Danas je 81. rođendan najuspešnijeg sportiste koga je imala Jugoslavija velikog jahača konja s hvataljkama Miroslava Cerara osvajača OI zlato (1964, 1968), OI bronza (1964),SP zlato (4 puta), bronza (2), EP zlato (10), srebro (5), bronza (6) Izvanredan sportista, tih, miran i skroman čovek. sećam se mnogih njegovih nastupa , a ovog slučaja u Pragu kao da je juče bilo : Desile su mi se i nepravde. Na svetskom prvenstvu u Pragu, na primer. Na konju s hvataljkama sam već osvojio prvo mesto, a onda sam nastupao na razboju. Sudije su dale prvo mesto Borisu Šahlinu, a meni drugo. Tada je cela dvorana u kojoj je bilo 18.000 ljudi protestovala, ljudi su ustali sa sedišta. Česi su bili poznati gimnastičari i znali su da ocene da je moja vežba bila teža i lepša od Šahlinove. Usledio je prekid od pola sata. Posle toga je komisija meni dala zlato, a Šahlinu srebro. Gledala sam i film kako je u početku trenirao, otvarao vrata i hvatao zalet iz hodnika da bi naskočio na konja za preskok. Posle naputanja sportske karijere posvetio se pravnim naukama i svojoj advokatskoj kancelariji i porodici.
И ТАКВА ЈУГОСЛАВИЈА КОЈА ЈЕ ОМОГУЋАВАЛЕ ОВАКВЕ УСПЕХЕ НИЈЕ БИЛА СЛОВЕНЦИМА ДОБРА ПА СУ ПОЖУРИЛИ ШТО ПРИЈЕ У КРВИ ДА ЈЕ УГУШЕ-ЗАТО НЕ ТРЕБА ВИШЕ НИКАДА НИ ДА ЈЕ БУДЕ! НАРОДИ КОЈИ ДОЗВОЉАВАЈУ СЕБИ ДА СВОЈУ САДАШЊОСТ ЗАМЕНЕ ЗА ЛОШИЈУ БУДУЋНОСТ НЕ ЗАСЛУЖУЈУ ДА ИМАЈУ СВОЈУ ДРЖАВУ, МОРА ПРОПАСТИ КАО И СВАКИ ЛОШ ДОМАЋИН КОЈИ ПЛОДНУ ЗЕМЉУ ЗА КАМЕЊАД МЕЊА.
Ivan ŠarčevićDušan Nonković oVDE JE REČ O VRHUNSKOM SPORTISTI, ZAŠTO SVE IZPOLITIZIRATI, RASPAD JUGOSLAVIJE JE ZAPOČET „MINTINZIMA SOLIDARNOSTI“ U SRBIJI
Dušan NonkovićNije istina Ivane-Raspad Jugoslavije je započeo ne zbog mitinga već zato što je to bilo u interesu globalista! A to je bilo moguće zato što a pogotovo slovenački narod u većini, nije bio solidaran prema svim drugima koje je nazivao bizantincima i prokletim hudićima(Hudić u prevodu znači vrag odnosno đavo)! Studirao sam u Ljubljani i živeo 7 godina tako da mi je ta situacija veoma dobro poznata! Slovenija je bila u odnosu na ostale republike Jugoslavije Švajcarska-sve republike su joj bile prvoklasno tržište za svoje drugorazredne paizvode prevaziđenih inovacija koje se na zapadu nisu mogle prodati ali zato su za ostale republike bili bez konkurencije. I opet taj visoki standard kojeg su joj omogućile republike Jugoslavije nije im bio dovoljno vredan da se bore za održavanje suživota veš su nasrnili na nenaoružane graničare i decu na odsluženu vojnog roka i iz zasede ih pobili i ako nisu imali municije. To je bila hvala za to što su prvi put u svojoj istoriji postali republika i to zahvaljujući i velikom broju srpskih žrtava onih koji su ginuli za njihovu slobodu! Miroslav Cerar nebi nikad dostigao ovakve rezultate da je živeo u siromaštvu i bedi i da nije imao podršku države koju su sačinjavale sve ostale republike! To treba da zna slovenački narod! A i srpski da sa ovakvim gmizanjem i pošteđivanjem od istine nećemo, mi srbi, nikada uspetu da se uspravimo iz pogurenog hoda! Treba svim republikama bivše jugoslavije da je jasno da im je Srbija donela slobodu uz velike žrtve na kojima su se, čast izuzetcima, ima ih mnogo, kurvanjski ponela i sramno zahvalile! Hteli smo bratstvo ali ga vi niste hteli i zato više nikada Jugoslavije ne će biti! Pametnom čoveku je i komarac muzika! Sad će mo graditi Srbiju sa onima koji srbiju i srpski narod umeju da poštuju!
Marina Vukšamolila bih da ovu diskusiju na razvijate na mom zidu pogotovu što se radi o Ceraru kao sportisti, akcenat na postu je na tome , a ne na tome gde je on rođen u kojoj bivšoj republici
Dušan NonkovićTo recite majkama poginule dece koja se sa vojnog roka nikad neće vratiti. Akcenat određuje moral a ne sportista! I ja sam ga gledao i lično ga cenim i kao čoveka i kao sportistu! On se borio za te boje zastave i državu! Ali baš je to utoliko važnije ukazati šta su njegovi zemljaci učinili iz tog svega- Te zemlje za čije se boje i grb boirio nema više! A to sigurno nije bilo u Cerarovom interesu! O zlu se mora govoriti kako se ne bi zaboravilo i ponovilo!
Marina VukšaI moja porodica je imala velike žrtve i ljudske i materijalne u ovom ratu, ali ponovljam po drugi put post je bio o Ceraru sportisti. Post nije imao veze sa nacijom i ratom. O zločinima postavim postove koji imaju veze sa tim sa željom da se nikada i n… Mehr ansehen
Dušan NonkovićPa Marija, pogledajte koji i čiji grb nosi na majici! Ja vas više sa ovim neću zamarati-prepuštam vam vašoj savesti! Ja sam to sve već preneo na moju stranicu a i objavio u Glasu Dijaspore!
Dušan NonkovićMeni su ipak važnije žrtve od bontona! A mislim da je to i u Cerarovom interesu! On je samo godinu dana stariji od mene pa mislim da znam kako mu srce kuca a mislim da bi i saglasan bio sa ovim mojim stavom!
Marina VukšaDušan Nonković zovem se Marina , molim da prekinemo diskusiju, pogledala sam sada glas dijaspore, pa prenesite naš razgovor do kraja. Laku noć i prijatno, poštovanje.
I lepota glasa zavisi od lepote duše. Ko nema ljubav, to se oseća i u glasu koji bude štur, piskav, neprijatan, jer nije ušuškan toplim osećanjima koja ona donese. Mene to drži i sada kada sam drugi put, u julu 2020, napunila 40 godina, kaže za Nova.rs operska diva Radmila Smiljanić, koju je poznati novinar Milan Lango davno nazvao „Primadona bez pardona“.
I nije pogrešio. Otvorena, duhovita, otresita, iskrena. Pola veka njene karijere i tri decenije pedagoškog rada biće predstavljeno na izložbi “Sve bilo je muzika“ autorke Dragice Gaćeše od petka, 23. oktobra u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.
Rođena je 1940. u Banjaluci. Na poziv dirigenta Oskara Danona dobija ulogu Fatamorgane u operi “Zaljubljen u tri narandže“ i Lize u “Pikovoj dami“ tokom tromesečne turneje u Barseloni. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje 13. marta 1968. kao Leonora u Verdijevom “Trubaduru“. Pevala je sve uloge prvog sopranskog faha, a partneri su joj bili bardovi operske scene Mario del Monako, Đuzepe di Stefano, Plasido Domingo, Hoze Kareras… Dobitnica je brojnih nagrada i poznati humanitarni radnik. Profesurom se bavila na Muzičkoj akademiji u Sarajevu i Banjaluci, kao i na Fakultetu muzičke umetnosti i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Bila je pet decenija u braku sa Branislavom Mijailovićem, a kruna te ljubavi je sin Nikola, koji se odmetnuo na majku u operske pevače.
Radmila Smiljanić, Foto: Željko Jovanović
Poznati ste po vedrom duhu i dobroj formi. Kako to postižete?
– Možda je tajna u tome što svi koji se bavimo ovim poslom živimo na neki način kao sportisti. Nema ludih noćnih provoda, nema kratkog spavanja, moramo da odmaramo dovoljno, da pazimo šta jedemo, da održavamo kondiciju. Mada, ukrade se tu i tamo nešto. Neko je fanatik a neko se opusti, nečiji organizam to ne podnosi. Neko sve žrtvuje zbog karijere a nekome uspeva i jedno i drugo, da i izgled i zdravu pamet zadrži. To je stresna profesija koja iziskuje mnogo odricanja. Skoro svaki drugi posao možete da obavljate sa običnom kijavicom ili povišenom temperaturom, ovaj teško. Pevanje je zahtevno.
Čega ste se vi teško lišavali?
– Sladoleda. Ali, da kucnem u drvo, ni to nije bio neki greh. Odživela sam život velikom kašikom, genetika je odradila svoje. Čapkala sam sve i ono što navodno nisam smela. Održala i porodicu, muža, dete, bez baka servisa. Ne dajem sebi na značaju zbog toga, nego nekakvom duhu koji me je održao. Uz dobru organizaciju i veliku ljubav sve se uspeva. I, naravno, čvrsto sam verovala u to što radim. Uvek sam bila uporna, ima tu nečeg krajiškog u meni, ne dam se.
– A da, kao balerina koja lebdi. Niko ne zna koliko rada i truda za to treba. Kad već pomenuh balerine, sećam se kada smo dolazili na probe, one već umorne i znojave odlaze, krv im šiklja iz noktiju, i tada sam pomislila da smo bar toga bile pošteđene. Nikada nisam bila fanatik, vežbala sam kada treba, dozirala sam. A i formu i glas mi je održala pedagogija. Predavala sam na četiri fakulteta i morala sam da budem primer učenicima, da budem u formi, upevana, mentalno i fizički spremna.
Čega se najradije setite iz detinjstva?
– Najlepše su mi bile večeri kada mama sedne za klavir, tata uzme violinu, i svi pevamo ruske romanse, serenade, naše starogradskepesme, posebno “Kad bi ove ruž(n)e male“, što bih ja rekla. Moja braća Radomir i Vladimir su kasnije svirali klarinet i saksofon, postali su ozbiljni džezeri. Tada sam shvatila koje je to bogastvo, život sa muzikom. U vreme bombardovanja sam kao moja mama Tatjana isto radila, sednem za klavir i pevam.
– Moj otac Branko je bio predratni oficir i imao je divnu belu kobilu Kseniju koju je negovao za svoju ćerku. Imao je snove i planove za nedeljne izlaske kada budu dolazili mladi oficiri na konjima po mene da idemo na jahanje u Trapiste, obližnju šumu kod Banjaluke. I to sam negde očekivala i priželjkivala. Volela bih da sam živela u vreme raspada Ruskog carstva. Od svih serija s nestrpljenjem čekam “Internat za plemićke devojke“, to uredno gledam, svi znaju da tada niko ne sme da me cima.
Dočekali ste princa na konju.
– Ma kakvog princa, Grofa sa Dorćola (smeh), to mu je bio nadimak. Kada sam ga ugledala ko da sam videla Pola Njumena, Branislav je za mene bio najlepši muškarac na svetu. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled i trajala je pola veka. Ključno je bilo i to što je on bio operski fan. Kao student se uvlačio na treću galeriju i slušao sve opere.
Njegovi drugari su svi statirali, samo on nije, jer je bio “Grof”. Rekao mi je: “Zamisli da sam i ja to radio, svi bi rekli – Rada se udala za statistu“. Bila sam bezbrižna sa njim, u svemu, napustio me je pre godinu i po dana. Naš Nikola je dosta povukao na njega. Kada je bio kod sjajne Galine Višnjevske u Filadefiji na Master klasu, ona mu je rekla da mora da ide u Boljšoj teatar na audiciju jer kada je Puškin pisao Onjegina tako je zamišljao svog junaka a kada je Čajkovski komponovao tu operu, pisao je za glas kao što je njegov, za takvu emociju. I Nikola, tada je imao 23 godine, otišao je i položio audiciju. “Onjegin“ tada nije bio na repertoaru, ali išli smo da ga slušamo u “Boemima“. To se ne zaboravlja. Kao i u Milanskoj skali kada je nastupao sa Rikardom Mutijem. Da ne pričam o nastupu sa Lučanom Pavarotijem. Bili su to sve grofovski nastupi, blistao je.
Odrasli ste u muzičkoj porodici. Osim roditelja, ko je još verovao u vas?
– Prva moja profesorka pevanja Julija Pejnović. Ona me je prva zapazila, bila je prijateljica mojih roditelja. Mama i tata su se hvalili ćerkom i kada me je čula kako pevam, rekla je da jedva čeka da porastem i budem operska diva, da će me čekati. I naučila sam tada najvažniju lekciju, a to je da te prvi pedagog ne pokvari. Jer ako on to uradi, godine su potrebne da se to ispravi, pošto su glasne žice vrlo osetljive, čuvaju se kao oči u glavi. Potom sam bila u Ljubljani tri semestra u klasi Julija Beteta, ali on je umro, već tada je bio jako star. Prešla sam u Sarajevo, i pala u ruke profesorki Bruni Špiler. Ona je bila divan pedagog, kod nje sam i diplomirala i magistrirala. Naučila me je zanatu i posle nje nisam nikog konsultovala, niti sam išla na neki master klas. To je bilo to.
Kako ste to znali?
– Kada je došla u Beograd da me podrži u “Otelu“, pevala sam sa Del Monakom. Tada mi se desilo nešto prvi i poslednji put u životu. Ostala sam bez glasa. To mi se desilo od treme pred samu predstavu jer sam nastupala sa najvećim Otelom svih vremena, a meni je to bila tek treća predstava u životu. Nisam ni probu imala, i zanemela sam. Profesorka me je za pola sata vratila u formu. Sva četiri čina sam otpevala kao da stoti put nastupam. Tada sam prošla vatreno krštenje.
Radmila Smiljanić u “Otelu” sa Marijom del Monakom, 1970. Foto: Privatna arhiva Radmile Smiljanić
Nastupali ste sa najvećim imenima operske scene. Kako su uticali na vas?
– Bili su mi inspiracija, stimulisali su me da sam nekad samoj sebi bila neprepoznatljiva. Kad sam sa Plasidom Domingom pevala u Kovent Gardenu “Devojku sa zapadne strane“ a dirigovao je Zubin Mehta, čim je čuo odakle dolazim nazvao me je “devojka sa istoka“. I odmah smo prešli na šale. Tako je bilo i sa Karerasom, kao da smo stari pajtosi. Nastupali smo zajedno u Gracu na Gala večeri posvećenoj sponzorima koji odreše kesu tokom godine za operu. Običaj je da na njoj nastupi neki čuveni gost kao što je tada bio Kareras, a ja sam imala čast da mu budem partnerka u Verdijevom “Balu pod maskama“. Bila je to nezaboravna noć. A onda je stigla i nezaboravna kritika u “Klajner cajtungu“. Kada sam to pročitala, bila je to kap preko, mojoj sreći nije bilo kraja. Kritičar mi je udelio najveći kompliment jer je napisao da sam svojim raskošnim visinama i predivnim pijanima podsetila na zemljakinju Zinku Kunc Milanov. To je meni bila tačka na sve.
Koliko je kritika inače važna za karijeru?
– Mnogo, i to danas nedostaje mladim pevačima i umetnicima. Muzičke kritike više nema, ne znam zašto. Nekada su nas novinari pratili i podržavali. To je neophodno i korisno umetniku, da mu se ukaže na dobre ali i na one strane koje treba da popravi. Nas su kritikovali autoriteti Dragutinović, Stana Đurić Klajn, pa Plavša, Branka Radović koja nije umotavala ništa u oblande, ukazivali nam na čemu treba da se usavršimo i nema ljutiš.
– Opera nije bilo koja predstava, to je poseban događaj, sav ambijent je poseban događaj, od ulaska do izlaska iz pozorišta. I svi su toliko ispunjeni, uzbuđeni, da se čeka sledeća prilika da ponovo dođu. Mi to nismo negovali, mada je Beograd imao neko svoje zlatno doba, ali i to se nažalost izgubilo u ovom opštem metežu poslednjih decenija. A toliko imamo divnih talentovnih pevača, ali kome i gde da pevaju? Ni inostranstvo ne prima apsolutne početnike, nego pevače sa repertoarom, rutinom, a oni nemaju to gde da steknu. Imamo nekoliko srednjih škola i akademija, a samo dve operske scene, beogradsku i novosadsku.
Operski umetnici obično maštaju o Milanskoj skali i Metropolitenu, a vi ste želeli Bečku operu. Zašto?
– Ona je bila moj san, uzor, možda zato što sam iz kraja koji je bio pod Austrougarskom. Moram biti neskromna, jesam to priželjkivala i očekivala i imala sam pozive da uskočim i spasim neke predstave tamo. Međutim, odbijala sam te ponude iako sam maštala da je se dočepam, želela sam da uđem u nju na velika vrata. Što sam čekala, to sam i dočekala. Imala sam naslovnu ulogu u Janačekovoj “Jenufi“, a poseban događaj je bio što su u njoj učestvovale tri Jugoslovenke. I to u jednoj operi u inostranstvu, to je bilo nešto nezabeleženo do tada. Moju maćehu je igrala čuvena Sena Jurinac, jedan od mojih idola, sa čijih ploča sam učila zanat. Imala sam tremu od prvog susreta sa njom, bila je stroga žena, neprijemčiva na prvi pogled.
Kada smo se srele čekala sam i razmišljala, ako mi pruži ruku – ok, ako ne, njoj na volju. A onda se desilo nešto što nisam očekivala, snažno me je lupila po ramenu i onako bosanski rekla “Đe si Smiljanićka!“. To me je olabavilo, nisam imala pojma da je Bosanka iz Travnika. Treća Jugoslovenka je bila Beograđanka, divna Olivera Miljaković koja je 30 godina bila u Bečkoj operi u angažmanu. Sve smo bile uzbuđene i srećne što smo zajedno. Slično se desilo sa Dubrovačkim letnjim igrama. Jedva sam čekala da odem prvi put u Dubrovnik ali onako kako treba. I tako je i bilo, nastupala sam u Honegerovom “Kralju Davidu“. Nebo se otvorilo, sve je bilo kao san.
– Bilo mi je strašno zato što volim da landram, da se muvam, ne drži me mesto, iako danas imam problem sa nogama. Mnogo mi je bilo teško da budem zatvorena u kući. Ali, ko je bogat iznutra, ko ima iznutricu, kako ja to kažem, uvek nađe nešto da radi. Baš me pitala koleginica kako postižem da imam dobro raspoloženje, sam odgovorila sam joj starom bosanskom izrekom “budali vazda Bajram“. I svojim studentima sam govorila kad počnu da se žale “Ćutite i plivajte dalje, nema tugovanja“. Mora uvek da se radi na snazi i da se sve izdrži.
Koliko vam je snage trebalo da javnost upoznate sa sumnjom da vam je prvo dete ukradeno iz porodilišta?
– Mnogo, mnogo. To je bilo naše prvo dete, željeno, čekano, u jeku ljubavi. Normalno nošeno, porođaj je dobro prošao, sve je bilo kako treba, i njen plač. Videla sam je, pomazila, a čuveni doktor Mladenović odmah je iz boksa telefonirao mom mužu da čestita, rekao mu da smo i beba i ja odlično, da ima dve lepotice, dve pevačice. A sutradan, odjednom je nema. Bilo je to 1970. u za katolički Božić u GAK Narodni front. Potonula sam, ali suprug mi je rekao da moramo da se ponašamo kao Spartanci, Bog dao, Bog uzeo. Samo sam razmišljala da ponovo postanem majka i to mi se ostvarilo sa Nikolom. Kada je pukla afera sa krađom beba, normalno da mi se uvukao crv i da sam posumnjala da se to desilo i sa mojom ćerkom jer sam je zdravu i pravu rodila što je i doktor potvrdio.
Ova izložba će sumirati vašu bogatu karijeru. Da li ste vi zadovoljni onim što ste postigli?
– Da, sve što sam želela i volela, to sam i uradila. I ono što nisam htela, pravila sam često pitu od čega se ne pravi. Imam divne uspomene, ne samo kada je reč o karijeri. Mnogo mi znači Nikolina podrška, jer nedostaje mi suprug, i prijatelji kojih je sve manje. Nedavno su otišle dve moje velike prijateljice Dara Matić Marović i flautistkinja Eleonora Nora Uzelac. Ali to je neminovno, taj koji nas je doneo na ovaj svet, on nas uzme kada dođe vakat, bude kako ti je “grah pao“.
Morning Briefing: TV-Debatte in den USA: Biden hält, Trump punktet
Aktualisiert am 23. Oktober 2020, 08:33 Uhr
Das Morning Briefing von Gabor Steingart – kontrovers, kritisch und humorvoll. Wissen, über was politisch diskutiert wird. Heute: Die letzte TV-Debatte der amerikanischen Präsidentschaftskandidaten vor der US-Wahl. Eine Kolumne von Gabor Steingart Diese Kolumne stellt die Sicht des Autors/der Autorin dar. Hier finden Sie Informationen dazu, wie wir mit Meinungen in Texten umgehen.
Guten Morgen, liebe Leserinnen und liebe Leser,
was wir heute Nacht gesehen haben, war nicht die dritte, sondern die erste Debatte Trump vs. Biden. Erstmals wurde um das Argument gerungen, nicht nur um Redezeit. Ausreden, zuhören, erwidern: Die Standards einer zivilisierten Unterhaltung sind nach Amerika zurückgekehrt.
Damit hatten die Unterschiede eine Chance, dass sie man sie nicht nur fühlt, sondern hört und sieht. Die beiden Kandidaten wurden dadurch kenntlich.
Ob Donald Trump diese Debatte gewonnen hat, lässt sich wenige Minuten später noch nicht mit Sicherheit sagen. Aber was sich sagen lässt: Er hat sie nicht verloren.
Er konnte diesmal sein Profil als Gegner staatlicher Gesundheitsvorsorge, als Türsteher gegenüber den Migranten aus Lateinamerika und als Mann der Wirtschaft deutlich herausarbeiten. Sein Amerika ist weniger emphatisch und weniger international als das der Demokraten; sein Amerika ist maskulin, traditionell, schießfreudiger, riskanter – und damit amerikanischer.
Trump verspricht, Gewinne zu optimieren, nicht Gefühle. Biden ist der bessere Mensch, aber Trump womöglich der vitalere Präsident. Biden hat den Plan, Trump den Instinkt. Das war seine Kernbotschaft an Millionen von Wechselwählern: Ihr müsst mich nicht lieben, nur wählen.
Der 77-jährige Biden wirkte in dieser Debatte nicht wie der Herausforderer, sondern wurde immer wieder in die Rolle des Verteidigers gezwungen. Trump stärkster Moment: „Ich bin wegen dir angetreten, Joe. Wegen dir und Barack Obama. Wenn Ihr einen guten Job gemacht hättet, wäre ich nicht angetreten.“
„Im Verhältnis zu Nordkorea habt ihr mir ein Schlamassel hinterlassen.“
Biden war nicht das Gesicht einer neuen Zeit, sondern wirkte wie der Testamentsverwalter der Obama-Jahre. Selbst seine Kernaussagen während der Debatte – „We are not the blue states or the red states, but the United States of America; Lets put hope over fear“ – waren das Echo einer untergegangenen Ära. Trump fühlte sich ermuntert, ebenfalls in sein Standardrepertoire zu greifen: „All talk, no action.“ So würden sie halt reden, diese Berufspolitiker.
Selbst der Tiefpunkt der Trump-Bilanz, das Management der Covid-19-Pandemie, die in Amerika bisher über 220.000 Tote gefordert hat, wurde für ihn nicht zum Tiefpunkt der Debatte. Er, der Genesene, wandte sich vehement gegen den Pessimismus eines Joe Biden, der einen „schwarzen Winter“ prophezeite. „Wir können uns nicht im Keller einschließen, wie Joe es getan hat.“ about:blank
Trump war gerade auf diesen Punkt, das morbide Minus in seiner Bilanz, exzellent vorbereitet, und – das unterschied diese Aussprache von den bisherigen – diesmal hielt er sich an das Regiebuch. Eindringlich beschrieb er die Situation im demokratisch regierten New York („…jetzt eine Geisterstadt“), erinnerte an die von den Demokraten kritisierte Entscheidung eines Einreiseverbots für China und versicherte, das er die weltgrößte Volkswirtschaft nicht in den Lockdown schicken werde.
Nahtlos ging er von der Selbstverteidigung zum Angriff auf die Biden-Familie über, die in den vergangenen Jahrzehnten weltweit erfolgreich Geschäfte betrieb. Die Biden-Kinder hätten von der hohen Position des Vaters profitiert, so Trump, und überall Tonnen von Geld eingesammelt – „wie ein Staubsauger“.
Biden war authentisch, was in diesem Fall nur ein anderes Wort für leichtsinnig ist. „Würdest du die Öl-Industrie dichtmachen?“ fragt ihn Trump. Bidens Antwort: „Ich will einen Übergang von der Ölindustrie, ja. Die Ölindustrie verschmutzt erheblich. Es muss einen Übergang von fossilen zu erneuerbaren Energien geben.“
Das war der Rohstoff, der in Trumps Munitionsfabrik unverzüglich zu einem Projektil weiter verarbeitet wurde: „Was er sagt, ist, dass er die Öl-Industrie zerstören wird. Werdet Ihr Euch daran erinnern, Texas, Pennsylvania, Oklahoma, Ohio?“
Bidens Blick auf die Uhr erzählte vermutlich die wahre Geschichte eines Politikers, der froh ist, wenn er diese Machtspiele im Spätherbst seiner Karriere unbeschadet übersteht. Dass er die starke Frau hinter ihm, die Vizepräsidentschaftskandidatin Kamala Harris mit keiner Silbe erwähnte, war ein Zeichen seiner Unsicherheit, die sich als Selbstbewusstsein tarnte.
Obama warf der amtierenden Regierung darüber hinaus Inkompetenz im Kampf gegen die Corona-Pandemie und das Verbreiten von Falschinformationen vor.
Fazit: Alles hängt in den kommenden elf Tagen davon ab, wie Amerika sich selber sieht. Jede Präsidentenwahl ist nicht nur eine Abstimmung über Programme und Personen, sondern liefert das Selbstporträt eines Landes, gemalt mit Millionen von Pinselstrichen.
Will Amerika der übrigen Welt die Hand reichen oder sich die Welt vom Leibe halten?
Spielt man gegenüber China auf Sieg oder auf Halten?
Will man im Innern Interessen maximieren oder Interessen ausgleichen?
Ist die politische Polarisierung nur ein Hitzeschub oder die neue Betriebstemperatur im Zeitalter der Überforderung?„Steingarts Morning Briefing“ informiert über das aktuelle Welt- und Wirtschaftsgeschehen. Das „Pre-Breakfast Medium“ ist eine moderne Form der Miniatur-Tageszeitung, das neben Nachrichten, Kommentaren und Grafiken auch exklusive Interviews mit Meinungsbildnern aus Politik, Wirtschaft und Kultur veröffentlicht. Der gleichnamige Podcast ist Deutschlands führender Daily Podcast für Politik und Wirtschaft. Passende Suchen
Radmila Smiljanić, Foto: Privatna arhiva
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 