Kako je popljačkan region: Ušle su ogromne pare, prodali smo skoro sve – i na kraju bankrot!
February 4, 2010 by Daily News Montenegro
Izvor: Zvonimir Trajković
Bez pretenzija da ovom prilikom ulazim u političko-nacionalne, pa i verske razloge razbijanja SFR Jugoslavije, kojih je neosporno bilo, želim da vam na praktičnom primeru pokaže stvarne, i glave razloge za njeno razbijanje. Kome je razbijanje Jugoslavije trebalo, ko je tu profitirao, a ko ostao opljačkan – zaključite sami.
Bivša Jugoslavija u trenutku raspada dugovala je oko 16 milijardi dolara ili radi lakšeg računanja ako to po današnjem kursu preračunamo oko 11,5 milijardi evra. Posle 17 godina od raspada, krajem 2008 godine države, članice bivše jugoslovenske federacije dugovale su ukupno 117,3 milijardi evra, a po nezvaničnim podacima početkom jula ove godine duguju frapantnih 133 milijarde evra. Kažem frapantnih jer je ovo državni dug, kome treba dodati još bar isto toliki, nastao zaduživanjem preduzeća kod banaka u inostranstvu, ali i samih građana kod opet inostranih banaka koje posluju na ovim prostorima.
Tada te 1990-te, Vlada SFR Jugoslavije koju je vodio Ante Marković, nije mogla da dobije nove kredite, jer su strani poverioci kao MMF i SB procenjivali da je Jugoslavija prezadužena. Kada tih 16 milijardi $ uporedite sa današnjim stepenom zaduženosti cela stvar izgleda neverovatna. Postavlja se pitanje da li su ljudi iz MMF, SB, kao i ostali poverioci u međuvremenu poludeli ili je sve urađeno da bi se nepostojećim parama (lažnim novcem, bez pokrića) opljačkala realna imovina zemalja bivšeg socijalističkog bloka. Putem nametnutih „privatizacija“ i gramzivošću zapada spirala zaduživanja se sve više ubrzavala sve do momenta kada je svet finansija uleteo u neke virtualne vode koje su na kraju dovele celu planetu do praga finansijskog i monetarnog sloma. Ali da to razmotrimo malo kroz brojke.
Prema podacima Ministarstva finansija Hrvatske raspodela duga eks Jugoslavije od 11,5 milijardi evra najvećim delom sprovodila se po ključu MMF-a i odlukama „Badinterove komisije“. Tako je SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) nasledila 36,5 odsto (4,198 milijardi evra), Hrvatska je preuzela 28,5 odsto (3,278 milijardi evra) duga, Slovenija 16,4 odsto (1,886 milijardi evra), Bosna i Hercegovina 13,2 (1,518 milijardi evra) i Makedonija 5,4 odsto (621 miliona evra). To je prema sadašnjim dugovanjima više nego skromno zaduženje i prava Božija blagodet.
Da odmah raščistimo. Ne spadam u jugonostalgičare već mi je namera da kroz čisto ekonomsku prizmu pokažem zašto je SFR Jugoslavija razbijena i pokažem kako smo time svi mnogo izgubili sa realnim izgledima da se nećemo oporaviti ni u narednih 50 godina. I Švajcarska je država triju nacija, Nemaca, Francuza i Italijana, ne vole se međusobno, ali zajedničku državu čuvaju kao interes dobrog življenja. Pa da još jednom ponovim. U oči konačnog raspada SFR Jugoslavije u oktobru 1991, prema podacima Narodne banke Hrvatske (NBH), bivša država bila je dužna oko 11,5 milijardi evra odnosno oko 16 milijardi $ preračunato po sadašnjem odnosu dolara i evra. I tada nas je MMF (Međunarodni monetarni fond) kao i SB Svetska banka) proglasila visoko zaduženom zemljom kojoj se više ne bi trebali odobravati međunarodni krediti. Insistirajući da se sa SFR Jugoslavijom mora uraditi obiman reprogram otplate duga uz obavezne reforme celog finansijskog sistema. Ali to je bilo tada. Što se novih zaduživanja tiče danas bi cela stvar trebala da bude mnogo teža, jer iste te države koje su činile bivšu Jugoslaviju prema preseku NBH na dan 30. juna 2008 godine dugovale su ni manje ni više nego 94,8 milijardi evra. U januaru 2009. godine ta cifra se popela na 117,3 milijardi evra da bi 01. jula 2009 iznosila 133 milijardi evra (procenjena vrednost) ili neverovatnih 184,98 milijardi $. Deo ovog ubrzanog zaduživanja od 94, 8 na više od 133 milijardi evra sve država i njihove političke „elite“ pravdaju finansijskom krizom, ali kako pravdati ovoliku zaduženost do pojave finansijske krize? Ali gle čuda. MMF i SB sada ne procenjuju da su zemlje proistekle iz eks Jugoslavije, sa pokidanom i rasparčanom privredom prezadužene, već dele kredite i kapom i šakom. Tačno, najčešće za popunu takozvanih deviznih rezervi, koje mi kao i ostale navedene države opet čuvaju u njihovim velikim zapadnim bankama.
Da prvo malo razjasnimo slučaj Srbije. Kada su 1992 SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) uvedene sankcije mi smo prema MMF, SB, Londonskom i Pariskom klubu dugovali oko 6,944 milijardi $ ili 4,991 milijardi evra prema današnjem kursu. S obzirom da smo bili u blokadi te da je platni promet sa inostranstvom bio blokiran SR Jugoslavija nije mogla redovno da otplaćuje svoj dug niti da se zadužuje. No ipak mi smo preko privatnih ili navodno privatnih firmi (zbog niske cene duga) otkupili deo duga pa smo 2000 godinu dočekali sa ukupnim dugom od oko 5,600 milijardi $ odnosno 4,026 milijardi evra.
Gotovo svima je poznato da je zapad u rušenje Miloševića uložio veliki novac a da je samo za organizaciju 05 oktobra potrošeno oko 70 miliona $. Ali zapad ne baca pare. Odmah po dolasku „demokratske vlasti“ samozvani „eksperti“ iz G-17+ preuzimaju obimne radnje da se mentorima koji su ih doveli na vlast, te uložene pare u rušenju Miloševića vrate. Tako je Miroljub Labus kao potpredsednik Savezne vlade nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB, i ostalim gore pomenutim poveriocima. Još nonšalantnije je prihvatio da se SR Jugoslavija odriče svih kamata na naša blokirana sredstva u stranim bankama, koja uzgred rečeno ni do danas nisu vraćena – a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi $. Znao je Labus, a i zapadnjaci, da su nas oni uvođenjem sankcija i prekidanjem platnog prometa sa inostranstvom blokirali i onemogućili da redovno servisiramo dugove, te da mi u tom delu ne snosimo nikakvu krivicu – već isključivo oni. Ali zato je Labus i doveden na mesto potpredsednika Vlade, a asistent Dinkić za guvernera NB Jugoslavije, kako bi sve te činjenice ignorisali i svojim zapadnim mentorima omogućili debelu pljačku Srbije. Tako su zapadni lešinari preko noći samo na naplaćenim kamatama „zaradili“ oko 8,6 milijardi dolara, pa se naš dug sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde $.
Od strane zapada, perfektno urađen posao. U rušenje „neposlušne“ Miloševićeve vlasti uložiš oko 200 miliona $, a onda instaliraš svoje podanike i odmah si „zaradio“ 12,4 milijardi $. Da ne bude zabune, 8,6 + 1,7 otetih sredstava + 2,1 po istoj metodologiji proračunatih kamate na naša zamrznuta sredstva iznosi 12,4 milijarde $ koje danas svi mi ubrzano otplaćujemo. Onda nam uz „posebne pregovaračke sposobnosti“ Labusa i Dinkića navedeni poverioci širokogrudo otpišu 2,8 milijardi $ duga, pa Labus i Dinkić poberu političke poene kod građana. U čitavu obmanu građana aktivno učestvuju i „demokratskih“ mediji pod kontrolom Soroša lažno informišući građane da je SR Jugoslaviji otpisan veliki deo duga – a to nije čak ni onaj iznos koji nam je otet. Pa umesto da pomenuti „eksperti“ krivično odgovaraju za ogromnu štetu nanetu državi, oni i dalje ekspertuju, uništavajući zemlju.
Druga etapa pljačke nastupa odmah. Sobzirom da su nas bombardovanjem temeljno razorili, onesposobili i ono malo privrede koja je nešto radila, zemlja nije u mogućnosti da redovno vraća tranše prekomponovanog zaduženja od 9,6 milijardi $, i mora da od MMF i SB uzima nove kredite kako bi redovno servisirala dugove i popunila budžet. I sa „dobrog“ zapada krediti stižu, ali uz uslove – naravno.
Tu uz uslove počinje treća faza pljačkanja Srbije. Prvi uslov je da Dinkić i Labus likvidiraju sve naše značajnije banke kako bi se otvorio prostor za ulazak zapadnih stranih banaka. One će onda pokupiti štednju građana i našim parama lomiti privredu, selektirajući koju će proizvodnju kreditirati, a koja će preduzeća neodobravanjem kredita oterati u stečaj – da bi ih u četvrtoj fazi pljačke kupili što jeftinije. Pored otvaranja prostora stranim bankama za pljačku privrede i građana koja se i danas sprovodi putem enormnih kamata, važnost likvidacije domaćih banaka bila je i u tome što su one imale kao garanciju svojih potraživanja vlasništvo nad velikim delom privrednih subjekata, koji se pod hipotekama domaćih banaka nisu mogli prodati zapadnim kupcima. Naši već navedeni „eksperti“ dovedeni na vlast da to sprovodu, preduzimaju odlučne korake i za samo dva dana zatvaraju sve naše značajnije banke, a na ulicu šalju oko 9.200 bankarskih činovnika. Čak su ih i u MMF-u pohvalili da je posao urađen perfektno, temeljno, i krajnje efikasno. Nisu ostali samo na pohvalama, već su Labusu, Dinkiću i Jelašiću obezbedili mesta, ako nešto pođe po zlu, a i odvojili dobre milionske iznose na njihovim računima u stranim bankama kako bi u svakom slučaju bili obezbeđeni.
Da bi bankarska pljačka trajala što duže svetski bankari su odvojili i nekoliko desetina miliona evra da bi ovi „eksperti“ formirali svoju stranku, koja će kroz Skupštinu i Vladu u kojoj učestvuju, sada institucionalno nastaviti pljačkanje Srbije. U našoj političko-vladajućoj „eliti“ svi igrači imaju svoje uloge, od „umerenih nacionalista“ preko pragmatičara, do onih koji su direktno antisrpski orijentisani – pa na izborima imamo široku lepezu izbora. Ali kada sve njih prema onome što su uradili proanalizirate shvatite da je to isti ološ ofarban samo različitim bojama. Pre nekoliko godina napisao sam tekst „Četiri jahača apokalipse“ opisujući pred izbore, ko su i šta su ti naši vodeći kandidati i stranke.
Labus i Dinkić su svoje zadatke odradili valjano i otvorili prostor tako da je sada mogla da otpočne četvrta faza pljačkanja Srbije – ubrzana privatizacija. U skladu sa zapadnim programima sada na scenu stupa druga pripremljena ekipa sa Đinđićem kao premijerom, Đelićem kao ministrom finansija i ekonomije, Aleksandarom Vlahovićem ministrom za prestruktuiranje privrede i privatizaciju, čijem ministarstvu ujedno pripada i vladina Agencija za privatizaciju. Goran Novaković postaje ministar energetike i rudarstva, Goran Pitić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Marija Rašeta Vukosavljević za saobraćaj i telekomunikacije i da ne nabrajam sve te eksperte lopovluka. Za Đelića, Novakovića, Pitića gotovo niko nije ni čuo, jer upravo kao „eksperti“ doleću iz inostranstva pravo u ključne ministarske fotelje. Vlahović i Đelić su se kao eksperti konsultanti već „proslavili“ u Poljskoj, Češkoj…pa su ih otuda i bukvalno proterali, ali su za našu ubrzanu privatizaciju, odlični – jer su se za zapadne mentore već dokazali.
U socijalističkom sistemu gotovo su svi živeli su od svojih plata koje nisu omogućavale sticanje značajnijeg bogatstva. Stoga u ubrzanoj privatizaciji građani Srbije nisu mogli ni da učestvuju jer nisu raspolagali kapitalom kojim bi mogli kupiti bilo koje preduzeće. Novac su jedino imale strane zapadne kompanije za koje je ubrzana privatizacija kroz sve ove gore navedene poteze i pripremana. Brzo je „kupljeno“ sve ono za šta su stranci bili zainteresovani, po bagatelnim cenama koje čak ne prelaze ni samu vrednost zemljišta na kojoj se neka fabrika nalazila. Tako su od strane zapada instalirani Vlahovići, Đelići… odrađivali poslove za koje su na vlast i dovedeni. Navešću neke primere koji mnogo toga govori i objašnjava zašto je Srbija danas u bezizlaznoj privrednoj situaciji osuđena da živi isključivo na kreditima MMF, SB, i stranih poverilaca.
Kad „Sartid“-u (železara, nova i stara, fabrika belih limova, valjaonica…) skinete 650 miliona deviznih kredita obaveza i to prebacite da vraća država, a onda ga prodate za 26 miliona to je više nego pljačka. Jer ste Srbiju odštetili za više od 2,5 milijardi dolara. Kako? Sartid je strancima bio interesantan jer je to bila relativno nova železara, dobro lociran pored Dunava čime je transport koncentrata gvožđa olakšan, i koja je u svom sastavu imala i valjaonicu limova, kao i valjaonicu traženih belih limova. Ono što je bilo posebno interesantno je, da se u Srbiji posle bombardovanja nalazilo oko 11 – 15 miliona tona najkvalitetnijeg otpadnog gvožđa, od srušenih mostova, hala i drugih objekata. To je značilo da se sirovina sa preko 90% metal nalazi u prečniku od svega nekoliko stotina kilometara od železare, i kada se to pretopi ostvariće se ogroman profit – jer je cena gvožđa na svetskom tržištu bila odlična. Ujedno to otpadno gvožđe je perfektna sirovina za kontinuirani rad železare od 6-7 godina punom parom. Železara danas ne radi jer zalihe otpadnog gvožđa su gotovo istopljene, cena gvožđa na tržištu je pala, a ogroman profit „US Steel Serbia“ je odavno prebacio na račune u SAD. Srbiji je ostalo ogromno ekološko zagađenje o kojemu su vlasti ćutale, hiljade otpuštenih radnika, a sada i preostali radnici železare na prinudnom odmoru, sa neizvesnom budućnošću kada će se rad, i da li će se rad uopšte nastaviti. Država je građane i radnike obmanjivala uspešnim radom „US Steel Serbia“ najvećim izvoznikom u Srbiji koja od tog izvoza nema ništa jer novac od tog izvoza ne ostaje u Srbiji. Privatizacioni „eksperti“ nisu objasnili da su takvom privatizacijom debelo opljačkali Srbiju i da će strani vlasnik u Srbiji nešto raditi dok mu taj posao donosi dobar profit, kada toga više ne bude ili kada se on izjednači sa zemljom iz koje dolazi, zatvoriće fabriku i sve radnike otpustiti. To je privatno, sada njegovo, i Vlada ga u tome ne može ničim sprečiti.
Drugi biser privatizacije je prodaja obe fabrike cigareta u Nišu i Vranju za oko 850 miliona $, ali pod uslovom da 5 godina oni imaju potpuni monopol na tržištu cigareta u Srbiji, pa samim tim kontrolišu i uvoz cigareta. Ako znamo da građani Srbije godišnje na cigarete troše oko 1,2-1,3 milijardi $. Lako možete izračunati za koliko će strani kupci otplati kupljene fabrike i kakav će onda profit zgrtati godinama. Ono što je tu još katastrofalnije „DIN-Philip Morris“ i „British American tobacco“, čim su fabrike kupili otpustili su skoro polovinu radnika i prebacili ih na naš i onako preopterećen penzijski fond. Doveli su i svoje dobavljače pa se u Srbiji više ne proizvode kartonske paklice, polipropilen za pakovanje, dok se i duvan uvozi iz Turske… ili kratko rečeno u srpskim cigaretama nema vi S od proizvoda iz Srbije. Koliko je u tom lancu proizvodnje cigareta ljudi ostalo bez posla možete videti u Mačvi, Posavini, južnoj Srbiji, gde se duvan više i ne seje, a hiljade seoski domaćinstava je ostalo bez značajnih prihoda. Zatvorena je „Viskoza“ u Loznici, jer svoj polipropilen i celofan više nema kome da proda, a „Kartonka Avala“ se svela na radionicu sa 50-tak zaposlenih. Da vam ne bih oduzimao vreme naveo sam samo dva primera mada i u Srbiji ima jako mnogo.
Ovakvim i sličnim „stranim ulaganjima“ je srpska privreda zatvarana pa će se ono frapantno zaduživanje iz grafikona sa početka teksta samo uvećavati dok MMF i ostali ne kažu dosta. A onda kada uskoro dođe taj trenutak „demokratski eksperti“ zbrisaće iz Srbije, ostavljajući građane da u bankrotiranoj državi grcaju i počnu da državu grade iz početka. Tim donosiocima „demokratije“ i promoterima stranih ulaganja kao spasonosne varijante oživljavanja privrede, biće udobno na nekim egzotičnim ostrvima i novcem koji su kroz korupcionašku privatizaciju obezbedili na računima u stranim bankama. Biće udobno sve dok nova ozbiljna država ne pošalje „devere“ po njih da ih dovedu i objasne za čiji račun su se oni poigravali sa državom, pljačkaškom demokratijom rasprodajući nacionalna dobra, kao da im je to tata ostavio. Jedan poslanik je pre više godina uporno nastojao da za govornicom ispriča kako „Priča ima tužan kraj“ ali su se svi grohotom smejali. Mislim da će priča stvarno imati tužan kraj.
„Strana ulaganja“ sam stavio pod znake navoda jer se radi o čistoj prevari građana iza koje se krije neviđena pljačka Srbije, a koja samo nosi privlačno ime. Kad prodate svoj stan ili kuću i odete da budete podstanar, smatrate li to dobitkom ili gubitkom, i nazivate li to stranim ulaganjem. Možda bi se strano ulaganje moglo nazvati kada bi Srbija prodala 40% deonica „Sartida“ ili 30% deonica fabrika duvana i taj novac bio uložen u revitalizaciju ili osavremenjivanje tih fabrika. Da je država na sebe preuzela 650 miliona duga „Sartid“-a on bi gotovo isto uspešno mogao da posluje kao i „US Steel Serbia“ jer ga je to preveliko dugovanje i gušilo – ali bi ogroman profit ostao u Srbiji. Kod duvanskih fabrika to nije ni bilo potrebno jer su one ionako vrlo uspešno poslovale – ali su ekspresno morale biti prodate jer su počele da izvoze cigarete na veliko rusko tržište – što se svetskim multinacionalnim kompanijama nikako nije dopalo. Pod „strana ulaganja“ se jedino mogu smatrati Grinfild investicije (Greenfield investment) za koje je karakteristično, da se sa poslom počinje od početka, bez prethodne infrastrukture, poslovnih prostora i radnika. Na livadi kako to i mi i Englezi kažemo.
Bilo je kod nas i takvih Grinfild investicija ali su one bile isključivo u sektoru trgovine, kao dodatni oblik pljačkanja Srbije. U Srbiji je od 2000. izgrađeno na desetine velikih tržnih centara raznih svetskih kompanija koje su te megamarkete napunile pretežno stranom robom. Da bi se ta strana roba široke potrošnje mogla isplativo uvoziti priskakale su „naše“ marionetske Vlade i donosile „povoljne“ zakone, a sve pod izgovorom neophodnog približavanja Evropskoj Uniji – u koju sigurno nećemo nikada ući, ili bar ne dok to ne bude i njihov interes. Dinkić je kao ministar ekonomije uveo kreditiranje građana da bi se ta uvozna roba široke potrošnje masovno kupovala, a i da bi strane banke lihvarskim kamatama koje su i četiri puta veće od sličnih kredita u Evropi dobro zaradile. Guverner Jelašić je u sferi monetarne politike odradio svoj deo zadatog posla. Dinar je držao daleko iznad njegovih realnih vrednosti u odnosu na $ i evro što je uvoznu robu činilo jeftinijom, a zbog nepovoljnog kursa izvoz iz Srbije je bio praktično neisplativ. Naravno, i guverner Jelašić je sve to radio za „naše dobro“. „Čuvao je vrednost domaće valute i obuzdavao inflaciju“. Lepo zvuči samo da je još istinito. Tako se Srbija našla u viru „demokratskih lopina“ koji su za sebe ipak pokrali mrvice u odnosu na obim pljačke koju su omogućili svojim zapadnim mentorima.
Da bih vam ovo iz naslova objasnio kao i razmere pljačke Srbije malo više približio, poslužiću se jednim izvodom iz intervjua koji je Dr. Mlađan Kovačević, profesor univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka dao za „Blic nedelje“ – u kome kaže: „Po računici NBS, septembra 2008. dinar je realno vredeo 108 odsto više nego krajem 2000. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu. I sve je to pojeo ogroman uvoz – jer je domaća proizvodnja gušena pa danas malo toga i proizvodimo. Taj, ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija, Argentina… Na pitanje novinara kako je došao do cifre od 62 milijarde $ profesor Kovačević odgovara.
– Po osnovu novih zaduživanja, od 01. januara 2001. ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde $ u neto iznosu. Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije, grinfild i portfolio investicija. Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde $, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se ja pitao, ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje. Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte „US Steel Serbia“, oni sve živo uvoze. Osim, otpadnog gvožđa i možda, kreča. Pa valjaonica u Sevojnu, „Petrohemija“, „Tigar“, farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama“ – kraj citata.
Kada sada uzmete olovku i ovo što je izneo profesor Kovačević malo presaberete doći ćete do zaključka o razmeri pljačke svoje zemlje (ako je uopšte smatraju svojom?), a koju sprovodi srpska vlast. Dobijete od zapada po skupim kamatama 21 milijardu $ kredita a onda iscedite iz džepova svojih građana još 84 milijardi $ pa uvezete njihovu robu za 105 milijardi $. Stim što u ovo ceđenje džepova građana nisu uračunate i milijarde $ koje su odnele strane banke, cedeći građane svojim lihvarskim kamatama za kredite kojima je kupovana ta roba široke potrošnje.
Sve ovo navedeno potpuno je ugušilo proizvodnju u Srbiji, čak i u poljoprivredi, koja je izdržala i osmogodišnje sankcije i godine ratova, ali ovo smišljeno uništavanje zemlje i privrede koju sprovodi sopstveno državno rukovodstvo je nemoguće izdržati. Stoga kad krenete na utakmicu, svratite do megamarketa hrvatske kompanije „Idea“ i kupite semenke za grickanje Made in China. Naših nema. Mi ni tikve više ne sadimo jer nema ko da ih kupi, pa nema ni semenki iz njih. A kako je do toga došlo? Za biološki opstanak čoveka potrebne su samo tri stvari: voda, hrana i nešto energije za obradu zemljišta, i da se ne smrznemo. Osmogodišnje sankcije prema Srbiji su se pokazale nedovoljno delotvorne upravo zbog toga što Srbija ima ova tri elementa da bi mogla preživeti. Stoga je, od strane naših „prijatelja“ sa zapada, jedan od prvi zadataka bio da se uništi naša poljoprivreda kao glavni oslonac naših odupiranja – jer kada ste gladni sve prihvatate.
Tako su Srbiju iz vazduha zasejavali Ambrozijom i raznim boleštinama, koje su počele da izazivaju neke za ove prostore sasvim nove bolesti biljaka i domaćih životinja. Pored Ambrozije koja izaziva razne vrste alergija pojavila i vrsta buđi nazvana „crna pšenica“ kao i neka druga parazitska oboljenja koja napadaju biljke. Darko Despotović, direktor veterinarskog instituta Srbije je nedavno u jednoj od TV emisija govorio o tome kako je pre 20 godina na prostorima Srbije bilo oko desetak oboljenja krava, svinja i ostalih domaćih životinja koje su mogla prouzrokovati masovnija uginuća životinja. Danas ih ima tridesetak a sa nekima se po prvi put srećemo. To nam rade neprejatelji isti oni koji su nas i bombardovali pa se nije ni čuditi, a na zemlji to još bolje odrađuju navedeni rasturači zemlje. Kako? Ne zasejavaju nas boleštinama, ali su po nalogu zapada hitno ukinute zemljoradničke zadruge, a njihova imovina i zemljište rasprodato. Slično je urađeno i sa hladnjačama za obradu voća. Tako je seljak sa malim posedom kojih je u Srbiji skoro 85% ostao bez zadružne podrške koja je ujedno bila i otkupni centar gde je on mogao da donese svoje proizvode. Sada imamo monopolističke otkupne stanice ili hladnjače, većinom stranih kompanija, koje svojim monopolskim položajem i izuzetno niskim otkupnim cenama demotivišu proizvodnju i lagano je gase. Stoga svake godine imamo proteste proizvođača žitarica, malina i ostalog voća, proteste proizvođača mleka, tovnih bikova ili svinja. Neki protestuju, dok drugi manje uporni dižu ruke od seoske proizvodnje i tako sela postaju pusta – a plodna zemlja neobrađena. Mladi na selu više ne ostaju jer poljoprivredna proizvodnja nije isplativa, sele se u gradove ili najradije odlaze u inostranstvo. Antirazvojni zakoni i korupcijska povezanost monopolista sa vlašću, jače su „oboljenje“ od bilo kakvih zasejanih boleština. Zato su semenke za grickanje iz Kine, a ne iz Pomoravlja.
Mnogi koji budu čitali ove redove reći će pa i Milošević je doneo zakon o privatizaciji i od njega je sve i počelo. Da, ali sa sasvim drugačijim principijelnim postavkama koje su utvrđene na „Komisiji za privrednu reformu“ još 1991-1992 godine, koju je vodio sam Milošević, a čijim sam sednicama i ja redovno prisustvovao. U tu komisiju bili su uključeni brojni akademici i eksperti za ekonomiju bez ikakvih stranačkih selekcija, jer se želelo da dođemo do naboljeg modela privatizacije kojim će se unaprediti a ne uništiti privreda. Utvrđeno je da privatizacija treba da bude dugoročan proces i da traje decenijama, odnosno da se odvija onoliko brzo koliko privatni sektor uspeva da jača i preuzima proizvodnju. Dugoročan proces, a sve u cilju da najveći deo vlasništva nad proizvodnim kapacitetima ostane u posedu građana Srbije. Da se u prvom krugu privatizuju manja preduzeća i preduzeća koja nisu od državnog značaja, a da se strancima može prodati samo manjinski paket akcija u strateškim preduzećima koja pripadaju državi ili država u njima ima većinski deo vlasništva. Nešto poput kineskog modela, „jedna država dva sistema“ – koji se u praksi pokazao vrlo uspešnim. Ne sporim da su se kroz formu probijanja sankcija i u vremenu Miloševića pojavili tajkuni, ali koje je država sasvim svesno tolerisala pa čak i pomagala – kako bi i u sankcijama država mogla da što normalnije funkcioniše. Svi ti tajkuni bili su pismenim dogovorima vezani za državu i bar se okvirno znalo šta je od te „nove imovine“ privatno, a šta državno. Ti pismeni dogovori postoje, ali se posle 05. oktobra ne spominju, jer sadašnjim tajkunima i vlasničkoj oligarhiji to nikako ne odgovara.
Raspad države i privatizacija u takvim uslovima neminovno je dovela do devijacija u društvu, otvaranja lanaca šverca i krađa, ali će te biti vrlo iznenađeni kada sve te činjenice budu prezentirane javnosti – jer se radi o minornim ciframa koje se sa današnjim ne mogu ni približno porediti. Radilo se o stotinama hiljada $ pa i po nekom milionu, ali današnji oblici pljačke su u milijardama. Kada je za 850 miliona dolara prodato 45% vlasništva Telekoma Srbije, Grcima i Italijanima, zapadni analitičari su odmah objavili da je Milošević obezbedio socijalni mir za naredne dve godine. Pre par meseci od MMF-a smo dobili kredit od 3 milijarde evra ili 4, 2 milijardi $ pa već tražimo još milijardu evra od Rusije kako bi bar do kraja godine spasili državu bankrotstva i socijalnih nemira koji joj prete. Zašto je 1998. 850 miliona $ bilo dovoljno za dve godine, a danas čak ni 5,5 milijardi ne može da potkrpi državu ni za pola godine? Zato što je 1998 privreda raduckala, a danas potpuno stoji i nema ko u budžet sredstva da ulije. Zato što se 1998 tih 850 obrtalo u Srbiji, a sada će 5,5 milijardi $ samo protrčati kroz Srbiju i otići na zapad kao profiti stranih kompanija, trgovinskih lanaca, banaka… A onda će trebati najmanje 10 milijardi $ kredita da se pokrije ovih 5,5 i podmire budžetski troškovi i ta spirala zaduživanja se samo povećava.
Ali da se vratim osnovnoj misli koju vam želim preneti. Devijacija u privatizaciji i privredi je i u Miloševićevom vremenu neosporno bilo, ali je sve to na globalnom planu predstavljalo ipak samo manja odstupanja od zauzetog kursa koju je sačinila „Komisije za privrednu reformu“. To je i kritična tačka koja će Miloševića, a dobrim delom i sve Srbe koštati „glave“. Ovi zaključci „Komisije za privrednu reformu“ su u stvari bili ključni razlozi za satanizaciju Miloševića, Srbije i Srba uopšte, jer to ruši ceo osmišljeni koncept zapada o neviđenom decenijskom pljačkanju bivših socijalističkih zemalja. Pokušaju Miloševića da očuva SFR Jugoslaviju i usvojena strategija privatizacije bili su glavni razlozi da zapad inicira i pokrene ratove u bivšoj Jugoslaviji, jer bi njen opstanak i planska dugoročna privatizacija onemogućili planiranu zapadnu pljačku. Osim toga takav model privatizacije mogao bi biti „virus“ zaraze i za ostale zemlje istočnog bloka, što zapad nikako nije smeo da dozvoli – jer je SFR Jugoslavija bila najliberalnija socijalistička zemlja u koju su mnogi gledali kao primer. Osim toga SFRJ je bila jedna od predvodnica gotovo 100 zemalja nesvrstanog sveta, koje je sada trebalo uterati u jaram i sistematski pljačkati. U tom kontekstu je u svom zadnjem obraćanju naciji Milošević rekao: „Ne ruše Srbiju zbog Miloševića već Miloševića zbog Srbije“. Sve je bilo na čisto ekonomskom-pljačkaškom planu, a nacionalne i verske razlike su samo iskorišćene kao najlakši put da se SFRJ razbije.
Posle raspada SSSR-a, u narušenom svetskom odnosu sile, mi smo ostali bez zaštite pa i bez šansi da ovaj princip privatizacije uspešno sprovedemo – a i sačuvamo SFRJ. Prema tome pravi razlozi raspada Jugoslavije leže u ovih 184,98 milijardi $, trenutnog duga koji će se samo povećavati, sa malim izgledima da novoformirane države sa razorenim privredama, pokidanim privrednim lancima i nametnutim marionetskim vladama, taj vrtlog zaduživanja i zavisnosti prevaziđu. Ceo sistem kontinuiranog pljačkanja je i zamišljen tako, da što duže traje, da ga sprovode domaće marionetske vlade, kako se ne bi mogao okarakterisati kao okupacija ili kolonijalno ropstvo – već kao „demokratske promene“. Veliki mislioci nam objašnjavaju da je „demokratija“ dugoročni proces koji tek treba da naučimo – pa ko preživi videće možda i kraj tunela.
Sad ulazimo u drugi krug začaranog kola, jer je takve Vlade faktički nemoguće smeniti. One kontrolišu sve finansijske tokove, a bez para je nemoguće učestvovati na višestranačkim izborima ili formirati stranke koje će na izborima pobediti i mirnim putem preuzeti vlast. Zapadne kompanije, banke i ostali privredni subjekti, kao i domaći tajkuni su u tesnoj vezi sa vlašću, i svakako neće finansirati stranke koje bi u interesu građana ugrozile njihove monopole, visoke profite i povoljne pozicije na tržištu. Da li građanima ostaje mogućnost da samo nekim „revolucijama“ te marionetske vlasti smene ili se mora sačekati potpuni bankrot kada bi se iz opšteg haosa možda izrodila neka normalnija vlast – velika je nedoumica?
Da bi se ova pljačkaška zamisao zapada mogla ostvariti posebno značajan segment igrali su mediji, pa su od onih pomenutih 200 miliona $ uloženih u rušenje Miloševića, 20 miliona $ uložena su baš u medije. Posebno u televizije jer je njihova efikasnost ubedljivo najveća. Oni su morali da odrade nekoliko važnih poslova. Da stvore atmosferu da je braniti državu nepotrebno i antidemokratski. Da Miloševića kod domaće javnosti predstave kao diktatora, jedinog krivca za ratove, opšte stanje u državi, a da posle njegovog rušenja „demokratsku“ vlast obmanama naroda održavaju u životu. Kako se to izvodi? Jednom vrlo prostom ali efikasnom taktikom. Ako podmićivanjem urednika „kupite“ 40-tak jačih lokalnih tv stanica (opštinske tv) vi imate bolju i potpuniju tv pokrivenost Srbije nego da držite 3-4 glavne državne tv stanice. Sa 40-tak tv stanica svakodnevno emitujete svoju propagandu koja daleko nadmašuje ono što je moguće emitovati sa 3-4 kanala pod kontrolom vlasti, jer državni kanali moraju imati i druge programske sadržaje osim političe. Dobro snimljene emisije reemituju se od jedne do druge od ovih 40-tak televizija i faktički svakog dana u veše regiona imate interesantne političke emisije koje guraju svoju propagandu. Pored „kupovine“ ovih 40-tak lokalnih televizija, Soroš i ostale zapadne strukture stvorile su „Anem“ i Mrežu kao neke koordinatore tog lokalnog tv-pula, diktirajući ton i način na koji će se propaganda sprovoditi. Kada je Milošević srušen „demokrate“ su osim ovih 40-tak televizija koje su već bile „obrađene“, ovladali i državnom televizijom, tako da danas imate potpunu kontrolu medija koja obmanjuje građane. Prinuđeni su da svaki dan „gutaju“ laži emitovane sa najmoćnijih medija, a koji nas već devet godina uvode u EU a u koju teško da ćemo uopšte ući. Stoga na svim kanalima imamo potpuno iste vesti, jedino se redosled događaja ponekad menja. Za celu ovu „medijsku igru“ zapad je prema njihovim izvorima potrošio oko 20 miliona $ što je neverovatno mala suma da bi apsolutno kontrolisao medijski prostor Srbije, a mediji svojim delovanjem dobrim delom formiraju i mišljenje građana. Time je u potpunosti zaokružen sistem „demokratske vladavine“ u kojoj je zbog neinformisanosti građana sve moguće sprovesti.
Ali da se ponovo vratim brojkama, mislim da one mnogo rečitije pokazuju gde smo. Ovih 184 milijardi $ je samo javni dug, ili državni dug koji ćemo decenijama plaćati. Ovoj sumi treba dodati bar još toliki dug privatnih preduzeća koja su se zaduživala u inostranstvu, i dug samih građana koji su uzimali kratkoročne kredite za kupovinu kola i kućnih aparat, kao i dugoročne kredite za kupovinu stanova. Stoga stručnjaci procenjuju da je ukupan dug država bivše SFRJ između 300 i 320 milijardi $. A koliko je još putem profita stranih kompanija, banaka, korupcijskim pljačkama… iz zemalja ex Jugoslavije izneto, teško je izračunati. Razbijanjem zemlje pokidani su mnogi proizvodni lanci, veliki broj radnika ostao je bez posla, pa su sadašnje državice postale veliki uvoznici i onoga što se na ovim prostorima nekada proizvodilo i izvozilo. Vojna industrija SFRJ je godišnje izvozila 4,5-5 milijardi $ raznog naoružanja a sada sve države bivše SFRJ godišnje izvezu manje od 250 miliona $ naoružanja. I to ako vam zapadni mentori to dozvole – a obično vam ne dozvole jer će taj profitabilan posao uzeti neka njihova kompanija. Stoga je ovaj prostor postao veliki uvoznik i otvoreno tržište za sve robe sumnjivog kvaliteta, koje zapad treba nekome da uvali – da ih ne bi bacio na smetlište. Mi smo samo od 2001. do kraja 2008. uvezli roba za 105 milijardi $, koliko su Hrvati uvezli od 1992, Slovenci od 1991, BiH ili Makedonija, teško je do egzaktnih podataka doći, ali se procenjuje da je od raspada SFRJ na ovim prostorima uvezeno roba od oko 450 milijardi $. To je ogromna cifra i za razvijene i moćne zemlje zapada. Da smo sačuvali SFRJ veliki deo tih roba, bar 50%, mogli smo da proizvedemo sami. Kad već pišem o prostoru bivše SFRJ da se kratko osvrnem i na ostale republike.
Ista receptura primenjivana je i na ostale bivše republike sada države iako su oni proglašeni „dobrim“ a mi Srbi „lošim momcima“. To što su ih promovisali u „dobre momke“ nije im ništa pomoglo kada je pljačkanje u pitanju. I oni su dobili, od strane zapada instalirane, svoje marionetske, naravno „demokratske“ vlade – pa su se i njihova dugovanja na sličan način vrtoglavo povećavala. Mi smo imali sankcije, bombardovanje, fizičko razaranje privrede i infrastrukture, a u Sloveniji, Hrvatskoj i Bih su proizvedeni sukobi da bi se te države morale da naoružavaju kupujući po paprenim cenama zapadni vojni otpad, koga se zapad ionako trebao osloboditi. Nisu bili pod sankcijama pa je njihovo zaduživanje počelo znatno ranije od našeg, kao i privatizaciona rasprodaja onog što je na tim prostorima za zapad bilo interesantno. Stoga su posebno Slovenija i Hrvatska dostigle izuzetno visok stepen zaduženosti koji će u budućnosti neminovno morati da izazovu velike potrese, kako privredne, tako i političke. Politički potresi u zemlji kao što je Hrvatska gde osnovnu privrednu granu čini turizam mogu biti fatalni. Prošle godine je Hrvatska od turizma „zaradila“ oko 8,5 milijardi evra, što je blizu 20% ukupnog BDP Hrvatske. Bilo bi to za Hrvatsku odlično da je taj novac i ostao u Hrvatskoj. Ali glavni hotelijeri i turoperatori na hrvatskom primorju su nemačke i austrijske kompanije, a gotovo dve trećine turista dolazi iz Nemačke, Austrije i Italije. Od tih 8,5 milijardi $ u hrvatskoj su ostale male konobarske platice, doprinosi na te plate, PDV od 19% i nešto malo evra koji su zaradile kafane, kafići, privatni smeštaj… Onaj najvažniji deo, profit, zbog čega se bilo koji posao i radi, otišao je u Nemačku. Dok su Hrvatskoj pevali „Danke Deutschland“ – Hvala Nemačkoj, malo ko je shvatao da će to hvala biti jako skupo. Obmanuti lepim pričama „svojih“ od zapada instaliranih političara poverovali su da će standard biti znatno veći nego u SFRJ. On je bar prema statistici znatno veći, jer BDP po glavi stanovnika iznosi 15.680 $ odnosno 11.192 evra ali to je samo statistička varka. Gro tog BDP stvaraju strane kompanije pa onaj najbitniji deo, profit, iznose iz Hrvatske – isto kao i kod nas u Srbiji. Ako tome dodamo da se najveći deo tog BDP sliva u ruke malobrojnih stranih i domaćih vlasnika, slika standarda običnih građana je mnogo poraznija nego što su građani Hrvatske imali u SFRJ. Kad svemu ovome dodamo opštu nesigurnost za radno mesto, stotine hiljada nezaposlenih, bezperspektivnost omladine, ukupno moralno ruiniranje društva …. teško da bi se i danas zdušno pevalo „Danke Deutschland“.
Oružani sukobi, velike ljudske žrtve i proterivanje oko 520.000 Srba ostavili su duboke nacionalističke ožiljke i kod Srba i kod Hrvata, ali će „buđenje“ iz nacionalističkog bunila Hrvata doći tek kada se počne intenzivnije vraćati ogroman dug od 47,8 milijardi evra. U mnogim nacionalističkim glavama će se valjda tada izbistriti spoznaja, da je rat i nacionalistička propaganda bila samo sredstvo, model prevare, u procesu razbijanja SFRJ – a sve sa ciljem da se i „pobednici“ i „poraženi“ opljačkaju. Da ironija bude veća, upravo do onih kojima se peva pesma zahvalnosti.
Slično je i sa ostalim republikama bivše SFRJ samo je pitanje vremena kada će toga postati svesni. To zakasnelo osvešćenje zavisiće i od toga kada će takozvane demokratske vladajuće „elite“, da ne kažem lopine, biti bespomoćne u sprečavanju da se u medijima masovno pojave objektivne i istinite analize, pravih razloga razbijanja SFRJ. Što se lokalnih pljačkanja, i malverzacija tiče sve bivše republike su manje više „dostigle“ – podjednaki i zavidan nivo. Dok što se tiče zaduživanja, odnosno odobravanja kredita, sve je bilo u onom sklopu „što južnije sve tužnije“, pa su se tako krediti MMF, SB i ostalih fondova delili na kašičicu, uglavnom za budžetske troškove i popunu deviznih rezervi – radi makro ekonomske stabilnosti. Kad ove fraze „prevedemo“ na običan srpski jezik, to znači; Mi vam upišemo kredit od 300 miliona $, vi na njega plaćate kamatu od 5,5-7% a pare ne mrdaju nigde, i ostaju u velikim američkim ili nemačkim bankama, kao naše devizne rezerve, na koje dobijemo kamatu od 2-2,5 %. Onda nam te iste velike banke, te naše pare, kroz razne fondove daju kao investicione kredite. I tako sve u krug.
Dobro utvrđenu strategiju Broza i Čerčila, davno zacrtanu, ni savremeni zapadni stratezi nisu menjali. Srbe je trebalo nekako usitniti, smanjiti, iscepkati pa su Titove izmišljene nacije postali muslimani (sada Bošnjaci), Makedonci, Crnogorci, a u stvari su Srbi. Nije bilo dobro da Srbi čine 75% SFRJ, jer bi to bila vrlo „neuravnotežena država“ sa neminovnom brojčanom i teritorijalnom dominacijom Srba – pa su u tom pravcu izbalansiranosti, čak i toj okrnjenoj Srbiji ugrađene dve pokrajine. Zapadu je bilo od posebne važnosti da se SFRJ rasparča baš po avnojevskim granicama, iako Jugoslavija nije stvorena 1945, već 1918, kako bi i nove izmišljene nacije koje nisu stvarale Jugoslaviju dobile pravo na formiranje država. Ali da sada ne vršljam po nacionalnim pitanjima i avnojevskim granicama republika, već da se vratim osnovnoj temi. Predlažem da dobro pogledate ovaj grafikon jer slika govori hiljadu reči i videćete gde je ko, koliko mu je kredita odobreno i koliko duguje, koliki mu je BDP, i koliko je u stvari demokratski opljačkan.
U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u „Novom svetskom poretku“ (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju – ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama… brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe… ili Adrija… banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.
Pitate se zašto je Austriji, Nemačkoj ili ostalim stranim kompanijama bilo potrebno da se skrivaju iza Slovenačkih odnosno Hrvatskih firmi? Iz više razloga a pomenuću najvažnjije. Na ovom tržištu, kao i u mnogim bivšim socijalističkim zemljama prevashodno se koristio takozvani riziko-kapital, često bez jasnog porekla, što spada u pranje novca. „Poštene“ austrijske, nemačke, italijanske, američke… kompanije i banke se time navodno ne bave, pa neka taj prljavi posao za njih odrade Slovenci ili Hrvati. Drugi razlog je da Slovenci i Hrvati odlično poznaju ta sad odvojena tržišta bivših republika, pa će se znatno lakše snaći u korupcijskim dogovorima sa lokalnim vlastima. Ako te „nagodbe“ ne daju rezultate, onda će uticajni ambasadori tih zemalja upozoriti lokalne političare da će se takvo blokiranje „stranog ulaganja“ loše odraziti po njihove političke pozicije i sve ostalo što sa tim ide…. Osim toga ako hoćemo u EU onda moramo biti znatno otvoreniji, i podsticajniji prema „stranim ulaganjima“ koja dolaze iz zemalja EU. To podrazumeva da svoja preduzeća moramo prodati u bescenje, jer smo to definisali kao „strana ulaganja“, – a stranci bi da ulažu. Ovo u bescenje se zvanično naziva „tržišna vrednost“ a koju će proceniti njihove revizorske kuće poput „Deloitte & Touche“. Mi smo u celom postupku samo izvršitelji onom što nam je zapadna gospoda skrojila. MMF nam je pri odobravanju kredita izdiktirao šta treba da prodamo, da te firme „operemo“ od dugovanja, jer se samo čiste stvari prodaju, a „Deloitte & Touche“ će izvršiti „poštenu procenu“ da ta firma tržišno i ne vredi mnogo, jer slabo radi a i nema obezbeđeno tržište. Tako izgleda savremena trgovina sa „Indijancima“, – poglavici se da flaša vatrene vode ili ogledalce, a onda se uzme hiljade hektara zemlje, šuma…
Treća i najvažnija zapadno bankarsko-finansijska kombinatorika izvedena je sa Slovenijom, jer se ona prva izdvojila iz SFRJ, pod potpunom je kontrolom Austrije i dok su ostale republike ratovale, preko Slovenije je ubacivano oružje i niko sa zapada „nije kršio sankcije“. Slovenačke banke jedine od svih republika nisu gašene, već su samo dokapitalizovane, gde je državno vlasništvo ostalo većinsko. Time je otvoren prostor zapadu da Sloveniji odobri ogromne kredite nesrazmerne njenom BDP i veličini države. Tim kreditnim novcem preko banaka i preduzeća Slovenija je kupovala interesantna preduzeća, banke… u ostalim republikama, otvarala trgovinske lance…. a zapadni kapital je bio bezbedan. Kada Slovenija ne bude u mogućnosti da vraća taj veliki dug moraće da prodaje te dokapitalizovane banke, preduzeća kako u Sloveniji tako i po ostalim republikama – pa će oni koji su ih uterali u enormno zaduživanje za male pare doći do bogatog vlasništva.
Upravo se ovih dana tako nešto događa u Hrvatskoj. Britanski dnevnik “Independent” piše kako je Hrvatska u potrazi za novim kreditima i dospelim kreditnim obavezama koje treba izmiriti, stavila na prodaju “Titove Brione”. Kupac će za dve i po milijarde evra, dobiti čak 14 ostrva odnosno ceo brionski arhipelag, sa svim hotelima i objektima koji se tamo nalaze, nacionalni park sa retkim životinjskim vrstama, pa čak i Titovog 52-godinjeg papagaja Kokija. U Hrvatskoj, u kojoj su strane investicije pale za preko 40 odsto, pored Biona, prinuđeni su da prodaju i železnicu, delove energetskog sektora (prenosnu dalekovodnu mrežu) i državnu osiguravajuću kompaniju. “Independent” ne navodi da im je ovaj „pametan savet“ dao upravo MMF ako misle da dobiju novi paket kredita. Koliko je to savet a koliko ucena vidite i sami. Hrvatska bi želela da za Brionski arhipelag dobije 2,5 milijardi evra, ali veliko je pitanje koliko će moći da dobije. Zamislite poziciju da ste kola oterali na auto pijacu da ih prodate, a cela pijaca zna da ih morate danas prodati jer sutra vam je zadnji rok da vratite dug. Svi će vas ucenjivati i teško da ćete dobiti realnu cenu. Čak i da Brione sa nacionalnim parkom i svim ostalim prodaju, hoće li u sledećoj turi prodati „nacionalni park Plitvice“ ili će možda na prodaju biti i cela Istra? Čiji će to sad „nacionalni park“ biti ako Brione kupi neki Deripaska?, njegov lični, Hrvatski jer je to uređeno zakonom, ili možda Ruski – jer je Deripaska Rus a i mnogo duguje ruskoj državi.
E tu sad ulazimo u suštinu „Novog svetskog poretka“ (NSP) i globalizacije koju su oni nametnuli, a gde je sve virtualno, pa i kompletne finansije kao i bankarsko-monetarni sektor – ono što bi trebalo biti čvrsto realno. Države čak mogu i da bankrotiraju, ali se time ne gase, niti ih bilo ko u suštini može kupiti. Onda se pitamo pa zašto mi te ogromne dugove uopšte i vraćamo? Vraćamo ih, jer proglašenjem bankrotstva oni se brišu, ostaju i dalje, samo njihovu otplatu pomeramo za neko vreme. Vraćamo i zato što su nam potrebni novi krediti za dalji razvitak zemlje i društva u celini – a nećemo ih dobiti ako bar usporeno ne vraćamo prethodne. Kad sve ovo pročitate, u formi zaključka, neminovno se nameću tri pitanja na koje treba odgovoriti:
1. Prvo pitanje je gde je kraj spirale zaduživanja ako jedna Mađarska, veličine kao i Srbija, sada ima blizu 200 milijardi evra državnog duga, i kojom snagom privrede i finansijskom gimnastikom će ona to moći da vrati?
2. Drugo je da li su MMF i SB kao i razni drugi krupni poverioci poput finansijskih fondova i velikih komercijalnih banaka drastično oborili svoj kriterijum oko davanja kredita, što je dovelo do enormnog zaduživanja ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
3. Treće pitanje je zašto se za popunu deviznih rezervi od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi, dok se za investiranje u privredu krediti odobravaju na kašičicu i isključivo za infrastrukturu (puteve, pruge, ekologiju…)?
1. Gde je kraj zaduživanju niko ne zna, ali ga niko i ne želi, ni svetski bankari ni države koje kredite traže. Jedan privremeni kraj je kad država i pored reprogramiranja obaveza objavi bankrot, tj. da više nije u stanju da redovno izmirujete kreditne obaveze. No i tada će se razgovarati kako da ta država ipak po nešto otplaćuje, normalno uz znatno uvećane kamate, a da neke kredite i dobija. To je pozicija koju tvorci NSP najviše vole. Stalno će vas finansijski ucenjivati, ali ništa manje privredno i politički. Na primer, Tadiću će saopštiti da ovuda ne može da prođe ruski gasovod „Južni tok“, bez obzira što je to za nas privredno odlična strana investicija i što mi na tome možemo lepo zaraditi – pa lakše vraćati zapadne dugove. To je političko-privredno korisno za zapad, za vas štetno, ali pošto ste u dugu do guše, moraćete taj nalog da prihvatite. Prihvatićete i da Kosovo priznate kao državu, a usput i još mnogo stvari koje vam nikako ne odgovaraju. Biti prezadužen je ravno katastrofi i svaka zemlja veoma vodi računa da u tu poziciju ne upadne. Naravno, mislim na ozbiljne zemlje, sa odgovornim a ne marionetskim rukovodstvom, što mi nažalost ni u jednom segmentu nismo. Osnovni postulat bankarstva a i NSP je da jednu zemlju što duže dave i cede ali da je nikako ne udave, odnosno uvedu u nekontrolisani haos – jer je onda neizvesno ko će dugove da vraća. Ono što je i za bankare i za tvorce NSP najgore, to je da sve dugove vratite – pa će se zdušno potruditi da vam to ne dozvole. Tada oni gube sve poluge pritiska na jednu državu – a ako je dovoljno velika može se desiti da sada ona njih počne da pritiska.
2. Na ovo pitanje kratak odgovor bi bio da, no tu ima i mnogo ali. Zapad već nekoliko decenija izmešta svoje proizvodne tehnologije i kapacitete u Kinu i po azijskim zemljama zbog jeftine radne snage i ogromnog azijskog tržišta. Američke „Nike“ se proizvode u Kini jer je za kompaniju pravi san da proizvodi 1,5 milijardu patika za veliko kinesko tržište, pa plus još nekoliko stotina miliona za američko i ostala zapadna tržišta. Time premeštanjem proizvodnje u Americi su ukinuta mnoga radna mesta, pa je neminovno došlo do krupnih strukturalnih promena u privredi. Sve manje je ljudi radilo u fabrikama a sve više u bankama, koje su svu tu proizvodnju finansijski pratile. Slično su se ponašale i razvijene evropske zemlje, pa se ukupno na zapadu sve manje roba široke potrošnje proizvodilo – a sve više uvozilo. Tom privrednom politikom izraslo je na hiljade banaka, finansijskih fondova… koje su u žestokoj konkurenciji smišljale mogućnost da što lakše odobravaju kredite, kako privredi tako i građanima. Težnja je bila da se plasira što više sveže odštampanih fiktivnih dolara i evra, bez realnog pokrića, pa je svim sredstvima podsticana potrošnja. Kroz trgovinu je jedino taj fiktivni dolar mogao biti pretvoren u realni – ako je već proizvodnja u mnogim granama ugašena. Uprošćeno objašnjeno to izgleda ovako. Da bi se jedan dolar „oprao“ ili postao realan, treba ga pet puta okrenuti kroz trgovinu, pod uslovom da PDV 20%. Tako je trgovina a samim tim i potrošnja bila vrlo značajna za ukupni finansijski sistem. Ono što u tom virtualnom sistemu nikako nije valjalo, bilo je to što te robe nisu proizvedene u njihovim fabrikama već Kineskim. Tako je Kina proizvodno, tehnološki i finansijski ubrzano jačala a zapad drastično slabio.
I onda „bankarski bingo“. Najzad su uspeli da sruše SSSR, a sa njim i ceo socijalistički sistem evropskih zemalja. To je bankama, fondovima i ostalim finansijskim organizacijama otvorilo ogromne poslove. Zapadnim kompanijama su odobravani veliki krediti, da bi na brzinu pokupovale ono što je od privrede po istočnoj Evropi kvalitetno. Na berzama su akcije tih kompanija vrtoglavo rasle pa samim tim i njihova vrednost. Novoinstaliranim „demokratijama“ su odobravani državni krediti za sve i svašta, a dobar deo i za učvršćivanje novih, sada „demokratskih“ vlasti. Uličari, bez državničkog iskustva, a u formi „demokratskih promena“ instalisani su direktno sa ulica na odgovorne državne funkcije pa je bilo je po onom narodnom „uzmi ago kolko ti je drago“. Uništi svoju privredu pa onda postani uvoznik i zavisnik od stranih kredita i kreditora. Gramzivost zapadnog finansijskog sektora i jurnjava za velikim profitima na istoku, je drastično srozala i onako već niske kriterijume odobravanja kredita – jer realnih garancija za tako raskalašno kreditiranje nije bilo. Nije bilo ni toliko novca, pa su štamparije radile non-stop stvarajući sve više dolari i evri bez realnog pokrića. Dobro su poznate finansijske piramide, kako funkcionišu i kako se na kraju ruše. Ovo bih ja nazvao „finansijske podmornice“ gde se kriterijumi spuštaju sve niže, pa kad „podmornica“ siđe isuviše nisko neminovno dolazi do implozije. To se i dogodilo sa Finansijsko-bankarskim sektorom u Americi koji je za sobom povukao i mnoge ostale zemlje sveta jer u suštini to iste banke i finansijske institucije samo pod različitim imenima rasute po raznim zemljama sveta. Kada malo dublje uđete u te finansijske kanale odmah uočavate da svi vode do nekih Rothschild, Rockefeller, Morgan,… Kada tome dodate i međusobnu kreditnu-poslovnu povezanost banaka lako je shvati zašto se ceo finansijski sistem Sveta zaljuljao kada je popustila jedna, u ovom slučaju američka noga, „finansijske Ajfelovove kule“. Mi smo, u celoj bankrot priči bili sitna „kolateralna šteta“ jer smo svoje banke zamenili, „našim“ a stranim bankama. Naše su jer su ovde registrovane, i što obrću našu štednju – a defakto su strane, jer njima upravljaju strane centrale, koje se opet slivaju u neke Rotšild, Rokfeler, Morgan…finansijske centre. Nije teško razumeti da su te „naše“ banke u ovoj krizi prevashodno spasavale svoje centrale osnivače, – a mi iz naših deviznih rezervi pokrivali njihovu likvidnost. Tako je iz Srbije isisano još jedno tri milijarde evra koje bi nam sada za oživljavanje te polu-privrede mnogo značile.
3. Treće pitanje se odnosi na popunu deviznih rezervi za koje se od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi dolara ili evra. Ovo pitanje je važno da bi se shvatilo kako dobijete kredit, koji ovde nikada ne stigne, a koji redovno otplaćujete. Važno je i da bi se shvatilo kako se hiljade milijardi upumpanih dolara i evra, od bezvrednih papirića pretvaraju u realnu i opranu valutu. Kada nam MMF npr. odobri kredit od 300 miliona $ za popunu deviznih rezervi, to znači da je na račun NBS (Narodne banke Srbije) dopisano još 300 miliona $ i one su sad potpuno realne, „oprane pare“ jer je to dug koji smo mi prihvatili i jednog dana ćemo morati da ga vratimo. Ali one ostaju tamo negde u stranim bankama, u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj, jer mi naše devizne rezerve čuvamo u inostranim bankama. MMF ne štampa pare već mu neka „JPMorgan Chase“ dala 300 miliona $ da ih plasira i oni su nama odobrile kredit za popunu deviznih rezervi, nama je taj kredit upisan ali se dolari iz „JPMorgan Chase“ nisu ni pomerili jer mi kod njih čuvamo deo naših deviznih rezervi. Na odobreni kredit plaćamo od 5,5-6,5% kamatu (zavisno od aranžmana) a na naše dolare koje držimo u „JPMorgan Chase“ dobijemo 2% kamatu, – jer Dinkić objašnjava, ako ih držimo kod nas nećemo imati ni tih 2% kamate. Sve to odrađuju Dinkić i Jelašić, i niko živi, pa ni ministarstvo finansija, ne zna gde su, u kojim bankama i kojim valutama te rezerve. Sobzirom na velike promene kursa dolara, evra, funte… Koliko smo na 12,5 milijardi $ deviznih rezervi izgubili ili možda i zaradili.
Znam da devizne rezerve ne držimo u kineskim bankama. Ako pogledate ovu tabelu rejtinga banaka i sami će te se zapitati zašto? – ako su kineske banke najmoćnije i najsolidnije. Nijedna nije popustila pod udarima ove finansijske krize, čak na protiv dodatno su ojačale, – a Kina ima vrlo prijateljski pristup prema nama kako u UN po pitanju Kosova tako i po ostalim pitanjima. Devizne rezerve držimo Zapadnim bankama jer se tako elegantno čuva od strane zapada instalirana „demokratija“. Ako neko „poludi“ pa izvrši puč, ili nekim uličnim protestima smeni demokratske lopove, rezerve će odmah biti blokirane i sa nekoliko stotina miliona dolara i evra koji se nalaze u trezorima naše NBS država nikako ne može da funkcioniše. Zapadu Dinkićeva politika uništavanja srpske privrede odgovara i oni ga u tome zdušno podržavaju i na ovaj način. Kada za izbornu kampanju „demokratama“ zatrebaju pare, oni će sa MMF-om i „JPMorgan Chase“ napraviti neki kreditni aranžman za popunu deviznih iz koga će u „JPMorgan Chase“ ostati nekoliko desetina miliona $ za kampanju i pobedu na izborima.
Na ovako uprošćeno objašnjenje o deviznim rezervama ekonomski eksperti će mi s razlogom ozbiljno zameriti jer one imaju sasvim drugu svrhu. Devizne rezerve služe za podršku dinara i održanje njegovog kursa, sigurnosti rada banaka i sigurnosti deviznih štediša, a govore i o snazi jedne zemlje i njene ekonomije. Za tih pominjanih 300 miliona $ mi ovde možemo ištampati prema kursu adekvatnu količinu dinara i to plasirati u privredu, pomoći pozajmicama budžet… Ali to je teorija. NBS ne dodeljuje privredne kredite ona daje kredite komercijalnim bankama koje ih kasnije daju klijentima, a pošto su „naše“ banke u stvari strane, one ih ne daju privredi već građanima za kupovinu roba široke potrošnje – i to one iz uvoza. U krajnjem slučaju bankama se to više isplati bez obzira guverner hoće ili misli. Zašto Jelašić drži eskontnu stopu NBS na 8,5%, dok je referentna kamatna stopa u februaru bila 16,50% da bi u julu iznosila 12% i kako on sa tolikim osnovnim kamatama misli da kreditira privredu. Zna li Jelašić da je američki FED spustio kamatu na 0% u cilju pokretanja privrede i kako će naša privreda moći da bude nekome konkurentna čak i ako dobije neki kredit.
Znaju li Dinkić i Jelašić da Slovenija čiji je BDP gotovo isti kao i naš u Srbiji ima samo 1,753 milijardi evra deviznih rezervi, odnosno šest puta manje od nas. Da li su oni sa tako malim deviznim rezervama potpuni bankrot ili mi ne želimo da sa 3-4 milijardi iz deviznih rezervi dobro podstaknemo našu privredu, kroz specijalne i namenske kredite za te potrebe. Moram u ovu sliku otvorenog gušenja privrede da ugradim i podatak da je 1998 SR Jugoslavija imala samo 300-350 miliona $ deviznih rezervi pa je privreda bar raduckala. Sada sa 12,5 milijardi $ stoji, jer se devizne rezerve koriste za sasvim druge transakcije.
Svrha ovog dugog teksta u ove vrele letnje dane je bila da objasnim koliko je sve republike koštalo razbijanje SFRJ i valjda je bar sada, posle toliko godina, mnogima postalo jasno da smo svi mi veliki gubitnici. Nije tu bilo ni ljubavi ni mržnje prema Hrvatima, Srbima, Makedoncima,… bilo je samo golog interesa. Zapad je na tom razbijanju dobro zaradio, a kad je dobra zarada u pitanju za njih ništa nije sveto. Tih gotovo 300 milijardi $ što državnog, što privrednog i ličnog duga, vraćaće i naši čukun unuci, ali će se i pitati kakvi li su to idioti morali biti, da su od jedne prosperitetne zemlje napravili zgarište – čak i ako su se međusobno mrzeli.
Za pisanje ovog teksta korišćeni su podaci iz zvaničnih republičkih statistika, kao i dostupni podaci Narodnih banaka, ali zbog preračunavanja dolara i evra po današnjem kursu a ne kursevima iz tih vremena moguće su neznatne razlike. Ekonomski stručnjaci će zameriti na isuviše uprošćenim objašnjenjima, što je tačno, a ja ću se „braniti“ da svrha teksta nije bila da ekonomskim terminima zbunjujem ljude, već da svakom i najprostijem čoveku dočaram zašto je SFRJ razbijena, i da tu pojedinci nisu uopšte bili bitni. Bili su bitni samo dolari. Da su nam na vlast instalirali uličare i podanike, koji nas još uvek kradu, omogućavajući zapadu da nas dere, i treću kožu skida. Sve je lepo upakovano u „demokratiju“, koja sa ovim, što se bar na ovim prostorima bivše SFRJ događa, nema nikakve veze, kao ni sa grčkom složenicom gde je demos –narod a kratija -vladavina. Demokratija je vladavina naroda, a ovde vladaju lopovi, podeljeni u nekoliko „privatnih firmi“, koje su oni nazvali strankama, odnosno partijama, a do naroda i države im je ko do lanjskog snega.
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Privreda, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 