оно што је он радио и урадио овом народу, а то народ Србије добро зна, и памти, просто нисмо могли веровати да нам се и то чудо догађа. Са таквим министром, наша дипломатија је пала на задњу лествици међународне политичке сцене. Оно, да смо некда били цењени у Уједињеним нацијама, и да су наши људи тамо нешто значили, брзо нам се осветило. Један део, тих ранијих преставника, који су се на тим положајима добро обогатили, али и убајатили, одавно је престао да служи државу, из које потиче и која га је за то место регрутовала. Многи су заврбовани и добро послужише својим новим газдама, али им и сада служе. Појединци су били коловође у растурању СФРЈ. Нису се вратили у земљу, јер су издајом дошли до удобнијег живота. Научни радници и институције из времена СФРЈ, после почетног успеха, подељени су међу собом, а посебно Српска Академија Наука (САН-а). Постала је то политичка арена, и поприште политичких сукоба, која је доста допринела нашим деобама. И стално се то догађа. Када је изгубила своје научно определење, престала је да буде и висока научна установа. Она је постала успутна станица многих научних радника, посебно младих, па их јео одабирала и упућивала у бели свет, из којих се многи нису вратили. Своја знања дароваше другоме. А када су се појединци и вратили, то нису били наши људи. Говорили су и понашали се тако као да су преставници неке друге земље. На њих се никако не можемо ослањати да нам привреду и државу осамостале од обесног света, који је и досада настојао да нас подјарми и експлоатише. Па место да нам помогну, многи нам одмажу. Одавно смо се нашли на путу шунда, туђе (не)културе, изопачених вредности, које се намеђу као крпељ. Своју културу и вредности одбацујемо и сами сатанизујемо. Поново смо се вратили у време, када се за сопствену културу боре мала места из унутрашњости, док су нам велики градови постали плен једног новог таласа (не)културе и понашања, па су многи забринути, и куда то води. Те “вредности“, ако их тако можемо назвати, пре би се рекло, да су отпад светске (не)културе, твораца има много, па је због тога јевтина, али и безначајна. Преплављени смо јевтиним издањима, туђих писаца, сладуњавих и голицавих причица, које нам престављају основно штиво на коме се учи млада генерација (не)култури. На крају ћемо добити човека који ни себе неће поштовати ни ценити. Лењштињу, без сопственог става, Незналицу у акцији, са којим ће свако манипулисати, али, и биће којим ће више управљати инстикт, него здрав разум. Биће то насилник, бунџија, од којега често, неће имати користи породица а ни друштво. Од када је спорт постао веома уноссан за многе структуре, а и погодан за разне малверзације, трговину белим робљем(спортска проституција), више није национално обележје већ средство за манипулацију и згртање великог новца без увида државе. То је поприште коцкара паразита и других превараната. Због тога смо се нашли на танким гранама. Тако смо се у култури и спорту нашли на странпутици. Ако се не опоравимо, никада то неће бити национални понос.. Образовање младих генерација било је у самом врху светских достигнућа, или при самом врху, а сада стагнирамо, па је цела заједница веома забринута. Неким иснституцијама образовања диктирају се задаци из разних белосветских фондова и фондација, разних типова, који имају задатак да нам образовање подреде својим интересима, стварајући нове генерације без здравог разума и без перспективе. Наша војска је посебна прича. Никада, а и нико у свету није своју војску тако обезвреднио, као што се сада догађа у последње четири године код нас у држави. То се не крије. Дневне информације служе да се војска сатанизује, обезвреди, посебно њен официрски кадар, раздвоји од народа, али и од њене власти, и подреди оним снагама које рачунају на њу у будућности, да је могу несметано користити за остваривање својих прљавих циљева које ће остваривати у будућности Одавно је бивши министар војске Борис Тадић за свог саветника добијо енглеског пуковника, који је на једном незваничном скупу говорио “нисам дошао да саветујем Тадића. Мој задатак је да уништим садашњу војску и одвојим је од народа“ Тако и оно што се догађа у “реформи“ воске, њено прекрајање, њена обука, њено облачење, њен изглед и сва чуда светског хегемона, сручила су се на ту обезвређену војску. Још су се на њу окомили мали политичари из земље, који су добили задатак да помогну у демонтажи војске и државе, а налазе су у тој власти. Тешка срамота по народ и државу. На нишану агресорове авијације нашли су се, првенствено, објекти војне индустрије и сви капацитети те производње. У току бомбардовања, нека су се предузећа брзо сналазила и производњу обнављала. Непријатељ је порушио зграде војне индустрије, али су машине на време премештене на другу локацију. Власт, која је дошла уз помоћ агресора, добила је задатак да све то доведе до потпуног расула и да производња стане. Агресор је одмах обећао да ће његове фабрике, његови радници, снабдети војску. Сада се брину и за станове те војске. Наши радници и наше фабрике остадоше без посла и зараде, држава без прихода, а профит припаде агресивном олигархиском капиталу. Урушавање војне индустрије одавно је био циљ свих велики сила. Њима је стало да у свету нико, осим њих, не производи оружје, опрему и друга средства за потребе војски. То је пара која се зарађује у легалној, а још боље у илегалној трговини, коју контролише мафија, која се тиме бави. То је велики и уносан посао, како у сукобу(рату) тако и у миру. Сада нам енглези школују официрски кадар. Јасно нам је да у самом старту то и неће бити наши официри. Врбоваће их за њихове циљеве, а против властите земље и народа.. То ће, на крају, бити заштићени ратни злочинци, баш онако како су то заштићени амерички војници, да не могу бити гоњени и за очигледан злочин. Сви, генерали, официри, подофицири, грађанска лица на служби у војсци и војници, који су учествовали у одбрани Отаџбине од агресора и страног завојевача, у последњем рату, постали су предмет гоњења, за “ратни злочин“, и ако тог злочина, по свим мерилима међународног права, није ни било. Гоне се да би се војска потпуно деградирала и обезвреднила. Градиће се нова(нечија) војска, која ће другоме служити, која ће другоме и заклетву, посебну, давати, али на њу држава и не може рачунати. То се и Турцима догодило, када је избио сукоб на Кипру. Хтели су да интервенишу, али су им трупе биле потчињене команди НАТО-у. Држави су биле везане руке, па се морала задовољити са оним што се и догодило. Ми, још увек имамо окружење, које, после сваког притиска на нашу земљу, испољава старе аспирације на нашу територију, која је крвљу отета од турског завојевача и на којима наши народи вековима живе. На крају, и оно што се догађа унутар војске, као међусобни односи, одавно су поремећени. Официрски и генералски кадар је прво оптужен, како би се заплашио, а затим се, селекцијом, бирају подобни(само незнам ко одреди критеријум), да остану на својим радним местима. Већина ће отићи у превремену пензију, други ће се преквалификовати за друге послове, један део вишег војног кадра већ је отпремњен у Хаг, остаће привржени “свом народу и својој држави“, али ће другога служити. Једна значајна институција, од чије стабилности цени се и стабилност државне заједнице, престаде да испуњава ту своју патриотску дужност. Нестанком војске нестаће и национална слобода. Биће мо подређени окупатору наших простора. После разбијања СФРЈ и формирања СРЈ земља је запала у озбиљне тешкоће. У окружењу, грађански рат у Хрватској и Босни и Херцеговини. Земља захваћена хипер инфлацијом, многа предузећа су престала са производњом, јер су земље Европе, на позив америке, завеле санкције, а на основу лажних оптужби. Покидани су сви путеви роби на светско тржиште. Земља дуго, већ десет година, живи под притиском и санкцијама. Бомбардовање земље и њених привредних објеката, нанели су огромну материјалну штету. Порушени су многи мостови, зграде за становање, војни објекти и касарне. Требало је то, у оним тешким временима, обновити од ратне пустоши. Насилном променом власти 2000. године, уз активно ангажовање Западних земаља и Америке, држава је запала у још већу беду. Приватизацију спроводе снаге, које су већ на почетку, ту имовину почеле да продају сумњивим новим власницима, и за сумњиву цену. Народ је постао незадовољан и огорчен. Приватизоване фирме су отпустиле многе раднике. Ликвидирају се успешне банке, како би се створио простор за нове, посебно које су долазиле из иностранства. Овим “демократским“ променама диктирале су паразитске државе запада, преко Светске банке и Монетарног фонда, који служи западној капиталистичкој олигархији, као полуга, у остваривању својих циљева у глобализацији планете. У томе, посебно место заузима, активно учешће америчке олигархије у даљем распарчавању Југославије. На крају су успели да јој и име Југославија укину уз помоћ добро плаћених слугу. За даљи притисак и уцене ту је хашки Трибунал као нова језуитска инквизиција, која се окомила на српски народ и његову државу. После сатанизације, наставља се лажним, политичким, монтрираним оптужбама, које ће инквизиторима послужити за “праведну“ осуду, али свих оптужених, од тог, монраног судског Трибунала. Одавно се открива, да се у остваривању, циљева светске глобализације и доминације “хипер светској сили “ све дозвољљава. Досадашњи светски закони и права, под геслом наметања својих вредности, бацили су под ноге право и правду. Влада систем јачега (као код животиња), где преовладава инстикт, а не разум.. Тако, овај очити пример, наводи нас на закључак, да се човек много не разликује од других живих бића, барем по томе, како он то и показује. У њему су две силе урођене а противуречне. Једна је инстикт а друга је здрав разум. Обе делују, па када инстикт надвлада, човек је ближи животињи, а код надвлада разум, одваја га од животиње. Како је људска заједница збир живих бића, то, ако код већине у заједници инстикт има превагу, заједница је крволочна, насилна, рушилачка, жељна да дограби веће, на туђу штету, не поштује законе друштва, сматра себе предодређеном да другом заједницом влада, потчињавајући је и експлоатишући њено становништво. Обично таква насилничка заједница, не бира средства принуде. Употребљава и нај гнусније методе и средства, које је примитивац измислио, а које је будућност осудила. За хегемона не важи осуда. Цела заједница је окупљена једном болесном жељом. На своје чело бира онога ко ће јој, и по цену злочина, обезбедити, само за њу угодан шивот. Зато се често историја понавља, јер се у односима међу људима примењују методе које су давале резултат у насилништву. Таква једна творевина је хад – хок преки хашки Трибунал, намељен да доведе до краја оно што се агресијом није остварило. Одмах после Другог светског рата, свет се убрзано мења. Победнице у рату, се разилазе. Дилази до различитог прилаза поратном животу. Земље Европе, а посебно Русија, из рата су изашле са огромним људским и материјалним губицима. Енглеска је претпела огромну штету од немачког бомбардовања, остале европске земље, на чојим су се територијама водиле дуготрајне ратне офанзиве, претрпеле су велика разарања и огромне људске жртве. У ову скупину треба урачунати и Немачку, која је и све ово започела, предвођена болесним умовима, тдашњег времена.. Кренуло се у отклањању последица рата. Сви су се оријентисали на обнову привреде и збрињавању становништва. Смањивале су свој војни потенцијал. Ликвидирана је ратна индустрија, ако је нешто остало од ње. Америка је имала најмање људске и материјалне жртве. Није рушена, њена војна индустрија остала је нетакнута са огромним производним потенцијалом. Из рат је изашла као светски ратни профитер, док други нису имали ту срећу. Богатила се на ратном плену, којег су специјалне организације проналазале, пљачкале и од противника и од савезника у рату. Циљ је био да се домогне светских вредности. Тај монструм се претворио у оргомног паразита, што га је на крају довело у позицију, да се понаша онако како је напред описано. Пљачка светске баштине и ратно профитерство одвојило је ту земљу од осталог света. Она је постала веома опасна по остатак света. Паразит, који на крви и муци других народа, гради глобалну заједницу, себе ради. Само да њима буде боље, не бирају срества и методе, да се силом наметну остатку света, и ако их они не желе. На крају ће бити присиљени, ако треба и силом, да се ослободе тог паразита. . Читаоче, ако се са нечим и не слажеш, а ти сам, али здравим својим разумом, на основу онога што су други умни људи о том времену оставили иза себе, и на основу својих закључака, одреди шта је а шта није истина. Овај увод треба да нам послужи да сами дођемо до свог закључка, шта нам је потребно чинити, да би, као народ и његова заједница, не само опстали, већ да се развијамо као и остали (мирољубив) свет, на свом огњишту, слободни и не угрожени од никога. Да се боримо за сопствени развој и дамо свој допринос у развоју заједнице народа, коме ће мо припадати, али да не будемо народ друго реда. Анализирајући стање у стабилним људским заједницама, долазимо до закључка, да у тим заједницама, поред политичких странака и партија, постоји снага, као катализатор, која регулише све у држави, али из сенке. Одлучује која ће опција на изборима победити, ко ће бити изабран за претсавника државе. Тај катализатор у многим земљама је олигархија, па, звала се она монархија или република. Олигархија је тај катализатор који ће спречити оно што по државу није добро, да буде примењено. Она чува државне и националне интересе, зависи којој опцији припада заједница, неки ће припадати вечитим насилним освајачким заједницама, које стално угрожавају друге заједнице..Сада се често помиње некакав међустраначки договор. Тражи се јединство у многим питањима националног интереса, али се не налази и не може се постићи. На крају, многи ће да тврде да смо ми држава са дуготрајном традицијом, али заборављају, на све оно, кроз шта је ова држава прошла. Ми сада немамо трећу снагу у држави, тај стабилизирајући фактор, који ће зауставити даљу ерозију, стабилизовати власт у држави и обезбедити да се са сваким новим изборима држава не урушава, а онда, слободно можемо рећи, да нам је држава стара онолико колико се која опција налази на власти. Осиромашени народ Србије неће моћи издржати страшан паразитизам који му се намеће. Свака нова власт хоће све ново. Неће ни у фотељу бивше власти да седне. Ауто мора бити нов, за нову власт. Канцеларија се мора преуредити за новог “владара“. Па то је страшно Док се не обезбеди катализатор власти и опозицији, нема напретка. Можда ће се и код нас формирати олигархија, али је сада нема. Није обједињена. Скоројевићи се још нису снашли, као што се најмлађи снашао. После избора 2003. године остао је без фотеље. Ни он, а ни његова супруга су незапослени, а он формира неку агенцију “за демократске студије“, плаћа лично обезбеђење. Живи паразитским животом. Питамо се, ко све то плаћа и за кога тај човек ради? Све што је напред изнето служи да се оправда оно што ће се сада предложити. ПОЗИВ НА ФОРМИРАЊЕ НЕВЛАДИНОГ, НЕЗАВИСНОГ ПОКРЕТА “ПРЕПОРОД“ Дуже време, како се констатује, да смо као држава, и сви њени грађани, дошли у веома тешку ситуацију, што нашом, што кривицом других. Криза која дуго траје, разара ткиво државе и народа, па се тешко опорављамо од многих ломова. Многи би хтели да помогну, да се проблеми реше, али увек полазе од својих, често себичних интереса. Док се те снаге, које би хтеле да помогну, споро организују, дотле друге снаге, које нам намећу ово стање у којем живимо, много брже организују и делују, јер су добро плаћене, па их и не интересује оно што нам се трентно догађа, важно је да себи обезбеде угодан живот Нама је потребна снага која ће се умом, пером и акцијом супроставити свим негативним трендовима, снагама које их покрећу, организованим у разне организације, које нам проблеме намећу. Та снага, треба да буде оштар критичар власти и њених одлука, ма ко се на њој налазио, са снагом да на њу утиче и врши промене, али и да подржава позитивне трендове у развоју државе. Она се мора супроставити свима, који су опозиција држави и њеним грађанима. Противу њих се, мора водити немилосрдна и оштра борба, кко би држави и њеном становништву било боље Група иницијатора, за организацију опште народног покрета под називом “ПРЕПОРОД“, позива све људе, здравог разума, да се укључе у овај покрет у срединама где живе и раде, оснују мрежу удружења, под овим називом и делују, у свом окружењу, на ширењу идеје покрета. Основна друштва би се повезивала и међусобно сарађивала, по мери развоја покрета. Онај, ко формира друштво, у свом окружењу где ради, станује или се креће под незивом покрета “Препород“, региструје се као ванстраначко удружење, под овим називом. По мери организовања основних удружења покрет се међусобом повезује. Позивамо све, добро намерне: Академике, професоре факултета и виших школа, раднике(запослене и незапослене), чиновништво, сељаке, занатлије, интелигенцију, студенте, ђаке свих школа, независна удружења, борачке организације, пензионерске организације, војску, полицију, вернике свих концесија, успешне приватнике, књижевнике, уметнике свих области уметности и све људе добре воље, спремне да се организовано супроставе даљој ерозији државе, привреде, и морала. Своју енергију удруже у опште народни покрет, за оживљавање свих вредности, потребне овом народу и његовој држави. “Препород“ је ван страначки покрет и невладина организација. Окупља све добронамерне, без обзира на пол, верску припадност, занимање, стручну спрему, положај у друштву, политчку припадности, имовинско стање, који прихватају принципе покрета и за њих се залажу. Од припадника овог покрета се тражи, поред, прихватања основних принципа, на којима покрет делује и остварује свој циљ,.да буду одани покрету за препород земље,.јединствени у акцији и верни принципима покрета. Доприносе у акцији, према својим могућностима. Чланови покрета “Препород“ се ангажују у свим институцијама заједнице, у којима делују са позиција властитог убеђења и настоје да допринесу бржем развоју заједнице, као целине, према својим могућностима. Као борци, морамо бити препознатљиви, са имиџом покрета и сопственим, који ће нас истицати у средини где делујемо. Само тако ће мо створити снагу, која ће да опстане, на ветрометини ових збивања и убрзати препород заједнице и очувати њену слободу и реноме. Неки од принципа деловања покрета: – (биће проширено и сређено) – активно се залаже за успешан развој привреде у целини, отклањање препрека на том путу, и изналажење најбољих решења; – радити на развијању свих институција државе, које доприносе развоју земље, да се развијају као државне, а не страначке институције и на челу тих институција дођу прави лидери своје струке; – научно – истраживачком раду посветити изузетну пажњу, како би пратили трендове у развоју; – развијати мотивацију ангажованих радника да на свом радном месту марљиво раде и доприносе према својим могућностима. Да радно место схвате као властиту потребу на коме остварују смисао свог постојања; – будно пратити односе послодавац – радник. Борити се за хуман однос једних према другима; – расклинкавати разна паразитска удружења, лажне синдикалне организације и друге, како би се изгрдила здрава друштва и организације;. – бити оштар кричар свих нивоа власти, без обзира на политичку партију – странку која је врши. Добре потезе подржавати, лоше нападати – Не мешати се у рад политичких странака и партија, као ни других друштва и удружења, али све што је у њиховом раду супротно принципима покрета, подвгнути оштрој критици; – борити се за очување јединства државне заједнице, и никако не бити њена опозиција; – стално радити на подизању здравог морала зајенице, борити се противу свих накарадних појава, изопачености и девијатних понашања; посебно међу младима – НАПОМЕНА: Ово је радни текст будуће брошуре, која се може редиговати или проширити, до одређене величине и садржине, али да не буде сувише оптерећена непоребним изразима. Треба је скраћивати, да буде погодна за читање и да читаоца наведе на размишљање. Она треба да буде мобилизатор, око које ће се окупљати сви, који су спремни да се заложе на препору заједнице. Принципи деловања покрета “Препород“, треба да су сврстани по областима деловања, тамо где се и удружење и формира. Редактори брошуре треба да ове основне принципе деловања прилагоде предњем захтеву Основна друштва ће, за своје потребе, утврдити своје принципе Пре него се брошура буде штампала, треба урадити десетак примерака брошуре и упутити је личностима, који су се до сада експонирали на овим принципима, а спремни су, да се прикључе иницијативи стварања овог покрета, и дају свој пристанак, да им име буде јавно објављено у брошури. СВЕ ИМА СВОЈ ПОВОД На Самом крају четврте године 21. века, али и четрнесте, од када нам је, све почело да се догађа лоше, чији се крај не назире. Овај период, вратио нас је назад у развоју, па нисмо ни сигурни, да ли смо то ушли у нови 21. век, или смо се вратили негде на почетак 20. века. По нечему смо кренули напред, један корак, а по многим питањима смо кренули назад два корака. То је наш ход у чизмама од “седам миља“, али у назад. Шта нас наводи да овако мислим? Само до јуче, сви смо веровали како смо се нашли у “правом рају“, па нам све иде од руке. За чудо, а и свет нас је тако ценио. Били смо препознатљиви. О нама су чула и деца далеких крајева света, па и она, која живе у прашумама. Дивили су нам се сви потлачени народи. Били смо им узор за њихову борбу у освајању слободе. Долазили су код нас, да би стицали искуства, и да виде, како смо ми то остварили, да би и они то учинили. Свет је дуго слушао о нама. Уједињене нације су нам биле тако близу, да су наши чиновници, ангажовани у тој међународној политичкој организацији, били веома цењени. . Били смо катализатор у периоду хладног рата. Наше научне установе биле су признате свуда у свету. На пољу културе и спорта надмашили смо многе велике силе. Оне су дуго држале примат, али смо ми тада били бољи у многим дисциплинама. Сада смо се нашли на задњем месту. Образовање, са којим смо се поносили, сами смо руинирали и обезвреднили. Војска и њена војна индустрија била је позната и призната. Многи су настојали да код нас школују свој официрски кадар, купују наше наоружање и технику. Наша прозводња била је, дуги низ година, на светском нивоу. Сва светска тржишта су нам била доступна. Као чаробним штапом, скоро преко ноћи, све се променило на нашу штету. Шта се то догоди? Дали смо сами за то криви, или нам је други наметнуо несрећу, која дуго траје, или је нешто треће? Већ дуже времена нема нас на светској сцени, па нас је обичан свет заборавио. Променисмо име, па сада нисмо више препознатљиви. Узели смо неко чудно име којег и сами избегавамо да изговоримо, које није погодно ни на спортским наступима, да навијачи употребљавају,.а спортисти у заносу победе да узвикују(незгодно за скраћено изговарање). И о томе је требало да се води рачуна, када се нешто мења. Изгледа, да је некоме из вана, веома стало да се Југословенство сада сатанизује и више не помиње. Деца света не препознају нас и више се о нама ништа лепо не може чути, па није ни случајно што нас лако сатанизују и проглашавају варварима, и народом другог реда. Ми смо немоћни да томе станемо на пут, а таквим се не осећамо, каквим нас називају, назови, “пријатељи“ са којима смо се, раме уз раме, у блиској прошлости, Другог светског рата, борили. Да зло може бити веће, ти исти су нам завели санкције, блокаду и на крају бесомучно бомбардовали, да пропаднемо као држава, али све то под лажним, измишљеним и инсценираним поводом, исфабриковани у кухињи Запада, а посебно англо-саксонским, баш као што је случај приликом напада на Ирак.. Поставили су нам безочан ултиматум у Рамбујеу, који се није могао прихватити, баш као што нам је такав ултиматум поставио и Хитлер 1941. године, којег такође нисмо могли прихватити. Због онога у Рамбујеу, НАТО, а пре свега Сједињене Америчке државе, су нас, без сагласности СБ ОУН, бесомучно напали, и немилосрдно бомбардовали 78 дана. Покушавали су, два пута инвазију, из Албаније, али без успеха. Нису имали мотивисане трупе да то ураде, а мало савезника у том злочинначком подухвату. Тако је Хитлер 1941. године, у пролеће, без објаве рата, напао ондашњу Југославију, коју је окупирао и држао под окупацијом са својим савезницима, нашим лошим суседима. Па није ни чудо што је народ ондашње СРЈ. Између Хитлера и Клинтона стављао, увек, знак једнакости, а такође и између нихових државних заједница, па су САД проглашене за државу новог фашизма(а нису се ни разликовали). У том бесомучном, и ничим изазваном сукобу, само што смо се у оба случаја нашли на путу интереса, раније фашистичке Немачке, а 1999. године агресивне Америке. Рат се завершио 1999. године међународним споразумом. СРЈ није изгубила ни једну битку, ни рат и није капитулирала, али је агресивна Америка наставила своју бесомучну агресију, како би нас дотукла до краја, кршеђи одредбе споразума, без права од осуде данас, што не значи, да те осуде неће бити у будућности. Сада смо се, као народ и држава, нашли на неком дну понора, које нам је амерички агресивни капитализам наметнуо, уз помоћ својих вазала, које је на бесраман начин, довео на власт, као што то чини, а и раније је чинио, свуда по свету. Нашли смо се поново под окупацијом, сличном, или индентичном оном под турцима, када смо робовали пола миленијума. Сада смо по свим питањема на политичкој сцени, на задњем месту. Наше политичаре нико више и не слуша. Наша дипломатија, практично, и не постоји. Посматрали смо сцену на телевизији, када је нашу земљу у посети ЕУ, престављао Чедомир Јовановић, ондашњи потпреседник владе, нисмо се могли отети утиску, да са таквим политичарима ми и не можемо постићи боље. И у новој влади, после избора 2003. године, као министар спољних послова појави се Вук Драшковић. Оно што је он радио и урадио овом народу, а то народ Србије добро зна, и памти, просто нисмо могли веровати да нам се и то чудо догађа. Са таквим министром, наша дипломатија је пала на задњу лествици међународне политичке сцене. Оно, да смо некда били цењени у Уједињеним нацијама, и да су наши људи тамо нешто значили, брзо нам се осветило. Један део, тих ранијих преставника, који су се на тим положајима добро обогатили, али и убајатили, одавно је престао да служи државу, из које потиче и која га је за то место регрутовала. Многи су заврбовани и добро послужише својим новим газдама, али им и сада служе. Појединци су били коловође у растурању СФРЈ. Нису се вратили у земљу, јер су издајом дошли до удобнијег живота. Научни радници и институције из времена СФРЈ, после почетног успеха, подељени су међу собом, а посебно Српска Академија Наука (САН-а). Постала је то политичка арена, и поприште политичких сукоба, која је доста допринела нашим деобама. И стално се то догађа. Када је изгубила своје научно определење, престала је да буде и висока научна установа. Она је постала успутна станица многих научних радника, посебно младих, па их јео одабирала и упућивала у бели свет, из којих се многи нису вратили. Своја знања дароваше другоме. А када су се појединци и вратили, то нису били наши људи. Говорили су и понашали се тако као да су преставници неке друге земље. На њих се никако не можемо ослањати да нам привреду и државу осамостале од обесног света, који је и досада настојао да нас подјарми и експлоатише. Па место да нам помогну, многи нам одмажу. Одавно смо се нашли на путу шунда, туђе (не)културе, изопачених вредности, које се намеђу као крпељ. Своју културу и вредности одбацујемо и сами сатанизујемо. Поново смо се вратили у време, када се за сопствену културу боре мала места из унутрашњости, док су нам велики градови постали плен једног новог таласа (не)културе и понашања, па су многи забринути, и куда то води. Те “вредности“, ако их тако можемо назвати, пре би се рекло, да су отпад светске (не)културе, твораца има много, па је због тога јевтина, али и безначајна. Преплављени смо јевтиним издањима, туђих писаца, сладуњавих и голицавих причица, које нам престављају основно штиво на коме се учи млада генерација (не)култури. На крају ћемо добити човека који ни себе неће поштовати ни ценити. Лењштињу, без сопственог става, Незналицу у акцији, са којим ће свако манипулисати, али, и биће којим ће више управљати инстикт, него здрав разум. Биће то насилник, бунџија, од којега често, неће имати користи породица а ни друштво. Од када је спорт постао веома уноссан за многе структуре, а и погодан за разне малверзације, трговину белим робљем(спортска проституција), више није национално обележје већ средство за манипулацију и згртање великог новца без увида државе. То је поприште коцкара паразита и других превараната. Због тога смо се нашли на танким гранама. Тако смо се у култури и спорту нашли на странпутици. Ако се не опоравимо, никада то неће бити национални понос.. Образовање младих генерација било је у самом врху светских достигнућа, или при самом врху, а сада стагнирамо, па је цела заједница веома забринута. Неким иснституцијама образовања диктирају се задаци из разних белосветских фондова и фондација, разних типова, који имају задатак да нам образовање подреде својим интересима, стварајући нове генерације без здравог разума и без перспективе. Наша војска је посебна прича. Никада, а и нико у свету није своју војску тако обезвреднио, као што се сада догађа у последње четири године код нас у држави. То се не крије. Дневне информације служе да се војска сатанизује, обезвреди, посебно њен официрски кадар, раздвоји од народа, али и од њене власти, и подреди оним снагама које рачунају на њу у будућности, да је могу несметано користити за остваривање својих прљавих циљева које ће остваривати у будућности Одавно је бивши министар војске Борис Тадић за свог саветника добијо енглеског пуковника, који је на једном незваничном скупу говорио “нисам дошао да саветујем Тадића. Мој задатак је да уништим садашњу војску и одвојим је од народа“ Тако и оно што се догађа у “реформи“ воске, њено прекрајање, њена обука, њено облачење, њен изглед и сва чуда светског хегемона, сручила су се на ту обезвређену војску. Још су се на њу окомили мали политичари из земље, који су добили задатак да помогну у демонтажи војске и државе, а налазе су у тој власти. Тешка срамота по народ и државу. На нишану агресорове авијације нашли су се, првенствено, објекти војне индустрије и сви капацитети те производње. У току бомбардовања, нека су се предузећа брзо сналазила и производњу обнављала. Непријатељ је порушио зграде војне индустрије, али су машине на време премештене на другу локацију. Власт, која је дошла уз помоћ агресора, добила је задатак да све то доведе до потпуног расула и да производња стане. Агресор је одмах обећао да ће његове фабрике, његови радници, снабдети војску. Сада се брину и за станове те војске. Наши радници и наше фабрике остадоше без посла и зараде, држава без прихода, а профит припаде агресивном олигархиском капиталу. Урушавање војне индустрије одавно је био циљ свих велики сила. Њима је стало да у свету нико, осим њих, не производи оружје, опрему и друга средства за потребе
  36. Погледај те документарни филм ОТЕТО КОСОВО (Чешки документарни филм, аутор Вацлав Дворжак).
    Филм описује збивања на Косову почев од кратког прегледа историје Косова до бомбардовања Србије и ситуације након злочиначке агресије НАТО снага. Нарочит нагласак је стављен на збивања 1990их на Косову, пропраћена бројним разговорима са српским грађанима и, у мањој мјери, припадницима албанских терористичких јединица.
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

  37. СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА

    Други део

    (наставак)

    ***

    На основу свега што се догађа почетком 21. века тешко је предвидети правце будућег развоја људске заједнице. Наредна поколења, на извесној дистанци, када буду анализирали садашњост, мноиге личности, по злу познате, биће сврстани у свирепе убице, чивекове злотворе, а који у садашњем времену себе виде у другом светлу.
    Добија се утисак да се Други светски рат није завршио и да је настављен и у садашњем времену и још траје. Држава, учесник тог рата, која је у току рата пљачкала, отимала и од противника, а много више од „пријатеља“ у рату, расла као велика сила, потчинила све светске институције да им слиже, богатила се, богатила отимајући све вредно, улагала у војну силу, развијајући војну технику, која је опет развијала индустрију у којој су се сви добро охлебили и зарадили, градећи виртуелни свет без циља и сама себе довела у стање, када ни сама не зна куда ће даље. Њену будућност су трасирали задњи пет ратних председника, који су окрвавили руке већег дела човечанства, ратујући на свим меридијанима, да би увећали своје богатство, које се у исто време поче урушавати.
    Тај дуготрајни рат којег воде Сједињене Америчке Државе, уз помоћ својих вазала и разног пробисвета, нанео је много штете људској цивилизацији, да ће у будућности служити као узор кога не треба следити.
    Глобализација свега довела је свет пред непробојни зид и себе, као изнемогло кљусе, до срамног краја, јер је себи створила снажног противника, а то се назива замор и крај једне сулуде замисли, коју су многи злотвори прошлости покушали да остваре. Сада нико неће слушати „супер силу“ која се заглибила у властитом живом песку из којег је не може извући нико.
    О таквој прљавој фашистоидној америчкој спољоној политици говорио је, почетком децембра 2005. године, енглески драмски писац Харолд Пинтер, поводом добијања Нобелове награде за књижевност за 2005.годину, оптужујући САД за све прљаве ратове које су водиле по завршетку Другог светског рата. Није ни поштедео тадашљег премијера В.Британије Тонија Блера, наводећи конкретно његове прљаве послове, за које би требао бити оптужен.
    На другој страни света, после многих лутања и наседања, тадашњи председник Руске федерације Владимир Путин је наредио да се све стране банке протерају из Русије (на време је видео где лежи опасност), јер се не придржавају договора који је постигнут приликом давања сагласности за њихово оснивање. То се није догодило у Србији. У то време се у Србији ликвидирају успешне домаће банке, а уведене су стране. Тада је обећано да се то ради због стандарда становништва, али смо сведоци да нам је, од тог времена, стандард у Србији бивао све гори и гори и да је Србија постала најсиромашни држава, јер се десило сасвим обрнуто. Стране банке су, покупиле средства становништва Србије и почела су да пласирају тај капитал по много вишим каматним стопама него што то чине у својим земљама. Тако су згрнуле огромна средства, опљачкале домаћу привреду и становништво, средствима која су од њих убирали.
    Тако је дошао период у коме се Србија нашла у депресији и економској беди, са катасрофалним грешкама у владању, дозволивши да јој се, по наруџбини, прогањају вредни људи, да уместо владавине права, влада снага политичких групација, говори се о борби противу корупције, али се не додирује главно жариште које се налази у уским круговима моћних. Појединци са деснице, са чврстим, али и сумњивим, везама у иностранству, спроводећи, мимо договора и државних одлука, политику која урушава Србију, стварајући услове за наматање туђих планова у Србији. Прелази из једне у другу водећу функцију везану за финансијски систем и економију, бави се уценом и вештом подметачином. У периоду предизборне активности обећава „куле и градове“, а ради супротно, угрожаајући већуну да би омогућио мањини да оствари своје циљеве. Дуго остаје у периду транзиције и лажима приказује своје намере. Такви људи у Србији држе доминатни положај и намећу садржаје психолошко-пропагадног арсенала капиталистичког поретка, којим је у свести житеља на другој страни гвоздене завесе створена илузуја да ће променом политичког и економског система брже доћи до лагодног живота. Тако је левица изгубила „лакоћу комуникације“ са људима, уверена да ће све што је најављено у „систему комунистичког благостања“ бити реализовано по строго пројектованим принципима.
    Садашње се политичке и економске битке неосетно преселиле у просторе мас-медијских арена, тако да су пропагадне акције и психолошка убеђивања добиле сасвим друге облике, пароле и садржаје. Све је то помогло десници па је сугестивно понудила рушење социјалистичких темеља, уз, разуларену гомилу без јасних циљева, успева да мења стање, буђењем успаваних нада „да се сваком пружа шанса“, а како то видимо та се шанса пружа само мафији, људима без образа и морала, па нисам случајно употребио ону реченицу: „Већа је будала онај, који даје подршку будали“.
    Тако, после две деценије „шок демократије“ Источна Европа, па и Србија је променила „политички шар, парцелишући се у духу нове етнографије примерене интересима великих играча на шахофској табли. Ко год посматра масовно друштво, одмах опажа да сваку владу, демократску или аутократску, на власт доводи пропагадна машинерија чије деловање има велике размере“. Другим речима, технолошка револуција је политику укључила у све облике масовне комуникације. Човек није свестан у какву је подлу мрежу упао. Па у место да му новитети доносе бољи живот, он постаје њен зависник, горе него сви други завсни облици, није у стању да сам расуђује, а налази увек спремно друштво, које ће га тровати, само на неки други начин. Па у место да човек буде слободан он, од „вишка“ слободе, изгуби и оно мало што је имао.
    Избезумљен потрошачки дух, матеројалног тријунфа мас-медијских садржаја у својој генеративној снази трептајућих слика и шарених симбола, промовисан као универзални систем. Појединац је изгубио индивидуалну моћ расуђевања јер му је наметнута слика лажне левице и „грађанског“ друштва где нас Фукујама, Збигњев Бжежински, Самуел Хангтингтон, Џорџ Сорош и низ других новопроповедника неолибералног друштва покушали су да то представе као крах идеја – истрошеност покрета и модела левичарског организовања, говорећи о крају идеологије, они су сугерисали како је историја дошла свом крају. Коме је све то потребно и скојим је циљем то финансирао показје и ово што је остало забележено: „При сусрету Милошевића и америчког министра спољних послова Ворена Кристофера у Дејтону(август 1995,године) Милошевић се обраћа Кристоферу снеколико уводних информација о пријатељским и савезничким односима који су у досадашњој историји владали између наше две земље. Нуди му затим комад папира и пита да ли би на том папиру могао да формулише неке опште услове које Србија треба да задовољи да би опет могла да с Америком има исте односе. Кристофер одбија да прими папир и каже: ‚ви изгледа не разумете. Није реч о томе да ми Вама одредимо неке такве опште услове, Реч је о томе да кад год нама нешто затреба – ви нама то учините‘. Ако траже од Бугарске и Румуније да им дају аеродроме с којих би бомбардовали доброг суседа и пријатеља Србију, главари ових земаља су били срећни што су то могли учинити“ (из књиге „Правила ћутања“ – Момир Булатовић).
    „Срби имају, наравно, другачију историју, традицију, правила понашања. Ни једна српска влада не би могла да учини све што нека велика сила тражи. Није, дакле, било начина да се рат избегне. Карактер и судбина и појединца и народа“ – изнео је Михаило Марковић, академик), па наставља: „Пораз левице на септембарским изборима и контрареволуција од 5.октобра 2000. године нису били узроковани само спољним чиниоцима – као што је разбијање Југославије 1991., потпуна блокада земље 1992. и агресија НАТО-а 1999. године. Губљење подршке већине народа допринели су и корупција, нагли пораст социјалних разлика, блокада на Дрини и несрећна политика фаворизована кроз ЈУЛ, која је под именом ‚левице‘ окупила велики број ратних богаташа“.
    Тако протиче једно несрећно време, препуштајући кормило земље лажној левици и великом броју (18) разних партија и покрета окупљени у тору, док их је амерички амбасадор из Загреба обучлавао како да преузму кормило земље. Какав учитељ такви су му били и ученици па су нас усрећили, да је данашња Србија једна од најсиромашних земаља и презадужена; у којој је, малте не, живот стао, а огромна армија радника се нашла на улици без посла. Социјалне разлике су све израженије, што може довести до новог буђења маса, па да понове догађај из окторбра.
    Ево више од једне деценије како траје драма српског, авганистанског и ирачког народа, а почиње са драмом либијског народа, што су „усрећитељи“ с поља и изнутра донели тим народима. И у време, док се ови редови пишу из Кабула вест да је пролазећи август (2011.) назван „црни август“ Американаца у Авганистану. У овом месецу су они имали и највећи месечни губитак у овом десетогодишњем рату. И док Барак Обама умирује нацију да се „приводи крају“ овај рат и да ће се американци из њега повући за наредни неколико година. Администрација у Вашингтону је извршила анализу и дошла до закључка, да је уложила 30 милијарди долара у Авганистански „препород“, а да ни један озбиљнији пројекат није, а нема ни изгледа да профункционише. Уложили су, рецимо, за изградњу затвора 40 милијона долара, зашто авганистанци нису били вољни, па сада зјапе зидине те америчке творевине без изгледа да буду довршене. Амерички освајач мисли да ће свет усрећити са својим изопаченим унутрашњим уређењем, и да ће, као и они у затворима држати већи број затворених, како би их остранили из јавног живота, па је Америка позната по томе да носи Прво место по проценту робијаша у свету, а хвали се својим хуманим односом и „правном државом“ – али је свет сада види у другачијем светлу.
    Где је излаз из овог лавиринта који је веома дуг и траје?
    Њега морају тражити све земље које држе до националне слободе, али се прво морају организовати и удружити, како би са својих леђа скинули „злог ђавола“, који је човечанству запретио да свако мора извршити задатак којег му „ђаво“ намеће; ослободити се контроле коју је „ђаво“ смишљено успоставио и држи све конце информација, људе на високим положајима власти, свуда, где су успоставили своју доминацију, политичку и економску. Окренути се националној економији и производити све што је за живот човека потребно, без обзира шта нуде корпорације које држе монопол. Њих потиснути на исти начин како су оне потисле малу привреду са тржишта, не ослањајући се на разне агенције које систем оснива под разним називима, јер оне најчешће штите крупан капитал и наносе штету малом произвођачу. Како се повезује крупан капитал, и организовано наступа, тако се морају повезати и сви мали произвођачи, обезбедити да један другом не наноси штету, и тако организовани могу представљати снагу која се може носити с крупним капиталом. Обнова друштва мора бити комплексна и обухватити све свере људског живота, успуно одбацити све оно што смета, и не дозволити да крупан капитал искључиво одлучује.

    (Наставиће се)

  38. СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА

    Други део

    (наставак)

    У задње време мас-медији се баве оправдавањем многих потеза великих сила према малима и тврде да су оне те које решавају судбину свих, па и ратом. Све је с рачунато да се садашњи потези Западних сила, који се граниче с криминалним радњама, покушавају оправдати. Колико до јуче свима је одговарао Моамер Гадафи и Либија, а оптужена је америчка и британска служба безбедности да су они кривци што је Гадафи тако дуго остао у власти. Никоме није сметало. Сада, одједном су се сви окренули и ратују противу Либије, разарајући је дуготрајним бомбардовањем и подстекивањем унутрашње побуне. Сви који су се окомили на Либију не прогањају Гадафија, због њега, већ због Либије. И тако удружене четири Западне силе (Америка, Енглеска, Француска и Италија) пале и руше градове и инфра струтуру Либије ни мало се не осврћу на невине жртве тог народа. Баш тако како су у прошлости радили сви освајачи, које је историја забележила и осудила. И ево састали су се у Пољској да одлуче о обнови Либије. Ту, управо, се налази и разлог за овај некажњени злочин.
    Криза, која је и кренула из ових агресивних земаља, траје, а рат и разарање ове државе, ће им послужити да у Либији запосле своје посустале фирме, уложе свој капитал у обнову, а из Либије извуку екстра профит и то добро наплате Либијском народу, остављајући га у сиромаштву и беди, да би паразитки капитал опстао у овој кризи. На овај начин чине све да се протерају досадашње фирме дргих, како су то урадили у Ираку. Тако се долази до закључка да све оно што се не може решити политиком и дипломатским путем решава се ратом. За ово су потпуно оглувеле и ослепеле институције УН и стављају се увек на страну освајача и ратних хушкача, тако да су овим пољуљани темељи претходне цивилизације и да се свет суочава са општом катаклизмом односа.
    Ово што се сада догађа, да је специјални изасланик генералног секретара Уједињених нација стигао у Либију, како би са представницима побуњеника разговарао о начинима на који УН могу да помогну у изграђивању будућности Либије. Ово се догађало иза сваке агресије, коју су извршиуле Западне силе, посебно САД. Све је срачунато да се агресор не оптужи. Тако се још једном потврди да је ово матрица по којој они бомбардују земљу и смењују режиме да би довели оне који су им по вољи, који ће спроводити њихову политику, мимо воље народа и остварити њихове циљеве.
    Америчке агенције су известиле да су се побуњеничке снаге окомиле на стране раднике који су се затекли у тој земљи, рачунајући да заштите имовину својих фирми које су тамо до сада радиле, па их затварају. Биће протеране све фирме из те земље које неће одговарати страном завојевачу, па зато је и извршена агресија на ову земљу.
    И тако, стварајући себи и свом народу срећу, америчко и остала руководства многим народима је донело несрећу уз велике људске жртве и материјална разарања. То смо ми осетили у Србији у времену март – јули 1999. године.
    Тадашња штета је процењена на сто-милијарди долара. Међутим, њихови плаћеници и доказане слуге, без знања народа, повукли су тужбе против НАТО-а, упркос, огромним материјалним разарањима и људским жртвама, које је претплела Србија. То је учињено под оптужбом да смо применили несразмерну силу у борби противу убачених убица из читавог света и да смо извршили агресију на Косово и Метохију (какав цинизам), која је заправо наша територија. Не схватљиво је да неко може извршити агресију на сопствену територију. Али је тужба противу Србије од стране Хрватске, Босне, па и Косова остале на снази.
    То је једна од највећих издаја у историји Срба.
    Садашње настојање да се ужурбано одвоји Косово од Србије, „чиме би Америка заштитила своје интересе на Балкану“. Ти се интереси састоје у отимању нашег националног богатства. Њихове се аспирације не заустављају на овоме. Настављају даљу борбу за српски бакар и злато, а то ће учинити преко својих мултинационалних компанија. Људи који мало чине за своју земљу уступили су канадској компанији Dundee Pecions Metals поверљиве податке источне Србије. Ти су подаци бесплатно уступљени поменутој фирми, које су прикупили домаћи истраживачи дугогодишњим мукотрпним радом, финансирано из државног буџета. Вредност тих информација је велика, и за њихово прикупљање је утрошено на десетину милијона евра.
    Прве недеље септембра 2011. године београдски листови су објавили Танјугову информацију из Вашингтона. Како ова информација потрврђује ово о чему сам напред писао, то ћу преузети чланака који је Политика објавила:
    „Вашинкгтон – Поред Централне обавештајне агенције (ЦИА), која је ликвидирала хиљаде лидера и обичних бораца Ал Каиде, Американци имају још једну мистериозну организацију која је протеклих 10 година побила још више непријатеља САД, пише јучерашњи „Вашингтон Пост.
    У чланку, у којем лист преноси део књиге под насловом „Америка, строго поверљиво“, наводи се да је та тајна организација америчке војске – Заједничка команда за специјалне операције (ЈСОЦ) затворила и ислеђивала 10 пута више осумљичених терориста него ЦИА, и то у затворима које само она контролише у Ираку и Авганистану.
    Та групација је основана 1980. године, а од напада 11. септембра 2001. године, њен бројни састав се повећао са 1.800 на око 25.000.
    Два председника и три министра одбране рутински су од ЈСОЦ захтевали да прикупи обавештајне податкем широм света, као и да иде у акције ликвидидације непријатеља, углавном у Ираку и Авганистану, али и у Јемену, Пакистану, Сомалији, Филипинима, Нигерији и Сирији.
    Тој организацији је чак дато ретко овлашћење да одабере појединце за своју листу за острел, а затим да их ликвидира, пре него да их зароби, преноси „Вашингтон Пост“. ЈСОЦ ипак нема дозволи да изводи тајне акције попут ЦИА, у којима се умешаност САД мора по сваку цену сакрити.
    Операције ЈСОЦ су, међутим, врло сличне, али их владини правници сматрају традиционалним војним активностима, што значи да председник о њима уопште не мора да обавештава Конгрес. Амерички председника Барак Обама је користио ЈСОЦ чак више него његов претходник Џорџ Буш, наводи „Вашингтон Пост“. Прва мисија ЈСОЦ 1980. године, операција „Орлова канџа“, била је потпуни неуспех. Покушај да се спасу амерички дипломати које су као таоце држали ирански студенти у амбасади САД у Техерану завршио се сударом хеликоптера у иранској пустињи и погибија осам чланова тима. Када се ради о резултатима, ЈСОЦ је у Авганистану 2008. године извела 550 цивилних операција и ликвидирала око 1.000 људи, а наредне године, у 464 операције, убила је 400 до 500 особа.
    У Авганистану који је упао у хаос у лето 2005 године извела је 300 операција месечно. У чланку се, такође, наводи да је један поверљиви извештај, урађен пре познатог инцидента са снимцима из ирачког затвора Абу Граиб, упозорио да се лоше обучени иследници ЈСОЦ тукли и мучили заточенике и чак затворили мајке, супруге, кћери оних које нису затекли код куће.
    То се завршоло тиме да су 34 припадника организације суспендована на по годину дана – јавља Танјуг“.
    И ни мало није чудно што се Амерока противи да се њени војници могу оптужити за ратне злочине, како се то обично догађа свима другима. Узмимо да су ови подаци потпуно тачни, онда постоји сумња да Америка има у свету своје логоре и затворе у којим држи заточене ван очију јавности. Онда се број несретника не може утврдити.
    Ако свет запљускују разни акциони филмови, који често ипровизују причу, у којим се људи међусобно убијају, онда су ти „образовни“ филмови намењени да се млади човек ослободи страха и одговорности када потегне оружје. Па и њихове игрице и сва чуда која се шире по свету немају никакав поучни и васпитни карактер, већ су у функцији развијања личности спремне да убијаја. Не треба жалити што је грађанство Србије окренуло леђа Холивудским филмовима и радо гледају наше серије и филмове из прошлости, као и многе серије пореклом из Индије, Турске и других, где насиља има мање.
    Почетком септембра (2011.) догађај који може да наговести нешто што смо у прошлости већ видели. У Београду се одржава Јубиларни састанак (Педесетогодишњица оснивања) Несврстаних земаља, трећи пут у овом граду, иако Србија наступа као посматрач на овом самиту. Дводневни састанак, са с вечаним пријемом, којег организује Србија, по броју присутних земаља премашује стотину и један је од бројно највећих скупова у овој години. Оно што је наговештено шта ће се расправљати, неће бити искључиво политичке несврстаности, већ је наговештено да су теме економског повезивања земаља овог покрета, који је у време „Хладног рата“ одиграо важну улогу, као катализатор, који је осујетио многе планове у то време. Сваки умни човек ће схавтити да је покретање ове врсте окупљања, једног дела нација, знак да се те земље желе ослободити светског утицаја – глобализма.

    (Наставиће се)

  39. СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА

    Други део

    (наставак)

    Садашња сложена међународна ситуација, као и она пре педесет година, имају сличности. Пре педест година највећи број земаља које је окупио покрет несврстаних био је састављен од земаља које су се ослободиле стега колонијализма, остале неразвијене и сиромашне, које су тражиле свој пут у развоју. Међу њима се нашла ондашња Јгославија, али не случајно. Посебно се да закључити да несврставање, невезивање, неукључивање, неангажовање, неопредељивљње – суштински је значило исто и у политичкој терминологији које обележавају неприступање и не везивање за војно-политичке савезе и пактове великих сила.
    Први самит одржан је у Београду, пре педесет година и ево како је те припреме и одржавање описао један савременик (Славољуб Ђера Петровић, амбасадор у пензији):
    „Српска влада је учинила све што је било потребно да конференција у Београду успе. Изгласана су нова финансијска средства и учињено је све друго да се град што боље припреми за тако значајан догађај.
    Из иностранства смо увезли или позајмили нову телекомуникациону опрему. Омах се почело са дотеривањем београдских улица, фасада и паркова. Снабдевање града прехранбеним артиклима знатно је побољшано. У двомесечном периоду одржано је у земљи, претежно, у Србији и Беобраду, преко 1.000 конференција посвећених предстојећој конференцији.
    Свечано и добро организовано, Београд је на дан отварања Самита био на улицама. Лаганом вожњом аутомобила кроз шпалир грађана, шефови држава и влада долазили су на овај скуп, осећајући да је раздрагана маса поздрављала конференцију, али и сваког учесника по наособ.
    Сваки гост је најављиван, сваком госту се клицало и свачије име је скандирано.
    Стварање Покрета несврстаних високо је подигло морал малих, сиромашних и неразвијених земаља. То се осетило на првом заседању УН. Несврстани су наступали добро припремљени, храбро, организовано и јединствено. Наступали су озбиљно, али без победничког тријунфализма.
    Блокови су наставили са притисцима, САД на свој начин, а СССР на свој. Тито је као домаћин конференције оштро осуђивао и једне и друге. Москву посебно јер је на данотварања конференције извршила атомске пробе.
    Блокови нису били спремни да престану са дотадашњом праксом, али су стратези и на Истоку и на Западу почели да изучавају политичку снагу несрвстаних и да размишљају о њиховим конкретним предлозима.
    Споро и са пуно неповерења почиње попуштање. Озбиљност и умереност несврстаних остварили су простор за контакте и за промене. Притисци су проређани, стижу и кнтакти међу блоковома. Искључивост је мање уочљива.
    На истоеричарима и генерацијама које долазе је да детаљније и прецизније оцене улогу и допринос несврстаних у очувању мира и смањењу напетости у међународним односима.
    Оно, што се може сада рећи, да су несврстани у другој половини 20. века одиграли значајну улогу јер су спречили рат и нове ратне сукобе, повратили су углед ОУН и истакли нове методе решавања питања у међународним односима, које се мање-више ипак поштују и опстају као новоуссвојени критеријуми“.
    Пола века после може се констатовати, да су се већина земаља, чланица Покрета несврстаних, развијале, ослањајући се једна на другу, али је дошло до промене снага у свету и више „комунизам не преставља непријатеља број 1 капиталзму“, нема више СССР-а, али су се заоштрили односи друге врсте, који покрећу угрожене, и сиромашне, да се поново окупљају и супроставе новој колонизацији коју намећу удружене капиталистичке силе, које су увек престављале опасност остатку света, сврстане у НАТО савезу, које настоје да силом наметну свој колонијални систем у виду Глобалног поретка на већем делу планете…
    Многи покушавају да минимизирају Покрет несврстаних, али су чињенице које говоре, да иако је пропала блоковска подела света и свет се претворио у униполарни, Покрет је еволуирао и даље се развија. Од 25 чланова у 1961. години Покрет сада, после педесет година, има 130 што је 2/3 свих нација света. То се не сме, а и неће занемарити у будућим односима у свету.
    Оно што је учеснике Самита посебно интересовало је, као и пре педесет година, Београд и Србија. Како овај сусрет пада у време великих друштвеих превирања и у време еконоско-монетарне кризе, која потреса главне силе НАТО-а, то значи и њену оружану силу, то с правом се може закључити да ће ова јубиларна Педесетогодишњица оставити повољан трад по Србију, којег по сваку цену желе оспорити повампирене фашизоидне групације у Европи. Ако побројимо поименично присутне делегације на овом Самиту, најмање их је из Европе.
    Као што ни у време Прве конференције остатак света није био равнодушан према овој групацији, у садашњем времену, треба очекивати реакцију остатка света, који је у датом периоду веома рањив. У наредном периоду друштвених збивања, посебно кроз институције ОУН, треба очекивати сличне потезе оним од пре Педесет година.
    Окончава се рат у Либији са великим сеобама на северу Африке коју је иницирао ужи круг великих сила у склопу разешавања светске кризе, посебно тог дела света, који је, као и хитлер у току кризе тридесетих година, прошлог века, разрешио у Немачкој, заводећи режим који је човечанству нанело на десетине милијона људских жртава и огромних разарања.
    Сада из немачке стижу предлози који треба да изврше крупне промене у ЕУ, на њеном модификовању у нову заједницу, која би, како се може наговестити, а то би требала да буде нова групација у Европи која би била у стању да се носити с другимвеликим субјектима глобалне политике. То је пре свих Азија под воћством Кине и САД након што се опораве од кризе.
    Тако, бивши немачки канцелар Шредер поново активира идеју, не само економске већ и политичке интеграције дела Европске уније, наравно, окупљене око Немачке, а могуће и Француске. Шредер, као и Хитлер, види Немачку као осовину Европе и јединог монополисту у новој државној творевини „Сједињене Европске Државе“. Због тога се појавила идеја о образовању институција које Лисабонски споразум није предвидео. Немачка види себе у будућности у границама Европе, и Турску као чланицу, а Русију као придруженог члана, како би је одвојила од азијске интеграције и Кине.
    А у Сједињеним Америчким Државама, после олује, гори Тексас, а у тој се држави већ захуктава нова изборна грозница, која онемогућава владајућу администрацију да покрене привреду и реши горућа питања настала помахниталом кризом. Конгрес је, како то други кажу, велика препрека привреди. С друге стране, идеје републиканаца за опоравак привреде немају шансу да прођу у Сенату јер је под контролом демократа.
    Још две вести карактеришу садашње време. Генерални штрајк потреса Италију, коју може да задеси грчка судбина и неизвесан је исход италијанске владе, а бележи се даљи пад вредности акција и нови пораст камата на италијанске државне дугове. Неизвестан је исход свега што се догађа. Друга вест се односи на Белгију у којој су стационирана америчка нуклеарна средства, што ову земљу сврстава у „нуклеарну силу“.
    Како смо већ закључили, садашњи светски процес, раван је сваком процесу који се догађа после великог светског сукоба. Веома брзо, почев од наредне године, могу се очекива нови интеграциони процеси, који нас могу и изненадити. Највероватније да ће се наћи могућност да свако сачува своју економију од даљег урушавања, јер, много је теже обновити нешто што је потпуно пропало. Па и Србија мора рачуни на унутрашње снаге, јер су туђи, па макар били и европски фондови, ризик по нацију и њену безбедност. Ко то не схвати остаје у будућности зависан, имаће везане руке и кратак дах, кога ће брзо заменити другим, по схватању оног јачег, који ће му донети додатну зараду. Док један зарађује онај други свако губи, то је закон пијаце.

    (Наставиће се)

  40. 20.

    СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА

    Други део

    (наставак)

    Појављују се многа слична гледишта, која упозоравају на нешто што је, како видимо, бивши немачки канцелар Шредер најавио, а иза тога стоје предлози о обједињавању неких државничких функција за евро зону, као министар за финансије, те јединствена банка, те економска влада, па посебне Европске војне и безбедносне снаге итд… Све ово наговештава, како је већ наведено, нову државу која би се звала „Сједињене Европске Државе“. Да ли, у овом времену, можемо замислити такву творевину? Рецимо, да Немачка око себе окупи: Пољску, Мађарску, Аустрију, Чешку, Словачку и прибалтичке земље и покуша стварати јаку Немачку у ослабљеним осталим државама, где се капитал не може укротити и ставити под једну, Немачку лупу. У овим условима, док се рађају таква гледишта, свакако ће се, у исто време, развијати процеси, на овом простору, који ће супротно деловати.
    Док на екранима гледамо порушену Либију, људе у колонама који беже из ратом захваћених простора, а тамо где одлазе лове их ловци на људске главе, и где се одстрел и хумке не бележе, размишљамо о сутрашњици. То у нама буди блиску прошлост када су нас, два месеца држали под бомбама и ракетама, па случно и исте снаге, које познају само рат и убијање, заогрнуто лажним ореолом, што је наредно време и показало. Ако се ово не заустави биће кобно по човечанство, нарочитго, како је наглашено, да ће се те освајачке снаге, као сада, отети контроли и да ће довести до новог светског сукоба – које у потаји и жели шачица која себе види у врху светске надсиле.
    Како су у Србији на власт, после бомбардовања и октобарских промена, дошли људи који су награђени да спрече сваку оптужбу на рачин злочина нанетих појединцу у време НАТО бомбардовања, то се не може спречити рецимо у САД, где избеглице из некадашње Републике Српске Крајине, а сада грађани САД, туже америчку компанију Л-3 МПРИ за учешће у геноциду и прогону 200.000 Срба из Крајине током операције „Олуја“. О томе је аутор Мирослав Лазањски објавио опширан чланак у „Политици“ од 7.сптембра 2.011. године. Како се то догађа у САД, у будућности се може догодити и на неком другом месту. Тако ће се компаније које раде у систему НАТО алијансе наћи на оптуженичкој клупи, што ни једна администрација не може спречити. И тако, поред кризе, елементарних и других непогода, свет ће се окренути међусобним правним обрачунима, па ће оптужени кренути у офанзиву да то спречи – могуће новим ратом.
    Земље, које су изгубиле део своје самосталности и пренеле је на ЕУ, итекако су забринуте док ова криза траје. Свакако, да ће њено разрешење, за многе економије бити болно, јер ће снага једних утицати на пад снаге других, то се не може спречити. Онај који добија тешко се одриче тога, и није спреман да подржи свог конкурента на светском тржишту. Сведоци смо тога да и договорено има свој век, јер се брзо покаже ко добија, а ко губи. Губтник, свако, неће остати равнодушан.
    Волео бих да будем демантован наредним догађајима и да се не остваре црне слутње. Да ће умни део човечанства знати да пронађе разрешење, које ће омугућити сваком народу на планети да се развија у миру. И, да ће нестати она сила, која се тренутно самонаметнула да „бензином гаси пожар“. Где год се умеша мира нема, нема ни решења, зато што су јој лични интереси увек изнад интереса других, јер себе увек види као надсилу. Али је свеукупна прошлост показала да све има свој крај.
    Antworten

    Hinterlasse eine Antwort

  41. Милан Мрковић – Миле

    Р А С К Р Ш Ћ А

    Наставак

    Дневна политика, још увек оптерећена глобалном кризом, неће се дуго тога ослободити. Западне капиталистичке земље, посебно оне које су се у времену глобализације нашле захваћене „опаком болешћу“, настоје да се већи део кризе пребаци у туђе двориште. Одавно је то туђе двориште на Балкану. Све ће учинити да се на просторима Балкана не гаси криза, и сукоби, коју су распламсали, јер им то даје алиби да се у овом простору мешају и увек буду присутни, као надређени газда. Свакога ко се стави у одбрану угрожене Србије дуго ће остати предмет њихове искључивоти и тешких оптужби свакога ко се везује за пријатеље ван њиховг блока. Значи, рат на Балкану још траје. Ти исти су, на један подмукли начин, окупирали део српског простора, завели окупациону власт, а када су успоставили вазалну управу, на том простору, коме настоје да пренесу текуће послове уз њихову помоћ, наилазе на отпор српског угроженог живља с тог простора, које тражи помоћ своје матичне државе. Ту настају проблеми за србе, како на КиМ, тако и у Србији. Они су већ дуго на удару једне удружене скупине насилника који долазе са Запада и који настоје да Србији наметну немогуће услове, како би се стално налази ту, контролисали и регулисали процесе, који се, пре свега, тичу њихових циљева, и потисну сваку другу страну која се појављује на овим просторима. Управо се, тренутно, одвијају процеси међународног сукоба великих размера, како великих сила на Западу, такође и сила које долазе са Истока и то се прелама преко Србије, коју још нису успели да „приволе“
    Већ се показало да један део света није сагласан са начином којим се руководи у разрешењу „косовског питања“. То нагони актуелну власт и представнике Срба са Косова и Метохије, да се морају борити како би се ово, по Србију и Србе, горуће питање будућности, задржало у органима УН. То мора свако схватити. Докле год се слови да је ова Јужна српска покрајина, протекторат УН, и докле год се на њој буду налазиле трупе, па и НАТО-а, Србија ће с њима сарађивати. Свака непосредна сарадња са приштинским властима, води признању „незаисне“ државе Косово од стране Србије, а она то не сме урадити. Да не прогнозирам шта би се догодило када се та окупациона власт повуче са овог простора. Све нам говори да ће се окупатор тамо дуго заджати, јер није тамо дошао, ни због Арнаута ни због Срба, да би брзо отишао. Остаје због веома важних гео-политичких и стратешких разлога. Због трога се увек узбуне када се Србија окреће Русији. Отуда и све оно што се догађа, а треба бити спреман, и да ће се дуго догађати, да се неће бирати средства, посебно мас-медијска, која су под њиховом контроло, да нас покушају одвојити од Русије. Познато је да све што се супротно вољи народа намеће, рађа и отпор који у одређеном моменту може и да „експлодира“. Нека се зна, да за све ово није крив српски народ и његови умни људи, јер они не угрожавају никога око себе, а посебно не Америку, Енглеску, Француску, Немачку итд. које су се тотално окомиле у тежњи да се сломије сваки отпор агресору, да се агресор рехабилитује и да му се престане наметати кривица прошлости.
    То посебно не одговара новим господарима у Европи и тамо преко океана, јер су, поред политичког притиска, дубоко продрли у економију државе, рачунајући је као будућу колонију, којој ће се одгађати улазак у ЕУ, али ће остати њихова колонија и у њој ће они одлучивати, јер су им велики економски интереси на првом месту. Ометаће Србију да се осамостали и да може бирати партнере у економској сарадњи. Све се чини да се једна страна(западна) и лажима прикаже у некој будућности, а друга (источна) пропагандом и другим средсвима сатанизовати, како би се потисли са ових простора. Тај рат (економски) може се сматрати да ће заменити прошли „хладни“ рат, и то може да потраје.
    Како косовска драма дуго траје, и не прставља проблем само Шиптара и Срба, постао је у дужем пероду светки, у који су се уплеле велике светске силе, па да се још задржимо на њему. Како тренутно читам књигу Јевгенија Примакова „Свет без Русије“, па пошто се и он осврће на косовски проблем, то ћу преузети део из његове кљиге.
    „Поставља се питање зашто се Вашингтон толико заузима за проглашење Косова – мале територије од 11.000 километара квадратних, са око два милијона становника – за самосталну државу, не водећи чак рачуна о могућности, по себе веома неповољним последицама. Желим да истакнем низ момената који карактеришу косовски конфликт, а које би, чини се, требало узети у обзир.
    Покрајина Косово и Метохију Срби с разлогом сматрају колевком своје цивилизације, културе, идентитета. Тамо је у 9. 10. и средином 14. века настала и ојачала српска државност. Почетком 13. века настало је српско православље. Године 1389. на тој земљи се одиграла битка српске војске са војском Османлијске империје. Та битка за Србе преставља симбол националног хероизма. Албанци се такође вековима налазе на територији косовске покрајине. Али, максимум признате државности коју је Косово поседовало, престављала је аутономна покрајина у Југославији за време Јосипа Броза Тита. Године 1987. Слободан Милошевић је укинуо проширена права која је имала аутономна покрајина.
    Косовски Албанци су паралелно основали Скупштину – „парламент“ који је 1990. године усвојио закон о независности покрајине. Међутим, то није довело до изласка покрајине из Србије. Може се рећи да је на Косову било установљено двовлашће, Ибрахим Ругова, који је био изабран за „председника“ Косова, придржавао се умерених ставова, што се огледало и током његових преговора с Београдом.
    Присталица претварања покрајине у самосталну државу било је и ван Косова. Ја сам се на заседању Генералне скупштине УН у Њујорку 1996. године у својству министра иностраних послова Русије срео с министром иностраних послова Албаније. Одговарајући на моје питање, он је категорично изјавио, да његова земља. чак – његова земља – разматра решења косовског проблема само у границама Југославије. Такав став је био унесен у читав низ докумената контакт групе, у коју су ушле Русија, САД, Немачка, Велика Британија и Франциска. Саопштење контакт групе о Косову први пут је усвојен 24.септембра 1997. године уз моје учешће. Резолуција се односила на прекид оружаних сукоба који су се одвијали на Косову, прекид испоруке оружја, али је полазила од тога, да је косовски проблем – унутрашња ствар Југославије.
    Собзиром на околности, ми смо касније више пута разматрали питање Косова, али је при том увек било присутно опште мишљење – Косово није независна државна творевина. Између мене и државне секретарке САД Мадлен Олбрат постојало је неслагање у вези са питањем формулације „Косово је део Југославије“ – што је говорила она, или „Косово је део Србије“ – како сам рекао ја. У сваком случају, и САД и Русија су Косово сматрале саставним делом друге државе. Осим тога, Стејт департмент у списак терористичких организација уврстио и Ослободилачку војску Косова – ОВК, која је оружаним путем прогонила Србе са Косова. Истина, војници ОВК су касније били преквалификовани у хероје
    Од 1998. године ситуација је почела да се мења. Нећу препричавати све догађаје који су уследили – њих карактеришу крвави међусобни сукоби. Основно средство које је коришћено на југословенском попришту није била ни дипломатија, ни политика, зашта се залагала Русија, већ активности НАТО-а. Ситуација није променила то што је формално иницијативу преузела Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову – УНМИК, која је успоставила „привремену цивилну управу“ , провела изборе за скупштину без обзира на бојкот српског становништва. Косово је преплавила међународна полиција од три хиљаде људи, специјалне снаге за Косово – КФОР – 16.500 војника из земаља чланица НАТО. То није спречило претварање Срба у грађане другог реда, који су били под сталним притиском косовских Албанаца, чија је намера била да из покрајине истерају чак релативно мали број преосталих Срба.
    А шта даље? Русија је предлагала да се подржи став Београда, да се перспектива статус Косова разматра на озбиљним преговорима двеју страна, чак ако је за то потребно много времена. Не би требало заборавити да се кипарски, па и ирски проблем решавају деценијама.
    Нико, наравно није позивао на одлагање решења о Косову на тако дуг рок. али САД и низ западноевропских земаља кренуле су путем ултимативног решења против Срба. Циљ је било хитно проглашење независности Косова. Кад нису успели да одговарајућу резолуцију спроведу кроз Савет безбедности Уједињених нација, решили су да сасвим заобиђу Уједињене нације и подстакли су Косово на једнострану одлуку о издвајања из састава Србије и проглашење независности. Косово као независну државу одмах су признале САД и две трећине земаља Европске уније, а до средине 2008. године – укупно четрдесет земаља. Ауторе такве одлуке апсолутно нису интересовале неизбежне последице, и то не само по Србију, већ и по друге земље. Основна последица јесте и то што се у целом свету подстиче сепаратизам..
    Давање независности Косову може довести до нежељених измена политичке карте на Балкану. Не могу се апстраховати дугогодишњи планови о стварању „Велике Албаније“, а сада можда и „Великог Кососва“, којом ће тежити Санџак и муслимански делови Македоније и Црне Горе.
    Такође, брину и све очигледннји планови да се укине Република Српска у Босни и Херцеговини. Томе су одавно тежили да Републику Српску обједине са муслиманско-хрватском федерацијом и да двочлани систем у БиХ, који је створен у Дејтону, претворе у једночлани. Другим речима, они би хтели да укину било какву самосталност Републике Српске и да је утопе заједничку државу. Таква настојања била су израженија, пошто је самопроглашење Косова потстакло тенденцију спајања Републике Српске са Србијом.“ – тако изјављује Примаков коме треба веровати.
    У време Бушове администрације, ондашња државна секретарка САД, Кондолиза Рајс се супростављала сваком другом решењу, „Косово не може да буде преседан“ – говорила је она, али је историја оповргла њене прогнозе. Издвајање Косова из Србије подстиче жеље многих народа за оснивањем самосталних држава, што доводи до неповољних процеса, угрожавајући стабилност мира.
    У току заседања Генералне скупштине УН, па при сусрету са Хилари Клинтон, председник Србије Борис Тадић је био изричит „да Србија неће признати Косово“, а у свом обаћању „Косово и ЕУ – два паралелна и реална циља“, „На другима је да одлуче да ли сматрају да је реализовање та два циља добро за цео регион и његову стабилност. Ми смо уверени да је то у интересу свих“, поред осталог рекао је Тадић.
    Одмах се огласио Волфрам Маса, амбасадор Немачке у Србији, који, у интервујуу за „Политику“, објашњава да његова земља исчекује да се поменути дијалог „води конструктивно и озбиљно, а не само за показивање“, као и да Немачка „веома озбиљно“ схвата Србију као партнера у том дијалогу.
    На почетку овог интервјуа , новинар Б. Чпајак наводи: „За одлуку Немачке о додели статуса кандидата Србије за чланство у Европоској унији суштинску улогу имаће то како ће се развијати дијалог између Београда и Приштине, односно биће пресудан начин на који ће се Србија бавити проблемима на Косову“ – ово су кључни ставови амбасадора Немачке у Србији. Ја би овде додао да ће дијалог између Београд и Приштине бити потпуно у сенци и принуди НАТО-а и ЕУ, да Србија разговара са „независним“ Косовом, а сами се запитајте, какву је, и какву ће улогу имати Немачка. (Не заборавите светске ратове прошлог века и бомбардовање српског народа на крају тог века, у којем је активну улогу имала Немачка. Никоме се није извинула, нити је штету надоканадила, а сада нам се намеће као „осведочени пријатељ“, па то је смешно и замислити).

  42. Милан Мрковић – Миле

    Р А С К Р Ш Ћ А

    Наставак

    ***

    Улазимо у други век сталних конфротација и ратова, а стално се говори о миру и сарадњи. Једно време које припада „хладном“ рату замени серија локалних сукоба, али који су се дешавали једновремено и на више места, што је захватило више од једног континента, па је неко овај период оквалификова као Трећи светски рат – који још траје. Теоретичари већ наговештавају Четврти светски нуклеарни рат, што сматрам да је то реоална процена. Захваљујући постојању ТАТО алијансе, силе која повезује чланице са већег простора, за сада, као покретаче ових сукоба, на једној страни, и угрожене народе и државе на другој, све у циљу окупације туђих простора и стављање под вазалну власт, довођењем послушника да обављају колонијалну управу. Још се увек ово задржава у Старим центрима моћи.
    Шта је то што свет гура у сукобе и ратове? Да ли је то недовољна усавршеност људског бића, па се никако не може ослободити нагона који припада и другим живим бићима? Да, то је нагон у човеку, који људима влада и јачи је од његовог ума. Основа лежи у подели и присвајању. Сва настојања да се успостави равнотежа не даје решење. Онај ко је у позицији да присваја, тај жели и да влада. Он је увек око себе окупљао људе који ће у његово име да присили оног другог, над којим се успоставља влас, да мора слушити. Али, и онај који је употребљен као сила и плаћен за свој труд, најчешће се отуђује и врши притисак на власт да би створио услове за већу зараду и настоји да докаже, да власт не може без њега.
    У садшњем времену отуђена сила се налази у војној сили и снагама безбедности, која ће увек измислити и предложити решења која ће им омогућити високу зараду и стандард. Најчешће се из ових редова регрутују моћни људи, са неограниченом зарадом и високим стандардом, а то је малобројна елита, која се издваја и намеће људском друштву. И они најчешће доносе одлуке о рату и миру. То, малобројно друштво, које се издваја има своја обележја, своје манире, свој морал, и најчешће се дружи и удружије са себи сличнима. Њихова деца, од малена стичу те навике, а после неколико генерација, то је потпуно отуђено друштво. Они сматрају да је њима све дозвољено и „богом дано“. Најчеће се међу њима развија висок степен корупције, и учиниће све, па и злочин, да би сачувао свој статус. Такав однос међу људима датира далеко у прошлости, захватио је сваку, па и најмању људску заједницу. Занимљиво је да су ти односи суровији што је заједница већа и богатија. Неограничена економска снага која омогући да такве јединке живе у изобиљу, док они други, око њих, који им служе, најчешће су крајње сиромашни и живе често у беди. Крајњу беду већини сирошних намеће шачица богатих, који су обезбедили себе лажним законима и лажним правима – стварајући привид склада демократског друштва, што оно и није.
    Човек који је лишен средстава за производњу присиљен је да продаје свој ум и снагу, и он је тај који сада развија иновације, како би што више зарадио. Још увек има доста живих који памте када и како су настајале иновације и да је човек 20. века, у веома кратком времену, овладао многим новинама, пре свега у осмишљавању наоружања и ратне техника, па је врсту довео до саоуништења. Људски род је далеко од усавршености, јер је своја права уградио у законе који оправдава снагу јачега, који сопствену кривицу никако неће да призна и увек је пребацује на жртву.
    И сада сретамо многе људе који су с војевремено престављали део неке елите, како настоје да оправдају себе. За њих је увек други крив. И када отпочну неки посао, настоје да, пре свега, себе истакну, и најчешће се тешко уклапају с другима. Добија се утисак како је нестало оно искрено и одано дружење у акцији.
    Скоро сваки наредни дан нам доноси нова изненађења и разочарења. На једној страни смо преплављени акцијама многих „невладиних ореганизација“, убачених из иностранства, добро оскбљени, које нам проповедају о неком туђем друштву, што је неспојиво са нашим поднебљем. Подсетио бих на оно, што је раније написано о „крсташким ратовима“, који нису заобишли овај балкански простор, да је ту војску, европских варвара, пратиле многе групе, раљзличите намене од проститутки, лопова, јереси свих врста, трговци робљем, разни преваранта, који су у пролазу остављали крвав траг за собом. Нешто се слично догађало у читавом периоду до 20. века, када се распламсавају сукоби великих размера, са бројним људским жртвама, разарањима и пљачком.
    Средином 20. века „заврши“ се Други светски рат, којег су „изгубиле“ снаге Централне Европе, па како је у основи тај рат требао да доведе капиталистички свет до нове поделе, како би се знало ко с ким влада и, чији су, и на ком простору, интереси, рат се наставља, али у другој форми, и како то други називају – отпочео је Трећи светски рат. Опет се покреће из Центра варварске Европе, оне која је својевремено уништила Римско царство, започињала многе сукобе, како би проширили свој животни простор. Дуго се припремао с ценарио, верујем, да потиче из времена Хитлерове владавине и наставља се.
    На просторима бивше СФРЈ, било је озбиљних покушаја да се држава очува, али је на ове просторе дубоко продро интерес Централне Европе, сада удружене у НОТО-у, које су, много раније, обезбедиле своје послушнике, који ће радити за њих, а против интереса властитог народа, помажићи будућем окупатору да освоји ове просторе. Због тога су покушаји били безуспешни, јер се олако окупила елита жељна власти и личног богаћења. Дошли су у посед свих мас-медија, олако окупили оне који ће за њихов рачун, онако како Карла де Понте ради за свој интерес и интерес сопствене касте, објављући своја (не) дела, ни мало се не стидећи онога што је радила и што сада ради, као и њени наследници на том месту. Тако ради елита пискарала којима и није у интересу народ, већ њихов властити положај – продају се за мале паре.
    НАТО (и део централних сила Европе) одужује се својим савезницима из времена Другог светског рата,. Олако, и без уцена, примају их, како у НАТО тако и у ЕУ, па се остварују планови и циљеви, давно зацртани. А биће прогањани, на разне начине, уценама и применом санкција сви неполушни, па се непослушни кажњавају, ако треба и да нестану са својих простора. Светом управљају изопачени људи, који су се наметнули остатку и одлучују о његовој судбини. Они себе виде, искључиво, у скупини богатих. Из њихових се редова регрутују кључни људи, а опет се одабир врши тако да се бира најсуровији – па како сам на више места навео, користе се искуства најсуровијих животиња. Ни мало није случајно да су многе заједнице у прошлости, а тога има и данас, за своје симболе и иконографију узимали сурове животиње, птице и многа натприродна бића коју је машта стварала.
    Моћни људи који су дошли у позицију, па они предлажу и они одлучују, о обликовању „опште“ људске заједнице, развијајући процес глобализације свега, а посебно онога што има и највећу моћ, а то је новац. Тако је и та моћна сила изградила отуђени систем који се коцкао са својом будућношћу и будућношћу других заједница. Тако је човечанство себе довело, да маса постаје жртва, јер светом, државама и људима и, њиховим судбинама, управљају малобројни финацијски моћни центри, који намећу таква „глупа“ решења из којих произлази једини принцип што је горе, то је за владајућу касту боље.
    Познато је да нешто опште и не може да постоји, јер се опште, може исказати само кроз посебно. И када свет то буде схватио, али дуго неће схватити, планетом ће владати сила и насиље. Зато, у времену свих криза, имамо повећану суровост, сукобе и ратове, прогањања, убистава и разних изопачених људских појава. У овоме страда она људска маса, за чије се животе и живљење не залаже она владајућа каста, јер она не жели да изгуби и остаће заштићена од свих овоземаљских проблема.

    Настави ће се

  43. Милан Мрковић – Миле

    Р А С К Р Ш Ћ А

    Наставак

    ***

    Улазимо у други век сталних конфротација и ратова, а стално се говори о миру и сарадњи. Једно време које припада „хладном“ рату замени серија локалних сукоба, али који су се дешавали једновремено и на више места, што је захватило више од једног континента, па је неко овај период оквалификова као Трећи светски рат – који још траје. Теоретичари већ наговештавају Четврти светски нуклеарни рат, што сматрам да је то реоална процена. Захваљујући постојању ТАТО алијансе, силе која повезује чланице са већег простора, за сада, као покретаче ових сукоба, на једној страни, и угрожене народе и државе на другој, све у циљу окупације туђих простора и стављање под вазалну власт, довођењем послушника да обављају колонијалну управу. Још се увек ово задржава у Старим центрима моћи.
    Шта је то што свет гура у сукобе и ратове? Да ли је то недовољна усавршеност људског бића, па се никако не може ослободити нагона који припада и другим живим бићима? Да, то је нагон у човеку, који људима влада и јачи је од његовог ума. Основа лежи у подели и присвајању. Сва настојања да се успостави равнотежа не даје решење. Онај ко је у позицији да присваја, тај жели и да влада. Он је увек око себе окупљао људе који ће у његово име да присили оног другог, над којим се успоставља влас, да мора слушити. Али, и онај који је употребљен као сила и плаћен за свој труд, најчешће се отуђује и врши притисак на власт да би створио услове за већу зараду и настоји да докаже, да власт не може без њега.
    У садшњем времену отуђена сила се налази у војној сили и снагама безбедности, која ће увек измислити и предложити решења која ће им омогућити високу зараду и стандард. Најчешће се из ових редова регрутују моћни људи, са неограниченом зарадом и високим стандардом, а то је малобројна елита, која се издваја и намеће људском друштву. И они најчешће доносе одлуке о рату и миру. То, малобројно друштво, које се издваја има своја обележја, своје манире, свој морал, и најчешће се дружи и удружије са себи сличнима. Њихова деца, од малена стичу те навике, а после неколико генерација, то је потпуно отуђено друштво. Они сматрају да је њима све дозвољено и „богом дано“. Најчеће се међу њима развија висок степен корупције, и учиниће све, па и злочин, да би сачувао свој статус. Такав однос међу људима датира далеко у прошлости, захватио је сваку, па и најмању људску заједницу. Занимљиво је да су ти односи суровији што је заједница већа и богатија. Неограничена економска снага која омогући да такве јединке живе у изобиљу, док они други, око њих, који им служе, најчешће су крајње сиромашни и живе често у беди. Крајњу беду већини сирошних намеће шачица богатих, који су обезбедили себе лажним законима и лажним правима – стварајући привид склада демократског друштва, што оно и није.
    Човек који је лишен средстава за производњу присиљен је да продаје свој ум и снагу, и он је тај који сада развија иновације, како би што више зарадио. Још увек има доста живих који памте када и како су настајале иновације и да је човек 20. века, у веома кратком времену, овладао многим новинама, пре свега у осмишљавању наоружања и ратне техника, па је врсту довео до саоуништења. Људски род је далеко од усавршености, јер је своја права уградио у законе који оправдава снагу јачега, који сопствену кривицу никако неће да призна и увек је пребацује на жртву.
    И сада сретамо многе људе који су с војевремено престављали део неке елите, како настоје да оправдају себе. За њих је увек други крив. И када отпочну неки посао, настоје да, пре свега, себе истакну, и најчешће се тешко уклапају с другима. Добија се утисак како је нестало оно искрено и одано дружење у акцији.
    Скоро сваки наредни дан нам доноси нова изненађења и разочарења. На једној страни смо преплављени акцијама многих „невладиних ореганизација“, убачених из иностранства, добро оскбљени, које нам проповедају о неком туђем друштву, што је неспојиво са нашим поднебљем. Подсетио бих на оно, што је раније написано о „крсташким ратовима“, који нису заобишли овај балкански простор, да је ту војску, европских варвара, пратиле многе групе, раљзличите намене од проститутки, лопова, јереси свих врста, трговци робљем, разни преваранта, који су у пролазу остављали крвав траг за собом. Нешто се слично догађало у читавом периоду до 20. века, када се распламсавају сукоби великих размера, са бројним људским жртвама, разарањима и пљачком.
    Средином 20. века „заврши“ се Други светски рат, којег су „изгубиле“ снаге Централне Европе, па како је у основи тај рат требао да доведе капиталистички свет до нове поделе, како би се знало ко с ким влада и, чији су, и на ком простору, интереси, рат се наставља, али у другој форми, и како то други називају – отпочео је Трећи светски рат. Опет се покреће из Центра варварске Европе, оне која је својевремено уништила Римско царство, започињала многе сукобе, како би проширили свој животни простор. Дуго се припремао с ценарио, верујем, да потиче из времена Хитлерове владавине и наставља се.
    На просторима бивше СФРЈ, било је озбиљних покушаја да се држава очува, али је на ове просторе дубоко продро интерес Централне Европе, сада удружене у НОТО-у, које су, много раније, обезбедиле своје послушнике, који ће радити за њих, а против интереса властитог народа, помажићи будућем окупатору да освоји ове просторе. Због тога су покушаји били безуспешни, јер се олако окупила елита жељна власти и личног богаћења. Дошли су у посед свих мас-медија, олако окупили оне који ће за њихов рачун, онако како Карла де Понте ради за свој интерес и интерес сопствене касте, објављући своја (не) дела, ни мало се не стидећи онога што је радила и што сада ради, као и њени наследници на том месту. Тако ради елита пискарала којима и није у интересу народ, већ њихов властити положај – продају се за мале паре.
    НАТО (и део централних сила Европе) одужује се својим савезницима из времена Другог светског рата,. Олако, и без уцена, примају их, како у НАТО тако и у ЕУ, па се остварују планови и циљеви, давно зацртани. А биће прогањани, на разне начине, уценама и применом санкција сви неполушни, па се непослушни кажњавају, ако треба и да нестану са својих простора. Светом управљају изопачени људи, који су се наметнули остатку и одлучују о његовој судбини. Они себе виде, искључиво, у скупини богатих. Из њихових се редова регрутују кључни људи, а опет се одабир врши тако да се бира најсуровији – па како сам на више места навео, користе се искуства најсуровијих животиња. Ни мало није случајно да су многе заједнице у прошлости, а тога има и данас, за своје симболе и иконографију узимали сурове животиње, птице и многа натприродна бића коју је машта стварала.
    Моћни људи који су дошли у позицију, па они предлажу и они одлучују, о обликовању „опште“ људске заједнице, развијајући процес глобализације свега, а посебно онога што има и највећу моћ, а то је новац. Тако је и та моћна сила изградила отуђени систем који се коцкао са својом будућношћу и будућношћу других заједница. Тако је човечанство себе довело, да маса постаје жртва, јер светом, државама и људима и, њиховим судбинама, управљају малобројни финацијски моћни центри, који намећу таква „глупа“ решења из којих произлази једини принцип што је горе, то је за владајућу касту боље.
    Познато је да нешто опште и не може да постоји, јер се опште, може исказати само кроз посебно. И када свет то буде схватио, али дуго неће схватити, планетом ће владати сила и насиље. Зато, у времену свих криза, имамо повећану суровост, сукобе и ратове, прогањања, убистава и разних изопачених људских појава. У овоме страда она људска маса, за чије се животе и живљење не залаже она владајућа каста, јер она не жели да изгуби и остаће заштићена од свих овоземаљских проблема.
    ***

    Већ дуже време траје драма у центру Волтрита, па неко то назива и његовом окупацијом. Нови модели друштвене активности стигли су и у сам Центар финацијских шпекулација, па пошто су Мајкл Мур и Наом Чомски добили подршку, Мајкл Мур је у центру њујоршког финанциског кварта узвикнуо „они су лопови! Они су ганстери! Клептомани“, док је тврдо језгро покрета „Окупирајте Волстит“ узвикивало у позадини. Те активисте је контраверзни амерички редитељ дошао да подржи.
    Професор Ноам Чомси, нешто пре, дошао да подржи ове демонстранте. Чомски, кога сатанизује конзервативна Америка, добро је познат и у Србији. Њему се диве и многе либералне одганизације широм света, којима је послао отворено писмо подршке и назвао их је „храбрим и часним“, изразивши наду да ће њихова акција успети и врати политику на „здравији колосек“.
    Он је истакао „да је најбољи начин, да се блокира демократија, јесте да се доношење одлука одузме грађанству и препусти институцијама“. Даље он наводи да то мугу бити принчеви, принцезе, свештеничке касте, војне хунте, партитократије (или страначке диктатуре) или модерне корпорације. У Америци, како је Чомски написао „окупаторима Волстрита“, не постоји вишепартијски систем, већ фракције једине постојеће „бизнис партије“.
    Када је новинар Си-Ен-Ен-а пустио Мајкла Мура да говори, али га је водитељ питао „како да се овај редитељ, који је новац стекао тако што је правио добре филмове који се гледају, сада буни против капиталистичког система“? Мур је понављао увек исто: „четири стотине људи, од којих је 50 Њујорчана поједе девет од десет парчића пице. А само једно парче остаје за 250 милијона људи“. Коначно је дошло време да се сиромашни и гладни дигну и заштите своја угрожена права, замаскирана лажном демократијо.
    Мур је онима који протествују изгледа прорекао историјску улогу. „Нека вас не брине што вас је мало, иза сваког од вас стоје милијони, сви велики покрети рађали су се исто овако. За сто година сви ће знати да сте ви били пионири.“ У будућности се може очекивати појава сличних покрета истог циља, што може озбиљно уздрмати устоличен капиталистички систем и довести до промена које ће се манифестовати уљуднијим људским правима и ограничити моћ крупног капитала. Да ће бројне невладине организације, које је крупан капитал и организовао, као своје полуге, помоћу којих и влада обрсправљеном масом лишеном средстава за производњу. Нестаће лажни синдикати, лажне радничке партије, и лажна левица. Организоваће се „заиста правна држава“, где ће сви грађани бити једнаки и са једнаким правима, а да ће се ограничити власт власника средстава за производњу и послодаваца – стварајући хумано друштво равноправних пред законом. Од прилике тако нешто виде тренутно Мур и Чомски. Верујем, да иза њихових акција стоји искрена борба за промене, које би људско друштво одвојило од обичне заједнице дивљих звери или чопора, променити процес будућег развоја људског друштва. Јасно је да се то не може тако лако извести, јер свака промена има своје кочнице и противнике, које будући процес мора умом савладати.
    Управо, ово што се догађа у Америци, надамо се, да ће то бити почетак одбране праве демократије и одлучивања, ма да се очекује жилав отпор отуђених снага најбогатијед дела друштва, који неће тако лако пристати да им власт над другим измакне из руку.
    На другом континенту и у другој друштвеној заједници борба да се сачува заједничка монета, која је тек почела да налази своје место, која је и сама угрожена од отуђеног система које је изградио Волстрит, а који је запао у кризу и који за собом повлачи у суноврат и евро као заједничку влауту еврозоне.
    Крупне речи које ће забринути све у Европи, које је у бурној тросатној парламентарној дебати изнела Ангела Меркел, покушавајући да убеди своју коалицију да новац пореских обвезника неће бити узалудно потрошен, ма да је признала да не може да искључи могућност отписивања дугова уколико Грча на крају банкротира, што је и највећи страх оних који новац издвајају.
    Процеси који су настали крајем 20. века, који су људско друштво и довели ко велике кризе, чији се крај не назире, наставили су трагањем за „реформама“, како би се „удар“ избекао, све мање даје решења. Посебно што је преходни, сада одлазећи, капиталистички систем Глобализације оставио дубок траг који је малобројну елиту богатих учино још богатијима, а огромну масу обесправио, осиромашио, оставио без посла, јер је хиперпродкцијим у мултинационалним корпорацијама уништио малу привреду, јер се натурио као велики монополиста, а који је формирао разне агенције које ће се „борти противу монопола“, а у ствари су то лажни борци. Законе крше велики. Корупцијом се баве велики. Мас-медијима управљају маникени – политичари, иза чијих речи нема дела, вед им служе да обману масу, која се баш лако и да обманути. Та елита је доласком на власт олако урушила производњу у властитој земљи, да би се сторио простор и тржиште за робу великих корпорација које су се међусобно повезале. Власници тих корпорација су скоројевићи, а по неки и бивши, који су се, често, и на непоштен начин домогли тог богатства.
    „Политика“ је 29.септембра објавила чланак на страни 7 „Делта холдинг“ поклања друштву 10 осто укупне зараде. Одлука се примењује од 2012. године. На фотографији су лидери и власници доброг дела те корпорације: Драгољуб Жарковић, Јелена Крстовић, Мирослав Мишковић, Ружица Ђинђић и Бранко Ковачевић, читаоцу остављам да сам истражује како је и ко дошао до свог дела, и утицаја, у овој корпорацији.
    Јесење заседање Генералне скупштине УН, на коме су палестинци покушали да озваниче своју независну државу Палестину, још једном се показало да се то не може лако остварити. Најбоље је то објаснио Драган Симеуновић, професор Факултета политичких наука Београдског универзитета. Интервју, који је „Политика“ објавила 22.септембра 2011. године, у коме, поред осталог, он каже: „Нема сумње да се ситуација у блискоисточном региону поприлично искомпликовала, пре свега због снажне интервенције Палестинаца да добију државу, коју признају и УН, али и из других разлога. Тамо све кључа, и главни контролор ситуације на терену су и даље САД. Све је у њиховим рукама што се тиче чланства Палестине у УН, али чини се да је ситуација таква да би могла и њима да измакне контроли. Признање Палестине као државе може да води и моменталној објави рата тој држави од стране Израела, а његово не признавање пак води у палестинску интифаду и обнављање тероризма. Како год се окрене, насиље у некој форми је неизбежно“. Не говори ли нам то да се Сједињене Америчке Државе намерно служе изазивањен напетости у одређеном региону, како би нашле оправдање за своје присуство тамо. И ако нам је већ познато да се тероризам јавља тамо где је, противу одређеног народа, примењен терор било са стране или унутар одређене државе, али се после дужег времена јавља као светски процес, што неминовно води тероризму. Како је терор снажно подржан од одређене државе, тако и међународни тероризам има своје спонзоре, па се у садашњим условима и серијама локалних ратова, тероризам јавља као форма рартовања коме прибегавају сиромашне, слабије наоружане и организоване државе, да би ослабили аресора који их угрожава.
    И сам Симеуновић кроз своје одговоре објашњава како би признавањем Палестине као државе, довело до тога, да би се Израел нашао окружен и усамљен на другој страни, јер су САД и раније натерале обе стране да се релативно брзо уразуме и смање међусобне тензије, а то је обезбедило Израелу, као кључном савезнику САД, неопходан предах у односу на Палестину и Турску. САД не могу бити потпуно сигурне у своје пријатељство са Египтом, јер се може лако догодити да у Египту на власт дође промуслиманска струја, попут Муслиманске браће, који могу добити у тој земљи значајну улогу у власти.
    На задње питање о дометима тероризма професор Симеуновић одговара: „Тероризам је невероватно адаптиран феномен. Његова везаност за политику испољава се на разне начине, па и тако што следи интерес друштвене групе у чије име делује. Тако је и у Израелу замало терористичко насиље са арапске стране у време када је започела озбиљна кампања да се Палестина призна као држава, како се не би отежавао тај процес. Што се тиче стања у свету, када је у питању тероризам, у току су велике промене у складу са Бил Ладеновим плановима да се активности пребаце у двориште западних земаља у форми домаћег тероризма, који подразумева брзу радикализацију муслимана у САД и ЕУ путем Интернета и њихово подстицање на акте тероризма у соспственом окружењу. Ту врсту тероризма је већ сада јако тешко открити и зауставити, а уколико настави да се умножава – биће то и већа опасност од тероризма који долази споља.

    ***

    Како су мас-медији добили модерну технику, то се на планети Земљи распламсао нови вид рата, који обухвата, малте не, све области живота. Па уместо, да подједнако служи сваком човеку, постаје оруђе богатог, расклашног и отуђеног дела друштва. Ако је још у власништву фирме из неке нама ненаклоњене земље, онда је то „гебелсовско“ оруђе уперено противу друштва и његових потреба и искључиво је пропагадно и разорно средство.
    Што се више компликују међуљудски односи то су мас-медији опасније оруђе, најчешће у рукама оног малог броја људи који се намећу и чије је једино занимање да другоме нуди оно што он очекује, а да од понуђеног ништа не добије.
    Постоје периоди када се све преноси на мас-медије, на улицу, па како се ти периоди често догађају, један број људи искључиво се бави „тим спортом“, јер је веома уносан и где се окреће велики новац. То привлачи сваки шљам, који и нема властити став, већ ради као слуга код газде у чијој је кеси новац. Новац је тај магнет који привлачи људе да ураде нешто и противу властите савести, јер му је новац једини извор за опстанак.
    Тако се људско друштво определило да гради арене, раније за борбу гладијатора, па борбу бикова, па разнни турнири, сада спортске хале, свих врта спортова, огромне грађевине свих врста мас-медија, напуњене многобројним људима који мисле да раде корисне ствари, али, и а ко му се нешто отме прљаво, прогутаће то, јер му је новац потребан.
    Улица, као главна арена гладних и обесправљених, али и изопачених и отуђених, постаје оруђе оног малог броја свемоћних и богатих, који су платили једном броју људи да им организује ту преставу на улици. Тако у спрези разних организација, трајних и повремених, са мас-медијима, главном организатору доноси моћ.

    Настави ће се

  44. Милан Мрковић – Миле

    Р А С К Р Ш Ћ А

    Наставак

    Нама, који смо доживели и преживели двомесечно бомбардовање од стране НАТО алијансе, и сећамо се свега шта је претходило том рату, за време рата, а и после њега, да су се велике Радио-телевизиске компаније међусобно такмичиле, ко ће и какву поруку, посебно сликом, приказати да би удовољио главном газди који га за то ангажује. Па пошто смо већ рекли да су мас-медији оруђе рата, то се не треба ни чудити појави да су многи новинари, сниматељи и други представници тог оруђа, губили главу, онако како су је губили и они који су у рукама носили убојито оружје. Сведоци смо да никави међународни и други договори нису испоштовани ни од кога. „Седма“ сила је покушала да себи обезбеди вечити алиби за свој рад, али, како су се и они бавили мутним и прљавим пословима, морали су знати да им живот није заштићен ни у једном рату у коме они активно учествују. Када кажем активно онда мислим на њихове обавезе према ономе ко их плаћа. А знамо, да онај ко их плаћа, тај и експлоатише оно што је од њих добио .
    Занимљиво је и тренутно стање мас-медија свих врста, како оних из вана тако и оних у Србији. Отуђена моћ мас-мадија, које граде јавно мњење, постају, хтели они или не, веома одговоран део друштва, и мора сносити одговорност за свој рад, не газди који га плаћа, већ маси којој се обраћају. А та маса обесправљених најчешће ствара вредност од чијег се рада малобројни богате, а и медији живе од њиховог зноја.
    Узалуд нам је све то, што нам је познато, када су мас-медији унапред програмирани, и то на дужи рок, да одраде оно што им је наметнуто. Многи ће рећи да су „независни и објективни“, када знамо да то није тачно. Уређивачку политику намећу отуђени центри моћи и ту лежи све.
    Дуго је и међу нама, а још увек влада обичајно право, које је јаче од права коју држава намеће. Центри моћи су нас заразили неким својим обичајним правима, које одређени народи никако не могу прихватити, али им се то на силу намеће. Некоме је стало да се његова властита изопаченост (као и код животиње), блуд и неморал наметне нормалном човеку, и заједници која се није томе заразила, али јој је намећу центри моћи заражени том изопаченошћу, што нормалан свет никако не може схватити и прихвати.
    Зашто им је то потребно? И ово треба схватити као свако друго средство, али изопачено, које треба да зарази и другу страну, као што је то заразела ону која то намеће. Огроман број људи се бави овим феноменом, јер је нека будала узела себи за право да нешто неприроно (срамно) другоме намеће, како би се маса бавила тиме.
    И почетком октобра 2011. долази до кулминације и конфротирања оних изопачених и блудних, који хоће да јавно парадирају улицама, а да их држава мора заштити од оних далеко бројних (нормалних) који се томе супростављају, али и они то чине на улици, јер је актуелана власт одавно прихватила све, било нормално или не било, да спроведе све што долази из изопачених центара моћи, који нам то натурају. Зар није срамота да поједини амбасадори своју подршку дају тој изопаченој маси, а не мисле шта ће овај народ у Србији мислити о држави коју он представља.
    Такве се глупе манифестације из вана намећу баш у време најжешће кризе и сукоба којима је држава изложена, па се справом може сматрати да је та активност део глобалног рата, и да представља жариште сукоба, тако да је одговоран орган власти у Србији у задњем моменту донео одлуку да не одобри такву манифестацију. На сва звона су се огласили медији који се вишедневно баве овим питањем, и стварају јавно мњење. Не кажу да није одобрена манифестација, већ да је „држава донела срамну одлуку да забрани“ ово окупљања.
    Ако се не одржи „парада поноса“, на жалост медија и њихових новинара, неће имати могућности да пошаљу у свет слику са поруком, ето како су и народи у Србији изопачени као други.
    Зашто сам се и ја почео бавити овим, на око, споредним питањем? Схватио сам да је и то једно од оруђа с којим се западни капиталистички свет обрачунава с нама. Капитализам и почива на једној од стубова што је маси горе тим је малом броју богатих боље. Маса ће се забављати тиме и другим споредним проблемима, па ће тако бити подељена и међусобно супростзављена, а позната крилатица капитализма гласи: „завади па владај“.

    ***

    У Србији, као и у многим другим државама, где се догађа изборна година, све се ставља на коцку. И нормалан рад престаје. Друштво у кафанама навелико о томе говори. Мас-медији налазе за себе теме које ће пласирати и стварати дуготрајан период јавног мњења који ће се бавити прогнозама, каркулацијама, прегруписавањима, јавним и тајним договорима, припремама бирократије како да осмисли најповољније услове да најављена средства (која нису мала), преточи то у џепове организатора, а мрцице (или без њих), ће дати најмасовнијем делу друштва које се ангажује у предизборној и изборној активности. Мас-медији су ти који би требали да забављају масу својом сликом и порукама, а многи међу њима ће тек наплатити свој труд, ако му подржавана страна победи. Тако ће мо се неколико месеци пред изборе, па неколико месеци после њих, бити и забављати порукама.
    Западе ми за око ударна порука на првој страни „Политике“ од 2. октобра 2011. године са насловом: „Највећа предизборна обећања од 1989. до 2011. године. Анализирајући личности и време у којем су изговорене предизборне поруке долазимо до закључка да су се на овој страници нашли са својим порукама: на једној страни до 2000. С.Милошевић( 1989. „Шветски стандард“, 1990. „Брзе пруге Србије“, 1996. „Еурополис“, а после тог времена остали: В. Коштуница 2000. „Уговор са народом“, З. Живковић 2003. „Улазак у ЕУ до 2007.“, Т.Николић 2003.“Хлеб од 3 динара“, М.Динкић 2006. „Преполовићемо незапосленост за пет година“, 2008. „Бесплатене акције од хиљаду евра и двеста хиљада аутомобила“, Б. Тадић 2008. „Двеста хиљада нових радних места“. 2011. „Сто милијарди евра инвестиција“. Читаоче, сам потражи одговор на ова предизборна обећања и шта је од тога остварено. Шта је ко прекинуо, а шта је и колико допринео бољитку и, имали континуитета у периоду њихове владавине Србијом?!
    За напред наведени период (1989. – 2011. година) из личног искуства, на сопственом примеру, приказаћу своје лично искуство, које може, до некле, објаснити шта се догађало. Са почетком наведеног периода војни сам пензионер чина потпуковника. Моја пензија је омогућила да издржавама четворочлану породицу, јер сам једини имао приходе. У то време су моји синови завршили школовање, запослили се, поженили и засновали своје породице и до 1997. свако од њих двојице је имао по двоје деце. Наизменично сам са супругом живео у заједници, прво са млађим сином три године, па наставио са старији. Још сам увек од своје пензије могао помагати своју децу. У међувремену су помрили моји родитељи, па сам са браћом поделио дедовину и добио пола сеоске куће и око четири хектара пољопривредног земљишта, од тога мање од хектара шуме. Наставио сам да обрађујем наслеђену земљу и приходовао доста добро, делећи то са децом.
    После познатих промена 2000. године знатно ми се погоршала ситуација. У то време посебном уредбом владе Србије (2001.), заустављена је примена закона о кретању војних пензија. Тада ми је пензија и плата старијег сина (лекара специјалисте) била изједначена, а од тог времена моја пензија је 1/3 мања од синовљеве плате. Војни пензионери покрећу, преко суда, да им се исплати та разлика у примањима, а Скупштина доноси и одлуку да се та разлика исплати. И већ неколико година како траје процес и довео је до решења, веома неповољног по државу, па се закинути део исплаћује, али се смањење примања у насталом времену, са знатним повећавањем цена и замрзнутим примањима што се осети на мом стандарду.
    Без икакве зараде, ја сам се упустио да се бавим писањем. Да не говорим о другим објављеним и необјављеним делима, већ да се задржим на две своје издате књиге о могућем развоју и ревитализацији села (прва издата 1999. и друга 2008.године), па сам хтео да се докажем и властити програм опитујем, Тако сам са још четворицом из свог краја регистровали 2006. године пољопривредно друштво са ограниченом одговорношћу, за подручје од шест села, рачунали смо да ће нас становници села разумети и прихватити, али се то није догодило. Ја сам унео део своје обрадиве земље као неновчану вредност у Друштво, док су остали уплатили само почетни део, да би се могли регистовати, даље се нису интересовали, јер их није ни занимало то Друштво. У то време Друштво покреће Пројекат за мелиорацију и уређење земљишта на простору око 1000 ха, и тај се пројекат налазио код Републичке дирекције за воде, па после сваке промене министра за пољопривреду и шумарство документ је завршавао у архиви, али сам ја то схватио и са променом власти појављивао сам се у Дирекцији и то стање некако мењао. На крају је тај пројекат завршио у Управи за воде Града Београда почетком 2011. године и чека решење. Покретањем тог Пројекта знатно би се убрзало и покретање целокупне замисли Друштва, али се још то не догађа.
    У ово време сви знамо да је дошло до озбиљне кризе не само финасијске, па се добија утисак да је све стало. У селима се све већи број парцела не обрађује. Број сеоског становништва, посебно у појединим селима, се драстично смањује. У градовима се осећа проблем незапоселености. Али се подижу велика здања финасијских корпорација, де су ухлебљење нашли многи, који мисле да нешто вредно раде, а у ствари се смишљају многи квази програми који формално запошљавају ту масу која живи на терет друштва, јер бирократија сама себе репродукује, ако јој се не ставе кочнице. Ничу еспозитуре разних банака и у малим местима, где дневно и не прође велики број клијената, али се одржавају високим каматама које намећу.
    У седишту једне омање општине, где се окупљају људи у пазарни дан, да би завршили неки посао, а многи и да би остварили дружење. Омањем друштву обрати се Јовичић и рече:
    – До сада смо овде у локалу теже налазили место да би се сместили, а види ти сада, места колико хоћеш. Пола столица су празне.
    – И ја то примећијем. Изгледа ми да је све већи број људи без новца. Нема посла и нема зараде. То нам потврђује и да је стандард код народа све нижи – одговори му онај коме су претходне речи биле упућене.
    Слушам ту самонаметнуту полемику и размишљам да ли постоји решење за све то. Изненади ме један рођак који ми пружи књигу с белим корицама, ништа ми не рече, али сам схавтио да хоће тиме да ми се одужи, јер сам му поклонио свој роман. Назначи он да жури и одлази. Радознало окрећем књигу да би утврдио о чему се ради. Случајно сам окренуо страну на којој латиницом нешто пише, што ја и не разумем, чак и не знам на ком је то језику, па се чудим оном Драгану зашто ми је дао ову књигу коју не могу читати. Окренем је и на задњој страни корица лепо ћирилицом пише наслов: „Културно-туриетички потенцијал одрживог развоја сопотског краја“, издавач Центар за културу Сопот. Сасвим доле: Интернет конференција „Примери успешних локалних занатских индустрија“. Књига је издата 2011. године у тиражу 300 примерака. Спонзори и покровитељи си „Извор“ – Друштво за промоцију традиционалне културе и покровитељ Секретаријат за културу града Београда.
    На унутрашљој страни књига слови као Зборник, па ћирилична има 72 стране, а она латинична 65 страна, рачунам да је превод валидан, али још нисам схватио на ком је то језику писано. Када сам све прегледао и утврдио да је то писано на неком енглеском језику који се говори у неком делу Америке, па ту је и главни текст који чини сиже целокупног „научног дела“, само не знам којој је то читалачкој публици намењена. Ја је схватам, јер сам кроз руке протурио много тога и схватио чему је то намењено, али нисам сигуран да ће је разумети други. Начелни ставови који више говоре о Србији, а мање о сопотском крају и мало пружају сазнање шта треба учинити да би сопотски крај постао интересантан за туристичку клијентелу, а посебно за бројне туристичке агенције које се налазе у Београду, а не знам да ли таква постоји у Сопоту. Знам да је постојала, и да сам својевремено био на њиховим научним скуповима, али то више не постоји.
    Навешћу неке наслове објављене у књизи да би се схватила њена „вредност“:
    „Микро радиност у америчким уметничким занатима – аутор Милеса Хилард Потер – уметник, саветник заната, доцент на колеџу Колумбија у Чикагу.
    „Развој предузећа за јачање првреде земље“ – аутор Лорето А. Апиладо, инжињер и уметник, Папел Ликханг Камеј, Филипини.
    „Одрживи туризам и основни проблеми његовог развоја у Србији“ – аутор Соња Иванишевић.
    „Могућност културног туризма у Стратегији развоја туризма Србије“ – аутор Данијела Вићентијевић, самостални саветник, Министарство екологије и регионалног развоја, сектор за туризам.
    „Појам и значај културног туризма у Србији“ – аутор мр Бранко Красојевић, Колсултанска агенција „саветник у туризму“.
    „Од законске регулативе до активног учешћа: нова дефиниција баштине кроз одрживи развој и улогу локалне заједнице“ – аутор Драгана Русалић.
    „Културни ресурси Србије као туристички потенцијал“ – аутор Маја Тодорић, истраживач, Завод за проучавање културног развитка Србије.
    „Могућа улога традиционалне народне културе у програмима ревитализације и развој“ – аутор Саша Срећковић, кустос Етнографског музеја Београд.
    Као што се види из наслова, али и из садржаја тих наслова, најмање је речи о културно-туристичком потенцијалу одрживог развоја сопотског краја, али ће се Центар за културу Сопот дичити овом књигом у наредном периоду, а ми смо ту да утврдимо колоко ће сопотска регија имати од тога користи.

    Настави ће се

  45. Милан Мрковић – Миле

    Р А С К Р Ш Ћ А

    Наставак

    ***

    Сваки наредни дан јавност узбурка, а по нека вест доводи до усијања. Један од комесара ЕУ, без пардона, тражи изјашњење од председника Србије Бориса Тадића, да му објасни и „изложи разлог због којих је забрањено одржавање ‚параде поноса‘ у Беодраду“ и ако су влада и њени званичници све то добро објаснили. Тако разни „генерални секретари“, душебрижници, оруђе „демократије“ утерују дисциплину и уценама одржавају стање, ни рата ни мира. Издижу се изнад, и стварају наднационалну силу центара моћи, примењујући давно опробано средство „утеривања послушности“.
    У исто време, Први дан Економског самита Србије дошло је до озбиљне полемике, коју будно прате грађани. Представници Западног капитализма, усрећитељи своји земаља, а посебно других малих, окомили су се на Србију. Посебно треба истаћи иступање Мерли Ворлик, амереичке амбасадорке, која је изнела „енергичана“ став Вашингтона у вези са Косовом, „независност Косова за Вашингтон готова ствар“ – каже она, али је то исто рекао биши амерички амбасадор 24.08.2004. године “Вашингтон ће “с гвозденом одлучношћу“ инсистирати да Београд испуни обавезе према Хагу. Косово: комплексна реалност, једноставно решење“, на чему ће САД инсистирати “с гвозденом одлучношћу“ (наведено раније у тексту).

    : Прошло је време подела, јер је независност Косова за Вахингтон готова ствар. САД не подржавају даљу поделу земље у балканском региону. То време је прошло – изјавила је, поред осталог она.
    Волфранг Валднер: (поред осталог) каже: Независност Косова је реалност, а подела није опција и што пре требало наћи формулу за решење питања севера Косова – био је сасвим јасан за своје позиције.
    Јелко Кацин: (поред осталог) каже: Немачка канцеларка Ангела Меркел није недавно Србији поставила нове услове на путу ка ЕУ, већ је само тумачила постојеће – говори нам овај заступник немачке политике према Србији, кога смо сасвим добро упознали, у свим бојама. „Београд мора да објасни српској заједници на Косову да нико не тражи да они напусте покрајину. Кфор и Еулекс су ту да уведу владавину права и неће одустати од тога“ – изјавио је Кацин, и још једном потврдио даљу прошлост када је Словенија, подржавајући албански сепаратизам на Косову, увек била противз Србије. Тако граде суседи свој однос према Србији, а од ње се тражи да она мора решити све проблеме према суседима, али се нигде, и никада није рекло, да суседи морају решити преблеме према Србији. Докле такав однос у овом „равноправном“ свету, без праве равноправности?!
    Оно, што обичан човек у Србији данас памти и о томе међусобно дискутује је оно што је у својој дискусији изнео министар унутршњих послова и заманик предсеника српске владе Ивица Дачић: „Ви говорите о реалности и стварности независног Косова и да подела није опција. Подсећам вас да је прво Србија подељена, па се онда дошло до става да нема подела. Да су прво границе Србије промењене, па се онда рекло да нема више промена граница. Од целог комунистичког, Титовог наслеђа, ви сте једини сачивали границе.
    Албанци нису хтели да живе у Србији и ја им признајем то право, али ни Срби не желе да живе на независном Косову. Ја очекујем да им ви, као демократе, признате то исто право. Ми смо спремни да преговарамо о томе. Ви кажете да су за насиље на северу Косова криви криминалци, али криминал на северу Косова је дечија игра у односу на криминал у Приштини. Ако Тачи војно освоји север Косова, ми треба да прећутимо да би смо ушли у ЕУ?!
    Садашња стварност је да постоје два Косова, српско и албанско. Ваша политика је свих ових година уважавала реалност и кад-тад ће уважавати и ову реалност. Важно је решити статус Косова уз сагласност земље од које се отцепљује и то је корисно и за све, јер свако од нас има своје Косово, само је питање када ћете доћи на ред.
    Дуго, баш дуго, слушамо изјаве бројних представника, дела чланица ЕУ и САД, па се сећамо и шта се све догађало око Косова и Метохије па извлачимо закључак, да се чланице НАТО-а служе кризом овог подручја, коју подгревају намерно да би створиле алиби свог присуства и на крају тоталне окупације. Будућност ће разоткрити све мутне радње примењене на овим просторима, и на крају, ће бити осуђено мешање, а посебно ће варварски поступак и, безочно бомбардовање ових простора, и то од држава које себи узимају за право да то чине у интересу „мира“, борбе за „људска права“, „за демократију и равноправност“, па зар се тај осиони свет не стиди својих поступака. Плаћене убице деце, руштељи држава које су вредније од њихових, завођење свог изопаченог поретка, који се руши јер је оболео. Али се дављеник хвата за сламку. Он не размиша о маси обесправљеној ни у властитој земљи, штити малобројни свет богатих, који се намећу и диктирају своје услове.
    „Ја сам створио кризу и рекао сам: Хоћемо да се тај статус одмах зна. Они кажу није време. Како није? Па што га онда решавате свакодневно ако није време? Зашто преносите на Косовски заштитни корпус надлежности безбедности, зашто утврђујете граничне прелазе према Албанији, а не питате Београд? То не може да буде добро. Друга фаза је да ми изађено са неким својим идејама како то питање може да буде решено. И моја врло једноставна идеја је прва фаза федерализације Косова и Метохије с тиме да ће Срби на Космету да буду признати као конститутивни народ, који ће да има своје институције у оквиру заједничких институција, а ми бисмо онда, као Србија, пустили време таквом Косову да профункционише ако може“ – тако је говорио Зоран Ђинђић (наведено раније у овом тексту) у свом мање објављивано интервју.
    Амерички аналитичар са Института „Кејто“ ТедКарпентер је у тексту под насловом “Опасности од одбацивања подела На Балкану“, објављеном у америчком листу „Национални интерес“, указао на „изузетну селективност“, која се примењује као политичко средство, истичући да европска и америчка малобројна политичка елита није имала проблем када су „снаге НАТО-а помогле да се растури Југославија“, а „још мањи мањи број њих је изразио сумњу приликом насилног отцепљења Косова од србије“.
    Овај аналитичар посебно истиче да је подршка НАТО-а и ЕУ једностраном проглашењу независности Косова 2008. године „представља прихватање сецесије од демократске земље, а не од Србије Слободана Милошевића“, и да су западне силе том приликом „безобзирно заобишле Савет Безбедности УН“. Ово треба схватити као кључно питање нарушавања међународних односа и злоупотреба силе као оруђа у рукама моћних држава, па их справом морамо прозвати за то злочиначко дело. Због такве самовоље, не само овде на Балкану, велике силе губе пријатеље, навлаче на себе гнев, који ће дуже потрајати, и не доприносе напорима да се успоставе нови нормални односи. Као да им је то и циљ, јер смо више пута констатовали, да је ово начин стварања алибија, како би се сила наметнула и задржала на тим просторима.
    Потпуно је разумљиво што велики број западних политичара сматра да САД и земље ЕУ имају обавезу да подржавају максималне захтеве косовских Албанаца – не раде они то због Албанаца, већ им је важније њихово место које заузимају, па и они некоме служе, а посено себе ради и имају птичији мозак. Конфротација А нгеле Меркел са председником Србије Борисом Тадићем је један од задњих примера тог менталитета, а томе се придружише и Мери Ворлик, Волфранг Валднер и Јелко Кацин у конфротацији са министром унутрашњих послова и првим подпреседником српске владе Ивицом Дачић.
    Све је учињено да се призна независност Косова, па и отворени притисци САД и неких чланица ЕУ на земље под њиховим утицајем да признају ту „независност“, али је јасно да то неће учинити велики број држава, што констатује и Карпентер и што ће озбиљно реметити и блокирати придруживању те територије међународним институцијама.
    Карпентеров текст је одговор на недавно објављени заједнички ауторски чланак бивших америчких дипломата Мортона Абрамовица и Џемса Хупера – који су објавили да је немачка канцеларка Ангела Меркел у разговору са председником Србије Борисом Тадићем поручила да је „српска политичка игра око Косова завршена“, и да питање Косова мора да буде решено пре усласка Србије у ЕУ!!!
    Посебно бих истакао, као могућност, да се никада неће решити то питање докле год се косовски Албанци ослањају на силу која их подржава. Престанак постојања такве силе, доводи ову етничку (издвојену) групу, у опасност да нестане, јер ће се већи број становништва иселити с тих простора због сиромаштва и стања које тамо влада, а економија ће доћи у руке јачег и жилавијег капитала, па у место да се овај простор самоодлучивањем удружује и опстаје, биће жртвован. Историја (посебно новија), говори да су се косовски Албанци ослободили немаштине и беде у време СФРЈ, па историски би требали бити захвални српском народу за своју еманципацију. Они би то и учинили, као етничка група, када би се ослободили елите, која се издигла изнад и продала се великим силама, зато су оне на том простору. Велике силе се не залажу за косовске Албанце због њих, њима је важнији тај простор, како је раније изнето, да би задржали своје снаге на њему, које ће контролисати „југоисточну капију Европе“ и држати вазале на оку.

    Настави ће се

  46. Западна, агресивна, алијанса познаје и признаје само реалност коју наметну другоме и на томе делују. Потпуно занемарују насталу реалност на Косову, да су се са подручја јужно од Ибра Срби, бежећи од албанске тортуре, њима добро познате из прошлости, део се привремено задржава на такозванолм Северном Косову, док се известан део расељава по Србији, као приврмено расељена лица. И тако, ко зна по који пут, косовски Срби морају бежањем спашавати голи живот, не само од албанаца са Косова, већ у прошлости од турске тираније и окупатора тог простора. Када је са ових простора нестала турска власт исељавање је заустављено. У каснијем времену, посебно током Другог светског рата, када је немачки и италијански окупатор држао ове просторе под окупацијом, албанци са Косова сарађују са окупатором и постају му ближи савезници, учествују у том рату на страни Немачке. За узврат и уз помоћ окупатора, албанци са Косова протерују већину Срба с тог простора Заврши се и та окупација. Обнавља се бивша Југославија, али сада као савезник у антифађистичкој борби и, победничке силе тог рата, верификују ново стање. Српско Косово и албанско Косово се формира као посебна српска Покрајина и све до почетка седамдесетих година функционише на задовољство обе етничке групе. Разбијачи СФРЈ, посебно они са њених просрора, елите Словеније и Хрватске све чине да ослабе Србију и ако су у тој држави били посебно награђени, јер су наметнули и знатно се брже развијају, тако да је животни стандард у Словенији и Хрватској, не само што се сматрају бољима, већ шпекулативним радњама био је изнад стандарда у остатку ондашње државе. Такво стање наметало је, да се остату СФРЈ, без Хрвата и Словенаца, наметне и политичко решење, што је подразумевало поткопавање Србије, подстицање сепаратизма код Срба, али и других етничких народа и група, па се разбијају ондашње институције државе и наметне ново стање. Најгрлатија елита ондашње Словеније и Хрватске се окреће и намеће ново стање, када је насилном сецесијом (Устав 1972.) Србији одузета та покрајина и претворена у неку квази Покрајину СФРЈ. Такво стање, у целом периоду после Другог светског рата, наметано је са Запада, који је подупирао, или боље речено, и планирао разбијање не само Србије већ и СФРЈ, што се, како сви добро знамо, касније и догодило.
    Ни мало није чудно да се сада удружена Западна дипломатија служи тиме занемарујући историјске чињенице, па се сада, те државе, појављују у улози као раније Турци или током окупације Немци и Италијани – сила која окупира Балкански простор. Све остало је маска.
    Западна алијанса сматра да је завршила са окупацијом Балкана, па неће дозволити да им се то ремети, због тога је тешко решиво ово питање, где један број српске елите сања о милосрђу Запада, заборављајући њихов паклени план „Милосрдни анђео“ и злочине које починише на овим просторима, очекују да их Запад прихвати као своје вазале. Пошто се у садашњем свету скоро ништа не догађа као одржво, то се српска Елита мора добро чувати да је српски Народ не назове издајницма. Јесте, да се код Срба с коро подједнако задржава сећање, како на хероје, тако и на своје издајнике и злотворе. У овом периоду српска елита сама гради своје место у будућој историји, али како је алава и без скрупуја.
    „Обојене револуције“ које је покренуо НАТО, уз благослов корумпираних светских институција су заустављене и довеле до велике „странпутице“ западне алијансе ка Истоку. Творци ЕУ и њихови наследници су веома забринути садашњим стањем и све чине да шест потсовјетских држава удаље од Москве, покушавајући да промене тактику и учине енергичније финансијске потезе. Садашњи ратни јастребови В.Британије, Француске и Немачке, уз припомоћ Сједињених Америчких Држава, које су и саме запале у велику депресију и кризу, да зауставе даљу ерозију система, планирајући своје нове (агресивне) планове ка освајању Истока.
    Нисмо ли се нашли у неком средњовековном времену, када је ратоборна елита Европе освајала „Диљи Запад“, а познато је шта су учинили са домородцима, које су прогањали и затварали у резервате, отимајући им имовину и угрожавајући им животе. Створена је реметничка творевина света, у коме су се само богати, ганстери, убице, простритуке, лопови, ловци на људске главе и сав шљам који се искључиво бави оружјем добро разумели, остали су им служили као робови, а сада и слуге. Не могу се други народи, чија је историја и култура другачија повиновати и прихватити оно што им се изопачено намеће.
    Тај (Западни) свет неће да схвати да су Срби најмање глуп народ, и да имају вишевековно искуство како се супроставити непритељу који их угрожава. Код Срба се никада није дуго задржао на власти онај ко је био туђ вазал. Брзо је губио власт. То морају знати сви они који се тиме буду бавили. Са многим решењима треба причекати, јер се светска политичка с цена веома брзо мења. Дошло је време да и моћнијег „пријатеља“ треба добро проверити, пре него му узвратиш пријатељсто, а поготово сада када се лако крши пријатељство. Очити пример је многих високих политичара на Западу, који су, из користи, успоставили „пријатељство“ са Гадафијем, га би ти исти, повели хајку противу њега, с намером да на власт доведу колонијалну управу, јер им је основни циљ окупација и враћање статуса колоније. Тако се тренутно догађа на Средњем Истоку и Северној Африци. Поново се догађају сцене из Другог свестског рата, када је овим просторима жариле и палиле немачке фашистичке легијере све до своје капитулације.
    У дневнику Политика од 9.октобра 2011. године на првој, ударној, страни фотографија, а испод натпис „Немачки војник (десно) и службеници Еулекса у Јарињу“. Чланак објашњава да је бункер изградио немачки окупатор овог простора у току Другог светског рата. Тако добијамо јасно објашњење да је окупаторска сила фашистичке немачке градила бункер, а сада сила исте државе, као окупатор овог простора, користи бункер у овом времену. Док се пишу ови редови у исто време слушам Ђелића, а новинар добаци напомену „бацање прашину у очи“ српс0ком народу и српској држави, једострано тумачећи, без аргумената, да нам је место у ЕУ, ни једном речи не наводи прошлост. Толико безвредних речи и не заслужују да се тумаче, јер добро знамо зашто је он ту, и чију политику спроводи.

    Наставиће се

  47. Догађаји се дневно мењају па треба бити обазрив. Криза, посебно у зони евра, узбуркала је јесен 2011. до усијања, да је после састанка у Бриселу, крајем октобра, уследио и састанак групе Г-20 , почетком новембра у Кану, која је била шокирана предлогом грчког премијера Јоргоса Папандреуа да референдумом упита грчки народ за мишљење о спасилачком програму, за који је лично пристао у Бриселу. Избила је општа свађа у грчкој владајућој странци, а и гневно реаговање Ангеле Меркел и Николе Саркозија, због најављених негативних токова од стране Еу и ММФ-а, на оно што је долазило из Грчке.
    Изнервирани тандем Меркел-Саркози позвали су грка у Кан да би му саопштили да може рачунати да ће Грчка испасти из зоне евра, и ЕУ, да би му потом издиктирали текст евентуалног референдумског питања и одредили датум могућег плебисцита. Меркелова је том приликом изјавила да Грчка неће добити ни евро помоћи, док ЕУ не буде сигурна у грчке планове. По повратку грка у Атину и после смутне седнице кабинета најавио је потез реформске консултације и одустати од најављеног референдума. Тако је дошло до преокрета па је грчки премијер позвао опозицију на разговоре о формирању прелазне владе очекујући да ће постићи договор око „спасилачког плана зоне евра“. Тако је Папандреуова влада преживела гласање, премијер је одбацио могућност превремених избора и указао на спремност за формирање владе националног јединства. На крају је то и прихваћено, али нову владу у Грчкој неће формирати Јоргос Папандреу – очекује се разрешење.
    Италија, коју већ дуже време дрма дужничка криза, слична грчкој, којој је у Кану предложен „спасилачки план“, али је Белускони одбио помоћ и прихватио назор ММФ-а. Тако је после самита у Кану ММФ добио важну улогу арбитра у европској кризи, па је Кристин Лагард, извршна директорка ММФ-а изјавила „да је охрабрена подршком лидера Г-20 у три домена: обезбеђењу да ММФ има довољно новца да помогне, изградњи новог механизма за помоћ земљама суоченим са системским потресима и јачању надзора ММФ-а“. За сада се још не зна са колико ће средстава бити повећан спасилачки фонд ММФ углавном од стране великих економија у развоју попут Кине.
    У исто време из Пекинга стижу поруке „да кинески народ има јасну поруку својој влади: и не размишља да спасава Европу. Уочи самита Г-20 у Француској, десетине хиљада обичних Кинеза је преко интернета пренело своју љутњу захтевајући од својих лидера да прво реше проблем Кине, па тек онда да спасавају Европу.
    Треба се сетити времена када је ЕУ увела заједничку валуту у један број својих чланица и како је настала такозвана евро зона, да је у то време дошло и до наглог потискивања долара на многим берзама, а посебно су велике нафтне компаније прихватиле евро као обрачунску валуту уместо долара. Тај се сукоб од тада прати. Дуго је требало долару да се опорави од овог удара, тако да се може схватити, да је лихварски запад покушао да у глобализацији наступи са две обрачунске валуте, и да ће тако свет држати под својом контролом. Сада се могу чути и гласови да постоји идеја и треће обрачунске (светске) валуте будућности, још се само не може са сигурношћу рећи чија ће то валута бити, али се може назрети да се до тога неће дуго чекати. Због тога је велики знак питања како ће се кинеска економија будућности определити, због тога ће се на кинеске одлуке попричекати.
    На самиту у Кану није остало незапажено да је Обама овом приликом био у споредној улози – може се рећи као посматрач сопствене, а и агоније својих пријатеља, где је делио савете, али су други констатовали како је „мало чудно да земља чији је кредитни рејтинг управо смањен – остатак света саветује како да среди своју финансијску кризу“. Како је објавио стални дописник Политике из Кана: „амерички савети нису помоћ ЕУ, него су и резултат сопствених интереса, и економских и политичких. Обама је у Кану тачно годину дана уочи поновног изласка пред бираче, у настојању да освоји други мандат“. Због тога Обама и чланови његовог тима дају супротне и противречне изјаве: једнима изражавају пуно поверење да ће Европа успети да сама реши проблем, да за то поседује ресусрсе и знање, док се у другима, њени лидери позивају да не оклевају, јер њихово нејединство плаши свет. Тако, да сем савета Америка не нуди ништа друго – првенствено због сопствених проблема у коју је доведена. Ни једном речи нису помињана своја новчана средства за допринос европској стабилизационом фонду. Тако је не само створен, него је и фактичи маргинализованој Америци, на важном светском форуму, али је то покушао да ублажи Џеј Карин, Обамин потпарол који је поручио да „Америка остаје утицајна због своје улоге у светској економији“. „Ја не бих умањивао вредност искуства које поседујемо, оно Европљанима може да буде веома корисно.“
    У садашњој ситуацији Сједињеним Америчким Државама би одговарало да се у ЕУ постигне концезус у решавању дужничке кризе, али је то за мало веровати, јер Еу, углавном, се инсистира на смањењу потрошње и „стезању каиша“, а не на повећаном трошењу који би довео до новог задуживања. Сада, амерички председник не може више да буде заговорник стратегије владиних стумулација, јер је најновији пакет од око 470 милијарди долара намењен смањењу незапослености, а тешко може да убеди и добије подршку Конгреса.
    Запажени су коментари који долазе из Прага, где чешки шеф дипломатије Карел Шванцеберг, познат по „народском“ изражавању, ових дана изазвао је дипломатски скандал изјавама о италијанском премијеру Силвију Берлусконију за кога је рекао да је своју земљу довео у тешку кризу, али му је искрено признао да му је „завидео на љубавним авантурама“.
    У даљој својој изјави чешки дипломата је устврдио да земље као што су Грчка и Португал нису ни смеле бити примљене у еврозону, а за Италију је рекао да је та земља „тада изгледала боље“. Одмах после ове изјаве италијанки амбасадор у Прагу затражио је пријем код министра, који га је одмах примио, па су у познатом дипломатском разговору превазиђени ови проблчеми.
    Ови догађаји, који потресају свет и Европу, изазивају повећани народни бунт на многим местима, па је рано да се доносе закључак, пре него се смири узбуркана ситуација, изазвана дужничком кризом. Чекају се решења главних играча.

    Наставиће се

  48. Где је танко ту пуца, одавно је човек схватио ову појаву, и тако ће се дужничка криза, посебно у усложеним друштвима, кретати кроз оболелу цивилизацију да би се на неком месту догодио прасак, али није искључено да се и тамо, где се није очекивало, догоди прави лом. Расплет, за сада у Грчкој и Италији, решен је по плану „владајућег“ центра – биће замењен врх власти, а очекују се и велике смене на наредним изборима. Покушаће да потраже излаз у „стезању каиша“, да се криза прелије на сиромашне и, очува стечено богатство, и утицај, крупног капитала. У тој игри коцкара, кладионичара, разног пробисвета и лопова, чија је игра у пуном замаху, а која је и довела до ове депресије, гура свет у сукобе и ратове. Тако се јављају плаћеничке институције које ће у овом смутном и неизвесном кретању развоја, уносити своје „историјске истине“ како би нам испрали, и онако доста шупље и неразвијене мозгове, који се олако одлучују, само да би се нешто променило, и на превару, довели на политичку сцену људи којима је лично ближе него заједничко, без морала, брљивце и велике причалице, хазардере и глумце, који ће маси понудити оно што она очекује, али јој то никада неће дозволити да она и оствари. Брзо се такви људи удружују с њима сличним, па тако светом овладаше они који нам никада нису обезбедили оно што смо очекивали. Они служе ужој владајућој касти, која програмира будућност, о којој се мало може дознати, јер је све увијено у фолију тајни. Како се то догађало и у прошлости – наставило је то и у садашњости.
    Кризни периоди, као што је садашњи, не само дужничка криза, већ и криза односа у свим сегментима људског друштва, биће разрешена само крупним ломовима који следе, као што се то догодило после задња два Светска рата. У овом случају класичног светског рата неће бити, али ће се догодити нешто слично као и код поменутих ратова, на њиховом крају 1918. и 1945. када су се „распадала“ многа крупна друштва – губитници у сукобу, настајала нова победничка која су мењала слику света. То се може очекивати као реприза прошлости.
    И овај период није и неће бити без звецкања оружјем, насиља и оружаних препада, које прати процес развоја дубоко подељених друштава, са веома различитим гледањима на будућност. Период „хладног рата“ и после њега, изнедрио је на светској сцени удружену Западну алијансу, која је понизила један број земаља, и наметнула им свој глобални пројект, коме је дошао крај, али, још увек настоји да се одржи. Није немогуће да се тај „мехур“ распрсне и, поједини крупни играчи, крену другим стазама куда их воде интереси у будућност.
    Јевреји у Израелу не могу рачунати на садашњег „богатог“ заштитника вечито у будућности, јер и он неће то више радити на своју штету. Али, како је то „атомска сила“, коју је опремио заштитник, представља нову светску опасност, јер се све више доказује да су веродостојне информације да Техеран ради на развоју нуклеарног оружја, покушава приволети Русија и Кина да се сагласе о увођењу снакција Ирану, што ове две земље неће то прихватити.
    У Сједињеним Америчким Државама буја гнев бирача, јер већина не верује ни да Барак Обама нити неки од његових републикабаца могу зауставити неповољне токове и спрече колапс земље. Занимљиво је писање и реаговање мас-медија у САД, па се углавном све своди да „сви“ лажу. Крупан капитал се углавном плаши садашње америчке дефанзиве и могућности да им се испостави велики рачун, који морају платити да би се држава спасила. Будућност, на тим просторима, још увек, је у рукама оних снага које владају јавним информацијама и креирају јавно мњење, али то и не мора да важи за спољни свет, који губи поверење у празну причу.
    Један део чланица ЕУ гради започету будућност са Русијом, али се то не може у будуће одвијати без уступака. Вест: „Руски председник Дмитриј Медведев и немачка канцеларка Ангела Меркел пустили су у Лубмину, 250 километара северно од Берлика, у рад цевовод ‚Северни ток‘ којим ће ка западу Европе потећи нове количине руског гаса“. Овој свечаности су били присутни холандски премијер Марк Русте, француски колега Франсоа Фијон, као и европски комесар за енергетику Гинтер Итингер – симболично, заједничком одвртању вентила „Северног тока“ пуштајући прве количине гаса ка западу. Иза овога на званичном пријему на врху, у дворцу „Белви“ руски председник Медведев се заложио за потпуно укидање виза између његове земље и Европске уније. Раније су такве могућности разматране у сусретима са канцерарком Меркел, наводећи да је после усаглашавања карте пута могуће укидање виза, јер једино у том случају могуће је говорити о „јединственој Европи и партнерству у пуном смислу те речи“.
    У оваквом стању односа и процесима у свету, српски умови морају тражити коначно решење свог питања, не уступајући пред силом, јер су све силе рањиве, и тражити своје историјско место које му припада, поштујући и туђа права, само онолико колико и своја. А то значи, да један део такозване међународне заједнице мора променити свој однос према србима, јер су до сада увек радили, и раде, на штету Срба, помажући другој страни да оствари и оно што јој не припада, стварајући независну шиптарску државу на српским просторима, угрожавајући права вишевековног народа, који је већ дуго присиљен да те просторе мора напустити. Ако се то историјски не отклони одмах, остаје у будућности стални извор сукоба. У овом случају ЕУ и САД не могу имати исти аршин, јер су и њихови интереси на овим просторима различити – због којих су у прошлости и међусобно ратовали. Па како да им верујемо да су те интересе усагласили – то само може веровати онај који им служи.

    Наставиће се

  49. ***

    Градити срећу на туђој несрећи, не само да је подло и злочин, већ преставља врхунац подлости. И управо сада, када су „силе“ НАТО-а рачунале да, „после победе“ поберу плодове свог злочина, у Либији долази до хаоса, а свет обилазе стравичне слике, беде, коју су тој земљи, као и свуда у свету, донеле НАТО бомбе, посебно оне америчке, због којих би се Америка морала постидети. Они, који су ову агресију планирали, финансирали и да им НАТО плаћеници обаве тај крвави посао, имали су јасну рачуницу. Улажући 300 милијона долара очекују да на тој несрећи зараде 300 милијарди, експлоатишући либијску нафту, улажући свој капитал да би се отклониле последице рата, док ће либијски народ и даље остати сиромашан, јер неће располагати ресурсима своје земље. За наредни период, који ће се протегнути у овом веку, још једно подручје пустоши, после Балкана, Авганистана,Ирака и многих других ту је и Либија.
    Али, мрачни облаци прете глобалној економији, па је свет на прагу изгубљене деценије, неизвесности, у олуји вртложног финансијског кошмара, који за собом носи слом глобалне тражње, а то је неминовни пад привредне активности, када ће се многе, крупне, фирме зауставити, да се могуће никада више не појаве на тржишту. „Од избијања глобалне финансијске кризе на америчком хипотекарном тржишту 2007. презадужени, потрошачки настројен Запад драматрично је изгубио улогу предводника привредног и финансијског развоја“ – тако извештавају аналитичари. „Пре четири године светски јавни дуг износио је 23.000 милијарди долара, 2010. достигао 34.000 мијарде, док ће 2015. достићи 48.000 милијарди“, наводи Асвар Прасад, професор на Корнел унивезитету и високи сарадник Бруконгс института.
    „Збирни дуг развијених економија 2007. износио је 19.000 милијарди долара, 2010. достигао 29.000 милијарди, док ће 2015. износити 42.000 милијарди долара…Амерички допринос расту светског дуга износио је 35%, преноси ‚Фајненшел тајмс‘, ММФ данас процењује да ће кредитно ослобађање САД идсуће године остварити привреднираст од само 1,8%, уз незапосленост од око девет осто и највеће социјалне разлике од Другог светског рата“.
    Већ је познато да је поверење становништва Запада у политичке институције у веома великом паду, док је грађћанска непослушност у порасту, како наводе истраживачке институције.
    Истовремено, Европска унија у 2012. очекује привредни раст од 0.5% и рекодну незапосленост од око 10% – саопштила је Европска комисија.
    Посебно дужничка криза дрма ободне државе евро зоне и највећа је од оснивања, а европски банкари још увек прикривају размере последица својих инвестиција на америчком хипотекарном тржишту од пре 2007. године. За сада је познато да 16 водећих европских банака држу око 386 милијарди долара у сумњивим хартијама од вредности на међународном тржишту, верујем да се покушава подвалама и сумњивим прометом да се одрже на светском монетарном тржишту. Велико је питање када ће тих 16 држава, посебно немачких, француских и брутанских банака наплатити та спорна потраживања.
    Глобалисти су још увек убеђени да ће се добити битка за повратак и глобалног поверења – што би та терапија била и врло мучна – могуће да се и не оствари.
    На другој страни стижу вести да је Русија спремнија за други талас кризе, захваљујући економском рзвоју у овој години и лакше ће превазићи други талас глобалне кризе, преноси Танјуг.
    „Постоје различите прогнозе, али ситуација је, у целини гледано, у Русији чак нешто боља него у многим европским земљама, зато што смо у пркос потешкоћама у претходном периоду обезбедили солидан раст бруто димаћег производа, који ће ове године бити у оквирима 4-4,5 осто“, рекао је руски председник Медведев, а пењноси агенција РИА Новости.
    Руски председник је истакао да је претходна година, упркос економској кризи, у земљи опадала инфлација. У 2011. ће износити око 7%, што ће бити њен најнижи ниво у историји савремене Русије. Сада се Русија налази на једном солидном месту у вези према спољнем дугу и он износисвега 13%, док је у другим земљама и до 100% према БДП земље, па се истиче и знатно смањивање стопе незапослености и приходе који су на преткризном нивоу.Тако по речима председника Медведева, Русија ће бити заштићена од међународних проблема уколико обезбеди одржист, ма да је стопроцентна сигурност нереална.

    Наставиће се

  50. Р А С К Р Ш Ћ А

    Наставак

    ***

    Недавно је са задовољством објављено да је америчка глобална корпорација за истраживање рудних богастава „Аврупа минерале“ почела бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана, а почетком фебруара 2010. почели суистраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк, а бакар истражују у Режњу“, како то у свом чланку навоти Слободан Кљакић, објављено у недељном издању Политике (13.11.11.).
    Ево и разлога због којег је Америка ратовала на Балкану и окупирала део српске територије, под монтираним и крајње безобразним и измишљеним разлозима. Због тога су и на брзину, са својим европским глобалистима признали „независно“ шиптарско Косово.
    Подаци, наведени у чланку јасно показују и који су то разлози да, варвари Европе у прошлости, и сада, ратују за ове просторе. Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора – седам стратешких руда чија се налазишта налазе на Космету и, то се процењује на 1.000 милијарди долара – што привлачи незасити капитализам и мобилише псе рата.
    „У јулу ове године ‚Волстрит џорнал‘ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара“ – наводи Кљакић.
    Министарство енергетике Републике Србије је проценило 2009. године да је вредност имовине државе Србије у сектору електропривреде отето на Космету у вредности 1,5 милијарда долара, а када би се то прерачунало, узимајући у обзир перспективни износ који би се добио експлоатацијом, прелази 100 милијарди евра. Али садашње време освајача, коме за сада нико не може стати на пут, може бити и пролазно, па се не треба ни чудити што ће се Срби супроставити свакој сили, која им отима богатство на њиховој територији. Слушајући људе који су из српских редова учинили све да агресор на превару окупира Космет, како становништву Србије нуде нове капитуланске идеје и још увек, ма да су за њих одавно изречене осуде, има људи који им верују и служе.
    Кљакић у наставку свог чланка наводи: „Када у априлу 2007. на страницама ‚Политике‘ објави текст под насловом Ќосметски ћуп злата‘ позвао сам се на тврдње недавно преминулог др Михаила Станишића о рудним богатствима Космета. Помињао је злато, нафту и изворе воде, тврдио да су та богатства одвајкада скривени узрок надметања за косметски простор, да постоје и писани трагови о том користољубљу, забележени у плановима преотимања тамошњег блага. Зато је радо цитирао запис византијског историчара Христовула из прве половине 15. века: ипак, није било само то (потчињавање срба), него су га и турски султани покретали (против Србије) пошто су открили изванредна својства, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, која рађа све могуће плодове и све богато даје…
    Али најважније је оно у чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро, избија такорећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од оног у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена“.
    Према речима др Станишића, који је имао поуздана обавештења с разних страна света, само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. „Том податку, због кога смо пре више од четири године обојица наилазили и на подсмехе, полако се приближавамо вредности коју је проценио ‚Волстрит џорнал‘ – наводи Кљакић са многим примерима и подацима, да би при крају чланка навео пример да је „Флора Саундерс још 30 јула 1998. објавила текст под насловом ‚Косово: рат је око рудника‘ и указала на чињеницу да стручно металуршке и сличне публикације обавештавају уске кругове из света финансија и бизниса о тамошњим великим природним богаствима Закључила је да ће ‚Трпчу‘ контролисати онај ко оружано победи на Косову, а НАТО доминација на терену би ставила америчке корпорације у најповољнији положај“.
    Све, што је Кљакић навео у свом документованом чланку, није узбудило, нити ће узбудити, оне који су позвани да спрече овако нешто да се у свету не догоди, а управо, те институције покривају, и оправдавају ово насиље. За УН је то сасвим нормално да, под лажним и монтираним изговором, унапред испланираним циљевима рата, једној од чланица (оснивача) УН омогућава да се доносе резолуције и заводи блокада, а када је НАТО, без одобрења СБ напао СРЈ и бомбардовао више од два месеца, свет, а посебно Ораганизација Уједињених Нација остала је неактивна, да би се умешала по престанку бомбардовања и сада, великодушно доноси резолуције које су уствари наставак тог рата, да би омогућили, посебно Сједињеним Америчким Државана, да окупирају Космет и заведу окупациону власт, и омогуће да се насилно исели неалбанско становништво с већег дела Космета, преда власт косовским Шиптарима и призна „независна држава“ – тако да су институције УН и највећи кривци за оно што се догодило, а сада се открива и због чега се све то догађало. Сада нам постаје јасно ко је тренутно на планети „надсила“ којој је сваки злочин занемарен, али се зато жртва проглашава кривцем и кажњава. Умни људи се питају има ли томе краја?
    Што се тиче водећих држава у ЕУ (Немачка, Француска, Британија) и у исто време главне снаге НАТО-а, у спрези са САД, животно су заинтересоване да се на Космету реши онако како је глобални план будућег развоја – глобалистичког друштва – одредио и све ће учинити да се од тога не одступи, јер у томе гледају искључиво само свој интерес. Уколико би се Србија и Срби енергично супроставили овим, по Србе неповољним плановима, није искључена ни примена силе, поред свега онога што је тај део европских држава учинио да Србија и Срби на Балкану буду осиромашени, и потпуно разоружани, да се не могу бранити. За историју, ово је један заиста мрачан период, гори од свих оних из прошлости. Како сам раније наводио, а и други су о томе писали, за Србију и Српски народ ово је Трећи светски рат који још није завршен. За будуће крвопролиће између срба и шиптара неће бити они кривци – кривац је онај ко их је довео у ову ситуацију која се неће, а ни под овим условима, не може решити повољно за народе који су упућени да живе на овим просторима, јер постоји „дошљак“ чији су апетити веома велики и не бира средства да их реализује. Токо се балканска драма продужи и траје, упоредо са авганистанском, ирачком, а сада и либијском, где разни пробисвети налазе извор свог богатства.

