NEMAČKI ISTORIČARI: Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, imala je više od četrdeset kraljeva i obuhvatala je ceo Balkan!


PRIPREMIO a1info – 18/03/2018

Piše: Slobodan Jarčević, član Srpske razvojne akademije (RAS) u Beogradu; član Udruženja književnika Srbije i član Petrovske akademije nauka i umetnosti (Rusija)

Poslednju godinu dana su javna sredstva u Srbiji preplavljena podacima o srpskoj dinastiji Nemanjića, od 12. do 14. stoleća Nove ere. U članicima se ističe, da su Nemanjići stvorili srpsku srednjevekovnu državu, a da je prvi krunisani srpski kralj bio Stefan Prvovenčani Nemanjić (početak trinaestog stoleća).

Stefan Prvovenčani Nemanjić je samo prvi krunisani vladar u dinastiji Nemanjića, a nikako prvi krunisani srpski kralj Srednjeg veka. Jer, Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, a od tada – pa do 1171. godine, kad vlast preuzima Nemanja, Srbija je trajala oko 700 godina i imala je više od četrdeset krunisanih kraljeva.

Prednemanjićka Srbija se prostirala od Crnog mora do iza Trsta, što svedoči u 18. stoleću i Andrija Kačić Miošić i tadašnji istoričar iz Venecije Sebastijan Dolči. Znači, tvrđenja zvanične povjesti (istorije) – da su Srbi došli na Balkan i u Podunavlje iz Rusije tek u 7. stoleću Nove ere, te da su se opismenili i pokrstili tek u devetom stoleću, potpuno je krivotvorenje (falsifikat).

Pre Stefana Nemanje, Srbjom su vladale tri dinastije: Svevladovići (od 490. do 641. godine), Svetimirovići (od 641. do 794. godine) i Oštrivojevići (od 724. do 1171. godine).

Zanimljivo je, a zvanična povjest (istorija) to ne beleži, da državnici Zapadnog rimskog carstva i Istočnog rimskog carstva (Vizantija – izmišljen naziv) nisu priznavali u drugim zemljama vladarima titule kralja i cara, te su srpske kraljeve, u svojim dokumentima, beležili kao: banove, župane, despote, kneževe…

Papa je priznao kraljevsku titulu tek Stefanu Prvovenčanom Nemanjiću, jer je to učinjeno zbog krstaškog rata protiv Srbije – krstaši Zapadnog rimskog carstva su okupirali srpski Zadar i okolinu (1202) i spremali se na osvajanje Istočnog rimskog carstva. Zato im je trebao mir sa Srbijom, te su Nemanjiću priznali kraljevsko zvanje – da Srbija ne bi pomagala Istočno rimsko carstvo, koje su krstaši napali 1204. godine i zauzeli Konsantipolj i veliki deo teritorije, kojom su vladali do 1261. godine.

Zbog zanemarene istine o prošlosti Srba i ostalih Slovena, nije se došlo do imena svih srpskih kraljeva pre Nemanjića, ali do imena većine jeste, te navodim ta imena u sve tri prednemanjićke dinastije:

Svevladovići: Oštroilo, Svevlad, Selimir, Vladan, Radimir Drugi i nepoznato ime sledećeg;
Svetimirovići: Svetimir, Budimir Svetopelek, Svetolik, Vladislav, Tomislav, Sebislav, Vladimir, Kadomir, Tvrdislav.

Oštrivojevići: Oštrivoj, Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Rodoslov, Časlav (nepoznata imena vladara od 865. Do 926 – no, pronađeno je ovih godina dokumenata o kraljici Domoslavi, u zidanama jedne crkve u Dalmaciji – početak 10. stoleća, za koju su Hrvati napisali da je hrvatska kraljica, a u njihovoj povjesti piše, da su tada vladali „hrvatski vladari“: Tomislav, Trpimir Drugi i Krepimir Prvi), Palvimri Ratnik, Tjecimir, Prelimir, Silvestar, Tugimir, Hvalimir, Dragimir, Vladimir Drugi, Dobrosav Vojislav Prvi, Mihailo, Bodin, Dobrosav Drugi, Vladimir Treći, Đuro i Grubiša.

Neverovatno je da zvanična povjest (istorija) ne spominje ovoliki broj vladara Srbije u Srednjem veku. A koliko su oni važni (to se podrazumeva), videćemo iz vremena srpskog kralja Krepimira Oštrivojevića, vladao od 815. do 840. godine.

Početkom 9. stoleća, Srbiju su vojno napale: Franačka, Bugarska i Istočno rimsko carstvo (Vizantija) – isto kao i NATO 1999. godine! Tad su Bugari okupirali istočnu Srbiju, a iz nje je pobegao plemić s delom vojske i naroda i stigavši do Srema, kojeg su okupirali Franci, zajedno sa Slavonijom i severnoistočnom obalom Jadrana. Borna se predao Francima. Franci su mu ustupili severoistočni deo jadranskog zaleđa, koje su okupirali, te je tim područjem Borna administrativno upravljao i sprovodio politiku franačkih okupatora.

Ove činjenice danas priznaju i nemački povjesničari (istoričari). Odbacuju nametnute laži o Srbima i ostalim Slovenima, koje su u društvene nauke uneli zvaničnici germansko-nordijske istorijske škole u 19. stoleću. Danas, nemački naučnici opovrgavaju svedočanstvo Konstantina Sedmog Porfirogenita, jer nema osnova verovati u njegov sadržaj i njegov navod o doseljavanju Slovena na Balkan u 7. stoleću.

Nemci tvrde:

„Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole“.

Nemački naučnici danas ovako opisuju kneza Bornu, koji je u zvaničnim društvenim naukama upisan kao hrvatski knez, mada je rođen u Kučevu, u Istočnoj Srbiji, gde je bio oblasni vladar zemlje oko Kučeva i oko reke Timoka.

Evo najnovijih nemačkih istraživanja o Borni:

„Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika – žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli). Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduskumu, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana. Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog, u Slavoniji.”

Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već „dux Dalmatiæ“. U trećoj godini ustanka (821), Borna postaje „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.

Treba znati, da se Srbija pribrala u vreme Krepimirove vlasti i povela je oslobodilački rat, da bi oslobodila okupirane teritorije. Pobedila je Franke u Sremu, kod Slavonskog broda i u trećoj bici, takođe, 829. godine u Istri, te je polovina Istre i severoistočna obala Jadranskog mora vraćena u Srbiju, što je srpski kralj Krepimir proslavio u glavnom gradu Srbije – Skadru.

Već se zna, a i na osnovu i izjava današnjih nemačkih istoričara, da su u Srbiji bile plemićke administrativne oblasti: Raška, Zeta, Hrvatska i Bosna. Nisu to bile posebne države – kako je to falsifikovano u društvenim naukama u 19. stoleću, a održano do danas!

Bilo bi korisno za sve nas – da ove činjenice o drevnoj i ranoj srednjovekovnoj istini o Srbima i ostalim Slovenima upućujemo slovenskim državnicima, naučnim ustanovama, glasilima i pojedinim istraživačima. A i da upućujemo pisma Vladi, Predsedniku i Skupštini Republike Srbije – da menjaju sadržaje o „nepismenim“ Srbima i ostalim Slovenima do 9. stoleća Nove ere!

(Pravda)

Advertisements

ПРОТЕСТИ КОЈИ НЕ ЗАХТЕВАЈУ ОСТАВКУ ИЛИ РАЗРЕШЕЊЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА СЛУЖЕ ЊЕГОВОМ УСТОЛИЧАВАЊУ

ПРОТЕСТИ КОЈИ НЕ ЗАХТЕВАЈУ ОСТАВКУ ИЛИ РАЗРЕШЕЊЕ

АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА СЛУЖЕ ЊЕГОВОМ УСТОЛИЧАВАЊУ

Поносити се својим прецима а не бити их

достојан – чин је вредан само презрења.

Антоније Ђурић

„Српска ствар“, број 9, стране 22 и 23, 2014

Прослава за прославом херојских дела наших дедова се одвија ових месеци у организацији садашње власти.Истовремено она, следећи пример њеног вође Александра Вучића, и под његовим руководством, делује супротнохеројским остваривањима наших предака, противно Уставу и Резолуцији СБ УН 1244,разрушује државу, уништава слободу народа појачавајући вишеструку окупацију.

Александар Вучић размишља да ли да распусти Народну скупштину. Зашто кад он влада свим народним посланицима из СНС као њихов противуставни председник, кад Народна скупштина спроводи све што јој он налаже? Такође и Влада. Зашто кад је Народна скупштина одбила да спроведе Одлуку Народног скупа?

Народни скуп* (https://www.youtube.com/watch?v=-4Xm53sVHlI&t=188s) одржан 15. 09. 2018. пред Народном скупштином је једногласно усвојио Одлуку која гласи:

ОДЛУКА

На основу чланова 1-3, 3. става члана 4, члана 5, последње одредбе члана 16, првог става члана 21, члана 98, последњег става члана 99, члана 111, првог става члана 118 и последњег става члана 194 Устава и на основу стварне ситуације (тзв. „реалног стања“) у Републици Србији,

Народни скуп одржан у Београду пред Народном скупштином у суботу 15. септембра 2018. године захтева да Народна скупштина Републике Србије:

  1. покрене до 12:00 у понедељак 24. септембра 2018. године, уставни поступак разрешења председника Републике Александра Вучића, да га ефиксно спроведе по Уставу, и да разреши председницу Владе Ане Брнабић, због њихових повреда Устава те кршења заклетви и губитка легитимитета, ако до 11:59 у понедељак 17. септембра 2018., не поднесу неопозиве оставке председнику Народне скупштине и држављанима Републике Србије,
  1. истовремено смени Републичку изборну комисију – РИК,
  1. изабере нову РИК до понедељка 1. октобра 2018.,
  1. обавеже нову РИК да среди бирачке спискове до петка 2. новембра 2018.,
  1. ради задовољења уставног захтева члана 111 Устава, који гласи:

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“,

да до петка 2. новембра 2018. године усклади Закон о избору председника Републике с Уставом тако да се први ставови чланова 18 и 19 Закона о избору председника Републике, који гласе, следствено:

«За председника Републике изабран је кандидат који је добио већину гласова бирача који су гласали.»,

«Ако ни један кандидат не добије већину гласова бирача који су гласали, гласање се понавља у року од 15 дана од дана првог гласања.»,

избришу и 1. став члана 18 да се замени следећим текстом у складу с чланом 111 Устава:

«За председника Републике је изабран кандидат који добије више од половине броја гласова свих бирача уписаних у бирачки списак.

Ако нико од кандидата то не добије, у року од 60 дана се расписују нови избори за председника Републике на којима не може да учествује ни један кандидат из првог изборног круга. Изабран је кандидат који добије више од половине броја гласова свих бирача уписаних у бирачки списак.

Ако и после другог изборног круга гласања нико од кандидата није добио довољно гласова, онда, Генералштаб Војске Србије у року од 30 дана именује за председника Републике држављанина Републике Србије, који је последњих 10 година живео у Србији и који није био кандидат за председника Републике у претходна два изборна круга. Та личност у Народној скупштини полаже јавно председничку заклетву народу после чега га Народна скупштина проглашава (инаугурише) за новог председника Републике.»,

  1. до петка 2. новембра 2018. године да усклади Закон о избору народних посланика с Уставом тако да за сваког кандидата за народног посланика треба да се скупи исти број потписника (на пример: две хиљаде потписника, један потписник може да потпише само за једног кандидата) без обзира колико је кандидата на изборној листи да би се испоштовало уставно право на једнакост свих грађана пред Уставом и законом (1. став члана 21 Устава), и да свака листа добије онолико мандата колико је сразмерно добијеним гласовима те да се избришу садашњи чланови 81-83 тог Закона да би се укинуло противуставно озакоњење крађе гласова,
  1. до 3. новембра о.г. распише опште изборе, да се одрже и спроведу по Уставу и закону,
  1. по објављеним, у законском року,изборним резултатима изврши конституисање нове Народне скупштине која ће даље да води процес по Уставу и закону.

Да нова Народна скупштина:

  1. поништи све противуставне законе, декларације, резолуције, све противуставне међудржавне уговоре, и противуставне, самовољне, пријаве за чланство у међународним заједницама, савезима, поднетим у име Републике Србије,
  1. референдиумском одлуком народа утврди законски однос између највеће плате (председника Републике) у државној служби и најмање плате (неквалификованог радника на пословима без опасности) у држави и да исти однос важи и у свакој приватној организацији између највеће плате и најниже плате у тој организацији.

Да тај однос може да се мења само референдумском одлуком народа.

  1. донесе закон да је референдум пуноважан једина ако на референдум изађе више од половине бирача од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак.“

Народна скупштина, којој је ОДЛУКА била поднета пре подне 17.09.2018. је игнори-сала ОДЛУКУ Народног скупа.На снагу је ступила Декларација Народног скупаhttp://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2018_10_02GSVSGrlPpMMZavd.27490917.pdf:

ДЕКЛАРАЦИЈА НАРОДНОГ СКУПА

С обзиром:

  • да су председник Републике Александар Вучић, председница Владе Ана Брнабић, многи народни посланици и чланови Владе својим противуставним деловањима, одлукама и неизвршавањима уставних обавеза погазили и одбацили своје заклетве, они су изгубили легитимитет да буду на тим врховним државним положајима и да извршавају те врховне државне функције,
  • да они спроводе изразито непријатељске захтеве страних Влада према Србском народу и Републици Србији, који уништавају државу, њену територијалну целовитост и границу међународно признатим од 1946. године по свим нашим уставима и онемогућавају државу да испуњава своје обавезе утврђене чланом 97 Устава,
  • да су се они оглушили о сва јавна упозорења и о све молбе-петиције да поштују Устав и закон,
  • да су одбацили Устав Републике Србије и Резолуцију СБ УН 1244,
  • да делују против државе, народа, његових слобода и права, да су понизили Републику Србију,
  • да су одбили да поштују и спроведу у дело Одлуке Народног скупа одржаног 15 септембра о. г.,
  • да непријатељи (дефинисани чланом 53 Главе VI Повеље Уједињених Нација) Републике Србије и Србског народа делују свим средствима, начинима и методама, на уништавање Србског народа и Републике Србије,

а на основу Преамбуле и чланова 1-3, 97 и 139 Устава, члана 2 Закона о војсци и чланова 2, 4 и 5 Закона о одбрани, Народни скуп тражи да се све одбранбене снаге Републике Србије ставе под команду Генералштаба Војске Србије и да Војска Србије, ради одбране од спољњег непријатеља и ради очувања мира, слободе и безбедности народа:

  1. преузме вођење Републике Србије по Уставу и закону до конституисања нове Народне скупштине,
  1. укине, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, имунитет председнику Републике Александру Вучићу, председници Владе Ани Брнабић, свим народним посланицима и члановима Владе који су деловали и/или делују супротно Уставу и/или закону и који су тиме одбацили своје заклетв и изгубили легитимитет,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, разреши дужности и положаја председника Републике Александра Вучића и председницу Владе Ану Брнабић,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, разреши дужности и положаја све народне посланике и чланове Владе из тачке 2,
  1. да обезбеди, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, заштиту Републике Србије и њених грађана,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, спроведе у дело Одлуке Народног скупа и под тачкама 2 до 8,
  2. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, обезбеђујући мирнодопско спровођење слободних општих избора по Уставу и закону успостави рад нове Народне скупштине која ће даље да води процесе у држави по Уставу, по свим законима који су у складу с Уставом, и да спроведе у дело Одлуке Народног скупа из тачака 9. до 11.“

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ НЕМА ЛЕГИТИМИТЕТ ДА РАСПУСТИ НАРОДНУ СКУПШТИНУ

И ДА РАСПИШЕ ИЗБОРЕ ЗА НАРОДНЕ ПОСЛАНИКЕ

Под руководством и притиском Томислава Николића као председника Републике, Ивице Дачића као председника Владе и Александра Вучића као првог потпредседника Владе, и саме Владе, народни посланици из СНС, СПС и њихових коалиционих партнера усвојили су њихов предлог и прогласили га 13.01.2013. г. за Резолуцију Народне скупштине. Њоме су признали шћиптарску власт створену под руководством вођа УЋК мимо Устава Републике Србије за легитимну власт на Косову и Метохији. То нису урадили ни Слободан Милошевић ни Борис Тадић. Потом су прихватили Бриселски споразум. Његовом разрадом и спровођењем руководи Александар Вучић. Он под својом влашћу држи посланичку већину у Народној скупштини. Она доноси, под његовим руководством као противустваним председником политичке странке СНС, нове противуставне законе. Он их затим у својству председника Републике прихвата и потписује. Потом ступају на снагу.

Потпуни дебакл је било иступање Александра Вучића на недавној седници Савета безбедности. Није тражио спровођење Резолуције СБ УН 1244, на пример потпуну демилитаризацију шћиптарских оружаних снага, нити поштовање Устава Републике Србије. Није изнео истину о деценијском шћиптарском прогањању Срба и шћиптарским злочинима над Србима. Уместо да тражи уклањање државне границе усред Србије, он је кукумавчио због повећања царине нашој роби коју је донело руководство УЧК а које је он признао и прихвата је за легитимну власт на Косову и Метохији и ако није основана на основу нашег Устава и у складу са нашим Уставом!!!

Без полагања председничке залетве Александар Вучић не би могао да ступи на дужност председника Републике, не би стекао легитимитет да извршава функције председника Републике.Он је изгубио легитимитет већ кад је у својој председничкој беседи погазио своју двоструку заклетву дату неколико минута пре тога!!! Потом ју је све даље одбацивао и све дубље газио и гази је. Поптуно је изгубио легитимитет да буде председник Републике, да извршава било коју функцију председника Републике. Узурпура положај, функције и права председника Републике!!! Нема легитимитет да распушта Народну скупштину нити да командује Војском Србије. Да би некако повратио легитимитет, Александар Вучић размишља да распусти Народну скупштину и распише изборе за народне посланике. Ако буде уверен у своју моћ да ће резултати избора бити објављени како њему одговарају, расписаће их. Ако више од половине од укупног броја бирача учествује на таквом гласању онда се њему враћа легитимитет, чак и ако већина бирача који буду гласали не прихвати његов предлог!!! Пошто би се такво гласање одвијало у организацији Александра Вучића који је изгубио легитимитет онда би и то гласање било нелегитимно. Јасно је да свако ко поштује Устав, јединство Републике Србије, своју слободу и слободу целог народа, ко поштује србске националне вредности, неће учествовати на таквом гласању. Као доказ тога сачуваће за своје потомство гласачки лист – позив да гласа.

То што су његови претходници, Слободан Милошевић с којим је Александар Вучић био у власти 1998. – 2000. као савезни посланик и министар за информације, Борис Тадић и Томислав Николић, деловали супротно Уставу и нанели велике штете држави и народу, не може да буде, и није, оправдање Александру Вучићу за његова противуставна и кривична дела. Он је знао све шта су они чинили и обећавао је да ће то да прекине. Сада се позива на њихова противуставна дела као оправдање и користи их као основу за своја уништавања државе и слободе народа, гажење своје двоструке заклетве и, што је најгоре, продубљивање нејединства Србског народа и срозавање морала, патриотског, родољубивог, морала у народу, подвлачењем нас под све јачу (и то обновљену нацистичку) окупацију.

ОРГАНИЗАТОРИМА И УЧЕСНИЦИМА САДАШЊИХ ПРОТЕСТА

Организатори и учесници у садашњим протестима би требало да буду јединствени у инсистирању да се спроведу захтеви из ДЕКЛАРАЦИЈЕ Народног скупа: као прво је оставка или разрешење Александра Вучића без даљег одлагања.

*О говорницима на Народном скупу

Осим народне посланице која је ненајављено молила у току Народног скупа да говори јер ту може неоматано и слободно да се искаже, а што јој није могуће у Народној скупштини, ни један од осталих говорника није био на врховном државном положају. Сви четворо који су молили да говоре ненајављено, јесу говорили. За народни скуп су били прихваћени да говоре и монархисти и комунисти (који су изненада, неочекивано, били спречени да дођу).

Београд, 13.01.2019. Др Љубомир Т. Грујић, редовни

професор у пензији, овлашћен да иступа у име Народног скупа

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

Увод другог дела приказивања великана Француске левице, посветићемо Бошку И. Бојовићу (добио је име по деди Бошку). „ Када као народ немате самопоштовања, ви сте у ситуацији самозатирања. Темељ самопоштовања је поштовање сопствених предака и жртава“, упозорио је давно професор др Бошко И. Бојовић, професор на Сорбони, чији су степен и области научног интересовања задивљујући. Звање редовног професора на Француском универзитету се бира на нивоу целе Француске, постоји државни Савет универзитета који бира редовне професоре и доценте. Професор Бојовић је социолог религије, специјалиста за средњовековну историју, филолог, балканолог, оснивач Катедре за историју и друштво Југоисточне Европе на Сорбони. Његова ерудитска личност обогаћена је изузетно вредном особином, а то је духовност. Привилегија одабраних, у њу је закорачио уз Јустина Поповића.

С обзиром на то да су нам прадедови, дедови, очеви испод горовитиг Дурмитора, да су се зајдно борили против Турака, затим као комите против Аустроугара (рођени брат мога деде, Спасоје, погинуо је као комита, које је предводио Бошков деда Бошко Бојовић) у Великом рату и у Дргом светском рату, ишли су једни другима на славе, кумства, имао сам посебну привилегију да у неколико

наврата разговарам и пријатљујем са професором, који ми је посветио очеве разговоре на француском језику.

Разговарали смо о многим темама, домаћим и међународним, као и о пок. очевима који су заједно ратовали. Розговори, причао је Бошко, које је водио Илија у Паризу (од 1967-1969, „одиграли су се у релативно кратком времену, али времену које је обележило Двадесети век (1968)“. Поредио је југословенско супростављање СССР-у и француско САД-у (Француска је напустила НАТО, затим је Де Гол запретио да ће уништити евродолар).

Бшко И. Бојовић је говорио и писао: „ Крајем шесдесетих година конвергенција особености двеју земаља, које траже сопствени пут у свету непомирљивих супротности, достиже највећи степен. Догађаји 1968. Године означавају, међутим, почетак испољавања њихових унутрашњих противречности које ће, дакако, имати сасвим различита исходишта. Док 1968. година у француској ознаачава почетак краја Де Головог режима, као и далекосежна престројавања на рачун конзервативне левице, дотле се у југословенској федерацији најављују раслојавајући процеси, којима ће почетком седамдесетих коначно преовладати бирократије републичких етатизама“.

Напоменуо је да је Илија имао још једн разговор са Роланом Бартом, али „по свему судећи остао је необјављен што му даје посебан заначај“. И Раолан Барт се у писму

Илији распитује за његово здравље и интервју (нажалост Илија је тада био тешко болестан).

Бошко И. Бојовић је написо безброј стрдија и дела, навешћемо само нека: „Синдром троугла на раскршћу светова“, „Косово и Метохија 11 и 12 век“, „На почетцима јужно-словенске историјографије“, „Хуманизам и ренесанса између балканског романтизма и словенског илиризма“, „Срби-Хрвати – распукнута федерација“, Југославија између два неспојива концепта“, „Југословенска драма- једно несуспешно искушење Европе“, „Сарајевски атентат 1914 – Млада Босна“, „Идеолошка логистика на тромеђи хладног рата“, сабрао је Илијине разговоре под насловом, „Разговори на француслој левици“ и многа друга.

ПЈЕР ДЕ БОАДЕФР: Књижевник и књижевни критичар, романописац, есејиста, и амбасадо, рођен је у Паризу 1926. године. Радио је најпре у Министарству просвете, а затим у Министарсву спољних послова. Бавио се књижевном критиком. Лауреат jе Grand P rix кињижевне критике. Држао је већи број предавања у земљама Европе и Америке. Основао је едицију „Класици двадесетог века“, чији је директор био дванаест година. Наводим само нека позната његоа дела: “Куда иде роман“, „Жива антологија данашње књижевности“, „Гете ми је рекао“, “Метаморфоза књижевности“, „Андре Малро“, „Жорж Санд у Ноану“, „Лав и лисица“. Написао је многа друга дела и есеје о разним писцима, и проблемима културе.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (поставио му је 19 питања, као и у првом делу, одабрао сам само једно): Да ли по вашем мишљењу, господине Боадефр, књижевни критичар има право да негативно суди о књижевном делу због тога што се не слаже са његовим аутором на идеолошком или философском плану? Другим речима, да ли је критичар дужан да занемари своје идејне концепције док расправља о неком делу, или пак терба да на основу конфронтације својих и пишчевих идеја оцењује то дело, до које мере критичар може да буде објективан?

PJER DE BOADEFR: Изгледа ми недопустиво да се одстрани, одбаци, известан број дела зато што не одговарају нечијем сопственом идеолошком или политичком опредељењу. А, на жалост, сви ми познајемо критичаре који одбијају да замисле да постоје други који не прихватају да говоре о књигама чија им се оријентација не свиђа. Али зато мислим да критичар има право да има „доктрину“ и да према тој доктрини суди о неком делу. Само он мора да игра отворених карата, мора да најави боју и да својим читаоцима поштено саопшти праве разлоге свог неслагања. Као мото своје прве збирке есеја „Метаморфоза књижевности“ ставио сам једну непозтнату, заборављену Бодлерову реченицу: „Критика мора да буде пристрасна, страсна, политичка, али јака са становишта које отвара највише хоризоната“. И ја мислим да је у томе сав проблем. Критичаар не може да претендује на то да буде објективан, он је нужно субјективан. Само та субјективност не треба да буд затворена да га закључа у затвор свог сопственог ја, неке идеологије, нити чак неке етике, треба да та субјективност буде отворена, развијена према свету (како су пролазили неки наши књижњвници и у доба социјализма и у доба постсоцијализма, да их не набрајам, процените сами).

ЖАН БРЕТОН: Био је црквени писар, бармен, новинар. Објавио је „Тело и сунце“. Написао је заједно са Серге Бриндеауном један манифест „Поезија ради живљења“. Би је помоћник директора ревије „Le Pont de Epee“ I edicije „Guy Chambelland“. Аутор је циклуса „Песници данашњице“. Као стручњак за малду фарнцуску поезију, објавио је прве збирке поема, са предговорима Марц Алина, Патрице Кауда, Ивес Мартина. Промовисао је је и едицију „Поезија ради живљења“, са првим насловом „Тачан иза звиждука возова“ од велике глумице Еммануелле Рива, а потом „Мохиканске птице“.

ИЛОЈА БОЈОВИЋ: Много се писало о Michel Foucaultu, Сартровом наследнику, какво је ваше мишљење у вези са Foucaultovom концепцијом о химанизму. Шта мислите о односу идеологије и уметности?

Литература има технократе који намећу своје законе. Обичан песник, обичан романсијер не усуђује се да протествује. Чист језик. Језик је постао полазна и неизбежна тачка на којој се све заснива да би се родило. Пре језика изгледа ништа није постојало. Као да је наше ментално „тло“ било једна обична колонија речи. Као да је стваралац поседовао само једну литералну меморију. За мене, пак језик је предмет и резултат културе. Хујање живота инспирише нас, а речи хватају сам живот, а ми са своје стране, постављамо питања, дакле, језик са своје стране напаја и пречишћава свет који га је створио. Он изражава како зна и како може стварност, али је, при том, и преображава, а то преображавање изгледа истинитије него првобитно искуство. Ја сам против уметности ради уметности. „Узгајање“ сна и јалове мисли дало је размажену децу која су се поиграла аутоматским пискарањем. Прави песници су вазда будни и на ногама они су потпуно људска бића која су често поражена, час солидарно, час запаљиво, ја већ сагледавам бразготине на њиховим лицима. Ја све оно што пишем, проистиче из живота дакле, од живота до песме и никада обрнуто. Упражњавам свакодневну поезију – реалистичну. Та је поезија сведок која разоткрива отуђења, извештаченост. На крају тражим да ме прихвате људи и земља, а не литература. Сматрам, као и Сартр, да је човек одговоран за своју судбину.

ЖАН КАСУ: Критичар уметности и историчар, романописац и песник. Био је директо Музеја модерних уметности у Паризу. Његово најаутбиографскије дело је „Од звезде до ботаничке баште“. Бавио се животом Филипа другог и познатом ревоилуцонарном 1848. „Живот Филипа“, затим „Кратко памћење“, „Легија“, збирка поезије „Тридест три сонета сатављена у тајности“, “Кућа под снегом“, „Париски масакри“, „Незнанци у подруму“, „Центар света, “Живот за слободу“,. Највећи домет достигао је у историје и теорије уметности што се види из текстова о Какасу, Мироу, Калдеру, Делакроа-у Рембранту, критичка монографија „Импресионисти и њихово доба“. После Другог светског рата, Жан Касу је са Клодом Алвином, Жан Мари Доменаком и још једним бројем француских интелектуалаца, жустро иступио против Инвормбироа и показао се као доследни пријатељ Југославије.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (није било лако одабрати које питање, односно одговр да наведем од 13 постављених питања и одговора): Да ли сте сагласни са гледиштем по коме је свака уметност јединство рационалног и ирационалног, али је степен рационалнисти у уметничким облицима различит. Например, већи је у књижевности него у сликарству, већи у сликартству него у музици, да је он израженији у оперским него у симфонијским делима, итд.

ЖАН КАСУ: Сигурно је да књижевност у овој врсти, не бих рекао хијерархије, у овој врсти табеле различитих уметности, коју сте изложили, заузима посебан ранг. Литература се користи језиком. Средство литературе, материјал књижевности је језик. А језик је оно чиме се свакодневно служимо да бисмо нешто рекли, а често и да искажемо паметне ставри, бар се надам. У сваком случају, трудимо се да наш језик буде рационалан, и постоји низ области у којима је битно да језик буде рационалан, рецимо у домену науке. Наука истражује само рационални језик. Књижевност се користи тим истим иструментом, тим истим материјалом али изнад сваке рационалне преокупације, а понекад га употербљава да бунца, да сања у области лирике, области чисте фантазије, менталног нереда, и коначно у свакојаким сновима потпуно ирационалним, који доводе до менталних поремећаја, до лудила. Сигурно је да има и своје проблеме и да, с другер стране, закон језика, то јест граматике, синтаксе, исти су као и они који се употребљавају са посебном еластичношћу у књижевности, чак и у поезији, која је најслободнија од свих књижевности. Што се тиче сликарства, још увек у сликарству откривамо ставри које су блиске нашем разуму. То су предмети реалности. Предмети, ствари, животиње, жеље, све што нас окружује што прердставља нашу средину. Све ствари улазе у једну нову област, а то треба схватити и то рађа деликатне ситуације и тешкоће. Ми знамо шта су то јабуке, видимои их на столовима наших трпезариј, једемо их, гледамо. Кда их поновооткривамо у некој мртвој природи, например Сезановој, мислимо да се ради о истим јабукама. Међутим, то нису исте јабуке, оне су ушле у једну нову област, област уметности. Што се тиче музике, у праву сте када кажете да у тој области можемо сасвим лако закључити да се више уопште не радио о рационалним елементима. Звуци музике одговарају само музици. У ствари музички језик је савим други језик који се апсолутно разликује од нашег свакодневног језика. Или размете тај језик или га не разумете.

РОЖЕ ГАРОДИ: Философ, есејиста, романописац, био је комуниста, члан ЦК, а потом Политбироа КПФ. Напушта КПФ, постаје обраћеник у католичку веру, а потом муслиман, уверен да је „ислам синтеза хришћанства и комунизма“ (један наш „Гароди“ постао је Немања, вероватно је пронашао синтезу православља, Мокре горе, а касније Андрић града, прим. ККС). Гароди је од свих на Француској левици најконтроверзнија личност, узбуркавао је јавност негационистичком иступима, због којих је био често снакционисан. Написао је велики број дела, а најзначајнија су: „Бог је умро, перспективе човека“, „Љјудска реч“, „Позив живима“, „Хегел“, „Мој усамљени обилазак века“, „Оснивачки митови израелске политике“, „Процес израелског ционизма“ и др.

Дигресија: Интересантно је да смо шесдесетих година, за време студија у Загребу, нас тројица цимера у студентском дому на Тргу фашизма (не знам како се данс зове тај трг), згради која је у доба НДХ била злогласни затвор, којим је управљао Дидо Кватерник, одакле су жртве вођене у Јасеновац и друга стратишта, највише читали Гародиа на француском и превели његову брошуру „Карл Маркс“.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Познате су ваше расправе о односима католичанства и марксизма. Можете ли нам рећи да ли је у пракси, у некој конкретној акцији већ било неког озбиљног зближавања између њих, и у којој се мери може, у таквим акцијама, занемарити несумњива идеолошка разлика каатоличанства и марксизма.

РОЖЕ ГАРОДИ: Овде бих хтео да разликујем два основна вида овог проблема посматраног најпре са становишта чињеница, а затим са становишта начела. Хтео бих да вам скренем пажњу да ће се следећи конгрес Друштва светог Павла (католичко друштво у тада Западној Немачкој, прим. ККС) одржати од 26. до 30. априла ове године (разговор вођен 1969) у Маријанским Лазнама (град у Чешкој, која је тада је била социјалистичка), то је нешто сасвим ново и први пут се догађа у једној социјалистичкој земљи. На том конгресу ће се окупити, подвлачи Гароди, неки међу најеминентнијим католичким и протестанским теоретичарима, са два континета, затим марксисти из свих социјалистилких земаља, као и марксисти из западних земаља. Ето то је нова појава која је раније била незамислива, затим пут Подгорног (био је председник Президијума Врховног Совјета СССР-а) у Ватикан. Превођење дела Тејара де Шардена у СССР-у, која осветљаавају нови лик хришћчанства. Споразум између Мађарске и Ватикана 1964. који нормализује односе између цркве и државе. Међутим, тешко је све то помирити. У питању је демократија која сваком човеку и сваком детету пружа могућности да се потпуно развије, да рзвије све људске потенције које носи у себи. Са овога становишта такозвани „слободни свет“, или буржоаске демократије ни издалека не одговарју овој дефиницији, зато што званочне француске статистике показују да је број радничке деце, која имају могућност да развију све своје способности школујући се на универзитетима, бескрајно мали у односу на браојчно стањ радничке класе у Француској. Да се послужимо речима католичког писца Сен-Егзиперија: „Када је дете за нешто спобно, а нема могућност да ту способност развије, ми у њему убијамо једног Мцарата“. У режиму такозваног „слободног света“, сваког дана убијају мале Декарте, мале Моцарте, јер дете од четрнаест година шаљу на трицикл за превоз терета док је оно у себи носило једног Моцарата или Декарта. Немам илузије да ће се природа капитализма изменити.

У трећем делу биће приказани изузетно интересантни разговори са Жорж Делиосом, Филипом Девилером, Жан-Мари Доменаком, Лисјен Голдманом, Ежен Јонеском, Жан Лакатуром, Анри Лефевром.

СВИРАЛА

СВИРАЛА

Фрула је најстарији и најраспрострањенији инструмент на свету. Присутна је код свих народа, на свим меридијанима. У Србији је зову и свирала, и кажу, да је, српски националниинструмент. У Србији се највише свира, и кроз историју гледано, ни једном народу на свету неки музички инструмент, није толико значио као Србима фрула.

Без музике живот човека је незамислив, а за музику је потребан инструмент. Зашто су се Срби одлучили баш за фрулу ?У раном средњем веку, код Срба су, поред фруле присутни и други музички инструменти тога времена, (дувачки и жичани) као код свих тада развијених европских народа. Али, доласком Oсманлија (15. век) Срби живе углавном у неприступачним пределима, горама, планинама, брдима и врлетима, где се власт ретко појављивала. У таквим условима било је веома тешко организовати живот који би задовољио основне људске, физичке и духовне потребе. Било им је доступно само оно, што су они сами могли направити од расположивог материјала, а дрвета за фрулу су имали довољно. Фрула је била важна и присутна у свакој кући, носила се у џепу или заденута за појас. Њени звуци су зацељивали ране честих ратова, позивали на песму и игру, зближавање и солидарност. Сваки скуп, који није био тужним поводом, једноставно би се претварао у игранку, фрула је увек била ту. Скоро сваки мушкарац је знао да свира у фрулу. Млади људи су се радо одазивали позиву за колективну помоћ (моба) јер су знали да после урађеног посла следи игранка. Нема народа на свету који је током свог постојања више играо и певао од Срба и то само захваљујући овом малом и простом инструменту.

Средином 19. века Феликс Каниц путује Србијом, илуструје и описује: “војска је била на некој вежби, када су војници завршили вечеру један је одмах узео неки прост инструмент (како Каниц назива фрулу) и почео да свира коло параћинку,сви присутни војници и цивили, одмах су се ухватили у коло и почели да играју све док труба није означила повечерје, онда су се сви брзо разишли“.

Инспирисан фрулом, Станислав Бинички је написао чувену мелодију-корачницу На Дрини (коју данас знамо као Марш на Дрину), у свету најизвођеније музичко дело са балканских простора, које се оригинално свира са фрулашем као чланом оркестра.

Током Првог св. рата Владика Николај одлази у Енглеску у Лондон да предочи истину, о страдању цивилног становниства у Србији, али нико од званичника га не прима. Владика (је свирао фрулу) одлази у Хајлд парк и свира, људи се окупљају и слушају, а Владика им у предаху свирања прича. Истина се потом пробија у свет.

Бизерта,Тунис, пролеће 1916. … Једна лађа кружи око пристаништа. Нико јој не да знак да пристане. Пристаниште ћути. Један човек окренут леђима виче из свег грла: “Miserables! Miserables! Јадници! Јадници!“ Пронео се глас да су у њој српски војници-тифусари. А на лађи, војници без удова, у завојима, скоро непомични. Поручник, рањен у ногу, устаје одговара: „Нема тога овде, нема“ и командује постројавање. Војници устају, један вади фрулу и невешто, нејако, последњи пут, свира „парадни марш“ … Иза корака стопала несрећних војника, по којима је пала команда „Напред Марш!“, липти крв … Марширају ратници са Цера и Колубаре. За њима крв остаје по палуби… Крвави марш… фрула несрећног сељака… мученици марширају, крв маршира са њима. Лађа се приближава пристаништу, сакупља се последња снага за речи: „Тога овде нема, нема …“

Друштвене промене настале ослобађањем и стварањем своје државе довешће до великог материјалног раслојавања. Јаз између богатих и сиромашних постаје све већи. То ће се одразити и на музичка збивања, тржиште музичких инструмената је прорадило, стижу хармоника, виолина, тамбурица, клавир и остали инструменти, али због високе цене ови инструменти су били доступни само малом броју људи. Музика се комецијализује (свирање за новац) али ту је фрула која је доступна свима, па ће већина људи своје музичке потребе и апетите и даље задовољавати са фрулом. Песма “Чија фрула овим шором свира“ управо говори о томе.

Тридесетих година прошлог века српска фрула се појављује на музичкој сцени Европе. Адам Милутиновић, из села Драгобраћа код Крагујевца у гуњу опанцима и шубаром на глави наступа и одушевњава публику у Лондону, Паризу, Прагу и Бечу. Он ће по препоруци Жозефине Бекер и Мориса Шевалиеа свирати “на увце“ Винстону Черчилу и Френклину Рузвелту о чему су тада писале све престижне европске новине. У Лондону и Паризу он ће снимити девет плоча а тако нешто у то време могли су само врхунскои уметници.

Припадници НОР 1941- 45 годинe, били су стално у покрету, у ретким тренутцима, предаха и одмора, певали су и играли уз фрулу (филм “Битка на Неретви“).

Међународни фестивал фолклора у Ланголену у Енглеској 6. Јула 1953. године, покровитељ енглеска Краљица. У свирању на народним инструментима српски фрулаш Сава Јеремић освојио је прво место, убедљиво победивши славног светског виолинисту Јехуди Мењухина.

Педесетих година прошлог веке комунисти почињу своју „индустријализацију“ током које ће уништити село, амбијент у коме је настала фрула и српска најлепша изворна и народна музика. Фрула је утихнула, али многима је и даље остала (поред срца) у унутрашњем џепу од капута, и било је само питање дана када ће је неко извадити, и засвирати. И десило се то средином седамдесетих, фрула се вратила, а 1988. године, у Прислоници,селу поред Чачка, почиње манифестација Сабор фрулаша Србије.

У музицирању на фрули Србија је данас далеко испред свих осталих, и има много изузетних фрулаша и фрулашица, свих узраста, и много изузетних градитеља фруле.

Приредио за Вас ;

СЛАВОЉУБ ГУДУРИЋ

свирач и приповедач

+ 381 (0)61 134 78 43

sgudpb@gmail.com

Новогодишња честитка уз песму; Ово је Србија

СРЋНУ НОВУ СРПСКУ ПОРАВОСЛАВНУ
7527. или 2019. ГОДИНУ !

Срдачно вас поздрављам. Живели !
Сима С. Мрaовић
Ovo je Srbija – SVILEN KONAC:

Ovo je Srbija – SVILEN KONAC Znas li odakle si, sine pogledaj planine sive Zejtinlikom cvece procvalo Sumadijom sunce zasjalo Ref. 2x A, ovo …

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

субота, 12.01.2019. у 22:44

(Фото А. Васиљевић)

ЊУЈОРК – Генерални конзул Србије у Њујорку Мирјана Живковић отворила је Конференцију посвећену Николи Тесли, уз поруку да сви ми можемо, на овај или онај начин, да допринесемо промоцији имена и рада тог славног српског научника и проналазача у Америци и свету.

Конференција, која се традиционално организује од 2013. године, одржана је у њујоршком хотелу „Њујоркер”, у организацији Тесла научне фондације из Филаделфије и уз финансијску подршку Министарства спољних послова Србије, управо у циљу такве промоције Теслине заоставштине.

Живковићева је у изјави Танјугу рекла да је интересовање јавности за конференцију много веће него прошле године, да је конференцијска сала била пуна, те да на њој учествују различити говорници из области науке, уметности, али и представници Тексас сајнс центра.

Овај центар, како је рекла, успео је да сачува последњу Теслину лабораторију на Лонг Ајленду и намерава ту да једног дана подигне Теслин музеј у Америци.

„Та организација је откупила земљиште на којем се налази лабораторија, али тренутно прикупљају средства да се лабораторија доведе у фактичко стање онако каква је била у време Николе Тесле, а ту су и други пројекти, укључујући интерактивни научни центар поред музеја”, рекла је Живковић.

Она је указала да је циљ конференције промовисање рада и имена Николе Тесле који, како је указала, није довољно познат у САД онолико колико би требало.

„Моја порука је да сви ми можемо на овај или онај начин да допринесемо да се Теслино име више чује у Америци, да се о њему више зна јер, на жалост није ни приближно месту које је дато Едисону”, рекла је она.

Како је додала, предузете су мере да се то промени, има пуно ентузијаста који раде на томе да се Тесла уведе у школски систем САД, али постоји много простора да свако од нас допринесе томе, преноси Танјуг.

Живковић је, у свом обраћању учесницима конференције, позвала Американце да посете Музеј Николе Тесле у Београду уз најаву владе Србије да ће он бити пресељен на већу локацију где ће комплетна поставка музеја моћи да се постави, а додала је и да постоји директан лет између САД и Србије.

На скупу у „Њујоркеру”, хотелу у коме је Тесла живео последњих 10 година живота, и где је и умро 7. јануара 1943. године, говорило је више од 20 учесника из САД, Канаде, Србије, Мексика, Аустралије и Хрватске.

Скуп је, како је раније рекао председник Фондације Никола Лончар, припрема за Тесла Фест планиран за јануар 2020. у „Њујоркеру” и у јулу 2019. у Београду.

Према речима Лончара, Фондација се залаже да се Теслин живот, успеси и његова ванвременска филозофија учине доступним младима широм света, како би се инспирисали да делају у Теслином духу за добробит човечанства. AddThis Sharing ButtonsShare to Facebook28Share to TwitterShare to Email

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

The Kosovo Project hat diese Petition an President of the United States Donald Trump und an 1 mehr gestartet.

***We are not seeking donations at this time***

To the United States President Donald Trump and Members of Congress, 

We, members of the Serbian American community and their friends, are writing to ask President Trump and the United States Congress to stop supporting Albanian leadership, as led by Hashim Thaci, and the creation of a military under their control in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

Hashim Thaci’s regime has cleansed two-thirds of the prewar Serbian population from their homes in the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The 40,000 Serbs of Pristina have been almost entirely purged from the city in a savage Albanian pogrom. Hundreds of Serbian Christians have, and continue to be murdered. Buses carrying Serbs are stoned while Serbian mourners are attacked in cemeteries. Recently heavily armed Albanian militias raided stores for food and other products with Serbian labels; the confiscated Serbian goods were burned in public bonfires. An 100% tariff has been imposed on Serbia while the tariff on Albania has been lowered to zero. All of this is an effort on the part of Hashim Thaci’s regime to eradicate Serbian Christians and other indigenous ethnic minorities in Kosovo, including Jews and Romas, out of existence.

Hashim Thachi has been identified by The Council of Europe as the head of a “mafia-like” Albanian criminal cartel engaged in trafficking heroin, weapons, and human organs. According to Carla Del Ponte, former prosecutor for the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, Hashim Thachi is also responsible for the harvesting of the organs of 300 Christian Serbs and other non-Albanian minorities in death “detention centers” in Albania.

Albanian leaders in Pristina openly declare their allegiance to neighboring Albania and have effectively removed the border between Serbia and Albania. Albanian leaders have declared their intent to create an ethnically pure greater Albania. Albanians in Kosovo have one of the highest ISIS participation rates in the Balkans. Numerous terror plots in Europe and against the United States are perpetrated by Albanians in Kosovo.

Over 150 Serbian Orthodox churches, monasteries, and cultural and religious sites have been vandalized, set ablaze, and destroyed. This goes against broader United States policy and recent acts of Congress protecting Christian minorities from persecution. Recently, President Trump signed into law H.R. 390, the “Iraq and Syria Genocide Relief and Accountability Act,” authorizing assistance to Christians persecuted in Iraq and Syria. The Serbian Christians in Kosovo should be entitled to the same protections and relief.

We respectfully ask President Trump and the United States Congress to take the following steps:

·         Immediately withdraw support for Hashim Thaci’s illegal military raised in violation of United Nations Security Council Resolution 1244

·         Issue a resolution condemning the persecution of Serbian Christians, Jews, Roma and other minorities by Hashim Thaci’s brutal regime

·         Offer support and relief to persecuted minorities in the region

·         Hold Senate hearings on the impact and cost of destabilizing United States foreign policy in Serbia and the Serbian Province of Kosovo and Metohija

·         Urge President Trump to remove all U.S. State Department holdover diplomats in Kosovo and replace them with appointees from President Trump’s administration

The Serbian people have been longtime allies of the United States. Serbs fought alongside the United States in both World Wars. Serbia lost 25 percent of its population during WWI. In WWII, Serbia fought as part of the Allied forces while hundreds of thousands of Serbs were rounded up by Nazis and murdered in concentration camps. At the same time,  Serbs executed the largest rescue mission of American Airman in history, Operation Halyard, which resulted in the air lifting of 432 U.S. and 80 Allied personnel from behind enemy lines.

This is not the first time Serbs have suffered at the hand of Muslim-extremist occupiers. The Ottoman Turkish Empire subjected Serbian Christians in the Balkans to torture, taxation, slavery, and murder for five centuries. This includes Christians in Kosovo and Metohija. As Bishop Nikolaj Velimirovic explained to a congregation at Saint Paul’s Cathedral on June 28, 1916: 

„We made the Turkish sabres blunt with our bones…Not for a decade, nor for a century, but for all those centuries between Rafael and Shearer… In other words, while Europe was becoming Europe we know Today, we were its fence, the impenetrable wall, and the wild thorns around the gentle rose. On Vidovdan, year 1389, Serbian tsar Lazar came to Kosovo with his brave army, on the frontier of the Christian Europe, and in order to defend the Christian culture, he gave his life. At that time there were as many Serbs as Englishmen now. Today, there are ten times less Serbs than then.“

The Serbian people are facing a similar persecution today. 

The Serbian Province of Kosovo and Metohija is the cradle of Serbian civilization. What Jerusalem is to the Jews, Kosovo and Metohija is to the Serbian people. The identity of the Serbian people is inseparable from the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The very word itself, Kosovo, is Serbian, not Albanian.

The European Union and NATO have opposed the creation of an Albanian army in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

There are over one million Serbian Americans in the United States and they are primarily located in swing states. Serbian Americans are following this issue closely.

If the United States continues with the catastrophic and failed policies of former administrations the stability of the Balkans will be compromised, and Europe will be at risk of war.  Please act to stop this injustice before it is too late.

Respectfully,

The Serbian American CommunityStarten Sie jetzt Ihre eigene PetitionDiese/r Petitionsstarter/in setzt sich für Dinge ein, die ihr/ihm am Herzen liegen. Machen Sie das auch?Petition starten

Neuigkeiten

We have reached 16000 signatures! Let’s get to 20K!Dear friends,  We have reached 16000 signatures!… The Kosovo ProjectVor 18 StundenAlle Updates anzeigen

Darum unterschreiben Menschen:

Liliana Dasic·Vor 4 WochenKosovo is part of Serbia exactly like California part of USA. Americans, California will never be Mexico again, right.?! So, Kosovo needs to stay in Serbia!!! 

  • 45

·


Jadranka Bozinovska·Vor 4 WochenNo mater what religion you are, you should be respectful of sacred places. Kosovo is Serbia!!!

  • 43

·Alle Gründe ansehen