GORAN ŠARIĆ Srbi i u tajnim arhivama Vatikana! BLAGOSLOVEN NAM BIO ZA OVAJ MELEM:

SUŽNJIMA KORONA VIRUSA; PESNICI SU UZ VAS OSTANITE SAMO POKRAJ OTVORENIH PROZORA PRIPREMA DIJANA UHEREK STEVANOVIĆ; AUTORI:

Ostanimo kod kuće – ZAGRLIMO ŽIVOT

DIJANA UHEREK STEVANOVIĆ, SUBOTICA, R SRBIJA & PAKRAC, R HRVATSKA

Dijana Uherek Stevanović rođena je 1968. godine u Garešnici, R. Hrvatska. 1986. godine dolazi u Suboticu, završava Pedagošku akademiju u Kikindi, a pose i Pedagoški fakultet u Somboru – master.
Zaposlena u OŠ „Miroslav Antić“ na Paliću. Živi u Subotici.
Pored pisanja, bavi se slikarstvom.
Uvrštena je u preko 90 zajedničkih međunarodnih zbornika.
Samostalne zbirke poezije „VANVREMENA“, „BESKRAJ“,“NOTOVANA“, „BEZIMENA“, „ONA“, „RATNICA SVETLOSTI“ ,“VANVREMENA – ARTEMIDA“ , „NEVIDLJIVA“ „NEBO U ZUBIMA“, „NESAVRŠENA“ ,“VEDRINA“.
Pesma „Slavonija“ pohvaljena je i uvrštena u zbirku najlepše poezije. Na takmičenju „Pesmi u čast“, pesma „Ritam tišine“ osvojila je prvo mesto glasovima publike.
Zbirka pesama „Nesavršena“ dobila je nagradu „Književno pero“ Hrvatskog književnog društva kao najbolja objaljena knjiga poezije u 2016.
Dobitnik je nagrade „Književno pero 2018.“ Hrvatskog književnog društva za doprinose u književnosti i međunarodnoj saradnji.
Dodeljen joj je SUBOTIČKI OSKAR POPULARNOSTI u 2013. za njena postignuća u literaturi. Sudjelovala je na takmičenju „POEZIJE GODINE“ pesnika Balkana i u prvoj sezoni 2012 / 2013. osvojila prvo mesto. Pobednik je u takmičenju „Diogen“ – Sarajevo.
Dobitnik je mnogih pohvala i nagrada za rodoljubivu, misaonu, ljubavnu i socijalnu poeziju.
Njene pesme su objavljene u mnogim elektronskim časopisima i web stranicama.
Objavljene elektronske zbirke poezije „Nedostaješ mi ti“, „Artemida“ „Drugo ja“ i zbirku u 3D varijanti.
Priređivač je „Međunarodne zbirke poezije Citat rs“, međunarodne zbirke pesama i priča za decu „Zagrli život“ – namenjenu deci oboleloj od kancera, međunarodnih zbirki poezije i proze „Goli život u umetnosti“ i „Na marginama života“. Objavila je knjigu pesama i priča za decu „Suncokretaljka“ zajedno sa svojim učenicima i pesnicima Balkana.
Učesnik je preko 50 međunarodnih pesničkih susreta i orginazator PRVE UMETNIČKE OLIMPIJADE, kao i organizator preko 100 književnih večeri.
„ŽIVOTA HARMONIJA – L’ARMONIA DELLA VITA“, je prva knjiga koju je pripremila u U.M.P. i kao takava je objavljena u izdanju UBU i „Galaksinis“.
Piše recenzije i kniževne prikaze, a njene pesme su prevođene na makedonski, talijanski, mađarski, bugarski, engleski…
Jedan od urednika je portala za kulturu, obrazovanje i priključene „Pokazivač“ te „Ex-Yu Voice“.
Član je Međunarodnog umjetničkog udruženja „Vizija“, Internacionalne zajednice stvaralaca, Hrvatskog književnog društva, SKOR i drugih.
Počasni član je Književnog kluba „Duško Trifunović“ iz Kikinde i „Stenka“ Beograd.

Osnivač je i predsednik Udruženja balkanskih umetnika.

Predsednik Delegacije Srbije u Scuola di Poesia-School of Poetry i ambasador U.M.P. koju je imenovao Silvano Cavaliere Bortolazzi osnivač neprofitne organizaje UNIONE MONDIALE DEI POETI – WORLD UNION OF POETS – UMP“ te dobitnik zlatnog, srebrnog i platina križa za zasluge promovisanje međunarodne saradnje i poezije.