    ***

    Србија некада и сада није се много у суштини променила, само је нова технологија омогућила да се примене разне методе, најчешће у преварама, и лажним илузијама које, посебно у предизборној години примењује политика. Тешко малом човеку који учи из мас-медија и тражи спасење, по њиховом рецепту. У шуми многих душебрижника, који су запосели инстуције привреде, политрике, и разних других „демократских“ организација, без јасне перспективе, које су нам, само пре пар година, слично обећавали, нудећи нам благостање, које се догодило само њима, а не и онима којима су то нудили.
    У неком времену, када није било ни радија, а камоли телевизије, са ретким примерцима разноразне штампе, која се у то врме размахала, а случајно и у врме велике економске кризе Тридесетих година прошлог века, прваци многих политичких странака су обилазили вашаре, пијаце, села, јер се тамо налазило бирачко тело. Тада се могао, редовно, срести ондашњи посланик Среза космајског, који, са „шајкачом; на глави, торбицом од козје кострети, шареном и привлачном, на остарелим плећима и на остарелом сивцу коњу улази у Сопот, а био је то понедељак, када је у том насељу пијачан дан. Дојаше он до „паркинг простора“, где су се паркирала кола са сточном вучом, а где је постојао и уређен простор да се привеже коњ, а јахач крене међу људе. Иде Алекса, а за њим група беспослених, срета људе, који су га одавно упозтнали, здрави се и тапше их по рамену. Кратко се задржи па иде даље.
    Кад се и пијаца плако празни, а незадовољан сељак враћа кући оно што је дотерао да прода, али купаца нема, Алекса дреши свог коња, води га за собом, спреман да и он крене пут свога села. Многи су тада кренули да се њему обрате и замоле га да им по нешто реши, а он ће рећи:
    – Напиште то на цедуљу па ми дајте.
    Прилазе људи са папирићем у руци, а Алекса појахује коња, спреман да крене. Пригне се мало па прихвати папирћ и ставља га за своју шајкачу. После краћег времена а шајкача окићена као сврачије гнездо. Када је завршио са пријемом креће свог коња ка Ђуринцима. Отпоздравља онима који очекују да им разреши животни проблем, десном руком скида шајкачу и њоме махне, а по неки папирић испаде и остаде на турекој калдрми, а Алекса се изгуби иза оштре окуке пута.
    Данас, се не носе шајкаче, а ни шешири немају карактеристичну траку иза које би се евентуарло закачила цедуља, али, нема ни потребе.Политичар сад великодушно дели визит карте на коме је његово „величанствено“ име, са безбројним бројевима телефона, што на послу, што код куће, а ту је и неизоставни податак његовог И-мела.
    Касније, људи који су дуго носили у свом џепу такву визит-карту жале се да га никада нису могли контактирати, тако да су, како у прошлости, тако и данас обманути, а и понижени од разних савремених политиканата.
    Порука бирачима била би: Не слушј га шта говори и шта обећава, будно прати шта он ради и какви су му резултати, не подржавај рушитеље већ ствараоце и градитеље, али увек имај власти став према животу, којег сам мораш изабрати, нико ти неће помоћи, ако ти то сам себи не учиниш и не оклевај.
    Многи покушавају да нам саветима и „својим“ идејама „помогну“, у овом периоду, дуготрајне кризе која је захватила планету. Најављује се „економска олуја“.
    Наставиће се.

  51. “Само пре два месеца владало је уверење, о могућем развоју у наредној години 4-4,5%, сада процене са свих страна гласе око 1,5%, па ће пад економске активности са собом носити, као последицу, и пад запослености, и то код постојеће високе незапослености у Србији. Они који буду радили добиће све мање новца, и то ће бити посебно изражено у приватном сектору.
    Многи страхују да се због повећања обима ненаплативих зајмова то из привреде не прелије у банкарски сектор, јер има појаве да сваки пети привредник касни са отплатом кредита. „Неке банке ће имати проблеме. Можда ће се због мука у којем су се нашле њихове матице, морати да се повуку или ће доћи до спајања неких финансијски кућа. У сваком случају, то ће се углавном огледати кроз смањење добити, и да ће их задесити банкарско проклетство, јер ће имати пара, а неће имати коме да их продају, јер ће неликвиднсот привреде бити још већа“ – тврди Љубодраг Савић и додаје, да је врло тешко прогнозирати било шта у кризним ситуацијама, али да је врло извесно да је Србија ушла у дубоку кризу још од 2008. године.
    Да су кретања рђава сматра и Владимир Глигоров, професор на Бечком институту за међународне економске студије, па додаје: „Стварна су три проблема. Прво, то што ништа није учињено у последње три године да се реформише јавни сектор и да се створе бољи услови привређивања и посебно запошљавања. Друго, што се никакве реформе не предвиђају до избора, а ако могу да закључим из програма које нуде различите партије ни после. Трећи, већи фискални дефицит финансира се веома скупим кредитима, што је веома неповољно и може, уз знатан страни дуг, да значи да у неком часу неће више моћи да се одржи финасијска стабилност“ – видно је забринут Глигоров.
    Као што се види из предњих изјава, да се ова 2011. завршава веома неповољно и тако се улази у наредну изборну годину, што ће новој гарнитури власти знатно отежати „нови почетак“, када се ни стари није срећно завршио. Значи, ако се не направи знатан корак напред, Србија ће наставити привредну и политичу агонију и у наредној декади, када ће одлазећи људи бити још у већем сиромаштву, па не само да ће мо изумирати, како је напред речено, већ нећемо обезбедити квалитетан наследни кадар, тако да ће мо као обогаљено друштво осати на најнижим лествицама сиромаштва и беде, што се неће одности на оне који су до сада одлучивали о нашеим животима, одлучују и сад, а ако се овако настиви, одлучиваће њихови наследници и у будућности – слуга ће репродуковати слугу и пониженог човека. Да нам се то не догоди, као друштво, морамо се организаво супроставити негативним кретањима, наука и струка морају преузети главна тежишта будућег процеса и како би се ослободили туторства и туђих савета шта и како треба да радити у сопственој земљи. Будући пројекти и планове будућности, морају носити стручни и мање алави појединци, ослобођени политиких стега и разних пројеката који вуку назад, а њих није мало.

    ***

    Да би се повезао континуитет светских збивања и да би се за будућност оставили веродостојни подаци, потребно је објаснити где су корени зла које савремено човечанство трпи и ко су носиоци тога. И други пишу које су то снаге узбуркале свет, довели до кризе, а даљу процеси могу бити и кобни по човека.
    Тако, „рат у Либији – како га је доживео појединац открива нам да су Одлука о рату против Либије донете пре 10 година, и то није имало никакве везе са недавним догађајима, са „арапским пролећем“. Одмах после догађаја 11. септембра, буквално 4 дана после тога, на састанку у Кемп-Дејвиду, Бушова администрација је одлучила да нападне 7 земаља, једну за другом: Авганистан, Ирак, и као последњу – Иран. Те детаље је својевремено објавио Вилијам Кларк, бивши главнокомандујући НАТО-а, који је био против тог плана.
    Свих година које су уследиле Либијци су се трудили да воде преговоре, да нађу заједнички језик са Вашингтоном, мислећи да ће тако избећи рат. Међутим, то је са њихове стране било погрешно, јер је оно најважније што су САД желеле било – да се утврде у Либији, да формирају у њој своју војну базу, како би затим могле да се шире по читавој Африци. Колико год се Гадафи трудио он није постигао никакав резултат. Само се сетите – 2003. године, одмах после пада Багдада, на Либију је направљен врло јак притисак. Тада је Гадафи одлучио да земљу учини отворенијом, те је ступио у преговоре са Вашингтоном, прихватио је њихове економске услове и тако уклонио напрегнутост која је дотле постојала у њиховим односима. Међутим, САД су наставиле да се припремају да истовремено нападну две земље: Либију и Сирију. Истина – положај Сирије је био другачији, она је имала међународне споразуме који су Сиријцима дозвољавали да се заштите. Шта се у ствари десило?“
    Вашингтон се обратио Француској и Великој Британији тражећи од њих да у војним дејствима против Либије оне воде, јер Обама није могао да у очима америчке јавности оправда нови рат […].
    „А у Либији: Гадафи је имао подршку највећег дела становништва. Био сам са много људи, који су по традицији представљали опозицију Гадафију, али су се због осећања патриотизма придружили Гадафију у његовој борби против агресије НАТО. 1. јула је у Триполију одржан величанствен скуп. Триполи је град са укупно 1,5 милион становника, а на скупу је било 1,7 милион људи. Значило је да су људи дошли са свих страна како би продемонстрирали своју подршку борби против НАТО-а… „О раду страних новинара у Либији могу да кажем само једно: сви су заједнички лагали. То су били новинари великих канала – BBC, СNN, France-24, France-TV(Ал-Џазире у то време није било, нису јој дозволили). Обично, када би телевизијска група добила акредитацију – то је увек било двоје: новинар и сниматељ, а овамо их је долазило по троје, четворо, понекад и по седам људи, и видело се да то нису новинари, јер су се појављивали људи са набилдованим мишићима, и по њиховом изгледу је могло да се схвати да су то добро истренирана војна лица, мада су имали акредитацију штампе… Видео сам како фабрикују лаж. У либијској влади су се водиле оштре дискусије о томе – шта да се ради са тим људима. Неки, на пример Ј.Шакир, познати либијски новинар, говорио је да их треба прогнати. Али Сејф ал-Ислам Кадафи је сматрао да, ако се сва та публика избаци напоље, кроз врата, о ономе што се у Либији дешава ће уопште престати да се говори, и уколико се то деси – једноставно ће све у земљи да буде уништено… France-24,званични канал француске владе, потписао је уговор са комитетом из Бенгазија о томе да ће му помагати у раду са масмедијима и у обезбеђењу међународних веза за побуњенике. Односно, француски новинари су тврдили да дају објективне информације, а у ствари су подржавали буну. Новинарима тог ТВ-канала је било дозвољено да се појављују свуда, они су се аутомобилима одвозили у места која су управо бомбардована, ишли су у различите делове Триполија, а на крају је утврђено: кад год би се ти новинари појављивали у било ком делу града, на пример, да би погледали ову или ону државну зграду – 15 минута после њиховог одласка почињало је бомбардовање управо те зграде. То јест – „новинари“ су служили као лица за навођење… Сви знају да се НАТО бави свим оним, чиме се бави и Израел – убиствима појединих руководилаца, убиствима њихових породица. Ако не могу да убију руководиоца, они врше њихово заплашивање тако што им убијају жене и децу. Један од високих либијских војних руководилаца је имао породично славље, на које је позвано и неколико новинара. Не зна се ко тачно, али је један од њих спустио кофер-GPSу дечју собу. Када је ноћу авијација НАТО-а бомбардовала ту кућу – бомбе су падале право у дечје собе, и сва су деца убијена…“
    „Сада се види да се те исте методе, и та иста пропаганда, врте на спутњичким каналима, овога пута – против Сирије. Сада Ал-Џазира монтира специјалне студије који су копија трга Абасида и Омеида у Дамаску, то јест – спремају се да понове оно, што су урадили са Либијом“ – објави очевидац. „У Либији људи који су сарађивали са НАТО нису имали појма чиме ће се све завршити. Резултат је да је убијено преко 50.000 људи, да је преко 200.000 рањено, да су 2.000.000 постали избеглице. Да ли уопште можете да замислите шта ће бити у Сирији ? […].
    „Француска и Велика Британија су још у новембру 2010. године потписале уговор којим се предвиђа формирање заједничког експедиционог корпуса. Тај уговор има прилог о заједничкој војној обуци, са списком свих јединица које ће у томе учествовати. Сценарио „обуке“ је следећи: „Ради спашавања цивила које малтретирају тирани, британске снаге треба да изврше упад у Северну Африку. Документ прецизира да ће војна обука започети 21. марта 2011. године. Британска армија је напала Либију 19. марта. То јест: од новембра 2010. године сви су тачно знали шта ће се десити, и припремали су се за рат […].Међутим, коренови су много дубљи. Тај рат је, као што сам већ рекао, планиран од 2001. године и планирале су га Сједињене Америчке Државе. Енглези и Французи су у том послу само – подизвођачи. Потпуно исту ствар су САД намеравале да направе у Сирији, али за сада не могу, из два разлога. Прво, требало је да од самог почетка на лицу места сконцентришу огромну количину оружја. У Либији су успели да освоје арсенале оружја, а у Сирији нису, тако да су морали да оружје шаљу преко Јордана, Либана и Турске. То значи да нису имали могућности да нанесу један снажан, одлучујући ударац. Сада посматрамо како се групе плаћеника премештају по територији Сирије, нападајући час овде, час онде, али не наносе главни ударац. Друго, Либија је била изолована, а Сирија води широку политику повезивања са другим земљама. Ради се не само о Ирану и Русији. Видели смо како је у Савету безбедности ОУН одрадио посао вето Русије и Кине. Односно: за сада је Сирија успела да се сама штити, али све је то врло климаво. Јер Американци се неће зауставити на учињеном. А Либијци су се преварили, мислећи да ће успети да се сами штите, али – свет је замишљен мало другачије…“ (Преузето).
    Али је Светска криза уздрмала темеље светског агресора, по свим кључним питањима, па се тренутно води битка на два правца: продужити планиране агресивне планове, који треба да разреше питања глобалног света, а с тим да Западни капитализам, окупљен у НАТО алијанси, чини све да у овоме не посустане, иако стоји на веома климавим темељима, а друго, исто тако крупно питање преставља савлађивање тренутне кризе. Они, решење задњег циља виде само у даљим агресивним плановима, без којих НАТО и не може опстати. Али су трошкови у досадашњим ратовима превазилазили ратни плен, па у садашњем времену, ниским ударцима и даљом агресијом, освајајући нове богате колоније, желе да оба питања разреше пљачком, држећи свет на ивици великог светског сукоба. Та танка нит, која дели садашњи свет од општег сукоба, одржава се уз ангажовање УН, као неког корективног органа који ће одгађати светско крвопролиће, затварајући очи пред локалним ратовима, које започиње и води Западна империјистичка алијанса. Овде леже темељи светске корупције, која се као плима шири у све поре, а парола „Држите лопова“ потиче из кампа људских паразита.
    Званично се и не може утврдити почетак Светске кризе, јер оно што је објављено и не мора бити тачно. Криза је категорија која је увек присутна у подељеном људском друтву, и начелно се разрешава победом деструктивних снага друштва, где се претходно руши и замењује „новим“, али, то ново и не мора бити и прогресивно за већи део човечанства. Сведоци смо појаве, да после веће кризе, власт долази, најчешће, у руке људи које репродукује „камп људских паразита“, а никада у дужем пероду свет неће живети у дуготрајном миру, јер се односи и сукоби међу људима и државама продубљавају, припремајући тако нови кризни процес.
    Светска елита увек разрешава проблеме у своју корист, а то неминовно ствара супротности које ће, брже или спорије, доводити остатак света у сукобе. Али постоје и природни процеси које човек не може тако лако да превазиђе и све потчини својој вољи. То се на крају манифестује природним одабиром, па на крају и моћни нестују, јер се моћ сели на неко друго место. Зато агресор настоји да сукобима одгоди сопствену пропаст.

    Наставиће се.

  52. „Врућа“ јесен 2011. одсликава стање у свету. На једној страни, снаге намењене да силом разреше оно што ратом нису довели до краја, веома су активне. То је припремљена агентура састављене од многих структура: дипломатских, политичких, деструктивних итд. која ће наметнути решења започета разорним дејством снага рата. Овом приликом то је подручје арапско – муслиманских народа, са тежиштем на просторе Северне Африке и Мале Азије, као и заостала нерешена питања балканског, азиског и блискоисточног подруја.У исто време, председник Сједињених Америчких Држава Барак Обама крстари Пацификом у намери да учврсти позицију САД, ослушкујући колико су му поједине земље остале привржене, посебно његова посета Кини. Како јављају светске агенције „Обама је започео дуго очекивану и врло ризичну мисију обнављања америчког вођства на Пацифику, али се на сваком кораку суочава са све већим утицајем Кине…Један од битних Обаминих циљева јесте стављање до знања да ће САД бити у све већем економском, дипломатском и војном утицају противтежа Кини… Ради се о упућивању јасног сигнала да ће Сједињене Америчке Државе бити сасвим присутне у економској, безбедносној и политичкој будућности азисјко-пациффичког региона, и то се дешава у контексту успона Кине“.
    Изгледа да се Кина намеће као стални и дуготрајни проблем САД. Преедседник Обама врши притисак на Кину да дозволи пораст вредности своје валуте, а то до сада преставља главни проблем трговине између ове две земље. У погледу националне безбедности, Кина појачава свој утицај у региону, што додатно забрињава пртнере и савезнике САД, а који трговински зависе од Кине, у стално страху да би то могло бити насилније, па суседи Кине траже од САД да повећају своје присуство и ангажованост. У време ове турнеје Обама је најавио нове кораке у погледу регионалног споразумецања о слободној трговини на тим просторима, где би се покушало да се Кина потисне и искључије у будућности. Овај потез би могао потстаћи Кину да крене у правцу отворенијег тржишта и на крају, како то сањају САД, придруже се пакту, или се јасно ставља до знања да ће САД и многи суседи Кине ићи напред без ње. Како смо навели раније – на помолу је Светски трговински рат кога започињу Сједињене Америчке Државе, као продукт садашње кризе. Нешто слично како се то догоди Тридесетих година прошлог века у Европи и почетак рађања нацифашизма, који је довео до светског крвопролића. Нисмо сигуран да се то неће поновити. Званичници амричке администрације су недељама припремали терен за председникову посету и преусмеравање Вашингтона на Азију после десет година америчке целокупне усресређености на Ирак и Авганистан. Тако је Обама закључио:“да би САД требао ‚подржати раст Кине‘ пошто ће успон Кинеске средње класе извућими милијоне људи из сиромаштва и створити ‚огромно тржиште‘ за америчка предузећа и амерички извоз…Посебно је упозорио (као велика сила), да Кинези морају ‚играти‘ по њиховим правилима“. Заиста је смешно да званичници САД мисле да ће вечито побеђиватри на тешкој шаховској таби у игри са Кином.
    Наставиће се.

  53. ***
    Прве информације објављене после завршетка пописа становништва у Србији, у јесен 2011. године, озбиљно су забринуле све одговорне факторе српског друштва. Посебно се констатује како је Србија, од задњег пописа, остала без средњег града, јер се број становника из године у годину смањује, па неки чак прогнозирају и неки крај српског друштва у будућности. Основни проблем је настао у периоду индустрализације земље што је довело до пораста градског становништва на штету становништва руралног подручја. Са тим процесом се и економска снага сели и концетрише у градовима, па се и пројектовање будућности, у већем периоду, искључиво посвећује градском становништву, стварајући све већи јаз између услова живота становништва на селу и у граду, у корист градског. То је довело до бега, посебно младих, са села у градове, па и онда када то није било оправдано, стварајући социјалне проблем на оба подручја. Многе препоруке и разни институција су покушавале да измене ово стање, до резултата није дошло и стање је бивало све горе.
    Како су скоро сви процеси били више декларативни, а акција слабо законски подржана није давало резултата. У периоду транзиције, посебно преврата 2000. године, замиру сваке акције у том правцу, а стање се из године у годину погоршавало. Сада, када смо дошли у алармантан период, и покушавамо да тај проблем разрешимо, опет се нема јасних потеза и изостају резултати, ма да се много посевећује информацијама и малих помака, па све остаје на томе. На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
    Један сељак из Ваљевске Каменице овако се изрази:
    – Нама држава треба да помогне око изградње путне мреже у самом селу. Поправи путеве до села. Сада се у селу не користе ти путеви за сточну запрегу, већ за пролаз механизације. То треба да су макадамски путеви, да би се лакше са агрегатима могло доћи до поседа. Ја редовно, својим аутом, од Ваљевске Каменице до Београда превозим своје производе на пијац. Путеви су нам очајни. Могао бих купити и боља кола, али возити их тим лошим путевима, брзо бих остао без њих. Држава то може организовати. То се питање често покретало, али узалуд. Када би се нормално могла транспортовати, у свако време, роба коју произведемо, без великих губитака, свако би се залагао да више произведе и изнесе на тржиште. Још оно није довољно снабдевено. Ми би имали и бољу мотивацију и већи приход, када би нам се само путеви изградили – заврши млађи пољопривредник своју причу, који два дана у седмици, са својом супругом Весном, симпатичном продавачицом, продаје на пијаци у насељу “Браћа Јерковић“ у Београду. Један пољопривредни стручњак, на доста високом положају у структурама научног изучавања о пољопривреди и селу, када смо се обратили њему, први пут, био је заинтересован за ову идеју, а када смо регистривали друштво, засновано на принципима објашњеним у претходном делу књиге, рекао нам је следеће:
    “Замисао заслужује пажњу и у складу је са савременим кретањем у нашој пољоприврди, али ће те ви ово тешко остварити“, нашто смо му одговорили: “Ми ћемо покушати, па ако успемо доћићемо код вас да вам се похвалимо. Ако не успемо, више се никада нећемо видети“.
    Други случај је сусрет са стручњаком који се бави организацијом и развојем пољопривреде на једном повећем подручју, који нам је код задњег сусрета, и сам доста разочаран, рекао следеће:
    “Ја бих вама саветовао, да са овим престанете да се бавите. Вама млађи неће признати ваше напоре, а неће их ни прихватити, јер не настоје да вас разумеју, остаћете усамљени и разочарани. Зашто би се ви за другог борили ако они то не прихватају. Пустите их нека се сами заглибе до гуше (па додаде још једну реч коју изостављам), па када схвате да немају куд, сами ће морати да траже пут и начин да превазиђу тешкоће, а ваша књига ће им тада добро доћи да тај пут пронађу, када вас, могуће, не буде било“. Опраштајући се од њега рекли смо му: “Можда сте ви у праву, али ми не желимо да застајемо на самом почетку, и нећемо вас послушати, без обзира на све препреке и тешкоће, написаћемо шта сте нам рекли, али, нећемо помињати вас и фирму коју престављате“ – ту смо се растали, да се више никада нећемо срести.
    Тако у једном свом казивању Рејмон Гевелу, експерт француске фирме “Виталик“ из Бретање, саветује српске одгајиваче свиња (може се пренети на било које одгајиваче), он износи свој став:
    “Француска пољопривреда је најбоља у Европи, али њена снага почива на високој удружености фармера, доброј организованости и потпуној окренутости захтевима тржишта,. Одгајивачи свиња, на пример, производе за унапред познатог купца с којим имају склопљене уговоре и знају да ће им за робу бити плаћено већ другог дана након испоруке. То је пракса коју треба следити јер даје изврсне резултате. Фирма је у Француској позната по иновативним решењима у одгоју стоке, посебно свиња и живине. “Виталак“ нуди сточну храну фармерима или примесе и адитиве за индустрију сточне хране.
    Најбољи пример је удружење Kooperl iz Lambalea, оно има 2.300 чланова од којих 1.206 одгајивача свиња. Производи више од три милијона свиња годишње. Бретања из које потиче Виталак је, иначе, је најразвијенији пољопривредни регион Француске. У њој се узгоји 66% целокупног одгоја свиња у Француској. Чек је 97% узгајивача удружено, односно само 3% узгајивача је ван регионалног удружења. што објашњава високу успешност у производњи.
    Проблеми са којима се срећу фармери у Србији не разликују се много од оних с којима се сусрећу, или су се сусретали други у вашем региону. И Потугал и Шпанија су прошли сличан пут. Моје искуство из протеклих година је да се фармерство у Србији развија, али да највише овдашњих проблема настаје у области финансирања,. На пример, већина фарми код вас је у оронулом стању. Потребна је реконструкција, при чему се морају поштовати стандарди у погледу начина градње, екологије и другог. Генетски састав је углавном добар, али шта вреди када је у лошим условима. Зато треба обновити фарме, потом унапредити генетски састав и променити начин исхране“
    На питање новинара:: да су наши одгајивачи под притиском тржишних неизвесности, посебно несигуности цена. Како превазићи последице цикличког удара?.
    “Имали смо и ми у Француској до пре 10 – 15 година, сада их више немамо, јер је производња под уговорима и тржишни вишкови су сведени негде на 5% националне потрошње. Додуше нису све земље у ЕУ у истој ситуацији. Европа још увек има велике вишкове свињског меса…“
    Како изнутра изгледа једно удружење одгајивача свиња, попут већ поменутог:
    “Нису сва удружења исте величине: Kooperl има 2.300 чланова, али постоје и мања од свега 300 чланова. Битно је да удружење има свој стручни савет, председника и директора са пратећом стручном службом који обаве највећи део послова за чланство. Већа удружења имају своје кланице, неке имају фабрике сточне хране, погоне за прераду меса и производњу прерађевина….“
    Каква је улога државе у свему томе?
    – Никаква. Пре само деценију и по могло се рећи да је она имала значајну улогу у подстицању удруживања у пољопривреди. Данас то више није случај. Све је препуштено на удруживање узгајивача, који се организују по регионима. Убеђен сам да искуства француски одгајивача свиња могу да користе фармерима у Србији и лично сам оптимиста што се тиче промена у том погледу – завршио је своје излагање Рејмон Гевелу. Ови примери су приказани с намером да се донекле дочара стање нашег сеоског подручја.
    Скоро као поклич, којег овако искрено до сада нисам чуо, потпуно ме заокупи, па размишљајући шта бих ја у овом могао припомоћи, кретох у акцију. Пажљиво сам, више пута, прочитао објављен чланак у „Политици“ 21. новемра па сам прво хтео дознати који су то, сем Академика проф.др Драгана Шкорића. као председника Одбора за село САНУ, а наведено је да су се окупили академици, професори универзитета, чланови Привредне коморе Србије, аграрни економисти, правници, социјолози, један глумац (Радош Бајић) и један владика (епископ шабачи Лаврентије). Њих 21 свако из свог домена. Сем глумца и црквеног преставника друга се имена не знају. Тако је најављена „Борба за српско село“, коју намерава отпочети Српска акдемија наука. За сада, Одбор, о коме је реч, не би требао да се ангажује око измишљања шта село да производи и како то да производи, јер би се губила снага на томе. У овој беспарици и сиромаштву, посебно активног сеоског газдинства, они раде и примењују оно што им тренутно стоји на распшоложењу, стално смањујући улагања, тако да се и квалитет производа погоршава.
    Ако би Одбор ишао на то да сељаку указује на проблеме, не мењајући стање, унапред је битка изгубљена, или ће се догодити да буде одгођена, док се не појаве нове, одлучније и мање зависне снаге – које ће брже мењати стање. Основно је да се становништво са села доведе у ситуацију да му се вреднује њихов труд, да им стандар буде што ближи градском, да има институције које му служе што ближе месту становања, да може додатно да се он, а и чланови његовог домаћинства, запосле у време када нису ангажовани на свом имању, да имају заједничког посредника између произвођача и тржишта, са којим они колективно управљају, да му тај посредник обезбеди сигурног купца пре заснивања проиводње, да га правно заштити од превараната, којих у садашњем времену није мало.
    Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура. Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате.
    Да би обезбедили брз и квалитетан развој пољопривреде и сточарства, потребно је мотивисати стручњаке, из ових области производње и прераде, да им је будућност у запошљавању на овим подручјима. Тиме ћемо створити окружење, да нам стручњаци не траже запослење ван своје струке за коју су се школовали, а и да се избегне одлив мозгова ван земље. Па нам они, који земљу напустише постадоше главни конкуренти у производњи. Своју памет ставише у службу оних који ништа нису допринели њиховом стручном усавршавању. Тако они сада наносе штету својој националној привреди,и без гриже савести, руше сопствену државу. Најчешће се правдају како их у овој земљи нису у стању да плате њихово знање, а не питају се шта су они, као стручњаци допринели да се и код нас ово преокрене на боље.
    Озбиљно питање за даљи развој аграрног подручја, а посебно села. Не може се решавати без решавања социјалне политике на том подручју као што се решава социјално питање становништва градова. Прилаз мора бити другачији и све обухватнији Од његовог решавања зависи ће и озбиљно смањење разлика између стандарда и услова живота становника на селу и становника у градовима. У задње време пратимо политику развоја Кине. Добија се утисак да су Кинези заузели став да своју транзицију отпочну од села. Да створе што мањи јаз између стандарда грађана, који живе на селу, и стандарда градског становништва.
    На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
    Зашто је то тако? Треба сви да се запитамо. Где је излаз из овога? Излаз постоји, али су дуги и трновити путеви, да се из овог пакла изађе. Држава мора имати слуха, за све оно што се на овим подручјима догађа, и да подржи позитивне иницијативе у развоју села, а посебно у решавању проблема који се намећу.
    У целом тексту, напред, није било ни речи о овом проблему, па се посебно сада осврћемо на њега
    Озбиљан проблем је збрињавање старих на овим подручјима. Ако су деца отишла у град, а на селу остали стари родитељи да сачувају дедовину, док им се њихова деца налазе у градовима и тамо запослена, до њиховог одласка у пензију и поновни повратак на село. Ако се једно, од тих старијих разболи или остари да сам себи не може помоћи, онда се неко из града мора вратити, и без његове воље, да чува остарелог члана породице, или да плати особи која ће им пружити одговарајућу негу. Многи су се нашли у таквим ситуацијама. Најгоре је што ће и они, кроз десетак година, бити социјални случајеви, па ће и они стварати озбиљан проблем својој деци. Тако у недоглед.
    Наше је мишљење да ревитализациа села треба да се разреши , заједно са институцијама државе као важан проблем.
    Интересно организовање и удруживање свих у ланцу производње у тржишној привреди је неминовност. Да су ови узгајивачи били удружени у својој асоцијацији, прво, до оваквог пословања не би ни дошло, а када неко покуша да подвали, нашао би се на удару целокупног удружења, о таквој подвали знало би цело регионално тржиште.
    Видите и сами, због малог улога, да би удружење могло да опстане и ради, сељак је кажњен великим непотребним издатком, губљење времена, живаца, а многи у свом разочарењу престају да се тиме баве, али на своју штету. Због тога су узгајивачи у Бретањи (Француска) одлучили да се удруже, а само 3% њих није.
    Удружење, које је и регистровано због ових потреба, не може јурити пољопривреднике да се удружују, јер је то скуп посао, а ако некоме нешто нудиш, знај да ће те тај уцењивати. Због тога смо одлучили да се обраћамо само онима, где су заједнички интереси, као простор за изградњу компаније удружења, простор за изградњу система за наводњавање; простор за изградњу заједничих објеката у развоју туризма, изградњу објеката за социјално–здравствено обезбеђење својих чланова, једном речју где су нам заједнички интереси. Решавање личних проблема: имовинских, производних и других, треба да су самих пољопривреника, јер они треба да су за то заинтересовани, како то раде други у свету, па чак и у нај неразвијенијим деловима планете. Није чудо што су сви, који долазе из иностранства да нас упознају, одлазили разочарани, остављајући нас да живимо животом наших прадедова.
    Дали сте некада из воза или аутобуса гледали панораму наших обрадивих површина у ужој Србији. Парцеле као разнобојне крпе на кецељи домаћице, прекривају површину, која се зове обрадиво земљиште, свако оивичено врзином, са много великих стабала, која гутају и обезвређују обрадиво земљиште, а уз то и смањују учинак агрегатима који уђу у овакве парцеле, па како да зарадиш на ономе што радиш, а знај да си и сам томе допринео, делећи се са браћом, стварајући те мале парцеле, које доносе губитак, већи него што мислимо.
    Одмах на почетку реализације програма наишли смо на многе тешкоће, које су запретиле да и сами одустанемо од реализације. Мали улог оснивача био је довољан да се удружење региструје код надлежне агенције, али и недовољно да се отпочне реализација зацртаних програма. Прилива средстава нема, а треба редовно измиривати разноразне обавезе. Експозитура пореске управе одмах тражи да јој се плате њени захтеви, прете да одузму право на рад ако се ти услови не испуне, зацртани пре 10 година (фирмарина и социјално осигурање једног од чланова удружења и ако је исти социјално осигуран).
    Да би решили питање уноса неновчаних срестава у капитал удружења, а посебно пољопривредног земљишта наишли смо на проблем, којег смо морали претходно превазићи, јер се од удружења тражило да улати велику суму новаца да би такав неновчани улог пренео на новог власника а то је удружење. То се односило на: висину пореза на промет, ако га има, и судске таксе на оверу потписа на уговор. За унос две парцеле од 1,6 ха тражена сума је исзносила преко 14 хиљада динара, само на потпис.
    Превазиђено је тако што смо се обратили министарству финансија – пореској управи, па су оваква удружења ослобођена плаћања тог пореза. Када смо сачинили уговор у коме се приказују само подаци о парцелама, потребни да се може извршити власнички пренос судска такса сведена је на 650,00 динара. Укњижба по једном уговору је утврђена и она износи око 5 хиљада динара. Са овим је коначно проблем разрешен, али је било потребно неколико месеци трагања да се дође до коначног циља.

    З А К Љ У Ч А К

    Овим се отварају путеви развоја сеоских подручја, развојем инфраструктуре, стандарда, културе, спорта и живот на селу приближити условима живота у градовима.
    Једном започет процес у реализацији оваквих пројеката, а који би давали сигурне резултате, неће зауставити ни природне непогоде, људски немар, ни неразумни потези државе. Створили би се нови односи у продукцији, добро запослило становништво, а резултат иза тога неће изостати. Једина и највећа опасност је да ништа не предузимамо у овом смеру и чекамо да нам други за нашу децу осмисли како ће (или неће) себи обезбедити бољи живот. Други нас желе неорганизоване, сиромашне (материјално и духом), са погнутом главом и кичмом, јер нас само такве могу израбљивати, а себи обезбедити незаслужен профит.
    Сељак није у стању да сам промени свој живот. Он то може само уз помоћ целог друштва. Најважније је да му друштво одреди достојно место, вреднује његов труд и рад, а не да им име служи као погрда (сељачина, геџа, и др.) да би приказао човека ниже друштвене вредности. Добро се замислите ви академици, стручњаци, политичари, на власти и који нисте, ви грађани градова, који једете хлеб, кромпир, пасуљ, поврће, воће, месо свих врста, пијете разна пића (алкохолна и безалкохолна), да ли знате чије су жуљевите руке и знање произвеле све то, а сами живе на нижој лествици људског живота, често вашом кривицом. Нисте ли себи узели превише права која вам не припадају, Па онога који је лишен тих права, спречавате да их оствари. Ко је тај ко ће ову неправду да отклони и да свако буде вреднован онолико колико вреди. Неорганизован, разједињен, међусобно супростављен сељак је предодређен да буде експлоатисан, присиљен да ради код газда, и никада неће моћи својој деци обезбедити оно што ће “Газда“ омогућити својој. Купиће ти снагу и душу. Зато ти не дозвољавају да се организујеш, јер се веома мало ради на том плану.

    Наставиће се.

  54. ***

    Поларизацији на планети никада краја. Све што доводи до урушавања, а не ствара здраву и развојну будућност, већ се то своди на дневне информације које и не морају бити истините и тачне. Ко не уме „да чиата између редова“, да се критички односи према ономе што мас-медији пласирају, остаје у својој заблуди, а у исто време је полуинформисан, да не кажемо дезиформисан. Владајућа гарнутура управо и почива на томе. Лакше је подчинити људе недовољно информисане јер претављају „стадо“ са којим се може манипулисати. Због тога смо се нашили на раскршћу живота. Док шачица држи власт на планети, међусобно привидно сарађује, а ради и примењује оно што сваком клану одговара, маси обичних људи је све теже, јер се све прелама на њу. Сваки сукоб, а људи гину, жртве се дневно приказују па се забораве и више не броје, јер то нису жртве из „кампа људских паразита“ они остају недодирљиви.
    Малте не, све што је напред изнето је стање на које непосредно утиче процес који влада у људским друштвима и скоро да имају исте корене. Тако се све оно што се лепо, али и много ружно догађа људском роду лежи у његовим поделама и сукобима. Тако су агресија, ратови, кризе, корупција, наметање силе, огромна похлепа за неограниченом богатсву, високом паразитском стандарду и свим недаћама које погађају мале државе и мале њуде – лежи у рукама људи из сенке, који сматрају да се све може купити и другом наметнути и оно што тај не би на то пристао.
    Та група „људских паразита“ се ослања на институције које им служе као полуге да остваре свој сан. Тренутно је човек немоћан да се томе супростави.
    Светска криза, која већ дуже време дрма планетом и никога неће поштедети, али, као и увек, највећи терет ће пасти на подређене, немоћне, поробљене људе јер „газда“, који дели милостињу, неће пристати да он губи. Прилагодљив је био и остао у свим прошлим периодима и настоји да то стање одржи.

    Следећи подаци ће, до некле, одсликати ово напред што се тврди.
    Скоро да се све догађа слично као и међу другим живим бићима на планети, где је људско друштво део тога. Човек копира све оно што снажно и лакше одржава поједине (снажне) врсте животиња, и то примењује, али немамо сазнања да и животиње уче од човека. Због тога су нам познати устаљени људски однос, где је онај који је, посебно, борбено јачи тај је јачи и економски, и он намеће, што је то и верификовано кроз међусобна договарања, своју „апсолутну“ вољу у управљању кретаљима и односима у људском друштву на планети. Због тога је људско друштво веома подељено на оне који настоје да приграбе све и оне који се томе супростављају. Та подела, у појединим периодима је у равнотежи и привидног мира, али је такође и у неравнотежи што доводи до великих криза са неизвесним исходом.
    Овом мишљењу може послужити и тренутно објављен обиман аналитички чланак Мирослава Лазањског, из којег се могу сагледати документовани подаци, који обајшњавају односе две такве силе света у задњих више од двадесет година. Како ови подаци потврђују оно што је напред изнето, то ћемо се задржати на овом чланку, преузетом из дневника „Политика“ од 24. новембра 2011. године чији је наслов и који гласи:

    ЗАХЛАЂЕЊЕ ИЗМЕЂУ САД И РУСИЈЕ

    Америка обуставља давање војних података Русији, Медведев прети постављањем ракета на својим границама и изласком из споразума о нуклеарном разоружању.

    Да ли је крај 2011. уједно и крај досадашњем америчко-руским споразумима о контроли конверционалног и нуклеарног наоружања? Судећи по вестима из Вшингтона и Москве могло би се о томе и тако говорити.
    САД су навеле у саопштењу да ће обуставити давање података Русији о броју и распореду свијих снага у Европи, све док Русија не настави да се придржава споразума о ограничењу конверционалних снага у Европи, а у складу са споразумом ЦФЕ који је потписан између НАТО-а и Варшавског уговора 19. новемра1990. у Паризу. Тада су 22 државе Европе потписале споразум који је на блоковском нивоу огранчавао број војника, борбених авиона и хеликоптера, тенкова и артиљерије на европском континенту, од Антлантика до Урала.
    Био је то и крај хладног рата. Споразумом су утврђени механизми контроле армија НАТО-а и Варшавског уговора, ограничен је број тенкова у оклопним бригадама, број топова у артиљеријским бригадама, прецизиране су узајамне мере обавештавања када се једна јединица премешта на нову локацију, уведене су редовне узајамне инспекције војних објеката и јединица. На основу тог споразума уништено је као вишак око 60.000 комада тенкова и артиљеријског наоружања.
    Иако је све то допринело повећавању стабилности на европском тлу, споразум је у зачетку имао и своје велике мане – није обухватио морнаричке снаге НАТО-а и Варшавског пакта. Американци нису дозволили да се ограничи моћ њихове Шесте флоте, па су све ратне морнарице у Европи остале изван тог споразума. То је и дало могућност да свако може вишак својих копнених снага, па и тенкова, да пребаци у морнаричку пешадију и тако избегне ограничења.
    Годину дана након споразума распао се Варшавски пакт, распао се Совјетски Савез. Године су пролазиле и на састанку у Инстабулу у новембру 1999. државе потписнице споразума одлучиле су се на ревизију докумената, како би он боље одржавао ниво стварности у Европи. Нова верзија споразума ограничавала је војне ефективе државама, док је то раније важило за два пакта. Но, ту нову верзију споразума ратификовале су само четири земље. Русија, Украјина, Белорусија и Казакстан. Да би уговор био правољан мора да га ратификују свих 30 држава потписница из Истанбула.
    Чланице НАРО-а не желе да ратификују овај споразумјер тврде да Русија није испунила своје обавезе повлачења руске војске из Грузије и Молдавије, што је обећала 1999.
    Русија у Молдавији има само око 1.000 војника који чувају огромна војна складишта некадашње 14. совјетске армије, док је руска изашла из Грузије још 2008. наравно ако Јужну Осетију и Абхазију не рачунамо као територију Грузије.Но, Русија је 12. децембра 2007. увела мораторијум о конвеционалном наоружању у Европи, и на првобитни уговор из Париза и на ревизију уговора из Истанбула. Моска то објањава тиме што се НАРО није расформирао иако је Варшавски пакт престао да постоји, да НАТО довлачи и размешта војне ефективе у државе некадашњег Варшавског пакта и СССР-а, да се тиме драстично мења однос војних снага у Европи на штету Русије, да се нове америчке војне базе инсталирају близу руских граница, а на територији нових чланица НАТО-а, да Русија не може да се држи војних рестриксија ако се НАТО не држи истих ограничења, да на јужним границама Русије на сваки руски тенк долази 11,6 тенкова НАТО-а, а на сваку руску артиљеријску једиицу дилази више од 8,3 артиљеријских јединица НАТО-а.
    Постојећи споразум ЦФЕ ограничавао је покрете и величину војних ефектива у две за Русију посебно значајне регије: област око Санкт Петербурга и на јужном Кавказу. Војна област око Санкт Петербурга за Русију је стратешки војни правац, управо због балтички држава чланица НАТО-а које нису ратификовале нову верзију споразума, што им дозвољава стационирање снага НАТО-а на њиховим територијијама.
    Како генерали у Москви гледају на авионе НАТО-а, на десетак минута лета од Кремља, у време светске битке за нафту, воду и храну, не треба ни претпостављати. Јужни Кавказ такође је за Русију стратешки важно подручје, нафта и „меки ртрбух“ Русије.
    Зато се може очекивати да ће Москва, после неуспелих вишегодишњих настојања да увери земље чланице НАТО-а да приступе ратификацији споразума из Истанбула, а Кремљ је најавио да би у том случају свој мораторијум на тај документ одмах повукао, дакле да ће у областимаљ јужног Кав каза и сннкт Петербурга сада доћи до јачања руских војних ефектива.
    Са своје стране, Американци задржавају у Европи делове од некадашње четврте борбене бригаде: делове Другог „стајкер“ оклопног пука у Графенверу у Немачкој, део 173. ваздухопловно-дестне бригаде у Вићенци у Италији, део Друге бригаде Прве тенковске дивизије у Баумболдеру, у Немачкој, и мањи део бригаде из састава Прве пешадијске дивизије у Швајнфурту, у Немачкој.
    Највећи део свих тих снага, укупни ефективи од две бригаде, требало је још раније да се врати у САД. Питање повратка америчких трупа из Европе сада је у уској вези и са изградњом америчког анти ракетног штита у Пољској и Румунији, јер се те инсталације и ракетне положаје моћи да штите и опслужују, пре свега, амерички војници.
    Амерички антиракетни штит у Европи појављује се, поред ширења НАТО-а на Исток, као узрок најновијег захлађења између Москве и Вашингтона, па је из Москве председник Русије Дмитриј Медведев поручио да ће Русија изаћи из споразума о нуклеарном разоружању СТАРТ-3 и да ће поставити на својим западним и јужним границама ракете „искандер“ ако се настави изградња антиракетног штита без споразума са Русијом. Односи Москве и Вашингтона и без Ирана нису, дакле, најбољи. Одустајање од потписаних војних докумената, питање је будућности било каквих војних споразума између Америке и Русије, а то је предзнак дуже зиме на европском контиенту – крај чланка.

  55. ***

    Полазећи од потреба пољопривреде и њених организација, свих структура и правних форми организовања, потребно је мудро прићи обликовању такве банке. Оспособити је организациски, стручно, технички и финансијски, да своју улогу може извршити, и на коју се са поверењем, привредни субјекти могу, и хоће, ослањати у процесу развоја и производње. Од банке се очекује да:
    – постане значајан сервис у прикупљању, чувању и пласирању капитала пољопривреде;
    – стручно и кадровски се оспособи за вођење укупног пословања организација, њиховог платног промета и других финансијских трансакција;
    – отвара текуће рачуне организација и текуће рачуне коопераната, запослених и осталих газдинстава у кооперацији, ради лакшег међусобног пословања, а која покажу интересовање;
    – краткорочно и дугорочно кредитира организације и кооперанте;
    – чува значајне податке у банци података за сваку организацију;
    – обезбеђује значајне податке за планирање, праћење и реализацију планова свих субјеката у производњи, чувању, преради и промету производа;
    – прати тржиште и обезбеђује значајне податке за планирање производње, прераде и промета;
    – обезбеђује комитентима пословање у земљи и на светском тржишту без других посредника;
    – води и друге послове, који се утврђују законима и прописима;
    – помаже организацијама да своје пословање заснивају на законима земље и на време спречи, евентуално, његово кршење;
    – стручњаци пословне банке, уз помоћ стручњака институција и државних органа, треба да осмисле, организују и реализују банкарски систем, какав захтева ова грана привреде, она треба да стимулише развој, а не да је сељак гура – обезбеђује промет капитала на берзама;
    – сви ови послови утврђују се уговором, између банке и коминтента.
    Могуће да овакво организовање наменске пословне банке буде дуго опструирано од оних структура и појединаца, који подржавају друге банке, а за то имају и сами интереса или су за то награђени.

    НАКНАДНА САЗНАЊА И РАЗМИШЉАЊА

    КО ЈЕ ПОЈЕО „КАЈМАК“?

    Села и сељака нестаје – изумире у немаштини, а на другој страни у мањим и већим градовима, на велепним и огромним зграда рекламе и називи установа, институција које су појели „кајмак“, с лепо уређеним канцеларијама, попуњених душебрижницима за стању села и сељака – да их не именујем – на науци је да то проучи и да свој суд. Не треба копати по прошлости наших села, ту је извор урушавања. (Алавост је велика болест).

    ТИХО УМИРАЊЕ СЕЛА И СЕЉАКА

    Једно сеоско домаћинство од шест чланова, без велике обрадиве земље, није напустило село, како су то други учинили. У том домаћинству створен је радни однос и ред, да је свако знао за свој задатак којег треба да обави током дана. Крајем седмице, произведена роба у том домаћинству пакује се у кола и одвози на пијацу удаљену око 40 километара и тамо продаје. Продавац, у једном периоду кризе, динаре претвара у марке, издваја се у својој околини, себи обезбеђије бољи стандар – сада је то „Газда“ – какве смо имали прилике да упознамо из многих записа прошлости.
    Али, све има свој почетак, али и промене – неизвестан крај. Биолошки нестаје баба, осетило се то у домаћинству, две руке је мање. Син и сна, још су у пуној снази и настоје да надокнаде те две руке.
    Разболи се сна и постаје „ограничено способна“, њу замењује сна-унука и преузима део њених послова поред својих. После извесног времена, разболи се син у време кад му време није било. Сада домаћинство остаје без 21/2 радне снаге и своди се на три способне и једном делимично способном. Започети програм тог газдинства се не смањује, али се оптерећење повећава, праунук се не жени, јер девојке неће преузети обавезе у том домаћинству – каква је његова будућност то сами просудите.

    НА КОГА СЕ ОСЛОНИТИ?

    Једно газдинство од четрири члана (отац, мајка, кћи и син). Оцу без великих напора, веома је вешт и користи постојећи „задружни систем без задругара“, па му се пружа прилика да може користити средства „зеленог плана“, обезбеђује машине, за обраду, гради економску зграду, али и од тих средства нову кућу. Иде му од руке. Децу школује. Кћи завршава студије, удаје се и ствара другу породицу. Син прекида студије, у међувремену се жени са „девојком из града“, запошљава се као возач у једној установи, Напусти то радно место, јер је тражило пуну ангажованост, а он није био спреман. Прекида радни однос, враћа се кући, отац настоји да преко својих веза му обезбеди запослењње и лако га добија. Не остаје дуго на том послу, јер не жели да ради за мале паре. Враћа се у домаћинству, где сада има троје деце и жену која ради у граду. Определи се за узгој оваца и формира стадо, које је мање од стада које је имало домаћинство овог писца када је он похађао основну школу. Али у оно време, скоро свако сеоско домаћинство имало је мање или веће стадо оваца, док у ово време ретка су домаћинства са стадом оваца. Од студента, до возача, на крају је пастир – то је његова будућност.
    У разговору са њим, да се прикључи регистрованом Друштву он је упитао: „Можете ли ви мени гарантовати све то“ – вероватно мислећи да ће постати богат без рада.

    ШТА – ДА ЧИТА КЊИГЕ! А КО ЋЕ ДА РАДИ?

    Овај писац је понудио Ради, младој продавачици сира и кајмака, да јој прода свој роман, али ће њен муж, који је био присутан рећи: „Не. Неће она читати, а ко ће радити?“
    Сада сам постао радознао да проучим то домаћинство испитујући Раду. У задње време нема њеног мужа. Питам је ко је довезао. Она ми онако пркосно одговори: „Па ја“. Настави са испитивањем да би дознао шта јој ради муж. Она ће ми рећи, да је сада велики посао око спремања силаже за стоку, а он то мора да одради.
    Како је дуже пратим на оближњој пијаци добијам утисак да је Рада све уморнија, јер сваке суботе довози своје производе из Љига за Београд, продаје до краја тог дана, враћа се у Љиг, да би то урадила и у недељу, јер то газдинство има више тог прозвода од њене сусетке, за истом тезгом, Гоце, унуке из претходне друге приче, коју редовно довози њен син .

    Анализом овога долазим до закључка у ком се ризику налазе ова газдинства, а није ни мали трошак да се обезбеди продаја. Све то кошта и мора се борити да случајно цена сиру не иде на ниже. Упознати су са замисли да се то може радити и у некој колективној организацији, али се они не само противе тој замисли, већ јој дају и отпор. Њима ће да иде, само незнам докле, али ми је јасно да овако се не може водити борба за српско село и постићи победа

    наставиће се

  56. Долазак немачке канцеларке Ангеле Меркел на Косово, што немачки амбасадор у Београду покушава да оправда, као нормалну посету немачким трупама, које су не случајно, и најбројније у окупационом корпусу, заогрнутом лажним плаштом, уз посредовање, увек на доброј услузи, Савета Безбедности УН,
    Тако је Ангела Меркел, чим је ступила на тло „самосталне“ државе Косово, шепурећи се на црвеном тепиху, уз војне почасти (као што су дочекивали немачког окупатора током прошлог рата) одмах по доласку изјавила: „Косово да успостави владавину права“, подвлачећи „Битно је да косовске власти сарађују са Еулексом (окупатором) и то не само на папиру“, поручила је немачка канцеларка, подвлачећи да „Србија треба да испуни захтеве које је она изнела летос у Београду“. Она је додала „да у Приштини не жели да говори о томе шта Србија треба да учини“, већ је косовском пронашло мирно решење овог сукоба, а ту спадају и отворене границе са Србијом премијеру пренела „шта Приштина треба да уради. Мислим да је учинила велики корак, а то је независност Косова, и сада косовска страна треба да да допринос како би се“. Јасно је дато до знања да су косовске власти добиле зелено светло, и да их Немачка подржава у наметању одлуке на штету Србије.
    Ништа се случајно и без плана не догађа. Дубоки су корени германског присуства на просторима Балкана. Мржња, коју су у прошлости посејали, на овим просторима, Аустроугарска и Немачка, завршава се новим наметима с циљем да се, посебно Срби, казне за губитак у два светска рата у прошлом 20. веку, за које криве Србе, и зато им се на веома подмукао и ни мало пријатељски начин сада свете. Циљ им је да се Србија доведе у позицију у којој је кренула у ратове противу њих, да буде што мања са што мањом војском, по могућности да се њоме влада и да се присили на послушност, без обзира која е политичка гарнитура на челу државе.
    Ма да је више пута наглашено, али треба и овом приликом истаћи да период великих светских криза, а слично као и после сваког ратног сукоба, утиче да се стање мења. Тако је и овај период великог и неизвесног таласања у свери финансија и економије, довело свакога у положај да се побрине, првенствено, за властиту позицију, те је Немачка и те како заинтересована да се очува еврозона од колапса, јер и други прогнозирају да би то довело до распада ЕУ. Такав колапс би посебно погодио велике и кључне силе ЕУ, од којих и зависи њен опстанак, а то довело до нове поделе света, са неизвесношћу ко ће бити добитник, а ко губитник..
    Садашњи односи који диктирају будућност толико су неизвесни што и доводи до тога да се Немачка и те како супроставља уласку Србије у ЕУ, што су увидели и кључни играчи у Србији, па су им садашње изјаве веома чудне. Али, у Србији, као и у њеном окружењу, оживљавају авети прошлости, од чега ни Немачка неће бити поштеђена, па процеси новог антифашизма, који уочавају опасност, окупљају се и имају великог смисла. Тако долази до нове конфротације, која се креће по веома лабилној линији неког привидног мира. Није искључено да се потегне за оружјем, јер онај који прети, као Меркелова за наводно угрожавање њених окупационих војника на Северу Косова, за које кажу да ће увек Срби бити криви.
    Лажна брига за косовске албанце која долази из Немачке, коштаће у будућности тај народ, али је он присиљен да сада ћути, јер и њима то одговара, зато подижу споменике својим лажним ослободиоцима, раније Турцима, па Стаљину, сада Клинтону, сутра ће Меркеловој и тако ће овај народ „тражити спас“ у вечитом сукобу са народом који такође вековима живи на том простору. Да ли се неко од косовских албанаца пита: „Шта ће се догодити када окупаторске снаге престану да им стварају вештачку заштити, али искључиво из властитих интереса?“

  57. ***

    Можетели замислити државу која велича злочин, и која је дубоко огрезла у њему, али је човечанство немоћно да то заустави. Као и у време када су ти људи, прогањајући домородце, славили масовне убице, које су се китиле склаповима убијених америчких индијанаца. Како су тада величали убицу, славили га, а свет обмањивали таквим ликовима, продајући му приче о убицама, ганстерима, величајући њихове злочине. Дугогодишњи грађански рат, вођен између досељеника, претежно белог човека као свајача и црног роба са афричког континента, створена је, у крви држава у којој је све било другачије него на другом крају света. Држава, која ће касније прерасти у силу, која се силом намеће остатку света, стварајући оружану силу где се није штедело да би се створио посебан ратник, без срца и душе, спреман да убија искључиво за новац, а често опијен обећањима, да је то постало забрињавајуће. На тој идеологији, која се није променила, све до данашњих дана с почетка 2012. године, када се појави нова прича, коју је тај исти систем створио, а то је човек, који је са велике дистанце, у ирачком рату, убијао људе, бележећи рецке на свом снајперу, као што су то радили, пре њега, његови идоли, од којих је и научио да убија. То је његово једино занимање и биће богато награђен од ових наредбодаваца, који су и створили овог монструм човека. Он се не каје, и нема осећај кривице, то је један од плаћених и добро награђених убица САД, која се стим поноси, јер им је то оружје рата и освајања.
    То је снајпериста амерички маринац Kris Kajl, који је у ирачком рату убио 255 људи, а прва његова жртва била је ирачанка, са чиме се он поноси, али нема осећај кајања, јер је „његова дужност била да убија“, зашто је сваки пут добијао заслужену награду и бијо подстрекиван. Он се закитио и новим перјем објавњујући своју књигу „Амерички снајпер“ која се у ово време продаје у Америци и служи да обогатри америчку културу и легло злочинаца.
    Али Крис није на првом месту у овом свом злочину. Њега је раније надмашио немачки снајпериста из Другог светског рата, који је убио више од Петстотина људи на руском фронту. Ова двојица масовних убица, први поби Два батаљона њуди, други је мислио да је победник, и поби Један батаљон, али како на фотографији изгледа млад човек, верујем да ће у овом изопаченом америчком друштву, успети да превазиђе нацистичког масовног убицу. Тако ће мо у наредном времену имати новог хероја – новог фашизма, који долази из Сједињених Америчких Држава.
    Није само ово прославило САД за последњих пола века. Дознали смо да су САД створиле терориетичку организацију Ал Каида, које су финансирали и награђивали да се у Авганистану и на Кавказу боре противу Совјетских трупа, које су покушавале да спрече побуне на том простору, а које је баш САД покретао у време хладног рата, да би ослабио СССР.
    „Из Вашингтона је процурело да је Хилари Клинтон, Државна секретарка САД у снимку који је процурео у јавност признала да су власти у Вашингтону створиле најпознатију терористичку организацију на свету, Ал Каиду. О томе сведочи снимак њеног говора, стар око две године, који је некако доспео на интернет. На њему Хилари, објашњавајући компликоване односе с Пакистаном, подсећа да су Американци пре више од 20 година дали много новаца људима које називају терористима да би сломили совјетску окупацију Авганистана.
    – Не заборавимо људе против којих се данас боримо створили смо пре 20 година. Учинили смо то јер смо били у лошој позицији у борби са СССР-ом. Они су напали Авганистан, а ми нисмо хтели да имају контролу над централном Азијом, па смо се латити посла – рекла је Клинтонова, која је на крају објаснила да то и није била лоша инвестиција“ – како објави дневни лист „Курир“ 4. јануара 2012. године, када и ону прву информацију о масовном убици америчком снајперисти, који је потврдио да је убијао и на даљини од 2 000 метара. Кажу да је његова глава у Ираку била уцењена са 20.000 долара.
    Још једна вест која је у вези са САД. Власти у Приштини раде све да у место Американаца, који најављују своје повлачење, на тај простор, као нови окупатори дође турска војска. Треба се подсетити да су Турци дошли на Балкан у 14. веку и да се 1389. године одиграо бој на Косову, а да су Турци протерани са Балкабан 1913. године Лондонским миром. Сада, као највернији амерички савезници, поново ће се појавити у срцу Балкана као окупатори. Америчка владајућа номенклатура много је применила турских искустава у својим освајачким ратовима, па их са овим награђују, како бих спречили Немачку да она запоседне америчку базу у Урошевцу, намењену да контролише најкарћи пут који води из Европе ка Југоистоку. Све нас ово приближава новопм светском сукобу, који се може догодити изненада, а сва прилика да ће се много шта и понављати и да је Америка поставила „Буре барута“ на овим просторима како би се у међусобним сукобима људи убијали. Многи озбиљни аналитичари упозоравају да ништа није немогуће у овом виртуелном свету насиља.
    .

    Наставиће се.

  58. ***

    Еуфорија слављеничког заноса, с понеком политичком новином, на самом крају 2011. и почетку 2012. године, оджава тензије у многим државама, а посебно у онима где се најављују избори. Општа криза, која је захватила свет, чији се нерешени проблеми преносе и у 2012. годину, доводе многе средине у деликатну ситуацију, па се не могу, са сигурношћу прогнозирати исходи избора.
    Србија, у односу на друге у окружењу, улази у наредну годину са многим нерешенимн проблемима, који су се додатно заоштрили кризом и њеним исходом, а посебно стањем у међународним односима, који ни мало нису повољни за Србију. Нешто слично, како се то догађало у прошлости, после сваког освајачког рата или тренутно у земљама где су изазвани немири, па је дошло до промене власти, као у Ираку, Авганистану, Либији, Египту и свуда тамо где су се умешале снаге окупљене у НАТО алијанси, годинама се не успева створити нормална држава, а на Конгресу СПД у Немачкој, децембра 2011. године, бивши канцерар Немачке, Хелмут Шмит у свом говору истиче баш то питање: „Када ће Немачка бити нормална држава?“. Тиме се потврђују многи закључци изнети напред,
    Хелмут Шмит у свом говору полази од многих примера из прошлости када је Немачка ратовала са својим суседима, не улазећи у анализу осуде и не тражи кривца. О рату говори као о нормалном облику односа међу народима, истичући примере када се ратовало на немачкој територији и када су Немци имали бројне жртве (Тридесетогодишњи рат 1618. до 1648.). Истиче примере када су Централне државе Европе биле јаке или су се осећале јакима, тада су оне „продирале ка периферији“ а то се могу назвати освајачким ратовима, посебно истиче „Крсташке ратове“ који су уједно били и свајачки. Затим наводи поново Тридесетогодишњи рат 1914. до 1945. године и онај део рата који је Хитлер водио, истичући, до које је линије допро у свом походу, наводећи само страдања јевреја у том периоду, а где су остале жртве и разарања тог рата, али наглашава: „Саставни део катастрофе Европе коју је изазвала Немачка, била је катастрофа европских Јевреја и катастрофа немачке националне државе“.
    У даљем Шмит износи: „Пре тога су, међутим, Пољаци, балтичке нације, Чеси, Словаци, Аустријанци, Мађари, Словенци и Хрвати делили судбину Немачке утолико што су сви они вековима патили због свог геополитички централног положаја на овом малом европском континенту“. Из овога се да извући закључак да је немачка држава одавно ове народе и њихове територије сврстала у ширу зону немачке државе. Отуда и историјски податак, да су ове државе, барем у задња два века, увек биле одани савезници Немачке и да су имале своје војнике у саставу немачке оружане силе, а самим тим, дубоко је продрла нацистичка идеологија у тај део немачких вазални државица и верних послушника. На крају Другог светског рата, ти немачки савезници у рату нису делили судбину Немаца у целини.
    Капитализам је брзо оживео Немачку државу, па јој је и омогућио да брже, него што су то они и сами очекивали, поврати њену економску и војну снагу и моћ, да у централној Европи, којој су се прикључили и доскорашњи ратни противници, све у жељи да се створи надмоћ над другим народима, иза овог круга, и остваре моћну силу, која, не само да је окренута самоодбрани, већ на самом почетку показује своје освајачке намере и циље, које је Хитлерова Немачка, у своје време, остварила. Зато је Шмит навео линије немачког продирања током Другог светског рата, зато је и навео државе савезнике у том рату (неке је грешком изоставио као што је Румунија и Бугарска), којима се садашња Немачка, а која игра веома снажну економску и војну моћ у будућој држави која се ствара, истиче посебне заслуге прошлости, па су им омогућили да без подношења захтева о пријему у ЕУ, и без дугог списка обавеза које требају да испуне, једну за другом примили – припојили Унији, како би вештачки проширили свој утицај и снагу над рецимо французима, енглезима, италијанима, шпанцима итд. Србија не спада у овој свет. Због тога су према њој посебно, а с њом и осталим деловима на којима живе Срби, земље европског Центра поставиле драконске услове, пре свега да се избрише свако народно сећање на зла која су им нанета у прошлости, сломије њихов отпор, уништи елита која је подстиче, и у ЕУ може ући само као колонија, а дуго је и неће сматрати као равноправном државом, због тога је своде на „београдски пашалук“. Шмит ово правда „великом броју генерација код свих наших суседа постојати латетно неповрење према Немцима“, а ја бих додао и дубоки осећај мржње, која је захватила српске просторе. То Немачка добро зна, па су јој потребне додатне уцене и притисци.
    У обнављању Немачке да брзо залечи ратне рана, брже него државе које су биле њене жртве, открива нам у свом говору Хелмут Шмит. Он прво полази од Черчила који је 1946. године у Цириху у свом говору позвао Французе да се договоре са немцима и да са њима заједно приступе оснивању уједињене државе Европе. Черчил, као велики противник „комунизма“, и нараслог страха од Совјетског Савеза, као опасност по капиталистички свет Запада, имао је у виду да ангажовањем обновљене Немачке, може знатно ојачати Западни одбранбени систем.
    У то време, није ни била тајна, јер се то у свим озбиљним војним школама, проучавала војна доктрина и добро се знало за руске војне планове. Искуство Другог светског рата, гони Русе да у случају избијања светског, или било ког војног сукоба, у коме би се СССР ангаживао, не дозволе да се војне операције изводе на Руском простору, како се то догађало, од Напаленових ратова почетком 19. века, па у свим ратовима до закључно Другог светског рата, а то је Руски народ коштало многих људских и материјалних жртава. У Својој доктрини, у случају рата са Западом, морају бити спремни да у почетном периоду рата избију на Ламанш и рат воде на теритирији централне Европе. То је натерало Запад да војно ојача Немачку, и линију фронта што више удаље на Исток, и управо, садашње време све то потврђује
    Прво спајање западноевропске тешке индустрије, извршили су 1950. Роберт Шуман и Жан Моне, а имали су за то исти мотив, да би десет година касније Шарл де Гол пружио руку помирења Конраду Аденауеру, из истих разлога. Ово што се на Западу догађало има дубоке корене у дугорочном плану развоја капитализма, који се од тог времена, поступно (миц по миц), уз стварање бројних институција Запада, а међу њима посебно ударну војну песницу НАТО. Тај процес муњевито развија производне снаге, пре свега за наоружање и војну опрему, а то додатно утиче на убрзан развој науке, искључиво у јачању војне моћи. Веома је погодовало Западним капиталистичким земљама код којих је стандард безо растао, а сњим и веома убрзан раст, како производње тако и потрошње. Али све има неке границе.
    До сада невиђено нарастање војне индустрије и трка у наоружању, која је захтевала додатне просторе за експлоатацију свега, па и људских ресусрса, сада нову светску силу, која није имала такмаца, гони да покреће локалне ратове широм планете, осваја просторе, гради војна утврђења и агресивно се војно приближава свакој земљи у којој виде свог противника – али сада то није комунизам, то су многе до сада непокорене државе, па се прибегава освајачким локалним ратовима, на више праваца, који се приближавају новом светском сукобу, с циљем потчинити све на планети. Али, како смо раније констатовали да је главну силу чинила плаћеничка војска САД, а и главни терет рата сносе Американци, то их је исцрпило, земља се презадужила, отето у ратру није било довољно да покрије ратне издатке и сила, постепено престаје бити сила, а у исто време, као резултат свих негативних друштвених кретања настаје светска глобална криза.

  59. Криза за собом доноси индивидуални и колективни страх, који се, често, не може контролисати, па се због тога служимо изреком „У страху су велике очи“. Тако и страх нагони јединке, у зависности од положаја и одговорности, да у избору путева да се страх савлада, често излазе из свог друштвеног оквира, тражећи спас, прво за себе, а тек иза тога и за друге. Учестали састанци Меркелове и Саркозија, изазивају сумњу на ту „љубавну везу“, а неке чланице ЕУ и евро зоне, неповољно се односе према тим састанцима, знајући да ће им се иза тога подметнути да прихвате шта су се „они“ договорили. Није ни чудо да се у штампи појављују и наслови „да не одлучују они који тренутно преседавају Унујом, већ само ‚велики‘.
    Тако је „дух“ Запада изашао из „пандорине кутије“ и отео се, кружећи Планетом. На том неконтролисаном путу се мутира, мењајући се, тренутно час у „америчког“, а час у „немачког“ духа, збуњујући простака који само у њих верује.
    Проблеми тог „Духа“ леже у духовној кризи, која се сели и мења места ка центру свог настајања, и као карцином се шири на своје окружење, доносећи за собом сво зло у себи, и наноси штету у културној и социјалној свери, па постаје „зао дух“ који се намеће и доноси несрећу. Иза свега овога, као и у прошлости, а сада још израженије стоје „мислиоци“, који се делом служе силом и снагом капитала и своје намећу. Снага свега тога лежи у „друштвеном раду, а приватном присвајању“, па отуђени капитал намеће и зло и добро, увек полази од тога да имаоц капитала не губи.
    У време сатанка Меркелове и Саркозија почетком 2012. године реаговао је чешки министар спољних послова кнез Карел Шванценберг, познат да свима каже шта мисли, ни мало дипломатски. На крају свог реаговања говорећи о насталим проблемима истиче да је евро „важан пројекат“, али да је „Европска унија настала као политички пројекат и преживела би као таква и без евра“. „Морамо се опростити од ускогруде Европе. Треба нам заједничка спољна политика, заједничка безбедносна политика, заједничка енергенска политика. Заједничка финансијска политика, међутим, није нам потребна“, сматра шеф чешке дипломатије. Ова изјава јасно показује и где леже узроци кризе и ко њоме управља, да би он што мање изгубио, зато се они други остављају на леду, и да се сами сналазе.
    Од Мастрихта (1991/92.) свет се у многоме променио. То је време када се у Европи буди национално ослобођење источне Европе и промене у Совјетском савезу, Чехословачкој и распад СФРЈ-а, а и „феноменалног раста Кине, Индије, Бразила и осталих земаља у развоју, које су се раније паушално називале ‚земљама трећег света‘. Истовремено су се реалне привреде највећих делова света ‚глобализовале‘ тачније: скоро све државе света зависе једна од друге“ – наводи Шмит у свом говору, када је, у кругу актера глобалног финанцијског тржишта, у међувремену, оно добило веома велику и неконтролисану моћ, настала је криза, али свега. па се човева заједница, и он сам, нашао у вртлогу мрачних делова властите личности и наста катаклизма зла и свега што је, увек, човеку сметало. Човек постаје жртва многих заблуда, које се јављају у време изопаченог човековог ума, које се преноси са заједнице на заједницу, а тај поцес постаје тада глобалан и траје све дотле док га други не замени – а то називамо културом савременог човека. У том просецу најчешће се одвија онај процес који се развија обрнутим редом, због тога што је туђа култура продрла у неку другу заједницу и њој се наметнула, а пре свега и нституције, које сада служе да се то туђе, као опште, пренесе на појединца, а он најчешће томе пружа отпор. То се догађа оној заједници, која због поремећених друштвених односа и великих поремећаја нису више у стању да сопствену културу стварају и гаје, па да је од појединца преносе на цело друштво. већ прихватају наметнуто и с тим се служе, па се ствара хибрид од културе, али је у средишту тога она заједница која агресивно намеће своје, потискујићи туђе. То се решава у већим центрима моћи и на пијаци где су поремећене вредности културе код људи који одлучују о тој трговини.
    То није изум садашњег врема, ма да се у садашњем времену то више осећа и утиче на слободу личнисти и његово рационално или ирационално размишљање и понашање. Када појединац у свом веома активном животу, и у дужем периоду, спозна себе, а и друге људе, па рациоанлно о томе размишља, долази до многих закључака о којим сада ретко може читати или слушати, ако о томе није раније чуо. Рецимо да су у прошлости многи писци и песници писали, али не на свом језику, већ на језику народа који је оставио на њега утицај. Па и данас се фаворизтују они писци, који за собом носе трагове туђе културе, коју уносе у своја дела. Али се тако губе поједине националне вредности народа, и оних појединаца, који су, у неком периоду, имали знамените људе, а који су писали и развијали културу свог народа на његовом језику и историјским коренима. Садашње време тражи такве писце и књижевике.
    У наставцима које објављује „Политика“ из књиге „Култура и политика“ – аутор Волф Лепенис, веома јасно објашњава процесе у прошлости и веома изражене борбе за наметање немачке културе и утуцаја који су магично привлачили Американце. Она је имала потребу за развијање европских традиција и културе, како би изградила сопствени индетитет. Преводи немачких аутора на енглески језик, једноставно означавани као „немачки“ аутори, па и тамо где није било добрих превода, али како наводи Волф, они су одавно постали део домаћих друштвених наука, али то није била предност на путу Беч, преко Лондона до Њујорка, па је то доживљавало необичне промене и разна прилагођавања. Када је Абрахам Флекснер, оснивач Института за више студије у Пристону, питан ко је највећи донатор Института, он је без оклевања одговори „Адолф Хитлер“. Али је у Француској, услед традиционалне ксенофобије франциских елитних институција – емиграната, било готово немогуће да интелектуално утиче на традицију земље домаћина – како је навео у својој књизи Волф Лепенис. Међутим, констатује он да су се времена и прилике промениле и да се процењс сасвим другачије одвија, а да тога није било, „данас би били Американци (Пруси) Немци“.
    А, Хелмут Шмит у свом говору, настављајући о садашњој кризи, нагласио је да „криза ЕУ не сме да траје годинама“, па наставља: „Ако нико други неће да реагује, морају да реагују чланице еврозоне“, објашњавајући да међусобни уговор их обавезује: „да поједине или више чланица ЕУ ‚могу између себе да започну јачу сарадњу‘. Државе које заједнички користе евро требало би да покрену регулисање свог заједничког финасијског тржишта“, па је иза овог говора покренута активност главних актера еврозоне и отуда учестали састанци између представника Немачке, француске, Италије и других, да би се изнашао погодан иструмент и еврозона, а тиме и ЕУ сачувале. На ово, противници глобализације, а и јачања немачког утицаја у Европи, прогнозирају финансијски банкрот евра у еврозони, а и распад ЕУ, што се са сумњом може прихватити. У задњем наставку говора Шмит истиче: „Наравно да би глобализовани банкарски лоби одмах учинио све да то спречи. Он је и до сада успео да спречи све покушаје уређења финансијског тржишта. Банкарски лоби је успео да постигне да хорда банкарских трговаца доведе европске владе у сиртуацију у којој увек изнова морају да измишљају „спасилачке потезе“ и да их проширују. Крајње је време да се против тога побунимо“.
    Много је тога на самом почетку овог текста, а и у тексту под насловом „Раскршћа“, било говора о тренутном стању на глобалном тржишту и махинацијама „хорде банкаских трговаца“, како је мало пре навео Шмит, која је светско монетарно – финансијско и робно тржиште претворило у „светски бувљак“ и „пијацу“ на којој владају ганстери и лопови свих врста – из кампа човекових паразита.
    Иза овог глобалног превирања, насталог у процесу поремећених односа, не само између држава, па све до појединца, и озбиљно пореметило целокупан живот човека чија стечена права се не поштују, крше се без могућности да се то спречи, а тако је и у односима међу суседима и државама. Док се једни, не само хомогенизују,, већ успешно свој утицај остварују на раније савезнике и помагаче у претходним ратовима, а други се лако продају, служећи и непријатељу сопстевеног народа, „борба противу корупце“ остаје само на папиру и олаком изговарању политиканата, а изговорено ветар лако носи и ништа се није, а, не верујем, и да ће са онима, који су и довели или саочествовали, да Србија као држава дође у овај безизлазни положај може друштво извући из овога и учини препород. Појединци су у прошлости све преварили и нанели зо, сада промовишу неки свој преображај и нуде услуге – само им будала може веровати
    Промене су могуће само са оним људима који су добронамерни, искрени а и способни, да окупе умне и способне људе, спремне на предано жртвовање да се народ и држава очува од свих непријатеља, како међу нама, тако и у окружењу и покрену унутрашње снаге на препород.

  60. viste barbarna sorta najlosa u planeti zemlja koju bog tek sada seje setio da pogresno vas dodao u planeti zemlja i oduzeo da vas makne sterilje pijandure vampire krvopije i hanibale ste tako kratko o vasoj istoriji toje vasa istorija ovo stava u prost za ove ruske gance koji nece ni sama srbija kako ih dole navikaju siptare meljezare brdjane i niko ni dobro jutro ni dobar dan sti nistave!!

  61. И у току припрема, а посебно током Другог светског рата, Германи су били веома одани нацизму и посено „свом вођи Хитрелу“ у време његове владавине, Оно што је Немачка, као држава и носилац главне оружане силе, и виновник бројних, посебно невиних, жртава рата, није се, али је и свако наиван, ако верује да ће се, постидети тог периода, Њима је још у њиховој свести „вођа, који је оружјем овладао великим простором, изнедрио хероје тог рат, који нису, а и неће бити заборављени“. На тим традицијама ће се немачка младеж, садашња и будућа надахњивати, а то показују и сви насртаји на оне народе, који су се дрзнули да се супроставе нацистичкој немачкој, зато награђују народе који су им били верни, а њих ће и да штите у будућности, док ће они народи, који су им били противници у рату, остати, али и видно остају, и даље противници (да то не назовем потенцијални непријатељи), па се зато и садашња Немачка, али не и само вође, тако понашају.
    Добро смо запамтили да Немцима, али и њиховим ратним пријатељима, није треболо много података, па да здушно подрже рат противу српског народа и бездушно бомбардовање на крају прошлог века.
    Неко ће ме оптужити да то није тачно и да се немачком народу не могу приписати злочини који су извршени у том рату, па и ови који се чине касније – и да народ не може бити крив. Али је доказано да је све то, и раније, као и сада, урађено уз подршку и вољу доброг дела немачког народа.
    Само оно што је Немачка, као држава, учинила и чини у периоду блокада,санкција, суберзивне делатности и многи злочина у новије време, посебно у сатанизацији српског народа, што се може назвати геноцидом – као највишим обликом злочина које један народ чини према другом народу.
    Зашто умни људи ћутите, и не дигнете свој глас, да ли из страха или сте се и ви продали. Садашњи потези смрде на веће сукобе и неповерење које чине појединци у име свог народа.

    • З А К А С Н Е Л А С А В Е С Т

      Читајући чланак „Неиспуњена очекивања револуционара“, које је објавио дневни лист Политика, аутора Д.Вукотића (објавњеног 18.02.2013.године), открива сву лицемерност многих актера у такозваној „револуцији“ у Либији, када је на свиреп и крајне нехуман начин извршена, такозвана „Револуција“, иза које је настао хаос, а да нико за то, али тренутно, неће одговарати.
      Непосредно и отворено учешће многих земаља Западa, сврстаних у НАТО Алијанси, под непосредним руководством САД и њеног председника, открива нам куда иде овај безуман свет.
      Свако се крије иза паравано званог људска права. Та, такозвана људска права, су права ужег дела светске елите, и једнака су, као права, сваког другог животињског чопора, који је такође устроји права своје врсте.
      Иза устројених права, како људске, тако и било које друге заједнице, не постоје друга права за подређене – већ отпор. Тако и писац поменутог чланка, као поднаслов наводи: „Две године после почетка побуне против Муамера Гадафија, Либија је оптерећена економском, политичком и безбедносном нестабилношћу“.
      Ти народи (племена), наставили су да пате и живе у горим условима него за време Гадафија, али је њихова неспосбна елита на власти, подржана свим средствима Западне алијансе, која је у овоме видела искључиво свој интерес, и вероватно ће га остварити, али на штету тих народа.
      Већ виђено лицемерје импер – освајача, они неће сносити никакву одговорност за људске жртве и патње, било којег, од њих угроженог народа, све ће то приписати жртви која се бранила.
      Оно што се догоди народима Либије, чији ће се „јубилеј“ ускоро прославити, али елита је у страху да прослава не буде угрожена – и тако ће се догађати и у будће, све док се не догоди нови преврат. Ништа није одрживо, што се произведе на овај подмукао начин, са прохтевима који ни мало не користе тим народима.
      Зар овај свет не види да смо се по много чему вратили у средњи век, век силе и освајања туђих територија – век новог колонијализма, где нас сада води Светска глобализација, као продукт наци – фашизма.

  62. smrt shkavelskih gance i horde krvopije nistave pijandure

  63. smrt shkjavelle i hanibale kaepatskih orangutane

  64. СВИ СРПСКИ РАСКОЛИ

    Остало је записно о свим расколима који су пратили српски народ кроз његову истпорију, и увек је то повезано са великим силама, које су га поробљавале, али је расколник увек био Србин. Он се никада није мењао али је мутирао и био прилагодљив и више је подсењћао на камелеона.
    Регрутују се из различитих друштвдених слојева, веома су међусоно повезани јер их повезују интереси. Такви људи налазе своје идоле у прошлости и најчешће себе виде у врховима олигархије којој припадају, али, увек, уз помоћ људи њима сличним. Чак и мртвог противника ће окаљати да би себе истакао.
    Тако „усрећитељи“ човекове врсте као што су Фукујама, Збигњев Бжежински, Самјуел Хангтингтон, Џорџ Сорош и низ других проповедника новог светског поретка у коме се велича улога надсиле и њен утицај на креирање поретка либералне демократије, која, на жалост, доводи човечанство до велике кризе, а која ће, сигурно, бити и моторна снага да се тај изрођени поредак не оствари. Треба очекивати да после ове кризе неће свет бити исти, мораће се много шта променити, што не значи да не може бити и горе.
    Али су мас-медији добили задатак креирања нове иконографије, са популистичком реториком и спетакуларним представама које ће диктирати стварање, али отуђених, центара моћи и власти, које ће, по одређеној матрици неолиберална демократија обликовати сваку власт, али која ће бити под контролом из центра. Тако се нуде нови простори политичких вредности, скривајући да њеним токовима господаре пропагадни експерти, добро плаћени и обучени да променом идеолошке свести створе нове односе, који треба да замене оне који се потискују. И овде се не може са сигурноћи рећи да се овај процес може одржати.
    Тако Сједињене Америчке Државе, уз градњу својих 130 војних база, агресивно распоређених, с највећим арсеналом атомског оружја, уз отуђену моћ над другима, учествује у стварању Светске надсиле на Планети. Али, и ту има краја. Сведоци смо нагомиланих пропуста, и како су неколико администрација САД до сада губиле, како у неразумним ратовима у корист крупног капитала, тако и великим људским и материјалним жртвама које су имали у овом периоду, до стања дужничке зависности. Правдајући то лажном одбраном демократије, светски господари, из скривене сенке, свој главни циљ су поставили да се униште главни појмови, као што су домовина, вера и породица, који нестају као симболи левичарске идеологије. Тотална моћ намеће потребу тоталне власти, која се даље храни завођењем тоталне контроле над мас-медијима, и управо задњи догађај, који заслужује да се детаљније прикаже, то и потврди.
    Под покровитељством „усрећитеља“ Србије, разних боја, кренули су да у Београду „помогну“ Србији да се супростави неповољним притисцима, који се већ дужи период, од агресије на Србију, па све до данашњех дана, систематски спроведе, да би се остварили циљеви агресивног рата противу Србије. Такав један Светски скуп, а искрсну нови, који је показао на делу ко је стварни пријатељ Србије, а ко је лажни.

  65. СЕЛО ВЕЧИТА ТЕМА

    Пратећи вишегодишње напоре у развоју села и пољопри-вреде, долази се до закључка да се крупне промене успешније решавају процесом, од простог ка сложеном, него великим захватима, како се то радило до сада.
    Препустити тржишту, какво је сада, те се промене неће ре-шиити безболно, јер је тржиште и главни кривац за садашње стање, које је довело до „нових“ друштвених односа, који штите само богатог, алавог и силног. Он одлучује, али му је лични интерес изнад друштвеног.
    Велике корпорације у прош-лости и данас, немилосрдно ек-сплоатишу малог произвођача, или га он и не интересује, ств-арајући код њега безпеспекти-вност, и он престаје са проивод-њом.
    Пољопривредне школе и ви-ше институције се окреећу ка „фабрици хране“, а она посу-стаје у трци на светској пијаци. Па смо постали веома зависна земља у овом периоду глобал-ног развоја, где нам се намеће све оно што је у интересу великих фирми, које су у ру-кама малог броја одабраних паразита.
    Како су они који одлучују и сами више заинтересовани за себе, мање за малог произво-ђача, то ће се све теже решава-ти проблеми за које се углавном сви, али декларативно, залажу. Не слушајмо их шта говоре, већ будно пратимо шта нам раде и благовремено реагујмо.
    Како стручњаке довести у село? Заокпља то многе, а се-љак пита: „Ко ће то да плати?“ Ако стручњак не остварује оче- киван ефекат, већ само мисли на свој мали доходак, не ства-рајући оно што се од њега оче-кује, ту нема перспективе. То је све већ потврђено.
    Ако се организовано и са процесом отпочне одмах, могу се очекивати брзе промене. Свако оклевање је губитак у времену и очекивати да се не-што, само по себи, догоди.
    Милан Марковић,Сопот

  66. Милан Марковић – Миле

    Л У Т А Њ А

    Почетком 2012. године завришио сам текст и одлучио да се не бавим овом врстом писања, како би се посветим овим текстовима које сам завршио. По могућности то и објавим, ма да сам доста тога делимично ојављивао. Када сам у недељу 22. јануара прочитао шести наставак фељтона, којег објављује дневник „Политака“ аутора Марка Чанадановића, из његове књиге „Одговори“, која се сада нуди, и у њему уочио нека произвољна тумачења која не одговарају стварности, и не могу се уврстити у „научну анализу прошлости“. Пошто се и ја дуго бавим трагањем до неке своје истене, то сам пажљиво почео читати све што је објављено, да би се потпуно упознао са овим што он пише. Како му нисам давао за право у прошлости, јер је његово иступање било доста лично, и осликавало њега као сваког другог, који намеће властито, без довољно убедљивих доказа, о ономе што је он раније износио. Нико њега није сменио и отерао међу дисиденте, то је он сам себи урадио, и нека не осуђује другога. Како се он определио да о свакоме може дати ј суд, зато мора бити спреман, и сада, да стрпљиво, без патетике, саслуша и упозна суд о њему.
    Добро знам то време када је Комунистичка партија настојала да се сама реформише и мења стање. Тада су се појавиле, нешто млађе, снаге школоване за будућност. Они, међу којима спада и Марко Чанадановић, мислили су да се неке промене могу остварити преко ноћи, и мењати стање, на брзину, уклањајући оне који су им сметали. Такав поступок је стварао унутрашњи отпор, па био он исправан или не, али се сада колектив супроставља појединцу. Такав случај се догодио и са Милованом Ђиласом, пре тога, када се појавио са својим пмфлетима, да би прво ружио оне око себе, а то су му били непосредни сарадници, и стим изашао у јавност, мимо установе (ЦК КПЈ), па није ни случајно склизнуо међу дисиденте. Сам се определио за такву улогу, прецењујући себе и постао сопствена жртва, али с мишљено је све то превалио на раније сараднике – то је огољени каријеризам, На крају је у историју ушао као дисидент и ништа друго.
    У такав контекст може се сврстати и Марко Чанадановић, у време његовог сукоба у партији, коју је сам изабрао, и која га је школовала за будућност, али га је и контролисала. И сам признаје да су: „Људи који су сарађивали самном, а касније се придружили Душану Поповићу….“ Постављља се питање није ли он сам крив за то? Значи, неко би други требао приволети његове сраднике, људе са којим је сарађивао, да га не напусте. Овде се треба применити једна стара изрека: „Волови се везују за рогове, а човек за језик“, И сам износи оно што је урадио: „Знали су да сам ја о самокритици, каква је најчешће практикована у комунистичком поретку, говорио као о религиозном-политичком обеду, кајање пред партијом, као пред божанством, чиме се човек најчешће наводи на самопонижење и олакшава посао разним уцењивачима“. Очито је изабрао свој, али погрешан, пут да властито гледање наметне са стране, а не учини то у средини у коју је „добровољно“ ушао.
    Време, о којем пише М. Чанадановић, износећи властито мишљење, било је крај шездеситих и почетак седамдесетих година 20. века, када су у СФРЈ оживеле сепаратичке тежње, које је руководство само покретало, а у народу су се будиле старе страсти, које он обично изажава песмом. У Србији се на сеоским вашарима, а у градовима по малим ћумезима певале песме које су певане током рата и у народу будиле национална осећања, али повампиреног четништва, усташтва и других. То се није спречавало, барем јавно, али је тада покренута успавана клица раздора, која је дошла до изражаја након двадест година. Ко је у то време боравио у разним срединама, рецимо на приморју, у Загребу, у Словенији, посебно у Босни, а долази из Србије, имао је прилику да сам то све повеже у властито доживљавање тог, већ поремећеног односа, потпуно супротном „братству и јединству“, које је централна власт покретала у то време, али ни она није била једниствена у томе. Па се може рећи да је она и била покретач таквог стања.
    Сви који сада пишу о том времену, а били су ттада део власти, покушавају да са себе скину одговорност, приписујући то својим политичким противницима – била је борба, не око гледања и идеолошких разлика, већ борба за власт, онда, пре тога, и после тога. Сва дела, многих писаца, који су се политички и одеолошки нашли у врховима ондашње власти у земљи, кроз своје књиге упорно настоје да своје оправдају, а туђе понизе – тако их треба схватити.
    То време седамдесетих година било је веома бурно, које се завршило Уставом од 1974. године, који је, под снажним утицајем локалних лидера у центру власти ондашње Југославије .донет. Тито, а о томе се сада ништа не говори позитивно, био је противник тог Устава, али је био присиљен, од најближих сарадника, да на то пристане. Не треба копати и тражити Титову одговорност за то, већ треба анализирати властиту средину која је утицала на стање у земљи. Сећам се једног скрипта са седнице највише ондашње власти, када је Тито изразио своје неслагање о том тексту Устава, али је и напоменуо да ће будућност то показати, а да га за то не криве..
    А у једном делу свог текста, М.Чанадановић наводи:
    „Ми који смо 1973. године политички осуђени као либералистичко – технократска фракција у Савезу комуниста Војводине, а потом етикетирани, а као антититовци, што је био својеврсни предлог за хапшење, никада нисмо одговарали, као што то није чинило ни републичко руководство предвођено Марком Никезићем, скојим смо се политички слагали, важност Титове улоге – ни предратне, која, како је накнадно откривено, није била светла онако како нам је приказана, ни ратне, о којој штошта такође нисмо знали, па ни савремене – ма да смо били сведоци низа његових контрареволуционарних изјава и поступака.
    Остало је доста наших изјаљва о његовим историјским заслугама, храбрости и државничкој мудрости, о поштовању које му изражавају радни људи и грађани…
    И нико од нас није се до данас придружио – упркос свему што нам је учињено не само у његово име већ и с његовим знањем и одобрењем – онима који га сатанизују.
    Знали смо да без Титове подршке ништа се битно не може променити, нигде у Југославији. Али нисмо могли да не приметимо да он, осим што физички стари, и политички застарева – што се очитовало у све чешћем јавном узвисивању ‚Партије каква је некада била‘; позивима на ‚будност према класном непријатељу‘ и на супростављање ‚западним утицајима‘ социјалдемократији и либерализму; обнови заповедног политичког говора – Нећемо више говорити ‚треба‘, него ‚мора‘; претежно ослањањем на војно-обавештајне информације и честим конспиративним разговорима са генералима, арбитрирању уместо предвођењу; уживању у спетакуларним митинзима, испраћајима и дочецима…“ – Крај текста.
    Али не стоји даља тврдљња да се у то време није водило рачуна о наследним генрацијама, који су масовно слати у свет, да би се припремили за преузимање даље улоге у држави. То су били, како се касније у анализама говори, „татини синови“, најчеће оних који су се налазили на разним руководећим местима. На тај избор и оно што се касније догађало не може се приписати Титу, јер су о томе одлучивали отуђени органи државе и отуђени поједници, који су најчешће једно говорили а сасвим друго, али у свом интересу, радили. Резултат се видео деведесетих година када је разбијена Југославија. Како Југославију, а и идеју о уједињењу балканских народа, није била идеја комуниста, нити су тада они одлучивали, али је била идеја прогресивних људи тог времена, па је ондашња капиатистика номенклатура створила 1918. године, а изрођени капитализам, који се окретао на све стране, али ка западу, на крају је нестала и распла се такозвана бивша Крањевина Југославија, коју нико није био спреман да брани, сем српског народа, коме су биле свеже ране прошлости, из Првог светског рата…

    Наступише нова времена. Распадом СФРЈ, која је била велика сметња светској владјућој олигархији, и нашла се на путу њеног даљег продора у креирању новог светског поретка, примењена су најмрачнија средства, које је могла измислити само светска мафија, да се разбије СФРЈ и, користећи унутрашње разбијачке снаге, које су се, како видимо, изнедриле као њен тумур, који је дуго разједао њено здраво ткиво, а то се може закључити из предњег дела овог написа. „Ново“ настало, уз очито ангажување вечитих претедената на ове просторе, и њихових незајажљивих апетита. Србији је намењен посебн паклени план, како би је казнили, понизили, за сва времена је учинити својом колонијом. Окупирали и ставили под чизму. Економски овладали њеним простором, насилно им изменили њену историју, културу, учинити је понизном, да би на овим просторима дуже остали и, да нестане као самостална држава. Владати помоћу „обор кнезова“, како су Османлије у своје време устроиле.
    У Србији није било тешко покренути њено разарање, само су применили добро осмишљен план из Другог светског рата. Брзо су се открили нови „обор кнезови“, које је светска олигархија свим средствима подржала, и тако је Србија „усрећен“
    Моћ репродукује лажну историју. А колико је она неистинитија у толико је више обојена лажима, да би се лаж претворила у „истину“, а користила одређеном броју људи, и да би на њој градили своју моћ над другима. А како се моћ над другима испољава у снази богатства, које је најчешће отето и присвојено, то је та лажна прошлост, и лажна историја, постала данас доминатна. Отуда се више памте људи који су били најсуровијији и најбезочнији, у своје време, и кривци за многе злочине. Значи, они су своју моћи градили и употребили да би себи историју кројили, а коју су наметнили обичном човеку. Он му се клањао и ако му је био непријатељ, а он га је експлоатисао присвајући његову снагу, али му је тада купијо и душу. Прави хероји остају у забораву, само се моћни славе, иако су мало дали свом народу. Садашње време лажних хероја, време лопова и пробисвета, који се својом моћи намећу обичном човеку, а већи део мас-медија, агенција и других лажних „бранитеља људских права“, које издржава новац савременог моћника, штити га од осуде обичног, али и поштеног човека. Тако се намеће друштву и не бирајући начине, а захваљујући новој технолигији, пред нашим се очима шепуре будалетине и пробисвети. Али моћан човек, до кога ове осуде не допиру, јер не вреднује шта други о њему мисли. Његова ум је изопачена – зато је и зао и витла камџијом, сикће и прети. Чувајмо се таквих људи.

  67. smrt za najlosu bicu u planeti koju covecanstvo znao tosu ovija ruskih cigani kojih i srbi sa srbije ih mrzu i zato ih navikaju siptari brdjani pijandure bog tek seje setio da tu vrstu ljudi neandrtalce pogresno dodao i oduzeo da makne te sterilje pijandure !!!

  68. На самом почетку пролећа (2013.), агонија Србије не престаје, већ се захуктава и најаљвљује лош, увек по Србију, неповољан расплет. Само они који и без туђе сугестије знају и памте све оно што се око Србије догађало, могу, ово време, и с правом упоредити са оним што се догоди 1912.1914. па 1941, па и 1999. када су србима постављени ултимативни захтеви, које ни један Србин не би ни помислио да их прихвати, знајући добро шта народ мисли. Управо се то догађа и сада..

    Зато Србијо!

    Ниси ти крива, али ти се то наметнуло, па си постала гробар От оманског царства на Балкану уз велике твоје жртве, које се касније оспоравају, и то од оних који су постали слободни захваљујући твојом борбом.
    Северни сусед, Аустро-Уграска ти није дала да залечиш ране, постави ти неприхватљив ултимамум, напала те и рат изгубила, па си као жртва, постала гробар осионе Аустро-Угарске царевине.
    Немачка наци-фашистичка држава, после опсервације и припрема постави ти ултиматум, којег ниси прихватила, а након само неколико дана, веома мучки и крајње злочиначки напад на Крањевину Југославију, коју, не само да разбија и окупира, већ је над Србијом извршен погром (геноцид), уз своје вољне саучеснике у томе. Да би цео период од 1945. до 1999. Србија била стална мета Немачке, а то се управо и сада догађа, као да наци-фашизам није мртав и да се Србија нашла у неком, за њу, Трећем светском рату, коме је такође претходио ултиматум, због чега је мучки и крвожедно Србија нападнута од нових звери, на чијем се челу нашла Немачка и то траје.
    Србијо, ако у овом сукобу издржиш и будеш поново гробар, ниси ти крива – ти си вечита жртва- Издржи!

  69. Пажљиво читајући данашњу штампу у Београду о порукама које су Немачки представници поручили председнику Србије, а пре свега народу Србије, добија се утисак да Берлин и Беч у датом моменту, настоје да дебело наплате од Србије, за све своје поразе у прошлости Њихове, ни мало љубазне изјаве и поруке, више доприносе србима да се ни по коју цену не ставе под окупацију и туторство својих вечитих угњетача, а и отворених непријатеља у прошлости, све дотле док нам на делу не докажу супротно. Нека се они не каче са Србијом, ако то не чине остале такозване чланице ЕУ, у којима главну реч намећу Германи,
    Зашто ћути Француска и Енглеска, а постепено престају САД, да се у ово мешају. Нису ли свесни тога да је ЕУ добрим делом обновљена Хитлерова Немачка у Другом светском рату.

    Србија би морала да сведе своје односе са ЕУ као са својим суседом и буде веома обазрива на деловање неких чланица на њеној територији, И успостави правну државу на својој територији, не због ЕУ, већ својих потреба. Енергичним деловањем спречити деструктивно деловање противника на својој територији.

    Шиптари на косову, докле год условљавају, уз свесрдну подршку својиј ментора, који имају веће апетите на ту територију, што би сви народи који живе на КиМ морали знати. Шта је те народе, сем изрода који су се ставили у службу окупатора, удружило и да јединствено се боре за свој голи опстанак – само када схавте да пред собом имају заједничког непритаља.

    Бомбардовање, и мучки рат, на целокупну територију ондашње СРЈ, дело је немачког лобија у НАТО-у, из које су САД виделе своју корист. И једни и други код народа србије неће моћи да имају пријатеља, а то ће се веома дуго памтити

    Србија се мора окренути доказаним притељима који је нису никда угрозили, али пре свега да се држимо оне народне изреке: „Уздајно се у се и у своје кљусе“, Можемо ми то, само да се не ослањамо на „људске паразите“, које морамо челичном метлом одбацити на буњиште.

  70. Пратећи садашња збивања и озбиљне конфротације у свету, остајем у свему на сопственом мишљењу објављеном у овим српским новинама, а посебно оно што сам објавио 11.маја 2011. године и касније, јер се све друго мења само се надсила не мења, Она мобилише људе ниских страсти, силеџије и лопове, производи оружје масовног уништавања и тим људима ставља у руке, да злочином обезбеде своју богату егзистенцију, а сви у ланцу производње средстава за убијање зарађују и хране своју децу крвавим новцем њихових жртава.. Свет је био и остаје још дуго изопачена људска скупина, која се понаша као и њихови сродници, само су они хуманији, а зао човек је гори од сваке животиње.

  71. ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ Давно сам почео трагати, догађаје запажати и на свој начин доносити закључак. То време се протегло, без мало на 76 година. Да нисам осетио све то и на својим ближњима и с њима преживљавао, више туге и жалости и знатно мањег времена у радости. Да се није задња деценија догодила, а управо се догодила, можда бих и сам одустао да ово запишем. Сетих се задњих избора пред Други светски рат, када је обичан свет, свет сиромашних сељака, заборавио на себе и сам се упрегао у неразумну политику тог времена, па није ни чудо, што су ондашња деца од десетак година, поред свог стада певала: „Ко гласа за јерезу добиће чезу, још да добије ам, па да вуче сам“. Зар милслите да ја као дете нисам разумео ту песму. Варате се. Убрзо нам се кола окретоше наопако и наступи време издаје, а европа је у пламену. Рат којег су започеле Централне силе Европе и Јапан (који још траје и није се завршио), довео нас је у време када је ондашља Југославија мучки нападнута од Немачке и Италије. Том времену је претходило стање које је мојим дедовима, оцу па и мени је било веома јасно, што садашње време (нажалост нема деде па ни оца), мени постаје такође јасно. Непосредно пред догађаје 27. марта 1941. године Југославија, посебно Београд били су поприште сукоба белосветске агентуре које су се отворено мешале у ондашње, веома озбиљне и веома бурне догађаје на овом балканском простору, У томе је предњачила Немачка. Запамтите, Румунија и Бугарска су, већ тада, постале савезнице хитлерове нацистичке немачке (нешто слично као и у садашњем времену и ранијем времену Балканских и Првог светског рата), па су се и Карађорђевићи поделили, једни су били за Немачку (са Павлом, ондашњим намесником малолетног краља), који је у свему одлучивао и ондашњу државу званично престављао. На другој страни су остатак Карађорђевиђа, сем Ђорђа који се у то време налазио (где се налазио), смештен да никоме не смета (здрав, али клинички луд). И 27. март, а убрзо и 6. април 1941. године разрешили су све наше дилеме. Данас се награђују како они који су били везани за Велику Британију, тако и они који су помагали да „Краљевина Југославија“ не постоји и буде распарчана (као данас), на несрећу па и од истих сила. Прошао је дужи период, који је дужи од две деценије, како траје агонија једне, до тада, просперитетне државе, створене током антифашистичке борбе и ослобођена од Централних варвара, али истим рецептом као и пред Други светски рат, док смо сви мислили да су све ране његове залечене, појавише се људи, расколници, прави пробисвет, рекао бих и малоумни, који зарад властите моћи, и себе, претворише се у лажну политичку моћ, и настаде раскола у народу, али веома повезане са страном агентуром. Без њих, и њиховог новца, они су били немоћни. А када су увидели да им неће проћи њихова лаж, потражили су међу новим политикантима, скоројевићима, којима су понудили новац, који су и сами примили за „важне“ заслуге на западу, да покрену „процес“ борбе за власт и разбијене државе оживљавајући авети прошлости, па у место помирења имамо нови раскол и борбу да се потпуно заборави све што се догодило током и после Другог светског рата, сваљујући кривицу на остатак оних, који и на крају постају жртва, слична онима који су своје животе добровољно дали за Отаџбину у борби противу сила осовине и фашизма. Такво стање, и неодговорна власт, пуних дванест година довелa je народ Србије до очаја и горег стања него смо имали у било ком периоду раније . Завлада глад, незапосленост и веома жалостно стање осиромашене сиротиње и средњег сталежа, али се пред нашим очима шепуре они чији је стандард преко ноћи постао висок, а најчешће незаслужено. Знало се, а то могу знати само они којима је у више наврата тежак живот био, али у време када су знали да ће им сутра бити боље, подносили су и ту немаштину, нису се бунили. Догађало им се како су очекивали. Али не свима, незадовољни су били изроди и они који су више присвајали него су то друштву давали. Данас се то боље не назире, јер је све у рукама оних који су приграбили незаслужено богаство, и то траје, само не зна се докле ће трајати. Искуство нам говори да ништа није вечито, а посебно оно што је непоштењем стечено. Свако мора да зна да је најтеже у животу људи, оно што је и сам схватио, па је изрекао познату клетву: „Дабогда имао па немао“. То је многе снашло у садашњем, а снаћиће их и у наредном времену. Ту нема милости, прошлост је то више пута доказала. Да проверим ово о чему тренутно размишљам послао сам свом пријатељу Бранку Маричић кратку поруку о томе, а убрзо ми је стигла повратна порука која гласи: „Драги Милане, гледао сам комеморацију у Јајинцима. Међутим, истог дана је цео државни врх са те свечаности отишао и учествовао на сахрани Кнеза Павла на Опленцу. Овде су се поклонили сенима оних које је Хитлеров фашизам уз помоћ домаћих сарадника стрељао због непослушности окупационим властима, а тамо је одата почаст ономе који је истом том вођи фашистичког (нацистичког) злочина на тањиру, пактом уручио читаву државу против воље оних који су у Јајинцима убијени! Шта нам то раде?! Да би то“научно“поткрепили, Србија из буџета плаћа Институт за савремену историју! Поздрав, Бранко Маричић“ Управо ме и то нагони да се вратим и то време и поближе опишем оно што сам и сам доживео. Једног јутра (2.децембар 1941.), на улазу наше двориште појавише се три наоружана човека. Имали су четничка обележја, али су нама били непонати. Улазе право у кућу; деца још нису била устала, само сам ја устао и нахранио коње, спремао се да са оцем одемо на орање. Као што је уобичајено код сеоских домаинстава, придошлица се понуди пићем и, на крају, храном. Све су то они радо прихватили. Па, због тога су и навратили, размишљаом сам. При крају доручка почели су своју причу. Посебно се истицао један, полувојнички одевен, вероватно је тај био вођа четничке тројке, јер су се одмах тако и представили. Он је углавном и говорио, па ће рећи: – Очекује се да ће у село доћи повећа јединица специјалне полиције из Београда; затвориће многе из села; ми имамо задатак да заштитимо своје симпатизере, како их не би одвели у затвор. – Имате ли податак ко ће бити затворен? Интересује се отац. – Нисмо сигурни у списак, али знамо да ће бити затворени: Љубивоје Живановић, па неки Патак, и неки од Урошевића, за које се зна да сарађују с’ партизанима и снабдевају их с оружјем. Биће затворено много људи из села. Нису се дуго задржали па одлазе, задовољни после обилног доручка. Деловали су као мобилисани сељаци, а касније се показало да су они били ти, који су код себе имали списак, и прстом показивали ко ће бити затворен, а ко неће. Убрзо, по њиховом одласку, прежем коње с оцем, да би ишли на орање. И нико од нас више није размишљао о ономе што су она три четника испричала. Отац је рачунао да нема чега да се плаши, па се тако и понашао. Налазили смо се ван дворишта, у близини штале, и истовремено смо видели да се, са свих страна, нашој кући приближава распоређени строј Недићевих жандарма, и да опкољавају кућу. Некога, пред кућом, упиташе за очево име, а кад је он то чуо, одлази до њих, па им се представи: – Ја сам тај, кога тражите. Шта вам треба? – Одмах пођи са нама. – Да понесем нешто са собом? – Ништа ти неће требати. Одлазе и одводе оца, то све гледам и размишљам о ономе што су они четници јутрос причали, да ће многи бити затворени и одведени у логор. Гледам за оцем и, са сузама у очима, размишљам, ништа се добро неће догодити. Имао сам прилике да слушам у Београду о тим рацијама и пребијањем затворених, да би се изнудило признање. Ни ја не одлазим на орање, распрежем коње и враћам их у шталу. Па се враћам у кућу. Сви су на окупу, деца се разбудила и, онако, унезверених окица, слушају шта старији разговарају. Деда ће рећи: – Ранђија! – Обрати се својој снаји. – Ти спреми торбу са пресвлакама и, нешто за јело, па однеси то у село Миладину. Пожури, јер се не зна колико ће се дуго задржати, врати се брзо, да знамо шта се тамо догађа. Убрзо, са шареницом на леђима, мајка односи сину торбу са најнужнијим стварчицама, које се пакују мушкарцу када одлази од куће, на неодређено време. Вратила се брзо, без оне шаренице, значи, предала је то оцу, да нешто има уза се, требаће му. У кући су сви веома забринути, а баба говори: – Почели су да саслушавају појединце, то раде пред стројем, када нису задовољни, туку батинама, да би изнудили признање. Када сам се тамо нашла, тукли су Светислава. Миладин није саслушаван, свашта се може догодити, јер се он, до сада, дружио са Светиславом, заједно су крили оружје после Првог светског рата. Међу њима нема тајни. Миладин је доста забринут, јер су немилосрдни при саслушању, неке су водили њиховим кућама, да их тамо саслушавају и суочавају. У раним поподневним часовима, 2.децембра 1942. године, од куће гледам повећу колону сељака, спроводе их жандарми специјалне полиције, и крећу се према Сопоту. Покушавам да уочим оца, али не могу. Иду по двојица, па га је тешко уочити са ове даљине. Сузе ми овлажише очи, док гледам ону тужну колону људи, који погнутих глава путем испред мене пролазе и замичу за прву окуку. Замишљен и даље гледам у њиховом правцу, али у празно, и размишљам да ли ће се ико вратити жив, да каже како је било. Док сам учио историју свог народа, имао сам прилике да се суочим са и оваквим тешким тренуцима, из даље и ближе прошлости, па ми је остала само нада да ће ми се отац жив вратити кући. Наредних дана, само штуре вести, доносе они који су одлазили у Сопот да обиђу затворене, а убрзо су пребачени у Београд, у злогласни Бањички логор, и у затвор у Ђушиној улици. Они, који су одлазили да обилазе затворене, доносе свеже, али веома штуре вести, и по неко писмо, исписано дрхтавом руком, на избледелом и гужвавом папиру. О оцу немамо вести, чак не знамо ни где се налази, али рачунамо да је затворен велики број сељака, па се тешимо и тиме да неће стрељати све. Али, како је запрећено да ће за сваког убијеног Немца, стрељаће стотину, бринули смо да се то не догоди. Појединце су доводили у село на суочавање. Траже да покажу где су крили оружје. Тако је доведен и Љубивоје Живановић, који је главни оптужени, па их је водио по колибама, да им, наводно, покаже где је скривао оружје. Ништа им није открио. Па су га бесомучно тукли, да би признао. Прича се да је сеоски ћата, под батинама, многе теретио, па су га суочавали с многима, које су саслушавали. Тачан број затворених нисам дознао. Више сам размишљао о оцу и његовој судбини. Мучио се као млад, јер су му браћа настрадала у претходном рату, а на њега је пао суров терет, па сада и ово доживе. Кроз село просруја вест да су 15 децембра у преподневним сатима у Сопот доведени: поп Бранко Радовић, Љубивоје Живановић и Властимир Милутиновић–Патак, сеоски ћата. Стрељани су испред чесме у Сопоту. Попу су ноге биле поломљене од силних батина, па је на стрељање изнет из возила, и онако у седећем положају су га са осталима убијен. Доста их је страдало у Јајинцима или пребачено у друге логоре смрти, као деда Милија Урошевић. На жалост нико се није до сада сетио да се код чесме, где је извршено свирепо јавно убијање обележи овај злочин. Да ли је још ко стрељан, то нисам запамтио, али стално размишљам о свом оцу, о коме се дуго ништа није знало. Можете ли замислити како се осећају деца, чији је родитељ затворен у том злогласним логору, из којег само изводе на стрељање, а ретки сретници, па и отац, су се врате својим кућама. Он није много говорио о времену проведеном у бањичком логору само повремено. Много касније отац ми је испричао о сусрету са једним својим вршњаком из села, који је био недићев жандарм и случајно чувар бројних стојничана заточених у једној просторији логора. Овај је, као и сви други бежао на Запад, прешао у Италију, а затим несметано отпловио у Аустралију, одакле се није дуго јављао. У селу су му остали родитељи и бројна браћа. Нико га није помињао, само се родбина распитивала и тако се на крају дознало где се налази. Када је дошао у своје село чуло се. Мој се отац случајно с њим срео, и када су се поздрављали, отац му је мирно рекао: „Миланче нисам заборавио ону киблу“, Он ништа на то није одговорио и растали су се, да се више никада Миланче није вратио у своје село. Отац ми је испричао две у вези стим, и рекао: „Миланче је био унутрашње обезбеђење логора. Било их је више из села у полицији која је у то време обављала службу у бањичком логору. Нико се по завршетку рата није задржао и већина се нашла у Аустралији. Миланчета сам добро познавао, а и комшије смо, па сам га замолио да чешће празни „киблу“, која се налазила у углу повеће собе, у којој су смештени бројни логораши. Он ме није послушао. Али је „кибла“ многима, па и мени, сметала, зато нисам могао то заборавити. Када смо се срели, једноставно је то излетело из мене иако му друго и нисам замерао“. Ова два места: логор на Бањици и стрелиште у Јајинцима редовно посећујем с бројним својим познаницима од 1978. године у разним улогама, и ни једном нисам то пропустио. Посета 6.октобра 2012. године, за разлику од претходне, на мене је оставила снажан утисак. Док су бројни и споредни догађаји, више дана испуњавали програме јавних гласила, а по нека су се посебно истицала, о 6. октобру и овом догађају се ништа није објављивало. Многи смо били у дилеми и да ли ће се комеморација одржати. А посебно што су се за тај дан, упорно, наметале неке манифестације у Београду, а власт била ангажована око тога, па и дилеме шта ће од тога одобрити или неће. Прави кошмар. Када је освануо 6 октобар, а у првим радио и ТВ вестима, објављено је, и позвати су борци НОР-а да са одликовањима дођу на комеморативни скуп у Јаинце, који ће се одржати у 11 сати и на ком ће говорити Председник републике Србије Томислав Николић. После обиласка спомен обележја Бањичког логора и полагање венаца, бројни аутобуси, и други превоз, пребацили су посетиоце у Јајинце на место где ће се одржати Комеморативни скуп. Програмаи и садржајно, у односу на прошлу годину, био је нешто другачији и трајао је тачно један сат. Говорио је Председник Николић, а говор је био разумљив и веома коректан, у односу на место и жртве о коме се говори. И сам сам био веома задовољан. Осећао сам да је стављена тачка у покушају да се ова обележавања потисну и промене. Наредног дан, као по неком договору, објављени су веома кратки изводи из Председниковог говора, а и слика на телевизијама била је штура и нејасна, што се није односило на догађај у Опленцу, када су сахрањени земни остаци Павла Карађорђевића и његове породице. Простор у дневним новинама о овом догађају био више него дупли. Закључио сам да је Председник Николић нама говорио у Јаинцима, али да то чујемо само ми, који смо присутни у целини, мас-мадији ће се постарати да други у Србији, а посебно у иноземству не чују делове тог говора, и не виде праву слику, вешто одабрано, како се случајно не би због говора узнемирили „пријатељи“ на западу… Веома су осетљиви, када се на овим комемеморативним скуповима осуђују немачки злочини у Другом светском рату. *** Следећо за Србоју важни историјски догађаји су орбе противу окупатора и задње борбе када се Отаџбина ослобађала. Две су групације које би желеле да се то не помиље. Једна унутар наша, друга се налази изван наше земље. Више потомци, јер је мање живих учесника на страни колаборације у Србији би желели да докажу како су нас Руси ослободили, или су биле непотребно српске жртве у тим задњим борбама. Њима је то потребно да би одбранили своје претке који нису, из разноразних разлога, били учесници тога. На другој страни, немци и њихови верни савезници током Другог светског рата желели би д се то не помиње или да се мање помиње и заборави Други светски рат, који за нас није завршен и продужен је другим средствима. Из даљег навида видеће те шта се догађало са југа Београда. На самом почетку октобра 1944.године, дуго траје лепо време. У даљини се чује потмула тутњава топова; старији људи говоре да се то воде борбе у Бугарској и Румунији; других вести нема. Грмљавина топова, као да се приближава, а многи застану и ослушкују; покушавају да одреде из ког то правца допире и колико је то далеко. На крају и вест, да су руси заузели Младеновац. Па то је близу; сигурно су успоставили добру везу са нашим јединицама – неко ће рећи: – Пођимо у сусрет русима да их дочекамо и поздравимо – чују се глаови. – Идемо да се уверимо да су заиста дошли до нас, онда је ово и крај рата. Слушам пажљиво те приче, па се и ја одлучим. Одлазим кући и својима саопштавам: – Нема потребе да се за мене бринете; ја ћу ићи у Сопот да се уверим и видим Русе; то ми је циљ, вратићу се брзо. – Сине води рачуна о себи. Наше су очи упрте у тебе, отишао ти је отац а сада идеш и ти;.немој да направиш неку глупост – рећи ће ми мајка. – Нећу мама, немој да бринеш; знам се ја чувати. Нешто ме гони да идем и немојте ме убеђивати. – Добро сине иди. – И ја би, овако стар, пошао с тобом, јер сам и ја заинтересован. Скоро да не верујем, да ће ускоро рат да се заврши и да нам је дошла слобода. – рећи ће деда Милан. Одлазим пешице сам, а после једног сата пешачења, стижем у Сопот. У градићу много света; слушам противречне вести;. па сам дознао да су неке куће у селу Ропочева, према селу Неменикуће, а ближе Ђуринцима, Немци гађали артиљеријом и порушили. Није сигурно докле су руси стигли, али се још воде борбе у овом реону. Без речи и сам одлазим према Ђуринцима; решен да се на лицу места, лично уверим шта се тамо догађа. Када сам прешао више од пола пута, иза једне повеће кривине, према мени долазе два омања војна возила с неким војницима. Нисам имао куд, а нисам ни знао о коме се ради. Било је и касно да бежим с пута, јер се та возила веома брзо нашла предамном. Стадоше оба возила, а с њих силазе руски војници. Били су младићи као и ја; само што су они на себи имали војничко одело и карактеристичне руске капе, са аутоматима на грудима, а ја сам на себи имао сеоско одело, са шајкачом на глави, на коју сам раније пришио црвену петокраку, исечену од украсне чоје новог очевог одела. О рамену ми је висила стара пушка „Малихерка“. Био сам више збуњен, али сам на радосне поздраве и загрљаје руских војника одговарао истом мером и радошћу. Осетио сам као да сам их раније упознао, нисам био изненађен. Када се заврши поздрављање, вођа – официр се обрати мени на руском језику, што сам доста добро схватио: они су лево бочно осигурање, имају задатак да успостављају контакте са партизанским јединицама на терену и обезбеде леви бок својим снагама на правцу према Београду – тако сам их ја схватио. Официр на карти показује мени правац који преко села Ропчеве води ка Раљи. Мени је тај сеоски пут био познат и одмах сам разумео шта се од мене очекују. Обећам им да ћу их водити до Раље тим путем. Пењем се на десну папучу првог возила и полазимо ка Сопоту. Нисмо се задржавали, јер смо на раскрсници, када сам им показао правац, скренули десно кроз село Ропчеву. Присутан народ био изненађен и бучно поздрављао, а Руси су махањем отпоздрављали. Ишли смо све до кречана. Ту је била озбиљна узбрдица коју возила нису могла да је савладају. Уз више покушаја, јер је пут био влажан и клизав од претходне кише. Сви покушаји да пут продужимо осташе без успеха. Пилазим официру и тражи његову карту, па на карти прстом показујем други погоднији правац, који правцем: Дучина – Слатина – Брајево води ка Београду. На том правцу код Бељанског Виса ја сам кулучио и вукао камен за изградњу тог пута пред рата, па сам знао да је то сигуран пут за кретање аутомобила. Моја је идеја је била да ову бочну извидницу упутим овим правцем, како би се Руси сусрели са многим партизанским јединицама на овом правцу, знајући да нема Немаца све до прилаза Београду. Официру се допаде ово моје објашњење, па нареди да се возила окрену. Поново сам на десној папучи предњег возила, само се сада враћамо назад у Сопот. У центру замолим официра да стане у близини чесме. Убрзо се народ окупи око руских војника, свако је хтео да их додирне, нешто пита. Ја објасним официру да је овај пут безбедан и неће залутати, а да ја имам обавезу да остане овде. Руски војници се умивају на чесми, точе воду у своје чутуре, а када се све то заврши, уз махање и поздраве за срећан пут, Руси одлазе даље, показаним путем, ка Космају. Одавно је прошло подне, а ја гладан. Немам ни пара да нешто купи и да је било да се купи. Одлучим се да одеме код своје родбине ту близу. Одлазим код рођене тетке свога оца, па се пожалим својој баки да сам гладан. Спреми ми она на брзину, те сам нешто појео. Она се распитује за свог брата, деду Милана. Питала је и за братиће и све у кући. Ја сам јој потанко све то испричао. Приближава се вече, па сам одлучио да ту ноћ останем ту и преноћим, а сутрадан да одлучим шта ћу даље. Цело то време чује се борба на главној комуникацији између Ђуринаца и Раље. У Бакиној кући и у дворишту сместзила се позадина једне веће партизанске јединице, која је држала фронт према прузи и бочно дејствовала по Немцима, који су се извлачили под борбом, пружајући жесток отпор, како би обезбедили извлачењу јачих немачих снага из Раље. Ту ноћ спавам у соби с борцима те јединице, само ћу ја спавати на кревету, док ће они на лежајима од сламе раније припремљеним. Дуго сам с њима разговарао. Међу њима нађе се један борац из нашег околине, који је добро познавао овај крај. Касно смо престали с разговором и заспали. У току ноћи пробуди нас дејства артиљерије, чије су гранате прелетале преко тог простора, а нешто касније експлодирале према западу, доста близу. Ово се догоди око пола ноћи, а јединици је дата узбуна, па су у највећој тишини узбуњени борци изашли у двориште, очекујући даље наређење. Артиљерија је престала дејствовати, а и ја, који сам се на ту узбуну пробуди, обучем се и чекам даљи развој догађаја. Ко је те ноћи дејство артиљеријом није било јасно, јер су сви закључили да су то били Немци, који се повлаче ка Београду, па су вероватно одговарали на неку бочну провокацију, или су дејствовали насумице, ко ће те ноћи знати. Поново сви одлазе на спавање па и ја. Ујутру се пробудим раније, а бака ми спреми доручак, па се ја опростим од баке и одлазим у Сопот. Тамо сам остао краће време контактирајући с људима окупљеним на тргу и дознао да су се борбе пренеле северно од Раље, а да је станица Ђуринци ослобођена. Појавише се два моја друга из села Драгослав и Милијан и они су, такође, ношени радозналошћу, дошли да виде и чују, шта се овде догађа. Ја им предложим да пођемо ка Ђуринцима, а одатле ка Београду; објашњавам им да ће се наћи прилика и да се прикључимо Русима, да се боримо за ослобођење Београда. Износим свој план, убеђен да ће и тако бити Брзо смо стигли до железничке станице Ђуринци, а тог момента надлеће немачки авион двокрилац и митраљезом дејствовује по руским јединицама, распоређеним по пољу у блзини станице. И са земље се огласи жестока митраљеска ватра, па авион одлази. Док је авион надлетао неколицина руских војника и нас тројица потражили смо заклон испод једног пропуста. Ја прилазим оном заклону, а један млађи руски војник седи испред пропуста и гледа у онај авион. Ја, уместо да се склоним, како су то и други урадили, седнем поред оног руског војника и са њим се поздравим, па заједнички посматрамо шта се догађа. Заврши се и та епизода, која није дуго трајала. Излазе из заклона, па смо се упутили у железничку станицу. Сви уређаји били су покидани, а оне ручице на сигналним уређајима поломљене, прозори поразбијани. Изађем на пругу и гледам дуж пруге према Раљи; а далеко год се види, а пруга је покидана, сви дрвени прагови по средини били су изломљени, тако да је пруга била потпуно онеспособљена. Питам се чиме ли су онако разорили пругу, што до тада нисам имао објашњење. Значи, то су урадили да се железница не може користити, док се нови прагови не уграде. То успорава брзину напредовања снага које их гоне. Мора да за то постоје посебне направе, за које ја нисам до сада чуо, али и посебни људи који то раде. (После неколико дана када сам одлазио у Београд имао сам прилику да видим ту направу у железничкој станици.Топчидер, каја је остала иза Немаца). Излазимо на главни пут, који води према Раљи. Зауставимо први руски камион и сва три седамо у њега, а успут смо видели једно руско борбено возило које је изгорело, поред којег су се окупили руски војници, касније сам све дознао, Претходне ноћи партизани су грешком дејствовали по русима и запалили то гусенично возило, које је намењено за вучу топа, због чега су руси дејствовали према положају партизана, али срећом се и то заврши и нико није страдао ни на једној страни, само оно борбено возило заустављено поред пута, из којег је послуга раније изашла. У Раљи смо изашли из руског камиона и нисмо наставили даљи пут с њима. Одустали смо од моје идеје, да се прикључимо русима. Ми смо из Доње Раље пошли ка железничкој станици и ушли у немачке бункере, у којима су доскора били немци. Нашли смо склониште пуно муниције и опреме, коју су они оставили за собом при напуштању ових бункера претходне ноћи. Да сам знао да су немци при повлачењу за собом минирали опрему, сигурно би то имао на уму. Ја почех претурати по оној опреми, ни сам нисам знао шта тренутно тражи, али када сам одабрао оно што сам нашао, видело се да мене интересује само муниција за моју пушку, а успут и немачке хан гранате, које сам имао на избору. Одабрао сам једну кутију од картона са петстотина метака који су одговарали за пушку. Кутија је била прилично тешка, али се ја определим да је понесем. Доста сам знао и о немачким бомбама са дршком, док сам на пољанчету у Београду посматрао обучавање немачких војника у припреми и употреби ових бомби. Био сам доста сигуран у то своје знање, због тога сам се и решио да понесе један рам у којем су биле спаковане десет бомби и подешено да се носи на леђима. Одврну ручку на једној и утврдим да недостаје оно што су Немци посебно узимали из мање кутије, па та два дела спајали и стављали у тело оне бомбе. Пронађем и те мање кутије поред сандука у којем су те бомбе биле спаковане, па утврдим да су оба дела, која се спајају у тим кутијама, за сваки случај узео сам тај део за двадесет бомби,.значи за сваку бомбу имао је по два упаљача са детонатором, за сваки случај. Да нисам оно у Београду гледао, како то Немци раде, сигурно се не би одлучио да понесем те бомбе. Овако сам то урадио из радозналости и да се докажем, не сумњајући да је то за мене и веома опасно. Полазимо за село, јер нам је престојао дуг пут, па да нас не ухвати ноћ, журили смо да напустимо Раљу. Идемо пречицом, а пут нам је био познат, Када смо избили на прво веће узвишење изнад Раље, стали смо и погледали правцем Авале и Београда. На југо – западној падини Торлака, од Мале Иванче до Рипња, као на некој великој макети, партизанске јединице у водним колонама, журе уз оно брдо ка Авали; призор је био величанствен, и веома узбудљив. На том месту смо дуго стајали и посматрали ту панораму пред нама, а нико не открива оно што мисли. Ја у даљини замишљам свог оца у неком од тих водних колона, које журе да Београд ослободе од окупатора. Довољно смо уживали у овом призору, па продужимо даље, али смо дуго ћутали да не покваримо оно што смо мало пре видели. То је био прави људски мравињак, па свако је знао којим путем и куда жури. Права војска, само што немају сви исту војничку униформу. Успут ја подсетим друштво да носим доста пушчане муниције, па ко жели да добије метке, треба да ми помогне и носе на смену. Никоме и не пада напамет да се тога прихвати. Журимо, а ускоро ће и сунце заћи, а одмах ће и да се смркне. Већ смо на већој узбрдици уз Јеленски Брег(село Бабе). Кад смо се нашли на трећини узбрдице, ја им предложим да се одморимо. Седамо, а ја скидох с рама хан гранату, отворим кутију са упаљачем и детонатором. Спајам та два дела, одврнм ручку и стави у лежиште. Она двојица мојих другова побегоше од мене и мало даље залегоше у једну увалу, опомињући ме да то не радим. Ја хан гранату први пут имам у рукама, а о употребити само оно што сам дуго посматрао на пољанчету. Сада ми све то пролете кроз глави и ништа ми није било непознато; само је разлика у томе, што сам то онда посматрао, а сада то треба сам да урадим. Толико сам био самоуверен, али и радознао, да сам то радио као искусан и обучен војник. Кад сам био готов, повуче онај канап, чу неко шиштање и одмах бацим бомбу преко брдашцета испред себе низ падину. Пратим време када ће експлодирати. Па и ово је било први пут, као и у свим другим приликама, све има свој први пут. Разлеже се снажна експлозија оне немачке бомбе и дуго одјекује Губеревачким шумама, јер се звук одбија од брда а долина одзвања, као ехо. Бацим ја још једну да потврдим своје знање и искуство. Забацим рам на леђа, са остатком граната, а пакет муниције под мишку, па пођем навише према својим другарима. Идемо дуго ћутећи и нико се не огласи. Тишину прекиде један од њих: – Где си ти све то научио, па бараташ са тим бомбама као искусан војник? Ти се баш ничега не плашиш, Посматрамо те како сигурно рукујеш са том направом, а ми се уплашили, стално смо очекивали да ти та бомба експлодира у рукама, па да прођеш као Обрад Савић, одмах на почетку рата, када му је бомба експлодирала у руци и ранила. И он је био доста радознао, па му се догоди да му је унаказила лице. – Не брините. Док се ја одлучујем да са овим баратам и мени кроз главу прође свашта, па и тај несретни случа, за којег добро знам, јер сам тада био у близини. Право да вам кажем, и ја дуго размишљам о ономе што ћу да урадим, пре него почнем да то радим, ни ја не идем грлом у јагоде. Стигли смо до раскрснице где се растајемо и свако одлази својој кући. На растанку сам им рекао: – Како ми нисте хтели помоћи око ношења ове пушчане муниције, ја вам нећу дати ни један метак. Нисте заслужили, јер нисте били фер према мени, дозволили сте да ова два сата вучем све ово сам. Поздрављам вас, видећемо се. – Здраво – одговорише једновремено, али се у њиховом гласу осећало да сам био у праву. Убрзо сам и ја стигао кући, па док сам био на прелазу, спазили су ме да долазим, сестра из свег гласа дозива: – Мама! Долази нам Миле!. Улазим у кућу, па оно што сам донео ставим у велику собу под свој кревет. Сада се сви окупише око мене, хоће да чују моју причу. Мама није имала стрпљења па ће рећи: – Сине, чули смо да си са Русима отишао према Београду. Мислили смо да те нећемо скоро видети. Овде се пронео глас да си се укрцао на камион са Русима и прошао кроз Сопот. Народ вам је махао, ви сте отпоздрављали, али се нисте задржавали. Отишли сте преко Ропчеве ка Раљи. – Тачно је то, али сам ја одустао од тога. Овде сам сада, видите да нисам отишао с русима за Београд, а два пута сам се са њима возио на камиону, рачунао сам да ћу с њима и остати, али нисам. Имате ли шта да се поједе, гладан сам као вук, ништа данас нисам окусио, сем лаганог доручка у Ропочеви, а зачудо нисам ни жедан. То ме је приморало да се што пре вратим кући, да нисам огладнео, сигурно би се још задржао с друштвом у Раљи. Док сам то причао, мајка ми на сто донесе сира, кајмака и тазе хлеба, ја прекину причу и почех јести, а када утоли глад, почех им детаљно причати, шта сам све доживео ова два дана. Сви су ме пажљиво слушали, јер сам детаљно описивао онај призор, док сам посматрао колоне, које журе према Београду. Нисам заборавио да кажем, како сам тату замислио у једној од оних колона. Чуо сам у Раљи причу очевидаца, да су изнад Раље на Ковијони, изгинули многи немци, па су им поскидали одећу и обућу, јер су били слабо одевени, а приближавало се хладније време. Поред пута ка Београду белили су се лешеви изгинулих немачких војника, који су штитили одступницу њиховој војсци према Бе-ограду. Дуго смо слушали одјек борбе према Београду. Дознали смо да се према Губеревцима појављују немачки војници без оружја. То су они који су се расули по околини, када су њихове јединице поражене, а нису успели да се са својима повуку преко Саве. Дознали смо да је Београд коначно ослобођен. Од оца сам добио писмо, где ме он обавештава, да ми је код тетке Драгине, на тавану, оставио очуван немачки карабин, па када будем долазио у Београд, да то пренесе у село. Када сам ово чуо, нисам имао мира, стално ме нешто гони да пођем у Београд, вероватно радозналост о новој пушци, а и да видим како изгледа ослобођени Београд. Пруга је поправљена, па сам чуо да према Београду саобраћају возови, без возног реда. Одлучиом се да путује за Београд. Пошто сам ја домаћин куће и за своје одлуке не морам да тражи сагласност других, само сам деда Зари рекао да ћу бити одсутан два дана, а да ће за то време Милан Пантелић радити у одбору. И он је долазио да ради као писар, а њега је ангажовао његов стриц Милинко Пантелић одборник. Ја сам се другачије понашао, док Милан није баш тако рано долазио у канцеларију. Увек сам долазио пре деда Заре, заједно са Драгом Радојевић, куриром. Често сам чика Драги помагао да се среде просторије одбора. Тетка и теча нису знали ништа о пушци на тавану. Чим сам дошао, потражим мердевине, пењем се на таван, а када сам се с њега вратио носим са собом повећи замотуљком у једном делу од чаршафа, био је то добро очувани карабин. Тетка се изненади кад је то видела, а ја сам јој рекао: – Тетка, не брини, тата ме је обавестио писмом, да ми је оставио ову пушку, на вашем тавану, а ја сам дошао да је носим. Нећу дуго да остајем овде. Враћам се по подне. Тата није хтео да вас оптерећује са овим, добро је била скрита, а ја сам је лако пронашао, пошто ми је он у писму детаљно описао где се налази.. – Добро Миле,.ми нисмо знали ни шта има на тавану. Миладин нам је често долазио, а неки пут и ту преспавао, док се налазио у Београду. Рекао нам је једног дана да одлази, а чујемо да се налази на фронту у Срему и да се воде тешке борбе тамо. – Тата нам се често јавља, јер многи из села одлазе у Срем да обиђу своје у јединицама. Јавио нам је да је погинуо ујак Драга у борбама пред Београдом, још га нису дотерали. Ово је трећи пут да он гине, али сада смо сигурни да је заиста погинуо. Први пут смо чули 1941.године да је изгорео у авиону, којег су немци оборили, а он је био авиомеханичар и летач. Срећом није тада погинуо, па се убрзо вратио кући, али је у кући била жалост, док се није вратио. Други пут смо чули да је погинуо на Дрини, када су га четници мобилисали, као и већи део сељака и упутили на Дрину, да се супроставе прелазу партизана из Босне, маму су обавестили да јој је брат погинуо, почела је да кука, али јој је њен отац дошапнуо, немој гласно није погинуо, побегао је из четника, па смо пронели глас да смо чули да је погинуо, јер га четници могу тражити као дезертера. Мама је одмах ућутала, али је отишла да се види са млађим братом. Ти знаш тетка, да је Славољуб у заробљеништву у Немачкој. Послао је прошле године задње писмо, али ми је сада ујак Драга заиста погинуо. Незнамо још где је сахрањен. Знамо да је погинуо на прилазима Београду. Сутрадан крећем назад за село. Из Београда према југу, сви су возови полазили из железничке станице Топчидер. Београдска станица је била демолирана. Куда год сам пролазио кроз Београд, видео сам видне трагове борбе. Скоро свака кућа била је ишарана од прфојектила малих калибара, а на многима је било разарања од топовских граната. Рушевине су уклоњене са улице да се може пролазити, али су многе куће биле у рушевинама, што од ранијег бомбардовања, које су Американци извршили тог пролећа, што од уличних борби при ослобађању Београда. На улицама је живо; многа војничка кола крећу се улицама, а веома мало моторних возила. Главно средство за превоз су коњске запреге. Још се увек могу видети немачке пароле, и оно њихово, злослутно „V” на многим зградама, још није уклоњено, па београдске улице подсећају, да су се борбе водиле за сваку улицу, за сваку зграду. Нема се времена за скидање тих окупаторских ознака, има много пречих послова које треба урадити у слободном граду. Све је подређено снабдевању, сада модерније војске, која се бори у Срему са фашистичким јединица, које у садејству са усташама, пружају жилав отпор. Ујак Славољуб је тражио да се сви укућани фотографишу и да му се фотографија пошаље у Немачку. То је урађено у лето 1943. године, када је на окупу била и шира родбина, фотографија је послата, а он је јавио да је исту добио. Било му је жао што на њој нема његове старије сестре са њеном породицом, а то је моја мајка. У Топчидеру дуже се чека на полазак војног транспорта према Југу. Укрцао сам се у један фургон међу војнике. Рекао сам им , да се превозим до Раље и да сам долазио послом у Београд. По свом изгледу нисам се разликовао од осталих бораца. На капи сам имао ону своју петокраку, а о рамену ми је висила нова пушка. На сваком кораку, не само у Београду, већ и у мањим селима, сви су људи, а доста и жена, шетали овако опремљени. В
  72. тРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
    – Наставак

    Коначно транспорт крену. Воз је превалио половину пута до Раље. А ја претурам по џеповима, где сам ставио метаке, које сам нашао увијене са пушком, па приметим, да у тој муницији има један маневарски метак; показујем га оним војницима, један међу њима ће ми рећи:
    – Момче опали тај метак, немој да га чуваш, неће ти он требати.
    И други се придружише у наговарању па ја ставим тај метак у пушку, а затим протури цев пушку кроз отворена врата фургона и опалим. Чуо се незнатан пуцањ, а са дрвеним куршумом оде и пуцањ ван вагона. Као да се ништа није догодило. Одједном шкрипа кочница и на отвореној прузи воз се заустави. Чак и тада нико ништа није коментарисао. Ускоро се поред вагона појави дежурни официр(имао је црвену траку на левој руци), тражи онога ко је пуцао, па дође до фургона у коме сам се ја налазио, и ту постави исто питање:
    – Ко је пуцао?
    Из вагона се огласи, вероватно старешина, и одговори:
    – Одавде није нико пуцао.
    Таман је он то изговорио, а јавим се ја:
    – Друже ја сам испалио маневарски метак, био је међу бојевим па сам опалио кроз отворена врата, нисам био ни свестан да ће до овога доћи.
    – Ко си ти?
    Место мене одговара онај што је мало пре говорио:
    – Друже поручниче, овај омладинац се пребацује до Раље. Ми смо криви, јер смо га сви наговарали да тај метак испали. Дечко ништа није крив, јер нас је послушао, а нисмо претпоставили да ће доћи до овога.
    Поручник без речи одлази и даје сигнал машиновођи да воз може наставити даље. Тако се заврши ово чудно моје путовање. На станици Раља напустим друштво и врати се кући.
    Наредног дана рано завршим све послове око стоке и на време стигао на радно мсто. Тог дана је заседао одбор и на том састанку је било говора око испуњавања обавеза, које село треба да испуни у месу за потребе војске. Треба прво почети од најодговорнијих. Ја водим записник, а када је председник изнео проблем пред чланове одбора, међу првима се јавим, па ћу рећи:
    – Другови, ја дајем једног бика, мислим да је то довољно од мене.
    Одборници су били изненађени мојим поступком и поздравише моју одлучност, а убрзо се почеше јављати и други. Ја сам добро проценио; у овој ситуацији се не сме бити шкрт, треба фронт подржати конкретно, а сељак, који је дао и борце, мора понудити и храну; само се тако може битка добити. Моје јављање, без много образложења, био је прави потез; тако, да се то прочуло у селу, па сам позитивно деловало на остале, који су такође морали дати свој део. Речено је да се стока дотера што пре, јер долазе лиферанти који ће стоку преузимати.
    Одлазим кући да обавестим шта сам обећао. Старији су реаговали, да је то много, а и да ћу распари бикове, а тек сам их спарио и научио да вуку. Ја сам свима у кући објаснио да се то морало дати; када је отац отишао у рат и сада се налази на фронту у Срему, ово је најмања жртва од нас, да помогнемо исхрану војске. На крају су прихватили моје образложење, а ја одведем бика у центар села и предам га лицу које прима. Тако сам до краја рата остао миран у погледу обавеза у испоруци меса за војску.
    Поред рада у општини, ја сам обрадио све што је планирано. Засејао сам пшеницу, почео са орањем њива за пролетњу сетву. Враћајући се с рада у њиви, а била је недеља, према мени је долазила је пратња. Поворка није била велика; доста је жена, а мало мушкараца. Нисам знао ко се сахрањује. Зауставим коње, на погодном месту, сачекам да пратња приђе ближе мени, у оном полумраку видим све позната лица, још незна ко се сахрањује, док нису дошли до мене, а тада сам схватио, да се сахрањује мој ујак Драга. Нисам ни знао да су отишли да га дотерају. Рано сам отишао у њиву, а нисам ништа знао о томе, а нити су ме ни известили на њиви шта се догађа.
    Касније сам дознао да је био сахрањен на месту погибије у селу Заклопача на домак Београда. Погинуо је као заменик командира пешадијске чете, пре него је Београд ослобођен 19. октобра 1944. Борба се водила с немачким јединицама које су се извлачиле са правца Смедерево – Београд.
    Стајао сам поред пута, с капом у рукама и дубоко погнуте главе, то је био последњи поздрав свом драгом ујаку Драги. Трећи пут није био лажан. Заиста га више нема, а остаће сећање на њега, посебно његова велика брига око своја три детета и три детета свога брата, који је још у немачком заробљеништву. Он је био одговоран за њих и за сваког се бринуо, не раздвајајући своју од братовљеве деце. Велико је питање, да ли ће се и ујак Славољуб жив вратити кући из заробљеништва.
    Сво време рата ове две задруге су радиле у позајмици. Када није било хлеба у пролеће 1943. Године, па до нове пшенице, јела се проја и ту се штедело. Ујак Драга је водио рачуна да деца, која раде с њима барабар у њиви, добију довољно проје, а старијима шта остане. Његова брига за младеж била је позната, био је и доста строг и захтеван у послу; није се задовољавао аљкавим радом. Оно што је деци остало као наслеђе, била је његова педантност у раду и одговорност за оно што се ради. Касније се доста о томе говорило, сећајући се на његов лик и његово дело; четири године рата и немаштине у храни, а води бригу о две породице, својој и братовљевој, а посебна брига о мајци која је доживела шлог и дуже време везана за постељу, била је то велика жртва која се не може заборавити.

    ***

    Дан леп средина јесени и деца су на њивама, а друмом од Влајкове куће ка селу, креће се чудан коњаник; на њему је ново енглеско војничко одело, на рукавима ширити чина мајора; носи браду, а на капи је петокрака са малим крстом који виси окачен о петокраку. На путу никога није срео.
    У центру селу се нашло мало старијих људи; неколико их је било испред Милуновог дућана, а када су погледали дуж друма, уочили су овог чудног коњаника с брадом, како им се приближава. Сви су мислили да им долази четник; па ће неко од оних пред дућаном рећи:
    – Долази нам непознати, а свакако да је неки четник са брадом.
    Они, који су се нашли ту у тој близини почеше се удаљавати од раскрснице, а деда Петар Мијаиловић ће рећи:
    – Ја се ничега не плашим, идем ја к њему у сусрет и да први видим ко нам то долази.
    Није се удаљио ни тридесетак метара, па се срете са чудним коњаником, који се заустави и сјаха с коња, па се обрати деда Пери:
    – Чика Перо! Зар ме не познајеш, ја сам поп Славко.
    Деда Пера се окрете па из свег гласа повика:
    – Ово је наш поп Славко!
    Тада се окрете Славку па се њих два срдачно поздравише; а поред њих се нађоше и они који су покушали да овај сусрет избегну, не знајући ко је придошлица.
    Убрзо је цело село дознало, да је у село дошао поп Славко Ристић. Наредних неколико дана Славко је обишао своје познанике у селу и са сваким се испричао. Рекао им је да је на новој дужности у Београду.
    Деда Милан, када је чуо да је поп Славко дошао у село, одмах је отишао да га поздрави, а кад се врати кући рече:
    – Поп Славко ми је обећао да ће ми испунити дато обећање на почртку рата, и да ће ми врати ловачку пушку, коју су ми немци одузели. Кроз десет дана идем код њега у Београд по своју пушку – изговори деда у једном даху не кријући своје задовољство. Ускоро ће поново у лов, када почне ловна сезона.
    Након десет дана, деда се спреми и одлази за Београд. Већ сутрадан се врати из Београда с ловачком пушком о рамену, па исприча како је добио ту пушку:
    – Одем ја код Славка, а он ме уведе у један велики магацину; у коме су биле све ловачке пушке, сложене на повећој гомили; гледам, да би видео своју.пушку коју су ми одузели, али је нисам могао наћи међу оним пушкама. Славко ми нуди нову пушку, савремене израде, а ја од њега тражим, да ја сам одаберем сличну оној коју сам предао; па сам тако одабрао ову кају сам донео, сада сам потпуно задовољан.
    Обеси деда своју пушку на оно место иза врата своје собе, где му је дуго година висила она стара његова пушка; сад чека да лов почне. Он је ишао у лов до своје смрти, а у последњој години, са собом води најмлађег унука Томислава, коме је и обећао да ће наследи његову пушку. Тако се то на крају и догодило.

    ***

    Са Сремског фронта дезертирали су: „Тобошић“ од Танасковићи и Сергије Даниловић, овај задњи, је онај који се нећкао да уништи четнички материјал.Дуго се трагало за њима, али су се добро притајили, имали су и сигурне јатаке. „Тобошић“ је дезертирао због жена, јер је био окорели женкскарош, док је Сергије дезертирао из других мотива, или под наговору овог другог, али су заједно побегли из јединице. Убрзо су оба похватана и предата војним властима. Осуђени су, и налазили су се у Београду на издржавању казне. Сергије је своју казну издржао до краја, док је „Тобошић“ убрзо поново побегао и из затвора. Село је знало да се вратио кући, али се вешто прикривао. Дуго је трајала потера за њим. У Близини куће Живана Антонијевића, једне ноћи, убијен је Милован Урошевић. Дуго се није знало ко га уби, али се касније дознало да је на њега пуцао „Тобошић“ и убио га, док је овај пролазио преким путем поред куће. Кажу да је севнула муња, па је „Тобошић“ спазио Милована како у рукама има пушку, међутим, Милован је у рукама имао обичан колац и с њиме се поштапао, јер је те ноћи падала киша, а пут је био доста клизав. Постоје и друге приче које не морају бити тачне. Све је сада пало у заборав.
    При самом крају године, неко га је проказао, па су активисти опколили кућу Боривоја Пантелић (Пуше), док је он с ћерима био у Јовиној кафани на игранци. Дознало се да је у кући „Тобошић“, па је позван да се преда, а и да је кућа опкољена. Јавио се из куће и тражио је да ће се предати председнику НО одбора Животи Михаиловић или секретсру Зари Павловић, па је тако и ухваћен. „Тобошић“ је те вечери одведен за Сопот. У Мораку је покушао да превари људе који су га спроводили и на превару да побегне, користећи мрак, али је на месту убијен од стране лица која су га спроводила. Тако несрећно заврши живот и „Тобошић“.

    ***

    Одмах после Нове 1945. Године позвани су на мобилизацију мушкарци рођени 1927. године, јер су напунили осамнаест година. То је била и прва званична мобилизација. Међу њима сам и ја Тамо су издвојени сви који су до тада имали дужности и добровољно то радили до сада, а нису имали ту обавезу. Тако сам ја и мој колега у одбору Милан Пантелића, задржани за рад у одбору. Остали су упућени, највећим делом у Шесту Личку дивизију, као попуна, а део у Корпус народне одбране (КНОЈ). Тако се и најмлађе годиште, пунолетних бораца, прикључи НОВ и ПОЈ, а рат још траје, и учествовали су у завршним борбама до краја рата, наредних четири месеца 1945. године.
    После ових догађаја, једног јутра рано, у канцеларију општине улази чика Милан Крстић, па ми се обрати.
    – Дошао сам да те замолим да ми напишеш молбу за породичну инвалиду, а ти знаш, да сам у овом рату изгубио два сина. Ја и жена смо остарили сами, а у кући нема ко да нас издржава, Мижа је на фронту.
    – Хоћу чика Милане, зашто ти не би написао, седи ти да ми дајеш потребне податке.
    Узимам дуплу карирану хартију и срочим му молбу за доделу породичне инвалиде; заведем је у протокол, ставим у коверат и адресирам одређеном органу среза.
    – Послаћу ово, немој да бринеш чика Милане..
    Чика Милан из џепа вади тридесет динара и пружими их, а ја се успротивим и нисам хтео примити пружени новац, уз напомену:
    – Чика Милане, ја сам дужан да вам то напишем, а ти не мораш да ми то плаћаш.
    – Узми ти ово те ја частим.
    – Чика Милане, ја то нећу узети, задржи ти свој новац.
    Чика Милан види да сам упоран и нећу да примим бакшиш, спусти паре на ивици стола, окреће се и без даљег објашњења напусти просторију
    Дуго је тај новац стајао на ивици стола.ја га сигурно нисам узео. Шта је с тим било на крају не сећам се, свима сам рекао ко је тај новац оставио као бакшиш писару.
    Са Сремског фронта пристизале су нове жртве, многи су изгинули у првим сукобима, јер су били недовољно обучени да се заштите. Ја сам схватио, да није херојски погинути, већ непријатеља победити, а остати жив. У Рату се мора бити и лукав, знати се чувати, а не излагати се, па и без борбе погинути, посебно од снајпериста, а и од залуталих метака. Гинули су углавном млађи и неискусни. Тако је било доста кућа где је за кратко време на Сремском фонту изгинуло по два брата из исте куће.
    Ја сам, поред рада у општини изабран и за секретара СКОЈ-а у селу. Сада сам имао и обавезу да погинулима држим пригодан говор при сахрани. У почетку је то био невичан говор, али до краја рата и ту сам се усавршио. Нарочито сам знао да о погинулом говорим оно што је код родбине изазивало излив суза и јецај младежи. На реду је дошао и трећи син Милана Крстића – Пантелића. Он је погинуо док је захватао воду на једном ђерму, од залуталог метка или снајперисте. Што су ти људске судбине. Ни један није био ожењен, а иза те три жртве остали су отац и мајка са удатом кћерком, чији је муж, Властимир Милутиновић – Ћата, стрељан у Сопоту, тако су до краја свог живота, мајка и отац оплакивали своја три сина, али су се и поносили с том својом жртвом, посебно мајка.
    У то време у село долази доста рањеника с фронтова на боловање. Сви су имали задатак да се после одређеног боловања врате у јединицу. По селу поче реаговање, како би ја могао да иде на фронт, а на моје место би могао доћи неко од рањеника.
    Таква се прича мени није допадала, па сам осећао неку грижу савести, те једног дана, без најаве саопштим одбору, а и у кући, да идем у срез и да ћу се добровољно јавити за упућивање на фронт. За чудо мало се ко овоме успротиви, па и у кући. Долазим код Аце Ристића – мобилног официра и све му то саопштавам; а овај ме слуша пажљиво и ништа не говори. Када сам завршио разговор, Аца ме позва да пођем за њим. Одлаземо у једну просторију, где се на окупу налази повећа група наоружаних младића. Обрати се Аца једном по чину и имену и саопшти му да је довео новог милиционера у милицију. Овај само показа место где ћу спавати и нареди да ме одмах планирају за дужност. Лежем на показано место и како сам бијо уморан брзо заспим. Неко ме дрма за раме:
    – Новајлија, новајлија, хајде устај, идеш на стражу.
    – Добро!
    Скочим, обришрм очи, да би се расанио, доби пушку, а разводник ме одведе у подрум зграде пред затвор. Тамо примим дужност од стражара којег сам заменио. Дуго сам остао на стражи, дође ми смена, лежем на своје место и одмах заспим. Опет ме неко дрма:
    – Новајлија, новајлија, устај време ти је да идеш на стражу.
    Поново примим дужност и дуго оста на стражи, баш дуго. Коначно ми дође смена. Таман сам заспао, али ме трже дрмусање:
    – Новајлија уста, време је да идеш на стражу.
    – Па тек сам легао, побогу, а дуго сам и био на стражи.
    – Хајде не причај много, већ пожури на смену, да те онај не чека.
    Тако сам те ноћи, скоро читаву ноћ провео на стражарском месту испред затвора. Па ово ми је и прва стражарска дужност о чему нисам имао потребно знање. Тек сам сад схватио, колико је то напоран и досадан посао у току ноћи, па још ако неко има погрешан сат, па те целу ноћ практично држи на дужности, е то је превише. Издржаћу ја то, само сутра да види Ацу, тражићу од њега да ме одмах пошаље на Сремски фронт. Хоћу да види праву борбу; зато сам и пошао да надокнадим све што сам пропустио. Знао сам да се у борби може и погинути, али се тешим тиме да сви не гину, неко и преживи. Ујутру рано на вратима се појави Аца Ристић, па ме упита:
    – Како је било?
    – Како, целе ноћи сам провео на стражи, таман легнем, а они командују дижи се.
    – Хоћеш ли ти да се вратиш назад у село на своје радно место, или ћеш да останеш овде?
    – Ја сам хтео да ме одмах пошаљеш на фронт.
    – То не иде тако. Прво прикупљамо све у допуске јединице, а када нам траже попуну, ми им је шаљемо.
    – Е па Ацо идем у село. Све ми се чини да си ми ти ово лепо наместио.
    – Слушај ме добро. Немој да се бринеш шта други причају. Ти ниси чекао да будеш позван, већ си се одавно добровољно јавио, а своје си обавезе поштено одрадио; они који провоцирају, нису се сви добровољно јавили, већ када су морали, по сили закона; зато иди кући; поздрави чика Милана и реци му да Аца испуњава своју обавезу, коју му је дао, још док сам се склањао у вашој кућу пре годину дана.
    – Довиђења Ацо. Поздрави Мију када се видиш с њим.
    Вратим се кући, па свом деди испричам шта ми се догоди, а деда Милан ће ми рећи:
    – Па ја сам ти говорио да не идеш, а ти запео па хоћеш на фронт. Па и овде радиш за фронт, ако ти то не радиш радиће други на твом месту. Довољно је ова кућа дала жртава у Првом светском рату. Отац ти је на сремском фронту. Не слушај оне који злурадо причају.
    Ускоро сам од оца добио писмо да се његова јединица пребацује у Босну, а затим дуго нема вести о њиховом кретању. Дође и до пробоја Сремског фронта, а борбе се преносе у Хрватску и Словенију, па све ређе стижу вести с ратишта.
    Ретке су вести о погинулима, а мање је и рањених са ратишта. После пробоја Сремског фронта, Немци одступају према Загребу и Словенији; у позадини се чешће одржавају зборови, власт се учвршћује а живот нормализује.
    Пролеће, почетак маја 1945. .године, време топло, њиве засејане и увелико се обављају пољски радови. У овим радовима учествују жене и пристигла деца. Мушкарци су још у јединицама Југословенске Армије. Воде се задње борбе за ослобођење земље од окупатора, али и од њихових слугу. Слуге окупатора се повлаче заједно са немачким трупама ка западу. Настоје да избегну одговорност за недела, која су починили своме народу. По селима мало је млађих мушкараца, већином су то старији људи, на чија су плећа пали тешки ратарски послови, а и организација нове државе.
    У градовима и насељима војници и официри, сада у новим војничким униформама. Официри и подофицири са јасним ознакама чинова из ратног периода. Живот се потпуно нормализовао. Остао је само осећај да се негде у даљини, али се то више не чује, воде последње борбе, за коначно ослобођење замље.

    ***

    Завршавам посaо око стоке и нађох се испред штале, а огласише се црквена звона, која су дуго звонила, а у исто време и звук звечке, а тим се сигналима објављују крупни догађаји у селу. Дуго траје ип пуцњава; а људи се довикују и један другога обавештавају да је рат завршен.
    Одлазим у подрум, где сам чувао шест немачких бомби, па износим три и код штале их припремим. Проверим да нема кога у близини, па једну за другом активирам и све три баци у башту испод штале. Одјекнуше снажне детонације на нашем брду. Овим сам се и ја придружио општем слављу. – рат је завршен – одјекују гласови по целом селу.
    Претходне ноћи пала је киша, па је земља доста натопљена мајском кишом, а рано сунце брзо испарава земљу, па се добија осећај, да земља испарава људску крв, проливену током четворогодишњег рата – такав сам осећај имао тог тренутка.
    Много година касније сам се сетио тога и често се враћао у мислима на тај дан. Да није било тог осећаја ни ово не бих написао.
    Од оца дуго нисмо добили писмо, као ни друге породице, из којих су борци заједно с оцем, немају свежих вести о својима. У себи се често питам да ли је жив и где се сада налази. Какав је то осећај и зебња окупирала мене и зашто сам забринут? Пребирам протекле догађаје, па одједном закључујем: вратиће се само они који остану живи и дочекају крај рата. Који погинуше у рату, њих се требамо сећати с дужним поштовањем. А истог момента се сетим свог прадеде Анђелка, када се рањен вратио из турског рата, али се није вратио њгов млађи брат, који је у том рату погину.
    Улазим у кућу, где су ми спавају млађа браћа и сестра, гласно их будим:
    – Устајте! Рат је завршен. Тата нам се враћа кући, ако је крај рата дочекао жив. Само да нам се јави да знамо.
    Време је да идем у канцеларију и да завршим дневне послове, па ми се сада доста жури, а и да би тамо присуствовао општем слвљу.
    Окупило се доста људи у центру села, а председник Месног Народно-ослободилачког Одбора, окупљенима саопштава да су Немци капитулирали, и да је рат завршен. Присутни су то бурно поздравили. Настало је опште славље, а на лицима окупљених сељака засија задовољство, што је коначно после четири године патњи рат завршен.
    Сутра дан ново саопштење: немци су продужили са отпором на нашој територији, како би избегли заробљавање од нашим јединица, па се тако на тлу Југославије и даље води рат. Беже према Западу како би се предали западним силама, а управо будућност је показала да су били у праву. Крупан олигархиски капитал светског хегемона брзо обнавља Немачку, како би се заштитио од источних „савезника“ у рату, које су преко ноћи претворили у своје противнике, и настаје време хладног рата између „ратних савезника“. Непријатељ број 1 за крупан капитал Запада био је комунизам. Много касније, показало се, када је „претао комунизам да постоји“, сукоб је настављен и још траје.
    После неколико дана коначно је и на просторима Балкана Немачка капитулирала, па је рат коначно завршен.

    ***

    Прође недељу дана, а мене позивају у срески Комитет СКОЈ-а. Окупили су се омладинци из свих села, а секретар Комитета Јовица Мишковић (кога су омладинци једноставно звали мали Јовица), објасни сврху окупљања. Овде ће се вршити припреме за ношење прве Титове штафете 25. Маја 1945. године у ослобођеној земљи. Први учесници штафете из среза, у току припрема, спаваће у згради Комитета. Увежбаваће трчање, како би стекли неку кондицију.
    Припреме су се одржавале на главном путу. Поред трчања увежбаван је поступак код пријема и предаје штафетне палице.
    На Дан 25. Маја, са омањим камионом развозе нас на путу Ђуринци – Ковиона, а то је цела траса пута који пролази кроз територију среза космајског. Ја сам распоређен на половини пута Ђуринци раскрсница пута за Поповић. Траса је нешто мања од хиљаду метара. Оставише ме самог на путу. Дуго сам чекао наилазак штафете. Почех бити и нервозан, па шетам горе доле, али увек се враћам на оно место. Поглед ми је увек окренут према југу, одакле очекујем долазак штафете.
    После неког времена спазим да ми прилази друг који ће ми предати штафету. Њега прати камионет са групом омладинаца и заставама, који уз песму прате кретање штафете.
    Сачекам носиоца и неко време трчим заједно с њим и у том заједничком трчању примим штафету, а онај престаде трчи. Дишем пуним плућима, са уздигнутом главом и десном руком у висини груди у којој чврсто држим штафетну палицу. Штета, што ме у том моменту нико није снимио, па би ми та фотографија много значила данас. Трчим, а замном онај камионет и распевана омладина; какав диван призор. Природа се постарала, и да време, тог дана, буде лепо и омогући ову прву манифестацију у слободној отаџбини. Осећао сам да ово обављам у интересу Отаџбине, чија је будућност најављена. Убрзо спазим друга на путу, коме предајем штафету. Учини ми се да је цело време протекло као трен, а ја сам хтео то да продужим. Поред мене трчи друг, коме предајем штафету; а он настави ја се придржим онима на камионету, па уз песму, с осталима све до Ковионе, где су је преузели омладинци грочанског среза.
    Камионет нас врати назад у Сопот и наставили смо славље. Пред крај дана вратио сам се кући. По доласку сам морао до детаља причати где сам то ја био и шта сам тамо радио недељу дана.
    Вести о оцу чули смо од других, који су се јавили својима; на крају и од оца добили смо писмо; послато поштом из Босне; у коме детаљно описује свој пут од Брчког – Цеља – Лике до Сарајева, одакле се и јавља. Каже да му се јединица враћа у Србију и биће смештена у Крагујевцу.
    После прве прославе ношења штафете одржана су два митинга, један у Младеновцу, други у Сопоту. На њима су говорили познати прваци покрета овог краја. На оба су говорила браћа Марковић из Поповића, Мома и Дража. Ја сам их обадвојицу добро познавао. Познајем добро и познату партизанку овог краја Божидарку Дамњановић – Кику, познатог теренског радник у току целог рата. Било је и других првака из Србије, који су говорили на овим митинзима. На митинге се одлазило организовано. Ношене су пароле, заставе, певане су партизанске песме, народ је прихватио привремено руководство, које је изабрао још у току рата.
    У овом периоду сам имао много задужења, која сам добро обављао, али нисам занемарио и рад у свом домаћинству. Посебно смо организовали помоћ породицама настрадалих у рату, а пре свих ујацима, јер је млађи ујак погинуо а старији се још није вратио из заробљеништва. Осећао се њихов недостатак јер се мушка радна снага свела на децу, невичну и слабачку, јер су сви углавном били малолетни, па се морало доста уложити напора у раду на њиви, да би се пристигла летина прикупила на њиви, а ујака Драге и оца нема па ни ујака Славољуба, још се није вратио из немачког заробљеништва.
    Пристигла су деца и доста помажу, а њихове детиње године протекоше током рата и нису имали право детињство, рат у његовом најокрутнијем делу, узео им је то детињсто, као да га и није било.
    Некако у то време умрла је и Дада Обренија, мајка моје мајке. У моменту смрти имала је тринест унучади од два сина и две кћери. После њене смрти рођено је још двоје, тако да је иза ње остало укупно петнест унучади. Дуго је боловала, још као младу, коју је задесио шлог и лежала у кревету све до своје смрти. На њеном испраћају окупило се доста света, што сељака, а највише ближе и даље родбине. Дада Обренија испраћена је на достојанствен начин, дуго жаљена, а никад не заборављена.
    Некако, одмах после њене сахране, из заробљеништва се врати и ујак Славољуб који није знао за смрт брата, а ни мајка га није жива дочекала. Умрла је пред његов долазак. Како се он осећао, тешко се могло докучити. Доста дуго је само ћутао. Био је добар радник, а његов долазак је ново освежење на њиви. Захтевао је квалитетан рад, боље залагање и одговорност, нарочито од ново пристиглих радника – своје деце.

    Из среза стиже обавештење, да ће се на Космају одржати Прва велика прослава 7. Јула 1945. године, као Дан устанка народа Србије против окупатора. Кад сам то саопштио укућанима, а деда Милан ће рећи:
    – Идем и ја на ту прославу; хоћу да то доживим лично; а неко треба да буде и код коња, и да на њих пази, док ви будете тамо где ће се прослава одржати.
    – Добро деда – рећи ћу ја ти и Мица, повешћемо још шесторо, колико има места у фијакеру.
    Ја, као секретар омладинске организације, имао сам доста задужења око организованог одласка на ову прославу
    Раније, опремим фијакер, спремим храну за коње и привеза то позади за фијакер, прежем коње и полазимо на пут ка Космају. Брзо смо изашли на главни пут: Сопот – Космај, а био је претрпан колима са сточном запрегм. Све се крећу ка Космају, најчешће у две колоне, јер се у супротном смеру нико не креће.
    Убрзо позади нас су се чуле сирене, а кола са сточном запрегом су се строго померила у десно. Прођоше кола са војницима, а они су показивали да се кола склањају с пута и зауставе. Иза њих на повечем одстојању наилази црна отворена лимузина, а за њом још неколико. У оној првој, на задњем седишту седео је високи официр са шапком у плавој свечаној униформи с црвеним реверима па док су пролазили поред нас, деда ће рећи:
    – То је Тито.
    Тада сам први пут видео Тита, који мало пре прође у отвореној лимузини поред мог фијакера, а народ је спонтано клицао Титу. Тито је насмејан поздравља раздраган народ махањем руком. Чим је прошла колона лимузина кренула је и колона фијакера и других кола. Стигли смо до Тресија и скренули лево ка Хајдучкој чесми, у подножју Космаја. Кад смо прошли вашариште, деда ће ми рећи:
    – Одабери погодно место поред пута и заустави коње. Немој да се много увлачиш у планину; видиш да се сви на овом простору размештају. Одавде ви идите пешице.
    – Још ћу мало навише, да пронађем неки хлад, да коњи нису на сунцу.
    Пронађох погодно место поред пута и ту зауставим. Ослободим коњима потеге и положим сена, деда оста код фијакера, а ми се упутисмо уз планину ка месту где је у једној ували, са леве стране пута, подигнута пространа бина. Људи се групишу на оним падинама, да свако добро види бину. Околина је озвучена бројним звучницима, из којих се чује музика и партизанске песме, које су емитоване преко разгласа. Нађосмо и ми погодно место, па се сместисмо под једно дрво у хладовину.
    Тачно у десет часова на бину излази локално руководство, а убрзо се појави и Тито. Већина присутних је први пут видела Тита. У то време није било телевизије, а многи нису штампу читали, и тако се ова огромна маса света овог краја, први пут среће с Титом у овој шуми планине Космај. Догоди се то у периоду топлог лета, али је овде било пријатно и време и атмосфера.
    Неко од локалних руководиоца поздрави присутне и најави: Први јавни наступ и говор Титов народу овог краја. Тито је надахнуто говорио, евоцирајући главна ратна догађања. О будућности земље јасно је наговестио све оно што се касније и догодило. На крају је рекао и извинуо се што ће нас напустити, јер жури у Белу Цркву код Крупња, а тамо га чекају.
    Титов говор народ је пажљиво саслушао. Ја сам дуго у својој глави претурао све оно што сам тада од Тита чуо, а он је наговестио дуготрајну борбу да се земља обнови. Позвао је да свако да свој допринос према својим могућностима у тој обнови. Само у слози и заједничким снагама може се превладати немаштина и обезбедити бољи и срећнији живот.
    Касније, као секретар скојевске организације, с много више детаља, говорио сам о овој прослави.
    После Титовог одласка, ређали се други говорници. Неки су пажљиво саслушани, али маса поче да губи стрпљење, међу собом почеше да разговарају, а младеж да се шетка, па се убрзо заврши са говорима. Други део прославе, обогаћен је наступом културно-уметничких друштава, и на крају народно весеље. Нисмо дуго остали, јер је превалило подне, а деда нас је стрпљиво чекао, да му испричамо детаље, шта се у шуми догађало. Када смо стигли, ја се обратим деди:
    – Био си деда у праву, онај, за кога си рекао да је Тито, заиста је био Тито, он је и најдуже говорио, отишао је одавде у Белу Цркву на сличну прославу.
    – Видео сам га понови, прошли су поред мене. Ја сам их поздравио, а они су ми махали.
    – Морамо што пре да кренемо, немамо где коње да напојимо. Треба да се извучемо из ове гужве, пре него што и други крену кућама – рекох ја.
    Убрзо смо се нашли на путу ка кући, а ја сам успут деди дуго причао о ономе што сам чуо од Тита. Овај догађај препричаван у кући, а и у селу.

  73. TРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
    – Наставак

    У то време, доби решење, постављен сам за писара у одбору од 15. Маја, од када ми је почео тећи и радни стаж и за свој рад добијао сам плату. Сад сам се другачије односи према послу, јер сам имао звање службеника, па на време долазим на посао, и увек први, а напуштам задњи. Стижем ја и послове у кући да обави, наравно уз помоћ осталих.
    Давно су ми сељаци донели писаћу машину, која је била скривена у некој слами, када су партизани запалили зграду бивше општинске власти. Машина је била толико прљава од плеве и прашине, да би је многи бацили, пре него би сели да на њој пишу. Ја сам је стрпљиво чистио, а на крају је подмажем уљем за шиваће машине. Могла се употребити. Почео сам да куца мање дописе среском одбору. Писао сам с два прста, али полако и тачно. Недостајало је једно слово, па сам то место остављао празно и попуњавао мастилом. Из дана у дан све сам боље писао. Обратим се секретару одбора, деда Зари:
    – Деда, ја би ову машину носио у Београд, код неког мајстора да је о свом трошку оправим, биће ми лакше да пишем на машини него руком. Већ сам овладао техником, а доста брзо и пишем.
    – У праву си, носи ти њу на оправку, плати, али донеси рачун, средићемо да се то плати општинским новцем.
    – Деда! Да идем сутра, што пре, тим боље.
    – Право велиш, иди и задржи се док је не оправиш.
    – Већ знам где има тих мајстора. Негде око Зеленог Венца, па када се пође пролазом према Робној Кући Митић, видео сам стару писаћу машину у излогу.
    Када сам пошао кући, понесем и писаћу машину, а сутра дан одлазим за Београд. Није била лака за ношење, али сам ја и тај проблем решио. Долазим код стрица и стрине, који сада станују у једној лепој згради на Сењаку, па ближе Топчидерској Звезди. По подне полазим у град носећи ону тешку писаћу машину. Идем право тамо где сам запазио радњу прецизног механичара. Улазим и човеку објасним одакле долазим и ко је власник старе машине. По изгледу, мајстор се видно обрадова. Или није имао посла, или сам му се свидео како говорим, па ми мајстор рече:
    – У реду, одмах ћу да је узмем у рад, а ти дођи сутра око подне, биће готова, нема ту много ни да се ради, то су јаке машине и могу дуго да издрже.
    Наредног дана, у заказано време, појавим се код мајстора, а мајстор ме дочека весело:
    – Завршио сам, подесио слова, очистио и подмазао, немаш бриге, служиће те она дуго и добро.
    – Колико сам дужан?
    Мајстор није био скуп, па ја нисам хтео да потражи рачун, сносићу ја те трошкове, мени ће она добро послужити. Платим мајстору, па се срдачно опростим од њега. Одлазим код стрица, тамо ручам, па вечерњим возом вратим се назад на село. Сутра дан сам на радном месту, па се обратим деда Зари:
    – Када будеш први пут ишао у срез, потражи више хартије за писаћу машину, неко индиго и траку за писаћу машину, јер је ова пропала, па се слова једва разазнају.
    – Напиши ти мени шта да ти донесем, да ја не памтим.
    – Хоћу деда, написаћу ти.
    Одмах саставим списак потреба за канцеларију, а снабдевали смо се потрошним материјалом за канцеларију из среза. Кад сам састављао списак потреба, ја сам био веома шкрт у захтевима. Нисам тражио ништа више него само оно што ми је требало тог момента.
    Наредног понедељка врати се деда Зара из Сопота и донесе више него сам написао у оном списку. Сада машина много јасније пише, а слова су подешена. Свако слободно време вежбам писање. Пишем са три прста на свакој руци, то сада иде брже, водим строго рачуна да ми се не поткрадају грешке. Обратим се деда Зари:
    – Ти мени издиктирај текст, ја ћу скицирати на папиру, а после ћу га прекуцати машином, ти мораш добро прочитати како сам ја то написао, да нам се не поткраду грешке, пре него га потпишеш ти и председник..
    – Добро, добро. Немој да бринеш. Добро ти то пишеш.
    Сваки следећи допис био је боље обликован. Ја сам се усавршава, све ми је уредно; тренутно сада преписује податке из црквених књига у нове обрасце књиге рођених и умрлих, а у томе ми помаже много Моша Милунов,.а Милан Пантелић не долази више у канцеларију да ради, његов стриц је порадио да га бирају за одборника, али га у канцеларији замени Моша; који сада волонтира, па смо ја и Моша данима преписивали податке у нове књиге.
    Дође писмени позив секретару да иде у срез, а тамо ће се радити на изради буџета општине за наредну годину. Зара ми се обрати:
    – Иди ти место мене, брже ћеш ти то и боље схватити него ја, а довољно си бистар и писмен за ове ствари..
    – Деда, па ја први пут чујем за тај појам буџет. Шта му је то?
    – Знам да се ради о планирању новца за наше потребе, за наредну годину. Схватићеш ти то брзо.
    – Добро.
    Одлазим заказаног дана у срез, а на окупу, у већој просторији, има преко двадесет људи. Проверавају ко је све дошао. Прозваше Зару, а јавим се ја.
    – Где је Зара?
    – Он је мене послао да га заменим.
    – Добро, буди пажљив, па му све пренеси што чујеш овде.
    Поделише обрасце и један за другим објашњавају како се попуњава. На скуп су дошли углавном секретари одбора. Скоро да нема ни једног писара. Постављају се питања, дају потребна објашњења, па то подуже потраја.
    Схватио сам шта се од нас тражи, па сам за свој одбор, оловком написао пројекат буџета општине. Како ко заврши одлази код службеника и с њим дорађује свој концепт. Онако како је ко завршио одлази кући, носи са собом онај концепт буџета, па ће то да размотри одбор и састави буџет за наредну годину. Тако сам и ја овладао и овом операцијом за коју сам први пут чуо.
    Појавише се у селу и војници из очеве јединице. Долазе на неколико дана. Донели су и писмо у коме отац пише да ће ускоро бити демобилисан као старије годиште. Налази се у крагујевачким Шумарицама под шаторима.
    Одлучим да обиђем оца. Како сам одлучио тако сам и своју одлуку спровео. У том правцу нисам путовао даље од Младеновца, а сада одлазим у мени непознат крај, али ћу се снаћи као и досада. Већ наредног дана стижем у Раљу и чекам воз према Нишу. У возу међу цивилима има доста униформисаних лица. Ту је и једна млађа жена у униформи. Нисмо дуго путовали, а ова жена, доби напад епилепсије. Путници се почеше удаљавати од несретне жене и нико јој не прилази. Прилазим јој да би је сместио да легне на седишту. Први се пут срећем с особом оболелом од епилепсије али се нисам уплашио. Жена је грчила своје танке прсте, на устима јој се појави пена подуже је остала у том грчу. Ја јој исправљаом згрчене прсте и водим рачуна да не спадне са седишта. После извесног времена напад је попустио, а несретна жена је гледала око себе збуњено. Види се да није свесна онога што јој се догодило, али је остала прибрана. Била је тужна што се видело на њеном лицу. Овај напад ју је доста исцрпео. До Лапова сам јој правио друштво. После извесног времена знатно се опорави и била је нормална особа и ја сам се осећао пријатно, а њен младалачки лик никада нисам заборавио.
    У Лапову преседам за Крагујевац и стижем у непознат град. Имао сам податак да се отац налази у Шумарицама. Знао сам назив јединице, али где су те Шумарице, за то ћу се морати да распитам. Ишао сам једном дугом улицом, а са војничких кола зове ме неки војник по имену. Заустави коње, а ја му прилазим и одмах сам га препознам, био је то Драгослав(Даца) чика Драгољуба Ивановић. У истој је бригади с оцем и објасни ми како да пронађем њихову јединицу, а он мора на железничку станицу по неко следовање. На крају он рече:
    – Иди овом улицом право, па кад изађеш из града, продужи, с леве стране је шума, то су ти Шумарице, чика Миладин је остао у логору, док су други отишли на војничку обуку, наћи ћеш га тамо – рече ми Даца.
    Продужим, како ми је објашњено и идем оном дугом улицом, са десне стране наиђем на поље. На том пољу постављене су неке препоне, а неколико јахача увежбава коње у прескакању препона, међу њима препознајем свог исписника Богдана(Боју) Милића, па се срдачно поздравишмо. Богдан је један од учесника сутрашње приредбе, па ме позва да сутра дођем на коњичку приредбу. Објасни ми и да ће ме то интересовати. Тачно, ја никада нисам био на оваквим приредбама, а имао је прилике код Цареве Ћуприје да посматраm са стране ову врсту спорта.
    Богдан припада Шестој Личкој дивизији. Не знам тачно где се налази чика Миладин, а многе сам сретао, па су причали и за њега, али га нисам видео – објашњава ми Богдан. Ја му обећам да ћу сутра сигурно доћи да посматра њихову приредбу. Опростим се од њега и продужим путем како ми је објашњено.
    Када сам дошао до шуме и видео прве шаторе, упитам за очеву јединицу. Рекоше ми да је навише и да иде даље. Морао сам још два пута да пита и коначно се нађем на улазу у логор Прве Југословенске бригаде, формиране у СССР-у. Спазим оца, код оближњег шатора, како мери и подешава неко пруће, па са њега скида кору и слаже на гомилу. Отац није имао појма да ћу ја доћи, а.кад ме угледа остави алат и пође ми у сусрет:
    – Откуд ти сине? Шта те доведе овде?
    – Дошао сам да те видим тата. Много сам те се зажелео.
    Срдачно смо се поздравили, па смо наставили да један другога информишемо. Оцу сам говорио све појединости код куће, а отац ми укратко исприча шта се догађало по завршетку рата и где су све били, па ме отац упита:
    – Колико мислиш да останеш?
    – Па дан- два, не могу више.
    – Спаваћеш самном у мом шатору.
    – Добро тата, обећао сам Богдану Милићу, да ћу сутра ићи ту на игралиште, да посматрам коњичку приедбу.
    – И нама су рекли да ћемо ићи на ту приредбу. Видиш чиме се ја занимам? Доказао сам се да умем да уредим војнички логор. Осекао сам ово пруће, па ћу с њиме да обележим простор сваког шатора. Онде сам од разобојних малих камења написао паролу. Због тога ме ослоађају обуке, да им улепшавам логор. Мом старешини се то свидело. Ови из бригаде стално обилазе логор и прогласе најбољу јединицу која уреди свој део.
    Поподне отац ме одведе код команданта бригаде и упозна ме с њим, а у исто време потражи дозволу да могу боравити с њим у шатору, док се налазим у посети. Команант му одобри, па смо дуго седели пред командантовим шатором и разговарали. Командант се презивао Срдић а име му је било Марко. Мени ни на крај памети није тада пало, да ћу се, после тридесет година, наћи на служби заједно с његовим синовцем Веселином, и да ћу се дуго дружити с њим
    Сутрадан сам био на приредби и уживао гледајући спретност јахача у прескакању препона. Ово сам до сада видео само на филму, а сада то гледа уживо. Волео сам да јаше коња, али увек без седла. Сада посматрам Богдана, како има лепо спортско седло. Да ли ћу и ја икада појахати коња на правом седлу – размишљам у себи, док посматрам оне такмичаре. Тада нисам себе могао замислити да ћу, после пет година и сам бити јахач, такмичар и руководилац Коњичког клуба „Добричево“ у Ћуприји.
    Наредног дана сам обилазио Крагујевац уздуж и попреко, нисам имао представу, да ћу се, после двадесет и три године, наћи на служби у овом гарнизону, као командант једне артиљеријске јединице. Трећег дана одлазим кући. Опростим се с оцем и његовим друговима, па возом до Лапова, а другим до Раље и стижем кући. Код куће сам био пун причи, о оцу и другим сељацима, које сам сретао у Крагујевцу. Мајка се посебно интересовала како отац изгледа и да ли је здрав. Није ни чудо, па они имају по тридесет осам година, па је она једва чекала његов повратак, али, ни сама није зна како то да испољи. И отац се код мене интересовао како му је Златија. И он је осећао велику потребу за њом. Ближи се годину дана како се нису видели.
    Отац је пред крај августа демобилисан и врати се кући Наредне године, двадесет осмог јуна(1946) мајка је родила, још једног, најмлађег брата Миливоја, који поживе двадесет девет година, није се женио и умире од леукемије, оставио је за собом збирку својих песама и велику колекцију слика уљем на платну. Био је самоук песник и сликар, чија су дела брзо била запажена.
    Од септембра месеца врше се припреме за прве послератне изборе. Ја сам имао доста посла око сређивања бирачких спискова. Одржавају се чести састанци и врше договори о избору најбољих кандидата за локалну власт. Био сам доста ангажован, јер сам у исто време био и секретар СКОЈ-а. Милан Пантелић је отишао за Београд, а то је урадио и Моша Милунов, који је отишао да продужи школу, тако да сам остао без стручне помоћи, а много се морало руком писати. .
    У селу је тешко наћи човека с лепим рукописом, а све се пише руком. У то време, на одсуство, из војне академије, дошао је Будимир Максимовић – Буда. Био је писмен и веома је лепо писао. Неколико дана Буда је самном сређивао бирачке спискове села.
    Једног дана у канцеларију улази стриц Рајице Николић, па ми се обрати:
    – Ти имаш школу, сигурно да нећеш остати у селу. Мој Рајица има само основну школу. Ти знаш да је ратни инвалид, јер је рањен на сремском фронту. Нека мој Рајица долази код тебе, а ти му показуј како се ту ради, па му уступи то место.
    – Хоћу чико, нека само он долази, а ја ћу му све показивати и припремићу га да ме може заменити. Нека долази да научи да пише на писаћој машини, онда му није важно кавав му је рукопис.
    – Бићу ти вечито захвалан, ако му помогнеш да заузме твоје место.
    – Око нове године, ја ћу напусти село. Слободно му реци да се потруди, како би се што боље припремио, и да ме сигурно може заменити..
    Радомир, стриц, који се залаже за Рајицу, а и његов отац били су поштени, и људи с мало земље, а петоро у кући. Са његовом ћерком Новком, ја сам, у трећем разреду основне школе, седео заједно у клупи. Већ сутра дан Рајица долази у канцеларију. Ја објасним деда Зари своју намеру, а он на то није имао ништа против. Ја с Рајицом делим послове. Рајица је био простосрдачан, али врло вредан и упоран. Слушао је и учио. Свако слободно време куцао је на писаћој машини, а ја сам га подучавао, користећи се својих искустава. На овом радном месту Рајица остаје све до свог пензионисања.
    Приближавају се новембарски избори. Били су познати кандидати за посланике срезова: Мома Марковић за смедеревски, Дража Марковић за космајски а Божидарка Дамњановић – Кика за младеновачки. Кандидати су често обилазили села, увек заједно у групи.
    Бирачки спискови су сачињени, а први пут су гласале и жене, а то је био велики преокрет у новој демократији. Занимљиво је, да се утврди и чињеница, да после окупације, престало је постојање бивших буржоаских политичких странка. Руководства тих странака, који су били и веома богати, заједно с монархијом напустили су земљу, али с доста капитала, или су капитал благовремено пребацили у иностране банке. У иностранству су се окупљали, и далеко од свог народа, кројили његову судбину у току рата, па наставили и по његовом завршетку, али сада, најчешће, као опозиција актуелној власти. У земљи је остала Комунистичка партија, која је била прогањана и забрањивана у краљевини Југославији, до окупације, а у току окупације су је прогањали окупатори заједно са својим слугама, који су представљали малограђанске партије. Обичан свет се политички сврставао у два табора. Највећи број је подржавао партизански покрет, којег је повела Комунистичка партија Југославије, а мањи број се приклањао слугама окупатора свих боја. И у таквим се околностима и рат завршио.
    Први послератни избори су заказани за 11. Новембра 1945. године. На бирачким местима су биле две кутије. Гласало се куглицама. Једна кутија је била за посланичког кандидата док је друга представљала опозицију, и одмах је народ. назва “ћорава кутија’’
    На дан избора, биралишта су обилазили кандидати за посланике, а у село су дошли и страни посматрачи, који су пратили изборе. Цео дан се у центру села окупио велики број људи, жена а највише омладине. Играло се без музике Козарачко коло. Страни посматрачи су били окићени венцима од свежег цвећа, па су се и они, с кандидатима и омладином нашли у колу. Све се ово спонтано догађало.
    Деда Милан је прикупио све укућане и зајено су изашли на биралиште. Из куће је дошло пет гласача, а ја шести био сам од јутра у селу и гласао међу првима. Чим се деда појави око њих се окупише новинари. Снимали су ту групу од три жене и два мушкарца. У наредном броју „’Гласа“ изашло је неколико наших фотографија са дединим. интервјуом Дуго је он чувао те новине и показивао сваком госту који дође у кућу. Новине су остале у кући после његове смрти.
    Увече, по затварању избора, утврђен је огроман број куглица у посланичкој кутији, а само седам куглица у оној „ћоравој“. Докони почеше трагати ко су ти који су те куглице убацили у ону ћораву. Свако је тих седам куглица приписивао ономе, с ким је био у завади. Тако остаде да се никада није дознало ко је дао глас опозицији, нагађања су остала све до наредних избора, људи су се са тим забав-љали, да би утрошили време, а многи користили да збијају међу собом шале.
    Много касније, а после Петооктобарског преврата 2.000. појавило се више написа у штампи који су ове изборе клеветали и свашта о њима писали. Називајући их недемократским.
    Избори су управо били народни плебисцит и по демократичности и условима гласања с коро да су једни од најдемократскији избора, а што их нападају противници старог режима и посебно снаге колаборације, то је сасвим разумљиво. Историски гледано ове изборе је припремала власт изашла из револуције и општенародне борбе противу окупатора, нису наметани са стране нити су били оспоравани. Резутате избора потврдили су победници у Другом светском рату, када се мислило да је за увек нацифашизам отишао у историју. Ту смо се преварили. Нацифашизам је преживео у средини која је по завршетку тог рата обновила и омогућила привредни раст земаља које су рат изгубиле, а које нацифашизам и даље гаје у својој средини и он ће представљати нову светску опасност и бити покретач или боље рећи настављач опше народног сукоба.

  74. TРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
    – Наставак

    Проблем, а у Србији више година криза је зауставила потпуно домаћу производњу, јер је лакомислено прихватила и дозволила неконтролисан увоз стране робе и услуга, занемарујући домаће.
    Србија и српска економија не могу тражити спас у економијама које су јој својевремено и завеле блокаде, санкције и на крају је бесомучно бомбардовали два месеца, уништавајући кључне објекте, да би се после тога појавили као спасиоци – али алави и незасити, којима је лично ближе него наше. Они нам не могу бити никакв узор и тамо, на ту страну, погрешно је тражити спасиоца, јер га тамо нећемо ни наћи.
    Многи се међу нама питају како даље?!
    Криза која је захватила и Србију постала је чињеница и морамо то схватити и живети у тим условима.полазећи од тога да смо се више пута нашли у сличним проблемима. Овај пут се морамо окренути властитој мудрости. Не орећући се државама одакле је криза преливена на наше просторе, тражити другу страну мање захваћену кризом. Крупан капитал и Налазимо се у времену велике светске монетарне кризе која је захватила Планету. Центар одакле је криза кренула налазио се у САД, да би се убрзо пренела на ЕУ и земље њеног окружења које су увучене у овај вртлог управо у време када су се монетарно и економски везале за систем који је већ у кризи.
    Управо се ова криза претворила у економки суноврат који траје преко пет година, захвати многе земље, а неке доведе до еконоског слома, без изгледа да ће се брзо завршити. Они који све то посматрају са стране закључују да је ову кризу изазвао олигархијски капитал и мегаломански захтеви великих корпорација, који су нас дуги низ година гурали у воде потрошачког друштва и смишљено плачком зидали цене и свој профит, осиромашили обичан потрошаћки свет и довели га у дужнику кризу кога су гурнули у сиромаштво и глад. Многе се књиге пишу, велики број душебрижника и криваца за настало економско стање, јер су својевремено исти били и најважнији саветодавци у развоју светске економије која се сада руши.
    За мале економије попут српске, која је и сама велики дужник од позајмљеног капитала који је омогућио лихварима и незаситим приватним скоројевићима да у трци за профитом, а не размишљајући о ономе што их може снаћи гурнули су зељу укризу. Да обезбеде своју моћ развијали су производне и прометне фирме које су постале зависне од светске економије, која је сада у кризи и живимо у сенци економске катастрофе, коју не може спасити само новац. Покидане су многе економске везе, фирме су банкротирале и излаз траже у отпуштању радника, па је светска незапосленост постала и светски фирме не штити, окренути се незапосленима и гладнима, њима омогућити да раде, обезбеде да не гладују, и да сами граде свој животни стандард, постану одржива средина, способна да производи, прерађује и пласира, пре свега, на свом ужем подручју, довођењем потрошача на то подручје да се снабдева јефтинијом и квалитетнијом робом. Постепено се избори за квалитет производа који ће постати тражен на тржишту. За те услове треба законским актима стимулисати, уз мања почетна улагања, јер ако би се тамо уложио већи капитал убрзо би се та средина изродила, а ефекат се неће постићи.
    Недавно сретох младог човека који у оближњој копирници штампа своју књигу. Питам га шта је завршио, а он рече да је завршио пољопривредни факултет у Земуну. На питање који то смер, одговор је био воћарство. Изјави да нема посла, а када са му понудио да се упозна са условима скоро регистроване фирме на једном подручју у околини, где се траже стручњаци који би са малим улогом и својим знањем на простору где је пољопривредна производња готово стала, покренули производњу и прераду, одбио је то, рекавши да га само занимају велике фирме. Вероватно мислећи да ће такав посао може наћи у Београду (када се паркови буду претварали у воћнаке, а Теразије буду разоране). Дуго ће такви залутали стручњаци лутати, а када престаре њих нико неће запошљавати. Тражиће се млађа радна снага која ће у дужем времену стварати власнику профит.
    Садашње наше време у периоду кризе и великих проблема постаје веома важно и тражи да се предузму кораци ка потпуном и реалном опоравку, које већина мисли да знамо или знамо али ништа не предузимамо. Назире се један неповољан тренд у превазулажењу кризе великих сила, сличан оном из тридесетих година двадесетог века, иза које се прибегло трци у наоружању, подизање тензија и припремање рата који је избио на самом крају кризе у Европи Зар вошегодишњи локални ратови и криза изазвана на многим просторима од стране американца, користићи се пљачком и поробљавањем других држава богатих стратешким сировинама, све под лажним и измишљеним разлозима, док и сами нису постали зависни и високо задужени, јер им пљачка није покривала трошкове ратова, које воде на свим континентима. Трка у наоружању, с циљем да се и противник изазове да и сам учествује у тој трци, американци су увек полазили од свог лихварског капитализма који им је омогућио да учествују у стварању војне надсиле, гурајући друге народе да им попуњавају бројне фаланге распоређене на многим стратешким тачкама на Планети у тежњи да их нико у томе не претекне, па ако треба ратовати ратоваће без милости. Зар се таквој творевини може веровати? Може, само малоуман и сличан њима, који је спреман да им служи. То је највећа опасност која се може изродити после овако дуготрајне кризе која дрма многе земље.

    Пажљиво слажући коцкице садашњег времена долази се до разумног закључка: да потомци оних у чије је име извршен злочин, и потомци предакаи су у њихово име вршили злочин, враћају нас у прошлост. Посебно се то догађа у Србији, па нас скоројевићи жељни власти, славе и моћи то наметнуше. Долази до притисака и лажног помирења. С тим су нас вратили у период 19. и 20. века, када нам намећу иконографију и раскол прошлости, и Србију вратиши, по свим питањима, у прошлост, сиромаштво и беду, а то се догађа и другим зељама. То је део настале кризе, не само монетарне и економске, већ правне и кризе морала.
    Добро треба утврдити ко су ти који нам у садашњости то намећу. Њима ни под којим условима не давати подршку и организовано их уз примену права и правде треба им се супроставити. Они су међу нама, у лажним институцијама веома повезани и чине злочин над народом и државом. Такви најчешће припадају онима који ради своје удобности и ускогрудог односа чине то у свом интересу. О таквим људима је давно изречено:

    “И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“

    Марко Тулије

    Нисам случајно изабрао ову мисао која је остала иза Римског државника, правника и филозофа. Ово је место закључка и порука србима, да није застарела ова порука Марка Тулија, изговорена пре 2000 година.
    Сврха овог мог размишљања јесте да зауставим све што је за србију деструјтивно и што ће нам сметати у опоравку коме тежимо. Тако ћемо стварати амбијент новог препорода не оптерећеног прошлошћу и ослобођеног туђег туторства који нам се веома упорно намеће. Ако разумно сами извршимо крупне реформе без утицаја са стране бићемо по томе запажени, јер се нисмо , до краја, упрегли у траљава кола која вуче изнемогло кљусе. Ја покушавам да скренем пажњу српске јавности да мора добро водити рачуна о људима који су све нас, из њима познатих разлога, повели у погрешан смер, и високу цену по нашу економију и наше друштво. Тако желим да упозорим све добронамерне људе да се мора пронаћи, али прави и одрживи пут, нашег препорода. Чувати се свезналица и људи чије дволично деловање, а посебно оних који нам намећу туђе, а које нашем друштву никако неће одговарати.
    Виртуелни свет многих изопаченоси нас чето изненаду својим одлукама, којима се обичан свет насмеје и не придаје тој личности икакву важност. Тако неке старе и давно уведене светске награде, које су у задње време постале трговина високог стила, о чему је расправљао и главни орган престижне Нобелове награде, о могућој трговии при њеној додели. Док се ови редови пишу, а истог дана у средствима јавне комуникације објављена је вест: „Нобелова награда за мир Европској унији“. Одма иза ога озбиљне замерке и коментари. То и мене нагони да ову фарсу забележим како би се сачувала од заборава.
    И сам се питам, као и многи коментатори, а по ком је то критеријуму у овој Установи додељена та награда. Одмах закључујем да су и претходне награде за ту активност додељне лицима која са том активношћу не испуњавају те услове, па се добија утисак да се овде више тргује при одлучивању и због тога она и губи на вредностима. Српска штампа и други медији су веома уздржани у оцени из разумљивиг разлога, па и званичне изјаве органа власти дате из куртоаских разлога то потврђују.
    Тако српски листови објављујући ову ударну вест с поднасловом наводе: “Најугледнија светска награда додељена је ЕУ због њеног залагања за мир и помирење“, наводећи бројне примере жестоког оспоравања о овој додели истичући бројне примере противљења. Лично сам присталца оних који то оспоравају, Посебно због тога што је у предходном времену ова награда додељивана лицима која то никако нису у том времену заслужила.
    Најжешће противљење с аргументованим разлозима долазило је од водећих норвешких политичара, јер се ова земља на крајнем северу Европе, чији је сусед Шветска чланица ЕУ, док норвежани се жестоко томе супростављају, слично као и швајцарци, па су референдумским „не“ у ЕУ до сада у два наврата (1972. и 1992.) дали такав одговор. Права реакција из норвешког покрета „не Европској унији“, која је и најмасовнија организација која се противи уласку Норвешке у ЕУ била је да је одлука Нобеловог комитета „шокантна и апсурдна“.
    Тако се део света у вези ове одлуке жестоко супроставља и наводи бројне аргументе који оспоравају оно што је предлагач навео као разлог да се ова престижна награда додели ЕУ. На крају се може рећи да ће прашина заборава потамнети и брзо избрисати из сећања ово што се догодило, посебно ако настави овај тренд и Немачка у будућности буде носилац одлучивањ у име Европске уније и другеме буде наметала своју опасну намеру као настављача идеологије Другог светског рата. Верујем да ће српски народ у будућности следити норвежане и швајцарце када му се буде поставило референдумско питање о уласку у ЕУ, јер он и има веома много разлога да не послуша елиту која му то намеће, јер је у претходном времену редовно био жртва већине која одлучује у ЕУ, и има разлога да им ни сада не верује.

    ***

    И док криза потреса већи део света, а Србија после формирања владе нашла се под жестоким притиском дела чланица ЕУ, које не крију своје незадовољство, што је овом приликом, потиснута политича елита која је пристајала на све захтеве, посебно Немачке и Француске. А који су били бројни И после одласка Саркозија, ова спрега остаје упорна у наметању све нових и нових услова, док се не деси оно, као у време пред напад на Србију и двомесечно њено бомбардовање 1.999. године.
    Највећи притисци се врше око наметања односа и коначног решавања статуса Косова и Метохије. Њима се жури како би Србија на крају признала то наметнуто стање. Међутим, нова влада даје на то жесток отпор. С тим нису задовољни. Хтели би се по сваку цену и сами ослободити тога, али срби знају, да док је Космет окупиран од снага ЕУ, нема решења кроз међусоне преговоре, јер се приштинска власт стално ослања на њих. А када њих, као окупатора, не би било на том простору, преговори би имали другачији ток или их не би ни било, барем за дуже време, док могућа нова светска промена то не разреши.
    Уцене и притисци на Србију и Србе настављени су, јер оснивачи и нови чланови ЕУ, а посебно НАТО-а, желе да се, под видом помирења, заборави све оно што се десило пре, за време и после Другпг сетског рата, а посебно на нашим просторима. То нама наметнуто „помирење“, и стално нам говоре, како су се они у Централној Европи помирили и заборавили прошлост. Нама, који то пратимо, веома је јасно, да су се помириле снаге које и нису међусобно ратовале, већ савезници у Другом светском рату, па су их и без посебних услова примили у ЕУ и НАТО. Са Србијом није такав случај па се тешко одлучују да нас приме, јер јер су се Срби супроставили њиховим прецима током рата, а који су чинили бројне злочине на нашем простору.
    „Сви који су пали у Другом светском рату уткали су свој живот у нову Европу, у Европску унију, где нас сада условљавају, да би смо у њу ушли морамо да дозволимо да се Србија што више смањи“ – рекао је поред осталог премијер Ивица дачић у свом говору на комеморацији у Драгинцу де је 14.октобра 1941. године стрељано око 3.000 житеља Мачве.
    Делови тог говора, исчупани из општег контекста, објавила су средства јавне комуникације, а то пренели и страни медији, што је узнемирило јавност, подигло тензију међу елитом ЕУ. Могу се они у ЕУ, а и они у Србији, који се дигли хајку да би обезвредли напоре новоизабране власти да говор шта хоће, али је тачно да сваки човек, свака жена, свако дете који су невино страдали, од разуларене нацифашистичке хорде, као и сви борци противу те хорде, у било којој земљи, јесу жртве уиткане у стварању НОВЕ ЕВРОПЕ, али не и било какве Европе.
    Шта и коме смета, па су се огласиле многе мутиводе, посебно у Србији који покушавају да покрену озбиљнију опозицију садашњој власти у Србији, па иду и дотле да неке унутар коалиционе односе тумаче да у оквирима владајуће коалиције постоји тензија и кажу „могући су нови избори“, само да се разбија и што више ослаби Србија и њена влас.
    Данима траје медска пропаганда која се подгрева из центара ЕУ, смишљено да се власт у Србији бави овим питање и оправдава се, тренутно, владајућој гарнитури ЕУ. Циљ је да натера владу, а посебно њен врх да се правда, и тако је оптерете у времену када она доноси, за државу, веома важне одлуке и планове за наредни перод.
    Целокупан период задњих двадест година обилује таквим примерима о којима је напред било речи. Агресивни капитализам, посебно капитализам водећих економија Запада, када и сам долази у озбиљнију кризу, постаје опасан за остатак света. Тада се догађају и велики злочини, велике пљачке, самовоља крупног капитала и све ће применити да очува свој утицај, не бирајући средства. Због тога се и међусобно удружује у велике картеле који располажу великом моћи да свој утицај очувају и наметну остатку света.
    Ви осиони људи са Запада, којима никако да утврдимо колико сте нам искрени пријатељи. Стално имате два аршина које примењујете како то вама одговара. На крају Другог светског рата признали сте нам учешће у борби противу заједничког противника, ма да сте стално, током рата, играли двоструку улогу. Па и после његовог завршетка, поједини ваши високи представници лобирају за поражене снаге у том рату, па здушно додељујете ваша висока одличја осуђеним лицима, Сад видимо, да сте још тада имали у виду, да ће вам то касније користити Нас занима стање духа у Србији, где се политичке елите (позиције и опозиције) надмећу у „додворавању“ свима и свакоме, јер нису сигурни која ће опција у свету превагнути, па што веле, да нас не забораве, јер смо „пријатељи“ и вама који сте нас бомбардовали и ако нам се нисте, а изгледа и нећете, извинути за невине жртве и материјалну штету, од које никако да се опоравимо.
    . Управо сте ви кривци да се повампири братоубилачка борба, под фамозним захтевом да се морамо помирити, али да једни признају пораз и ако га није било, а другима призна нешто и што нису урадили, а то не заслужују. Играте се са српским народом као што је то чинила и обесна буржоазија Европе током два века, само да се отупи оштрица нашег отпора, па свакога, ко вам пружи било какав отпор прогањате, као што су нам то чинили Турци више векова.
    Често, сами себи, постављамо питање зашто нам се то догађа и, не само у овом времену, већ уназад више векова од када, рачунамо да су нам остављени какви такви подаци о тим збивањима. За нашу несрећу, ми се морамо окретати центрима Запада да би упознали себе. А тамо на Западу, у њиховим историјским и културним центрима налазимо важна дела наше културе. Делом су и стварана тамо, али већи део су нам опљачкали у својим походима на ове просторе, тамо однета и присвојена. Маћехински смо се односили према важним подацима сопствене историје. Обично, када се смењује нека власт, она која долази настоји да уништи историјске податке, као да то никоме неће требати. А управо се код нас Срба, власт смењивала, најчешће, насилним путем задњих два века, или после великих светских промена.
    Промене настале после 5. октобра не можемо назвати реформским, јер ево више од десет година како се нешто догађа, а никако, као друштво, да се стабилизујемо. Све што се уради је кратког века и не даје очекиване резултате. Могуће да је наша транзиција каснила или су структуре које су требале разрешити кључна питања биле нестручне да планирано доведу до краја. Пре ће бити ово друго. Још када се транзиција спроводи у јеку велике кризе, када и други, главни играчи „светског капитализма“ западну у веома озбиљне проблеме, озбиљно се поставља питање, а шта ће урадити они мали. Они морају, или да чекају расплет кризе оних великих, али, ако осете да велики губе битку, сигурно ће тражити излаза, напушта ју их да не пропадну с њима.
    Али, у садашњем времену, када не постоји концезтус и стратегијски циљ развоја (то никако није само чланство у ЕУ), па свако са свог полазишта, што по свом, што по нарученом, предлаже многа решења (без јасног циља) – правог решења неће ни бити. Културу данашњег политичког миљеа пројектују разне политичке вође, којима је важније шта ће он, али лично, имати користи, док им је будућност економије државе на споредном колосеку. Гори су и они који по задатку крупног капитала, који има монопол, креирају будући развој у његову корист. Иза тога су истраживачи Нас занима стање духа у Србији, где се политичке елите (позиције и опозиције) надмећу у „додворавању“ свима и свакоме, јер нису сигурни која ће опција у свету превагнути, па што веле, да нас не забораве, јер смо „пријатељи“ и вама који сте нас бомбардовали и ако нам се нисте, а изгледа и нећете, извинути за невине жртве и материјалну штету, од које никако да се опоравимо.
    И на крају ми обични људи стојимо иза онога што је актуњлни премијер Србије Ивица Дачић изговорио на комеморативном скупу у Драгинцу, а по реаговању посебно појединих структура Немачке, види се „или су увређени неистином или их је погодила истина коју нису у стању да слушају“, нешто је ту.
    Данас, када смо се окупили око симбола којим смо обележили 68. годишњицу ослобађање општине Вождовац од фашистичких хорди, младић из Рипња ми је испричао веома занимљиву причу:
    „Моји рођаци који тренутно раде у Немачкој дошли су да проведу време овде у Србији. Са собом су довели своје тамошње комшије, немачки пар. С нм су иои пошли 6.октобра 2012, године ма комеморативни скуп у Јајинце код Београда,посвећен масоно убијеним у Другогом светском рату, а који се обележава сваке године. Немац је фотографисао околину, бележио вероватно да то негде објавио у Немачкој, али када се све завршило, саслушао говор Председника Николића и пратио програм који је емотивно оживео сећања на те стравичне догађаје, па по повратку је рекао: „Нисам требао тамо ићи“ – заврши причу рипањац.
    И ја сам у дилеми, шта да закључим иза овога. Нико ми није дао свој закључак, али ја извлачим свој. Овде постоје два решења. Први се односи на могућност да овај млади немац нерадо жели да слуша оно што њега и његову нацију вређа, јер могуће има друго мишљење о свему овоме. Други закључак може бити да је на овом месту, први пут дознао страшне догађаје и да се стиди онога што су му преци, а могуће и ближа родбина, чинили другим народима и да ће га то прогањати кроз живот. Како било, али је овај случај поучан за свакога.

  75. ГЛАВНОМ УРЕДНИКУ ПОЛИТИКЕ

    Уважени господине, у рубрици „друштво“ (недеља 16.09.2012.), објављен је чланак Милана Галовића, који не приказује право стање и искривљава прошлост, зато Вам се и јављам. У изјавама Александра Тешића много тога је приказано нетачно.
    Ја сам, па случајно истих година, само рођен на самом почетку године, дошао са села у Београд у јесен 1937.На дан 27.марта 1941. ја сам се дуго задржао на Славији и слушао све говоре. Била су тојице говорника, али није било никаквих звучника нити је та-дашња радио станица ишта објављи-вала, да се то могло чути на Славији – то је он имислио. А о појави авиона 6.априла када је отпочело бомбар-довање – причу је измислио.
    Оно о придруживању „партизанима“ је такође измишљотина, јер се тако код партизана није радило.
    Посебно је занимљива „слика из ратних дана“, која нас збуњује, јер ми се чини да су тако били обучени љотићевци, о којима он говори да су га заробили и осудили па га послали у Забелу, одакле је, како он каже побегао, а затим се опет нашао у тз ЈВуО.
    Оно да се у „партизанској униформи“ вратио у Београд, а затим одлази у Словенију и бежи у Италију, Вероватно да се то мало другачије догодило, али нека му и буде тако.
    О својој биографији као официра војске САД, како каже пилота, „али о том делу биографије не жели да говори“. То је могуће и најспорнији део његове биографије.
    Посебно је све лаж око наводног намерног уништавања података о њему. Подаци о његовом рођењу су вођени у црквеним књигама. Преписивани су у нове књиге рођених и то су радила разна лица и полуписмени, где су се подкрадале грешке, које су касније исправљане, а он се сетио у осамдесет и некој години, да је негде рођен, па за њега неко други тражи податке, који и за друга лица, тог времена, престављају далеку прошлост, а он оптужује државу да је уништавала трагове припадника тз ЈВуО, наглашено Драдољуба Драже Михаиловића.
    Случајно сам па и ја, после ослобођења мог краја (1944.) радио као писар у Општинском народноослободилачком одбору, па ми је то познато.
    Објављени чланак иде на душу онога ко га је написао, па ни мало није случајно што нам се задњих дванаест година све ово догађа.
    Под предпоставком да „херој Чаруга србујански“ не носи на својој души ни једну жртву на простору ондашње заједничке нам државе, али са сигуношћу му се могу преписати невине жртве тамо где је за рачун НАТО-а, као и многи окорели нацисти који су своје услуге здушно, али за новац, чинили бомбардујући многе народе на планети. Због тога је овај сељак Алек-сандар Тешић из села Новаци крај Уба, престао да постоји у том селу – заборавили су га, или су се посрамили, па су га сами и без знања власти избрисали из свог списка. Ово смутно време му омогућава да добије „личну карту“. Више сам пута био у том селу и познајем многе људе, али нажалост они сада нису међу живима, да би их упитао шта је истина. Вероватно је и он чекао то време.
    С моје тачке гледишта он је за мене потпуни странац. Ако до сада није долазио у своје село Новаци, нека добро размисли на какав ће пријем наићи. Сигурно га неће дочекати као НАТО .хероја…

    Нисам очекивао да ће „Политика“ то објавити, али је објавила. Иза тога, нашао се неки несретник, каже да је из Новог Београда, који ме ле изврнуо руглу, оправдавајући предњи случај и не улазећи у његову суштину. Да ли је иза тога стајало лице које се наводи, нисам сигуран. У сваком случају неко се поиграва са нашим истинама, намећући своје, да би нас замајавао, али не без разлога, јер следеће што наводим, мути нам све по Србији.

    ***

    И овога сам забележио и да ме подсети на све оно што сам, раније, а и сада, доживео. Ова изјава (бив.) немачког амбасадора показује крајну лицемерност и надменост које немачка дипломатија нама намеће. По њиховом, ми као жртве, те обесне надсиле злочинаца, треба да им сачувамо углед који губе, што ће те сами закључити из наредне изјаве:
    Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор)nemacki-ambasador-wolfram-mas Немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас изјавио је на конференцији о НАТО у Београду да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
    “Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је ту учинио јер је било оних који су могли да ми кажу засшо је то учинио”, изјавио је Мас.
    Сама ова изјава мора да нас забрине. Зато се морамо удружено супроставити насртају, новог, још изопаченијег германизма према нама. То су нам и у прошлости били непријатељи и никада се нису доказали да су нама – балканским народима, икада били искрени, сада, када се НАТО алијанса претвара у оружану силу Европске унује, већ доказано, с немачким наметнутим воћством – као да се повампирило време Другог светског рата. То само малоумни људи не могу схватити, јер имамо доста будала који настоје да то заборавимо. Посебно, Србији се намећу германски услови, као да су сада однели “велику” победу, иза неког Трећег светског рата, па нам диктирају своје услове.
    Управо се то и догодило. Тај “Трећи” СР се одвијао у времену растурања СФРЈ, санкација, блокада, организованог тероризма, који се претворио у срамно бомбардовање СРЈ, које немци желе да прикажу, како да објашњавамо својој деци, која су сво време НАТО бомбардовања провела у склоништима, да су нас овим “пријатељи” ослободили од самих нас – па то је тако глупо и помислити. На нашим просторима и уз помоћ добро припремљених, организованих и плаћених, унутрашњих, нових колаборациониста, успели да свој ратни циљ остваре уз велику помоћ, снага које су им били непријатељи у Другом светском рату (САД, В:Британије), које су и саме постале жртве новог фашизма који наступа и диктира шта ће ко у овом глобалном свету да уради.
    Ако Немачка свим силама настоји да нам наметне окупацију, то значи да се и ми, окупирани народ, с правом морамо томе супроставити. Сви који стоје иза ставова наших непријатеља су и наши непритељи, њих се морамо решити.
    Ово што сам изнео треба схватити да нам се приближава годишњица НАТО агресије на СРЈ и да је морамо претворити у симбол нашег отпора.

  76. ЗАПИСАНО ЈЕ У ВРЕМЕНУ
    Април 1999. у време НАТО бомбардовања

    Слушам сирене, а након пола сата поново бомбардовање; пратим вести о тим зверствима и на једном сазнајем, да су наше противавионске снаге обориле амерички „невидљиви“ авион. Настало је велико славље у земљи. Осећа се збуњеност непријатеља, јер се види да нису нерањиви, само су нам слабе шансе, кад смо се без наше воље нашли на удару те зле силе, назване НАТО. О, да ли ће се наћи правда, да пресуди овим ратним злочинцима и да их стави на стуб срама, али сумњам! Кад су нас напали, без сагласности ОУН, схватио сам да је та организација само маска, светском злу и да је САД потпуно преузела ту организацију и претворила је у своје оруђе зла. Неколико дана бомбардовања територије СРЈ, а ОУН се не оглашава у вези те агресије. Из вести које сам слушао утврдио сам, да се у то време Генерални секретар те организације бави споредним питањима, као да се у свету ништа не догађа. Пратим протесте у Грчкој и Италији, где народ покушава да нам помогне у несрећи, док њихови власнодршци, који су одавно постали вазали САД, не оглашавају се, или су се потпуно ставили на страну Америке из својих интереса. На крају то је агресија НАТО алијансе, а то је светски тероризам великих сила, који мучки нападе на једну малу државу, која је уз то и учесник у формирању те светске организације – није ли то тероризам најгоре врсте оличен у државном тероризму, од којег се морају прибојвати, пре свих, мали вазали, јер и они ће доћи на ред, ако не буду слушали.
    У мислима ми пролази сазнање које сам стекао о САД, као ратном профитеру. Та држава је дошла у руке светске финансијске олигархије, која настоји да овлада планетом, смишљајући и планирајући то зло, а на челу те олигархије су финансијски моћници из САД, удружени са сличним моћ-ницима из других држава, без обзира ком блоку припадају, па се тада сетих и оне народне изреке: „Врана врани очи не вади“ Та удружена олигархија организована у тајним органи-зацијама, само њима познатим, одавно је испланирала своје империјалистичке циљеве у глобализацији планете, а ово бомбардовање је само део те мрачне освајачке политике. Ултиматум постављен СРЈ од стране НАТО-а и САД, био је такав, да није било алтернативе, па је рат против СРЈ био неизбежан, што ће историја потврдити.
    После Другог Светског рата САД је припремала агенту-ру која је требала да јој обезбеди агресивне намере, против многих земаља супротног блока, у коју је убрајала и СФРЈ, где није било тешко обезбедити агенте за своје планиране циље-ве, а у ту сврху је употребљен новац. Највећи број оних, који су своје школовање наставили у САД, или су се нашли у органи-ма ОУН, као делегирани службеници, постали тајни агенти америчке обавештајне службе (ЦИА) и верно их служили. Посебно одабрани, су припремани за разбијање своје државе, обећана им је политичка подршка за долазак на власт, а историја ће све те гњиде регистовати, то се не може прикрити. Њихови потомци, ако их буду имали, ће се стидети својих предака за злодело учињено својој земљи, а народ ће их запамтити као што је запамтио све издајнике властитог народа у прошлости. Све ми се то врти у мојој глави и неда ми мира.

    Милан Марковић Милан, Београд

  77. Д Е Д И Н Е Б Р И Г Е
    (Из необљављене књиге приповедака – Милан Марковић – Миле)

    деда! Већ неколико дана те видим да си јако забринут. Шта те то толико мучи? – упита унук свог деду, који је превалио осамдесету.
    Деда му није одмах одговорио, већ дуго ћути и размишља, шта да каже свом унуку од овога што га мучи. Деда је већ дуже време заокупљен неким мислима, која га час враћају у даљу прошлост, па час размишља шта се сада збива у земљи. У оно време, када је он био као сада његов унук, у држави је била монархија и капитализам, сличан овом данашњем, а пошто је тада у свету владала велика економска криза, то се и садашње стање доста подудара с оним из прошлости. Деда је у том прошлом времену био заокупљен проблемима социјалне револуције, а унук у садашњем времену се суочава са озбиљним проблемом који му се намеће, а то је утицај светске глобалне политике на развој младе генерације.
    После подужег размишљања деда ће рећи свом унуку:
    – Доста дуго сам одлагао да с тобом разговарам о овоме што ме мучи. Рачунао сам да ће се овај савремени свет уразумити и једног дана супротставити неким појавама која друштво враћају уназад и наносе нам велике проблеме, али сам се у томе преварио. Ево неколико дана како читам у наставцима фељтон неког Срђана Цветковића, који објављује Политика, па су ме његове лажи и измишљотине довеле до беса. Он мисли да се може историја изменити његовим лажима и произвољним тумачењем, али са видно подлим намерама, које показа на самом почетку.тог фељтона.
    – Немој деда да се по старе дане нервираш, видиш и сам шта се говори преко телевизије, какве се речи употребљавају, један другог оптужују. Ја много и не размишљам о томе сада. Не знам како ће бити касније – рече унук деди.
    – Све би било у реду да ово што објављује овај Срђан, није намењено вама младима, коме смишљено жели да наметне своје гледање на историјску прошлост, с циљем да раздвоје синове и унуке од њихових предака и да кажу како су ти деда, а и његов отац били зли и припадали “банди убица“, како би праве ратне злочинце претворили у патриоте, а за праве борце он каже да је то била руља “запамћена и по невојничком понашању“, како се изражава овај назови историчар. Добро запамти да народно-ослободилачка војска, како се онда звала, која је ослобађала Србију од окупатора и његових слугу била веома организована и са ратним искуством, коју су Немачке трупе и те како респектовале. У тој војсци сам ти био ја и мој отац, твој прадеда, па ти ово морам говорити да то запамтиш, како би својој деци и њиховој деци говорио праву истину и да се клоне свих оних који су се окомили да исперу мозак младој генерацији и да је супротставе дедином времену..
    – Деда, зашто тај човек то уопште пише и измишља?
    – То ти је дуга прича, коју могуће да не би одмах схватио, али када одрастеш, суочићеш се са великим проблемима у друштву, као што сам се и ја у своје време суочио. Кад се сам будеш опредељивао, ове моје речи треба да ти у томе помогну. У моје време кроз рат извршена је и социјална револуција, коју смо ми млади прихватили, али, која се с временом изродила, а ми нисмо били способни да је мењамо у нашу корист, нај веће капиталистичке земље, којима је социјализам, као уређење био највећи противник, кренули су у обрачун са њим, развијајући нов стадијум развоја капитализма који се претвара у глобализам, као најгори степен људске изрођености, где се покушава све ставити под контролу, како би 10% људи уживало плодове рада остатка људског друштва, а то је прави људски паразитизам. Пошто неко треба да то идејно наметне људима, смишљене су разне институције, као што је и “Институт за савремену историју“ чији је радник овај Срђан Цветковић, који ће лажима и полу истином покушати да преокрене у корист носилаца нове идеологије светског глобализма, коме се озбиљно супротставља добар део савременог човечанства, а управо су носиоци те идеје, јер се она зачела у фашистичкој Немачкој, остаци нацизма, његови следбеници и ратне слуге и њихови потомци. Тако одмах на почетку овај надри историчар наводи: “Потврду о постојању револуционарног насиља, по ослобођењу Србије и Београда, налазимо чак и код водећих актера револуције. В. Дедијер наводи писмо Тита П. Дапчевићу 16.октобра 1944: „Пошаљи ми хитно преко Б. Цркве једну од најбољих јаких бригада, евентуално Краишку. Потребно ми је да очистим Вршац од швапских становника“. Он намерно изоставља разлог упућивања ове јединице у Вршац, која је требала да обезбеди несметан састанака највишег руководства НОБ-а и представника СССР-а, где је извршен договор о даљој заједничкој борби у сламању Немачких снага, а Тито је хтео да то буде управо на тлу ондашње Југославије. То је овај Срђан намерно изокренуо улогу те бригаде. И поднаслов одмах на почетку говори праву намеру овог плаћеног лажова: “Тријумфални и харизматични улазак Јосипа Броза Тита на белом коњу 20. октобра 1944. године из правца срушеног Панчевачког моста у тек ослобођени град истовремено је унео зебњу у срца многих Београђана“, а не каже да су ти многи већ били на путу ка западу заједно са потученим немачким трупама и нашли уточиште у западним земљама, где и многи избегли немачки ратни злочинци. Сада тај Срђан треба да потомцима тих избеглих сарадника окупатора обезбеди лажни ореол жртве и претвори их у победнике, осећаш ли унуче колико ту има цинизма и са чиме се све служе, а тебе да науче и окрену да мрзиш свог прадеду и мене деду, јер смо се у рату борили, пре свега противу окупатора, али и њихових слугу, који су више људи поклали, кућа запалили, него што су то Немци учинили, али о томе он неће рећи ни једну реч, јер не би био оно што јесте – резигнирано ће рећи деда.
    Ту деда мало застаде, а унук му се обрати:
    – Деда! Морам и ја да прочитам шта тај пише. До сада се нисам интересовао шта ко пише и говори и шта се о томе објављује, сада видим да је то озбиљно и да ћу се кад тад сусрести с тим и да ће ме то пратити даље у животу. Видим ја да се нешто не слаже што историја за осми разред основне школе пише о том периоду и да се доста разликује од онога што ми ти у кући говориш, мораћу и сам да тражим истину, јер две истине нема, једна мора да буде лаж.
    – Ја нећу да те учим како ћеш то да читаш, само ћу ти рећи да много о томе мораш да читаш и да откриваш нелогичности у написима, јер новонаучници би хтели да ви што мање знате о прошлости и да је одбаците, како би њих боље разумели, јер се и те како плаше историјске истине, па им то никако не одговара Сада се не може објавити лако ни једна књига која брани историјску истину, а веома се лако издају памфлети и књиге и вешто растурају, оних писаца који лажима и полуистинама, без научног доказа, треба да ти избришу дедину прошлост, испира ти мозак, па ћеш на крају и сам прихватити лаж као истину и да је живот настао у њихово време. За то су створили разне институције, које су под патронатом истих или сличних институција кога је створио глобалиста у свом освајачком походу. Немац, Аустријанац, Мађар, Италијан, Француз, Шпанац, Енглез неће се никако одрећи своје националне културе, омеђиће своју територију, која неће бити и наша, али ће нама наметнути своју културу и начин живљења, свидело се то нама или не, потискујући наше националне вредности, јер наводно ће то угрозити чистоту “плаве“ расе, а шта је то, него оно што су нацисти проповедали у четворогодишњем рату и наметали свету. Хитлер је мртав, али се његово учење и идеологија и те како користи у лихварском глобализму.

  78. СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ
    (Из књиге приповетке – аутор: Милан Марковић . Миле

    тачно у подне 8. октобра 2007. налази се у аутобусу који се креће Сарајевском улицом ка железничкој станици. Прати називе фирми са десне стране аутобуса и спази назив “Вуновлачара“ па га то врати равно седамдесет година уназад. Није могао издржати па се обрати млађој жени поред себе, извињавајући се, да јој мора нешто испричати. Она га са пажњом саслуша. Ево шта је тада рекао:
    – Управо смо прошли поред фирме “Вуновлачара“ а то ме подсети на време пре седамдесет година, када сам, пролазећи овом улицом више пута, запазио баш ту фирму. То ме сада подсети на време када сам први пут дошао у Београд пре седамдесет година и постао његов житељ. Знам да је био четвртак и месец октобар 1937. године када сам се искрцао из воза и ступио први пут на београдске улице, ово је та улица коју сам те вечери прву упознао и њено име запамтио, а посебно мало пре поменуту фирму.
    – Мислим да је то и једина “Вуновлачара“ у Београду, а могуће сада и у Србији – рећи ће његова сапутница.
    Стижу код Железничке станице и обоје излазе из аутобуса и свако жури својим правцем уз обостран поздрав “довиђења“.
    Ево како је свој долазак у Београд описао у свом роману “Срећко“:
    – Чико, дошло је време да ми озбиљно одговориш, да ли ћеш ме, ове јесени, водити за Београд или нећеш? Хоћу да знам, да о томе више не размишљам.
    – Доћи ћу у следећи четвртак, спреми се, идеш са мном у Београд. Разговарао сам с Миленом и она те очекује да ћеш доћи.
    – Добро, чико! Ја ћу се спремити, а ти немој да ме превариш.
    – Нећу. Снајка, – обрати се његовој мајци – озбиљно вам кажем, да ћу доћи у четвртак и Срећка водим код мене. Да га припремите.
    Те вечери стриц се враћа за Београд, јер сутра ради, а отац је обезбедио човека да га отпрати до Раље и да врати коња, којег ће стриц одјахати. За сваки случај отац је то урадио, јер је рачунао да ће стриц више попити на свадби а пут је дуг, преко десет километра, и било је ризично стрица пустити да иде сам.
    Дође и време његовог поласка. Новица је довео оседлана коња и привезао га за једно дрво, само чека полазак стрица. Срећко више не инсистира, али му се стриц обрати:
    – Долазим у четвртак, буди спреман:
    – Хоћу чико, ништа не брини – одговори раздрагано Срећко..
    Четири наредна дана брзо прођоше, Срећко је спремио, како он каже, своје прње, а није ни имао много ствари. Спаковао је књиге и свеске, очекивао је моменат када ће коначно доћи тај дан и кад ће отићи за Београд. Књиге је спаковао у своју торбицу која му је и до сад служила да их носи у школу. Ту торбицу је изаткала његова баба Ранђија. Три године како га та торбица служи, јесте да је мало бледа али може још да послужи,.рачунао је, да ће је и у Београду користити да у њој носи књиге. Није имао представу како то изгледа у Београду.
    Дође и тај, давно очекивани четвртак. Цело јутро гледа према Стеничкој бари када ће се стриц појавити..Њњегово стрпљење је на измаку. Од те стране појави се стриц а он му пође у сусрет. Стриц је био расположен.па му се обрати:
    – Јеси ли спреман, Срећко? Идемо по подне. Сутра радим.
    – Чико, ја сам одавно спреман. Ништа ти не брини – спремно одговори Срећко
    Утврђено је време њиховог поласка. Отац ће их колима возити до Раље па је почела ужурбана припрема. Све се трпа у торбе, ништа није заборављено. Сада се спрема знатно више него што је обично спремано стрицу кад је из села одлазио за Београд. Пакета је било заиста доста. Стриц ништа није одбијао а није се ни бринуо што са собом носи доста ствари.
    Дође време за полазак. Коњи су упрегнути у кола, товаре се спремљене ствари, поздрави се Срећко са свима у кући и пођоше. Мајка их прати до друма. Они иду пешице да не оптерећују коње на оној узбрдици. Успут га мајка саветује како да се понаша:
    – Сине да поштујеш стрица и стрину, да их слушаш и да будеш вредан. Све што можеш сам а ти то уради. Умеш ти доста тога јер си научио.
    – Не брини мама, све сам запамтио и послушаћу те.
    Мајчине речи никада није заборавио. Трудио се Срећко да све што му је потребно што пре научи и да све уради сам. Због те његове склоности касније су га прозвали: “Туђа срећа“ или “Сикирица за све“. То му није сметало, чак се и са тим поносио. Био је и остао вредан за себе али и за све друге.
    Брзо су стигли у Раљу ма да су путовали скоро два сата јер се колима спорије крећу него фијакером. Није се могло ићи касом, због лошег пута. Срећко је први пут сада у Раљи, а и први пут ће видети воз и њиме путовати. Па и први пут ће отићи у Београду. Много тога ће вечерас бити први пут; на крају, то ће бити и преломни тренутак у његовом животу. Па увек постоји то први пут, те се Срећко много и не узбуђује.
    Отац им поможе да ствари пренесу до железничке станице. Ставили су ствари мало више, напред, према Београду, док су остали путници воз чекали мало даље од њих. Отац се са њима поздрави и одлази. Жури да се за видела врати кући у село. Они остадоше на перону да чекају воз. Огласи се звоњава сигнала, стриц само рече да је воз кренуо из станице Ђуринци, а ускоро ће стићи у Раљу.
    Мало касније, из тунела се појави јака светлост локомотиве, воз улази у станицу Раља, пролази поред њих парна локомотива, која шиштећи огласи се и брзо се заустави. Срећко је све то видео само на разним фотографијама, па се није ни узбудио Испред њих је вагон, који се разликује од осталих путничких вагона у које улазе путници. То је био службени вагон у кога су, уз помоћ два железничара из тог вагона, утоварили оне пакете и на крају су и они ушли у воз. Воз крену и одмах улази у први а затим у други тунел. Ноћ је па се напољу ништа више није ни видело а ни из оног вагона са малим прозорима. Срећко није ни настојао да прати околину кроз коју су пролазили.
    Стриц познаје она два железничара и са њима разговара. Рече им да му је Срећко синовац и да га води код себе, где ће наставити даље школовање. Они су му то одобравали. Срећко је седео на некој кутији и ћутао. Размишљао је на шта ће још наићи док стигну у тај Београд. Ово до сада није ништа необично, као да је све ово већ доживео. Вероватно после оног силног размишљања до сада, па му се учини све познато и као да је све то раније доживео.
    Има Срећко доста времена за размишљање. Пита се, зашто су ушли у овај вагон, а нису са осталим путницима. Касније је он све то схватио да је стриц морао платити половину карте за Срећка, јер је имао више од седам година, а мање од четрнаест. Стриц за њега није извадио карту, а није ни он платио за себе посебну карту, које су железничари били дужни да купе. Тако су уштедели осам динара, а то су две кутије цигарета. Два дана има стриц пакло цигарета. Други разлог: што су се нашли у службеном вагону био је да се избегне финансијска контрола у возу, од органа који су пратили воз и контролисали робу коју су путници носили са собом, спречавајући шверц робе, на коју се плаћала царина. Све је то био разлог да су се нашли баш у овом вагону. Воз се приближавао Београду. Од железничара дознаје коју су станицу прошли и којој се приближавају. Они су међусобно дискутовали, а Срећко је све то слушао.
    У овом возу је он један од “слепих“ путника; па је као “слепи“ путник дошао први пут у Београд. Каква је само то случајност, али Срећко о томе није одлучивао.
    Коначно су стигли у станицу Београд. Воз стаје а стриц уз помоћ својих познаника истовари ствари па рече Срећку да остане код ствари, док он обезбеди носача. Убрзо стриц долази са човеком који је за собом вукао колица на два точка, са ручкама као чезе, само што их човек вуче за собом са две ручице, које му служе да управља и са њима одржава равнотежу. На глави је имао качкет, са крупним бројем прикаченим на њему. Брзо су утоварили ствари на колица а стриц рече носачу да иде за њим. Нису изашли на главни излаз где излазе остали путници већ се крећу супротно поред воза и зграде, док се не нађоше на једној малој капији, службеног пролаза, на којој је стајао железничар као вратар. Он их пропусти и ништа их није питао. Срећко утврди да га стриц познаје. Изашли су овде да би избегли финансијску контролу на излазу из железничке станице где су контролисали све путнике и њихову робу. Касније је Срећко дознао због чега је стриц све ово применио. Он је међу својим стварима имао доста ракије, а она је предмет контроле царинских органа, на коју се плаћала царина.
    Изашли су на једну улицу а убрзо на другу паралелну са њом према светлима, види Срећко да је то веома дугачка улица. Носач са колицима иде коловозом а Срећко и стриц тротоаром поред њега. Срећко спази таблу на једној згради и прочита Сарајевска улица. Значи ишли су Сарајевском улицом, којом су се у два правца кретале искључиво коњске запреге, вукући за собом шпедитере различитих облика и величине. То вече у тој улици није запазио ни једно моторно возило. Дуго иду том улицом док нису дошли на једну велику раскрсницу. На средини је стајао жандарм са дугим белим рукавицама на рукама којима је показивао возилима правац кретања а сваку промену најављивао пиштаљком. Једном од улица су се кретале само лимузине и по неки камион. Кад им је жандарм, с белим рукавицама, показао правац кретања они пређу улицу и убрзо су се нашли у слабо осветљеној улици, којом су се кретале само коњске запреге. Врло брзо су скренули десно, и једним путељком, који није био поплочан, ишли су благом узбрдицом. С леве стране пољана, нема кућа, а с десне биле су начичкане приземне зграде. Нису дуго путовали тим пољем, зауставили су се пред једном капијом. Стриц рече да су стигли и са носачем истовари ствари. Он плати носачу, који се врати истим путељком назад, а он и Срећко убаце све ствари у двориште, пред једна врата. Стриц покуца на та врата а на вратима се појави стрина. Она пољуби Срећка и пожеле му добродошлицу, затим поможе да се ствари унесу. Један део ствари однет је у летњу кухињу, а део у собу. Стан се састојао од једне собе са два кревета, омањим шпоретом, столом поред прозора, до којег се налазио дрвени умиваоник са лавором и прибором за умивање, Њен шифоњер је био у једном углу поред кревета, Њега је Срећко једино добро познавао. Тај комад намештаја донет је из села; остало су набавили по доласку у Београд. Зграда у којој је стриц становао била је у Пилзенско улици број 16

  79. СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ
    (Из књиге приповетке – аутор: Милан Марковић . Миле
    ЈАША РАЈТЕР ТИТОВ ПРАТИЛАЦ
    (Прича)

    Нашли смо се на терену, био сам у пратњи друга Тита, припремало се прво рат-но саветовање у Столицама, код Крупња, а ми се окупили ту у близини и чекамо долазак свих, који су позвани на ово саветовање, Цела територија западне Србије, била је сло-бодна, а наше партизанске јединице биле су свуда, на целој територији. Пролазимо тако једним селом, а било нас је око петнаестак, што бораца што руководилаца, нисмо се много разликовали, јер тада и није било чинова. Пошто смо се сви међусобно познавали, знала се хијерархија међу нама.
    Заустави нас један сељак и ми отпочесмо разговор с њим. Пита он нас:
    – Да ли је истина да ваша војска забрањује славе и одлазак у цркву?
    – Зашто то питаш ? – Обрати му се поп Владо Зечевић.
    – Сутра ми је слава, па бих хтео да знам да ли да славим или да не славим, а ако се то забрањује нећу славити.
    – А што нас домаћине не позовеш на славу, па да ти на то одговоримо?
    – Да ли би ви заиста дошли на моју славу, ако би вас ја позвао?
    – Зашто да не би домаћине. Само нам ти реци где је твоја кућа?
    Сељак руком показа своју кућу, па нас срдачно позва да му будемо гости. Растајући се Влада му онда рече:
    – Доћи ће нас тројица, сутра око подне.
    Свако настави пут у свом правцу, а сутрадан, Владо, још један друг и ја, одлазимо код тог сељака на славу. Дошли смо до капије, а домаћин нас примети и изађе пред нас. Срдачно се поздрависмо са домаћином, а он нас позива да уђемо, али ће му Влада рећи:
    . – Домаћине, ти славиш, али си заборавио наш стари српски обичај, када ти непознати гости први пут улазе у кућу.
    Домаћин се лупи десном руком по челу и позва своју домаћицу:
    – Милена! Донеси хлеб и со, само пожури!
    Домаћица је на послужавнику донела погачу и со, а Влада одломи парче погаче, умочи у со и ставу уста, то смо учинили и нас двојица, па у пратњи са домаћином и његовом супругом улазимо у кућу. Били смо му важни гости. Тако нас је ценио. Брзо се по селима пронесе глас о овом догађају, а то је била и најбоља анти пропаганда, јер су противници о нама лоше говорили, да би нас народ омрзнуо и да би нас одвојили од народа“– заврши своју причу Јаша Рајтер.

  80. СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ
    (Из књиге приповетке – аутор: Милан Марковић . Миле

    ВОЈНИК ПЕРА – ВОЗАЧ

    Возач камиона Градина Перо, био је војник родом из Срема, Градина Перо био је тихе нарави, није много причао о себи, али се мени повери, па сам знао да је ожењен и да има децу, жена је, с децом, живела у сеоском домаћинству с његовим родитељима, веома скромно, скоро сиромашно.
    Перо је био стравствени пушач, а волео је и да попије при изласку у град, тако, да му скромна војничка примања нису била довољна да подмире ове прохтеве. Од осталих војника био је неку годину старији, а пре доласка у војску положио је испит за возача моторних возила, па је његова специјалност у војсци била – возач. Вози камион у артиљеријском оделењу намењен за вучу топа. Био је веома сигуран искусан возач, никад нисмо дознали чиме се бавио пре доласка у војску, само смо знали да живи с породицом на селу и основно занимање земљорадња.
    Једног дана ми се повери и исприча своју причу::
    – Ти знаш, да ја волим да попијем, динар ми се не може задржавати у џепу. Жени, када пишем, кукам да немам новаца, да себи купим цигарете. Жена ми одговара, да и они немају новаца, да би ми могли толико слати, колико ја тражим, а шаље ми по мало, а то мени није доста. Свидео ми се онај израз `душа цеви`, када описујемо пушку, па сам знао, да ме неће код куће разумети, ја им напишем писмо и тражим повећу суму, а у писму ја наведем, да сам `поломио осу душе цеви`, па се од мене тражи да то платим. Они су одговорили да немају толико пара, али ће да прикупе па ће ми послати. Сада ми редовно пишу и интересују се како сам. Брину се да нисам због те `душе цеви` у затвору. Очекујем да ми тај новац пошаљу.
    Слушам га веома пажљиво и ништа нисам тада говорио док је причао, па ћу му на крају рећи:
    – Перо, ти си заиста постао крајње безобразан у сваком погледу; како си себи могао дозволити да отимаш кору хлеба својој деци. Знаш ли ти, колико је живот сада тежак? Ти хоћеш да пушиш, више него други; када изађеш у град, а ти одмах у кафану, док се не загрејеш и док не потрошиш новац ти одатле не излазиш. И друге сличне теби вучеш за собом. Дозвољаваш, да те често критикују због твог пијанства. Трошиш и задужујеш се, а од мене си позајмио целу војничку плату, хоћу сада, када примимо плату, да ми одмах новац вратиш, нећу те сажаљевати. Замисли, да о свему овоме, дозна твоја жена да си је преварио, оно са `поломљеном осом душе цеви`, а јеси, шта ће мислити о теби; како ће те представити твојој деци, када дође у тешку материјалну ситуацију. Изгубићеш углед код ње, деце и родитеља. Најбоље је, да одмах напишеш писмо, признаш све то, и објасниш им као неслану шалу. Могуће, да ће те разумети и да ће ти опростити. Перо, јесам ти друг, а Ти си ми ово поверио. Да би ти помогли за сва времена, ја ћу све ово изнети на састанку СКОЈ-а и немој да се на мене љутитиш, то је за твоје добро, а поучно ће бити и за друге, теби сличне. Боље што си ми поверио све ово, на крају ћеш ми Перо бити захвалан. Видећеш.
    Пера се није наљутио на мене, а није ме ни молио да случај не изнесем на састанку. Упознам секретара Пецију о овом разговору, па се договоримо, како Перин случај да разрешимо. Секретар је, паметан и школован, изнесе Перину причу, па се на састанку договоримо да Пери помогнемо, да дугове врати, а да напише својој жени, и призна све, и шта га је навело да им онако пише.
    Пера је од тада постао други човек. Организација се позабавила његовим случајем, а он је био самокритичан, себе је контролисао и своје слабости отклањао. Пошто му је признато време учешћа у рату, пре других је отпуштен из војске. Срео сам га у Осијеку, после три године, када ми се похвали да добро зарађује као возач, више не пије, мање пуши и боље се осећа. Задовољан је био самим собом, што ме јако обрадова.

  81. СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА – НАСТАВАК
    Аутор: Милан Марковић – МИле, из Београда

    ***

    Оно што је задње записано о посети председника Обаме Ј. Кореји, као да је дало нов подстицај догађајима крајем пролећа 2013. године, када је та вештачка граница(38.паралела), вољом САД успостављена, а да на том простору никада и не дође до мира. То им је потрено, као и свуда, а сада и на Косову и Метохији, где су изградили познату војну базу, како би обезбедили своје присусто и контролисали империју самопрокламоване силе, која, попут Хитлера у Другом светском рату, сада, под фирмом „борбе за мир“, „за права човека“, „демократске“ принципе, свет држи у напетости, да никада неће доћи до мира, тамо где њихова освајачка чизма гази.
    У време претходних ратних председника САД, посебно Буша млађњг, који је узео себи за право да прзнате државе, и уз то чланице УН назива „осовином зла“, стални им звецкајући оружјем на њиховим границама, некажњено и од осиног дела човечанства срамно подржано. Сада, када је С.Кореја, али справо да се брани од претњи и сама постала „нуклеарна“ сила, да може узвратити својим непритељима, дигла се силна прашина и халабука. Због тога и наслов ове књиге има довољно оправдања.

    Поред ратних претњи и веома забрињавајућег стања у свету, изазваног дуготрајном кризом, умног човека озбиљно забрињава њен исход. Ако још потраје стање ни рата ни мира, а криза олигархијског и ганстерског капитала, глобализованог света, за човекову несрећу, ствара несигурну и неизвесну будућност и човечанство држи у сталном страху.
    Није мали број малоумних људи који се баве распиривањем страха, лажима и полуистинама, приказују нам стање духа код нас. Они се више баве негативним и деструктивним деловањем на масу, стварајући, за нас у Србији, несигурност, парализу духа, а ни мало их није стид, јер за то своје деловање, добијају плату с којом издржавају себе и породице, не размишљајући шта им се може догодити у наредном периоду. Та делатнос која тренутно доноси њима корист, а већини штету, јер им гасе и оно мало воље и осећања да се боре за голи живот, а то смо сами себи натурили, и тако, великим страним компанијама омогућили да остворе монопол и владају тржиштем. На другој страни гасе се наше фирме, „радници“осуствују с посла, а пошто дуже не раде, а неки и никада нису ни започели посао, то више нису ствараоци, постали су несигурни и не заинтересовани. Ако такво стање потраје Србија ће остати без квалификоване радне снаге,

    За многе мале земље, а међу њима је и Србија, развија се европски сан о неком „модерном свету“, али, ако криза настави, такав сан остаће управо сан, јер се и тамо у „модерном свету“ много шта мења, а јава је сасвим другачија. Оно сутра остаје потпуна незвесност.
    Када се неко одлучи да некога назове модеран свет, питам се да ли постоји свет који је супротност том модерном и где је Никола Јовановић, уредник научног часописа „Изазови евроских интеграција“ сврстао Србију. Он говори о балканској периферији, будни, а сањају европски сан, па зналачи и праву ствар наводи, како Европска унија, на очиглед нас, доживљава дубоку метамофозу, уљуљкујући се у свом осећању да „из сваке кризе унија излази јача и блискија“. Да ли се са сигурношћу може у то веровати? За сада таквих „видовитих“ прогнозера нема, а тиме и нема поуздане истине. Једно је тачно: да шачица 0,01% пребогатих, и 0,10% богатих, у овом периоду, постају још богатији, изузимајући оне несретне које ће криза да одува, а мали човек, посебно онај без средстава за производњу, лутаће од места до места, тражећи било какав посао. Ако се то догађа, а догаћа се, у „модермим државама“, долазиму до закључка да не постоји појам модерна држава. Поготово ако се та држава појављује као паразитска творевина, која без осећања стида експлотише другу државу и чини је зависном, она нема право да се назива „модерном“, „цивилизованом“, „правном“ државом. Она је кам човекових паразита, који је и највећи непријатељ оној обесправљеној већини. Отуда свака средина има свој сјај и беду, које се преносе вековима са генерације на генерацију.
    Јовановић даље наводи да је Србија заокупљена многим проблемима, а није ни чудо, јер је дуго у ратном хаосу, који су јој други, па не случно они из центра Европске „модерне“ државе, која се постарала да растури СФРЈ, па и СРЈ, а још увек тај посао траје и није довршен, како би се натурили овом простору. Већ је на више места речено, да под сумљивим и исконструисаним разлозима су окупорали део Србије, и насилним путем ту, окупирану територију са српским власништвом, поклањају шиптарима. Тиме се та „модерна“ држава одужује својим ратним савезницима из Другог светског рата, јер су били вазални део и имали су своју борбену јединицу, а не случајно, на Источном фронту. Тако се одужују свим државама које су, подвлачим, само на Источном (Руском) ратишту ималисвоју војску, која је вољно ратовала на страни нацистичке Хитлерове „модерне“ државе. Отуда су српски савезници у оба светска рата (изузимајући Русију), заборави Србе, савезнике, и на српску несрећу, подржали су тај паклени план „модерне“ државе из центра Европе, сврставајући се сада на страну српских непријатељ, што срби никада неће заборавити.

  82. СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА – НАСТАВАК
    Аутор: Милан Марковић – МИле, из Београда

    Балкански народи су испустили шансу у време нове експанзије Централних европских држава, као „сила“ новог светског поретка, чији су планови, за цело време после Другог светског рата били усмерени на економску, политичку и војну хомогенизацију, стварајући центар, који би парирао светским силама, а које су се, као победнице тог рата, формирале и међусобно сукобиле, у познатом Хладном рату и трци у наоружавању. Ново формирани европски центар, сврстао се, уз свог природног капиталистигког савезника и ствара савез. Та хомогенизација европског центра, да би јачала своју улогу, разбија све вишенационалне зајенице да би их ослабила и почесно увлачила у то врзино коло. Они су се ослањали на опозицију тих заједница, пострекивали их на сепарстизам и разбијање сопствене државе и тако је заустављен процес који је био започет на Балкану, СФРЈ је разбијена, у то време веома просперитетна држава Јужних словена. Њу нису коминисти формирали, али су је комунисти сачували и обновили. Шачица неразумних и крајње алавих појединаца, којима је важнији новац, и власт вазала (као и у турској владавини), био и од породице и државе. Разбијена је СФРЈ, а актери тог времена, који су разбили ту државу, остају упамћени као такви. Верујем да ће их се потомство стидети, кад тад. Због тога се све чини да се то историјско памћење уништи код балканских народа, већина доведе у заблуду и положај раје (из турског доба), постане безлична маса с којом ће се долазеће елите, великих богаташа, политичких манипулатора као њихових слугу, лако обрачунати са рајом.
    У време почетка тог процеса није било тешко међу балканским народима наћи своје савезнике, посебно међу старим ратним савезницима, отуда у Хрватској оживе усташтво, у Србији равногорски покрет и четништво, са њима и остали ратни помагачи окупатора, наста време хаоса и како народ каже безнађа, с многим нерасветљеним убиствима, а када се томе дода оно што се догоди задњих више од дванест година, након неславног и преварантског преврата, настала је нова ера која је народу Србије сваке наредне године она наноси губитке, постаје сиромашна, фирме престају да раде, радници остају без посла, тржиште преплављено страном робом, коју на подмукао начин, моћне светске економије, уз невиђену, али и већ и огољену пропаганду, пласирају, а смањени обим производње у свим привредним секторима бива потиснут са тржишта. Тако Србија у време светске кризе, доживљава додатну кризу и у земљи долази до хаоса.
    Ово стање траје, и трајаће све дотле док се у органима власти налазе актери преврата, који још увек проналазе присталице и одржавају се на власти. Свакодневно, али и без чуђења, откривају се многе афере и томе се не види крај.

    Пратећи стање у Европи од перида када је почео процес њеног уједињавања, илузија о неном уједињавању била је веома жива, док је владао снажан економски просперитет. У то време ЕУ преставља, у свом темељу, економску унију. Народи те уједињене Европе уживају у уверењу вечитог благостања. Мислим, да су се и они брзо разочарали, јер доласком економске кризе, грађани тих земаља, траже у својим матичним државама, које су остале носиоци суверенитета и које су задржале право да своје грађане позивају на штедњу и друге жртве у име будућности.
    Из овога закључијемо, за разлику од Америке, у Европи нико није био спреман да се жртвује или да се одрекне крајњег суверенитета своје државе у користе уније. Економска сарадња нема исту привлачну моћ, као што га има јединствени политички програм, или заједничка идеологија (сами процените која). То се у садашњем времену кризе јасно испољава, као и код других недаћа које се догађају.
    Пратећи тај процес може се утврдити да се у центрима моћи само регрутије иста елита, која преставља кочоперну, по мало арогатну европску бирократију, која не зна за тешкоће и кризе, али се не види да постоји европска федерална држава. Њу прдестављају неки гломазни центри са не дефинисаним правима, у којима се могу уочити кланови који утичу на главну одлуку. Па донете одлуке, кажу концезусом, свих чланица, али се осећа дах и рука центра моћи који тамо влада.
    Тако нам овај период економске кризе открива, колико је стари антагонизам и укорењене супротности у Европи још увек пеисутне, и живе, а то се може осетити у којој се мери њени спољно политички циљеви, највећих држава не поклапају и нисмо сигурни да ће се у догледно време поклопити. Велики се разилазе у основној концепцији уније, а међу велике углавном се мисли на Немачку, Француски и Велику Британију, сви други су за њих мали играчи, а кочоперна Италија и Шпанија су препуштене унутрашњим проблемима који их разједају. За разлику од других немачка се искључиво залаже за економску унију, чији би темељни принципи били јака валута, строга антимонополистичка политика и уравнотежен буџет. Велку Британију интересује зона слободне трговине, а Француску: зајеничка одбранбена политика (као противтежа Америци).
    У овом времену земље јужне Европе сањају о федералном буџету, одакле очекују финансијска средства за изградњу њихове локалне инфраструктуре. Заједничка монета у време просперитета одсликавала је постојање јединства, сада је она постала предмет многих и дуготрајних спорења. Наравно, да једна иста монета у овом кризном времену, не може подједнако одговарати свима, због њиховог степена развијености, који ствара јаз између развијених и недовољно развијених државних зуаједница.
    Нешто се може предвидети, али много шта се и не може. Назире се да ће се у наредних десетак година кључно питање биће динамика односа европског језгра и свог суседа Русије, али у наредном периоду се назире и разлаз Немачке и Америке. За Србију наступају дани и она ће повољно наћи своје место, захвањујући Дунаву, коридору 10, разгранатим и веома активним контактима у скоро свим деловима света у којима се бележи економски раст, а посебно ако мудро покренемо сопстевену економију. Садашње стање нам надовештава да смо као држава напустили уклапање у само једну матрицу, макар то била и европска или америчка, што није гаранција опстанка, како се то каже у модерном свету, и ако сматрам да такав модеран свет не постоји.

  83. ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (НЕОБЉАВЉЕНИ ТЕКСТ – ОДЛОМАК
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд

    И ово сам забележио да ме подсети на све оно што сам, раније, а и сада, доживео. Изјава (бив.) немачког амбасадора показује крајну лицемерност и надменост које немачка дипломатија нама намеће. По њиховом, ми као жртве, те обесне надсиле злочинаца, треба да им сачувамо углед који губе, што ће те сами закључити из наредне изјаве:
    Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор). Немачки амбасадор Wolfram Mas у Србији изјавио је на конференцији о НАТО у Београду да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
    “Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО б