САТАНИСТИ ВРБУЈУ ДЕЦУ

 

САТАНИСТИ ВРБУЈУ ДЕЦУ

Инсерт из књиге „Неокортикални рат“ 4, Пан-Пласт, Београд, 2011, стр. 137–145.

 

Када је Џон Тод, бивши припадник највишег круга наднационалне организације познате под називом „Илуминати” (која је у врху масонске пирамиде), једном приликом рекао: „Да бисмо знали колико демона имамо у кући, треба да пребројимо своје плоче”, ретко ко је помислио да ће сатанисти успети да, због традиционалног васпитавања деце у породицама, продру у школе и вртиће. Колико и музика може бити опасна када зли људи искористе техничко-технолошке могућности, може се закључити из изјаве Џимија Хендрикса, изречене без икаквих предрасуда: „Кроз музику можемо убацити у подсвест све што желимо”.

Опасност која прети због злоупотребе културе очигледна је и све наглашенија – отворено се, каткад и с поносом, говори о сатанизму у сликарству, музици, на Интернету…[1] Наиме, познато је да је једна од најважнијих фирми за продукцију плоча са сатанистичким садржајем – „Mural Record”. Амблем њихових плоча је сатански храм. Тај „тајни знак” је њихова магија. Познато је да музика додирује најтананије струне душе и да је њен значај због утицаја на људску психу непроцењив. С друге стране, научно је доказано да музика појачава или смањује отровно деловање појединих лекова, као што је, на пример, „амфетамин”.

Није чудно што тзв. деструктивци користе и музику за остварење својих „виталних циљева”, будући да је утицај музике на човека програмираним кодовима практично дозвољен откад у америчкој војној доктрини постоји поглавље о неокортикалном рату. Постоји посебна фонетска метода за уграђивање изобличених порука. Но, значајно је како мозак реагује на музику која крије деструктивне поруке. На пример, скривена порука „угорд имзу” преко леве половине мозга, за коју је непрепознатљива, доспева до десне – креативне и интуитивне сфере, која поруку декодира и препознаје као „узми дрогу”. Наравно, то је само једна од сатанистичких порука које су све чешће управо на Интернету.[2]


За основне заговорнике сатанизма у музици проглашени су чланови групе Rolling Stons (са песмом Symphaty for the devil…). Међутим, нису они једини светски познати бенд који „обожава и опевава” ђаволе у својим песмама. Уз њих су чланови група Beatles, Eagles, Pink Floyd и једна од најпознатијих певачица света – Madonna. Осим деструктивне музике, наведени бендови својим слушаоцима, кроз техничко или фонетско шифровање снимака, предају изобличене, нечујне, скривене поруке, које допиру до подсвести. Поруке су „уграђене” враћањем снимка уназад. Реч је о манипулацији која групама доноси популарност, појачава њихов успех и чини их „финијим” у односу на heavymetal бендове. Неки од примера су песме „Every Little” групе Police (поручују да „зли имају моћ“); Rolling Stones у песми „Tops” кажу „Ја те волим – рекао је ђаво”; група Kiss у песми „God of Thunder” поручује слушаоцима „Сам ђаво је твој Бог“; Madonna у песми „When you say my name” пева „Hajl Satan”; Cindy Lauper стиховима песме „She Bop” поручује: „Тако си беспомоћан против злих, против свирања уназад”; Led Zeppelin преслушавањем песме „Stairway to heaven” уназад – открива: „Ја желим да живим Сатану – ја те љубим господе Сатано” чланови групе Eagles су написали једну од најслушанијих и за слух најлепших песама „Hotel California” (у њој је скривена сатанистичка порука, ализија на цркву Сатане смештене у хотелу у улици Калифорнија).

За извеснију будућност људског рода најопасније је што тзв. деструктивне снаге, које нису организоване само у тоталитарне и деструктивне секте, своју уништавајућу енергију усмеравају на децу. Агресивност је све чешћи садржај игара за децу.[3] И цртани филмови имају сатанистичке поруке, а јунаци тих филмова често имају облик монструма и што је опасније – веома сугестивно делују на децу.[4] Мисије у компјутерским играма направљене су са ратним сценаријима, а поједине подсећају на хорор филмове. На Интернету постоји посебан сатанистички сегмент посвећен вампиризму, а многе игре из тог виртуелног „тродимензионог” колор-сета спадају у најпопуларније игре за децу.

Уводна порука сајта под шифром http:/www.compusmart.ab.ca/jgbush/ vamprinia.htm на енглеском гласи: Sell your Soul to Satan’s Sister Satana, at Satana’s little Piece of HELL!, а значи: Продај своју душу Сатаниној сестри Сатани на њеном делићу пакла. Најпопуларније компјутерске сатанистичке игре познавала су почетком ратова на просторима претходне Југославије и српска деца: Duke it out in D.C., Duke the Apokalypse, Duke Nukem 3D, Doom 1 и 2, Quake 1 и 2, Qizone for Quake, Hexen II, Wolfenstein 3D, Descent 1 и 2, Dark Forces, Killing time, Blood, Rise of the Triad, Heretic, Corridor итд. Наведени сатанистички сегмент Интернета завршава се поруком: And remember… Vampyres are all around You, што значи: Запамтите… Вампири су свуда око вас.

У неким од видео-игара Срби су „лоши момци” које треба победити. Све игре су интерактивне, што значи да играч посматра очима главног јунака, који се навикава на сатанистички амбијент. На кључним местима за наставак игре услов је да се крст окрене наопако и замрачи и/или закрвави просторија.[5]


Колики је културолошки захват сила зла и свих који им иду наруку, може се закључити и по начину на који деца у првом разреду ОШ „Свети Сава” у Београду уче (или су учила) експериментално енглески језик. Основна литература су књиге Јулије Ешворд и Џона Кларка I – SPY.[6] Главни цртани ликови су: Франкенштајн, вештица, вампир, Дракула и вукодлак.[7] Инструмент за кодирање речи – вероватно да би био у складу са ликовима – подсећа на инструмент који спиритуалисти користе за разговор са душама мртвих. Наравно, психолози би требало да истраже како и колико играчке у облику монструма, цртани филмови са ђаволима у облику љупког Хуга и филмови о Харију Потеру утичу на дечија схватања и какви су исходи сатанизованог васпитавања. Поред тога што деци ликови страшила изгледају веома љупко, мора да такви ликови још нешто чине њиховој надсвести, свести и подсвести. Деци, наравно, није ни понуђено да бирају да ли желе да уче енглески језик из књига са ликовима зека, пачића, срна, медведа, вукова или неких других ликова из стварног света. Религиозни људи би рекли: зашто им нису понуђени ликови анђела, уместо ђавола.

Београдска омладина је у прилици да прочита и кратку причу Хајнца Штадлера Школско позориште у издању „Беографита”:

„Деца играју неки комад. Главне личности су један гостионичар, један војник који тражи преноћиште, гостионичарева ћерка и ђаво.

Гледамо исти комад по осми пут. Гостионичар, ћерка и војник глуме са променљивим успехом. Ђаво је увек сјајан”.[8]

Причи очигледно није потребан коментар, али је исто тако очигледно да је пораст криминалитета и броја злочина које чине деца, а касније омладина, у вези с наведеним продором сатанистичких порука и предмета у свет маште. Доказано је да се на тај начин напада национално, ментално, односно духовно биће свих који припадају квалитативним цивилизацијама.

Да игре за децу које се пласирају преко средстава за масовну комуникацију нису нимало наивне може се закључити ако се анализира „Битка за Загреб”, која је по облику слична игри „Ризико”. Та игра објављена је у Америци, где су дечије игре и симулације на рачунарима још 1977. године имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу Савезне Федеративне Републике Југославије. У игри је скоро верно предвиђено разбијање Југославије и Југословенске народне армије. Уосталом, њујоршка фирма за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) већ двадесетак година избацује на тржиште игре за децу на бази сценарија за будуће ратове (Modern Battles). Слично је са видео и компјутерским играма. Уобичајено је да се ти сценарији заснивају на стварним војним проценама, објављеним у веома угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine”. Прорачуни су преузети из научних истраживања; критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор; јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одражавају територију држава са конфликтним ситуацијама.

Кроз игре се деца упознају са крокијем историје нација у вероватном жаришту, политичком ситуацијом, битним карактеристикама нација, географским положајем, рељефом, војним потенцијалом, односом снага, а на неки начин и односом државе у којој је креирана игра према „странама у сукобу”. Намењене су узрасту од 10 до 14 година. Квалитет видео-игара и веродостојност амбијената у симулираним мисијама толико су добри да деца могу да се припремају за будуће војнике и пилоте као да су на симулаторима у војним центрима за обуку, што су потврдили и најпознатији војни експерти.

Доуг Ричардсон је у чланку „Ратне игре у свету кибернетике” описао једну (не)обичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel”, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењени стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!” Занимљиво је при томе да је најпознатију ратну игру „Gulf Strike”, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао чувени дизајнер „ратни(чки)х” игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона. Познато је да је Команда коалиционих снага у Заливском рату користила за обуку и одлучивање најмање четири програма заснована на видео-играма за децу: комерцијалне игре „Gulf Strike” и „Tacwar” (Tactical Warfare), игру JTLS (Joint Theatre Level Simulation) и игру „Janus”, креирану у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, која је популарна у многим државама, укључујући Канаду, Француску, Немачку, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.

Игра „Битке за Загреб” (The Battles for Zagreb) објављена је у едицији Modern Battles II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1979 ). Два детаља из те игре за децу указују на политику Сједињених Америчких Држава, њихов однос према рату и њихове циљеве. Прво, у вези са упознавањем Југославије, деци су, још 1978. године, понудили следеће елементе за игру: Југославија је политичко буре барута. Узроци рата могу бити спољашњи или унутрашњи. Загреб је магнет за Нато, али и за совјетске снаге. Вероватан је грађански рат између Срба и Хрвата („две југословенске етничке групе”). Затим, у сценарију за грађански рат пише: „Рат је узрокован растућом плимом хрватског национализма после Титове смрти; Хрвати најављују да ће формирати независну републику и грозничаво раде на њеном признавању у УН и свуда по свету; ‚Титова влада‘, у којој доминирају Срби, оштро реагује”. У „Бици за Загреб” учествују снаге Натоа, совјетске снаге и јединице „крње” југословенске армије у распадању („због поделе јединица на лојалне савезној влади и лојалне републичким владама које теже независности и дезертерства припадника хрватске националности”).

У креирању те игре за децу у Њујорку 1977. и 1978. године „погођене” су три кључне ствари: 1) да ће рат изазвати хрватски национализам; 2) да ће се створити „независна држава Хрватска”, и 3) да ће се распасти Југословенска народна армија. За дечију игру то је више него озбиљно. Мора се признати да су аутори из „Strategy & Tactics Magazine” или изванредни прогнозери или само добро обавештени о циљевима, односно политици своје владе.

Једна од игара, о којој је објављен текст у „Дуги” из октобра 1998. године, предвиђа нови балкански рат почетком 21. века. Према уводном сценарију за компјутерску видео-игру под називом „IF-22 Reporter” у продукцији америчке фирме „Interactive Magic”, снаге УН напустиле су Сарајево 15. јуна 2002. након што Американци нису успели да се супротставе владама Француске и Немачке, „које су се енергично противиле продужавању мировне мисије…” У игри је све крајње реалистично: авиони, пејсажи, аеродроми и процедура летења, која у потпуности одговара важећим професионалним стандардима. Али, овога пута аутори игре понудили су играчима и један специјални изазов – бомбардовање Срба! Војници су били нестрпљиви. Бомбардовали су Србе три године раније – баш као што су претили те 1998. године. Сценарио је био правовремено разрађен.

Занимљиво је да је власник компаније за израду видео-игара бивши амерички војни пилот Џ. В. Селили, познатији под надимком „Дивљи Бил”, који је својевремено радио као саветник за развој стратешких планова у Пентагону. Да он још има посебну улогу у неокортикалном рату потврђује податак да је амерички ловачки авион Ф-19, чије је податке Пентагон дуго чувао у строгој тајности, први пут приказан у његовој видео-игри, лансираној 1983. године.

Квалитет америчких игара за децу је изузетан. Многи критеријуми могу се применити у савременој ратној вештини и проверавати на вежбама. Према сценаријима за дечије игре на рачунарима могу се извести и веома квалитетне командно-штабне ратне вежбе. То што су игре тако озбиљне на неки начин оптужује Вашингтон да припрема омладину за рат и децу да постану опседнута ратом. Може се слободно рећи да су деца која прихвате такву врсту игара одлично припремљена за схватање ратних игара, ратних вежби и борбену обуку.

Старија омладина (узраста од 15 до 25 година) има на располагању игре на рачунарима, с изузетно квалитетним симулацијама борбених дејстава. Постоје симулације поморских битака, битака оклопних јединица и интерродовских операција. Играчи се специјализују за операторе, нишанџије, возаче и командно особље. Често се од њих захтевају важне војне одлуке.

Занимљиво је да се одлуке играча и њихови поступци одговарајуће стимулишу. Грешке се не праштају. Психичка напетост током игре каткад је близу оне у стварној ситуацији. Порази се тешко подносе, а победама се искрено радује. Рачунари уз такве врсте симулација постају опсесија. Већина игара садржи више десетина војних мисија. Графика је готово филмска. Објекти на терену приказани су тако да дају виртуелну слику стварног просторног и временског растојања.

Из игара за децу могу се извући корисна искуства и за борбену обуку. У јединицама, на пример, велики проблем представља обучавање војника у распознавању авиона и хеликоптера, а он је изванредно решен у симулацијама. Наиме, „играч” не може да приступи игри уколико не распозна бар један од неколико десетина авиона. Како је распознавање кључ за улазак у игру, веома брзо се упамте профили авиона и других средстава, јер је играчима („пилотима”), односно операторима на различитим ватреним системима, веома стало до одређене игре. „Пилотирајући играчи” стичу осећај за реално време и учесталост опасности које их могу снаћи у току обављања задатка. Будући да су симулације базиране на истинитим подацима, играч може научити: величине борбених комплета, врсте и типове ракета ваздух-ваздух и ваздух-земља, врсте авио-бомби, начин полетања и слетања на носаче авиона и аеродроме савезника, врсте и број објеката за напад, време трајања лета (тактички радијус и долет), типове летелица које се могу појавити као непријатељева средства итд. Применом модема могу се, у одабраном друштву, симулирати садејство и подршка на истом борбеном задатку уз коришћење радио-везе.

То је, у суштини, елитна предвојничка обука, обука будућих пилота и оператора. На тај начин се, после доласка у војне школе, обука знатно скраћује. Мисије су толико комплексне, са укомпонованим војно-политичким варијантама и непредвидивим околностима, да изискују велико стрпљење, умешност и знање, како би биле успешно савладане. Њихова необавезност и занимљивост идеална су основа за стварање будућих бораца који ће своју „демократију и слободу” бранити широм света, далеко од својих домова.

Поред тога америчка децу уче да мрзе. Наиме, у америчком недељнику „Tomorrow’s Morning” број 273 (октобар 1998), који је „новина за клинце од осам до 14 година”, пише: „на десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”.[9] Дакле, зловоља према Србима уграђена је и у генерације које тек треба да сазру.

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон”. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). Мозак је на серију контрадикторних знакова (измена јако осветљених и скоро сасвим мрачних слика) реаговао природно: деца су добила вртоглавицу и/или епилептични напад. У Италији су два деветогодишња дечака, после дуготрајног виртуелног такмичења, пала на под, такође, са симптомима епилептичног напада (конвулзије, надражај на повраћање, згрчени мишићи итд.). Један се утркивао са славним Супер Мариом Бросом од Нинтенда, а други са јунацима приче о надахнутом Херкулу, једном од последњих ликова Волта Дизнија, на „Сонијевој” конзоли „плејстејшн”. Обе наведене игре имале су заједничко својство – на неколико секунди појављивала се јака треперава светлост, што је било довољно да се изазове напад епилепсије.

Очигледно је да су сатанисти и следбеници „сила зла” успели да се приближе деци. Наравно, нису ништа боље прошли ни одрасли. Њихов неокортикални проблем веома је сличан, будући да је проверено да филм „Професорка клавира” баца гледаоце у несвест.

Многима више није чудно што у Америци свако има, поред пиштоља, своју пушку и што се у српске дечије вртиће и школе уводе америчке методе васпитања, па се деца понашају као су у Самерхилу, а не у Београду. Креатори „новог светског поретка” негују тзв. слободе личности, заборављајући да те слободе, истовремено, „покривају” језуитско-вавилонску мафију, сатанизам, криминал и тероризам – против којих се Запад, наводно, бори свим силама.


[1] На сајту Сатанине цркве (Church of Satan) могуће је видети тачан опис тзв. обрнутог егзорцизма („reverse egzorcism”) тј. истеривања Божијег духа из човека запоседнутог њиме (дакле крштеног).

[2] Занимљиво је да су савремене методе утицаја на свест људи већ (зло)употребљене у америчкој јавности и то против најупућенијих у те методе. Чувени часопис „Економик” објавио је да је Џорџ Буш против Ал Гора користио у предизборној кампањи „невидљиве поруке”. Наиме, иза убедљивих, успорених порука на ТВ, које су говориле о предностима и програму Ал Гора, на екрану је била исписана порука за подсвест – „лажов”.

[3] Студија Стенфордског универзитета потврдила је да смањење изложености агресивном материјалу доводи до смањења агресивности. У последњих 50-так година увозом америчке (не)културе, медијске презентације често су тровале душу и свест људи и на тај начин изазване су бројне несреће, сукоби, бруталности. Медији својом понудом увелико одређују менталне програме и шеме које владају човеком, чак и диктаторски, уколико се дубоко укорене у свест и подсвест гледалаца.

[4] Када је васпитачица Нада Миљанић из Новог Београда упитала децу зашто покушавају да помере поклопац шахта, у чему су скоро успели, одговорили су јој: „Ми смо хтели да као нинџе корњаче уђемо у канализацију („Политика” бр. 30901, од 1. новембра 1999, стр. 12).

[5] Креатори видео игара за децу не морају имати зле намере, могуће је да не припадају организацијама са деструктивним циљевима, можда заиста мисле да су ратне игре за децу добре за развијање креативних способности и моћи предвиђања у деце, али би требало препустити психолозима крајњу оцену о томе како дечији мозак реагује на победе, поразе, опстанак и губљење времена поред компјутера. Будући да су те „игре“ замениле игру на свежем ваздуху.

[6] Julie Ashworth and John Clark, I – SPY (Course Book – 1 i Activity Book – 1), Oxford University Press, 1996.

[7] Не пласирају се само у Београду програми нове реформисане школе за „отворено друштво”. Напротив, др Хака Тахировић, педијатар из Бијелог Поља, пожалио се на експерименталне школе у Црној Гори у којима се током наставног процеса деца поистовећују са Дракулом, вукодлацима, вампирима, духовима и вештицама. Нови школски концепт преузет у САД назван је „корак по корак”, а противници концепта „прозивају га” као „школовање за ‚ново доба’”.

[8] „Беографити”, бр. 1, Београд, лето ’97.

[9] Потпуно исте речи изговарали су у то време Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Бил Клинтон.

Од пријатеља са Интернета добио сам ову поруку /Monday, July 30, 2012 7:42 PM/ са питањима:

Седим на троседу и посматрам и слушам децу која су испред мене, а она, не примећујући да сам присутан иза њих, гледају у монитор мог рачунара и играјући видео игрицу “Grand Theft Auto: San Andreas” изговарају страшне речи:

„GTA ЈЕ ЗЛА ИГРА“, „МИ СМО КРИМИНАЛЦИ И УБИЈАМО ЉУДЕ“, „КАКО ЈЕ ЛЕПО БИТИ УБИЦА, АЛИ САМО У ИГРИЦИ“, „ПУЦАЈ ГА У ГЛАВУ!“, „ХАЈДЕ ДА БИЈЕМО ПЕНДРЕКОМ!“, „ХАЈДЕ ДА УБИЈАМО!“, „ПУЦАЈ ГА У ПИШУ!“, „ХОЋУ ЈА ДА УБИЈЕМ ЈЕДНУ БАБИЦУ!“ …

Та деца су се баш уживела у ту игру. Она као да су присутна само тамо. Информације које им улазе у мозгове су страшне. Свет је отворен, можеш радити шта год пожелиш. Можеш радити оне ствари које у стварном животу не би смео. Ипак, њих, изгледа, највише задовољава убиство. Шта мислите о томе? Да ли у овом случају мозак разликује стварност од нестварног? Да ли ће нас генерације које одрастају на оваквим видео играма спасити пропасти?

Будући да је одговор једнако важан као питање одговајам му јавно, не би ли одговорио на наведене дилеме још понекоме:

Dr Dragan Petrović: Mnogi izazovi za novu Vladu Srbije

Dr Dragan Petrović: Mnogi izazovi za novu Vladu Srbije

Uto, 31/07/2012 – 15:09 — MRS
dra

Na unutrašnjem planu novoj Vladi biće teže od prethodne, dok je na spoljno-političkom planu čekaju brojne obaveze i izazovi, ali ne veći od onih sa kojim se suočavala prethodna Vlada, ocenio je za Međunarodni radio Srbija dr Dragan Petrović, viši naučni saradnik iz Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.

Gotovo svi makro-ekonomski parametri su u padu u odnosu na period kad je prethodna Vlada započinjala svoj mandat. Zato će nedavno izabranoj Vladi Srbije biti znatno teže: nezaposlenost je u porastu, uvoz je veći od izvoza, a po visini bruto nacionalnog dohotka po glavi stanovnika pretekli su nas i Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija Crna Gora, što je porazna činjenica za Srbiju s obzirom na potencijale sa kojim raspolaže i tradiciju u proizvodnji objašnjava Petrović. Prema njegovoj oceni, ekonomski uspon zemlja BRIK (Brazil, Indija,Rusija i Kina) odnosno multipolarizam, koji se od 2000. g. sve više manifestuje u međunarodnim odnosima, daleko više odgovara Srbiji u pogledu ostvarivanju nacionalnih interesa u odnosu na situaciju kada globalnim svetskim dešavanjima, isključivo upravlja jedina supersila sveta – SAD, koja je u pojedinim periodima bila nenaklonjena Srbiji.

Ono što donekle ohrabruje, a vidi se iz ekspozea koji je podneo mandatar, a sada premijer Ivica Dačić, jeste činjenica da se nazire plan izlaska zemlje iz krize kroz jačanje poljoprivrede i energetike. Reč je o dva izuzetno važna segmenta privrede, kaže Petrović, napominjući da su ovde u dobroj meri sačuvani potencijali, tako da u startu nisu neophodne velike investicije, iako bez investicija nema privrednog oporavka i razvoja Srbije. Pozitivno je, po njegovoj oceni, to što se u ekspozeu mandatara naglašava da Vlada neće biti zatvorena u uske resore i funkcionisati po principu feuda, već će se voditi usaglašena politika, posvećena boljitku građana Srbije.

Po oceni Dragana Petrovića, Kosovo i Metohija su danas manje srpski nego 2008. godine. Zato se nova vlast nalazi u težoj poziciji. Prethodna vlada je spoljnu politiku zemlje vezala za četiri stuba (Brisel, Vašington, Moskva i Peking), a na novoj Vladi je da nastavi takvu praksu, razvijajući i unapređujući ekonomsku i političku saradnju sa Rusijom i Kinom, kaže Petrović. Neophodno je i izbeći bilo kakve konfrontacije sa SAD, kada je u pitanju ostvarenje globalnih interesa ove super sile, ali racionalnom politikom treba obezbediti zaštitu suvereniteta zemlje, zaključio je dr Dragan Petrović.

Autor Mladen Bijelić

Kategorija:

СЕЋАЊЕ НА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА

*СЕЋАЊЕ НА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА***

Породица Принцип се у Граховско поље, у село Обљај, доселила са друге
стране Динаре, из села Полаце код Книна. А на Полацу су се доселили
почетком 18. века из Грахова црногорског и звали су се Јовићевићи. На
Полаци променише орезиме у Чеко, јер су радили у турској служби као
граничари – најамници и, по обичају, сачекивали пролазнике и тако добише
презиме.****

Када су се преселили у Обљај добили су презиме Принцип по Тодору који је
био силовит, плаховит и виђен човек. А такав Тодор је, у раскошној ношњи и
на белом коњу, долазио у Книн. Стога га назваше „босански принц“ или „принц
од Босне“. И тако надимак постаде презиме.****

Мушки чланови породице Принцип су учествовали у устанку 1875 – 1878.
године. Деда Гаврила Принципа, старина Јово, био је у Главном штабу у Црним
Потоцима, заједно са братом Тодом. Турци су заробили Тоду али га нису
погубили. Јовин син Илија, Гаврилов стриц, учествовао је у неколико битака.
Као добар и храбар ратник, добио је од кнежевића Петра Карађорђевића,
односно Петра Мркоњића, медаљу за храброст. И отац Гаврила Принципа, Петар
– Перо је учествовао у Црнопоточкој буни. Жене и деца породице Принцип
избегли су у устанку и уточиште нашли на аустријској страни, на книнској
територији.****

У аустријској окупацији породица Гаврила Принципа је живела скромно и
сиромашно. Тежаци из Обљаја ни по чему се нису разликовали од осталих
сељана. Њихов живот најбоље је описао Петар Кочић у приповеткама, а
најлепше у лику Давида Штрпца. Кочић, народни трибун и непоколебљиви борац
за српску част и образ у Крајини, највише је, чини се утицао на ГАврила
Принципа.****

Гаврило је, како пише у крштеници, рођен 13. јула 1894. године. Мајка
Марија – Нана је тога дана, по великој врућини, купила сено са заовом на
ливади. Набече је музла краву и родила уз огњиште Гаврила.****

Пожурили су до суседног села Угарка да потраже проту Илију Билбију да га
крсти, јер су се бојали да га, ако умре – јер су тада на порођају лако
умирала, не могу сахранити на сеоском гробљу.****

Прота Илија, див од човека, дао му је име Гаврило.  То је исти онај прота
који је био вођа устанка у Црнопоточкој буни са војводом Голубом Бабићем.***
*

После сарајевског атентата, када је Гаврилу Принципу почело суђенје,
аустријске власти су тражиле од проте Илије Билбије да преправи Гаврилову
крштеницу и упише други датум. Наиме, хтели су да буде старији за
двадесетак дана – да испадне да је имао двадесет година када је извршио
атентат.  Тада би, по аустријским законима, био пунолетан и, наравно,
осуђен на смрт. Међутим, прота Илија на то није пристао па су га аустријске
власти и шућкори погубили у Ливну на свиреп начин – вежући га коњима за
репове.****

На питање судија да ли се сматра кривим, Гаврило је одговорио „Нисам
злочинац јер сам уклонио онога ко је чинио зло“.****

Аустроугарска је оптужила Србију за атентат и упутила јој ултиматум са
захтевом да њени људи итражују кривце по Србији. Србија је, као часна
држава која држи до себе, одбила тај ултиматум. Казна за одбијање је стигла
28. јула у форми објаве рата и тако је почео Први светски рат.****

Пресуде Гаврилу Принципу и друговима су изречене 29. октобра. Атентатори су
осуђени на смрт вешањем или тешку тамницу.****

У затвору је Гаврило написао ове стихове:****

„Тромо се вријеме вуче,****

И ничег новог нема,****

Данас је као јуче,****

Сутра се исто спрема“****

Најгоре му је падало што му нису дозвољавали да чита. Слаба храна, окови,
самица…, утицали су да се Гаврило разболи. Тровали су га преко хране,
оболео је од туберколозе, ампутирали су му десну руку… Свој крај је
очекивао мирно и стоички. Умро је 28. априла 1918. године, неколико месеци
пре распада Аустругарске царевине, не дочекавши њен крај.****

Државне власти краљевине Срба, Хрвата и Словенаца су 1921. године пренеле
тела атентатора у Сарајево и сахранили их у заједничку гробницу.****

Породица Принцип је доживела тужну судбину. Хрвати су 1941. године убили
Гавриловог брата Нику, доктора у Чапљини. Синовац Принцип – Сељо, коме је
Гаврило дао име, умро је на Романији од тифуса а комунисти су га посмртно
прогласили партизанским херојем.****

Отац Петар је умро 1939. године, а мајка Марија је Други светски рат
провела у избеглиштву у Книну. Умрла ј еу јесен 1945. године. Син
Гавриловог брата од стрица Илије, Вукосав, погинуо је као митраљезац код
војводе Момчила Ђујића 1944. године на Грачацу, *а партизани су запалили
родну кућу Гаврила Принципа.*****

Тек 1964. године комунистичке власти су кућу обновиле у нешто мањем обиму и
она је до 1995. године била музеј који је чувао успомене на Обилића са
Тромеђе. Кућа још увек није обновљена.****

Hodocasce Gavrilu Principu****

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/jul/hodocasce-gavrilu-principu.php
****

Pitanje principa – odgovor Gavrila****

http://www.pecat.co.rs/2011/06/pitanje-principa-odgovor-gavrila/****

*Gavrilo Princip*****

*Sarajevo, 1914**
*
Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.****

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.****

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.****

Al pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!****

*Ivo Andrić*****

*„Na Drini ćurpija“**
*
*XVIII poglavlje**
*…
Bilo je i biće zvezdanih noći nad kasabom, i raskošnih sazvežđa i mesečine,
ali nije bilo i bogzna da li će još biti takvih mladića koji u takvim
razgovorima sa takvim mislima i osećanjima bdiju na kapiji. To je naraštaj
pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva
prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi seljaka, trgovaca
ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od sudbine, bez svoga
naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku iluziju slobode.

Ono što bi se za njih naročito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno
pokolenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju i
slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i
više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo. Ali za tih letnjih
dana 1913. godine sve je to bilo još u smelim ali neodređenim
nagoveštajima. Sve je izgledalo kao uzbudljiva i nova igra na ovom drevnom
mostu koji se na mesečini julskih noći belasao, čist, mlad i nepromenljiv, a
* savršeno* lep i jak, jači od svega što vreme može da donese i ljudi da
smisle i učine.****

*XXI poglavlje**
*…
Najposle, došla je i godina 1914, poslednja godina hronike o mostu na
Drini. Ona je došla kao i sve ranije godine mirnim hodom zemnog vremena,
ali uz potmulu huku sve novijih i sve neobičnijih događaja koji su se kao
talasi propinjali jedan iznad drugog.
Toliko je božjih godina prešlo preko kasabe pored mesta i toliko će ih još
preći. Bilo ih je i biće ih još svakojakih, ali će godina 1914. uvek ostati
izdvojena. Tako bar izgleda onima koji su je preživeli. Njima izgleda da se
nikad, ma koliko se pričalo i pisalo o tome, neće moći ili neće smeti
kazati sve ono što se tada sagledalo tamo u dnu ljudske sudbine, iza
vremena i ispod događaja. Ko da izrazi i prenese (Tako misle oni!) one
kolektivne drhtaje koji su odjednom zatresli masama i koji su sa živih bića
stali da se prenose na mrtve stvari, na predele i građevine? ****

Kako da se opiše ono talasanje u ljudima, koje je išlo od nemog
životinjskog straha do samoubilačkog oduševljenja, od najnižih nagona
krvološtva i podmukle pljačke do najviših podviga svetačkog žrtvovanja u
kome čovek prevazilazi sebe i dodiruje za trenutak sfere viših svetova sa
drugim zakonima? Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda i
preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se
ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se mogle
ponavljati?****

Toga leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli evropsko
čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije spremljenu arenu
opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali rečit obrazac prvih
simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom postati evropsko, pa svetsko i
opšte. To je bilo vreme na granici dveju epoha ljudske povesnice, i otud se
mnogo jasnije video<http://www.popboxads.com/server/campain.php?utm_source=popbox&utm_medium=cpc&utm_campaign=popbox&idR=25508&oglId=1188&mId=316&burl=pecat.co.rs&t=1338654902&sc=ce825cc503c4ba39ddb16449b73e4595&dl=1>kraj
one epohe koja je tu završavala nego što se nazirao početak nove koja
se otvarala. Tada se još za nasilja tražilo opravdanje i za zverstva
nalazilo neko ime, pozajmljeno iz duhovne riznice prošlog veka. Sve što se
dešavalo imalo je još izgled prividnog dostojanstva i draž prvine, onu
strahovitu, kratkotrajnu i neizrecivu draž koja je docnije tako iščilela da
je ni oni koji su je tada tako živo osetili ne mogu više u sećanju da
izazovu.****

Ali sve su to stvari koje samo uzgred napominjemo i koje će pesnici i
naučnici idućih epoha ispitivati, tumačiti, i vaskrsavati sredstvima i
načinima koje mi ne slutimo, a sa vedrinom, slobodom i smelošću duha koji
će biti daleko iznad našega. Njima će verovatno poći za rukom da i za ovu
čudnu godinu nađu objašnjenje i da joj odrede pravo mesto u istoriji sveta
i razvoju čovečanstva. Ovde, ona je za nas jedino i pre svega godina koja
je bila sudbonosna po most na Drini.
Leto<http://www.popboxads.com/server/campain.php?utm_source=popbox&utm_medium=cpc&utm_campaign=popbox&idR=25179&oglId=1183&mId=316&burl=pecat.co.rs&t=1338654902&sc=97e903c5157585eb02f102ca08b2759a&dl=1>1914.
godine ostaće u sećanju onih koji su ga ovde preživeli kao
najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i
plamti na čitavom jednom džinovskom i mračnom horizontu stradanja i
nesreće, koji se proteže do unedogled.**

*Rajko Petrov Nogo*****

*Nadiremo skitski**
*
Sjeni Gavrila Principa****

Nadiremo sitni zdepasti i tvrdi
Osvajamo mučki lopovski hajdučki
Kosooki krivonogi i prigušeni skitski
Trpki poludivlji nadiremo mitski
Pod kupolom šugavog internatskog neba
Sa periferija iz vlažnih budžaka
Zeleni od mržnje i žuti od žuči
Uniženi prepuni kriminalnog mraka
Pregrizli smo grkljan dosadnoj epohi
Napudrana gospa graciozno lipti
Mi idemo dalje mi jezdimo brže
Po ukletom krugu možda krugu smrti
Iza nas ostaju staze i bogaze
Lomni grudobolni pasteli ravnina
Blagoslovene kraj plotova žene
Iza nas ne osta čak ni mjesečina
Prepuni gustog kriminalnog mraka
Iza ko zna još kakvih pradjedovskih tmica
Mi pucamo strasno iz publike s lica
Neka se okonča ova komedija
Ovaj idiotski teatar ulica
Nekrolog sročismo za pseudorulju
Izlišno slobodni do grla u mulju
Oni u vrijeme utisnuše stope
Pucajući pravo u srce Evrope****

*Ivo Andrić*****

*Mladobosanci u akciji**
*
Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja.
Kako je lepo što se zatežu tajni konci dela
i bune. Kako radosno slutim dana velikih dela.
I diže se i gori hajdučka krv. Bez čednosti
i dobrote i žrtava prolazi moj život. Ali volim
dobre. Neka žive oni koji umiru po trotoarima
onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od
sramote zajedničke. Neka žive oni koji
povučeni, ćutljivi u mračnim sobama spremaju
bunu i smišljaju uvek nove varke. A ja to
nisam. A neka žive i oni.
Iz dnevnika 8. juna 1912.****

****

** **


*Душан М. Стојановић
Duschan M. Stojanowitsch
Dushan M. Stoyanowich*
*Dusan M. Sztoyanovics*

Kome je u interesu podržavanje i negovanje mržnje!? – КОХА ДИТОРЕ ПРЕЋУТАЛА ДА СУ У ПИТАЊУ ИНСТИТУЦИЈЕ СРБИЈЕ (Цивилна заштита и Дом здравља Штрпце)

ИНСТИТУЦИЈЕ СРБИЈЕ СПАСИЛЕ ЖИВОТ ШИПТАРУ

ЧОВЕКОЉУБЉЕ НА ДЕЛУ – ОСТАЦИ ИНСТИТУЦИЈА СРБИЈЕ НА КОСОВУ ПОМАЖУ ГРАЂАНИМА ЈУЖНЕ ПОКРАЈИНЕ БЕЗ ОБЗИРА НА НАЦИОНАЛНОСТ

КОХА ДИТОРЕ ПРЕЋУТАЛА ДА СУ У ПИТАЊУ ИНСТИТУЦИЈЕ СРБИЈЕ
(Цивилна заштита и Дом здравља Штрпце)

ФБР, Глас Косова и Метохије

(Вест је изворно објавила Коха Диторе 18.07.2012)

У Драјковцу у близини Штрпца, преврнуо се камион – нема жртава.

Штрпце, 18.јул – Спасилачке екипе Дирекције за јавну службу Штрпца, после брзе интервенције, успели су да спасу живот једном унесрећеном 29-годишњаку, који је упао у амбис и више од сат времена био прикљештен  у кабини камиона.

Случај се десио у среду послеподне на главном путу који води за Штрпце, тачније у селу Драјковце, тако што је камион десетотонац типа «Ман» са таблицама РКС, власништво предузећа «Алко Импекс» из Косова Поља, скренуо са пута и преврнуо се неколико пута, у јаругу дубине 5 метара.

Како је објавила полиција, возачкамиона је Фатон Пацоли (1983) из Косова Поља. Он је возио камион главним путем за Штрпце. Неочекивано, камион је скренуо и преврнуо се неколико пута. Захваљујући срећи (Срби би рекли «захваљујући Богу») и брзој интервенцији спасилачке екипе возач је спашен. Директор Дирекције за заштиту и спасавање Штрпца, Синиша Будурић и шеф сектора ове диредирекције, Афет Хасани, чим су чули за вест одмах су реаговали. На место догађаја довели су разне екипе које су дизалицама и другим оруђем успели да извуку живог возача. И доктори Дома Здравља Штрпце су били на месту догађаја. Како су они објавили, повређени је имао неколико телесних рана, али без опасности за живот. После прве указане помоћи лекара из Штрпца и захваљујући помоћи КФОР-а, унесрећеник је послан на даљи третман. Полиција каже да не зна разлог несреће и случај је под истрагом.

Писци из РС критикују најаву награде Андрић института – Dušan Nonković urednik GD: Kritika je nezasnovana, destruktivna, konzervativno-primitivna i uperena protiv razvoja kulture u celini!

Dušan Nonković urednik GD: Kritika je nezasnovana, destruktivna, konzervativno-primitivna i uperena protiv razvoja kulture u celini! Književnost je obraz jednog naroda pa je više nego poželjno sve učiniti kako bi se omogućio nesmetani razvoj literature uopšte a za to ne mogu nagrade nikada biti dovoljno visoke pogotovo kad se ima u vidu neosnovano iskaljani obraz srba na medjunarodnom nivou!

Da je sreće pa da odvojimo dovoljno novca i za najviše novčane nagrade za inostrane pisce pa da vidiš kako bi drugačije stajali u svetu. Ako nastavimo ovako i dalje sa cicijarenjem po pitanju književnih nagrada a i kulture uopšte ostaće nam obraz u blatu i ako mu tamo mesto nije! Zar još neko može sebe pitati koliko nam je vredno obraz oprati! A ko će to učiniti ako ne književnici ali ne samo naši već širom sveta! Ako bi trebalo odvojiti taj novac od zalogaja usta ne bi smelo da nam bude teško!

Писци из РС критикују најаву награде Андрић института

Подијели

Сцена 30.07.2012 15:38 0

БАЊАЛУКА – Поводом написа медија о успостави нове књижевне награде коју Андрићев институт у Вишеграду, под покровитељством влада Републике Српске и Србије планира да установи, питали смо књижевнике из Републике Српске како они виде ове најаве и да ли ће и како успостава награде утицати на побољшање статуса домаћих писаца.


„Има код нас много оваквих награда, а њихов изумитељ је Остап Бендер, кога су створили Иљиф и Петров. Основна девиза је: Моје идеје ваш бензин. Има ли игдје у свијету овакве идеје? Само у земљама једноумља, гдје награду предлаже неко ко не даје паре. Ако ће награду финансирати држава, ред је да држава и предложи награду и механизме да се награда додијели демократски. Али ред је да држава помогне и књижевност и писце, да преживе. Не може се истовремено подизати споменик мртвом писцу а пуштати да млади талентовани писац нема шта да једе и не зна како да објави књигу. Све је овдје поремећено, јер није успостављен демократски систем. Овдје демократија није становала нити један сат. Ако немате Савјет за културу, Закон о култури, и све остало што би требало да значи демократски механизам, о чему онда да говоримо. Можете ви установити све могуће награде, као да вам је ћаћа све то у наслијеђе оставио, али то није нешто чиме ћемо се поносити“, каже наш признати пјесник, прозаиста, публициста, критичар и преводилац Ранко Рисојевић.

Српски редитељ Емир Кустурица је истакао да ће се признање, које ће додјељивати предсједник Републике Српске, састојати од плакете са ликом нашег нобеловца и новчане награде од 100.000 евра. Он је објаснио да ће веома висок износ награде обезбиједити владе Српске и Србије, као и општина Вишеград која убире годишњу ренту за земљиште потопљено због изградње хидроелектране.

Ранко Павловић, још један истакнути књижевник из РС каже да први пут чује за ову награду те да не вјерује да је истина, сама могућност додјеле такве награде у условима када, на примјер, Министарство просвјете и културе у Реублици Српској за објављивање нове књиге додјељује 500 или нешто више марака – прави је шок!

„Ако за награду неће ићи новац пореских обвезника из РС, онда ни идеју не бих коментарисао. Овако, још немамо ни института, не зна се ни који и какав стручни тим ће га водити, а говори се о баснословној награди! По томе слутим да је ријеч само о гласинама. У условима какви владају у култури у земљама насталим рспадом СФРЈ и награда од 20.000 евра била је до сада невиђен подстицај, а износ од 30.000 евра био би раван премији на лоту. Не знам има ли писаца и хоће ли бити књига у Републици Српској које би могле конкурисати за такву награду, али знам да је сигурно било књига и књижевног дјела у цјелини који су заслужили, на примјер, Дучићеву награду, а колико знам још је није добио ниједан писац који живи и ствара у РС“, истиче Павловић и додаје да би књижевна награда која би стимулисала настанак новог дјела, дакле за рукопис, била би много сврсисходнија, а ако се обезбиједи износ од 100.000 евра (мада мислим да је то у домену фантастике), онда писцу треба дати 20.000, а осталих 80.000 за набавку нових књига у библиотекама у РС, да ускоро тамо на полицама не бисмо имали само архивску грађу.

Ставове ове двојице писаца дијели и млада списатељица Лана Басташић. „Шта ћемо добити овим конкурсом: гомила људи ће, у борби за егзистенцију, сјести да пише књигу. Је ли то квалитетна књижевност? На крају ћемо добити некаквог побједника, којег одабире политичка елита и који ће, захваљујући овој баснословној цифри, постати бестселер у земљи. Шта је са квалитетом? Једнако је ефектно учествовати у Великом брату па онда, у 25-ој, написати мемоаре и продавати их по киосцима. То није књижевност. Земља која се озбиљно бави својом књижевношћу треба да његује све оне крхке темеље на којима се књижевна сцена гради. Прво егзистенција, онда есенција. Напрасно евоцирање културе не може да стоји, јер се култура обликује сама по себи, не можете доћи и рећи: ево 100.000КМ сад ћемо да покажемо како смо ми културни. Поздрављам жељу да се улаже у књижевност, али ово је потпуно погрешна иницијатива. Ја можда јесам списатељица и књижевност ми је највећа страст у животу, али живим у земљи у којој бих радије видјела да тај новац оде пензионерима, ратним-војним инвалидима, да оде у 4.000 породица које живе са ментално недовољно развијеним чланова (толико их има РС), да оде у болницу која се распада, а нас пустите да пишемо, ми то радимо и без новца“, каже Басташићева.

Она је додала и да књижевност није тржиште које можете подстаћи „финансијском ињекцијом“. „Књижевност треба да се развија постепено, а то је могуће само ако имате 1. писце, 2. читалачку публику, 3. критичаре и 4. преводиоце. Без ова четири стуба, књижевност пада у воду, с колико је год пара ви покушали држати на површини“, поручује Басташићева.

Свој поглед на информацију о успостави награде Андрић иститута дала је и књижевница Виолета Божовић, предсједница Удружења писаца Републике Српске и дијаспоре-Приједор. „Мислим да је вријеме да све што вриједи се и именује и награди. Износ награде није необичан уколико се зна да је тај износ свагдје у свијету сасвим толики. Подржавам ову иницијативу и надам се успјешној сарадњи у корист културне баштине Републике Српске“.

Уз Српску академију наука и умјетности у Београду и Матицу српску у Новом Саду, тек изграђеним Андрићевим институтом и Република Српска је, према Кустуричиним ријечима, добила институцију која на најбољи начин може чувати националну културу.

У 1.485 квадратних метара Андрићев институт, осим научних кабинета, имаће и пишчеву спомен-собу, књижару, свечану салу за стотине посјетилаца.

(Фронта

Odvojite minut dva za ovaj zadivljujući videofilm-Moj komentar; Kako u planinu vičeš tako i odjekuje…

http://www.youtube.com/watch_popup?v=WK2LpUoqX6A&vq=medium

IMA SE POŠTOVATI VOLJA KRALJA PETRA I OSLOBODIOCA

IMA SE POSTOVATI VOLJA KRALJA PETRA I OSLOBODIOCA – IZJAVE DUSANA BABCA, CLANA KRUNSKOG VECA I DIREKTORA FONDA KRALJEVSKI DVOR, I VLADANA ZIVULOVICA, VD UPRAVNIKA ZADUZBINE KRALJA PETRA I NA OPLENCU
Importance:High

29. jul 2012.

AKTER

IZJAVE DUŠANA BABCA, ČLANA KRUNSKOG VEĆA I DIREKTORA FONDA KRALJEVSKI DVOR, I VLADANA ŽIVULOVIĆA, VD UPRAVNIKA ZADUŽBINE KRALJA PETRA I NA OPLENCU

IMA SE POŠTOVATI VOLJA KRALJA PETRA I OSLOBODIOCA

 

Kratkim ali više nego jasnim testamentom Kralj Petar I Oslobodilac je pred odlazak u rat sa Austrougarskom 1914. godine odgovorio na pitanje koje se danas nametnulo u javnosti – ko treba da upravlja dvorskim kompleksom na Dedinju i zadužbinom na Oplencu

Na temu prenosa posmrtnih ostataka članova kraljevske porodice Karađorđević u Srbiju bilo je dosta reči i u srpskim medijima uopšte i u „Akteru“. Razlog za to je istorijski, nacionalni i simbolički značaj tog čina, s jedne strane, i kontroverza koja se oko njega stvorila u javnosti, s druge. Naime, krajem marta, na inicijativu prestolonaslednika Aleksandra, Vlada Republike Srbije formirala je odbor za sahranu, na čijem čelu je bio predsednik Boris Tadić. Polazište je bilo da taj čin dobije državni karakter, i da se svi članovi kraljevske porodice posle decenija izgnanstva konačno svi zajedno vrate u svoju večnu kuću u mauzolej na Oplencu.

U međuvremenu je za predsednika izabran Tomislav Nikolić, a nova vlada formirana je zvanično tek prе neki dan, i svakako će u prvim danima svog rada imati mnogo važnije probleme kojima će se baviti, a to je popunjavanje budžetskog deficita. Nema nijednog razloga zbog kojeg novi predsednik i nova vlada ne bi formirali novi odbor i sproveli u delo tu zamisao, ali je realno očekivati da se to pitanje ipak pomeri za početak naredne godine.

Međutim, nedavnu iznenadnu smrt upravnika Zadužbine na Oplencu iskoristio je predsednik opštine Topola Dragan Jovanović da pokuša da imenuje njemu bliskog čoveka na to mesto, što nije prihvatio Upravni odbor zadužbine. To je bio povod da Jovanović organizuje konferenciju za novinare zajedno sa kneginjom Jelisavetom, na kojoj je prestolonaslednik Aleksandar optužen za zloupotrebu Zadužbine, a kneginja Jelisaveta je iskoristila priliku da putem medija obavesti javnost o svojoj odluci da svog oca, majku i brata vrati u zemlju i 6. oktobra sahrani u Zadužbini na Oplencu.

Ta informacija bila je praćena uobičajenom retorikom o tome kako joj je prestolonaslednik Aleksandar zabranio ulazak u dvorski kompleks na Dedinju, kako je njen deda kralj Petar podigao zadužbinu na Oplencu za narod, što Aleksandar pokušava da zloupotrebi i otme od naroda, i da ona nema vremena da čeka nikakvu državnu komisiju. Tragom te informacije zamolili smo Vladana Živulovića, dugogodišnjeg člana Upravnog odbora zadužbine, a trenutnog vršioca dužnosti upravnika na period od šest meseci dok ne bude izabran stalni upravnik, da je prokomentariše.

„Da bi stvar oko Zadužbine Oplenac bila jasna mora se prethodno pročitati testament kralja Petra I, kojim zadužbinu na Oplencu ostavlja nasledniku prestola Aleksandru, uz napomenu da će se kralj svagda starati o zadužbini, a da ostali članovi doma imaju pravo, po odobrenju kraljevom, uživati u toj zadužbini. S druge strane, kneginja Jelisaveta se za sada nikome nije zvanično obratila sa zahtevom za sahranu svojih roditelja i brata u okviru Zadužbine, ni prestolonasledniku Aleksandru kao starešini kraljevskog doma, niti Upravnom odboru Zadužbine“.

Što se tiče uobičajenog kritičkog tona Jelisavete Karađorđević prema Aleksandru II, zatražili smo komentar Dušana Babca, člana Krunskog veća i direktora Fonda kraljevski dvor.

„Nije jasno zašto mediji već godinama objavljuju neistinu o tome da je kneginji Jelisaveti zabranjen ulazak u dvorski kompleks na Dedinju. Samo u poslednjih nekoliko meseci bila je dva puta, sa suprugom direktora ‚Telenora‘, kojoj je predstavila svoju knjigu, i sa gostima iz inostranstva. Nedavno je takođe bila i sa svojom ćerkom Katarinom Oksenberg, zetom i unukama, u vezi sa planom za snimanje igranog filma o knezu Pavlu i ideje da deo filma bude snimljen na Belom dvoru. O tome svakako najbolje sveđoče priložene fotografije. Ne treba ni napominjati da se kneginji jelisaveti svake godine uredno šalje pozivnica za slavu Sveti Andrej Prvozvani, ali da ona odbija da dode. I sama geneza njene ljutnje, koja datira od 2001. godine, iskrivljena je u javnosti. Kneginja je, naime, zahtevala od svog brata da dobije na korišćenje prostorije u Belom dvoru uz argumentaciju da je tamo rođena. Osim toga što je tamo rođena, i živela nekoliko godina, drugih osnova za njen zahtev nije bilo. Naime, iz dokumenta ostavinske rasprave blaženopočivšeg kralja Aleksandra I iz 1938, kao i iz odluke vrhovnog prezidijuma FNRJ iz 1947. o konfiskaciji imovine kraljevske porodice, koju je potpisao Edvard Kardelj, jasno se vidi da su vlasnici dvorskog kompleksa Dedinje bili direktni potomci kralja Aleksandra I (sinovi Petar, Tomislav i Andrej), i od njih je ta imovina i konfiskovana. S druge strane, knez Pavle bio je vlasnik vile Brdo kod Kranja i vile u Rumunskoj (danas Užičkoj) ulici, i kneginja Jelisaveta polaže zakonsko pravo samo na te objekte. S druge strane, napomenuo bih samo da je Kralj Petar I bio deda kralja Petra II, a da je pradeda prestolonaslednika Aleksandra. To je direktna vladarska linija, iliti dinastija, ostali članovi porodice su članovi Kraljevskog doma prema i dalje važećem Pravilniku Kraljevskog doma iz 1930. godine. Deda kneginje Jelisavete bio je knez Arsen, mlađi brat kralja Petra I. Pripadnost Kraljevskom domu pored privilegija podrazumeva i određene obaveze. Jedna od prvih je poštovanje starešine Kraljevskog doma i disciplina. Onog trenutka kada bude postojala svest o tome, da se urušavanjem autoriteta kralja Petra II pričom o njegovoj navodnoj abdikaciji, koja je nedavno naučno demantovana obelodanjivanjem odgovarajućih dokumenata, neće se urušavati i autoritet pobočne grane na kojoj se sedi. Ne može se priznati autoritet starešine doma samo u slučaju njegove dozvole da se zadrži titula i posle tri civilna braka, već i u svim ostalim slučajevima, kandidovanjem za predsednika takode se narušava kredibilitet ne samo sopstvene pobočne grane, već cele porodice. U korpus tih odluka spada nažalost i ova najnovija ishitrena o prenosu zemnih ostataka kneza Pavla, kneginje Olge i kneza Nikole, ne zato što to ne treba učiniti, već zato što to treba učiniti na jedan dostojanstven način, uz državne počasti i sve zajedno, a ne u maniru trke na dvesta metara sa preponama, pa ko prvi stigne.“

Testament kralja Petra

„Moja volja – polazeći u rat protiv Austrijanaca i nemajući vremena da potanko obrađujem nasledstvo svog imanja, ja ostavljam moje papire i gotov novac mojoj deci Aleksandru, Đorđu i Jeleni. Oni će to podeliti na troje među sobom bratski. Imanje i zemljište u Beogradu pripada nasledniku prestola Aleksandru, kao i crkva na Oplencu kod Topole. Crkva postoji kao zasebna pravna ustanova pod imenom Zadužbina kralja Petra. Kralj će se svagda starati o toj Zadužbini, a ostali članovi doma imaju pravo, po odobrenju kraljevom, uživati u toj Zadužbini. Bolnica koju podižem u Topoli predaje se državi na upotrebu dok bude bolnica državna, a ako bi se namera promenila ista se vraća Zadužbini. Grlim srdačno moju dragu decu i preporučujem im mir i ljubav. Petar, Kragujevac 18. novembra 1914.“