DIJANA UHEREK STEVANOVIĆ, SUBOTICA, R SRBIJA & PAKRAC, R HRVATSKA
Dijana Uherek Stevanović rođena je 1968. godine u Garešnici, R. Hrvatska. 1986. godine dolazi u Suboticu, završava Pedagošku akademiju u Kikindi, a pose i Pedagoški fakultet u Somboru – master. Zaposlena u OŠ „Miroslav Antić“ na Paliću. Živi u Subotici. Pored pisanja, bavi se slikarstvom. Uvrštena je u preko 90 zajedničkih međunarodnih zbornika. Samostalne zbirke poezije „VANVREMENA“, „BESKRAJ“,“NOTOVANA“, „BEZIMENA“, „ONA“, „RATNICA SVETLOSTI“ ,“VANVREMENA – ARTEMIDA“ , „NEVIDLJIVA“ „NEBO U ZUBIMA“, „NESAVRŠENA“ ,“VEDRINA“. Pesma „Slavonija“ pohvaljena je i uvrštena u zbirku najlepše poezije. Na takmičenju „Pesmi u čast“, pesma „Ritam tišine“ osvojila je prvo mesto glasovima publike. Zbirka pesama „Nesavršena“ dobila je nagradu „Književno pero“ Hrvatskog književnog društva kao najbolja objaljena knjiga poezije u 2016. Dobitnik je nagrade „Književno pero 2018.“ Hrvatskog književnog društva za doprinose u književnosti i međunarodnoj saradnji. Dodeljen joj je SUBOTIČKI OSKAR POPULARNOSTI u 2013. za njena postignuća u literaturi. Sudjelovala je na takmičenju „POEZIJE GODINE“ pesnika Balkana i u prvoj sezoni 2012 / 2013. osvojila prvo mesto. Pobednik je u takmičenju „Diogen“ – Sarajevo. Dobitnik je mnogih pohvala i nagrada za rodoljubivu, misaonu, ljubavnu i socijalnu poeziju. Njene pesme su objavljene u mnogim elektronskim časopisima i web stranicama. Objavljene elektronske zbirke poezije „Nedostaješ mi ti“, „Artemida“ „Drugo ja“ i zbirku u 3D varijanti. Priređivač je „Međunarodne zbirke poezije Citat rs“, međunarodne zbirke pesama i priča za decu „Zagrli život“ – namenjenu deci oboleloj od kancera, međunarodnih zbirki poezije i proze „Goli život u umetnosti“ i „Na marginama života“. Objavila je knjigu pesama i priča za decu „Suncokretaljka“ zajedno sa svojim učenicima i pesnicima Balkana. Učesnik je preko 50 međunarodnih pesničkih susreta i orginazator PRVE UMETNIČKE OLIMPIJADE, kao i organizator preko 100 književnih večeri. „ŽIVOTA HARMONIJA – L’ARMONIA DELLA VITA“, je prva knjiga koju je pripremila u U.M.P. i kao takava je objavljena u izdanju UBU i „Galaksinis“. Piše recenzije i kniževne prikaze, a njene pesme su prevođene na makedonski, talijanski, mađarski, bugarski, engleski… Jedan od urednika je portala za kulturu, obrazovanje i priključene „Pokazivač“ te „Ex-Yu Voice“. Član je Međunarodnog umjetničkog udruženja „Vizija“, Internacionalne zajednice stvaralaca, Hrvatskog književnog društva, SKOR i drugih. Počasni član je Književnog kluba „Duško Trifunović“ iz Kikinde i „Stenka“ Beograd.
Osnivač je i predsednik Udruženja balkanskih umetnika.
Predsednik Delegacije Srbije u Scuola di Poesia-School of Poetry i ambasador U.M.P. koju je imenovao Silvano Cavaliere Bortolazzi osnivač neprofitne organizaje UNIONE MONDIALE DEI POETI – WORLD UNION OF POETS – UMP“ te dobitnik zlatnog, srebrnog i platina križa za zasluge promovisanje međunarodne saradnje i poezije.
MI U NAMA
Zazvone zvona na nekoj tamo katedrali, da li je više bitno i čijoj…
Pomolim se zbog nas, aludirajući na ono bezimeno naše mi u nama i osmehnem se životu, jer znam postojimo, sve dok u praznini nas odjekujemo.
ŽIVIŠ
Opuštaš me, uplićeš delove sebe u moje praznine. Putuješ osmehom kroz pore, postaješ atom ove postojanosti. Otkrivaš tajne života kroz nade upakovane dvojstvom trajanja. Živiš, da bih živela.
SLOBODA
Nema tu rime ni stihovnih formi, ovo sam ja i moje misli nanošene kao smetovi, u kojima tek kad se bolje zagledaš, prepoznaš svoju pahulju u liku leptira, koja nije zrnce peska pa da je možeš sačuvati, stiskajući je u šaci…
Otvori dlanove, diši, sanjaj, voli život slobodu u meni.
SAPUTNICI
Dođe mi, da osmehom zgazim sve predrasude da vedrinom uma, uradim moguće u nemogućem, da razodjenem sve poraze i da Suncem nošena dokažem stihom da je jedino važno biti prisutan na ovim životnim bogazama, a sve ostalo je još samo jedan trenutak prolaznosti koji se srcem u osmehu pamti…
Živim VAS saputnici, malo li je?
BROD
Isplovljavam iz luke, uranjam u talase, nose me žitna polja dok sanjam alase…
Brod sam ovog Panonskog mora, makom sam utkala u svitanje zora…
Pozdravljaju me upornim rukama paori, gledaju me pustim očima salašari…
DUŠAN NONKOVIĆ TEODOROVIĆ, Nemačka
Rođen sam1940. u Subotici. Poeziju sam počeo da pišem u svojoj mladoj sedamdesetoj godini. Pokazala se kao veoma efektivna terapija pa što sam stariji kažu da pišem sve bolje. Osnovnu sam završio u Subotici kao najgori učenik svih generacija, to nije šala već čista istina. Potom mašinsku poljoprivrednu školu, a posle studija na Biotehničkim fakultetu u Ljubljani. Živim u Nemačkoj gde sam i posle teške srčane bolesti propevao pa mislim i ozdravio. Sa radosti i pouzdanjem idem u osamdesetu! Imam dva sina; kapetana i mašinskog inžinjera i ćerku učiteljicu, a imam i jednu unuku i dva unaka. Sa suprugom sam već 50 godina. Ona me svesrdno podstiče da pišem poeziju i ako ne razume ni reči. I ono malo što je znala godinama je zaboravila, nije ni čudo, jer je rođena Nemica a meni je svejedno bilo na kojem jezikom da se sporazumevamo, bitno je samo da se razumemo- ili to tako barem mislimo. Autor sam više stručnih članaka, nekoliko knjiga poezije kao i Tragom Srba I-II-i III u pripremi.
SREĆA
Za sreću nisu potrebne kule ni gradovi a niti automobili a još manje vile i fijakeri Niti je potrebno imati tridesetak kvadrata nekog šatora il stana niti djeram nekoga salaša Sreći je Dovoljan i samo jedan prokisli kišobran ako su pod njim dvoje koji se istinski vole Dovoljno je i manje, dovoljna su i samo dva u očima zalutala pogleda bez povratka!
MOM GRADU I PRVOJ LJUBAV
Moj susret stobom beše susret sred žege bosonogim koracima, susret sa prolećem a bila je žega do bola usijana zemlja Da beše očajna žega i mene bosonoga žednoga života prolećnih mirisa svežeg vazduha procvetalog cveća a pržila je zvezda Lutao sam stazama prašnjavim putevima dok su konji vukli kola puna užarenog peska Pod teretom kopita šikljala je prašina poput sivih oblaka dizala se nebesima da bi se svaki put uvek iznova slegala i sve tiho prekrila bojama pepela A ja, a ja duše pune života bezazlenom radosti trčao sam bosonog u susret tebi Saplitaose padao grlio, ponovo se dizao i dalje koračao kao da ništa nije bilo A bila je žega prašina beše vrela asfalt užaren mekan nebo puno zvezda a padala je kiša A ja sam bosonog koračao ruku raširenih u susret tebi, trčao rodni grade mog prvog koraka sreće tuge i bola Subotico moja Beše žestoka vrućina dok sam bos koračao kroz paklenu žegu santama leda moga mladoga života Asfalt beše tako mekan a pesak tako vreo dok sam korakom po korak koračao i samo tako malo hteo Staza beše kratka A duga kao da ne imade kraja a bila je i takva, kratka bosonogim koracima neizmerno dugačka i tim nežnim tabanima što hodaše po suncu i kiši da ih u naručje primi ovaj grad u prašini Lutah prašnjavim ulicama mekoga asfalta užarenog peska mojega rodnoga grada i beše mi malo kojeg koraka žao i ako beše asfalt mekan a pesak ko pakao vreo a ja bez cipela, bosonog Svakoga jutra na putu kišnom do škole nam istom žurih se žustro da bi je do škole redovno svakog jutra stigao A nisam joj nikada ama baš nikada rekao koliko mi je draga koliko je volim i koliko mi je, do njenog osmeha stalo te devojčice Zlate grada Subotice zlatne po mene tako uklete prašinom zamagljene pa ipak toliko mi mile Ćutke smo išli jedno kraj drugog a tako sam je voleo i hteo reći tako mnogo a ja joj nisam ni reči reći mogo nikako nisam izgubiti hteo prijateljstvo njeno možda bi je nešto uvrediti moglo Kišobrana nisam imao a pod njen nisam hteo da joj ni kap kiše rame ne dotakne Išli smo tako nemo utabanim stazama svakoga jutra ona ko princeza vesela a ja sretan i tužan odrpan ko prosjak Ko slepac bosonog zaslepljen dobrotom i lepotom njenom bejah nem, zasenjen princezom mojom bila je lepa bila je prelepa ta moja princeza Padala je kiša a bila je žega usred proleća cvetale su trešnje zumbuli i lale A bila je žega kiše su padale i iz vedra neba a ona tako nežna koračala je iz koraka u korak sa mojim bosonogim nogama Kiša je padala a ona ona je bila tako vedra mila draga poput sunca nasmejana jednostavno bila je moja cela sreća i ako je bila žega a zvezda neumoljivo pekla I u crkvu sam išao da bi pevao i ako mi do pevanja nije bilo samo da bi je tako prekoputa mene kraj altara gledao U mirisu tamjana i sjaju sveća beše mi lepša i od samog andjela Žega je bila velika a asfalt tako mekan ulice tako prašne a voće a voće tako lepo i slatko breskve tako sočne a šljive tako plave kajsije rumene gunje tako mirisne a groždje a groždje… a ja toga svega beše željan i žedan Naše utabane staze nisu se nikad dotakle niti ikad ukrstile a moja me odvede daleko od nje i voljenog grada moje Subotice u grad bez prašine bez mekanog asfalta gde ne beše peska niti nesnošljive žege u kom sve zeleno beše I voće zeleno beše više kiselo nego slatko bilo ga je na izobilj mnogo bez mirisa i slasi ali zato nisam više bio bosonog a grad beše pun zelenila puteva od čvrstog asfalta bez prašine i bez sunca a i bez plavetnila neba kiše su više i duže padale a dani a dani behu sivi Tri decenije kasnije izglancanih cipela u svečanom odelu nadjoh se iznova u rodnom gradu Neke devize, marke razmeniti htedoh i udjoh tako u banku moga grada na korzu Sa one strane šaltera sedela je jedna prijatnog, nežnog izgleda veselih očiju dobroćudna okrugla nasmejana, žena Za čudo, začudjeno izustih Zlato, dali si stvarno to ti? Nasmejana veselih očiju ista kao tada u vreme žege i mekog asfalta, reče ja bih tebe prepoznala u svako doba noći i dana A ja sam tada mislio da je nisam vredan bio i opet kao nekada nem posta i ne reče joj ni sada koliko mi je bila i ostala draga I opet ko tada ne nadjoh snage da joj kažem da se ništa promenila nije od osnovne škole pa sve do ovog susreta u banci našeg prašnjavog ali nama lepoga i miloga grada bio sam srećan kako tada sa deset godina, tako i sada Dok pišem ove stihove sećanja davnih, mladosti čedne mislima punih ljubavi predivne stiže mi vest neverovatna da je neko u zemlji Americi super sili što silom ili milom svim državama sveta nameće svoje vrednosti, da je neko iz vatrenog oružja izrešetao i pobio dvadeset takvih andjela devojčica i dečaka u školskim klupama Pita me moj razum ljudski, zar su to plodovi tih vrednosti !? zar su tamo ti vladari zaboravili da je ljubav jača od nasilja od svakog vatrenog oružja da je ona ta koja život stvara i ta koja ga bolje čuva od svakog snajpera svakoga metka i od svakog mitraljeza Zar nisu više svesni da narod koji ljubav gubi da gubi i sebe, ni puška ga neće spasiti moći od svoje sobstvene zlobe i propasti o, gde će im samo kraj biti kad im je sila, nasilje i puška status i simbol svega pa i života Dok razum pita plače mi duša u nemom vrisku tuge i bola dok se misao gnusi i gruša na podu sa prosutom krvi more me misli da nikada ta deca neće moći lepu reč čuti stihove o ljubavi pevati pesme slušati žudeti voleti o ljubavi sanjati životu u susret potrčati
PRUŽENIH RUKU
Kada od more i silne tuge Sjaj oka u pepelu nestane Tužna suza od boli usahne Tminama zenice beskrajne Suza suva niz obraz klizne Tihim šumom čiste poezije Jeseni smilje duša mi diše Sećanjima na minule dane Žudne bolne i tolko srećne Silnu mladost punu čežnje Pružam joj ko suncu ruke, I ako se nikad vratiti neće Nikada se više vratiti neće! O, da li će jesenji vir života Dočekat moć miris proleća I leptira od cveta do cveta Cvrkut tica i pesmu cvrčka Okrenut životu prolaznosti Pruženih ruku sjaju sunca Vuče me od večnosti tama Mrkla memla bez povratka A meni se još uvek živi voli Žudi pati nada ljubi i sanja I sve mi se čini da mi duša Neku tajnu mladosti skriva Ko da mi batom srca šapće Ljubićeš još dugo dugo brale A kada ugledam cvetna pоlja U san mi dodje Srbija moja I pružene ruke, pra dedova Prvi korak detinjstva moga
SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ, KORBOVO, R SRBIJA
Šolkotović Snežana profesor je razredne nastave. Pisanje joj je hobi. Objavila je pesme i priče za decu i odrasle u sedamnaest knjiga:- Pesma je moj život, Od srca srcu, U znaku ljubavi-Surove sudbine, Izvor života, Кad progovori duša, Šapat vetra, Dečja zavrzlama, Zvrčka, Smicalice, dvojezičnoj zbirci, srpsko- engleska, Horizonti ljubavi Horizons of love, zastupljena je i u dvojezičnoj srpsko- italijanskoj zbirci Zov ognjišta/ IL RICHIAMO DEL FOCOLARE , Zora života – L’ALBA DELLA VITA, Duga ljubavi- L’ARCOBALENO DELL’AMORE rusinsko- srpskoj zbirci pesama Poezija duše- POEZIЯ DUŠI, Školski kutak- Школски куцик, i srpsko, englesko, rumunska knjiga :Staza života- THE PATH OF LIFE-CAILE VIETII. Neke od njenih pesama prevođene su na bugarskom, engleskom, arapskom i makedonskom jeziku. Mnoštvo pesama i priča zastupljeno joj je u mnogobrojnim antologijama, zbornicima i časopisima. Osvojila je prestižne nagrade na domaćim i međunarodnim konkursima.
TI ME VOLIŠ NA SVOJ NAČIN
Ti me voliš na svoj način
bez rezerve i uslovljavanja,
u svakom momentu pokazuješ koliko ti značim
to je ljubav, spektar obojenih osećanja…
Ti me voliš drugačije
bez egoizma i taštine,
naša sreća nema ni lice, ni naličje
volimo se isto i kad nas prigrle dani nemaštine.
Voliš me onakvu kakva jesam
bez iluzija i poređenja
zato nam je život čudesan, jednostavan
svaki naš dodir je kao obećanje, trag ushićenja…
Ti me voliš i onda kada mi preti bolest
i kada mi se neprijatnost sprema,
naša ljubav je kao protest
bez nje budućnosti za nas nema…
Ti me voliš na svoj način
i osećanja su ti uzvraćena istom merom,
svaki tvoj gest govori koliko ti značim
svaki mig je obojen čežnjom i željom…
Tvoja ljubav me čini srećnom ženom
DOTAKNI MI DUŠU
Dotakni mi dušu ljubavlju
Ovo vreme malo nas u sebi još ima
Dotakni me nežnošnću
Kao reka obale talasima…
Dotakni me osmehom
Bezazlenim pogledom
Onom dečjom utehom
Koja završava mirnim snom.
Dotakni me mislima
Čarolijom proleća
Onim opojnim mirisama
Koju nosi sreća…
Dotakni mi dušu ljubavlju
Toliko toga nedorečenog ima,
Koliko mi značiš
Rekla bih svima…
Dotakni me,
Pa makar u snovima…
NIJE MI VAŽNO KO JE ODAKLE
Nije mi važno ko je odakle
Samo da je čovek,
Koje su to predrasude koje bi spotakle
I postaju paravan dovek…
Nije mi važno ko kojim jezikom govori
Ako se ima do neba dobra volja,
Da život zna da ceni i voli
Da ništa ne deli napola…
Nije važno kakve je boje kože
Važna je ljubav koja se u grudima nosi,
Da bude čovek tamo gde se može
Da se malim stvarima ponosi…
Jer šta je čovek na ovom svetu,
Samo prolaznik koje vreme
Tu i tamo zavarava,
Zastane na trenutak da odahne
i krene dalje
da otme zaboravljeno od zaborava
ZORICA TIJANIĆ
Zorica Tijanić, rođ.1971. godine, književnica i novinarka, završila master studije iz oblasti pedagoških nauka, autorka četiri samostalne zbirke poezije, koautor u dve zbirke poezije i autor pet romana. Njena poezija je prevođena na slovenački, arapski i ruski jezik. Urednica je i osnivač online časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“ i predstavnik Međunarodne škole poezije za grad Beograd. Glavni je i odgovorni urednik časopisa za popularizaciju tradicije, duhovnosti i opšte kulture „Horizont“. Zastupljena je kao autor u preko 100 antologija i zbornika poezije, časopisa, književnih portala. Piše kolumne, putopise, recenzije i eseje iz oblasti umetnosti i književnosti, urednica je i priređivač mnogih knjiga, zbornika i antologija. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu.
LJUBAV U DOBA USPOMENA
Tražim jedno rame za zagrljaj, ono isto u koje sam zagnjurila glavu sakrivši se od kiša.
Tažim one iste usne koje su čekale da me poljube minut do četiri, dok je ulični svirač tražio treći akord za bluz.
Ruke koje sam u neverici ispustila kada smo se posle toga rastali na uglu Francuske ulice, dok su se svađali momak i devojka kao predzank svih naših budućih izmaglica.
Tražim onaj dan kada smo zagrljeni ispod kišobrana gledali odsjaj kapi na uličnoj svetiljci i čekali tvoj brod.
I onaj isti poljubac da me vrati izgubljenom vremenu koje smo jedno bez drugog učili živeti u doba uspomena.
A USPOMENE?
Šta je sa uspomenama? Kad prolazim ulicama na kojima smo ostali ti i ja
i naša priča koje se više niko i ne seća, treba da osetim nešto poput žala za mladošću,
izgubljene ljubavi i snova. Kako da ti objasnim prašinu u očima i so na koži? Poljubio bi me u nekom trenutku. Da li bi izabrao onaj pravi? Trenutak je samo jedna slika u sećanju. Mirišu oleandri. Cveće mi je ponovo u kosi. Na haljini. Ali tvoja ruka nije tu da pridrži strahove. Poljubila bih te u svakom trenutku. Svaki bi bio onaj pravi. Miriše samoća na jutra mediteranska. Kako da ti objasnim? Bez prašine u očima i bez soli na koži – ne znaju uspomene kako sam.
CRTE ALUZIJA
Pod staklenim oblakom život se kruni i kloparaju vozovi prema podzemlju duše.
U vagonima orkestar putuje prema kripti od belih orhideja.
Jedna otvorena knjiga,
Bahova Misa u pozadini –
predznak su za ispraćaj.
Lepljiv otisak leve cipele hramlje polako ka snu.
U odlomcima oživljen strah od nežnosti pribija se poput broša uz pregrizeno srce.
Pod prstima mrvicama žudnje nahraniće najlepšeg od najlepših. Jedinog od mogućih – onog koga je volela dodirom u izabranom fragmentu daha.
Bledog lica izgrižene usne reći će istinu, da nežnost njena voljena nije bezdnadežnost već smrt u kojoj se strast iznova rađa – podvučena crtom aluzija.
Сања Радојковић-Кума, Београд, Р Србија
Рођена 11.09.1965. у Београду, где живи и ради. По образовању здравствени радник, по нужди администратор, а по убеђењу и слободној вољи, песник. Своја осећања, размишљања и ставове, преточене у риме објављује у својој првој књизи поезије намењене одраслима „У Поети четвртком“ 2014. год. у издању Удружења писаца Поета, чији је члан од своје прве написане риме. Повремени излети у свет дечије маште и поезија које се тада изнедрила, одводе је 2015. год. у редакцију часописа за децу „Витез“, у којој се 2017. рађа „Радосна читанка игре и говора“, књига поетских текстова за децу и васпитаче, која је од стране Завода за унапређење образовања Републике Србије, препоручена и уврштена у каталог помоћних наставних средстава за децу узраста 4-6 година. 2019. у издању „Витеза“, рађа се двострана стихована азбука „Ана учи азбуку“ и „Бајка о Анђели и Аци“ , намењена предшколцима и првацима. Један је од уредника часописа за децу „Витез“. Добитник је више награда и признања. У припреми је и друга књига поезије за одрасле.
БОЦА ШТО МОРЕ ЧУВА
Неко је, мени за љубав, у боцу море слио,
украо пучине део, уздао топлу струју,
само због мене један бисер у шкољку скрио,
везао таласе моћне да се у боци чују.
Онда је боцу нежно у џеп капута свио,
у онај близу срца који се само слути,
с њом је чекао зоре, и будан живот снио,
жељом цртао мапе да нам се укрсте пути.
Многе је сате дуге погледом звезде крао,
у грлу чувао речи створене само за мене,
многе је ноте и риме неком у пролазу дао,
тражећи усне моје љубио друге жене.
Онда је вечери једне пре но ће сунце заћи,
боцу, што море чува, спустио нежно крај стене,
гледао дуго, дуго с надом да ћу је наћи
ил` да ће, неким чудом, она пронаћи мене.
Знао је да док је има не може никуд даље,
везују бисер и шкољка, не дају плиме ни струје,
окови сећања гуше, стежу прошлости раље
и талас одавно спутан што се довека чује.
SPUTANA
Спутана животом тавори,
распета између жеље и стида,
невешта да стеге разори,
немоћна да ране извида.
Стежу је ланци морала,
прободено срце сакрива,
сузом би лице изборала
али је око закива.
Горчина дуго гутана
избија попут мамурлука,
златним оковом спутана
сужањ је ранијих одлука.
Понекад очи зажаре
кад њима снове додвори,
па се у куле стражаре
као у самице затвори.
Немоћна двери да отвори
спутана собом тавори.
МАМА ЈЕ ЈУНАК
Мало се љутим на моју маму!
Зар јој је посао од мене пречи?
Не волим када ме остави саму
зато што мора неког да лечи.
С татом се дружим, то је у реду,
с братом се играм, досадно није,
мада бих волела да видим деду
и не знам бака зашто се крије.
Ал` ипак много мама ми фали,
а тата каже: „Сад јака буди!
Маму су сада доктори звали
јер има много болесних људи.“
Треба им тамо, страшно је битно,
ова је болест опасна јако,
зато се мора лечити хитно
јер се на другог пренесе лако.
Не буди љута на своју маму,
она је борац, јунак је прави,
не воли када те остави саму,
али је срећна кад су сви здрави.
GORAN IVIĆ, NOVI SAD, R SRBIJA
Autor zbirke „Cvijeće i (ne)cvijeće. Rođen 30.08.1964. u Sarajevu. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Bileću. Studije na Poljoprivrednom fakultetu u Sarajevu, zbog ratnih prilika, okončao je i diplomirao u Novom Sadu.
Nije za me“
U jutro rano kad zora puknu Šinu vjetar iz doli tije‘ Smrzla ‚tica pored rijeke frknu I stade ledeno sunce da brije
E, đe ste sada sretni trenuti Mladosti moje, osunčanog kraja Kad razigrani bjehu mlađani skuti Obasjani suncem kamenoga raja
Onamo đe jutra osmijesima dođu Vr’kamene hridi, iskoči zlatan krug Časi ko minuti ubrzano prođu Uz uzdah strasan,mirisan i dug
I, sve zablista žarenijem sjajem Tice vabe život, pojući u horu Sve buja i orga nad malenijem gajem A, vjetri oblake, gone sinjeme moru
E, zato za me“nije ‚volika širina Bogata zemlja okovana studi Dosta mi je ona čuka i nad njom milina Đe uspravni,sretni,gordi ode ljudi!
Poezija – dvanaesterac …
Duša miriše kao najljepši cvijet Pčela je miluje i rosom poliva Amor, samo strijelu kani odapet Osmijeh grcajem i ljubav cjeliva
Kao najljepša pjesma miluje dušu Osjećanja nabrekla brekte razapet Osmijeh, suza, zaglavili u gušu Ako ne voliš onda si mili proklet
Ona zamirisa i sva izbehara Pitanje vječno, a odgovora nema Zamandaljena, sred srca zaključana Osmijeh il suza roditi se sprema
Uvijek ista, snena , postanak svega Čar osmijeha, izvor bonih suza Dašak vječne duše, grcaj, nje il njega Nečije gubilište, nečija muza
Ruža trnje baca, a pupoljke čuva Trnje brani, pupovi u smiraj gone Ona ih hrani, sa djecom razgovara Štiti od ukusa, suze njine bone!
Izdaja
Noć, žmirka svojim crnim očima Prođe još jedan dan, ko brod nasukan Srce vri i lomi dušu što počiva Čovjek ko cvjet u vazi uzbran Cijeli dan sunce je šaptalo očima Nevjernim slugama što lete van Tamo gdje lijep i zao dan počiva I užas koji stvorismo, dobro znan Ko konji sapeti zbog svog zločina Straha od proljeća što nam razbi san Nepoznatog, novog, gdje noga nije kročila Baš tamo, gdje htjedoh ljubav da dam I gledam, ne vjerujem svojim očima Grešnik, sebe u kavez svoj zatvaram Venuću ja, i danima i crnim noćima Kao mnogi, svoju samoću izabrah sam I opet ne vjerujem svojim očima Gluva soba guta osmjeh ne predan On osta u mojoj sjeni gorčina Čovjek i savjest djele mali stan Čudovišta zamandaljena i tuga njina Suza i osmijeh koje namam kom da dam Složeno sve, i postelja čista fina U grobu živ i slomljen ležim sam Nema više one iskre u ludim očima Samo sanjam san, moj il‘ tuđi blam… Izdasmo te Gospode svjesni svog zločina!!! Sad u vatri vražjoj, kao svi izgaram!!!
VLADANKA CVETKOVIĆ, BEOGRAD, R SRBIJA
Rođena u Subotici, Vojvodini, fakultet završila u Beogradu.
INTUITIVNE ANTENE NISU BRUJALE OD SIGNALA
Izgledao si
Kao lepo kovano gvožđe
Na nekoj kapiji.
Neodoljivo za oko.
Volela sam posmatrati
Kako ti spori smeh klizi
Od usana do očiju.
Bejah pohlepna.
Treperila u vazduhu.
Puzala, šunjala kroz usta,
Do stomaka, skorelih pluća.
Reči nam nisu bile važne.
Davale su nam vremena
Da osluškujemo sami sebe.
Ljubav – nespretna i budalasta.
Neobjašnjiva.
Vreme je neumoljivo marširalo
Ka svom kraju, i nije
Strašno ono što sam napisala,
Već ono što sam mogla napisati
MRVIM ŽIVOT
Spirala novih početaka.
Znaš, uvek sam se pitala
kako uspeva životu
skretanje duša koje imaj šta pružiti
jedna drgoj.
Vreme pronađe razlog
pa one, provedu
komadić većnosti zajedno.
Ali život je tada
kao bioskop s više sala.
Svet nam je razlomak –
samo raskomadan.
Osluškujem.
Čudno je – kad se uvučeš
u neuronski fluks
trećeg lica.
To traži samozaborav.
O Misli. Pohodite me.
Klanjam vam se.
Sve se vraća u stari ritam.
TELEBEZGLAV ( telo bez glave)
Papiru oduzimam
snežnobelo devičanstvo.
Uvredljivo je kako stvarnost
ne postavlja granice.
Kao da sam u kampu – Propast
za zabludele mutante.
Postavljam ispred sebe Pamćenje.
Levo stavljam Žudnju, a desno Jezik.
Na zapadu je Rizik,
Na istoku Srce.
Na jugozapad stavljam Mogućnost,
a na jugoistok, Glavu.
Čudan vašarski voz iskustva.
B I O G R A F I J A
Rođena u Subotici, Vojvodini, fakultet završila u Beogradu.
Knjige:
-Bol života/život bola (2013) roman
-Šetajući razgovori (2016) kratke priče
-Dvojstvo jednine (2016) esej
-Antikvarnica iluzija (2014) poezija
-Dotaknuti stihom (2013) poezija
-Dan pod grlom (2014) poezija
– Neodgovori (2015) poezija
-Svojna (2016) poezija
-Fragmenti – Töredékek (2016) dvojezićna poezija
-Pristupanje (2017) poezija
-Bol života/život bola (2017) II prošireno izdanje romana
-Čudnovata u pustoduhovnom vremenu (2017) poezija
-Uspomene srca (2019) poezija
-Burgijanje po mislima (2019 u izdanju HKD) pozija
-Ljubavno siroče (2019) roman
-Broj 50250 (2019) poezija
-Prekoračeni bezdan I i II (2009 i 2011)
-Od bezdana do svitanja (2012)
Ušla u mnoge zbornike i antologije. Objavljivana u književim novinama,sarajevskom Diogenu, ljubljanskim novinama, Svitak,časopis za književnost i kulturu „Braničevo”… Prevedena na Slovenački, italijanski,poljski, engleski , mađarski i hebrejski.
2013 nagrada „Vrata Ponišavlja” za kratku priču
2013 prva nagrada žirija na maratou ljubavne poezije
2013 nagrada „Polarisovog” pesničkog konkursa
2013 II nagrada za rodoljubivu poeziju „Čukaričko proleće”
2013 specijalna nagrada Mesopotamia interacional Poetry
2013 povelja “Miljkovićeve večeri poezije“.
2019 nagrada „Književno pero“ za najbolju knjigu godine u izdanju HKD-a u 2019.god.
Posebnu pohvalu dobija na međunarodnom književnom konkursu „Osvetljavanje“ u Nišu, 2014,godine
Međunarodne kolonije: Osijek(2013), Krčedin(2013), More na dlanu(2014), Biograd na moru(2015), Rijeka (2016, 2017 i 2019).
Blagodarnicu od makedonskata nacionalna zajednica i diploma za međunarodnu saradnju od Udruženja balkanskih umetnika,Zahvalnicu od Scoula di Poesia –School of Poetry dodeljena je 2016.godine, „Zlatna povelja“ za doprinose na polju međunarodne saradnje u kulturi od Udruženja balkanskih umetnika, zahvalnica Centra za kulturu „Vlada Divljan“ za doprinos razvoju kulture.
2015 Urednik knjige „Kroz pesmu i priče LICE RAKOVICE
2016 Urednik knjige „Kroz pesmu i priče LICE RAKOVICE 2
2016 Urednik knjige „ Šesti sabor duhovne poezije“
2017 Urednik „Knjige kroz pesme i priče LICE RAKOVICE – ISTORIJAT
U književnom časopisu „Prolom“ , književnik Radomir Mićunović je napisao kritički osvrt na delo Vladanke Cvetković, a fakultet za kulturu i medije „Komunikacije Mediji Kultura“ Džon Nezbit, doneo je kritiku na delo Vladanke Cvetković profesora dr Dragana Jakovljevića sa fakulteta „Etveš Lorand“ iz Budinpešte.
Nosilac javnog priznanja – Oktobarska nagrada opštine Rakovica za
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 