MI U NAMA

Zazvone zvona
na nekoj tamo katedrali,
da li je više bitno i čijoj…

Pomolim se zbog nas,
aludirajući na ono bezimeno
naše mi u nama
i osmehnem se životu,
jer znam
postojimo,
sve dok u praznini nas
odjekujemo.

ŽIVIŠ

Opuštaš me,
uplićeš delove sebe
u moje praznine.
Putuješ osmehom
kroz pore,
postaješ atom
ove postojanosti.
Otkrivaš tajne života
kroz nade upakovane
dvojstvom trajanja.
Živiš, da bih živela.

SLOBODA

Nema tu rime
ni stihovnih formi,
ovo sam ja
i moje misli
nanošene kao smetovi,
u kojima tek
kad se bolje zagledaš,
prepoznaš
svoju pahulju
u liku leptira,
koja nije zrnce peska
pa da je možeš sačuvati,
stiskajući je u šaci…

Otvori dlanove,
diši,
sanjaj,
voli život
slobodu
u meni.

SAPUTNICI

Dođe mi,
da osmehom
zgazim sve predrasude
da vedrinom uma,
uradim
moguće u nemogućem,
da razodjenem sve poraze
i da Suncem nošena
dokažem stihom
da je jedino važno biti prisutan
na ovim životnim bogazama,
a sve ostalo je
još samo jedan trenutak
prolaznosti
koji se srcem
u osmehu pamti…

Živim VAS saputnici,
malo li je?

BROD

Isplovljavam iz luke,
uranjam u talase,
nose me žitna polja
dok sanjam alase…

Brod sam ovog
Panonskog mora,
makom sam utkala
u svitanje zora…

Pozdravljaju me
upornim rukama paori,
gledaju me
pustim očima salašari…

DUŠAN NONKOVIĆ TEODOROVIĆ, Nemačka

Bild könnte enthalten: 1 Person, Anzug und Nahaufnahme

Rođen sam1940. u Subotici. Poeziju sam počeo da pišem u svojoj mladoj sedamdesetoj godini. Pokazala se kao veoma efektivna terapija pa što sam stariji kažu da pišem sve bolje. Osnovnu sam završio u Subotici kao najgori učenik svih generacija, to nije šala već čista istina. Potom mašinsku poljoprivrednu školu, a posle studija na Biotehničkim fakultetu u Ljubljani. Živim u Nemačkoj gde sam i posle teške srčane bolesti propevao pa mislim i ozdravio. Sa radosti i pouzdanjem idem u osamdesetu! Imam dva sina; kapetana i mašinskog inžinjera i ćerku učiteljicu, a imam i jednu unuku i dva unaka. Sa suprugom sam već 50 godina. Ona me svesrdno podstiče da pišem poeziju i ako ne razume ni reči. I ono malo što je znala godinama je zaboravila, nije ni čudo, jer je rođena Nemica a meni je svejedno bilo na kojem jezikom da se sporazumevamo, bitno je samo da se razumemo- ili to tako barem mislimo. Autor sam više stručnih članaka, nekoliko knjiga poezije kao i Tragom Srba I-II-i III u pripremi.

SREĆA

Za sreću nisu potrebne
kule ni gradovi a niti
automobili a još manje
vile i fijakeri
Niti je potrebno imati
tridesetak kvadrata
nekog šatora il stana
niti djeram nekoga salaša
Sreći je Dovoljan i samo
jedan prokisli kišobran
ako su pod njim dvoje
koji se istinski vole
Dovoljno je i manje,
dovoljna su i samo
dva u očima zalutala
pogleda bez povratka!

MOM GRADU I PRVOJ LJUBAV

Moj susret stobom
beše susret sred žege
bosonogim koracima,
susret sa prolećem
a bila je žega
do bola
usijana zemlja
Da beše očajna žega
i mene bosonoga
žednoga života
prolećnih mirisa
svežeg vazduha
procvetalog cveća
a pržila je zvezda
Lutao sam stazama
prašnjavim putevima
dok su konji vukli kola
puna užarenog peska
Pod teretom kopita
šikljala je prašina
poput sivih oblaka
dizala se nebesima
da bi se svaki put
uvek iznova slegala
i sve tiho prekrila
bojama pepela
A ja,
a ja duše pune života
bezazlenom radosti
trčao sam bosonog
u susret tebi
Saplitaose padao
grlio, ponovo se dizao
i dalje koračao kao
da ništa nije bilo
A bila je žega
prašina beše vrela
asfalt užaren mekan
nebo puno zvezda
a padala je kiša
A ja sam bosonog
koračao
ruku raširenih
u susret tebi, trčao
rodni grade
mog prvog koraka
sreće tuge i bola
Subotico moja
Beše žestoka vrućina
dok sam bos koračao
kroz paklenu žegu
santama leda
moga mladoga života
Asfalt beše tako mekan
a pesak tako vreo
dok sam korakom
po korak koračao
i samo tako malo hteo
Staza beše kratka
A duga
kao da ne imade kraja
a bila je i takva, kratka
bosonogim koracima
neizmerno dugačka
i tim nežnim tabanima
što hodaše
po suncu i kiši
da ih u naručje primi
ovaj grad u prašini
Lutah
prašnjavim ulicama
mekoga asfalta
užarenog peska
mojega rodnoga grada
i beše mi malo kojeg
koraka žao i ako
beše asfalt mekan
a pesak ko pakao vreo
a ja bez cipela, bosonog
Svakoga jutra
na putu kišnom
do škole nam istom
žurih se žustro
da bi je do škole
redovno
svakog jutra stigao
A nisam joj nikada
ama baš nikada rekao
koliko mi je draga
koliko je volim
i koliko mi je, do
njenog osmeha stalo
te devojčice Zlate
grada Subotice zlatne
po mene tako uklete
prašinom zamagljene
pa ipak toliko mi mile
Ćutke smo išli
jedno kraj drugog
a tako sam je voleo
i hteo
reći tako mnogo
a ja joj nisam
ni reči reći mogo
nikako nisam
izgubiti hteo
prijateljstvo njeno
možda bi je nešto
uvrediti moglo
Kišobrana nisam imao
a pod njen nisam hteo
da joj ni kap kiše
rame ne dotakne
Išli smo tako nemo
utabanim stazama
svakoga jutra
ona ko princeza vesela
a ja sretan i tužan
odrpan ko prosjak
Ko slepac bosonog
zaslepljen dobrotom
i lepotom njenom
bejah nem, zasenjen
princezom mojom
bila je lepa
bila je prelepa
ta moja princeza
Padala je kiša
a bila je žega
usred proleća
cvetale su trešnje
zumbuli i lale
A bila je žega
kiše su padale
i iz vedra neba
a ona tako nežna
koračala je
iz koraka u korak
sa mojim
bosonogim nogama
Kiša je padala a ona
ona je bila tako vedra
mila draga
poput sunca nasmejana
jednostavno
bila je moja cela sreća
i ako je bila žega
a zvezda
neumoljivo pekla
I u crkvu sam išao
da bi pevao i ako mi
do pevanja nije bilo
samo da bi je tako
prekoputa mene
kraj altara gledao
U mirisu tamjana
i sjaju sveća
beše mi lepša
i od samog andjela
Žega je bila velika
a asfalt tako mekan
ulice tako prašne
a voće a voće tako
lepo i slatko
breskve tako sočne
a šljive tako plave
kajsije rumene
gunje tako mirisne
a groždje a groždje…
a ja toga svega
beše željan i žedan
Naše utabane staze
nisu se nikad dotakle
niti ikad ukrstile
a moja me odvede
daleko od nje
i voljenog grada
moje Subotice
u grad bez prašine
bez mekanog asfalta
gde ne beše peska
niti nesnošljive žege
u kom sve zeleno beše
I voće zeleno beše
više kiselo nego slatko
bilo ga je na izobilj mnogo
bez mirisa i slasi ali zato
nisam više bio bosonog
a grad beše pun zelenila
puteva od čvrstog asfalta
bez prašine i bez sunca
a i bez plavetnila neba
kiše su više i duže padale
a dani a dani behu sivi
Tri decenije kasnije
izglancanih cipela
u svečanom odelu
nadjoh se iznova
u rodnom gradu
Neke devize, marke
razmeniti htedoh
i udjoh tako u banku
moga grada na korzu
Sa one strane šaltera
sedela je jedna
prijatnog, nežnog izgleda
veselih očiju dobroćudna
okrugla nasmejana, žena
Za čudo, začudjeno izustih
Zlato, dali si stvarno to ti?
Nasmejana veselih očiju
ista kao tada u vreme žege
i mekog asfalta, reče
ja bih tebe prepoznala
u svako doba noći i dana
A ja sam tada mislio
da je nisam vredan bio
i opet kao nekada
nem posta
i ne reče joj ni sada
koliko mi je bila
i ostala draga
I opet ko tada
ne nadjoh snage
da joj kažem
da se ništa promenila nije
od osnovne škole pa sve
do ovog susreta
u banci našeg prašnjavog
ali nama lepoga
i miloga grada
bio sam srećan
kako tada
sa deset godina, tako i sada
Dok pišem ove stihove
sećanja davnih, mladosti čedne
mislima punih ljubavi predivne
stiže mi vest neverovatna
da je neko u zemlji Americi
super sili što silom ili milom
svim državama sveta
nameće svoje vrednosti,
da je neko iz vatrenog oružja
izrešetao i pobio
dvadeset takvih andjela
devojčica i dečaka
u školskim klupama
Pita me moj razum ljudski,
zar su to plodovi tih vrednosti !?
zar su tamo ti vladari zaboravili
da je ljubav jača od nasilja
od svakog vatrenog oružja
da je ona ta koja život stvara
i ta koja ga bolje čuva
od svakog snajpera
svakoga metka
i od svakog mitraljeza
Zar nisu više svesni
da narod koji ljubav gubi
da gubi i sebe,
ni puška ga neće spasiti moći
od svoje sobstvene zlobe i propasti
o, gde će im samo kraj biti
kad im je sila, nasilje i puška
status i simbol svega pa i života
Dok razum pita plače mi duša
u nemom vrisku tuge i bola
dok se misao gnusi i gruša
na podu sa prosutom krvi
more me misli da nikada ta deca
neće moći lepu reč čuti
stihove o ljubavi pevati
pesme slušati žudeti voleti
o ljubavi sanjati
životu u susret potrčati

PRUŽENIH RUKU

Kada od more i silne tuge
Sjaj oka u pepelu nestane
Tužna suza od boli usahne
Tminama zenice beskrajne
Suza suva niz obraz klizne
Tihim šumom čiste poezije
Jeseni smilje duša mi diše
Sećanjima na minule dane
Žudne bolne i tolko srećne
Silnu mladost punu čežnje
Pružam joj ko suncu ruke,
I ako se nikad vratiti neće
Nikada se više vratiti neće!
O, da li će jesenji vir života
Dočekat moć miris proleća
I leptira od cveta do cveta
Cvrkut tica i pesmu cvrčka
Okrenut životu prolaznosti
Pruženih ruku sjaju sunca
Vuče me od večnosti tama
Mrkla memla bez povratka
A meni se još uvek živi voli
Žudi pati nada ljubi i sanja
I sve mi se čini da mi duša
Neku tajnu mladosti skriva
Ko da mi batom srca šapće
Ljubićeš još dugo dugo brale
A kada ugledam cvetna pоlja
U san mi dodje Srbija moja
I pružene ruke, pra dedova
Prvi korak detinjstva moga

SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ, KORBOVO, R SRBIJA

Šolkotović Snežana profesor je razredne nastave. Pisanje joj je hobi. Objavila je pesme i priče za decu i odrasle u sedamnaest knjiga:- Pesma je moj život, Od srca srcu, U znaku ljubavi-Surove sudbine, Izvor života, Кad progovori duša, Šapat vetra, Dečja zavrzlama, Zvrčka, Smicalice, dvojezičnoj zbirci, srpsko- engleska, Horizonti ljubavi Horizons of love, zastupljena je i u dvojezičnoj srpsko- italijanskoj zbirci Zov ognjišta/ IL RICHIAMO DEL FOCOLARE , Zora života – L’ALBA DELLA VITA, Duga ljubavi- L’ARCOBALENO DELL’AMORE rusinsko- srpskoj zbirci pesama Poezija duše- POEZIЯ DUŠI, Školski kutak- Школски куцик, i srpsko, englesko, rumunska knjiga :Staza života- THE PATH OF LIFE-CAILE VIETII. Neke od njenih pesama prevođene su na bugarskom, engleskom, arapskom i makedonskom jeziku. Mnoštvo pesama i priča zastupljeno joj je u mnogobrojnim antologijama, zbornicima i časopisima. Osvojila je prestižne nagrade na domaćim i međunarodnim konkursima.

TI ME VOLIŠ NA SVOJ NAČIN

Ti me voliš na svoj način

bez rezerve i uslovljavanja,

u svakom momentu pokazuješ koliko ti značim

to je ljubav, spektar obojenih osećanja…

Ti me voliš drugačije

bez egoizma i taštine,

naša sreća nema ni lice, ni naličje

volimo se isto i kad nas prigrle dani nemaštine.

Voliš me onakvu kakva jesam

bez iluzija i poređenja

zato nam je život čudesan, jednostavan

svaki naš dodir je kao obećanje, trag ushićenja…

Ti me voliš i onda kada mi preti bolest

i kada mi se neprijatnost sprema,

naša ljubav je kao protest

bez nje budućnosti za nas nema…

Ti me voliš na svoj način

i osećanja su ti uzvraćena istom merom,

svaki tvoj gest govori koliko ti značim

svaki mig je obojen čežnjom i željom…

Tvoja ljubav me čini srećnom ženom

DOTAKNI MI DUŠU

Dotakni mi dušu ljubavlju

Ovo vreme malo nas u sebi još ima

Dotakni me nežnošnću

Kao reka obale talasima…

Dotakni me osmehom

Bezazlenim pogledom

Onom dečjom utehom

Koja završava mirnim snom.

Dotakni me mislima

Čarolijom proleća

Onim opojnim mirisama

Koju nosi sreća…

Dotakni mi dušu ljubavlju

Toliko toga nedorečenog ima,

Koliko mi značiš

Rekla bih svima…

Dotakni me,

Pa makar u snovima…

NIJE MI VAŽNO KO JE ODAKLE

Nije mi važno ko je odakle

Samo da je čovek,

Koje su to predrasude koje bi spotakle

I postaju paravan dovek…

Nije mi važno ko kojim jezikom govori

Ako se ima do neba dobra volja,

Da život zna da ceni i voli

Da ništa ne deli napola…

Nije važno kakve je boje kože

Važna je ljubav koja se u grudima nosi,

Da bude čovek tamo gde se može

Da se malim stvarima ponosi…

Jer šta je čovek na ovom svetu,

Samo prolaznik koje vreme

Tu i tamo zavarava,

Zastane na trenutak da odahne

i krene dalje

da otme zaboravljeno od zaborava

ZORICA TIJANIĆ

Zorica Tijanić, rođ.1971. godine, književnica i novinarka, završila master studije iz oblasti pedagoških nauka, autorka četiri samostalne zbirke poezije, koautor u dve zbirke poezije i autor pet romana. Njena poezija je prevođena na slovenački, arapski i ruski jezik. Urednica je i osnivač online časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“ i predstavnik Međunarodne škole poezije za grad Beograd. Glavni je i odgovorni urednik časopisa za popularizaciju tradicije, duhovnosti i opšte kulture „Horizont“. Zastupljena je kao autor u preko 100 antologija i zbornika poezije, časopisa, književnih portala. Piše kolumne, putopise, recenzije i eseje iz oblasti umetnosti i književnosti, urednica je i priređivač mnogih knjiga, zbornika i antologija. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu.

LJUBAV U DOBA USPOMENA

Tražim jedno rame za zagrljaj,
ono isto u koje sam zagnjurila glavu
sakrivši se od kiša.

Tažim one iste usne koje su čekale
da me poljube minut do četiri,
dok je ulični svirač
tražio treći akord za bluz.

Ruke koje sam u neverici ispustila
kada smo se posle toga rastali
na uglu Francuske ulice,
dok su se svađali
momak i devojka kao predzank
svih naših budućih izmaglica.

Tražim onaj dan kada smo zagrljeni
ispod kišobrana
gledali odsjaj kapi na uličnoj svetiljci
i čekali tvoj brod.

I onaj isti poljubac da me vrati
izgubljenom vremenu
koje smo jedno bez drugog
učili živeti u doba uspomena.

A USPOMENE?

Šta je sa uspomenama?
Kad prolazim ulicama na kojima smo ostali ti i ja

i naša priča koje se više niko i ne seća,
treba da osetim nešto poput žala za mladošću,

izgubljene ljubavi i snova.
Kako da ti objasnim prašinu u očima
i so na koži? 
Poljubio bi me u nekom trenutku.
Da li bi izabrao onaj pravi?
Trenutak je samo jedna slika u sećanju.
Mirišu oleandri.
Cveće mi je ponovo u kosi.
Na haljini.
Ali tvoja ruka nije tu da pridrži strahove.
Poljubila bih te u svakom trenutku.
Svaki bi bio onaj pravi.
Miriše samoća na jutra mediteranska.
Kako da ti objasnim?
Bez prašine u očima i bez soli na koži –
ne znaju uspomene kako sam.

CRTE ALUZIJA


Pod staklenim oblakom život se kruni
i kloparaju vozovi prema podzemlju duše.

U vagonima orkestar putuje
prema kripti od belih orhideja.


Jedna otvorena knjiga,

Bahova Misa u pozadini –

predznak su za ispraćaj.


Lepljiv otisak leve cipele
hramlje polako ka snu.

U odlomcima oživljen strah od nežnosti
pribija se poput broša uz pregrizeno srce.


Pod prstima mrvicama žudnje
nahraniće najlepšeg od najlepših.
Jedinog od mogućih
– onog koga je volela dodirom
u izabranom fragmentu daha.


Bledog lica izgrižene usne
reći će istinu,
da nežnost njena voljena nije
bezdnadežnost već smrt
u kojoj se strast iznova rađa
– podvučena crtom aluzija.

Сања Радојковић-Кума, Београд, Р Србија

Рођена 11.09.1965. у Београду, где живи и ради. По образовању здравствени радник, по нужди администратор, а по убеђењу и слободној вољи, песник. Своја осећања, размишљања и ставове, преточене у риме објављује у својој првој књизи поезије намењене одраслима „У Поети четвртком“ 2014. год. у издању Удружења писаца Поета, чији је члан од своје прве написане риме. Повремени излети у свет дечије маште и поезија које се тада изнедрила, одводе је 2015. год. у редакцију часописа за децу „Витез“, у којој се 2017. рађа „Радосна читанка игре и говора“, књига поетских текстова за децу и васпитаче, која је од стране Завода за унапређење образовања Републике Србије, препоручена и уврштена у каталог помоћних наставних средстава за децу узраста 4-6 година. 2019. у издању „Витеза“, рађа се двострана стихована азбука „Ана учи азбуку“ и „Бајка о Анђели и Аци“ , намењена предшколцима и првацима. Један је од уредника часописа за децу „Витез“. Добитник је више награда и признања. У припреми је и друга књига поезије за одрасле.

БОЦА ШТО МОРЕ ЧУВА

Неко је, мени за љубав, у боцу море слио,

украо пучине део, уздао топлу струју,

само због мене један бисер у шкољку скрио,

везао таласе моћне да се у боци чују.

Онда је боцу нежно у џеп капута свио,

у онај близу срца који се само слути,

с њом је чекао зоре, и будан живот снио,

жељом цртао мапе да нам се укрсте пути.

Многе је сате дуге погледом звезде крао,

у грлу чувао речи створене само за мене,

многе је ноте и риме неком у пролазу дао,

тражећи усне моје љубио друге жене.

Онда је вечери једне пре но ће сунце заћи,

боцу, што море чува, спустио нежно крај стене,

гледао дуго, дуго с надом да ћу је наћи

ил` да ће, неким чудом, она пронаћи мене.

Знао је да док је има не може никуд даље,

везују бисер и шкољка, не дају плиме ни струје,

окови сећања гуше, стежу прошлости раље

и талас одавно спутан што се довека чује.

SPUTANA

Спутана животом тавори,

распета између жеље и стида,

невешта да стеге разори,

немоћна да ране извида.

Стежу је ланци морала,

прободено срце сакрива,

сузом би лице изборала

али је око закива.

Горчина дуго гутана

избија попут мамурлука,

златним оковом спутана

сужањ је ранијих одлука.

Понекад очи зажаре

кад њима снове додвори,

па се у куле стражаре

као у самице затвори.

Немоћна двери да отвори

спутана собом тавори.

МАМА ЈЕ ЈУНАК

Мало се љутим на моју маму!

Зар јој је посао од мене пречи?

Не волим када ме остави саму

зато што мора неког да лечи.

С татом се дружим, то је у реду,

с братом се играм, досадно није,

мада бих волела да видим деду

и не знам бака зашто се крије.

Ал` ипак много мама ми фали,

а тата каже: „Сад јака буди!

Маму су сада доктори звали

јер има много болесних људи.“

Треба им тамо, страшно је битно,

ова је болест опасна јако,

зато се мора лечити хитно

јер се на другог пренесе лако.

Не буди љута на своју маму,

она је борац, јунак је прави,

не воли када те остави саму,

али је срећна кад су сви здрави.

GORAN IVIĆ, NOVI SAD, R SRBIJA

Autor zbirke „Cvijeće i (ne)cvijeće. Rođen 30.08.1964. u Sarajevu. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Bileću. Studije na Poljoprivrednom fakultetu u Sarajevu, zbog ratnih prilika, okončao je i diplomirao u Novom Sadu.

Nije za me“

U jutro rano kad zora puknu
Šinu vjetar iz doli tije‘
Smrzla ‚tica pored rijeke frknu
I stade ledeno sunce da brije

E, đe ste sada sretni trenuti
Mladosti moje, osunčanog kraja
Kad razigrani bjehu mlađani skuti
Obasjani suncem kamenoga raja

Onamo đe jutra osmijesima dođu
Vr’kamene hridi, iskoči zlatan krug
Časi ko minuti ubrzano prođu
Uz uzdah strasan,mirisan i dug

I, sve zablista žarenijem sjajem
Tice vabe život, pojući u horu
Sve buja i orga nad malenijem gajem
A, vjetri oblake, gone sinjeme moru

E, zato za me“nije ‚volika širina
Bogata zemlja okovana studi
Dosta mi je ona čuka i nad njom milina
Đe uspravni,sretni,gordi ode ljudi!

Poezija – dvanaesterac …

Duša miriše kao najljepši cvijet
Pčela je miluje i rosom poliva
Amor, samo strijelu kani odapet
Osmijeh grcajem i ljubav cjeliva

Kao najljepša pjesma miluje dušu
Osjećanja nabrekla brekte razapet
Osmijeh, suza, zaglavili u gušu
Ako ne voliš onda si mili proklet

Ona zamirisa i sva izbehara
Pitanje vječno, a odgovora nema
Zamandaljena, sred srca zaključana
Osmijeh il suza roditi se sprema

Uvijek ista, snena , postanak svega
Čar osmijeha, izvor bonih suza
Dašak vječne duše, grcaj, nje il njega
Nečije gubilište, nečija muza

Ruža trnje baca, a pupoljke čuva
Trnje brani, pupovi u smiraj gone
Ona ih hrani, sa djecom razgovara
Štiti od ukusa, suze njine bone!

Izdaja

Noć, žmirka svojim crnim očima
Prođe još jedan dan, ko brod nasukan
Srce vri i lomi dušu što počiva
Čovjek ko cvjet u vazi uzbran
Cijeli dan sunce je šaptalo očima
Nevjernim slugama što lete van
Tamo gdje lijep i zao dan počiva
I užas koji stvorismo, dobro znan
Ko konji sapeti zbog svog zločina
Straha od proljeća što nam razbi san
Nepoznatog, novog, gdje noga nije kročila
Baš tamo, gdje htjedoh ljubav da dam
I gledam, ne vjerujem svojim očima
Grešnik, sebe u kavez svoj zatvaram
Venuću ja, i danima i crnim noćima
Kao mnogi, svoju samoću izabrah sam
I opet ne vjerujem svojim očima
Gluva soba guta osmjeh ne predan
On osta u mojoj sjeni gorčina
Čovjek i savjest djele mali stan
Čudovišta zamandaljena i tuga njina
Suza i osmijeh koje namam kom da dam
Složeno sve, i postelja čista fina
U grobu živ i slomljen ležim sam
Nema više one iskre u ludim očima
Samo sanjam san, moj il‘ tuđi blam…
Izdasmo te Gospode svjesni svog zločina!!!
Sad u vatri vražjoj, kao svi izgaram!!!


VLADANKA CVETKOVIĆ, BEOGRAD, R SRBIJA

Rođena u Subotici, Vojvodini, fakultet završila u Beogradu.

INTUITIVNE ANTENE NISU BRUJALE OD SIGNALA

Izgledao si

Kao lepo kovano gvožđe

Na nekoj kapiji.

Neodoljivo za oko.

Volela sam posmatrati

Kako ti spori smeh klizi

Od usana do očiju.

Bejah pohlepna.

Treperila u vazduhu.

Puzala, šunjala kroz usta,

Do stomaka, skorelih pluća.

Reči nam nisu bile važne.

Davale su nam vremena

Da osluškujemo sami sebe.

Ljubav – nespretna i budalasta.

Neobjašnjiva.

Vreme je neumoljivo marširalo

Ka svom kraju, i nije

Strašno ono što sam napisala,

Već ono što sam mogla napisati

MRVIM ŽIVOT

Spirala novih početaka.

Znaš, uvek sam se pitala

kako uspeva životu

skretanje duša koje imaj šta pružiti

jedna drgoj.

Vreme pronađe razlog

pa one, provedu

komadić većnosti zajedno.

Ali život je tada

kao bioskop s više sala.

Svet nam je razlomak –

samo raskomadan.

Osluškujem.

Čudno je – kad se uvučeš

u neuronski fluks

trećeg lica.

To traži samozaborav.

O Misli. Pohodite me.

Klanjam vam se.

Sve se vraća u stari ritam.

TELEBEZGLAV ( telo bez glave)

Papiru oduzimam

snežnobelo devičanstvo.

Uvredljivo je kako stvarnost

ne postavlja granice.

Kao da sam u kampu – Propast

za zabludele mutante.

Postavljam ispred sebe Pamćenje.

Levo stavljam Žudnju, a desno Jezik.

Na zapadu je Rizik,

Na istoku Srce.

Na jugozapad stavljam Mogućnost,

a na jugoistok, Glavu.

Čudan vašarski voz iskustva.

B I O G R A F I J A

Rođena u Subotici, Vojvodini, fakultet završila u Beogradu.

Knjige:

-Bol života/život bola (2013) roman

-Šetajući razgovori (2016) kratke priče

-Dvojstvo jednine (2016) esej

-Antikvarnica iluzija (2014) poezija

-Dotaknuti stihom (2013) poezija

-Dan pod grlom (2014) poezija

– Neodgovori (2015) poezija

-Svojna (2016) poezija

-Fragmenti – Töredékek (2016) dvojezićna poezija

-Pristupanje (2017) poezija

-Bol života/život bola (2017) II prošireno izdanje romana

-Čudnovata u pustoduhovnom vremenu (2017) poezija

-Uspomene srca (2019) poezija

-Burgijanje po mislima (2019 u izdanju HKD) pozija

-Ljubavno siroče (2019) roman

-Broj 50250 (2019) poezija

-Prekoračeni bezdan I i II (2009 i 2011)

-Od bezdana do svitanja (2012)

Ušla u mnoge zbornike i antologije. Objavljivana u književim novinama,sarajevskom Diogenu, ljubljanskim novinama, Svitak,časopis za književnost i kulturu „Braničevo”… Prevedena na Slovenački, italijanski,poljski, engleski , mađarski i hebrejski.

2013 nagrada „Vrata Ponišavlja” za kratku priču

2013 prva nagrada žirija na maratou ljubavne poezije

2013 nagrada „Polarisovog” pesničkog konkursa

2013 II nagrada za rodoljubivu poeziju „Čukaričko proleće”

2013 specijalna nagrada Mesopotamia interacional Poetry

2013 povelja “Miljkovićeve večeri poezije“.

2019 nagrada „Književno pero“ za najbolju knjigu godine u izdanju HKD-a u 2019.god.

Posebnu pohvalu dobija na međunarodnom književnom konkursu „Osvetljavanje“ u Nišu, 2014,godine

Međunarodne kolonije: Osijek(2013), Krčedin(2013), More na dlanu(2014), Biograd na moru(2015), Rijeka (2016, 2017 i 2019).

Blagodarnicu od makedonskata nacionalna zajednica i diploma za međunarodnu saradnju od Udruženja balkanskih umetnika,Zahvalnicu od Scoula di Poesia –School of Poetry dodeljena je 2016.godine, „Zlatna povelja“ za doprinose na polju međunarodne saradnje u kulturi od Udruženja balkanskih umetnika, zahvalnica Centra za kulturu „Vlada Divljan“ za doprinos razvoju kulture.

2015 Urednik knjige „Kroz pesmu i priče LICE RAKOVICE

2016 Urednik knjige „Kroz pesmu i priče LICE RAKOVICE 2

2016 Urednik knjige „ Šesti sabor duhovne poezije“

2017 Urednik „Knjige kroz pesme i priče LICE RAKOVICE – ISTORIJAT

U književnom časopisu „Prolom“ , književnik Radomir Mićunović je napisao kritički osvrt na delo Vladanke Cvetković, a fakultet za kulturu i medije „Komunikacije Mediji Kultura“ Džon Nezbit, doneo je kritiku na delo Vladanke Cvetković profesora dr Dragana Jakovljevića sa fakulteta „Etveš Lorand“ iz Budinpešte.

Nosilac javnog priznanja – Oktobarska nagrada opštine Rakovica za

2018.godinu

KO ŽELI VIŠE MOŽE PUTEM OVOG LINKA: