Klinton tražio 5.000 mrtvih za NATO intervenciju
Ako niste pročitali…
Stotinak intelektualaca iz SAD, Evropske unije, Izraela i Rusije uputilo je prošle nedelje apel parlamentu i predsedniku Srbije da ne usvajaju rezoluciju o Srebrenici kojom bi optužili sopstveni narod i „zacementirali propagandnu priču čije ključne komponente nemaju uporišta u činjenicama“.
Potpisnici apela, među kojima su ugledni evropski i američki profesori, novinari, bivše diplomate, samo su deo velikog kruga ljudi koji sumnjaju u „zvanične“ verzije događaja koje kreiraju moćne države i institucije, tvrdi politikolog Aleksandar Pavić, koji godinama prati i analizira izveštavanje stranih izvora o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.
„Važnost Srebrenice je prevazišla nacionalne i regionalne granice, ona se pretvorila u suštinsko civilizacijsko pitanje: da li propaganda može da prinudi jedan narod da prizna zločin koji nije počinio“, kaže Aleksandar Pavić.“Kritički intelektualci na Zapadu kažu da je parola „Moramo sprečiti novu Srebrenicu“ postala standarni uvod u „humanitarne“ vojne intervencije širom sveta, od Kosova, preko Iraka do Konga.“
A propagandni metodi razvijeni u „slučaju Srebrenica“, tvrdi on, upotrebljeni su i za opravdavanje totalitarnih, takozvanih „antiterorističkih“ zakona koji postaju povod za oduzimanje slobode i neograničeno držanje u pritvoru bez presude, čak i bez znanja pritvorenog zbog čega je iza rešetaka.
Pavić je dugo živeo u SAD gde je i diplomirao na prestižnom Berkliju, a 90 – ih se vratio u domovinu koja je pucala po šavovima. Zahvaljujući dobrim kontaktima s obe strane okeana, bavio se konsultanskim poslovima, jedno vreme je bio savetnik u kabinetu biljane Plavšić, a sarađuje sa uglednim centrima za istraživanje geopolitike u SAD. On naglašava da je manipulacija informacijama o Srebrenici započela istog trenutka kao i rat u Bosni.
„Jugoslovenski ambasador u UN, Đokić, grubo je sprečen 1993. da predstavi Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti izveštaj o etničkom čišćenju Srba u Srebrenici i okolnim selima, s imenima više od 1000 ubijenih civila. Te žrtve za svet ne postoje, iako je njihov konačan broj veći od 3000. Ali, kad je Vojska RS u kontraofanzivu većina zapadnih medija počela je da izveštava o humanitarnoj katastrofi civila muslimana u Srebrenici, koja je ubrzo proglašena za demilitarizovanu zonu pod zaštitom UN.“
„Ne postoji ni jedan dokaz da je 8 000 ljudi ubijeno u Srebrenici“, ističe Pavić „ međutim izveštaj Međunarodnog crvenog krsta od 13. septembra 1995. nedvosmisleno ukazuje gde je završilo 5000 „nestalih“. Oko 5000 muslimanskih vojnika iz Srebrenice napustilo je enklavu pre njenog pada. Muslimanska vlada je priznala da su ti vojnici prekomandovani u druge jedinice njihovih oružanih snaga. Vlada Alije Izetbegovića, naravno, nikada nije obelodanila imena tih vojnika, tako da oni nisu skinuti sa spiska nestalih!“ Uočeno je da je na izbore u Federaciji BiH izašlo i oko 3000 „pokojnika“ iz Srebrenice, ali kad je vlada RS zatražila biračke spiskove radi upoređivanja sa spiskom nestalih, misija OEBS odbila je da pruži uvid u te podatke. Pavić je tada bio savetnik u kabinetu Biljane Plavšić, pa se lično uverio koliko je teško doći do istine u Bosni: „Biračke spiskove nismo dobili, sa obrazloženjem da OEBS „nema novčanih sredstava da ih izvuče iz arhiva, koji su razbacani širom Federacije BiH“.
Istovremeno, američka NVO iz Bostona „lekari za ljudska prava“ počinje da iskopava masovne grobnice i objavljuje rezultate bez prisustva RS i ikakvog međunarodnog nezavisnog nadzora i verifikacije. RS nije mogla da reaguje na pravi način, jer je i dalje bila pod ogromnim pritiskom, naročito zbog prisustva ogromne sile od 50 000 dobro naoružanih stranih vojnika. Međunarodne snage obezbeđivale su iskopavanje grobnica koje su vezivane za Srebrenicu i do kraja iskopavanja su strogo zabranjivale pristup predstavnicima iz RS.
Pavić ne smatra da je „slučaj Srebrenica“ stvoren zbog ljubavi prema muslimanima ili mržnje prema Srbima, već zbog pragmatičnih vojno – političkih ciljeva Zapada: „NATO je tražio povod za intervenciju i dolazak na Balkan i bila mu je potrebna dovoljno velika cifra mrtvih da uznemiri i mobiliše javno mnjenje“, kaže Pavić. „Prvo su stvoreni „slučajevi“ u ulici Vase Miskina i na pijaci Markale, za koje se danas zna da su nameštaljka, a vrhunac je bila priča o „genocidu u Srebrenici“, koji je prethodnica „masakra u Račku“, posle koga je bombardovana Srbija.“
Pavić podseća da je dokaz za to pismo iz 2000. koje je Vili Vimer, tadašnji predsednik Parlamentarne skupštine OEBS, uputio tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu sa konferencije o Balkanu i proširenju NATO, koju je u Bratislavi organizovalo ministarstvo spoljnih poslova SAD:
„Vimer je citirao američke zvaničnike koji su rekli da je svrha NATO bombardovanja 1999. bila da se ispravi graška generala Ajzenhauera iz 1945 – e, kada nije stacionirao vojsku u ovom delu Balkana. Sada žele da Srbija prizna krivicu i da Srbi podrže ovu verziju kako bi američka administracija sakrila svoj zločin.“
Izbor iz nedeljnika „Nedeljni telegraf“, 10. februar 2010., broj 720
Ako do sada niste, pročitajte i ovo…
„Pripadnici vehabijske i drugih radikalnih islamističkih organizacija na našem prostoru nisu od juče, a u najmanju ruku nisu ovde slučajno. Njihova povezanost na prostoru Kosova i Metohije, Raško – polimske oblasti i BiH datira još od ranih 90 – ih godina prošlog veka. Diplomirani islamski teolog iz Kosovske Mitrovice, Ekrem Avdija, u junu 1992. je 15 dana boravio u Avganistanu, u kampu za obuku mudžahedina „host“, kojim je komandovao poznati terorista Abu Ugba, iz Saudijske Arabije. Po završetku obuke, Avdija odlazi kod Abu Malia, komandanta mudžahedinske jedinice „El mudžahedin“ u zenici, sa kojim drži stalne kontakte i u toku rata na Kosovu i Metohiji. U proleće 1998. , Avdija uz pomoća Abu Ugba i poznatog malezijskog teroriste Bin Lemana, u selu Donje Prekaze, u opštini Srbica, formira kamp za obuku mudžahedina „Abu Bekir Sidik“.
U kampu su se prikupljali i obučavali islamski teroristi iz arapskih zemalja Bliskog istoka za borbu protiv snaga bezbednosti SRJ. Oni su formirali dve jedinice mudžahedina sa po 25 pripadnika: Dreničku četu, koja je operacije izvodila na prostoru Drenice, i smoničku četi koja je delovala u graničnom pojasu prema Republici Albaniji. Ove jedinice islamskih terorista su 1998. i 1999. počinile stravične zločine prema snagama bezbednosti i nealbanskom stanovništvu na KiM.“ – kaže nekadašnji direktor VBA general Momir Stojanović. („Nedeljni telegraf“ broj 720)
Nedavno najavljeno postavljanje američkog antiraketnog štita u Rumuniji napraviće od Balkana najprimamljiviju metu za protivnike NATO, prognoziraju srpski vojni stručnjaci.
„Cilj broj jedan za one koji budu nameravali da izvrše raketni napad biće upravo raketni štit, a potom sve ostalo“ – kaže general Ninoslav Krstić iz Foruma za bezbednost i demokratiju. „Zato, pre svega, Evropska unija želi da protivraketni sistem bude što dalje od nje. Zemlja u kojoj je postavljen antiraketni štit je najugroženija, jer će protivničke rakete prvo pokušati da neutrališu radare, oči i uši sistema, a zatim i lansere, a to se ne može izvesti ni savršeno precizno, niti jednim projektilom. Neizbežno je da će biti ugroženi i svi ostali vojni ciljevi, pre svega radarska postrojenja, ali i civilni objekti. Mislim da vlasti u Rumuniji još nisu svesne koliko to ugrožava njihovu teritoriju, ali i susede. Posebno škakljiva situacija biće ako Iran zaista napravi nuklearnu raketu, jer to postavlja pitanje nad čijom teritorijom i u čijem vazdušnom prostoru bi ona smela da bude oborena i ko bi pretrpeo najveću štetu od eksplozije i radijacije. Po svoj prilici, ponovo bi to bio Balkan“, kaže Krstić.
General Momir Stojanović, ekspert za bezbednosna pitanja, smatra da bi bilo veoma opasno po Srbiju da se opredeljuje za NATO u trenutku kad pitanje raketnog štita izaziva zahlađenje odnosa SAD i Rusije: „Mi ne možemo da utičemo na razmeštanje raketnog štita, ali makar ne moramo da pravimo greške na tom planu. Zato je opasno da jedan ministar svakodnevno priča da je vreme da se razmatra ulazak u NATO, a drugi govori da nam je vojna neutralnost dovoljna. Konfuzna politika je loša poruka pre svega prema Rusiji. Najbolje što možemo da učinimo jeste da preko prijateljskih zemalja, u koje ubrajam Rusiju, utičemo da ne postanemo potencijalna meta zbog razmeštaja raketnog štita. Ako on bude u našoj blizini, a mi se svrstamo na jednu stranu, svi ciljevi u Srbiji mogu da postanu legitimni i vrlo lako ćemo postati kolatelarna šteta sukoba velikih.“ („Nedeljni telegraf“ broj 720.)
Miodrag Lukic
Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »
