Вести

OVO SU VESTI OD POSEBNOG KARAKTERA I ZNAČAJA:

Stari tekst svakim danom sve aktuelniji:

SVEDOČANSTVO VREMENA – KOMENTAR, DESET PUTA SLAN I DESET PUTA ODBIJAN KROZ CENZURU PolitikeOnline Beograd

Objavljeno u novembar 9, 2009 od strane dijaspora | Uredi

Kad je pao zid pala je i država – Jedan je pao a bezbrjno novih se podiglo

Niko ko i jole misli svojom glavom nije za Berlinski zid ali ne može biti tako da se jedan ruši a bezbroj novih da se podiže! Isto tako nemože biti da se prećutkavaju posledice rušenja tog zida a to još […]

Objavljeno pod: Aktuelno, Gegen das Vergessen (protiv zaborava), Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | 1 komentar »

SA ILI BEZ OBAME O SUDBINI SVETA ODLUČUJE BILDERBERG GRUPA

Objavljeno u novembar 19, 2008 od strane dijaspora | Uredi

Za one koji još ne znaju ko je Bilderberg Grupa; to je grupa od 125 predstavnika uprave onih trista do četirsto najbogatijih ljudi sveta, koji poseduju više od 80% svetske imovine odnosno kapitala, koji vedre i oblače svetom bez ikakvih demokratskih kontrola pa prema tome i ne podnose nikome svoju odgovornost za svoje promašaje odnosno zbog toga što je svet u takvom stanju u kakvom je a u koje su ga oni umanvrisali potajnom diktaturom kapitala. Usudio bih se reći da će I Obama doći na vlast da radi pod njihovoj nevidljivoj dirigentskoj palici, kao što su to radili i Klinton i Buš a i prije njih mnogi, samo je ostalo još pitanje dali će koristiti Obamu da dokažu njegovu ne sposobnost i stim izazovu gradjanski rat u Americi ili će koristiti svoju nadmoć potajne sile da sebe stave pod demokratsku kontrolu kako bi se znalo ko za šta odgovara.

Imali Obama uopšte šanse da održi svoja obećanja!?

Lako je odgovoriti na to pitanje sa ima ili sa nema ali samo sa analizom toga, šta govori za a šta protiv, može se naslutiti kolika je njegova šansa da promeni Ameriku na bolje, da je izvuče iz gliba u koji se sama svojom greškom u sistemu umanevrirala.

Kakve veze ima Obama sa poučnom pričom iz doba robovanja srpskog naroda pod turskim zulumom? U stvari nikakve pa ipak zaslzžuje da se na nju podseti. U jednom zabačenom srpskom selu umre paša. Čitavo selo se diglo na noge i udarilo u slavu i veselje. Samo je jedna starica tužno plakala pa kad su je upitali; majko zašto plačeš kad se svi vesele, odgovorila je. Plačem od žalosti za pašom! Ali pobogu, kako možeš žaliti toga tiranina!? E moj sine, kako nebih plakala. Ja sam mnoge paše preživela i svaki je bio gori od predhodnog.

Ja ne sumnjam u poštene i časne namere Baraka Obame ali on nije Američka administracija a ne može je niti promeniti kao što to ne može promenuti Bilderberggrupu-upravu od 25 najbogatijih ljudi sveta, koja se konspirativno sastaje po potrebi i više puta godišnje bez i “trunke” demokratske kontrole i odredjuje u pozadini smernice, svojim novcem odnosno kapitalom, koje mora da sledi politika.(pogledaj u Glasu Dijaspore videofilmove o Bildrberggrupi) Tristo do četirsto najbogatijih ljudi sveta drži u svojem vlasništvu preko 80% vrednosti sveta odnosno kapitala. To znači, da bi Obama bilo šta promenio morao bi prvo da promeni Američku administraciju a sa njom i tajne službe. To opet nemože jer bi u tom slučaju morao odstraniti uticaj Bilderbeggrupe a to ne ide jer njihovi poverljivi ljudi stoje na svim značajnijim položajima američke administracije. Tako to juri mačka svoj rep.

Da će administracija Obami za volju menjati svoj kurs malo je verovatnoće. Kao što je to poznato iz TV-medija prvi gosti kod Obame bile su tajne službe koje su ga upoznale šta preti Ameriki onako po svojim iz pozadine režiranim “činjenicama” kojih naravno svaki “prezident” mora da ispoštuje ako ne želi da”našteti” svojoj zemlji. To da je Obama ubedljivo na izborima pobedio zna se da tu mediji igraju veliku ulogu a i to se zna da “Bilderberggrupa” ima na njih odlučujući uticaj. Nemogu se oteti svojoj crnoj slutnji da će Obama podleći svojoj sujeti i želji dokazati da su i potomci nekadasnjih robova dorasli da preuzimaju i najdelikatnije i najviše odgovornosu u najvišim državnim organima i tako ispunjavati potrebe administracije stim što će na kraju voditi još krvavije ratove vodjenih od samog Buša. Ovoga puta neće biti “belci” koji će opravdavati zašto treba da se bombarduje neka Afrička zemlja ili voditi rat u bilo kojem delu sveta da bi se sprovodila neokolonijalna politika. Po mome, mišljenju i prosudjivanju, zato će se pobrinuti Obama. Politika hvatanja, tobožnjih zmija otrovnica, tudjim rukama ide u sledeću rundu. Amerika je živela i živi od ratova. Da bi se izvukla iz gliba potreban joj je, kako stvari stoje, rat velikih razmera kako bi se došlo do tudjih resursa, gasa i nafte a uz put uz davanje kredita za obnovu razrušenih država, „kolateralna šteta“, saniralo kroz kamate, svoj financijski sistem. Ostaje samo zračak nade da će Obama rešiti na pošten i dostojanstven način probleme Amerike u koje se sa ovakvim dosadašnjim načinom i sistemom umanevrirala. Ostaje nam da se nadamo da će na kraju ipak nad zlu pobediti dobro. Tako je to uvek do sada bilo jer da nije, danas nebi postojalo sveta. Na kraju ostaje samo jedno pitanje, po kojoj ceni!?

Dušan Nonković

Objavljeno pod: Aktuelno

Tadić propustio priliku u intervjuu datom nemačkom časopisu pod naslovom, „Odbijam ulogu zločinca za Srbiju“

Objavljeno u oktobar 17, 2009 od strane dijaspora | Uredi

Prirodno je to da svako odbija ulogu zločinca pa je sasvim razumljivo da to pogotovo važi i za jednog predsednika države! Ali, nije dovoljno samo reći da to odbija već je trebao tu priliku koju mu je pružio ovaj Nemački časopis i iskoristiti da bi se nemačka javnost upoznala sa pravom istinom! U najmanju ruku što je tom prilikom trebao i morao učinit to je, postaviti nekoliko kontra pitanja na pitanja koja su bila usmerena ka diskreditiranju Srbije vitopereći istinu sa ciljem cementiranja (od njihove strane) insciniranog javnog mišljenja da su srbi i Srbija vinovnici zločina pa stim krivi i odgovorni za sve posledice.

Kako da se nazove taj koji saradjuje sa počiniocima zločina i prekršiocima medjunarodnog prava, povelje UN , rezolucije 1244!?
Tadić je propustio da postavi kontrapitanje; gde je nestalo oružje Istočne Nemačke tada šeste armije sveta koju je zapadna Nemačka dobila u miraz posle ujedinjenja!?
Veliki deo tog oružja je dospeo u Bosnu i Hrvatsku i u svrhu naoružavanja ekstremnih pa i ustaških odnosno fašističkih grupa i to pored toga što nemački ustav zabranjuje slanje oružja u zategnuta ili ratom zahvaćenim područjima!

Njima profit a nama zločin, ne može biti formula za saradnju našeg predsednika!!!

Komentar, Dušan Nonković

Intervju Tadića za nemački list:

Одбијам улогу злочинца за Србију

Фото архива Политике

БЕРЛИН – Председник Србије Борис Тадић поручио је да су Срби народ на Балкану који чини највећи допринос превладавању прошлости и нагласио да одбија улогу злочинца за Србију.

„На жалост, једини сам председник који се извинио за злочине своје земље и сматрам да је заиста за жаљење што су остали председници пропустили да се извине за крвопролиће и ужасе, почињене над мојим народом. Улогу злочинца за Србију морам да одбијем. Био је то грађански рат у коме су сви учествовали. Сви се морамо одредити према нашој одговорности“, рекао је Тадић у интервјуу немачком дневнику „Велт”.

Упитан сматра ли да би Србија требало јавније да се суочава с ратним злочинима, као и да ли би требало да свету и себи призна да је у балканским ратовима била и злочинац, а не само жртва, Тадић је одговорио да то потрагу за оптуженима чини толико важном.

“Ми нашу прошлост морамо расветлити. Када је Караџић био ухапшен, немачки канцелар Ангела Меркел ме је позвала да би ми честитала. Упитала ме је ме да ли сам задовољан, а ја сам рекао да нисам и да ћу то бити тек онда, када Младић буде ухапшен”, додао је Тадић.

Председник Србије је, такође, рекао да га гласине, које се појављују у европским медијима, о томе да је Ратко Младић под заштитом безбедносног апарата, чине несрећним.

“Наш полицијски апарат је од врха до дна концентрисан на хватање Младића.То кажу, такође, и међународни безбедносни експерти. Од 46 лица, које је оптужио Трибунал, Србија је до сада изручила њих 44, укључујући два некадашња председника наше државе”, подсетио је Тадић.

Говорећи о предстојећој посети руског председника Дмитрија Медведева Србији и, коменатришући опаску „Велта” да би Србија требало да се дистанцира од Русије ако жели да припада Европи, председник Србије је рекао:

“Србија нема разлога да има већу дистанцу према Русији него Немачка.Ваша земља има исто тако функционалне односе са Русијом, као и ми, вероватно чак и тешње.„’

Подсетивши да је Немачка посредник између Русије и Европе, Тадић је изразио наду да и Србија може да игра сличну улогу.

„Што се нашег политичког система тиче, ми се јасно оријентишемо на Европску унију, наш однос према Бриселу има кључну позицију. Наш систем је, уосталом, врло сличан немачком“, указао је Тадић.

На питање листа о ставу Србије према грузијском питању, Тадић је рекао:

“Тема Грузије је за нас веома сензибилна. Србија не може да предузме ни имплицитне, а ни експлицитне кораке који би угрозили наше легитимне интересе на Косову. Одбијамо насиље у решавању политичких проблема”.

Због тога је Србија, подвукао је Тадић, проблем Косова извукла из политичке сфере и обратила се Међународном суду правде, који треба да разјасни да ли је проглашење независности Косова била правно.

Лист за председника Србије констатује да важи као покретачка сила приближавања ЕУ, али да када је реч о статусу Косова заступа непопустљиву позицију Србије.

Танјуг
[објављено: 17/10/2009]

CITATI IZ POVERLJIVIH RAZGOVORA SA HITLEROM

Objavljeno u jul 20, 2008 od strane dijaspora | Uredi

CITATI IZ POVERLJIVIH RAZGOVORA SA HITLEROM

Pri poseti jednom antikvarijatu knjiga, naišao sam na jednu, skromne izrade požutelih stranica, knjigu štampane 1940 godine u New Yorku na srpskohrvatskom jeziku. Naići u nemačloj antikvarnici na knjigu pisanu srpskohrvatskom jeziku privuklo je moju pažnju.

Posebno me je iznenadio naslov”Poverljivi razgovori sa Hitlerom”. To što sam kasnije pročitao u toj knjigi bilo je za ne poverovati. Sličnost opisanih Hitlerovih metoda za podcinjavanje sveta i metoda kojim su se služili kreatori svetske politike pri realizaciji planirane globalizacij bili su u toj meri identični da prosto nije bilo za verovati. Posebno podvlačim da se radi o metodama nametanja autoriteta sile jednom rečju za podčinjavanje sveta hijerarhiji sile a ne o istovetnosti krajnjeg cilja.

Citate o kojima će biti reči pisani su i štampani prije izbijanja drugog svetskog rata i u toliko verodostojni jer niko nije bio toliko vidoviti prorok da bi u napred znao šta će Hitler kasnije činiti. Jedino onaj ko je te citate, planove i metode, za realizaciju tih planova, iz Hitlerovih usta čuo mogo je unapred opisati na koji način će Hitler svoje ciljeve ostvarivatiti i da će se baš tih metoda dosledno pridržavati za podvrgavanje svog naroda a zatim Evrope i sveta. Taj plan je već u to vreme bio sastavni deo unapred pripremljenog plana kasnije Hitlerove politike sa ciljem zauzimanja tudjih teritorija.

Autor H. Rauschning je bio u to vreme jedna od vodećih ličnosti odgovornih za Dancig koja je, po njegovim rečima, često prisustvovao Hitlerovim poverljivim razgovorima, koje je, bežeći od Hitlerovih suludih namera, u migraciji već 1938 god objavio. Primerak knjige iz koje ću citirati objavljen je 1940 god. u New York-u na srpskohrvatskom jeziku. Metode i citati koji su napisani te davne 1940 odnosno 38 god. bili su sprovedjeni u činjenice, pod komandom Hitlera, u drugom svetskom ratu i odigrale su odlučujuću ulogu za podčinjavanje Evrope i sveta.

To što čini ovu knjigu danas aktuelnom je to da su te metode koje je Hitler primenio za podvrgavanje sveta, identične metodama današnje globalizacije.

Na jednom mestu, u toj knjizi, govori Hitler da će neopažno stvoriti novo oružje ali ne u smislu aviona i tenkova već u vodjenju psihološkog rata u smislu podgrizanja i rušenju vlada drugih država iznutra. Vlade moraju da se do te mere oslabe da bi ulazak nemačke armije bio samo završni čin bez prolica krvi. U tu svrhu bi se moralno i materijalno podpomagale nemačke manjine u državama širom sveta a gde nema nemačkih manjina tamo bi se umesto njih podpomagale manje opozicionih grupa kako bi slabile svoju vladu.

Kako tada, pred drugi svetski rat, tako i sada prilikom sprovodjena globalizacie novijeg vremena koristile su se te metode što je veoma dobro vidljivo na primeru unutrašnjeg slabljenja Jugoslavije kako tada tako i danas a vidi se da se nastavlja sa istim metodama da bi se oslabila i Srbija poput Jugoslavije kako bi NATO trupe umarširale bez prolića krvi svojih vojnik a ne uzimajući pri tome u obzir koliko će se proliti krvi drugih u isprovociranim gradjanskim ratovima.

Istorijski je zabeleženo da je Genšer u poseti Titu prvi put primenio politiku ucene i ako to sasvim diskretno moglo se naslutiti šta će kasnije doći. Tada je Genšer predlagao Titu da se olakša mogućnost privatnom sektoru kako bi se na lakši način mogle osnovati privatne uslužne firme, ugostiteljstva, poslasičarnice itd. i na taj način po Beogradu zaposlio nekoliko hiljada povratnika gastarbajtera. Ukoliko to ne učini morat će računati sa većim problemima kad mu se vrate milioni gastarbajtera iz Nemačke, EU a i ostalog dela sveta. Ta neka vrste ucene bila je sigurno konstruktivnog karaktera ali kasnije mešanje istog tog Genšera u Hrvatsku tajnu službu, eksport oružja Nemačke za Hrvatsku i pored toga što nemački ustav striktno zabranjuje izvoz oružja u krizna područja ili područja zahvaćena ratom. Nemačka je izvozila oružje koje je donela Istočna Nemačka u miraz i to u krizna područja Jugoslavenskih republika, to sigurno nije bio dobronameran gest mešanja u unutrašnje poslove i onako oslabljene Jugoslavije koji bi služio za jačanje i stabilnost Jugoslavije kako se to celo vreme tvrdilo odnosno opravdavalo to mešanje u unutrašnje poslove suverene države. Prećutkivanje progroma u Zadru, počinjenog od dobro organizovanih fašistickih grupa, u lokalnim i svetskim medijima( Verodostojno opisano u knjizi Gosp. Kopprunera-nemca kao slučajnog prolaznika) gde su spaljene sve srpske trgovine, sigurno nije bio doprinost stabilizaciji Jugoslaviji. I to i te kako paše u tu šemu Hitlerovih metoda a nagradjivanje religioznih i nacionalnih fanatika sa državom kojoj su stojali na čelu da bi samo još više pooštrili situaciju u Jugoslaviji dokazuje da se metode globalizacije i metode Hitlera ne razlikuju. Otimanje prvo Slovenije obrazložujući da je etnički 98% homogena pa da to za Hrvatsku neće važiti a pogotovo da nemože važiti za Bosnu i Hercegovinu da bi na kraju prekršili reč. Za Kosovo se pri tim manevrima tvrdilo da pripada Srbiji i da će posle Bosne biti kraj secesija da bi, kad se ustanovilo da unutrašnje snage takozvanih albanaca nisu u stanju iz sobstvene snage da od Srbije odcepe Kosovo posegnuli su, kao nekad i Hitlrt, gde se nije moglo unutrašnjim razdorom, da se bombardovanjem dodje do svog cilja nazivajući nedužne zrtve kolateralnom štetom. A kad ni to bombardovanje nije pomoglo i kad je pretila opšta blamaža zbog nadmenog šepurenja Amerike i NATO da će za tri dana bombardovanja baciti Srbiju na kolena pa pošto se to nije desilo i posle 78 dana, onda su brže bolje podpisali rezoluciju 1244 koja garantuje da je Kosovo sastavni deo Srbije da bi sada i tu rezoluciju prekršili i priznali Kosovo za suverenu državu. Ko veruje da će se pri tome stati taj je po mome ili naivan ili je petokolonaš.

To navedeno je samo jedna skica koja se podudara sa Hitlerovim metodama opisanih u poverljivim razgovorima sa Hitlerom. Neverovatno ali ipak istinito, NATO ne samo da je kumovao novoj državi već je amenovao državu koju je prvi put na toj srpskoj teritoriji stvorio Hitler stom razlikom da je Kosovsku Mitrovicu stavio pod svoju komandu radi rudnika olova koje mu je bilo u svrhe naoružanja i drugih vojnih potreba potrebno. Pogrešno je uporedjivati globalizaciju sa Hitlerovim krajnjim rezultatima njegove politike koji su završili u zločinu ne vidjenh razmera ne pamćenog od kad postoji čovečanstvo ali metode namećanja autoriteta i sile jačega su mnogostruko identične. Trgovina ljudskih organa, Kako to piše Karla Del Ponte u svojoj knjizi ukazuje kuda i do kavog zločina vodi primena politike nasilja i Hitlerovih metoda. To je još jdna faseta globalizacije uz pomoc NATO pohoda primenom Hitlerove metode koja se mora rasvetliti kako bi svet mogao disati.

Iz dosadašnjih indicija može se zaključiti da globalizacija nije ništa drugo do druga reč za sprovodjenje kolonijalne politike udruženim snagama bivših kolonijalnih gospodara pod zastavom NATO kako bi povratili zajedničkim snagama sve ono što su pojedinačno, u predhodnom stoleću, izgubili. Inače kako objasniti toliku podudarnost Hitlerovih metoda opisanih u poverljivim razgovorima 1938 odnosno 1940 koje je kasnije primenio da podvrgne Evropu i svet.

Primena fašističkih metoda u procesu globalizacije ukazuje, verodostojno, na prisustvo prikrivenih fašista u samom vrhu kreatora svetske politike. – Autor Dušan Nonkov

Primena fašističkih metoda u procesu globalizacije ukazuje, verodostojno, na prisustvo prikrivenih fašista u samom vrhu kreatora svetske politike. – Autor Dušan Nonković

Posmatrajući doktrinu po kojoj je sprovodjena globalizacija može se verodostojno zaključiti da se radi o istoj doktrini koju je primenjivao Adolf Hitler. Izričito podvlačim da ja tu ne uporedjujem krajnji rezultat Hitlerove doktrine kojeg je”krunisao” koncentracionim logorima i njegovom bolesnom histerijom. Ja tu doktrinu sprovodjenja globalizacije ne uporedjujem sa bilo kakvim klišejem već sa Hitlerovim planom opisanim u knjigi “Moji poverljivi razgovori” odnosno “Razgovori sa Hitlerom” autora Hermann Rauschning, štanpane na srpskohrvatskom jeziku davne 1940 godine u New-York-u, izdavač”Europa”. U toj knjigi su opisani poverljivi razgovori sa Hitlerom a kasnije je služila kao dokument u Nürnberg-skim procesu. (za mladje koji eventalno ne znaju, to je bio sudski proces za sudjenje nacistima za zločine u drugom svetskom ratu) Neki nemački izvori tvrde da Rauschning nije toliko puta razgovarao sa Hitlerom i da ti razgovori ne odgovaraju istini ali ta u toj knjigi opisana Hitlerova doktrina je bila sprovodjena u delo kako je to autor već prvi put opisao u svojoj knjigi prvi put štampane 1938 god. To opet dozvoljava samo dva zaključka. Jedan mogući zaključak je da je Hitler vodio rat pod režijom Amerike što je manje verovatno a druga mogućnost je da je radio po svojoj doktrini što je apsolutno ubedljivo jer se poklapa sa kasnijim dogadjajima u borbi pokoravanja Evrope i sveta.

Da bi svako mogao sebi stvoriti predstavu citiram iz orginala te knjige pisane 1940, stranica 32.

Doslovno citiram; Izlažući svoje ludjačke planove, Hitler je pomišljao na novo oružje koje će on neopazice izgraditi. Ja tu ne mislim na nekakve nove avione ili tenkove, nego na psihološko oružje, na koje je Hitler pomišljao već god.1932. On je rekao da se svaku državu može iznutra razoriti sa razornom propagandom. Svagde ima raznih grupa, koje žele igrati političku ulogu. Najbolje revolucionarno oružje, da se neprijatelja udari iznutra,sastoji se u tome, da se iskoristi bolesna ambicija, koji žele doći na jasla. A osim toga ima i trgovaca koji žele zaslužiti. Ne postoji takav patroitizam, koji bi odoleo svim napastima. A najzad radi se o tome, kako se neka stvar frizira. Nije zaista nikakva vještina, da se za ovakva poduzeća pronadju patriotske parole, a isto tako i ljude, koji će sa ovim parolama prikriti svoju vlastitu nečistu savjest. Sve je konačno stvar novca i sposobne organizacije.

Dodatna citiranja će biti po potrebi objavljivana.

Preuzimanje ovog članka podleže autorskom pravu. Dalje širenje i preštampavanje je dozvoljeno uz predhono informisanje autora Dušana Nonkovića urednika Glasa Dijaspore

https://dijaspora.wordpress.com/

Dušan Nonković

Komentar na tekst, Tonimo sve dubje iz Politike Online – Tekst je u nastavku priložen

Objavljeno u septembar 28, 2009 od strane dijaspora | Uredi

Opisati situaciju je od malog značaja ako se ne navedu uzroci i potencijalna rešenja pogotovo kad su jasni kao kap vode na dlanu!
Globalizacija se nije nametnula da bi Srbija dobila suverenu vladu već da bi dobila takvu koja radi u prvom redu u interesu Globalista a njihov interes sigurno nije prosperitet srpskog naroda i jaka srpska suverena država već nasuprot tome, slaba kako bi se lakše njom vladalo odnosno sprovodile smernice za podčinjavanje slabijeg da bi sproveli novu kolonizaciju.
To znači da je osnovni uslov za bolji prosperitet Srbije to da se narod oslobodi lažnih iluzija i na izborima bira takvu vladu koja će se otresti tutorstva tih novih kolonijalnih gospodara! Nažalost i ova gospodja Srbijanka je podlegla manipulacijama i lažnim iluzijama pa se sad poprilično kasno probudila ali bolje ikad nego nikad!
Parodoksno je očekivati neki boljitak stim što se na izborima daje vlast onima za koje se zna da iza njih stoji siladjija koji u prvom redu gleda da sve podčini svojim interesima. Glupo je davati ključeve svoje kuće i očekivati da će mu tudjin napuniti frižider i da će tada domaćin živeti u boljem komforu. To što je globalisti uspelo da ubedi većinu našeg naroda da će mu u tom slučaju kad da ključeve EU biti bolje je samo uspešno zaglupljivanje naivnog sveta a ne istinsko rešenje za bolji život i opšti prosperitet Srbije i naroda koji žive u njoj. Mnogo se tu hvali školstvo u EU nemajući blage veze o čemu govore. U Nemačkoj se zahteva fleksibilnost od familija kako bi se smanjila nezaposlenost, našli lakše posao pa ako treba da se presele iz pokrajine u pokrajinu a njih ima tu negde osamnajest. Po propagiranju političara bi se na taj način smanjila nezaposlenost koja sve više ugrožava i nemačkog stanovnika kroz svetsku krizu. Pri tom se zapostavlja da su školski sistemi toliko različiti da deca tih roditelja nemogu nastaviti školovanje u nekoj drugoj pokrajini jer im se nihovo stečeno znanje u svojoj pokrajini u drugoj ne priznaje. To je ta hvaljena Evropa odnosno Nemačka, to je taj hvaljeni školski sistem! To je taj politički humanitarni sistem koji rešava svoje probleme na račun i štetu nedužne dece. Prestanimo više da gledamo večito u tudj tanjir i govorimo kako je bolji puniji ukusnijom hranom. A prije svega moramo zajednički da se potrudimo kako nam nam nebi drugi pljuvao u supu jer to je preduslov da bi prestali da govorimo kako nam onda supa ne prija!

Nedaj čoveče božiji da ti se sa strane u tanjir pljuje, stresi sa sebe ropstvo i sram!

Dušan Nonković

Србијанка Турајлић, професорка Електротехничког факултета у Београду

Тонемо све дубље

Није више питање ни да ли смо имали ова или она очекивања 2000. године. Много је тужније што 2009. немамо никакав правац

Србијанка Турајлић (Фото Ж. Јовановић)

Србијанка Турајлић, професорка Електротехничког факултета у Београду, добитница овогодишње награде „Освајање слободе” коју додељује Фондација „Маја Маршићевић-Тасић” каже да је први пут у животу добила награду за „тотални фијаско”. То, како каже у разговору за „Политику”, није нимало пријатан осећај, али наглашава и да „није била неопходна награда да би човек, ако хоће мало да размисли, схватио где живи и где се креће то у чему живи”.

Није више питање ни да ли смо имали ова или она очекивања 2000. године. Ако је неко имао велика очекивања, она сигурно нису била реална. Али много је тужније што 2009. године немамо никакав правац, односно, ако и имамо неки правац, онда тонемо све дубље. То је забрињавајуће, каже Србијанка Турајлић.

Али из власти стално поручују да је правац Европска унија.

Правац ЕУ је једна од фраза које се користе, не зна се из ког разлога. Ваљда се негде цени да то прија ушима већине. Кључна карактеристика земље, и мислим да су ту медији веома подбацили, јесте што се нама грађанима сервира апсолутни привид живота. Све као постоји, а кад мало боље погледате, не постоји ништа. Немамо државу, немамо ниједну институцију. Имамо неку фарсу у скупштини, која се, стекла сам утисак, промовише до мере да бисмо ми схватили да је скупштина бесмислено тело. Имамо тужилаштво и правосуђе који су отворили небројено афера за ових осам година, а ниједну нису затворили.

Те афере су углавном „ницале” из страначких редова.

Оне су медијски атрактивне. Једна странка нападне другу, па се отвори афера, па се о томе има писати, па кад народ изгуби интересовање измисли се друга афера… Потпуни хаос и без икакве идеје, или је бар ја не видим. И без икакве наде да би неко ту могао да заведе ред и да почне једну по једну аферу да решава. На пример, афера продаје испита у Крагујевцу отворена је пре око две године. Наводно је сад негде почело суђење, нисам сигурна шта се дешава. Афера у Загребу, на Загребачком свеучилишту, истог „калибра”, разрешена је за шест месеци. У јавним предузећима, од управних одбора до портира, сва се места деле по коалиционим партијским квотама. Никад тако није било. Невероватно је у којој мери је власт бахата. И онда имате бесмислене флоскуле, попут „започињемо реформу”. Све реформе започињемо већ девет година и изгледа да је „започети” постао трајни глагол. Имате одбрану закона о медијима под фирмом слободног пута у Европу. Просто је невероватно да неко мисли да ћемо, ако медији буду под паском закона, ми брже, боље и ефикасније ући у Европу, него ако имамо слободне медије.

Ко то мисли?

То је било образложење подршке ЛДП-а Закону о информисању. Спремна сам, наравно, да прихватим легитимне политичке разлоге ЛДП-а да то уради, али онда мислим да је требало изаћи са много конкретнијим политичким разлозима, а не продавати нам причу о европском путу. Европски пут су превасходно слободни медији и низ других ствари.

И председник Тадић је поновио да је ЕУ стратешки циљ Србије.

То је тачно, али председник Тадић је поновио и више пута најављивао бескомпромисну борбу против корупције, а онда нам уприличи листу званица које жели да види за својом трпезом са господином Бајденом. И ми се одмах запитамо има ли ту заиста намере да се било ко обрачуна са корупцијом. Не верујем да било која од тих изјава има било које значење, осим да се овде ствари замагле и да се на неки начин грађани просто слуде у тим поновљеним изјавама. А давно је речено да кад поновите једну лаж пуно пута, она постаје истина. Људи на крају почну да верују и да ми озбиљно јуримо осумњичене за ратне злочине, и да се озбиљно боримо против корупције, и да озбиљно идемо у Европу. А од свега тога видите само непрекидно увећавање привилегија оних који су на власти и непрекидни пораст стеге те власти да би себе учинила трајнијом и моћнијом. У том контексту тешко да ми имамо слободу.

———————————————————–

Били смо добронамерни аматери

И сами сте били у власти као помоћник министра просвете. Да ли сте већ тада видели нешто од овога о чему говорите?

Морам да признам да нисам, бар не у овој мери. То је заиста био само почетак. Ми смо били скуп добронамерних аматера, који се никад нису бавили тим послом, и откривали смо како се тај посао ради. Имали смо неке успехе и неке неуспехе, вероватно више неуспеха, него успеха, али чини ми се да је тај почетак нужно морао бити такав. Ушли смо у систем који је потпуно био урушен, а нисмо имали довољно знања како се систем гради. То је нека, по мени, олакшавајућа околност тој влади. И, наравно, имали смо премијера који је имао потпуно јасну визију шта хоће да уради. Не могу рећи ни да је он радио на баш претераном јачању институција, али ми се чини да је тог момента то можда било и разумљиво. Али данас то више није разумљиво. Девет година касније нисте ништа урадили да се изграде институције. Наравно да је највећа одговорност на две владе Војислава Коштунице, јер је на њима било да граде институције, али нажалост, морам признати да ни ова влада није ту померила ништа. Чак је неке ствари вратила назад. Годину дана је, ипак, неки период у којем се могло очекивати да се макар види да ће се нешто урадити, али не види се ништа.

М. Р. Петровић

Propagiranje za ulazak u EU je zaglupljivanje svog naroda i opravdavanje, zatuškivanje lične nesposobnosti!

Objavljeno u septembar 17, 2009 od strane dijaspora | Uredi

Ovo govorenje o ulasku u EU je samo stvaranje lažne nade da će nam svi problemi biti rešeni sa ulaskom u tu EU kao da je to što nismo u EU krivo za bedu u kojoj mora da živi naš narod a ne vlada koja vlada po tudjim željama, direktivama i ličnim privatnim interesima.Priča o ulasku u Evropu je samo alibi nesposobnoj vladi da reši osnovne i goreće probleme u svojoj kući odnosno državi, jednom rečju da radi u interesu i po nalogu svog naroda a ne po direktivama drugih, onih koji proturaju svoje interese bez obzira na situaciju u kojoj živi naš narod. Sve dok vlade rade pod papučom tudjina neće biti narodu prosperiteta. Srbiji nisu potrebna ta lažna obećanja jer prosperitet našeg naroda ne zavisi od ulaska u EU već od suverenitete vlade koja vlada Srbijom. Srbija ima sve što je potrebno jednom narodu za visoki standard života samo nema suvereniteta koji je neprekosnovani, osnovni uslov za bolji život naroda Srbije! Nije Ulazak u EU  odlučujući faktor za bolji standard našem stanovništvu već korišćenje resursa i mogućnosti koje Srbija ima a po tome je njen državljanin najbogatiji u EU. Niti jedna država EU ima toliko plodne zemlje, prirodnog i rudnog bogatstva po glavi svojeg stanovnika koliko ga to ima državljanin Srbije! EU je zainteresovana za kontrolu tog bogatstva kao i za kontrolu iz geopolitičkih interesa a to joj je najbolje moguće ako održava Srbiju u večitom konfliktu i zavisnosti od evrope. Ulazak u EU je davanje svojih ključeva i oproštaj od svog suvereniteta odnosno podvrgavanju vladavini evropskih komesara od kojih najviše poseduju tih nekoliko po broju stanovnika najveće države, Nemačka, Francuska, Italija, itd. Treba to sve prehraniti, zato im je potreban suverenitet nad Srbijom! Propagiranje za ulazak u EU je zaglupljivanje svog naroda!

KOLIKO SE MOŽE VEROVATI EVROPI – KOLIKO VREDE NEMAČKA OBEĆANJA

Objavljeno u april 7, 2008 od strane dijaspora | Uredi

Ako se malo detaljnije pogledaju činjenice, čak i bez lupe, običnim okom može se doći samo do jednog rezultata; niti se može Evropi verovati niti su Nemačka obećanja od bilo kakve značajnije vrednosti u pozitivnom smislu! Evropa je obećala svojim mešanjem u unutrašnje poslove Jugoslavije spas od humanitarne katastrofe da bi nas na kraju zasipala uranskom municijom da bi nam na kraju otela Kosovo i navodno dala Albancima da bi pod upravom EU i Amerike osnovala prvu NATO državu od srpske teritorije. I to nije bilo dovoljno pa je pored nagradjivanja terorističke organizacije sa državom na tudjoj teritoriji još i oslobodila iz zatvora haškog tribunala člana terorističke organizacije koji se tereti za najkrvavije zločine načinjene posle drugog svetskog rata u Evropi. Umesto humaniternog spasa priznala je Evropa samozvanu državu Kosovo i njom nadarila one koji su na toj teritoriji stvorili centar trgovine drogom, belim robljem, prostitucijom i na kraju po Karli Del Ponte odnosno njenoj najnovijoj knjigi i odgovornih za ilegalnu trgovinu ljudskim organima koje su nasilno odstranjivali svojim zarobljenicima. To je to što se tiče sprečavanja humanitarne katastrofe. Gde god se ponudi EU da pomogne mešanjem u unutrašnje poslove suverenih država obično nastanu još gore katastrofe ako ne i rat poput gradjanskog u Jugoslaviji ili Avganistanu ili Iraku pa ako uspe da se i u Kini umeša kako bi se ljudska prava poštovala može se poći od toga da će to mešanje pretvoriti u gradjanski rat neslućenih razmera u kojem će učestvovati nekoliko stotina provincija da bi dobili svoju državu koja im kako to tvrdi Evropa po načelima ljudskih prava „pripada“ da bi na kraju ostali i bez mogićnosti da obavljaju osnovno ljudsko pravo, pravo na hleb i osnovne ljudske potrebe. Koliko vrede Nemačka obećanja može se pročitati iz jedne jedine rečenice prvog nemačkog kancel posle drugog svetskog rata gospodina Adenauera koji je sa De Golom započeo stvarati EU. Taj gospodin je rekao, pod utiskom ratnog zločina počinjenog od Nemačke u drugom svetskom ratu i teran željom da pridobije Rusiju kako bi vratila silne nemaške zarobljenike iz Sibira; nama nemcima neka se prije ruka osuši nego da uzmemo pušku u svoje ruke. Kad se Nemačka ponovo naoružala i to veoma opasnim oružjem, na pitanje novinara, kako to moze da uskladi sa prijašnjim tvrdjenjem da nemac neće nikad više uzeti pušku u svoje ruke, odgovorio je lapidarno; Šta me se tiče moje ćaskanje od juče. Taj se mentalitet nije promenio, ja bih rekao, do današnjeg dana. Odmah po svojem ujedinjenju odnosno prisvajanju Istočne Nemačke nisu se ženirali da oružje Istočne Nemačke razprodaju po svetu pa i u republike bivše jugoslavije i pored tog što im njihov ustav striktno zabranjuje slanja oružja u oblasti kojima preti rat ili koje se nalaze u ratu. Ovo srljanje naših izvesnih političara u Evropu je po mojem mišljenju za osudu iz dva razloga. Jedan je moralnog karaktera jer se ne postavlja pitanje ko nam i zbog čega propagira nacističke vrednosti kao elementarni deo osnovnih ljudskih prava a drugi razlog je čisto pitanje perspektive ovakve zajednice poput EU koja je stilizovala nacionalnu i religioznu pripadnost iznad potreba za hlebom i mirom bez kojeg nema prosperiteta niti religiji niti nacionalnom prosperitetu a ni demokratiji odnosno ljudskih prava. Demokratija znači da sva sila potič od naroda odnosno pripada narodu. Svet se nalazi u velikoj krizi jer svetim vlada na jednoj strani demomonetarija kojoj pripada sva sila a na drugoj demobirokratija komunističkih funkcionera i onoga ko sebe smatra za jačega. Ovo što vlada EU zove se u stvarin reprezentativna demokratija. To znači da narod bira svoje reprezentante koji imaju jedan izvestan period godina da vladaju na osnovu ukazanog poverenja koje nije osigurano protiv zloupotrebe. EU je uz tu formalnost organizovana kroz evropske komesare oko kojih se vrti čitavo jato lobiista da bridobije njihovu naklonjenost kako bi došli do izvesnog kapitala za sprovodjenje svojih ili interese zemlje koju zastupaju. To znači da velike zemlje sa velikim brojem stanovnika imaju tome odgovarajući broj komesara i stim mogućnost da uzmu naj veći deo zajedničkog kolača. Ta vrsta demokratije je ubitačna za male narode i manjine koje se moraju zadovoljiti diktatom jačega odnosno milosti jačega odnosno brojnije nacije. Takva Evropa funkcioniše na prikrivenim rasističkim i nacističkim principijama i več samo iz toga razloga nema izgleda neke dugoročne perspektive.

Iz svih ti gore navedenih razloga mi nije shvatljivo da naši izvesni vodeći političari pripisuju toliku važnost ulasku u takvu Evropu umesto da nastupe za izgradnju svoje države iz sobstvenih snaga i rezervi sa ciljem da se stvori jedna nezavisna zajednica kojea je u stanju bez ičije pomoći da egsistira i obezbedi visok standard svom narodu-za to imamo dovoljno kako umnog kapaciteta tako i prirodnih bogatstava. Čemu je nama pored tolikog bogatstva, Vojvodine i Pomoravlja i toliko rudnog kapitala, da dajemo ključ svoje kuće i frižidera tudjinu a i zlotvoru sa nadom da će mo imati bolji komfor i biti sitiji. Dajte da jednom više preuzmemo svoju sudbinu u svoje ruke i izgradimo svoju državu po svojem ćefu. Da smo to u stanju dokazuju naši svetski umovi poput Nikole Tesle, Pupina, Milankovića kojeg danas slavi svet kao oca moderne ekologije ili Milene za koju se kaže da je majka teorije relaviteta i.t.d. Pa da se nekim slučajem oduzmu svetu Teslini izumi stale bi sve fabrike sveta i u najvećim delovima zemaljske kugle sedeli bi u mraku ili bi se služili petrolejskim lampama. Prestanimo da činimo sebe manji nego što jesmo i prestanite više da slušate one koji imaju poverenje samo u tudje i koji nas svakodnevno podcenjuju govoreći kako je nama potrebna Evropa. Dok se Srbija ne otrese takvih sa vodećih funkcija neće biti spasa i to ne samo srpskom narodu već i svim onima koji živi na teritoriju Srbije. Tu treba više jednom da se narod odluči većinski za one koji imaju poverenje u sposobnost našeg naroda jer samo onaj ko veruje u sebe je u stanju obstati i stvarati bolju perspektivu!!!

Dušan Nonković

Dusan Nonkovic o politici Kostunice i promasajima po pitanju dijaspore

Objavljeno 09.12.2007, 17:58 Politika Online, ponovo objavlljeno 14.09.2007 u Glasu Dijaspore!

Dusan Nonkovic (dusan.nonkovic@gmx.de), 09.12.2007, 17:58 Politika Online
Svakom mora biti već jednom jasno da je pucanje, odnosno rat, naj losija opcija. Zna se, dok se pregovara da se ne puca i da je lakse podneti hiljadu reči nego jedan metak. Gledano tako, rešavati probleme putem pregovora je sasvim u redu. Sto se tiče „gubljenja vremena“ i tu je jasno da se mora prilagodjavati svojim mogućnostima i potrebama saveznika kojem je bilo potrebno vreme da bi se posle Jelcina osposobila Ruska vojna tehnologija, kako bi Amerikancima proradio sluh. I po tom pitanju je Kostunicina politika u redu.To sto nije u redu je da se potencijali dijaspore ne koriste! Dijaspora je taj potencijal Srbije sa čijim se strukturama ne može ovladati(od strane nemilosrdnog andjela) kao sto je to moguće u zemlji matici, minimalnim zalaganjima NATO-a zaposesti vrhove komandnih centara države Srbije. Na taj način se plasiraju lazi i poluistine koje prikazuju Srbiju na medjunarodnom nivou u negativnom svetlu pa se na osnovu tih manipulisanih vesti obaveštavaju narodi sirom sveta kako bi se dobio mandat pa cak i za krsenje UNO rezolucija. Naj noviji primer takve manipulacije bile su TV-vesti inostranih redakcija koje su na udarnim stranama objavljivale kako na Kosovu zivi devedeset procenata albanskog zivlja te na taj način se stvorio utisak da ja potpuno legitimno da dobiju svoju nezavisnu drzavu. Nijedna TV ustanova nije objavila recenicu do kraja; da tamo zivi 90% albanskog zivlja zahvaljujuci cinjenici da su ti isti albanci proterali 40% nealbanskog zivlja i da se ti proterani ne usudjuju vratiti na svoja ognjišta. Kada bi se tu samo malo potrudilo, upoznati evropsku i svetsku javnost, nikad nebi bila ta javnost za ocepljenje Kosova jer bi to shvatila kao neku vrstu legalizacije nasilja pa ovi „globalisti“ nebi nikad dobili mandat svojih zemalja da se mešaju u unutrašnje stvari suverene države! Jugoslavija je izgubila medijski rat i sad više ne postoji. Ako se ništa ne preduzme po tom pitanju kako bi se u medijske kampanje uključila i dijaspora, kao sto se nazire i Srbija će izgubi medijski rat i proći kao sto je to prosla Jugoslavija. Jaka Rusija mogla bi nam asistirati ali kestenje moramo sami da vadimo iz vatre i to uz pomoc dijaspore. Kome je od interesa da se Dijaspora izključi iz politickih procesa Matice!? Onome kome to koristi, Srbiji i srpskom narodu sigurno to nije od koristi već od štete! Mora biti svakom jasno to da sve vlade koje ovako zapostavljaju dijasporu da rade protiv interesa svog naroda koji im je poverio mandat!

DN

Ekonomske zakonitosti su jedno a ekonomska realnost je sasvim drugo – Obama na raskrsnici

Objavljeno u septembar 7, 2009 od strane dijaspora | Uredi

Ekonomske zakonitosti su jedno a ekonomska realnost je sasvim drugo. Nju odredjuju vladari iz senke koji poseduju osamdeset posto od sveukupne svetske imovine i koji su organizovani u takozvanoj Bilderberg Grupi. Oni su ti koji vedre i oblače koji stvaraju ekonomske ovisnosti i krize jer njihov kapital koji se sastoji iz opipljivog materijala poput rudnog bogatstva itd. je nedotakljiv od monetarnih kriza, naprotiv! Ja ostajem pri tome da je Ova američka kriza režirana da bi uništila u prvom redu ruske a i kineske novopečene milijardere sa ciljem slabljenja svojih konkurenata prije svega Rusije kako bi došli do ruskih resursa gasa i nafte po svojim uslovima! Udara se na sve bubnjeve da je Ameriku zahvatila kriza a tek tu i tamo se spomene da je Rusija skoro na kolena pala baš zbog te po mom mišljenju namerno prouzrokovane krize u Americi. Uradili su sebi krizu da bi drugde prouzrokovali još veću! Svatanja suprotno tome su akademska koja sa istinom nemaju blage veze!
Ko će biti Američki predsednik odredjuju vladari iz senke, kaja vlada treba da se sruši odredjuju oni a ako im paše proglasit će i najveću diktaturu za najdemokratiju. Ako su potrebni dupli aršini ni tu nema problema ako im to odgovara u njihov koncept. I na kraju i mediji su zavisni od novca kojeg ta grupa ima u izobilju. To je moje mišljenje a i to da sve dok se ta Bilderberg grupa ne stavi pod demokratsku kontrolu neće svet biti bez kriza jer se baš u krizama i ratu dolazi najjeftinije do poseda rudnika i prirodnih bogatstava po naj jeftinijim cenama koje diktira onaj koji ima taj silni kapital. Toj grupi treba zabraniti konspirativno delovanje i staviti pod demokratsku kontrolu samo se bojim da to neće proći bez prolića krvi svetskih razmera. Naivno je govoriti o ekonomskoj krizi a pri tom izostaviti najuticajniji faktor naima kapital kojim raspolaže Bilderberg Grupa sa njenom celokupnom delatnosti i vladavinom iz senke.

Jasno je, jedna lasta ne čini proleće! On je bio podržan od vladara iz snke jer je bio prikladan da funkcioniše kao sigurnosni ventil na kotlu kako nebi eksplodirao a ako ipak pukne da on bude kriv i da bi pravi krivci prali ruke u nevinosti. Obama će morati platiti cenu njegovog dolaska na vlast sa kompromisima koji će omogućiti da se i u biće ne menja ništa i da kolo vode dosadašnje kolovodje iz senke!

ОЕБС је у четвртак у Приштини изнео податке да је у више од 70 случајева имовина Срба расељених са Косова и Метохије продата мимо њиховог знања. У питању је било фалсификовање личних докумената, судских печата, али и пресуда за укњижење имовине у катастарске књиге.

Objavljeno u septembar 6, 2009 od strane dijaspora | Uredi
Го­ран Бог­да­но­вић, ми­ни­стар за КиМ

На ад­ми­ни­стра­тив­ној ли­ни­ји не­ма ал­бан­ских ца­ри­ни­ка

Горан Богдановић

ОЕБС је у четвртак у Приштини изнео податке да је у више од 70 случајева имовина Срба расељених са Косова и Метохије продата мимо њиховог знања. У питању је било фалсификовање личних докумената, судских печата, али и пресуда за укњижење имовине у катастарске књиге.
Министра за Косово и Метохију Горана Богдановића питали смо да ли ће министарство тражити интервенцију Еулекса с обзиром на то да се примедбе односе и на незаконите пресуде косовских судова.

„Извештај ОЕБС-а је потврда онога на шта смо ми годинама упозоравали. А док смо ми то говорили сви су нас оптуживали за демагогију и преувеличавање ствари. Добро је што је ОЕБС изнео ове поражавајуће податке како би проблем коначно почео да се решава. Сада је јасно да постоји масовно кршење имовинских права која имају елементе етничког чишћења, каже у разговору за „Политику” Горан Богдановић, министар за Косово и Метохију.

У ком смислу етничког чишћења?

Видимо да се ради о отуђивању некретнина које припадају расељеним косовским Србима у Метохији, и то Клини, Пећи Дечанима, Ђаковици, где Срби живе изоловани у енклавама и где је присутан стални притисак да се иселе. Извештај је поражавајући, али истовремено буди наду да је међународна заједница заинтересована за решавање овог проблема. То је и један од разлога зашто је Србија водила рачуна о свом катастру и некретнинама. Ми смо иселили катастар управо бојећи се оваквих ствари.

Да ли очекујете од Еулекс правосуђа да инсистира код приштинских власти да се кроз кривичне и грађанске поступке та имовина врати правим власницима?

Апсолутно. Очекујемо од Еулекса да изврши притисак на локално правосуђе, које, буквално, иде наруку таквим преварама. Такође занимљиво је видети шта се дешава са базом података коју су формирале институције међународне заједнице о имовини расељених са КиМ. Према нашим сазнањима и у том случају постоји сумња да има одређених злоупотреба.

Докле су стигли преговори који се односе на царину и правосуђе, што су поред полицијске сарадње две области о којима се такође разговарало са Еулексом?

Због правног вакуума који постоји у правосуђу, нама је у интересу да се постигне тај споразум. А што се тиче царине, ту има одређених проблема, јер ми не можемо да прихватимо да убирање царине иде у буџет државе коју не признајемо. Јасно је да ми не желимо на тај начин да финансирамо те институције.

Пре два дана косовска царинска служба похвалила се да се убирањем царина на прелазима за десет година у њихов буџет слило четири милијарде евра.

Ми једино прихватамо институције под легитимним међународним присуством, а са царином Косова немамо никакве односе. Овде се ради о све интензивнијем притиску самозваних институција да демонстрирају квазидржаву. Управо због тога и долази до оваквих проблема.

Они су навели да имају своје царинике и на „свим прелазима према Србији”. Да ли је то тачно?
Не, то није тачно. Тамо су само Еулекс цариници који евидентирају прелазак робе. И не наплаћују никакву царину.

Подржавајући потписивање протокола о полицијској сарадњи између Србије и Еулекса специјални представник ЕУ Питер Фејт је у Европском парламенту рекао да очекује да ће се до потписивања побољшати сарадња Србије са Еулексом у области контроле административне линије са Косовом. Шта они конкретно очекују?

Очекују да ми са наше стране учинимо све да спречимо шверц, појачамо контролу и тако допринесемо спречавању криминала. А нама је такође у интересу да спречимо такве злоупотребе.

Би­ља­на Ми­три­но­вић
[објављено: 05/09/2009]

Na pomolu svetska katastrofa gladi, Srbija mora sebe osposobiti za egsistenciju iz sobstvene snage kao i za postizanje i odbranu svoga suvereniteta

Objavljeno u april 12, 2008 od strane dijaspora | Uredi

Nemački mediji uverljivo obaveštavaju ne samo o predstojećoj svetskoj prehrambenoj krizi već i o konkretno njom zahvaćenim područjima. Egipat, Kambodza i neke druge zemlje osećaju već sada nedostatak pirinča i ostalih prehranbenih proizvoda. UN rezerve su se drastično smanjile, magacini koji su do sada bili puni postali su, tako reći, preko noći prazni. Tome je uzrok to što sebi industrijske nacije dozvoljavaju luksuz pa pretvaraju prehrambene poljoprivredne površine u proizvodnju biljaka pogodnih za destilizaciju odnosno proizvodnju goriva koje bi sve više zamenjivalo benzin. U ovakvoj situaciji nije pitanje svih pitanja ući negde i dati svoje resurse pod dirigentsku palicu jačega u evropi već je pitanje svih pitanja i zadatak nad svim zadatcima da se Srbija privredno, poljoprivredno i odbrambeno organizuje kako nebi bila zavisna iz vana. Vojvodina, Pomoravlje i Kosovo poseduju sve što će silnicima od danas već sutra biti više nego potrebno za zadovoljavanje svojih potreba za luksuzom! Više je nego samo glupo, verovati da ako se dadu ključevi svijeg stana i frižidera tudjinu da će taj dojučerašnji vlasnik uživati veći komfor i da će uz to biti i sitiji. Ne bi se smelo gubiti tolika energija po pitanju ulaska u Evropu a još manje bi se smelo zanemarivati suverenitet svoje zemlje. Razvijati privredne odnose isključivo u pravcu Evrope je svim ekonomskim zakonitostima po pitanju državnog suvereniteta kontra produktivno ili jasnije rečeno je ravno rasturanju temelja na kojim se gradi suverenitet jedne države. Ja bih još rekao, ne pitajte šta da uradite za Evropu već pitajte šta možete da uradite za svoj narod i Srbiju da bi na duge staze bila neovisna, suverena država!

Dušan Nonković

NAVODNO, PRODAVALI SRBI SRPSKE KUĆE  „ALBANCIMA“ NA KOSOVU ZA „DEBELE“ PARE ! USTVARI, PRISVAJANE SU FALSIKOVANIM DOKUMENTIMA OD ALBANACA!

Objavljeno u septembar 5, 2009 od strane dijaspora | Uredi

subota, 05. sep 2009, 07:50 -> 07:53

Sve više Srba povratnika na KiM – Izvor, RTS

Za povratak na Kosovo i Metohiju u ovoj godini prijavljeno 1.212 porodica ili 3.200 ljudi. Ministarstvo za KiM poziva odgovorne – UNHCR, kosovske i brojne međunarodne institucije da obezbede uslove za siguran i održiv povratak Srba.

Na poziv UNHCR-a i Ministarstva za Kosovo i Metohiju, za povratak u južnu pokrajinu u ovoj godini prijavilo se 1.212 porodica ili 3.200 ljudi.

Izjave Đokice Stanojevića i Bojana Anđelkovića

Najviše Srba želi da se vrati u Metohiju i posle deset godina od kada su proterani, prvi put u gotovo etnički očišćene gradove – u Đakovicu, Istok, Peć, Prizren, Uroševac, Prištinu, Suvu Reku.

U Ministarstvu za Kosovo i Metohiji kažu da broj prijavljenih demantuje tvrdnje da Srbi ne žele da se vrate na Kosovo. Istovremeno pozivaju odgovorne – UNHCR, kosovske i brojne međunarodne institucije da obezbede uslove za siguran i održiv povratak Srba.

Sudeći po do sada pristiglim odgovorima lokalnih vlasti na zahteve za povratak, kosovski Albanci na sve načine pokušavaju da to spreče. Koriste razne izgovore, najčešće se pravdaju da ne mogu da garantuju bezbednost.

Opstrukcija albanskih meštana biće samo jedan od mnogih problema, ali na rizik su spremni Srbi iz Đakovice, gde se za povratak prijavilo 208 porodica. Zahtevaju najpre da Albanci napuste više od 200 njihovih stanova.

Rešenost za povratak prava

Đokica Stanojević, starosedalac Đakovice i stanovnik „srpske ulice“ u tom gradu, kaže da postoji rešenost da se povrate sva prava koja su postojala do 1999. godine.

„Mi smo okupili sve Đakovčane i pokrenuli smo akciju da se vratimo tamo gde smo živeli. Ta akcija je veoma uspešna i nemate nijednog Đakovčana koji ne želi da se vrati“, rekao je Stanojević.

Povratak otežava i činjenica da Albanci sa falsifikovanom dokumentacijom prodaju imovinu proteranih Srba. Na to je konačno upozorio i OEBS.

Pomoćnik ministra za KiM Bojan Anđelković kaže da su već davno dostavljene informacije da su ogromne zloupotrbe u opštinama gde su ostale katastarske knjige na KiM.

„Bilo je potrebno mnogo godina da se u to uveri i OEBS. Ukazivali smo na to, već davno je pokrenuto i mnogo sudskih postupaka. Kao što znate, UNMIK je prilično čudno stopirao te postupke. To pitanje je još uvek otvoreno“, rekao je Anđelković.

Da bi povratak do kraja ove godine uspeo, neophodno je najpre, od uništenih, izgraditi 340 novih i obnoviti 500 stambenih objekata.

Potrebna je i obnova oskrnavljenih srpskih groblja, kao i da Albanci, na mestu porušenih crkava, više ne zidaju stambene zgrade ili taj prstor pretvaraju u parkove.

TADIĆ PODPISAO ZAKON KOJI ĆE MU SE JEDNOG DANA OBITI O GLVU, SA OBRAZLOŽENJEM POTREBE PRILAGODJAVANJA EVROPSKIM STANDARDIMA! PA POBOGU I MALO DETE ZNA DA SU EVROPSKI STANDARDI ZASNOVANI NA DUPLIM ARŠINIMA!

Objavljeno u septembar 1, 2009

Nije javna tajna da su evropski mediji ovisni od sponzora u vidu dobro plaćenih reklama odnosno privrede pa i da su stim podvrgnuti dirigentskoj palici NATO-a i ko zna kojih sve  mračnih sila koje stoje iza NATO doktrina i režisera globalizacije! Svima nama su dobro poznati dupli standardi i blokada medija kako nebi izašla istina na videlo. Kad se pogledaju informacije, bolje rečeno ćutanje, tih evropskih medija o kidnapovanima srbima a i ostalim žrtvama nasilnog oduzimanja vitalnih organa u svrhu trgovine njima onda se može naslutiti sva beda koju je Tadić podpisao ili bolje rečeno koju je naveo kao cilj koji opravdava promenu zakona o informisanju! Možda će on i vlada imati, sa tim podpisom, izvesnu polugu za održavanje sebe na vlasti ali šta ako na sledećim izborima dodje na vlast opozicija sa polugom  koju je Tadić namenio sebi!? Već se sad može naslutiti da će iz sveg glasa zahtevati ponovo promenu zakona o medijima!

Dušan Nonković-urenik Glasa Dijaspore

Tadić traži prosperitet svom narodu na trulim stubovima EU – komentar na osnovu Tadićevog intervjua datog u PO

Zašto traži Tadić preko lepinje pogače na trulim stubovima Evropske zajednice! Valda ne samo zbog toga što mu Vlada stoji na još trulijim pa traži u tudjem truležu spas umesto da izmeni svoje trule stubove za zdrave koji mu stoje na dohvatu ruke! Nije potrebna Srbiji EU niti po jednom pitanju. Nema ta EU ničeg što Srbija nema ili bolje rečeno nebi mogla imati, niti po jednom pitanju, samo kad bi je ta EU pustila na miru!

Tehnika vozova na magnetskim jastucima su izum srbina Nikole Tesle! Dobar je to primer odlivanja umova čemu će sa ulaskom u Evropsku zajednicu sve prepreke ukloniti. Srbija će postati samousluga za bogate evropljane da nesmetano uzimaju sve po svijim uslovima! Evropa nema ništa da pokloni niti joj je to namera! Njoj je cilj da što više uzme i to u buzašta a masa našeg naroda neka se i dalje pati. Za Srbiju bi bio  raj na zemlji kad bi je Evropa pustila na miru i kada bi se vlada umesto Evropi okrenula mogućnostima i resursima svoje države! EU je neće pustiti na miru sve dok bude imala šta da Srbiji uzme! Nema niti jedna Evropska država toliko bogatstva po glavi stanovnika koliko ga to ima Srbija bilo po količini plodne zemlje po glavi bilo po vrednosti prirodnih bogatstava kao i energetskih mogućnosti niti po pitanju umova kako to dokazuje Nikola Tesla bez čijih izuma bi sve fabrike sveta stajale a ceo svet sedeo u mraku! Zašto Tadić traži preko pogače hleba umesto da uredi svoju državu kako bi njen državljanin dobio mesto koje mu pripada i to u samom vrhu medju najprosperitetnijim evropskim državama!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Jochen Schlolz, NATO-oficir vojne avijacije u penziji, priča….. o zakulisnim igrama, bombardovanju Kosova odnosno Jugoslavije, definitivnom cilju globalizacije

Objavljeno u avgust 31, 2009

Jochen Scholz erzählt…….

Marigny de Grilleau (kostenloses Feed-Abo) | Seit 7 Stunden

911 Interview mit Jochen Scholz, Oberstleutnant NATO-Luftwaffe a.D. Der ehemalige Oberstleutnant der NATO-Luftwaffe Jochen Scholz erzählt im Interview, dass die Berichterstattung und die tatsächlichen Gründe für die deutsche Beteiligung am Jugoslawienkrieg im Jahre 1999 große Unterschiede aufweist. Erklären kann er diesen Umstand, indem er diesen Krieg im Kosovo in ein…

Politika Online, Beograd, služi se i dalje cenzurom!

Objavljeno u avgust 29, 2009

Vest Dana, Beogradska Politika Online odbila da objavi komentar o rešenju Kosovometohijskog problema povodom članka “Sprečen veliki napad na srbe u Djakovici”

Posted on Avgust 29, 2009
NEOBJAVLJENI KOMENTAR, DOKAZ CENZURI :

Komentar urednika Glasa Dijaspore na članak Politike Online, “Sprečen veliki napad na srbe u Djakovici”

Posted Avgust 28, 2009

U svim Evropskim zemljama je na snazi zakon po kojem vraćaju migrante u svoje polazne zemlje ili nazad u prvu iz koje su došli! To znači da po tom zakonu ima pravo i Srbija da vraća migrante u njihove polazne zemlje i to po uzoru na evropske zemlje milom ili silom! Sa albancima koji žive na teritorije Srbije a nisu državljani Države Srbije treba postupati isto kao što to postupaju evropske države sa nepoželjnim i problematičnim migrantima, vratiti nazad milom ili silom. Tu nema pardona i to treba jasno staviti do znanja medjunarodnoj zajednici da je Srbija konsekventna država koja konsekventno primenjuje isti zakon kojim se služe i sve evropske države. Onaj ko neće da bude državljanin Srbije pa još proklamuje od srpske teritorije svoju državu mora napustiti Srbiju pošto nije njen državljanin! Tu se obično radu o migrantima koji su prešli zelenu granicu za vreme izolacije Albanije zbog stroge diktature Emver Hodže. Drugim rečima tu se radi o migrantima iz koristoljublja koji su migrirali da bi se dočepali boljeg života i pasoša važećih za sve zemlje sveta, da se putuje bez viza. Za albanca izolovanog u Albaniji pod čizmom diktatora i jedinog saveznika Staljina odnosno i Mao Ce Tunga i koji je prekinuo sve odnose sa Evropom zbog naklonjenosti Staljinu, bilo je Kosovo odskočna daska albancima u bolji život! To im i nije za zameriti ali ne priznavati državu koja im je bolji život omogućila ne sme se tolerisati. Da se ja pitam, dao bi im rok ; tri nedelje ili tri meseca ili najviše godinu dana da podpišu državljanstvo Srbije pa ko ga ne podpiše i to kod vlasti Srbije ili Euleksa mora napustiti K/M u roku od mesec dana. Ko nije gradjanin Srbije odnosno K/M mora imati ispravna dokumenta koja bi im omogućila boravak na Kosovu odnosno Srbiji. Od toga da bi se tu umešala Amerika ili Evropa nema ni govora jer sad nije u Rusiju pijani Jelcin već Putin i Medvedev a Evropa je uvidela kud vodi kad im Rusija zavrne slavinu za gas i naftu, Sve što treba Srbiji to je odlučna vlada koja bi radila u interesu Srbije i naroda koji ju je birao!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Članak na koji nije objavljen komentar urednika Glasa Dijaspore:

Спречен велики напад на Србе у Ђаковици

Црква Свете Тројице која је уништена јула 1999. године (фотоархива)

ЂАКОВИЦА – полиција је у последњем тренутку спречила данас групу Албанаца у намери да онемогући групи расељених Срба, која је дошла у Ђаковицу у цркву на обележавање хришћанског празника Велика Госпојина, да напусте црквену порту.

Између 200 и 300 Албанаца окупило се испред цркве Успење Пресвете Богородице у Ђаковици где је око 70 расељених Срба дошло на обележавање хришћанског празника.

Окупљени Албанци су уз повике “Четници”, “Криминалци” и псовке онемогућили Србе да са три комбија напусте црквену порту и крену пут манастира Високи Дечани.

После доласка полицијског појачања расељеним Србима је, како кажу очевици, успело да уз полицијску пратњу крену супротним улицама ка путу за Високе Дечане где се налази још око 200 расељених ђаковичких Срба, који из безбедносних разлога нису дошли у Ђаковицу.

Неки косовски медији на албанском језику јавили су јуче да се мајке несталих Албанаца из Ђаковице противе да ђаковички Срби дођу данас да обележе црквени празник.

Расељени Срби присуствовали су свечаној литургији у српској православној цркви Успење Пресвете Богородице коју је по благослову епископа Артемија служио игуман манастира Зочиште, отац Стефан.

Ова црква и две куће које су биле у црквеној порти биле су потпуно разрушене и спаљене током мартовског насиља албанских екстремиста 2004. године.

Представник расељених Срба Ђокица Станојевић изјавио је агенцији Бета да је више од 250 Ђаковичана аутобусима дошло до манастира Високи Дечани, али да је из безбедносних разлога на обележавање Велике Госпојине у родну Ђаковицу дошло само њих седамдесетак.

Он је рекао да су расељени Срби данашњи дан посветили обележавању славе у цркви која се обнавља, а да ће наредни пут захтевати да обиђу своја огњишта и да разговарају о томе да се коначно врате у свој град.

—————————————————————————–

Министарство за КиМ осуђује инцидент у Ђаковици

Српско Министарство за Косово и Метохију осудило је данашњи инцидент у Ђаковици уз оцену да такви поступци не доприносе смиривању ситуације, већ провоцирају даље сукобе и нестабилности.

Поводом окупљања Албанаца који су Србима током посете места где је била православна црква довикивали „четници” и „криминалци” и упућивали псовке, министарство је навело да је паушално оцењивање и називање било кога злочинцем, без икаквих доказа, потпуно недопустиво и неприхватљиво.

Албански медији пренели су, дан пред најављену посету Срба Ђаковици, да је противљење посети изразило удружења мајки из Ђаковице којима су током сукоба на Косову нестали синови.

Министарство је саопштило да жали за свим недужним жртвама на Космету и подржава акције на проналажењу несталих и расветљавању њихове судбине, ма које нације и вере они били, као и привођење одговорних за злочине пред лице правде.

Ратни злочинац Хавијер Солана у посети Борису Тадићу

Objavljeno u septembar 3, 2009 od strane dijaspora | Uredi

Ратни злочинац Хавијер Солана у посети Борису Тадићу

Објављено: 13/07/09

Српски народни покрет 1389 позива председника Србије Бориса Тадића да током данашњег разговора са злочинцем Хавијером Соланом постави потање ратних злочина НАТО над грађанима Србије током НАТО агресије из 1999. године. СНП 1389 је јуче упутио писмо председнику Србије у коме се од њега тражи да у разговору са Соланом покрене питање

tadic-i-solana-thumb

НАТО(Соланиних) злочина у Србији.

„Председниче, пре него што се, у разговору са Соланом, дотакнете тема попут сарадње Србије са Хашким трибуналом и уласка наше земље у ЕУ питајте вашег пријатеља ко ће и када одговарати за убиство неколико хиљада наших грађана. Питајте га за убиство Милице Ракић, његове зличине у Алексинцу, Нишу, Мушотишту, за забрањене касетне бомбе и уранијум…

И председниче, одговорите нам да ли би дочекивали са осмехом злочинца Солану да су његове бомбе убиле вашу Машу или Вању?“ – стоји у писму упућеном кабинету председника Србије.

Информативна служба СНП 1389

Вође Демократске странке подржавале НАТО агресију

Објављено: 16/06/09

tadic-thumb

Ове године се навршава четрнаест година прогона Срба из Републике Српске Крајине, а ускоро је 20. јун – Међународни дан избеглица, о којем власти, као и о нама прогнаним Крајишницима, нерадо дају изјаве. Нерадо спомињу и десетогодишњицу НАТО агресије на Србију и Црну Гору, када су евро-државе проузроковале злочине над цивилима: смрт мале Милице Ракић, убијање цивила на Варваринском мосту, бомбардовање болнице у Београду, убијање људи у путничком возу у Грделичкој клисури, итд. А за све то време (да ли су то бирачи заборавили?) вође Демократске странке су, из свег срца, били на страни агресора. И уместо осврта на узроке и последице ових историјских истина, данас обилазе насеља прогнаника и насеља домицилног становништва и обећавају, у име покрета: „ЗА ЕВРОПСКИ ЗЕМУН – БОРИС ТАДИЋ“ магловиту „светлу будућност“, спомињући само неке најаве о комуналном уређењу Плавог Хоризонта и других нових насеља у околини Земуна.

Ни реч не уписују у своје летке, да је ово насеље никло захваљујући енергичном залагању прве посткомунистичке власти у Земуну – 1996. године, кад је на челу општине био др Војислав Шешељ. Да његова одлука није била таква, многе наше породице би још биле у колективном смештају – у некој фабричкој хали, или бисмо се раселили на свих пет континената.

Оно што пише у летку одборничког кандидата Демократске странке, Братислава Јашовића, више је него наивно. Обећава, да поновимо, „светлу будућност“ Плавог Хоризонта – спомињући инфраструктуру, која је већ изграђена, док за њега нико није ни чуо. Управо, у периоду од 2004. до 2008. године, урађен је асфалт на улицама (под руководством општинског менаџера), водоводна мрежа (о трошку грађана), електроинсталације (о трошку грађана), спортски терени, и друго. У ово време, предложен је надлежном органу Града Београда беспрекорни план детаљне регулације насеља Плави Хоризонт, којем ништа не треба додавати, па ни оно што наговештава Братислав Јашовић, желећи да прикаже нешто као своје, а све је било унесено у регулациони план, који је на разматрању (код градских структура) већ четири године.

Нико не зна зашто се одлука о Плану не доноси.

CIJI LI JE COVEK OVAJ JEREMIC – TADIC? Srpski sigurno nije!!

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/politika/glas-javnosti-05-10-2008/manter-jeremic-nam-obecao-euleks

DOK VLADA ZVANIČNO ODBIJA MISIJU EU NA KOSOVU, AMBASADOR SAD TVRDI SUPROTNO

Manter: Jeremić nam obećao Euleks

Slobodan Samardžić: Premijer Cvetković još u avgustu je izjavio da vlada treba da sarađuje u sprovođenju Euleksa i već tada je bilo jasno da postoje kontakti vlade sa SAD .Oliver Ivanović: Vlada ostaje pri stavu da Unmik i Kfor može zameniti samo SB UN. Misiju šalje EU, koju poštujemo i koja je naš cilj, ali ona nema pravo, niti ovlašćenje da jednostrano promeni sastav međunarodne misije na Kosovu

Kakvi bakrači, brodovi drveta i švercovanje raketama pod njihovim palubama! Iranu nije potrebna trgovina sa mafijom i avantura švercovanja raketa pod balvanima drveta nekog broda jer je već odavno uvezla te rakete po poseti njihovog predsednika Moskvi ! Tu se radi, najverovatnije, o nekoj podmetačini!

Objavljeno u septembar 4, 2009 od strane dijaspora | Uredi

Iranu nije potrebna trgovina sa mafijom i avantura švercovanja raketa pod palubom i balvanima drveta nekog broda jer je već odavno uvezla te rakete i to po poseti njihovog predsednika Moskvi ! To nije nikakva javna tajna! Postavlja se pitanje ko i zbog čega i u čijem interesu širi ovakve nebuloze!

Iran je već prije nekoliko godina sebe naoružao sa modernim ruskim rakerama kojima je u stanju celokupnu američku flotu u persijskom zalivu potopiti za nekoliko minuta. Nikakva nije tajna da su Te kratkometne rakete, kojima je načičkana obala Perzijskog zaliva,  male i veoma lako pokretljive a i velike brzine niskog nadmorskog leta da se na njih ne može reagovati u smislu efikasne odbrane. Na njih Amerika nema odgovora! To svojstvo tih raketa koje ili slično njima ima i Amerika je verovatno razlog što Amerika gundja al ne napada Iran već se nada slabljenja vlade iznutra. O tome se može a i moglo moglo pročitati već prije godinu ili čak dve u Glasu Dijaspore! To nije nikakva tajna niti ima Iran potrebe da trguje sa mofijom kad im je predsednik već odavno ugovorio stvar sa ruskom vladom prilikom posete Moskvi. Zbog velike brzine takvih raketa i nemogućnosti reagovanja na njih zbog neposredne blizine, nastoji amerika da se približi Moskvi pa otud i toliko angažovanje i NASTOJANJE DA PO SVAKU CENU IZGRADE SVOJU BAZU U ČEŠKOJ I POLJSKOJ!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

321 Antworten

  1. Dali se neko seća, ko izreče ove reči: „Uzmite batinu, pa svakog, ko se drugom oslovljava prebite“. Taj „junak“ od 2000. je među nama i stalno preti, a mi slabići, ne smemo mu to u lice reći. Još uvek on vitla batinom. Pitajte građane Čačka: Ko je taj? Oni su ga slušali i poslušali. (Govor je prenosio radio „Glas amerike“, krajem tog leta)

  2. Шпигел: Караџић игра покер
    Veröffentlicht am Juni 7, 2010 von dijaspora | Bearbeiten

    Predgovor:

    Mislim da postoje velike šanse da se dokaže umešanost Nemačke pa čak i njena vodeća uloga u razbijanju Jugoslavije.
    Nemački narod će kad tad postaviti pitanje, gde je nestao novac od prodaje oružja kojeg je dobila u miraz Zapadna Nemačka od Istočne Nemačke tada šeste armije sveta po naoružanju! Ogromne su to pare! Narod će pitati kome je prodato oružje i gde je novac koji je u ovoj krizi gde infrastruktura propada a za škole i dečije vrtiće ga nema. Nije nikakva tajna da je oružje prodavano i konvojima vozova voženo preko Madjarske secesionistima Jugoslavije i to pored toga što Nemački ustav zabranjuje izvoz oružja u krizna područja. Jugoslavija je tada bila takvo krizno područje. Nemačka će morati priznati da je ilegalno prodavala oružje Istočne Nemačke gde su verovatno Emirati dobro odrešili kesu za svoju muslimansku braću u Bosni. Ili će morati priznati da je stim novcem, razbijajući Jugoslaviju, financirala svoje ujedinjenje ili umesto toga će morati odkriti ratne profitere koji su sav novac strpali u svoje džepove ostavivši nemački narod praznih ruku. Moraće se Nemačka vlada odlučiti za jednu od te dve varijante, mislim da nije teško pogoditi za koju će se odlučiti. Ratovi nisu prirodna pojava ili prirodna stihija koja nastaje višom silom. Ratovi su proizvod bezskrupoloznih profitera koji idu preko leševa bez okom da trepnu, bez i trunke griže savesti.

    Ratovi se mineciozno pripremaju. Putem intriga i kupljenih medija stvara se atmosfera neizbeznosti rata. Živi primer za takvu politiku korumpiranih političara predstavlja istorijat Sarajeva. Samo nekoliko godina ranije održano je svetsko prvenstvo u apsolutnoj harmoniji svih etničkih i religioznih grupa. To su tako plasirali propagandisti mračnih umova da je to tako bilo zbog Titove batine samo su pri tome zaboravili da se niko ne udaje i ne ženi pod pritiskom a još manje zbog batinjanja. U Sarajevu je bilo trećina mešanih brakova iz različitih etnija odnosno religioznih pripadnosti. U sarajevu je tada živelo po trećina muslimana, srba i hrvata. Narod se nije mrzeo zbog pripadnosti različitim etnijama jer da se mrzio nebi se ženili i udavali ulazeći svesno u mešovite brakove, naprotiv ulazili su u brakove sigurno ne iz mržnje već kao i svugde u svetu pretežno iz ljubavi. Multietničnost je zloupotrebljena od ratnih profitera i berzijanskih insajdera da bi se stvorili konflikti, došlo do rata, dabi trgovci oružja stvorili potražnju za njihovom prokletom robom. Pri tome je EU pogotovo Nemačka širila propagandu da se moraju umešati kako bi spasili Jugoslaviju. Svojim mešanjem u unutrašnje stvari suverene države, članice UN nastalo je čisto etničko Sarajevo u kojem žive u apsolutnoj većini muslimani. Za rezultata svojeg mešanja morala bi EU a i USA a pogotovo Nemačka da snose odgovornost i da isplate odštetu za učinjenu štetu umesto da pokušavaju i dalje da okrivljuju srbe i Srbiju za kojekakve genocide kako bi samo odvratili pažnju od svojih grehova!!! Besmisleno je obtuživati Srbiju za rasizam u kojoj su našle utočište sve etnije i u kojoj živi četrdeset procenata nesrba.Srbija je bila i ostala najmultietničnija republika od bivših republika Jugoslavije. Jugoslavija je planski rušena a Srbija se pri tom optuživala samo zato što je najveća i najjača republika Jugoslavije bila. Plan je bio više nego providan. Trebalo je napikati manje republike protiv najjače pa je pola posla sredjeno. Pri tom se nisu ustručavali ni od naoružavanja fašističkih ekstremista koje su proglašavali za ugroženim „narodom“ pa ih još i stilizovali za većinski deo naroda čija su prava navodno od srba ugrožena. Nažalost sve to u interesu insajdera, poslova, koji su na Volstridu profitirali režirajući krize i ratove!

    Vreme je da se i kriminal globalno iztražuje i goni kako bi se ustanovilo ko financira korumpiranost ovolikih razmera da vodi do ratova i nestanka država sa geografskih karti sveta pa sve do postavljanja lažnih sudova koji bi nemoralu dali izgled pravednosti.

    Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore.
    Шпигел: Караџић игра покер

    БОН – Немачка влада ће морати да преда Хашком трибуналу документа за која бивши лидер босанских Срба, хашки оптуженик Радован Караџић сматра да ће доказати да је Запад радио на распаду Југославије, пише данас немачки лист „Шпигел” у тексту под насловом „Караџић игра покер”.

    Караџић тражи да немачка влада Трибуналу преда осам категорија докумената, наводи „Шпигел”, прецизирајући да је реч о извештајима, меморандумима, преписци и извештајима немачке обавештајне службе о испорукама оружја у БиХ, пре свега у Сребреницу 1995. године, пренео је радио Дојче веле.

    „Тражени папири требало би да докажу да рат у Босни од 1992. до 1995. ни у ком слуцају није иницирао Караџић како би отерао тамошње муслимане, већ да је Запад радио на распаду Југославије”, известио је дневник.

    „Тако Берлин треба да преда сва документа о сусрету представника немачке владе с вођама босанских Срба, муслимана и Хрвата, као и папире о немачким испорукама оружја Босни и деловању немачке обавештајне службе БНД у региону”, пише у чланку.

    Подсећајући да су слична документа тражена и од Француске, Хрватске и Ирана, „Шпигел” оцењује да Караџић, који тврди да су муслимани из Сребренице наоружавани, покушава да добије на времену како би пресуда била изречена што касније.
    Танјуг
    [објављено: 07/06/2010]
    stampanje posalji prijatelju

    пошаљите коментар | погледајте коментаре (9)

  3. Zbog totalne nebrige vlade Srbije o Srbima u Hrvatskoj dolazi do nestajanja našeg naroda iz ove zemlje prvog suseda .Točno mladi Srbi se redom u Hrvatskoj izjašnjavaju Hrvatima i ne samo to nego i katolicima , oni koji se još malo bore kažu da ne vjeruju u Boga samo da bi zaštitili sebe i da nebi morali stati na katoličku stranu . Pritisak je strašan od državnih institucija , vrtića , škola , policije preko prijatelja i prijateljica svi vrše pritisak i mladi čovjek jednostavno pukne ili popusti i počinje se sramiti svojih roditelja svojeg imena i prezimena . Pa brže bolje u katoličku crkvu na pokrštavanje a poslije toga od istih tih bivših Srba najveće pljuvanje po svojima kako bi se dodvorili prijateljima tužno i jadno a SRBIJA ŠUTI .Srbi u Hrvatskoj i Krajini žive bez vode , ceste i struje u 21 veku. U bivšoj Republici Srpskoj Krajini u kojoj je rođen svjetski naučnik Srbin sin pravoslavnog paroha, Nikola Tesla koji je struju podario čitavom svetu a zlikovci je zabraniše za njegov narod u Hrvatskoj u 21 veku .Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i oko 150 ooo Jugoslovena od njih oko 80 % Srbi i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori.Da ne govorimo da je Baranja samo dio Vojvodine koju je Josip Tito Broz oteo od Srbije za svoje Hrvate kao i Međumurje što je oteo Mađarima a Istru i Dalmaciju Italijanima .Deo Srpskog Banata poklonio Rumunjima. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se ne smije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu ali kad tad izboriti se moramo i na naš teritorij vratiti naše stanovništvo .
    Danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika i rađaju 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje nego što ih umire a Srba oko 35.000 pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba Srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj mita o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve Srpske krajeve Srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja Srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju Srbija može spriječiti secesiju Srpskog Vojvodstva.Ukratko Srbija mora ekonomski ojačati a najveći dio novca izdvajati za poboljšanje nataliteta , osnovati Srpski fond koji će voditi Srpska pravoslavna crkva , tražiti da u njega uplaćuje i naša dijaspora širom sveta .Pokrenuti veliku obnovu u Srbiji se godišnje treba rađati 100 000 beba u Srpskoj minimalno 20 000 . U Hrvatskoj treba tražiti povratak na plan Z-4 od međunarodne zajednice jer inače se Srbi nikad neće moći vratiti u svoje kuće i stanove .Preko crkve treba pomagati Srbe u Krajini naročito Podunavlje , Vukovar , Ilok, Beli Manastir i Osek .A u Dalmaciji na prostoru između Zadra i Šibenika pa prema granici s Bosnom . Kao i Albanci grupirati se i odrediti centar recimo Srbi iz Dalmacije ,Senja ,Zadra , Splita itd . pomalo grupirati u Šibenik .U BH federaciji uložiti sve napore i ojačati Drvar , Grahovo , Glamoč i veliki trud uložiti da bude Srpska većina u Bosanskom Petrovcu .Isto tako ojačati Brčko sa više mladih višečlanih porodica i ne dozvoliti presecanje Srpske na dva dela . Hercegovina izumire a gradimo veliki Bogomolje to je lepo ali treba nam narod , znači još jedan bitan kraj koji treba ojačati . U Srbiji treba ojačati Suboticu , Sentu , Kanjižu itd . i Rašku oblast u užoj Srbiji .Izbjeglice treba naseljavati tamo gdje nam nedostaje stanovništva a ne u mjestima u kojima su Srbi i tako preko 85 % .Znači ako si rodoljub, Srbin, Srpkinja prihvatite se ljubavi i natalitetom pobjedimo neprijatelje Srbije i Srpskog naroda .

  4. Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

  5. Догађаји се дневно мењају па треба бити обазрив. Криза, посебно у зони евра, узбуркала је јесен 2011. до усијања, да је после састанка у Бриселу, крајем октобра, уследио и састанак групе Г-20 , почетком новембра у Кану, која је била шокирана предлогом грчког премијера Јоргоса Папандреуа да референдумом упита грчки народ за мишљење о спасилачком програму, за који је лично пристао у Бриселу. Избила је општа свађа у грчкој владајућој странци, а и гневно реаговање Ангеле Меркел и Николе Саркозија, због најављених негативних токова од стране Еу и ММФ-а, на оно што је долазило из Грчке.
    Изнервирани тандем Меркел-Саркози позвали су грка у Кан да би му саопштили да може рачунати да ће Грчка испасти из зоне евра, и ЕУ, да би му потом издиктирали текст евентуалног референдумског питања и одредили датум могућег плебисцита. Меркелова је том приликом изјавила да Грчка неће добити ни евро помоћи, док ЕУ не буде сигурна у грчке планове. По повратку грка у Атину и после смутне седнице кабинета најавио је потез реформске консултације и одустати од најављеног референдума. Тако је дошло до преокрета па је грчки премијер позвао опозицију на разговоре о формирању прелазне владе очекујући да ће постићи договор око „спасилачког плана зоне евра“. Тако је Папандреуова влада преживела гласање, премијер је одбацио могућност превремених избора и указао на спремност за формирање владе националног јединства. На крају је то и прихваћено, али нову владу у Грчкој неће формирати Јоргос Папандреу – очекује се разрешење.
    Италија, коју већ дуже време дрма дужничка криза, слична грчкој, којој је у Кану предложен „спасилачки план“, али је Белускони одбио помоћ и прихватио назор ММФ-а. Тако је после самита у Кану ММФ добио важну улогу арбитра у европској кризи, па је Кристин Лагард, извршна директорка ММФ-а изјавила „да је охрабрена подршком лидера Г-20 у три домена: обезбеђењу да ММФ има довољно новца да помогне, изградњи новог механизма за помоћ земљама суоченим са системским потресима и јачању надзора ММФ-а“. За сада се још не зна са колико ће средстава бити повећан спасилачки фонд ММФ углавном од стране великих економија у развоју попут Кине.
    У исто време из Пекинга стижу поруке „да кинески народ има јасну поруку својој влади: и не размишља да спасава Европу. Уочи самита Г-20 у Француској, десетине хиљада обичних Кинеза је преко интернета пренело своју љутњу захтевајући од својих лидера да прво реше проблем Кине, па тек онда да спасавају Европу.
    Треба се сетити времена када је ЕУ увела заједничку валуту у један број својих чланица и како је настала такозвана евро зона, да је у то време дошло и до наглог потискивања долара на многим берзама, а посебно су велике нафтне компаније прихватиле евро као обрачунску валуту уместо долара. Тај се сукоб од тада прати. Дуго је требало долару да се опорави од овог удара, тако да се може схватити, да је лихварски запад покушао да у глобализацији наступи са две обрачунске валуте, и да ће тако свет држати под својом контролом. Сада се могу чути и гласови да постоји идеја и треће обрачунске (светске) валуте будућности, још се само не може са сигурношћу рећи чија ће то валута бити, али се може назрети да се до тога неће дуго чекати. Због тога је велики знак питања како ће се кинеска економија будућности определити, због тога ће се на кинеске одлуке попричекати.
    На самиту у Кану није остало незапажено да је Обама овом приликом био у споредној улози – може се рећи као посматрач сопствене, а и агоније својих пријатеља, где је делио савете, али су други констатовали како је „мало чудно да земља чији је кредитни рејтинг управо смањен – остатак света саветује како да среди своју финансијску кризу“. Како је објавио стални дописник Политике из Кана: „амерички савети нису помоћ ЕУ, него су и резултат сопствених интереса, и економских и политичких. Обама је у Кану тачно годину дана уочи поновног изласка пред бираче, у настојању да освоји други мандат“. Због тога Обама и чланови његовог тима дају супротне и противречне изјаве: једнима изражавају пуно поверење да ће Европа успети да сама реши проблем, да за то поседује ресусрсе и знање, док се у другима, њени лидери позивају да не оклевају, јер њихово нејединство плаши свет. Тако, да сем савета Америка не нуди ништа друго – првенствено због сопствених проблема у коју је доведена. Ни једном речи нису помињана своја новчана средства за допринос европској стабилизационом фонду. Тако је не само створен, него је и фактичи маргинализованој Америци, на важном светском форуму, али је то покушао да ублажи Џеј Карин, Обамин потпарол који је поручио да „Америка остаје утицајна због своје улоге у светској економији“. „Ја не бих умањивао вредност искуства које поседујемо, оно Европљанима може да буде веома корисно.“
    У садашњој ситуацији Сједињеним Америчким Државама би одговарало да се у ЕУ постигне концезус у решавању дужничке кризе, али је то за мало веровати, јер Еу, углавном, се инсистира на смањењу потрошње и „стезању каиша“, а не на повећаном трошењу који би довео до новог задуживања. Сада, амерички председник не може више да буде заговорник стратегије владиних стумулација, јер је најновији пакет од око 470 милијарди долара намењен смањењу незапослености, а тешко може да убеди и добије подршку Конгреса.
    Запажени су коментари који долазе из Прага, где чешки шеф дипломатије Карел Шванцеберг, познат по „народском“ изражавању, ових дана изазвао је дипломатски скандал изјавама о италијанском премијеру Силвију Берлусконију за кога је рекао да је своју земљу довео у тешку кризу, али му је искрено признао да му је „завидео на љубавним авантурама“.
    У даљој својој изјави чешки дипломата је устврдио да земље као што су Грчка и Португал нису ни смеле бити примљене у еврозону, а за Италију је рекао да је та земља „тада изгледала боље“. Одмах после ове изјаве италијанки амбасадор у Прагу затражио је пријем код министра, који га је одмах примио, па су у познатом дипломатском разговору превазиђени ови проблчеми.
    Ови догађаји, који потресају свет и Европу, изазивају повећани народни бунт на многим местима, па је рано да се доносе закључак, пре него се смири узбуркана ситуација, изазвана дужничком кризом. Чекају се решења главних играча.
    Где је танко ту пуца, одавно је човек схватио ову појаву, и тако ће се дужничка криза, посебно у усложеним друштвима, кретати кроз оболелу цивилизацију да би се на неком месту догодио прасак, али није искључено да се и тамо, где се није очекивало, догоди прави лом. Расплет, за сада у Грчкој и Италији, решен је по плану „владајућег“ центра – биће замењен врх власти, а очекују се и велике смене на наредним изборима. Покушаће да потраже излаз у „стезању каиша“, да се криза прелије на сиромашне и, очува стечено богатство, и утицај, крупног капитала. У тој игри коцкара, кладионичара, разног пробисвета и лопова, чија је игра у пуном замаху, а која је и довела до ове депресије, гура свет у сукобе и ратове. Тако се јављају плаћеничке институције које ће у овом смутном и неизвесном кретању развоја, уносити своје „историјске истине“ како би нам испрали, и онако доста шупље и неразвијене мозгове, који се олако одлучују, само да би се нешто променило, и на превару, довели на политичку сцену људи којима је лично ближе него заједничко, без морала, брљивце и велике причалице, хазардере и глумце, који ће маси понудити оно што она очекује, али јој то никада неће дозволити да она и оствари. Брзо се такви људи удружују с њима сличним, па тако светом овладаше они који нам никада нису обезбедили оно што смо очекивали. Они служе ужој владајућој касти, која програмира будућност, о којој се мало може дознати, јер је све увијено у фолију тајни. Како се то догађало и у прошлости – наставило је то и у садашњости.
    Кризни периоди, као што је садашњи, не само дужничка криза, већ и криза односа у свим сегментима људског друштва, биће разрешена само крупним ломовима који следе, као што се то догодило после задња два Светска рата. У овом случају класичног светског рата неће бити, али ће се догодити нешто слично као и код поменутих ратова, на њиховом крају 1918. и 1945. када су се „распадала“ многа крупна друштва – губитници у сукобу, настајала нова победничка која су мењала слику света. То се може очекивати као реприза прошлости.
    И овај период није и неће бити без звецкања оружјем, насиља и оружаних препада, које прати процес развоја дубоко подељених друштава, са веома различитим гледањима на будућност. Период „хладног рата“ и после њега, изнедрио је на светској сцени удружену Западну алијансу, која је понизила један број земаља, и наметнула им свој глобални пројект, коме је дошао крај, али, још увек настоји да се одржи. Није немогуће да се тај „мехур“ распрсне и, поједини крупни играчи, крену другим стазама куда их воде интереси у будућност.
    Јевреји у Израелу не могу рачунати на садашњег „богатог“ заштитника вечито у будућности, јер и он неће то више радити на своју штету. Али, како је то „атомска сила“, коју је опремио заштитник, представља нову светску опасност, јер се све више доказује да су веродостојне информације да Техеран ради на развоју нуклеарног оружја, покушава приволети Русија и Кина да се сагласе о увођењу снакција Ирану, што ове две земље неће то прихватити.
    У Сједињеним Америчким Државама буја гнев бирача, јер већина не верује ни да Барак Обама нити неки од његових републикабаца могу зауставити неповољне токове и спрече колапс земље. Занимљиво је писање и реаговање мас-медија у САД, па се углавном све своди да „сви“ лажу. Крупан капитал се углавном плаши садашње америчке дефанзиве и могућности да им се испостави велики рачун, који морају платити да би се држава спасила. Будућност, на тим просторима, још увек, је у рукама оних снага које владају јавним информацијама и креирају јавно мњење, али то и не мора да важи за спољни свет, који губи поверење у празну причу.
    Један део чланица ЕУ гради започету будућност са Русијом, али се то не може у будуће одвијати без уступака. Вест: „Руски председник Дмитриј Медведев и немачка канцеларка Ангела Меркел пустили су у Лубмину, 250 километара северно од Берлика, у рад цевовод ‚Северни ток‘ којим ће ка западу Европе потећи нове количине руског гаса“. Овој свечаности су били присутни холандски премијер Марк Русте, француски колега Франсоа Фијон, као и европски комесар за енергетику Гинтер Итингер – симболично, заједничком одвртању вентила „Северног тока“ пуштајући прве количине гаса ка западу. Иза овога на званичном пријему на врху, у дворцу „Белви“ руски председник Медведев се заложио за потпуно укидање виза између његове земље и Европске уније. Раније су такве могућности разматране у сусретима са канцерарком Меркел, наводећи да је после усаглашавања карте пута могуће укидање виза, јер једино у том случају могуће је говорити о „јединственој Европи и партнерству у пуном смислу те речи“.
    У оваквом стању односа и процесима у свету, српски умови морају тражити коначно решење свог питања, не уступајући пред силом, јер су све силе рањиве, и тражити своје историјско место које му припада, поштујући и туђа права, само онолико колико и своја. А то значи, да један део такозване међународне заједнице мора променити свој однос према србима, јер су до сада увек радили, и раде, на штету Срба, помажући другој страни да оствари и оно што јој не припада, стварајући независну шиптарску државу на српским просторима, угрожавајући права вишевековног народа, који је већ дуго присиљен да те просторе мора напустити. Ако се то историјски не отклони одмах, остаје у будућности стални извор сукоба. У овом случају ЕУ и САД не могу имати исти аршин, јер су и њихови интереси на овим просторима различити – због којих су у прошлости и међусобно ратовали. Па како да им верујемо да су те интересе усагласили – то само може веровати онај који им служи.

  6. ***

    Градити срећу на туђој несрећи, не само да је подло и злочин, већ преставља врхунац подлости. И управо сада, када су „силе“ НАТО-а рачунале да, „после победе“ поберу плодове свог злочина, у Либији долази до хаоса, а свет обилазе стравичне слике, беде, коју су тој земљи, као и свуда у свету, донеле НАТО бомбе, посебно оне америчке, због којих би се Америка морала постидети. Они, који су ову агресију планирали, финансирали и да им НАТО плаћеници обаве тај крвави посао, имали су јасну рачуницу. Улажући 300 милијона долара очекују да на тој несрећи зараде 300 милијарди, експлоатишући либијску нафту, улажући свој капитал да би се отклониле последице рата, док ће либијски народ и даље остати сиромашан, јер неће располагати ресурсима своје земље. За наредни период, који ће се протегнути у овом веку, још једно подручје пустоши, после Балкана, Авганистана,Ирака и многих других ту је и Либија.
    Али, мрачни облаци прете глобалној економији, па је свет на прагу изгубљене деценије, неизвесности, у олуји вртложног финансијског кошмара, који за собом носи слом глобалне тражње, а то је неминовни пад привредне активности, када ће се многе, крупне, фирме зауставити, да се могуће никада више не појаве на тржишту. „Од избијања глобалне финансијске кризе на америчком хипотекарном тржишту 2007. презадужени, потрошачки настројен Запад драматрично је изгубио улогу предводника привредног и финансијског развоја“ – тако извештавају аналитичари. „Пре четири године светски јавни дуг износио је 23.000 милијарди долара, 2010. достигао 34.000 мијарде, док ће 2015. достићи 48.000 милијарди“, наводи Асвар Прасад, професор на Корнел унивезитету и високи сарадник Бруконгс института.
    „Збирни дуг развијених економија 2007. износио је 19.000 милијарди долара, 2010. достигао 29.000 милијарди, док ће 2015. износити 42.000 милијарди долара…Амерички допринос расту светског дуга износио је 35%, преноси ‚Фајненшел тајмс‘, ММФ данас процењује да ће кредитно ослобађање САД идсуће године остварити привреднираст од само 1,8%, уз незапосленост од око девет осто и највеће социјалне разлике од Другог светског рата“.
    Већ је познато да је поверење становништва Запада у политичке институције у веома великом паду, док је грађћанска непослушност у порасту, како наводе истраживачке институције.
    Истовремено, Европска унија у 2012. очекује привредни раст од 0.5% и рекодну незапосленост од око 10% – саопштила је Европска комисија.
    Посебно дужничка криза дрма ободне државе евро зоне и највећа је од оснивања, а европски банкари још увек прикривају размере последица својих инвестиција на америчком хипотекарном тржишту од пре 2007. године. За сада је познато да 16 водећих европских банака држу око 386 милијарди долара у сумњивим хартијама од вредности на међународном тржишту, верујем да се покушава подвалама и сумњивим прометом да се одрже на светском монетарном тржишту. Велико је питање када ће тих 16 држава, посебно немачких, француских и брутанских банака наплатити та спорна потраживања.
    Глобалисти су још увек убеђени да ће се добити битка за повратак и глобалног поверења – што би та терапија била и врло мучна – могуће да се и не оствари.
    На другој страни стижу вести да је Русија спремнија за други талас кризе, захваљујући економском рзвоју у овој години и лакше ће превазићи други талас глобалне кризе, преноси Танјуг.
    „Постоје различите прогнозе, али ситуација је, у целини гледано, у Русији чак нешто боља него у многим европским земљама, зато што смо у пркос потешкоћама у претходном периоду обезбедили солидан раст бруто димаћег производа, који ће ове године бити у оквирима 4-4,5 осто“, рекао је руски председник Медведев, а пењноси агенција РИА Новости.
    Руски председник је истакао да је претходна година, упркос економској кризи, у земљи опадала инфлација. У 2011. ће износити око 7%, што ће бити њен најнижи ниво у историји савремене Русије. Сада се Русија налази на једном солидном месту у вези према спољнем дугу и он износисвега 13%, док је у другим земљама и до 100% према БДП земље, па се истиче и знатно смањивање стопе незапослености и приходе који су на преткризном нивоу.Тако по речима председника Медведева, Русија ће бити заштићена од међународних проблема уколико обезбеди одржист, ма да је стопроцентна сигурност нереална.

  7. Недавно је са задовољством објављено да је америчка глобална корпорација за истраживање рудних богастава „Аврупа минерале“ почела бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана, а почетком фебруара 2010. почели суистраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк, а бакар истражују у Режњу“, како то у свом чланку навоти Слободан Кљакић, објављено у недељном издању Политике (13.11.11.).
    Ево и разлога због којег је Америка ратовала на Балкану и окупирала део српске територије, под монтираним и крајње безобразним и измишљеним разлозима. Због тога су и на брзину, са својим европским глобалистима признали „независно“ шиптарско Косово.
    Подаци, наведени у чланку јасно показују и који су то разлози да, варвари Европе у прошлости, и сада, ратују за ове просторе. Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора – седам стратешких руда чија се налазишта налазе на Космету и, то се процењује на 1.000 милијарди долара – што привлачи незасити капитализам и мобилише псе рата.
    „У јулу ове године ‚Волстрит џорнал‘ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара“ – наводи Кљакић.
    Министарство енергетике Републике Србије је проценило 2009. године да је вредност имовине државе Србије у сектору електропривреде отето на Космету у вредности 1,5 милијарда долара, а када би се то прерачунало, узимајући у обзир перспективни износ који би се добио експлоатацијом, прелази 100 милијарди евра. Али садашње време освајача, коме за сада нико не може стати на пут, може бити и пролазно, па се не треба ни чудити што ће се Срби супроставити свакој сили, која им отима богатство на њиховој територији. Слушајући људе који су из српских редова учинили све да агресор на превару окупира Космет, како становништву Србије нуде нове капитуланске идеје и још увек, ма да су за њих одавно изречене осуде, има људи који им верују и служе.
    Кљакић у наставку свог чланка наводи: „Када у априлу 2007. на страницама ‚Политике‘ објави текст под насловом Ќосметски ћуп злата‘ позвао сам се на тврдње недавно преминулог др Михаила Станишића о рудним богатствима Космета. Помињао је злато, нафту и изворе воде, тврдио да су та богатства одвајкада скривени узрок надметања за косметски простор, да постоје и писани трагови о том користољубљу, забележени у плановима преотимања тамошњег блага. Зато је радо цитирао запис византијског историчара Христовула из прве половине 15. века: ипак, није било само то (потчињавање срба), него су га и турски султани покретали (против Србије) пошто су открили изванредна својства, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, која рађа све могуће плодове и све богато даје…
    Али најважније је оно у чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро, избија такорећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од оног у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена“.
    Према речима др Станишића, који је имао поуздана обавештења с разних страна света, само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. „Том податку, због кога смо пре више од четири године обојица наилазили и на подсмехе, полако се приближавамо вредности коју је проценио ‚Волстрит џорнал‘ – наводи Кљакић са многим примерима и подацима, да би при крају чланка навео пример да је „Флора Саундерс још 30 јула 1998. објавила текст под насловом ‚Косово: рат је око рудника‘ и указала на чињеницу да стручно металуршке и сличне публикације обавештавају уске кругове из света финансија и бизниса о тамошњим великим природним богаствима Закључила је да ће ‚Трпчу‘ контролисати онај ко оружано победи на Косову, а НАТО доминација на терену би ставила америчке корпорације у најповољнији положај“.
    Све, што је Кљакић навео у свом документованом чланку, није узбудило, нити ће узбудити, оне који су позвани да спрече овако нешто да се у свету не догоди, а управо, те институције покривају, и оправдавају ово насиље. За УН је то сасвим нормално да, под лажним и монтираним изговором, унапред испланираним циљевима рата, једној од чланица (оснивача) УН омогућава да се доносе резолуције и заводи блокада, а када је НАТО, без одобрења СБ напао СРЈ и бомбардовао више од два месеца, свет, а посебно Ораганизација Уједињених Нација остала је неактивна, да би се умешала по престанку бомбардовања и сада, великодушно доноси резолуције које су уствари наставак тог рата, да би омогућили, посебно Сједињеним Америчким Државана, да окупирају Космет и заведу окупациону власт, и омогуће да се насилно исели неалбанско становништво с већег дела Космета, преда власт косовским Шиптарима и призна „независна држава“ – тако да су институције УН и највећи кривци за оно што се догодило, а сада се открива и због чега се све то догађало. Сада нам постаје јасно ко је тренутно на планети „надсила“ којој је сваки злочин занемарен, али се зато жртва проглашава кривцем и кажњава. Умни људи се питају има ли томе краја?
    Што се тиче водећих држава у ЕУ (Немачка, Француска, Британија) и у исто време главне снаге НАТО-а, у спрези са САД, животно су заинтересоване да се на Космету реши онако како је глобални план будућег развоја – глобалистичког друштва – одредио и све ће учинити да се од тога не одступи, јер у томе гледају искључиво само свој интерес. Уколико би се Србија и Срби енергично супроставили овим, по Србе неповољним плановима, није искључена ни примена силе, поред свега онога што је тај део европских држава учинио да Србија и Срби на Балкану буду осиромашени, и потпуно разоружани, да се не могу бранити. За историју, ово је један заиста мрачан период, гори од свих оних из прошлости. Како сам раније наводио, а и други су о томе писали, за Србију и Српски народ ово је Трећи светски рат који још није завршен. За будуће крвопролиће између срба и шиптара неће бити они кривци – кривац је онај ко их је довео у ову ситуацију која се неће, а ни под овим условима, не може решити повољно за народе који су упућени да живе на овим просторима, јер постоји „дошљак“ чији су апетити веома велики и не бира средства да их реализује. Токо се балканска драма продужи и траје, упоредо са авганистанском, ирачком, а сада и либијском, где разни пробисвети налазе извор свог богатства.

    ***

    Србија некада и сада није се много у суштини променила, само је нова технологија омогућила да се примене разне методе, најчешће у преварама, и лажним илузијама које, посебно у предизборној години примењује политика. Тешко малом човеку који учи из мас-медија и тражи спасење, по њиховом рецепту. У шуми многих душебрижника, који су запосели инстуције привреде, политрике, и разних других „демократских“ организација, без јасне перспективе, које су нам, само пре пар година, слично обећавали, нудећи нам благостање, које се догодило само њима, а не и онима којима су то нудили.
    У неком времену, када није било ни радија, а камоли телевизије, са ретким примерцима разноразне штампе, која се у то врме размахала, а случајно и у врме велике економске кризе Тридесетих година прошлог века, прваци многих политичких странака су обилазили вашаре, пијаце, села, јер се тамо налазило бирачко тело. Тада се могао, редовно, срести ондашњи посланик Среза космајског, који, са „шајкачом; на глави, торбицом од козје кострети, шареном и привлачном, на остарелим плећима и на остарелом сивцу коњу улази у Сопот, а био је то понедељак, када је у том насељу пијачан дан. Дојаше он до „паркинг простора“, где су се паркирала кола са сточном вучом, а где је постојао и уређен простор да се привеже коњ, а јахач крене међу људе. Иде Алекса, а за њим група беспослених, срета људе, који су га одавно упозтнали, здрави се и тапше их по рамену. Кратко се задржи па иде даље.
    Кад се и пијаца плако празни, а незадовољан сељак враћа кући оно што је дотерао да прода, али купаца нема, Алекса дреши свог коња, води га за собом, спреман да и он крене пут свога села. Многи су тада кренули да се њему обрате и замоле га да им по нешто реши, а он ће рећи:
    – Напиште то на цедуљу па ми дајте.
    Прилазе људи са папирићем у руци, а Алекса појахује коња, спреман да крене. Пригне се мало па прихвати папирћ и ставља га за своју шајкачу. После краћег времена а шајкача окићена као сврачије гнездо. Када је завршио са пријемом креће свог коња ка Ђуринцима. Отпоздравља онима који очекују да им разреши животни проблем, десном руком скида шајкачу и њоме махне, а по неки папирић испаде и остаде на турекој калдрми, а Алекса се изгуби иза оштре окуке пута.
    Данас, се не носе шајкаче, а ни шешири немају карактеристичну траку иза које би се евентуарло закачила цедуља, али, нема ни потребе.Политичар сад великодушно дели визит карте на коме је његово „величанствено“ име, са безбројним бројевима телефона, што на послу, што код куће, а ту је и неизоставни податак његовог И-мела.
    Касније, људи који су дуго носили у свом џепу такву визит-карту жале се да га никада нису могли контактирати, тако да су, како у прошлости, тако и данас обманути, а и понижени од разних савремених политиканата.
    Порука бирачима била би: Не слушј га шта говори и шта обећава, будно прати шта он ради и какви су му резултати, не подржавај рушитеље већ ствараоце и градитеље, али увек имај власти став према животу, којег сам мораш изабрати, нико ти неће помоћи, ако ти то сам себи не учиниш и не оклевај.
    Многи покушавају да нам саветима и „својим“ идејама „помогну“, у овом периоду, дуготрајне кризе која је захватила планету. Најављује се „економска олуја“.

  8. “Само пре два месеца владало је уверење, о могућем развоју у наредној години 4-4,5%, сада процене са свих страна гласе око 1,5%, па ће пад економске активности са собом носити, као последицу, и пад запослености, и то код постојеће високе незапослености у Србији. Они који буду радили добиће све мање новца, и то ће бити посебно изражено у приватном сектору.
    Многи страхују да се због повећања обима ненаплативих зајмова то из привреде не прелије у банкарски сектор, јер има појаве да сваки пети привредник касни са отплатом кредита. „Неке банке ће имати проблеме. Можда ће се због мука у којем су се нашле њихове матице, морати да се повуку или ће доћи до спајања неких финансијски кућа. У сваком случају, то ће се углавном огледати кроз смањење добити, и да ће их задесити банкарско проклетство, јер ће имати пара, а неће имати коме да их продају, јер ће неликвиднсот привреде бити још већа“ – тврди Љубодраг Савић и додаје, да је врло тешко прогнозирати било шта у кризним ситуацијама, али да је врло извесно да је Србија ушла у дубоку кризу још од 2008. године.
    Да су кретања рђава сматра и Владимир Глигоров, професор на Бечком институту за међународне економске студије, па додаје: „Стварна су три проблема. Прво, то што ништа није учињено у последње три године да се реформише јавни сектор и да се створе бољи услови привређивања и посебно запошљавања. Друго, што се никакве реформе не предвиђају до избора, а ако могу да закључим из програма које нуде различите партије ни после. Трећи, већи фискални дефицит финансира се веома скупим кредитима, што је веома неповољно и може, уз знатан страни дуг, да значи да у неком часу неће више моћи да се одржи финасијска стабилност“ – видно је забринут Глигоров.
    Као што се види из предњих изјава, да се ова 2011. завршава веома неповољно и тако се улази у наредну изборну годину, што ће новој гарнитури власти знатно отежати „нови почетак“, када се ни стари није срећно завршио. Значи, ако се не направи знатан корак напред, Србија ће наставити привредну и политичу агонију и у наредној декади, када ће одлазећи људи бити још у већем сиромаштву, па не само да ће мо изумирати, како је напред речено, већ нећемо обезбедити квалитетан наследни кадар, тако да ће мо као обогаљено друштво осати на најнижим лествицама сиромаштва и беде, што се неће одности на оне који су до сада одлучивали о нашеим животима, одлучују и сад, а ако се овако настиви, одлучиваће њихови наследници и у будућности – слуга ће репродуковати слугу и пониженог човека. Да нам се то не догоди, као друштво, морамо се организаво супроставити негативним кретањима, наука и струка морају преузети главна тежишта будућег процеса и како би се ослободили туторства и туђих савета шта и како треба да радити у сопственој земљи. Будући пројекти и планове будућности, морају носити стручни и мање алави појединци, ослобођени политиких стега и разних пројеката који вуку назад, а њих није мало.

    ***

    Да би се повезао континуитет светских збивања и да би се за будућност оставили веродостојни подаци, потребно је објаснити где су корени зла које савремено човечанство трпи и ко су носиоци тога. И други пишу које су то снаге узбуркале свет, довели до кризе, а даљу процеси могу бити и кобни по човека.
    Тако, „рат у Либији – како га је доживео појединац открива нам да су Одлука о рату против Либије донете пре 10 година, и то није имало никакве везе са недавним догађајима, са „арапским пролећем“. Одмах после догађаја 11. септембра, буквално 4 дана после тога, на састанку у Кемп-Дејвиду, Бушова администрација је одлучила да нападне 7 земаља, једну за другом: Авганистан, Ирак, и као последњу – Иран. Те детаље је својевремено објавио Вилијам Кларк, бивши главнокомандујући НАТО-а, који је био против тог плана.
    Свих година које су уследиле Либијци су се трудили да воде преговоре, да нађу заједнички језик са Вашингтоном, мислећи да ће тако избећи рат. Међутим, то је са њихове стране било погрешно, јер је оно најважније што су САД желеле било – да се утврде у Либији, да формирају у њој своју војну базу, како би затим могле да се шире по читавој Африци. Колико год се Гадафи трудио он није постигао никакав резултат. Само се сетите – 2003. године, одмах после пада Багдада, на Либију је направљен врло јак притисак. Тада је Гадафи одлучио да земљу учини отворенијом, те је ступио у преговоре са Вашингтоном, прихватио је њихове економске услове и тако уклонио напрегнутост која је дотле постојала у њиховим односима. Међутим, САД су наставиле да се припремају да истовремено нападну две земље: Либију и Сирију. Истина – положај Сирије је био другачији, она је имала међународне споразуме који су Сиријцима дозвољавали да се заштите. Шта се у ствари десило?“
    Вашингтон се обратио Француској и Великој Британији тражећи од њих да у војним дејствима против Либије оне воде, јер Обама није могао да у очима америчке јавности оправда нови рат […].
    „А у Либији: Гадафи је имао подршку највећег дела становништва. Био сам са много људи, који су по традицији представљали опозицију Гадафију, али су се због осећања патриотизма придружили Гадафију у његовој борби против агресије НАТО. 1. јула је у Триполију одржан величанствен скуп. Триполи је град са укупно 1,5 милион становника, а на скупу је било 1,7 милион људи. Значило је да су људи дошли са свих страна како би продемонстрирали своју подршку борби против НАТО-а… „О раду страних новинара у Либији могу да кажем само једно: сви су заједнички лагали. То су били новинари великих канала – BBC, СNN, France-24, France-TV(Ал-Џазире у то време није било, нису јој дозволили). Обично, када би телевизијска група добила акредитацију – то је увек било двоје: новинар и сниматељ, а овамо их је долазило по троје, четворо, понекад и по седам људи, и видело се да то нису новинари, јер су се појављивали људи са набилдованим мишићима, и по њиховом изгледу је могло да се схвати да су то добро истренирана војна лица, мада су имали акредитацију штампе… Видео сам како фабрикују лаж. У либијској влади су се водиле оштре дискусије о томе – шта да се ради са тим људима. Неки, на пример Ј.Шакир, познати либијски новинар, говорио је да их треба прогнати. Али Сејф ал-Ислам Кадафи је сматрао да, ако се сва та публика избаци напоље, кроз врата, о ономе што се у Либији дешава ће уопште престати да се говори, и уколико се то деси – једноставно ће све у земљи да буде уништено… France-24,званични канал француске владе, потписао је уговор са комитетом из Бенгазија о томе да ће му помагати у раду са масмедијима и у обезбеђењу међународних веза за побуњенике. Односно, француски новинари су тврдили да дају објективне информације, а у ствари су подржавали буну. Новинарима тог ТВ-канала је било дозвољено да се појављују свуда, они су се аутомобилима одвозили у места која су управо бомбардована, ишли су у различите делове Триполија, а на крају је утврђено: кад год би се ти новинари појављивали у било ком делу града, на пример, да би погледали ову или ону државну зграду – 15 минута после њиховог одласка почињало је бомбардовање управо те зграде. То јест – „новинари“ су служили као лица за навођење… Сви знају да се НАТО бави свим оним, чиме се бави и Израел – убиствима појединих руководилаца, убиствима њихових породица. Ако не могу да убију руководиоца, они врше њихово заплашивање тако што им убијају жене и децу. Један од високих либијских војних руководилаца је имао породично славље, на које је позвано и неколико новинара. Не зна се ко тачно, али је један од њих спустио кофер-GPSу дечју собу. Када је ноћу авијација НАТО-а бомбардовала ту кућу – бомбе су падале право у дечје собе, и сва су деца убијена…“
    „Сада се види да се те исте методе, и та иста пропаганда, врте на спутњичким каналима, овога пута – против Сирије. Сада Ал-Џазира монтира специјалне студије који су копија трга Абасида и Омеида у Дамаску, то јест – спремају се да понове оно, што су урадили са Либијом“ – објави очевидац. „У Либији људи који су сарађивали са НАТО нису имали појма чиме ће се све завршити. Резултат је да је убијено преко 50.000 људи, да је преко 200.000 рањено, да су 2.000.000 постали избеглице. Да ли уопште можете да замислите шта ће бити у Сирији ? […].
    „Француска и Велика Британија су још у новембру 2010. године потписале уговор којим се предвиђа формирање заједничког експедиционог корпуса. Тај уговор има прилог о заједничкој војној обуци, са списком свих јединица које ће у томе учествовати. Сценарио „обуке“ је следећи: „Ради спашавања цивила које малтретирају тирани, британске снаге треба да изврше упад у Северну Африку. Документ прецизира да ће војна обука започети 21. марта 2011. године. Британска армија је напала Либију 19. марта. То јест: од новембра 2010. године сви су тачно знали шта ће се десити, и припремали су се за рат […].Међутим, коренови су много дубљи. Тај рат је, као што сам већ рекао, планиран од 2001. године и планирале су га Сједињене Америчке Државе. Енглези и Французи су у том послу само – подизвођачи. Потпуно исту ствар су САД намеравале да направе у Сирији, али за сада не могу, из два разлога. Прво, требало је да од самог почетка на лицу места сконцентришу огромну количину оружја. У Либији су успели да освоје арсенале оружја, а у Сирији нису, тако да су морали да оружје шаљу преко Јордана, Либана и Турске. То значи да нису имали могућности да нанесу један снажан, одлучујући ударац. Сада посматрамо како се групе плаћеника премештају по територији Сирије, нападајући час овде, час онде, али не наносе главни ударац. Друго, Либија је била изолована, а Сирија води широку политику повезивања са другим земљама. Ради се не само о Ирану и Русији. Видели смо како је у Савету безбедности ОУН одрадио посао вето Русије и Кине. Односно: за сада је Сирија успела да се сама штити, али све је то врло климаво. Јер Американци се неће зауставити на учињеном. А Либијци су се преварили, мислећи да ће успети да се сами штите, али – свет је замишљен мало другачије…“ (Преузето).
    Али је Светска криза уздрмала темеље светског агресора, по свим кључним питањима, па се тренутно води битка на два правца: продужити планиране агресивне планове, који треба да разреше питања глобалног света, а с тим да Западни капитализам, окупљен у НАТО алијанси, чини све да у овоме не посустане, иако стоји на веома климавим темељима, а друго, исто тако крупно питање преставља савлађивање тренутне кризе. Они, решење задњег циља виде само у даљим агресивним плановима, без којих НАТО и не може опстати. Али су трошкови у досадашњим ратовима превазилазили ратни плен, па у садашњем времену, ниским ударцима и даљом агресијом, освајајући нове богате колоније, желе да оба питања разреше пљачком, држећи свет на ивици великог светског сукоба. Та танка нит, која дели садашњи свет од општег сукоба, одржава се уз ангажовање УН, као неког корективног органа који ће одгађати светско крвопролиће, затварајући очи пред локалним ратовима, које започиње и води Западна империјистичка алијанса. Овде леже темељи светске корупције, која се као плима шири у све поре, а парола „Држите лопова“ потиче из кампа људских паразита.
    Званично се и не може утврдити почетак Светске кризе, јер оно што је објављено и не мора бити тачно. Криза је категорија која је увек присутна у подељеном људском друтву, и начелно се разрешава победом деструктивних снага друштва, где се претходно руши и замењује „новим“, али, то ново и не мора бити и прогресивно за већи део човечанства. Сведоци смо појаве, да после веће кризе, власт долази, најчешће, у руке људи које репродукује „камп људских паразита“, а никада у дужем пероду свет неће живети у дуготрајном миру, јер се односи и сукоби међу људима и државама продубљавају, припремајући тако нови кризни процес.
    Светска елита увек разрешава проблеме у своју корист, а то неминовно ствара супротности које ће, брже или спорије, доводити остатак света у сукобе. Али постоје и природни процеси које човек не може тако лако да превазиђе и све потчини својој вољи. То се на крају манифестује природним одабиром, па на крају и моћни нестују, јер се моћ сели на неко друго место. Зато агресор настоји да сукобима одгоди сопствену пропаст.

    Наставиће се.

  9. „Врућа“ јесен 2011. одсликава стање у свету. На једној страни, снаге намењене да силом разреше оно што ратом нису довели до краја, веома су активне. То је припремљена агентура састављене од многих структура: дипломатских, политичких, деструктивних итд. која ће наметнути решења започета разорним дејством снага рата. Овом приликом то је подручје арапско – муслиманских народа, са тежиштем на просторе Северне Африке и Мале Азије, као и заостала нерешена питања балканског, азиског и блискоисточног подруја.У исто време, председник Сједињених Америчких Држава Барак Обама крстари Пацификом у намери да учврсти позицију САД, ослушкујући колико су му поједине земље остале привржене, посебно његова посета Кини. Како јављају светске агенције „Обама је започео дуго очекивану и врло ризичну мисију обнављања америчког вођства на Пацифику, али се на сваком кораку суочава са све већим утицајем Кине…Један од битних Обаминих циљева јесте стављање до знања да ће САД бити у све већем економском, дипломатском и војном утицају противтежа Кини… Ради се о упућивању јасног сигнала да ће Сједињене Америчке Државе бити сасвим присутне у економској, безбедносној и политичкој будућности азисјко-пациффичког региона, и то се дешава у контексту успона Кине“.
    Изгледа да се Кина намеће као стални и дуготрајни проблем САД. Преедседник Обама врши притисак на Кину да дозволи пораст вредности своје валуте, а то до сада преставља главни проблем трговине између ове две земље. У погледу националне безбедности, Кина појачава свој утицај у региону, што додатно забрињава пртнере и савезнике САД, а који трговински зависе од Кине, у стално страху да би то могло бити насилније, па суседи Кине траже од САД да повећају своје присуство и ангажованост. У време ове турнеје Обама је најавио нове кораке у погледу регионалног споразумецања о слободној трговини на тим просторима, где би се покушало да се Кина потисне и искључије у будућности. Овај потез би могао потстаћи Кину да крене у правцу отворенијег тржишта и на крају, како то сањају САД, придруже се пакту, или се јасно ставља до знања да ће САД и многи суседи Кине ићи напред без ње. Како смо навели раније – на помолу је Светски трговински рат кога започињу Сједињене Америчке Државе, као продукт садашње кризе. Нешто слично како се то догоди Тридесетих година прошлог века у Европи и почетак рађања нацифашизма, који је довео до светског крвопролића. Нисмо сигуран да се то неће поновити. Званичници амричке администрације су недељама припремали терен за председникову посету и преусмеравање Вашингтона на Азију после десет година америчке целокупне усресређености на Ирак и Авганистан. Тако је Обама закључио:“да би САД требао ‚подржати раст Кине‘ пошто ће успон Кинеске средње класе извућими милијоне људи из сиромаштва и створити ‚огромно тржиште‘ за америчка предузећа и амерички извоз…Посебно је упозорио (као велика сила), да Кинези морају ‚играти‘ по њиховим правилима“. Заиста је смешно да званичници САД мисле да ће вечито побеђиватри на тешкој шаховској таби у игри са Кином.

    Наставиће се.

  10. ***
    Прве информације објављене после завршетка пописа становништва у Србији, у јесен 2011. године, озбиљно су забринуле све одговорне факторе српског друштва. Посебно се констатује како је Србија, од задњег пописа, остала без средњег града, јер се број становника из године у годину смањује, па неки чак прогнозирају и неки крај српског друштва у будућности. Основни проблем је настао у периоду индустрализације земље што је довело до пораста градског становништва на штету становништва руралног подручја. Са тим процесом се и економска снага сели и концетрише у градовима, па се и пројектовање будућности, у већем периоду, искључиво посвећује градском становништву, стварајући све већи јаз између услова живота становништва на селу и у граду, у корист градског. То је довело до бега, посебно младих, са села у градове, па и онда када то није било оправдано, стварајући социјалне проблем на оба подручја. Многе препоруке и разни институција су покушавале да измене ово стање, до резултата није дошло и стање је бивало све горе.
    Како су скоро сви процеси били више декларативни, а акција слабо законски подржана није давало резултата. У периоду транзиције, посебно преврата 2000. године, замиру сваке акције у том правцу, а стање се из године у годину погоршавало. Сада, када смо дошли у алармантан период, и покушавамо да тај проблем разрешимо, опет се нема јасних потеза и изостају резултати, ма да се много посевећује информацијама и малих помака, па све остаје на томе. На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
    Један сељак из Ваљевске Каменице овако се изрази:
    – Нама држава треба да помогне око изградње путне мреже у самом селу. Поправи путеве до села. Сада се у селу не користе ти путеви за сточну запрегу, већ за пролаз механизације. То треба да су макадамски путеви, да би се лакше са агрегатима могло доћи до поседа. Ја редовно, својим аутом, од Ваљевске Каменице до Београда превозим своје производе на пијац. Путеви су нам очајни. Могао бих купити и боља кола, али возити их тим лошим путевима, брзо бих остао без њих. Држава то може организовати. То се питање често покретало, али узалуд. Када би се нормално могла транспортовати, у свако време, роба коју произведемо, без великих губитака, свако би се залагао да више произведе и изнесе на тржиште. Још оно није довољно снабдевено. Ми би имали и бољу мотивацију и већи приход, када би нам се само путеви изградили – заврши млађи пољопривредник своју причу, који два дана у седмици, са својом супругом Весном, симпатичном продавачицом, продаје на пијаци у насељу “Браћа Јерковић“ у Београду. Један пољопривредни стручњак, на доста високом положају у структурама научног изучавања о пољопривреди и селу, када смо се обратили њему, први пут, био је заинтересован за ову идеју, а када смо регистривали друштво, засновано на принципима објашњеним у претходном делу књиге, рекао нам је следеће:
    “Замисао заслужује пажњу и у складу је са савременим кретањем у нашој пољоприврди, али ће те ви ово тешко остварити“, нашто смо му одговорили: “Ми ћемо покушати, па ако успемо доћићемо код вас да вам се похвалимо. Ако не успемо, више се никада нећемо видети“.
    Други случај је сусрет са стручњаком који се бави организацијом и развојем пољопривреде на једном повећем подручју, који нам је код задњег сусрета, и сам доста разочаран, рекао следеће:
    “Ја бих вама саветовао, да са овим престанете да се бавите. Вама млађи неће признати ваше напоре, а неће их ни прихватити, јер не настоје да вас разумеју, остаћете усамљени и разочарани. Зашто би се ви за другог борили ако они то не прихватају. Пустите их нека се сами заглибе до гуше (па додаде још једну реч коју изостављам), па када схвате да немају куд, сами ће морати да траже пут и начин да превазиђу тешкоће, а ваша књига ће им тада добро доћи да тај пут пронађу, када вас, могуће, не буде било“. Опраштајући се од њега рекли смо му: “Можда сте ви у праву, али ми не желимо да застајемо на самом почетку, и нећемо вас послушати, без обзира на све препреке и тешкоће, написаћемо шта сте нам рекли, али, нећемо помињати вас и фирму коју престављате“ – ту смо се растали, да се више никада нећемо срести.
    Тако у једном свом казивању Рејмон Гевелу, експерт француске фирме “Виталик“ из Бретање, саветује српске одгајиваче свиња (може се пренети на било које одгајиваче), он износи свој став:
    “Француска пољопривреда је најбоља у Европи, али њена снага почива на високој удружености фармера, доброј организованости и потпуној окренутости захтевима тржишта,. Одгајивачи свиња, на пример, производе за унапред познатог купца с којим имају склопљене уговоре и знају да ће им за робу бити плаћено већ другог дана након испоруке. То је пракса коју треба следити јер даје изврсне резултате. Фирма је у Француској позната по иновативним решењима у одгоју стоке, посебно свиња и живине. “Виталак“ нуди сточну храну фармерима или примесе и адитиве за индустрију сточне хране.
    Најбољи пример је удружење Kooperl iz Lambalea, оно има 2.300 чланова од којих 1.206 одгајивача свиња. Производи више од три милијона свиња годишње. Бретања из које потиче Виталак је, иначе, је најразвијенији пољопривредни регион Француске. У њој се узгоји 66% целокупног одгоја свиња у Француској. Чек је 97% узгајивача удружено, односно само 3% узгајивача је ван регионалног удружења. што објашњава високу успешност у производњи.
    Проблеми са којима се срећу фармери у Србији не разликују се много од оних с којима се сусрећу, или су се сусретали други у вашем региону. И Потугал и Шпанија су прошли сличан пут. Моје искуство из протеклих година је да се фармерство у Србији развија, али да највише овдашњих проблема настаје у области финансирања,. На пример, већина фарми код вас је у оронулом стању. Потребна је реконструкција, при чему се морају поштовати стандарди у погледу начина градње, екологије и другог. Генетски састав је углавном добар, али шта вреди када је у лошим условима. Зато треба обновити фарме, потом унапредити генетски састав и променити начин исхране“
    На питање новинара:: да су наши одгајивачи под притиском тржишних неизвесности, посебно несигуности цена. Како превазићи последице цикличког удара?.
    “Имали смо и ми у Француској до пре 10 – 15 година, сада их више немамо, јер је производња под уговорима и тржишни вишкови су сведени негде на 5% националне потрошње. Додуше нису све земље у ЕУ у истој ситуацији. Европа још увек има велике вишкове свињског меса…“
    Како изнутра изгледа једно удружење одгајивача свиња, попут већ поменутог:
    “Нису сва удружења исте величине: Kooperl има 2.300 чланова, али постоје и мања од свега 300 чланова. Битно је да удружење има свој стручни савет, председника и директора са пратећом стручном службом који обаве највећи део послова за чланство. Већа удружења имају своје кланице, неке имају фабрике сточне хране, погоне за прераду меса и производњу прерађевина….“
    Каква је улога државе у свему томе?
    – Никаква. Пре само деценију и по могло се рећи да је она имала значајну улогу у подстицању удруживања у пољопривреди. Данас то више није случај. Све је препуштено на удруживање узгајивача, који се организују по регионима. Убеђен сам да искуства француски одгајивача свиња могу да користе фармерима у Србији и лично сам оптимиста што се тиче промена у том погледу – завршио је своје излагање Рејмон Гевелу. Ови примери су приказани с намером да се донекле дочара стање нашег сеоског подручја.
    Скоро као поклич, којег овако искрено до сада нисам чуо, потпуно ме заокупи, па размишљајући шта бих ја у овом могао припомоћи, кретох у акцију. Пажљиво сам, више пута, прочитао објављен чланак у „Политици“ 21. новемра па сам прво хтео дознати који су то, сем Академика проф.др Драгана Шкорића. као председника Одбора за село САНУ, а наведено је да су се окупили академици, професори универзитета, чланови Привредне коморе Србије, аграрни економисти, правници, социјолози, један глумац (Радош Бајић) и један владика (епископ шабачи Лаврентије). Њих 21 свако из свог домена. Сем глумца и црквеног преставника друга се имена не знају. Тако је најављена „Борба за српско село“, коју намерава отпочети Српска акдемија наука. За сада, Одбор, о коме је реч, не би требао да се ангажује око измишљања шта село да производи и како то да производи, јер би се губила снага на томе. У овој беспарици и сиромаштву, посебно активног сеоског газдинства, они раде и примењују оно што им тренутно стоји на распшоложењу, стално смањујући улагања, тако да се и квалитет производа погоршава.
    Ако би Одбор ишао на то да сељаку указује на проблеме, не мењајући стање, унапред је битка изгубљена, или ће се догодити да буде одгођена, док се не појаве нове, одлучније и мање зависне снаге – које ће брже мењати стање. Основно је да се становништво са села доведе у ситуацију да му се вреднује њихов труд, да им стандар буде што ближи градском, да има институције које му служе што ближе месту становања, да може додатно да се он, а и чланови његовог домаћинства, запосле у време када нису ангажовани на свом имању, да имају заједничког посредника између произвођача и тржишта, са којим они колективно управљају, да му тај посредник обезбеди сигурног купца пре заснивања проиводње, да га правно заштити од превараната, којих у садашњем времену није мало.
    Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура. Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате.
    Да би обезбедили брз и квалитетан развој пољопривреде и сточарства, потребно је мотивисати стручњаке, из ових области производње и прераде, да им је будућност у запошљавању на овим подручјима. Тиме ћемо створити окружење, да нам стручњаци не траже запослење ван своје струке за коју су се школовали, а и да се избегне одлив мозгова ван земље. Па нам они, који земљу напустише постадоше главни конкуренти у производњи. Своју памет ставише у службу оних који ништа нису допринели њиховом стручном усавршавању. Тако они сада наносе штету својој националној привреди,и без гриже савести, руше сопствену државу. Најчешће се правдају како их у овој земљи нису у стању да плате њихово знање, а не питају се шта су они, као стручњаци допринели да се и код нас ово преокрене на боље.
    Озбиљно питање за даљи развој аграрног подручја, а посебно села. Не може се решавати без решавања социјалне политике на том подручју као што се решава социјално питање становништва градова. Прилаз мора бити другачији и све обухватнији Од његовог решавања зависи ће и озбиљно смањење разлика између стандарда и услова живота становника на селу и становника у градовима. У задње време пратимо политику развоја Кине. Добија се утисак да су Кинези заузели став да своју транзицију отпочну од села. Да створе што мањи јаз између стандарда грађана, који живе на селу, и стандарда градског становништва.
    На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
    Зашто је то тако? Треба сви да се запитамо. Где је излаз из овога? Излаз постоји, али су дуги и трновити путеви, да се из овог пакла изађе. Држава мора имати слуха, за све оно што се на овим подручјима догађа, и да подржи позитивне иницијативе у развоју села, а посебно у решавању проблема који се намећу.
    У целом тексту, напред, није било ни речи о овом проблему, па се посебно сада осврћемо на њега
    Озбиљан проблем је збрињавање старих на овим подручјима. Ако су деца отишла у град, а на селу остали стари родитељи да сачувају дедовину, док им се њихова деца налазе у градовима и тамо запослена, до њиховог одласка у пензију и поновни повратак на село. Ако се једно, од тих старијих разболи или остари да сам себи не може помоћи, онда се неко из града мора вратити, и без његове воље, да чува остарелог члана породице, или да плати особи која ће им пружити одговарајућу негу. Многи су се нашли у таквим ситуацијама. Најгоре је што ће и они, кроз десетак година, бити социјални случајеви, па ће и они стварати озбиљан проблем својој деци. Тако у недоглед.
    Наше је мишљење да ревитализациа села треба да се разреши , заједно са институцијама државе као важан проблем.
    Интересно организовање и удруживање свих у ланцу производње у тржишној привреди је неминовност. Да су ови узгајивачи били удружени у својој асоцијацији, прво, до оваквог пословања не би ни дошло, а када неко покуша да подвали, нашао би се на удару целокупног удружења, о таквој подвали знало би цело регионално тржиште.
    Видите и сами, због малог улога, да би удружење могло да опстане и ради, сељак је кажњен великим непотребним издатком, губљење времена, живаца, а многи у свом разочарењу престају да се тиме баве, али на своју штету. Због тога су узгајивачи у Бретањи (Француска) одлучили да се удруже, а само 3% њих није.
    Удружење, које је и регистровано због ових потреба, не може јурити пољопривреднике да се удружују, јер је то скуп посао, а ако некоме нешто нудиш, знај да ће те тај уцењивати. Због тога смо одлучили да се обраћамо само онима, где су заједнички интереси, као простор за изградњу компаније удружења, простор за изградњу система за наводњавање; простор за изградњу заједничих објеката у развоју туризма, изградњу објеката за социјално–здравствено обезбеђење својих чланова, једном речју где су нам заједнички интереси. Решавање личних проблема: имовинских, производних и других, треба да су самих пољопривреника, јер они треба да су за то заинтересовани, како то раде други у свету, па чак и у нај неразвијенијим деловима планете. Није чудо што су сви, који долазе из иностранства да нас упознају, одлазили разочарани, остављајући нас да живимо животом наших прадедова.
    Дали сте некада из воза или аутобуса гледали панораму наших обрадивих површина у ужој Србији. Парцеле као разнобојне крпе на кецељи домаћице, прекривају површину, која се зове обрадиво земљиште, свако оивичено врзином, са много великих стабала, која гутају и обезвређују обрадиво земљиште, а уз то и смањују учинак агрегатима који уђу у овакве парцеле, па како да зарадиш на ономе што радиш, а знај да си и сам томе допринео, делећи се са браћом, стварајући те мале парцеле, које доносе губитак, већи него што мислимо.
    Одмах на почетку реализације програма наишли смо на многе тешкоће, које су запретиле да и сами одустанемо од реализације. Мали улог оснивача био је довољан да се удружење региструје код надлежне агенције, али и недовољно да се отпочне реализација зацртаних програма. Прилива средстава нема, а треба редовно измиривати разноразне обавезе. Експозитура пореске управе одмах тражи да јој се плате њени захтеви, прете да одузму право на рад ако се ти услови не испуне, зацртани пре 10 година (фирмарина и социјално осигурање једног од чланова удружења и ако је исти социјално осигуран).
    Да би решили питање уноса неновчаних срестава у капитал удружења, а посебно пољопривредног земљишта наишли смо на проблем, којег смо морали претходно превазићи, јер се од удружења тражило да улати велику суму новаца да би такав неновчани улог пренео на новог власника а то је удружење. То се односило на: висину пореза на промет, ако га има, и судске таксе на оверу потписа на уговор. За унос две парцеле од 1,6 ха тражена сума је исзносила преко 14 хиљада динара, само на потпис.
    Превазиђено је тако што смо се обратили министарству финансија – пореској управи, па су оваква удружења ослобођена плаћања тог пореза. Када смо сачинили уговор у коме се приказују само подаци о парцелама, потребни да се може извршити власнички пренос судска такса сведена је на 650,00 динара. Укњижба по једном уговору је утврђена и она износи око 5 хиљада динара. Са овим је коначно проблем разрешен, али је било потребно неколико месеци трагања да се дође до коначног циља.

    З А К Љ У Ч А К

    Овим се отварају путеви развоја сеоских подручја, развојем инфраструктуре, стандарда, културе, спорта и живот на селу приближити условима живота у градовима.
    Једном започет процес у реализацији оваквих пројеката, а који би давали сигурне резултате, неће зауставити ни природне непогоде, људски немар, ни неразумни потези државе. Створили би се нови односи у продукцији, добро запослило становништво, а резултат иза тога неће изостати. Једина и највећа опасност је да ништа не предузимамо у овом смеру и чекамо да нам други за нашу децу осмисли како ће (или неће) себи обезбедити бољи живот. Други нас желе неорганизоване, сиромашне (материјално и духом), са погнутом главом и кичмом, јер нас само такве могу израбљивати, а себи обезбедити незаслужен профит.
    Сељак није у стању да сам промени свој живот. Он то може само уз помоћ целог друштва. Најважније је да му друштво одреди достојно место, вреднује његов труд и рад, а не да им име служи као погрда (сељачина, геџа, и др.) да би приказао човека ниже друштвене вредности. Добро се замислите ви академици, стручњаци, политичари, на власти и који нисте, ви грађани градова, који једете хлеб, кромпир, пасуљ, поврће, воће, месо свих врста, пијете разна пића (алкохолна и безалкохолна), да ли знате чије су жуљевите руке и знање произвеле све то, а сами живе на нижој лествици људског живота, често вашом кривицом. Нисте ли себи узели превише права која вам не припадају, Па онога који је лишен тих права, спречавате да их оствари. Ко је тај ко ће ову неправду да отклони и да свако буде вреднован онолико колико вреди. Неорганизован, разједињен, међусобно супростављен сељак је предодређен да буде експлоатисан, присиљен да ради код газда, и никада неће моћи својој деци обезбедити оно што ће “Газда“ омогућити својој. Купиће ти снагу и душу. Зато ти не дозвољавају да се организујеш, јер се веома мало ради на том плану.

    Наставиће се.

  11. ***

    Поларизацији на планети никада краја. Све што доводи до урушавања, а не ствара здраву и развојну будућност, већ се то своди на дневне информације које и не морају бити истините и тачне. Ко не уме „да чиата између редова“, да се критички односи према ономе што мас-медији пласирају, остаје у својој заблуди, а у исто време је полуинформисан, да не кажемо дезиформисан. Владајућа гарнутура управо и почива на томе. Лакше је подчинити људе недовољно информисане јер претављају „стадо“ са којим се може манипулисати. Због тога смо се нашили на раскршћу живота. Док шачица држи власт на планети, међусобно привидно сарађује, а ради и примењује оно што сваком клану одговара, маси обичних људи је све теже, јер се све прелама на њу. Сваки сукоб, а људи гину, жртве се дневно приказују па се забораве и више не броје, јер то нису жртве из „кампа људских паразита“ они остају недодирљиви.
    Малте не, све што је напред изнето је стање на које непосредно утиче процес који влада у људским друштвима и скоро да имају исте корене. Тако се све оно што се лепо, али и много ружно догађа људском роду лежи у његовим поделама и сукобима. Тако су агресија, ратови, кризе, корупција, наметање силе, огромна похлепа за неограниченом богатсву, високом паразитском стандарду и свим недаћама које погађају мале државе и мале њуде – лежи у рукама људи из сенке, који сматрају да се све може купити и другом наметнути и оно што тај не би на то пристао.
    Та група „људских паразита“ се ослања на институције које им служе као полуге да остваре свој сан. Тренутно је човек немоћан да се томе супростави.
    Светска криза, која већ дуже време дрма планетом и никога неће поштедети, али, као и увек, највећи терет ће пасти на подређене, немоћне, поробљене људе јер „газда“, који дели милостињу, неће пристати да он губи. Прилагодљив је био и остао у свим прошлим периодима и настоји да то стање одржи.

    Следећи подаци ће, до некле, одсликати ово напред што се тврди.
    Скоро да се све догађа слично као и међу другим живим бићима на планети, где је људско друштво део тога. Човек копира све оно што снажно и лакше одржава поједине (снажне) врсте животиња, и то примењује, али немамо сазнања да и животиње уче од човека. Због тога су нам познати устаљени људски однос, где је онај који је, посебно, борбено јачи тај је јачи и економски, и он намеће, што је то и верификовано кроз међусобна договарања, своју „апсолутну“ вољу у управљању кретаљима и односима у људском друштву на планети. Због тога је људско друштво веома подељено на оне који настоје да приграбе све и оне који се томе супростављају. Та подела, у појединим периодима је у равнотежи и привидног мира, али је такође и у неравнотежи што доводи до великих криза са неизвесним исходом.
    Овом мишљењу може послужити и тренутно објављен обиман аналитички чланак Мирослава Лазањског, из којег се могу сагледати документовани подаци, који обајшњавају односе две такве силе света у задњих више од двадесет година. Како ови подаци потврђују оно што је напред изнето, то ћемо се задржати на овом чланку, преузетом из дневника „Политика“ од 24. новембра 2011. године чији је наслов и који гласи:

    ЗАХЛАЂЕЊЕ ИЗМЕЂУ САД И РУСИЈЕ

    Америка обуставља давање војних података Русији, Медведев прети постављањем ракета на својим границама и изласком из споразума о нуклеарном разоружању.

    Да ли је крај 2011. уједно и крај досадашњем америчко-руским споразумима о контроли конверционалног и нуклеарног наоружања? Судећи по вестима из Вшингтона и Москве могло би се о томе и тако говорити.
    САД су навеле у саопштењу да ће обуставити давање података Русији о броју и распореду свијих снага у Европи, све док Русија не настави да се придржава споразума о ограничењу конверционалних снага у Европи, а у складу са споразумом ЦФЕ који је потписан између НАТО-а и Варшавског уговора 19. новемра1990. у Паризу. Тада су 22 државе Европе потписале споразум који је на блоковском нивоу огранчавао број војника, борбених авиона и хеликоптера, тенкова и артиљерије на европском континенту, од Антлантика до Урала.
    Био је то и крај хладног рата. Споразумом су утврђени механизми контроле армија НАТО-а и Варшавског уговора, ограничен је број тенкова у оклопним бригадама, број топова у артиљеријским бригадама, прецизиране су узајамне мере обавештавања када се једна јединица премешта на нову локацију, уведене су редовне узајамне инспекције војних објеката и јединица. На основу тог споразума уништено је као вишак око 60.000 комада тенкова и артиљеријског наоружања.
    Иако је све то допринело повећавању стабилности на европском тлу, споразум је у зачетку имао и своје велике мане – није обухватио морнаричке снаге НАТО-а и Варшавског пакта. Американци нису дозволили да се ограничи моћ њихове Шесте флоте, па су све ратне морнарице у Европи остале изван тог споразума. То је и дало могућност да свако може вишак својих копнених снага, па и тенкова, да пребаци у морнаричку пешадију и тако избегне ограничења.
    Годину дана након споразума распао се Варшавски пакт, распао се Совјетски Савез. Године су пролазиле и на састанку у Инстабулу у новембру 1999. државе потписнице споразума одлучиле су се на ревизију докумената, како би он боље одржавао ниво стварности у Европи. Нова верзија споразума ограничавала је војне ефективе државама, док је то раније важило за два пакта. Но, ту нову верзију споразума ратификовале су само четири земље. Русија, Украјина, Белорусија и Казакстан. Да би уговор био правољан мора да га ратификују свих 30 држава потписница из Истанбула.
    Чланице НАРО-а не желе да ратификују овај споразумјер тврде да Русија није испунила своје обавезе повлачења руске војске из Грузије и Молдавије, што је обећала 1999.
    Русија у Молдавији има само око 1.000 војника који чувају огромна војна складишта некадашње 14. совјетске армије, док је руска изашла из Грузије још 2008. наравно ако Јужну Осетију и Абхазију не рачунамо као територију Грузије.Но, Русија је 12. децембра 2007. увела мораторијум о конвеционалном наоружању у Европи, и на првобитни уговор из Париза и на ревизију уговора из Истанбула. Моска то објањава тиме што се НАРО није расформирао иако је Варшавски пакт престао да постоји, да НАТО довлачи и размешта војне ефективе у државе некадашњег Варшавског пакта и СССР-а, да се тиме драстично мења однос војних снага у Европи на штету Русије, да се нове америчке војне базе инсталирају близу руских граница, а на територији нових чланица НАТО-а, да Русија не може да се држи војних рестриксија ако се НАТО не држи истих ограничења, да на јужним границама Русије на сваки руски тенк долази 11,6 тенкова НАТО-а, а на сваку руску артиљеријску једиицу дилази више од 8,3 артиљеријских јединица НАТО-а.
    Постојећи споразум ЦФЕ ограничавао је покрете и величину војних ефектива у две за Русију посебно значајне регије: област око Санкт Петербурга и на јужном Кавказу. Војна област око Санкт Петербурга за Русију је стратешки војни правац, управо због балтички држава чланица НАТО-а које нису ратификовале нову верзију споразума, што им дозвољава стационирање снага НАТО-а на њиховим територијијама.
    Како генерали у Москви гледају на авионе НАТО-а, на десетак минута лета од Кремља, у време светске битке за нафту, воду и храну, не треба ни претпостављати. Јужни Кавказ такође је за Русију стратешки важно подручје, нафта и „меки ртрбух“ Русије.
    Зато се може очекивати да ће Москва, после неуспелих вишегодишњих настојања да увери земље чланице НАТО-а да приступе ратификацији споразума из Истанбула, а Кремљ је најавио да би у том случају свој мораторијум на тај документ одмах повукао, дакле да ће у областимаљ јужног Кав каза и сннкт Петербурга сада доћи до јачања руских војних ефектива.
    Са своје стране, Американци задржавају у Европи делове од некадашње четврте борбене бригаде: делове Другог „стајкер“ оклопног пука у Графенверу у Немачкој, део 173. ваздухопловно-дестне бригаде у Вићенци у Италији, део Друге бригаде Прве тенковске дивизије у Баумболдеру, у Немачкој, и мањи део бригаде из састава Прве пешадијске дивизије у Швајнфурту, у Немачкој.
    Највећи део свих тих снага, укупни ефективи од две бригаде, требало је још раније да се врати у САД. Питање повратка америчких трупа из Европе сада је у уској вези и са изградњом америчког анти ракетног штита у Пољској и Румунији, јер се те инсталације и ракетне положаје моћи да штите и опслужују, пре свега, амерички војници.
    Амерички антиракетни штит у Европи појављује се, поред ширења НАТО-а на Исток, као узрок најновијег захлађења између Москве и Вашингтона, па је из Москве председник Русије Дмитриј Медведев поручио да ће Русија изаћи из споразума о нуклеарном разоружању СТАРТ-3 и да ће поставити на својим западним и јужним границама ракете „искандер“ ако се настави изградња антиракетног штита без споразума са Русијом. Односи Москве и Вашингтона и без Ирана нису, дакле, најбољи. Одустајање од потписаних војних докумената, питање је будућности било каквих војних споразума између Америке и Русије, а то је предзнак дуже зиме на европском контиенту – крај чланка.

  12. Полазећи од потреба ове гране и њених организација, свих структура и правних форми организовања, потребно је мудро прићи обликовању такве банке. Оспособити је организациски, стручно, технички и финансијски, да своју улогу може извршити, и на коју се са поверењем, привредни субјекти могу, и хоће, ослањати у процесу развоја и производње. Од банке се очекује да:
    – постане значајан сервис у прикупљању, чувању и пласирању капитала пољопривреде;
    – стручно и кадровски се оспособи за вођење укупног пословања организација, њиховог платног промета и других финансијских трансакција;
    – отвара текуће рачуне организација и текуће рачуне коопераната, запослених и осталих газдинстава у кооперацији, ради лакшег међусобног пословања, а која покажу интересовање;
    – краткорочно и дугорочно кредитира организације и кооперанте;
    – чува значајне податке у банци података за сваку организацију;
    – обезбеђује значајне податке за планирање, праћење и реализацију планова свих субјеката у производњи, чувању, преради и промету производа;
    – прати тржиште и обезбеђује значајне податке за планирање производње, прераде и промета;
    – обезбеђује комитентима пословање у земљи и на светском тржишту без других посредника;
    – води и друге послове, који се утврђују законима и прописима;
    – помаже организацијама да своје пословање заснивају на законима земље и на време спречи, евентуално, његово кршење;
    – стручњаци пословне банке, уз помоћ стручњака институција и државних органа, треба да осмисле, организују и реализују банкарски систем, какав захтева ова грана привреде, она треба да стимулише развој, а не да је сељак гура – обезбеђује промет капитала на берзама;
    – сви ови послови утврђују се уговором, између банке и коминтента.
    Могуће да овакво организовање наменске пословне банке буде дуго опструирано од оних структура и појединаца, који подржавају друге банке, а за то имају и сами интереса или су за то награђени.

    НАКНАДНА САЗНАЊА И РАЗМИШЉАЊА

    КО ЈЕ ПОЈЕО „КАЈМАК“?

    Села и сељака нестаје – изумире у немаштини, а на другој страни у мањим и већим градовима, на велепним и огромним зграда рекламе и називи установа, институција које су појели „кајмак“, с лепо уређеним канцеларијама, попуњених душебрижницима за стању села и сељака – да их не именујем – на науци је да то проучи и да свој суд. Не треба копати по прошлости наших села, ту је извор урушавања. (Алавост је велика болест).

    ТИХО УМИРАЊЕ СЕЛА И СЕЉАКА

    Једно сеоско домаћинство од шест чланова, без велике обрадиве земље, није напустило село, како су то други учинили. У том домаћинству створен је радни однос и ред, да је свако знао за свој задатак којег треба да обави током дана. Крајем седмице, произведена роба у том домаћинству пакује се у кола и одвози на пијацу удаљену око 40 километара и тамо продаје. Продавац, у једном периоду кризе, динаре претвара у марке, издваја се у својој околини, себи обезбеђије бољи стандар – сада је то „Газда“ – какве смо имали прилике да упознамо из многих записа прошлости.
    Али, све има свој почетак, али и промене – неизвестан крај. Биолошки нестаје баба, осетило се то у домаћинству, две руке је мање. Син и сна, још су у пуној снази и настоје да надокнаде те две руке.
    Разболи се сна и постаје „ограничено способна“, њу замењује сна-унука и преузима део њених послова поред својих. После извесног времена, разболи се син у време кад му време није било. Сада домаћинство остаје без 21/2 радне снаге и своди се на три способне и једном делимично способном. Започети програм тог газдинства се не смањује, али се оптерећење повећава, праунук се не жени, јер девојке неће преузети обавезе у том домаћинству – каква је његова будућност то сами просудите.

    НА КОГА СЕ ОСЛОНИТИ?

    Једно газдинство од четрири члана (отац, мајка, кћи и син). Оцу без великих напора, веома је вешт и користи постојећи „задружни систем без задругара“, па му се пружа прилика да може користити средства „зеленог плана“, обезбеђује машине, за обраду, гради економску зграду, али и од тих средства нову кућу. Иде му од руке. Децу школује. Кћи завршава студије, удаје се и ствара другу породицу. Син прекида студије, у међувремену се жени са „девојком из града“, запошљава се као возач у једној установи, Напусти то радно место, јер је тражило пуну ангажованост, а он није био спреман. Прекида радни однос, враћа се кући, отац настоји да преко својих веза му обезбеди запослењње и лако га добија. Не остаје дуго на том послу, јер не жели да ради за мале паре. Враћа се у домаћинству, где сада има троје деце и жену која ради у граду. Определи се за узгој оваца и формира стадо, које је мање од стада које је имало домаћинство овог писца када је он похађао основну школу. Али у оно време, скоро свако сеоско домаћинство имало је мање или веће стадо оваца, док у ово време ретка су домаћинства са стадом оваца. Од студента, до возача, на крају је пастир – то је његова будућност.
    У разговору са њим, да се прикључи регистрованом Друштву он је упитао: „Можете ли ви мени гарантовати све то“ – вероватно мислећи да ће постати богат без рада.

    ШТА – ДА ЧИТА КЊИГЕ! А КО ЋЕ ДА РАДИ?

    Овај писац је понудио Ради, младој продавачици сира и кајмака, да јој прода свој роман, али ће њен муж, који је био присутан рећи: „Не. Неће она читати, а ко ће радити?“
    Сада сам постао радознао да проучим то домаћинство испитујући Раду. У задње време нема њеног мужа. Питам је ко је довезао. Она ми онако пркосно одговори: „Па ја“. Настави са испитивањем да би дознао шта јој ради муж. Она ће ми рећи, да је сада велики посао око спремања силаже за стоку, а он то мора да одради.
    Како је дуже пратим на оближњој пијаци добијам утисак да је Рада све уморнија, јер сваке суботе довози своје производе из Љига за Београд, продаје до краја тог дана, враћа се у Љиг, да би то урадила и у недељу, јер то газдинство има више тог прозвода од њене сусетке, за истом тезгом, Гоце, унуке из претходне друге приче, коју редовно довози њен син .

    Анализом овога долазим до закључка у ком се ризику налазе ова газдинства, а није ни мали трошак да се обезбеди продаја. Све то кошта и мора се борити да случајно цена сиру не иде на ниже. Упознати су са замисли да се то може радити и у некој колективној организацији, али се они не само противе тој замисли, већ јој дају и отпор. Њима ће да иде, само незнам докле, али ми је јасно да овако се не може водити борба за српско село и постићи победа

  13. Милан Марковић – Миле, Бгд, am Dezember 10, 2011 um 5:29 pm sagte:

    Одгођено доношење одлуке у Бриселу и њено померање за неко пролеће толико је неизвесно шта се може догодити, како у зони Европе, а још више на простору Балкана. Оно више времено додворавање евробирократији и нуђење свега што су тражили, како видимо није дало никаквог резултата. Слично је то и када се младожењи нуди непожељна девојака за брак. Најбољи је онај предлог који полази од тога да се за ово време, док се не разреши стање у Европи, док се Србија бави нардним редовним изборима, не потеже и тренутно се не бавимо додворавањем, већ да се окренемо властитом развоју, повећањем производње и подмиривање властитих потреба јевтинијим, али и квалитетнијим производима. Преузимање свих оних севиса које је својевремено увела неконтролисана увозна политика. Банкарски и осигуравајући систем у сопственој режији да преузима примат и потискујући страну робу, јевтинијом понудом снабдети становништво. Стандард становништва града и сеоских подручја развијати да ће становницима села бити ислативо да се задржи на дедовини и његовом огњишту, а није битно где му је радно место. Важно је да му породица има исте услове као што има и она која живи у граду. Зауставити безумно рушење онога што још даје резултате, да би се удовољило малобројним незаситим паразитима друштва. Ослободити се елите која се већ декларисала као туђински слуга и трентно живи од корупције. Највећу корупцију треба откривати у поткупљивању политичара, разних политиканата, који не крију, па се шепуре богатство, за које знамо да су стекли преваром.

  14. Долазак немачке канцеларке Ангеле Меркел на Косово, што немачки амбасадор у Београду покушава да оправда, као нормалну посету немачким трупама, које су не случајно, и најбројније у окупационом корпусу, заогрнутом лажним плаштом, уз посредовање, увек на доброј услузи, Савета Безбедности УН,
    Тако је Ангела Меркел, чим је ступила на тло „самосталне“ државе Косово, шепурећи се на црвеном тепиху, уз војне почасти (као што су дочекивали немачког окупатора током прошлог рата) одмах по доласку изјавила: „Косово да успостави владавину права“, подвлачећи „Битно је да косовске власти сарађују са Еулексом (окупатором) и то не само на папиру“, поручила је немачка канцеларка, подвлачећи да „Србија треба да испуни захтеве које је она изнела летос у Београду“. Она је додала „да у Приштини не жели да говори о томе шта Србија треба да учини“, већ је велики корак, а то је независност Косова, и сада косовска страна треба да да допринос како би се пронашло мирно решење овог сукоба, а ту спадају и отворене косовском премијеру пренела „шта Приштина треба да уради. Мислим да је учинила границе са Србијом“. Јасно је дато до знања да су косовске власти добиле зелено светло, и да их Немачка подржава у наметању одлуке на штету Србије.
    Ништа се случајно и без плана не догађа. Дубоки су корени германског присуства на просторима Балкана. Мржња, коју су у прошлости посејали, на овим просторима, Аустроугарска и Немачка, завршава се новим наметима с циљем да се, посебно Срби, казне за губитак у два светска рата у прошлом 20. веку, за које криве Србе, и зато им се на веома подмукао и ни мало пријатељски начин сада свете. Циљ им је да се Србија доведе у позицију у којој је кренула у ратове противу њих, да буде што мања са што мањом војском, по могућности да се њоме влада и да се присили на послушност, без обзира која е политичка гарнитура на челу државе.
    Ма да је више пута наглашено, али треба и овом приликом истаћи да период великих светских криза, а слично као и после сваког ратног сукоба, утиче да се стање мења. Тако је и овај период великог и неизвесног таласања у свери финансија и економије, довело свакога у положај да се побрине, првенствено, за властиту позицију, те је Немачка и те како заинтересована да се очува еврозона од колапса, јер и други прогнозирају да би то довело до распада ЕУ. Такав колапс би посебно погодио велике и кључне силе ЕУ, од којих и зависи њен опстанак, а то довело до нове поделе света, са неизвесношћу ко ће бити добитник, а ко губитник..
    Садашњи односи који диктирају будућност толико су неизвесни што и доводи до тога да се Немачка и те како супроставља уласку Србије у ЕУ, што су увидели и кључни играчи у Србији, па су им садашње изјаве веома чудне. Али, у Србији, као и у њеном окружењу, оживљавају авети прошлости, од чега ни Немачка неће бити поштеђена, па процеси новог антифашизма, који уочавају опасност, окупљају се и имају великог смисла. Тако долази до нове конфротације, која се креће по веома лабилној линији неког привидног мира. Није искључено да се потегне за оружјем, јер онај који прети, као Меркелова за наводно угрожавање њених окупационих војника на Северу Косова, за које кажу да ће увек Срби бити криви.
    Лажна брига за косовске албанце која долази из Немачке, коштаће у будућности тај народ, али је он присиљен да сада ћути, јер и њима то одговара, зато подижу споменике својим лажним ослободиоцима, раније Турцима, па Стаљину, сада Клинтону, сутра ће Меркеловој и тако ће овај народ „тражити спас“ у вечитом сукобу са народом који такође вековима живи на том простору. Да ли се неко од косовских албанаца пита: „Шта ће се догодити када окупаторске снаге престану да им стварају вештачку заштити, али искључиво из властитих интереса?“

  15. Neka se albanci samo uljujkuju i sanjaju da im je nemacka prijatelj. Nemacka nije nikom prijatelj bez posebnog interesa.Vec odavno koriste turke da im oni peru prljavi ves. Hocu reci kada nemcima zatreba kolaborant onda se sete pa traze tursku pomoc ali kada turcima treba podrska da udju u EU onda su neci prvi protiv. Neverujem da albanci nisu primetili Agelovu aroganciju kada je posetila Kosovo. Ponasala se kao da je posetila pleme Pigmeja u sred Amasone. Ne brinem se ja za turke, oni znaju znanje. Tiha okupacija je daleloseznija nego rat.To smo videli i kod nas sa albancima. Vredno su radili na tome da postanu vecinsko stanovnistvo. U nemackoj ce to potrajati ali strpljen skrasen, kako to nas narod kaze.

  16. З А К А С Н Е Л А С А В Е С Т

    Читајући чланак „Неиспуњена очекивања револуционара“, које је објавио дневни лист Политика, аутора Д.Вукотића (објавњеног 18.02.2013.године), открива сву лицемерност многих актера у такозваној „револуцији“ у Либији, када је на свиреп и крајне нехуман начин извршена, такозвана „Револуција“, иза које је настао хаос, а да нико за то, али тренутно, неће одговарати.
    Непосредно и отворено учешће многих земаља Западa, сврстаних у НАТО Алијанси, под непосредним руководством САД и њеног председника, открива нам куда иде овај безуман свет.
    Свако се крије иза паравано званог људска права. Та, такозвана људска права, су права ужег дела светске елите, и једнака су, као права, сваког другог животињског чопора, који је такође устроји права своје врсте.
    Иза устројених права, како људске, тако и било које друге заједнице, не постоје друга права за подређене – већ отпор. Тако и писац поменутог чланка, као поднаслов наводи: „Две године после почетка побуне против Муамера Гадафија, Либија је оптерећена економском, политичком и безбедносном нестабилношћу“.
    Ти народи (племена), наставили су да пате и живе у горим условима него за време Гадафија, али је њихова неспосбна елита на власти, подржана свим средствима Западне алијансе, која је у овоме видела искључиво свој интерес, и вероватно ће га остварити, али на штету тих народа.
    Већ виђено лицемерје импер – освајача, они неће сносити никакву одговорност за људске жртве и патње, било којег, од њих угроженог народа, све ће то приписати жртви која се бранила.
    Оно што се догоди народима Либије, чији ће се „јубилеј“ ускоро прославити, али елита је у страху да прослава не буде угрожена – и тако ће се догађати и у будће, све док се не догоди нови преврат. Ништа није одрживо, што се произведе на овај подмукао начин, са прохтевима који ни мало не користе тим народима.
    Зар овај свет не види да смо се по много чему вратили у средњи век, век силе и освајања туђих територија – век новог колонијализма, где нас сада води Светска глобализација, као продукт наци – фашизма.

  17. АНТОНИЈЕ ОАСЛОБАЂА БЕОГРАД

    Било је то средином октобра 1944. године, када смо нас тројица стојничана, у жељи да изблиза доживимо рат, и ослобађање земље од окупатора, дошли у тек ослобођено село Ђуринце, код Сопота, па смо се укрцали у руски камион који се, у самосталној вожњи, кретао ка Београду.
    У Раљи смо изашли из руског камиона и нисмо наставили даљи пут с њима, јер смо одустала од моје идеје, да се прикључимо русима. Ми смо из Доње Раље пошли ка железничкој станици и ушли у немачке бункере, у којима су доскора били Немци. Нашли смо склониште пуно муниције и опреме, коју су Немци оставили за собом при напуштању ових бункера претходне ноћи. Ја почех претурати по оним стварима, ни сам нисам знао шта тренутно тражи, али када сам одабрао оно што сам нашао, видело се да мене интересује само муниција за моју пушку, а успут и немачке хан гранате, које сам имао на избору. Одабрао сам једну кутију од картона са петстотина метака који су одговарали за пушку. Кутија је била прилично тешка, али се ја определи да је понесем. Доста сам знао и о немачким бомбама са дршком, док сам на пољанчету у Београду посматрао обучавање немачких војника у при-преми и употреби ових бомби. Био сам доста сигуран у то своје знање, због тога сам и решио да понесе један рам у којем су биле спаковане десет бомби и подешено да се носи на леђима. Одврну метални поклопац на дрвеној ручки и утврдим да недостаје оно што су Немци посебно узимали из мање кутије, па та два дела спајали и стављали у тело оне бомбе. Пронађем и те мање кутије поред сандука у којем су те бомбе биле спаковане, па утврдим да су оба дела, која се спајају у тим кутијама, за сваки случај узео сам тај део за двадесет бомби,.значи за сваку бомбу имао сам по два упаљача са детонатором, за сваки случај. Да нисам оно у Београду гледао, како то Немци раде, сигурно се не би одлучио да понесем те бомбе. Овако сам то урадио из радозналости и да се докажем, не сумњајући да је то за мене и опасно.
    Полазимо за село, јер нам је престојао дуг пут, па да нас не ухвати ноћ, журили смо да напустимо Раљу. Идемо пречицом, а пут нам је био познат, Када смо избили на прво веће узвишење изнад Раље, стали смо и погледали правцем Авале и Београда. На југо – западној падини Торлака, од Мале Иванче до Рипња, као на некој великој макети, партизанске јединице у водним колонама, журе уз оно брдо ка Авали; призор је био величанствен, и веома узбудљив. На том месту смо дуго стајали и посматрали ту панораму пред нама, а нико не открива оно што мисли. Ја у даљини замишљам оца у неком од тих водних колона, које журе да Београд ослободе од окупатора.
    Довољно смо уживали у овом призору, па продужимо даље, али смо дуго ћутали да не покваримо оно што смо мало пре видели; а. то је био прави људски мравињак, па свако је знао којим путем и куда жури. Права војска, само што немају сви исту војничку униформу.
    Касније сам сазнао да се у некој од оних водних колона налазио и Антоније, рођени београђанин, који после више од четири године ратовања по гудурама Босне, у борбеном строју прилази ка Авали. Била је ноћ, а он наслоњена на зид неке куће посматра Београд. Шта је Антоније размишљао и колико се радовао што се приближава свом родном Београду, само је оставио утисак да се пред њим налази Београд као тамна и тиха рупчага. Сада, у двадест првој години живота, присећа се да је одатле измилео. Њега све то узнемири као пред велику трку, пуши љут дуван, а у мислима му се роји осећање да треба ослободити родно место. Он је искусан ратник толике босанске вароши и касабе је ослобађао, па губио. Али овде иза зида увлачи му се неки страх: одговорност за сваког погинулог, као и да ће неко приватно дати живот за њега. А биће много мртвих око тамног утишаног удубљења све тамо до Саве и Дунава – врзма се у Антонијевој глави.
    Антоније непрекидно пуши годи му љут дувански дим, а низ обе лопатице клизи му нека језа: постати ослободилац свога града, а можда пре жртва. Кренули су даље и пролазе кроз Бели Поток – сину му помисао на Васу Чарапића.
    Кретали су се кроз села споредним путевима који воде ка Београду, док друмом тутње руски тенкови, тешки минобацачи „Иван Грозни“, разна артиљерија, самоходни топови. Пролазе камиони натоварени сандуцима муниције, с бурадима нафте, с конзервама и џаковима тврдог хлеба, печеног негде тамо у Румунији, и с војницима: пролазе кола Црвеног крста. Са обе стране пута један по један у колони наступају наше јединице. Антоније запажа да су наши без шлемова, а и одакле им: такви ће ући у градску битку.
    Ту и тамо могу се приметити наши помешани с руским војницима, одмарају се ослоњени на ограду оближњих дворишта. Наилази већи камион са нешто укосо постављеним шинама, а на тим гвозденим олуцима положене су дуге и сиве граната, Антоније се први пут срета са „каћушом“, јер у време њеног проласка руски војници кличу: „каћуше, каћуше“, а наши то прихватају. Посада са „каћуша“ отпоздравља и смеје се, навкли да је њима упућена љубазна наклоност.
    Са „каћушом“ свуда бива лакше и битка се увек добија, објашњавају то руски војници.
    Сва та силна техника креће се ка центру оне рупчаге од града. Још је Антоније иза оног зида и обузела га је нека мучнина, размиљајући како ће се сутра суочити са Београдом. И даље осећа неку нелагодност о сопственој одговорности и хоће ли сва врата, прозори и капије бити за нас затворене? Хоће ли улазити у неме тргове, улице, у пусте клисурине града, да у пролазу будемо усамљени као осуђеници? Све се то врти у Антонијевој глави и не да му мира. Није ли Београд за четири године рата изгубио себе, задављен?
    Антоније је стигао код Трошарине, овладано је рејоном Бањице, а руски тенкови су стигли до „Топовских шупа“, све топчидерске касарне су у нашим рукама, Антонијо то дознаје.
    Убрзо се и Антоније нашао у рејону „Топовских шупа“, а неко га гласно дозива и убрзо се нашао крај њега. Било је то грађанско лице, не војник и у руци је држао бели шешир. Одмах га је препознао. Био је то чика Паја, банкарски чиновник код Антонијевог деде је радио, с његовим сином Иком је Антоније ишао у основну школу и дружили су се. Деда Паја је био висок и кракат, трчи преко улице, маше шеширом и виче:
    – Жив. Ти си жив. Жив! Жив си Антоније!
    – Жив сам – одговара му Антоније.
    Чика Паја то више пута понавља. Био је то први из његових нератних дана кога је срео. Чика Паја је Антонија привио на груди, дрхтао је он, а и Антоније. Хвата га за раме , руку, стеже му мишицу, често га љуби у оба образа и стално понавља:
    – Жив. Ти си жив. Жив! Жив си Антоније!
    – Жив сам – одговара му Антоније.
    – Ех, жив си! И порастао си, виши си од мог Ике. Твоји су сви у Рачи, само ти је отац болестан. Једва и ја изђох од Славије према „Топовским шупама“, а умало да три пута погинем. Ето Немаца на Славији. Шта твојима да кажем?
    – Поздрави их – одговори му Антоније.
    – Испричаћу им како ти изгледаш. А ти као да ниси обичан војник. Неко си ти?
    – Неко сам – одговори му Антоније.
    Шта да чика Паји каже шта је он. Али је он упоран и не попушта, и шта најзад да му каже да је он члан Политодела Прве пролетерске дивизије, на то ће чика Паја:
    – Некако је необично. Разумем дивизија, али оно друго слабо. Да ниси ти неки прикривени пуковник?
    – Нисам.
    – Али си потпуковник?
    – Тако нешто.
    – Па што не кажеш одмах – навалио чика Паја.
    – Па није баш…
    – Добро, разумем, код вас је све некако уврнуто.
    – Ти знаш, чика Пајо, да ми нисмо стара војска.
    – Разумем: посилни, каплар, наредник, поднаредник код вас то не постоји.
    – Није само у томе…
    – Антоније, важно је да окупација одлазио, а на вас ће мо се навикнути, наши сте!
    – Ваши смо – каже и сети се, да се у Ваљеву у једој фотографској радњи фотографисао, па из кожне торбе вади две слике. Брзо на њима написа посвету родитељима, не зна који је датум, а не зна ни чика Паја. Важно је да је месец октобар.
    Пружа фотографије чика Паји, а овај их држи у руци неко време и загледа, па их пажљиво ставља себи у џеп, жели нешто да каже Антонију, премишља дуже, одлучије се и онда му рече:
    – Антоније, а куда ћеш ти сада?
    – Па горе на Славију.
    – Зар ниси доста ратовао, четири године, Имали ко да те одмени, ред је. Ти се мало одмори..
    – И наш је ред другачији – каже му.
    – Хајдемо за Рачу, заједно, нека те твоји виде, па се онда врати, молите твој чика Паја, а сузе су му у очима
    – То не може и да смо обична војска – каже му Антоније мирно, окреће се и полази горе према Славији.
    Одмакао је Антоније прилично, а чика Паја још стоји, крсти се, а онда му маше белим шеширом.
    Пролази поред Карађорђевог парка, а са супротне стране пијаца и омање правоугле зграде, то су продавнице, касапнице, висе празне ченгеле и друге велике црне куке, празне, а испред њих су „каћуше“, одједном почеше да пламте, шириле су језив звук непознат Антонију. Брзометно су испаљивале рафале својих дугих граната, преко празних касапница, далеко тамо преко Саве, према Бежанијској коси.
    Антоније је стајао и неко време занет посматрао, јер је први пут видео и чуо како „каћуша“ дејствује.
    Када је избио на плато и види наниже Славију, злокобно пусту, улази у Зорину улицу. На тротоарима деца са лонцима и бокалома нуде војницима воду. Гласно вичу: вода, водичка, а грђани провлаче наше војнике кроз дворишта, показују им с кривене пролазе, откривају им куће у којима су Немци. Излазе швабе из подрума, из канализације, са тавана, неуредни и видно уморни, необријани са уздигнутим рукама на предају, И само напред, од куће до куће, од улице до улице.
    На многим прозорима ћилими, заставе са петокраком звездом. Чуди се Антоније како су стигли све то да направе и толико петокрака. Жене са сузама, радосницама, у очима дочекују ослободиоце, а старије, које су два рата доживеле, благосиљају војску.
    На углу Зорине и Авалске, неки је грађанин изнео нов персијски тепих и простро преко улице, говорећи: нека по њему газе ослободици, тенкови, топови нека тепих издржи ослобођење ако може.
    У Охридској улици Антоније налази свој штаб дивизје, а тамо га чека један џип и одвози га на Дедиње, у једну вилу, заправо на једну од њених тераса. Много је около људи, а никога он не познаје, само своју професорицу књижевности из гимназије Митру Митровић, а она насмејана позива га к` себи и упознаје га са задатком.
    На тераси је једна висок и крупан човек, без војничких ознака. Види Антоније да се њему сви обраћају, а он увек кратко одговара и схватио да је он овде најважнији. Гледа он дуго у Антонија, продорним погледом, па у Митру и каже:
    – Јели то тај?
    – Јесте.
    – Хоће ли умети? Пробај га, Митро! Немој да ми неку реч зановета. Да не отеже.
    – Неће. Неће.
    – Пробај га!
    Митра одводи Антонија на један крај терасе и дајему проглас, којим се нова власт обраћа грађанима и радничкој класи Београда.
    Антоније га чита свом професору књижевности и српског језика Митри Митровић.
    На пола читања она га прекиде:
    – Добро је. Важно је не журити и сваку реч разговетно изговарај!
    Спуђштају се низ терасу, Митра му објашњава где ће наћи камијон – разгласну станицу, а упот је он упита:
    – Ко је онај друг са терасе?
    – А, друг Михаило, секретар ЦК за Србију. Доктор Благоје Нешковић.
    Убрзо је Антоније пронашао разгласну станицу и двојицу: возача и уредника пропагандних кола. То су била два Руса: Волођа и Аљоша, отприлике његови вршњаци. Брзо су се споразумели и одлазе на мали трг, испред садашње кафане „Каленић“. Пушта се прво нека ратна песма, корачница. Свет почео да се около окупља. Поново корачница, света има доста, а Аљоша даје знак Антонију да може наступити. Трудио се Антоније да чита по Митрином упуству, полако, разговетно, не боји се, и ослушкује свој глас којег емитује разглас, како одзвања низ београдске клисурине.
    Свет је све ближи разгласу, хоће да их пипне, јер оданде излазе слободне речи, без опреза и сувишне гласно нападају фашизам. На крају снажан пљесак. У трећој улици од њих чује се штектање митраљеза, по нека бамба. Пушта се нова музика и снажна корачница, Аљоша се нагиње према Антонију и гласно му добацује:
    – Антонушко, харашо!
    Током тог дана су наступили на још неколико места, код споменика Вуку Караџићу, испред Богословског факултета, имали су још пред собом дана да би стигли до 20. октобра, када је Београд коначно био слободан. Није имало времена за већа славља, борбе су се наставиле према западу, а немци су пружали жилави отпор – тако је и Антоније написао у својој краткој причи, објављеној у књизи „остати у вечности“ коју је писац користио.
    Писац је знао доста о Антонију Исаковићу, академику, никада се нису срели и упознали, ма да је Антоније, крај свог живота дочекао у својој кући у селу Бабе, где је и сахрањен на малом сеоском грибљу, на пушкомет од родне куће овог писца. Антонију су у његову кућу, у селу Бабе, општина Сопот, долазили многи његови пријатељи и поштоваоци.
    У овој књизи, коју наводим, Антоније је окружен прозом и поезиом многи пишчевих познаника и пријатеља, отуда му је и ова књига, штампана 1995. године, веома дрга, јер је исту добио у Дому ратних вијних ивалида – од њиховог књижевног клуба.

    Милан Марковић – Миле, Стојник

  18. ПРОШЛОСТ У КАМЕНУ УКЛЕСАНА

    Када је 20. јуна 1958. године у основној школи „Ћирило и Методије“, на Звездари, поводим њене 30-госишњице откривана спомен плоча бившем учитељу и ученицима те школе, палим у Народноослободилачкој борби, тада је , пред бројним гостима, међу којима су били и родитељи палих ђака, ученица Светлана Рајковић, изтмеђу осталог, рекла:
    „…Ја мислим да у нашем животру нема славе, нема празника који није више везан за тугу. Ми смо мали народ по броју живих, а велики по броју мртвих. Хиљаде мртвих другова проткано је кроз наше дане. На њивим животима ми зидамо своје…

    Драга стара школо! Чувај добро тај највећи дар који ти данас поверавамо. Не-ка буде чврст твој загрљај, као што ће бити чврсти наши кораци

    Драге мајке и очеви палих, не гледајте тако тужно у та блистава имена! Погледајте на нас који смо живи захваљујући вашим дивним синовима и кћерима. Прочитајте захвалност у нашим очима и нека вам, то буде утеха.

    Будите горди и несаломљиви као што си били ваши синови – Слава им!“

    На тој спомен плочи уписано је 17 имена, од којих су две другарице, а остало су били другови. Прво име било је Чедомир Милосављевић, учитељ рођен 1898. нестао у рату 1941. године, а осталих шеснаест имена су били ђаци те школе рођени између 1920 и 1929. године, изгинули између 1942 – 1945. године.

    Име учитеља Чедомира Милосављевића – Чеде уклесано је на више спомен обележја, посвећена му је Биста у (ваљевској) Белој Цркви заједно са Жикицом Јовановићем – Шпанцем и Мишом Пантић, где је испаљена прва устаничка пушка у Србији.

    У Књизи седамдесет година основне школе „Ћирило и Методије“. маја 1957. године на 37-мој страни записано је следеће:
    „Чедомир – Чеда Милосављевић или уча, како су га звали другари, био је већ прекаљени и просветним властима али и полицији познати револуционар, када је 1938. године дошао да као учитељ ради у нашој школи. Претходно је био у комшијској школи „Војвода Путник“ (Данашња “Вељко Дугошевић“) у коју је дошао из, тада звездарске школе „Ђура Даничић“. И код нас се није много задржао али се истицао као добар учитељ око кога су се, као магнетом привучени, окупљени истој идеји наклоњени омладинци из овог краја Звездаре.
    Када је 1926. године основан Фонд „Учитељске искре“ који је престављао вид „црвене помоћи“ Чеда је био један од његовоих првих чланова који је дао и највећи улог, целу месечну плату. Био је један од најревноснијих повереника социјалистичке педагошке библиотеке „Будућност“ и један од оснивача Учитељске културно-просветне задруге „Вук Караџић“. На Бањалучком конгресу учитеља Југославије 1939. одине био је носилац листе. Био је један од уредника листа „Учитељска стража“. Када је у Београду 1940. године основано Душтво пријатеља Југославија – СССР за председника је изабран Др Иван Рибар, а Чеда Милосављевић за секретара. Тај његов ангажман је и повод просветним властима да га поново „по потреби службе“, по ко зна по који пут преместе, а овога пута у Пецку код Ваљева, пред сам рат. Ту је учествовао и у припремама устанка, а био је и у групи бораца која је историјског 7. јула 1941. године, заједно са Жикицој Јовановићем – Шпанцем и Мишом Пантићем, у Белој Цркви, испалила устаничка пушка. На том збору је говорио и Чеда окупљеном народу, после којих су услелидили познати догађаји.“

    Први ратни запис о Чеди Милосављевић налазимо у Дедијером Дневнику, где је засписано: „Код Тита улази болничарка и саопштава Титу – уби се Чеда Милосављевић“. Касније су разјашњене те околности.
    Више писаца и хропничара пише о Чеди Милосављевић, посебно оних из његовог родног краја – Горњег Космаја. Доста сажето изнето је у књизи Боре Шобота „Стојник космајски“ издате 2005. године. У Предговору Недељко Мирковић, поред осатлог, каже: „…свако место преставља и јесте читав један свет у којем се одиграва чудесна драма најразличитијих ликова…Склони забораву потискујемо историјско памћење. Примитивно и незналачки занемарујући прошлост хоћемо бољу, плодо-носнију и праведну будућност. Међутим, без компаса и поузданих путева који су иначе одавно трасирани, а разорени нашим немаром и нашим кратким памћењем, тако нешто једноставно није могуће. Уз то, живимо у времену у којем је све могућно и све дозвољено, зависи само од тога ко располаже највећом силом…Човек помоћу језика чува своју човечност, али се истовремено излаже великој опасности да говори узалуд, у празно, већ познато, чиме повећава општу буку… Можемо ли се одбранити од заборава – можемо: писањем, описивањем и дописивањем историје непристрасно, на основу проверених и проверљивих чињеница о свакидашњици која ће у будућности постати историја.
    Томе, дакле, служи свака добра књига која опомиње на стваралачки напор предака…
    Не може нам бити блиско и драго оно што нам није довољно јасно…
    Једна изрека каже: ‚Старо вино пити, стару књигу читати и старих се пријатељ држати…‘
    Један филозоф рекао је да човек треба да памти прошлост, да живи у садашњости, а да мисли на будућност. Да би смо се тог мудрог савета, заснованог на великом искуству, могли придржавати пред прошлошћу се често морамо заустављати, не зато да би јој се дивили него да би смо од ње, као од великог учитеља, извлачили поуке“ – написа у Предговору Недељко Мирковић.

    У књизи „Стојник космајски“ на више места се говори о Чедомиру – Чеди Милосављевић, коме је и овај запис сада посвећен.

    Чеда Милосављевић (како су га сви звали), рођен је у Стојнику 6. априла 1998. године од оца Радомира, свештеника, и мајке Данице. И по очевој и мајчиној линији били су то знамените породице. Чедин деда, учитељ Илија оставио је неизбрисив траг својим животом и радом у Стојнику. Нажалост, отац Радомир није био дуговек. Умро је а да Чеда није имао ни шест година. Основну школу Чеда завршава у Александровцу Жупском код свог ујака, гимназију у Београду, а пред сам Први светски рат започиње у Александровцу учитељску школу. Као малолетни добровољац повлачи се са српском војском и преживљава албанску голготу, и на крају стиже у Француску, где у Ници завршава започетку учитељску школу. По завршетку рата и ослобођењу земље враћа се у домовину и буде распоређен за учитеља у Љубанцу селу у скопском срезу, али врло брзо долази у свој Космај. Радио је по ондашњим селима (Неменикуће, Дучина, Рожанци) све док, због своје политичке активности, није остао без посла. Посредством свог рођака, тада једног од владиих министара, добија место учитеља прво у Губеревцу, а потом у Стојнику. У ондашњој школи радио је од 1929. до 1930. године.
    Почев од његовог службовања у Стојнику, па све до ових дана, многи Чедини ђаци су се сећали и кроз међусобно препричавање освежавали памћење на њега. Био је веома омиљен међу сељацима Стојника. Он, и његова супруга Загорка, који су подгигли четворо деце (две кћери и два сина), сво време док су били са службом у Сојнику и касније до Другог светског рата, оджавали су присне контакте с многим стојничиким породица. Чеда је и наследио повеће пољопрјвредно имање од свог оца, као стара дедовина учитеља Илије.
    Писац ових редова је један од Чединих ђака у школској 1934/35. години. У Првом, а учитељица Загорка у наредној школској години у Другом разреду, били су му учитељи, које никада није заборавио. И сам писац је сведок онога што је ова учитељска породица оставила иза себе у Стојнику. Опште сећање на ове дивне учитеље, посебно по њихов одласку 1936. године у Београд, често су међусобно препричавали о вредностима које су као учитељи, оставили иза себе. Чеда је био иницијатор у формирању земљорадничке задруге и био њен секретар, а потом основао и кредитну здравствену задругу. Његовом иницијативом је доводен лекар руског порекла др Михаило Васиљевич Кулубин, који је село Стојник доживљавао као своје место, а стојничане као најближе своје пријатеље и пацијенте, Сељци су овог лекара називали „Доктор Рус“ или „Доктор Душа“, било је то једно дивно време када се цела Србија будила после дуготрајне борбе и великих жртава у балканским и Првим светским рату са са бројним жртвама. Као спомен обележје на мермерној полочи на зиду Стојничке цркве уклесана су бројна имена страдалих Стојничана. Тако им је, писац ових редова посветио и следећу песму:

    ДУГИ СПИСКОВИ

    Као мали основац
    у цркву сам одлазио
    на њеним зидовима
    дуге спискове
    погинулих видео.
    Више пута читам
    те тужне спискове
    тражећи имена
    родбине своје.

    Касније,
    у школском дворишту
    споменик,
    на њему списак дуг.
    Настрадалих у другом рату,
    на њему
    позната лица
    које запамтих,
    све друг
    па опет друг.

    Чеда је имао и први радио апарат који је радио на батерије. Био је иницијатор у описмењавању, нарочито младих жена које нису похађале основну школу током Првог светског рата. Организује оспособљавање младежи у калемарству и првим корацима модерније пољопривредне производње. У повећој школској башти испод школе, поред многих ружа, разног коштуњавог и другог воћа узгајао је разноврсно повртарско биље за своју потребу. У време обраде с ђацима је често објашњавана технологија узгоја ових биљака, све у циљу подизања опште културе живљења. Писац се посебно сећа честих прегледа личне хигијене ђака, с поуком како да је одржавају. Многи су то дознавали први пут када су дошли у школу.
    Ђаци су посебно били поносни ако су своје родитеље видели у Чедином друштву. Пошто је у то време било два учитеља, а располагало се и са две учионице то су спајани разреди, па је са два разреда наставу оржавао Чеда, а друга два Загорка. Учионице су биле препуне. Ђаци, који су сва четири разреда завршили, пред собом су у два наврата имали истог учитеља. По њиховом одласку 1936. године, долазе четири учитеља и од тог времена, сваки разред образује посебно оделење, сада већ са бројним ђацима.
    Учитељ Чеда Милосављевић био је велики љубитељ књиге. Располагао је личном библиотеком, издавао је своје књиге на читање, па се то може сматрати веома значајним доприносом развоја писмености и културе људи, које је дуготрајно време ратова, било Србији наметнуто. Младеж је била ометена у основном школовању. Само те чињенице, говоре да се име овог учитеља не може, а и не би смело, заборавити и потиснути у времену наступања нове еуфорије, настале после контраревулуционарних промена крајем 20. века. Садашњост, која ће морати, ради себе и даље будућности, поново преиспитати садашње време назадовања, а посебно, када се сада потискују сећања на племените људе, који су допринели, а не уназадили развој, и остали у народу тако упамћени. Те људе прогласише кривима за оно што су малоумни људи урадили, уништавајући вредности које је претходна генерација годинама стварала. Па то се може назвати самоубиством нације. Скоројевићи, школовани у време срећног периода, руше прошлост из страха, јер нису у стању да ураде оно што су урадили преци, па потискујући вредности предака хоће да наметну будућности како историја Србије почиње од „реформатора“ припремљених ван земље и плаћених да одраде посао у корист крупног капитала повезаног међусобно. Они се међусобно штите, друже и испомажу како би сачували свој положај у које су, стицајем прилика, остварили без много личног рада. Обичан човек је у овом периоду доведен у један лажан положај, у коме му се обећавају права и могућности, али на папиру, а у стварности то је она мањина која је дошла у посед средстава за рад, где већина ради, а мањина одлучује и присваја плодове рада (чиста експлоатација човека над човеком). У време Чеде Милосављевића власт и ондашња буржоазија су прогањали свакога ко им је сметао, а Чеда је у целом том периоду био прогањан. Ви, који будете читали ове редове, добро размислите и сами процените, колико сте и само допринели да се контрареволуција догоди.
    Време Чеде Милосављевић се поклапа са временом др Алчибалда Рајса. Ево шта је он у то време оставио:

    З А К Љ У Ч А К
    (Др Рудолфа Арчибалда Рајса)

    „Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу – а од ње ништа не очекујем – идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженије. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да окупи и уједини српске или, ако више волите ову реч, југословенске земље. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не би желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.
    Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ће те читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.
    Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је изгнана из своје земље, али не и поражена, успела је да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочесних профитера и зеленаша.
    Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмачалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и Јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство“.

    Посебно истичем речи др Рајса: „Говорио сам слободно у својој књизи. Нисам тражио да улепшавам истину, јер мислим да дугујем истину својим друговима. Неки ће се можда намрштити због моје искрености. Жалим унапред, али у једној књизи као што је ова писац се мора строго држати истине. Десет година је прошло од завршетка рата и време је да ишчезну извесне легенде корисне за време мучних часова да би се одржао морал“.

    Управо, то је време када је Чеда Милосављевић, не само окупљао људе око себе, већ је личним доприносом настојао да се супростави ономе о чему и Рајс пише.

    Ја овде нећу да напишем свој закључак, али вас упућујем да прочитате књигу „Чујте Срби! Чувајте се себе“, коју је септембра 2004. године издао Српски привредни и културни клуб (СПИК), рецезент: Академик др Петар Влаховић.
    Др Арчибалд Рајс у својој истини отворио је широм врата свакој истини у будућности, и сваки будући писац, који буде описивао своје време, не може почети писати истину ако то не повеже са написаном истином коју нам је оставио др Рајс…
    Свако се може препознати, читајући ову књигу. Они, који себе виде као доказане(не лажне) патриоте, па било да их други због тога прогањају и оспоравају, могу се с тим поносити, а они, који су залутали, и почели заборављати истину, и лажи се приклонили, још имају времена да се промене, а они, који су у пероду догађања истине, били на супротној страни барикаде, то су непоправљиви противници свог народа и увек су му наносили штету, служећи непријатељу свог народа, због тога је и др Рајс свом делу дао наслов:‘ „Срби, чувајте се! Чувајте се себе“, а таквих је увек било доста, како у прошлости, тако и у садашњости, што значи, да ће мо се са овим злом сретати и у будућности. Ако будемо имали мудрости и сопствену мудрост следимо, мање ћемо патити и лакше зло савладати.

    Писана историја Словена и њихови заједнички корени нису се много померали на Планети од места свог настајања. Њихове насилне сеобе по Евро – азиском континенту и насељавање у друге крајеве, у даљој прошлости, изазивала су освајачка ратничка племена, која су њиховим просторима мачем и огњем потчињавали те народе, али се истима губи сваки траг, остављајући само по неко обележје, које говори о њиховој присутности. Били су асимилирани али без принуде. Нестао им је језик и све оно што већински словенски народи нису прихватили, а на неким местима оставили су само наметнуто име.
    На другој страни, вероватно у исто време, постојали су многи народи који су говорили различитим језицима и да се међусобно не разумеју, а живели су на малом простору. Али, ширење енглеског језика, посебно ван територије његовог порекла, наметано другим народима на силу, јер је та сила увек витлала мачем над многољудним главама које су ти ратници покорили и намтнули им свој језик, што и данас чине, не питајући се за правду и правичност. То су урадили и сви други завојевачи у средњем веку освајајући друге просторе и народе, претварајући их у своје робове, а експлоатишући њихова богатства и становништво, да би трула буржоазија (паразита) лагодно живела у изобиљу. То није престало ни до данашњег дана. Зар очекујемо да ће се преко ноћи то променити, ако векови нису мењали.
    Док су бројнији словенски народи вршили природну асимилацију дошљака на своју територију, они други, освајачи са Запада, врше асимилацију и наметну свој језик силом оружја на освојеним територијама. Управо се сада слично догађа. У време насилног наметања глобализације планете покушава се наметнути и „одабрани“ језик насилника – окупатора.
    После дугог ратовања и крвавих сукоба међу племенима и државама Западне Европе имамо „добровољни“ пристанак на стварање Европске Уније, Тај пројекат скројен је у време хладног рата, па се с правом може закључити, да је та творевина створена из једног центра и вођена једном војнополитичком жељом: овладати највећим простором и потчинити народе силом или милом, као што су радили и у прошлости – мачем и огњем, не штедети ничији живот само да се олигархиски – ганстерски капитал наметне другоме кроз глобализацију Планете. Оно што није остварио Напалеон у 19. а Хитлер у 20. веку и после силних блокада, интервенција са свих страна простори које поседају Руси остају неосвојени.
    Војна машинерија грађена после Другог светског рата у трци за наоружавањем, достигла је своју кулминацију. На једној страни допринела је развоју технике и технологије, убрзавајући научна открића, а на друго, ставља то у руке светског џелата и прети поробљавању Планете милом или силом, наметајући поробљенима свој стил живота, али и људске неједнакости. На једној страни сјај, а на другој беда за већину становништва, јер сви не могу добити једнако парче, а и животиња се тако понаша, па неће ни човеколика животиња другачије – јер намећу своје законе, а то је закон џунгле.
    После зверског бомбардовања територије Србије 78 дана и ноћи, НАТО крвник српског народа, а умешале су се и земље на које је Србија пристала, да се тај крвави пир заустави, и по цену пристанка да на територију Косова и Метохије дођу међународне снаге, а на основу Резолуције Савета безбедности 1244, којом је Србији гарантовано право на ту територију. То се догодило 1999. године, а наредне године, после убрзане обнове од нанетих штета бомбардовањем, расписани су избори на свим нивоима. У време предизборне активности земље Запада су организовале неслућену хајку на Србију, мешајући се у те изборе. Амбасадор САД у Загребу, Монгомери, који после тога долази за амбасадора у Београд, био је главни носилац тих активности окупљајући такозвану „демократску опозицију“ Србије под један (кукавички) барјак да их стави у службу НАТО алијансе и помогне у окупацији земље изнутра. То је нови „Тројански коњ“ међу Србима. Јединство, а код многих и лажно, у супростављању непријатељу у току тог рата, где су се многи на високом положају продали, да би се друштвени поредак променио и земља вратила на капиталистички систем уређења. Догодило се баш онако како је и др Рајс описао. Срби га нису тада схватили и докле год га не буду схватили, биће туђи робови.
    Прошлост нам је у камену уклесана да би се сачувало од заборава. Зна се у сваком крају ко је, и када, страдао и од чије руке. Да би се то потисло у заборав изопаченост човекова рађа вандале, који руше све, да би се прошлост заборавила. Не могу се сви записи у камену уклесани уништити, остаће истина у камену уклесана. Како је вандал најгори сој људи и неће моћи с крити своја прљава дела, јер у време када се то догађа биће уписано у нове споменике да би било сачувано. Било је тога у прошлости, биће и у будућности, јер увек има злих људи које рађа време.
    Моћ репродукује лажну историју. А колико је она неистинитија у толико је више обојена лажима, да би се лаж претворила у „истину“, а користила одређеним људима да би, на њој, градили своју моћ над другима. Како се моћ над другима испољава у снази богатства, које је најчешће отето и присвојено, то је та лажна прошлост и лажна историја постала доминатна. Отуда се дуго памте људи који су били најсуровијији и најбезочнији свог времена. Значи, они су својом моћи градили себи историју, коју су наметнили обичном човеку, а који му се сада клања и ако му је био непријатељ јер га је експлоатисао присвајући његову снагу, али му је сада купијо и душу. Прави народни хероји остају у забораву само се моћни славе иако су мало дали том народу. Садашње време лажних хероја, време лопова и пробисвета, који се својом моћи намећу обичном човеку, а већи део мас-медија, агенција и других лажних „бранитеља људских права“, које издржава новац савременог силника, штити га од осуде обичног, али и поштеног човека. Наметајући се друштву и не бирајући начине, а захваљујући новој технолигији, пред нашим се очима шепуре будалетине и пробисвети. Али моћан човек, до кога ове осуде не допиру, јер му је ум изопачен, па је зато и постао зао.

    Милн Марковић – Миле, Стојник

  19. РАТ – НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ

    Освану и недеља, 6. април 1941. године. Рано сам устао и завршио посао у штали, донео воде са бунара, а у кући тишина, остала деца спавају, само су старији устали и свако обавља свој свакодневни посао. Ја сам се одједном пренуо, као уплашена звер, ослушкујем злокобну тутњаву, која је долазила из правца Београда. Јасно чујем неке људе по страни, који се дозивају, и говоре како Немци бомбардују Београд.
    Улазим у кућу и гласно будим своју браћу и сестру, па им саопштавам да је рат почео и да Немци бомбардују Београд. Чују се експлозије бомби, а земља подрхтава под ногама.
    Био сам добро информисан о ранијим догађањима кроз историју, а посебно о злочинима тих германских варвара над српским народом, а сада се у мени учвршћује свест и мржња према том злочиначком, агресивном и геноцидном народу. Он је изнедрио фашизам и нацизам, одгојио Хитлера и припремио, подржао, и учествовао с’ њим у злочинима широм Европе, а сада је на реду Југославија.
    На дан бомбардовања Београда, определим се за антифашистичку страну, и то своје опредељење нећу никада променити; оно је у мојој бити; сви који буду пома-гали мојим непријатељима, биће и моји непријатељи. Борићу се противу њих; сам се у себи заричем и, као у неком свечаном ритуалу, определим се, слушајући ону злокобну тутњаву из правца Београда. Немојте ме осуђивати због тога, јер су четири моја стрица, сви старији од оца, нестали у Првом светском рату, а то као да је јуче било.
    Тако размишљам, гледајући у даљину, а по страни спазих групу младића, па из њиховог гласног разговора схватим да су пошли на Стеничку бару, да одатле посматрају бомбардовање Београда. Јавим се мајци и саопштим куда идем, и да ћу се брзо вратити, да она не брине. Одлазим на оно највише узвишење, удаљено неколико стотина метара од наше куће. Тамо затичем повећи број младића из села, који гледају у правцу Београда, и голим оком јасно видимо немачке авионе, и густ дим, и слушамо подмуклу тутњаву, која допире до нас, као и језиви звук немачких авиона.То је онај карактери-стични звук, који су производиле немачке штуке, што сам имао прилике да видим и слушам у биоскопу. Јер сам пред сваки филм гледао филске новости, у којима су прика-зиване ратне сцене у Европи.
    Рат у Европи посматрао сам на филму и слушао злокобни звук немачких „Штука“, које су се за време напада оглашавале, и на тај начин шириле страх код станов-ништва, којег су нападале. Европа их је одавно упознала, а сада је дошао ред и на Југославију, дискутујем са друштвом, које се и само први пут среће са овим. Они су ме с’ пажњом слушали, иако су од мене били старији по годинама…
    Бомбардовање је дуго трајало, а ми смо напустили тај положај, и свако, са својим мислима, тихо кренули кућама, у мањим групама. Ја сам успут размишљао о страхотама рата, па о оцу, који је мобилисан, и сада се налази са јединицом у селу Парцани, код Раље. У Београду је његова јединица била привремено, за време догађаја у марту, па се вратила у ратни распоред. Сада отац не долази кући; ако овај рат потраје, као прошли, онда га дуго нећемо видети…
    Код куће испричам шта сам све видео са Баре, а међу укућанима забринутост, нарочито код старијих, који су запамтили страхоте претходних ратова. Деда Милан је био посебно забринут, јер је у задњем рату изгубио сав свој пород и добро зна шта то значи.
    Током дана стижу многе избеглице из Београда. Долазе они који су били планирани, али стижу и непла-нирани. У кућу је дошло тринест, што жена, што деце, а ме-ђу њима само један мушкарац. Са онима, који су били у кући, сада се број повећава на двадесет и двоје. Сви су стигли у току тог првог дана бомбардовања. Била су то позната лица, сем две млађе поштанске чиновнице, које је Поповић повео са собом, јер нису знале куда ће, а он им је предложио да пођу са њим. Дошао је код својих старих пријатеља, код којих је и пре тога често долазио. Дошла је и тетка Станојка, власница оног сандука с’ намирницама, са своје две снаје. Старија је Јеврејка, а мужеви су им у рату. Душан, Станојкин муж, остао је да чува кућу у Београду. Деда није могао да испоштује договор, да им стави на располагање велику собу, код толиког броја избеглих. Некако су се сместили, али су били видно незадовољни смештајем. Очекивали су много више од онога што су добили. Али су се и они навикли на новонасталу ситуацију, јер нужда закон мења, а сви, који су се нашли у овој кући на окупу, бринули су исту бригу, за својим мушкарцима, за које нису знали где се налазе, а и за властити живот, пун неизвесности…
    Требало је сместити и нахранити све који се нађоше у кући. За новодошле, на располагању су била само два слободна кревета, у које се могло сместити највише четворо. Недостајало је лежајева за девет особа, а ноћ се приближавала. Видео сам забринута лица моје бабе и мајке, па сам донео одлуку да преузмем улогу главног планера, ко ће где, и како, ту ноћ преспавати. Мора се строго водити рачуна о интимности свих у кући, да се ничим не наруши. Ја сам предложио да се на постојећим лежајевима спава попреко, а да се под ноге ставе клупе, због оних који су дужи од ширине кревета. Обезбедим спавање, а мајка и баке храну за све. Увече смо дуго седели и разговарали, поред петролејки у свим собама, окупљени по групицама које су се саме формирале. Безбрижна су била само деца. Њих је било осморо. Они су се издвајали и забављали на свој начин. Од мене је била старија само Мара, сестра моје снахе Нате, остала су деца била млађа…
    После неколико дана, међу првима, за Београд оде Поповић са својим колегиницама. Просторије се ослобо-де,те дође до новог размештаја. О оцу, стрицу, Ранку и Станојкиним синовима, немамо података где су у овом ратном времену. До села допиру разне противречне вести, истакнута су писмена обавештења: „Ђенерал Недић потиснуо Немце ка истоку и незадрживо напредује ка Софији; врховна команда га је произвела у војводу.” На крају се утврди да су ту лаж протурили немачки агенти, који су несметано вршљали по земљи, а и многи издајници, којих је било на сваком кораку, што се касније и потврдило.
    Из правца Раље чује се пушчана паљба, а нико не може да објасни шта се у непосредној близини догађа. Кад је рат избио, дознали смо да је очева јединица упућена у Македонију, на фронт, код Струге, где се, наводно, пружа организован и успешан отпор Италијанима. То је била последња вест о очевој јединици. Све вести су биле у функцији пропаганде, коју је Немачка несметано ширила.
    Убрзо се време поквари, поче падати и киша, захладни, па једно јутро освану снег, нападао до колена, све је изненадио, јер је дрвеће било одавно олистало, па се сада повило под теретом влажног снега. Ја сам једно јутро поранио, очистио шталу и избацуио стајско ђубре на гомилу, испод штале, кад приметим повећу групу војника, који су пролазили путем, поред наше куће. Кад су стигли до доње капије, зауставе се, и један ми се обрати:
    – Дечко, где ти је отац?
    – У војсци, на фронту.
    – Можемо ли код тебе сакрити ове пушке? Доћи ћемо касније по њих. Ризично је да се овако наоружани крећемо; можемо набасати на Немце, онда нам не гине заробљеништво.
    – Можете их оставити, како да не можете – одговорим.
    – Ми би хтели да само ти знаш за њих. Сигурно не живиш сам у кући?
    – Нисам сам, има нас баш доста, али знам да ћутим и да чувам тајну. Слободно уђите овамо – позовем ја војнике, као да сам им раван…
    – Где би могли да их сакријемо?
    – Па, у ђубрету код штале. Ту се тешко може открити. У кући није добро. Чуо сам да су на тим местима крили храну, а и људе у земуницама, за време прошлог рата.
    – Добро, када ти тако кажеш – улазе сви на капију и долазе до штале.
    Било их је седморица. На моје питање из којег су села, нису ми директно одговорили. Један од њих је узео виле и кренуо испод штале. Ја га зауставим, па кажем:
    – Немој тамо, идемо на овчије, тамо је сигурније. Ја ћу донети крпе и џак, а ви, за то време, пушке подмажите машћу, сигурно имате пушчане масти.
    – Имамо довољно подмаза, у праву си, дечко, док ти донесеш крпе и џак, ми ћемо пушке боље подмазати.
    Одлазим у подрум, пронађем стари чаршаф и једну повећу стару врећу, па пушке завијемо у чаршаф и ставимо све то у врећу. Један од њих је ископао дубљу рупу у ђубрету, па су хтели да ставе у њу врећу с пушкама, али сам их зауставио:
    – Чекајте, да донесем бреме суве сламе, да се врећа не испрља, тако ће бити боље.
    Убрзо се вратим са сламом, половину ставимо на дно рупе, па врећу са пушкама, а преко њих остатак сламе. Све то прекријемо ђубретом и маскирамо да се не познаје. Покупимо сву испалу сламку, да се не примети да је ту нешто рађено, па ћу им рећи:
    – Ово је добро урађено, хоћете ли да свратите на ракију и да нешто доручкујете?
    – Хвала ти, дечко. Морамо да пожуримо, да би што пре стигли кућама и пресвукли се. Немој ником на причаш за ове пушке. Брзо ће неко од нас доћи да их узме, само тада нећемо бити у војничком оделу. Настој да нас препознаш.
    – Ја ћу вас препознати сигурно, немојте бринути, биће све како смо се договорили, будите сигурни у то – рекох им ја.
    – Онда, ми идемо, остај нам здраво, момче. Како се зовеш, нисмо те ни питали за име?
    – Ја сам им рекао своје име и пожелео им срећан пут.
    – Ускоро ћемо се видети – добаци један од њих.
    Одлазе у колони, према капији, а убрзо се изгубише иза прве окуке, према бунарима. Наставио сам свој посао и никоме нисам говорио шта се тог јутра догодило, само сам се поверио деди, јер од њега ништа нисам крио, а очекивао сам и савет. Деда ме посаветова да деци не смем ништа рећи, јер дете прича све што зна, из страха,чим добије један шамар. Ако нешто и дозна, не зна чувати тајну. Када сам деди испричао да су војници учествовали у борби са Немцима, код Мале Иванче, па им је јединица разбијена, јер су их старешине издале, а они се по мањим групама упутили својим кућама, како би избегли заробљавање, на то ће деда рећи:
    – Мајку му, па то су дезертери, треба то одмах у општину пријавити. Да ли су ти рекли из којег су села?
    – Нису ми рекли, ја сам их питао, али су избегли да ми кажу. Ти ми јуче донесе вест да су наши заузели Софију, а оно- Немци у Раљи. Шта кажеш на то, деда?
    – Ни мени сада, заиста, није јасно шта се догађа. Према ономе што нам је јавио Душанов син, изгледа да је земља издата, и да више нема ко да је брани.
    – Тако сам и ја схватио, деда. Убрзо ће се све дознати, ова неизвесност неће дуго трајати.
    – Не пише нам се добро, Миле. Ја сам добро запамтио шта значи окупација, још за време претходног рата, па доживех, по други пут, ту несрећу… Какав смо ми то несрећан народ? Ово је трећи рат у мом животу. Да ли ћу га преживети, нисам сигуран, ово може и да потраје.
    – У прошлом рату није било тако, деда? Ти знаш најбоље?
    – Није. Онда није никоме пало на памет да изда, или да дезертира с’ фронта. Ако изда официр, ни војник то не може да спречи, осети се несигурним и бежи што даље од опасности, па се све распада; тешко држави коју официри издају, а војска не брани.
    – Осетило се то, деда, још прошле године, а поготово сада, у марту, династија је била подељена, а њен највећи део је био за Хитлера.
    – Видим и ја да се ова земља неће бранити, морамо се припремити за живот под окупацијом.
    – А како ћемо се ослободити, деда?
    – То ни сам не знам, можда никада, као под Турцима. Исти нас нападају, као и у прошлом рату, само су сада опаснији, што се може судити по ономе што се догађа и већим земљама од наше. Немци су кренули у обрачун са остатком света, у жељи да овладају планетом – изнесе ми деда своје мишљење.
    Сутрадан рано одлазим на ђубриште, откопавам и вадим једну пушку из оне вреће, остале враћам у ону рупу и загрнем. Одлазим у шталу, водећи рачуна да ме нико не види и почнем да се играм оном пушком. Дуго сам се с’ њом забављао, а затим је поново вратим у ону врећу и замаскирам. Био сам веома радознао, па кад сам удовољио својој радозналости, смирим се… Добро сам схватио особине војничке пушке, па ми се повећа интересовање за оружјем. Желео сам да је стално имам уза се, али видим да то неће бити изводљиво у ова сулуда времена, да ћу морати још да причекам. У тим годинама код младића се посебно јавља интересовање за оружјем. Тако је било и код мене, а знао сам да је тако било и код оца и његовог друга Светислава-Чиве, који су годинама пре тога шуровали са оружјем. Једном су скрили четвртасту ручну бомбу и две топовске гранате, а где су их пронашли, нисам знао. Једну су активирали пре неку годину, тако што су наложили већу ватру и ставили гранату у њу. Било је то једно бадње вече, сећам се добро те експлозије и њихових причи после тога.
    Наредног дана сам такође поранио, почистио шталу, а затим разбацао избачено ђубриво. Кад се на доњој капији појавише два сељака. Ја сам их одмах препознао. Били су то они, који су и оставили оне пушке; улазе у двориште и долазе до мене, док сам, подбочен о виле, посматрао њихов долазак. Један ми се обрати:
    – Добро јутро, момче, јеси ли поранио? Да ли нас се сећаш?
    – Добро јутро, како да вас се не сећам, познајем вас, јест’ да сте ми мало другачији у том оделу, али ја добро памтим лица, а и глас вам познајем.
    – Да ли је на месту оно што смо оставили код тебе?
    – Јесте. Нико то није дирао.
    Одлазимо на место где су пушке закопане, одгрћемо и вадимо врећу. Проверавају да ли су све пушке у врећи, па ми се обратише:
    – Можемо ли понети и ову врећу, овако запаковану?
    – Можете, није она цела, па је не користимо. Миши су је прогризли. Да ли би хтели сада да свратите у кућу, да вас почастим?
    – Хвала ти, момче, али журимо да се што пре вратимо кући. Знаш и сам какво је сада време, ниси уопште сигуран кога ћеш на путу срести, а морамо се кретати споредним путевима, да би избегли непожељне сусрете.
    – Јесте ли из близине?
    – Нисмо тако близу, треба нам више од два сата до куће. Идемо одмах. Хвала ти још једном, момче, види се да си добар другар, а и зрео за своје године. Бићеш ти у своје време и добар војник. Имаш лепо понашање, као да не живиш у селу.
    Поздрависмо се, а један од њих упрти врећу на раме и пођоше ка капији, те убрзо несташе низ пут; отишли су путем према бунарима; као да су хтели да их нико не види, јер се тим путем мање крећу људи. Обично га користе само мештани из тог краја. Вероватно су из близине, кад добро познају село, размишљам…
    Прође и тај дан, а предвече се појави отац, без оружја, у војничкој униформи. Поздрави се са свима, нешто поједе и легне да спава, а по њему се видело да је доста уморан и ненаспаван.
    Наредног јутра одлазим у шталу. Дође и отац до мене,па му испричам како сам сакрио седам пушака, а отац не сачека да причу завршим, већ ме упита:
    – Где су? Хоћу одмах да их видим.
    – Тата, јуче су их однела два сељака који су их и оставили код мене. Шта си ти урадио са својом пушком?
    – Ја сам своју, као и други, бацио у неко жбуње. Морао сам. Ако би налетео на Немце, којим случајем, одвели би ме у заробљеништво. Официри су нам тако и рекли, да бацимо оружје, да нас Немци не би заробили, и да одмах одемо кућама најкраћим путем.
    Тога дана врати се и Станојкин старији син, који је имао чин капетана прве класе, у резерви, тако и он објасни, кад сам га и упитао о томе. Његово мишљење је било да је војска капитулирала. Сложили смо се око тога да је држава издата…

    Милан Марковић – Миле, Стојник

  20. УРАДИМО ОНО ШТО НАС РАЗУМ ВОДИ – ВИШЕ ЋЕ НАС ПОШТОВАТИ

    Заједничко европско тржиште, заједничка валута, јединство чланица Уније је идеја која још није, ни у језгру те творевине, постала одржива. Како се поче нагло руинирати евро зона, тако се и монетарна криза капитализма прелила из САД на Европу, па коцкарски, кладионичарски, протекционизам, корупција, крајњи неморал и међусобно непоштовање, захвати, прво оне презадужене чланице евро зоне, које сада оптерећују шупље фондове Уније, која настоји да ту кризу, што пре, превали са развијених чланица на остале. Најбољи, и може се рећи и најмудрији одговор, стиже из Швајцарске, која је референдумом три пута рекла „не“ интеграцији са „несигурном еврозоном“. Тако је резултат октобарских избора 2011. протумачен као „шамар“ Бриселу.
    Посебно би Србија морала добро анализирати односе, већих чланица ЕУ (које диктирају), у самој Унији, а посебно њихове ставове према Србији, и као Швајцарци, донесу своју одлуку. Србији је важнији задатак како решити сопствено национално питање; сачувати народ и државу од пропадања; развити савремену производњу, посебно се ослањати на сопствене снаге и сопствену памет; стати за врат протекционизму, корупцији и алавим експлоататорима, стварајући правну државу по нашим мерилима; обрачунати се са политикантима, посебно са онима који су овој држави већ нанели велико зло, а они су у народу добро познати. Одредити место свакој институцији и, не дозволити да крше законе и прописе, које је парламент донео; свака власт у земљи, законодавна, извршна и судска да се развијају као модерна власт, са што мање уношења туђег што нама не одговара. Вратити моралне вредности и поверење грађана. Производити све оно што је овој земљи потребно, ослободити се непотребног увоза, без обзира што то суседи већ производе, и спречити протек-ционизам на тржишту. Преднос дати домаћој производњи. Све што нам светско тржиште признаје, по тој мери признајмо и ми том тржишту. Само, равноправни, и када смо ван ЕУ, вредноваће нас, али односи с њима морају битри на правном нивоу. Ако нам се намеће, нешто што нам не одговара, заштитмо себе, а не њих, јер они само себе штите. Сређени економски односи су гаранција будућности. Све док се у те односе меша политика силе, надмоћ великих и алавих експлоататора на светском тржишту, нелојана конкуренција и наметање моћи, треба им, сложно, дати одговор, a којi њих треба да забрине више него нас. Како нам је та ЕУ, посебно државе које у њој диктирају сада, а тако ће бити и у будуће, једнострано су признале Косово, као независну државу (да не наводим шта је овоме претходило), а сада им то служи да могу Србију уцењивати. Одговoр народа Србије мора бити јединствен и да се, као што су то они нама наметнули, ми њима ту лопту вратимо у њихово двориште, и тако их уразумимо (мислите да то не можемо остварити), јер ће нас само тако вредновати. Спор, који су они наметнули Србији, биће то њихов велики губитак, само ако сваком притиску сложно, као Швајцарци кажемо „не“. То нас понижва, вређа, и ми вам не можемо веровати. Ви сте нам више векова претитили и угрожавали наше просторе. Шта још хоћете варвари са Запада? Ако и сами кажете да је дошао крај вештачком јединству Европе, прво нас убедите, и створите право јединство, да би вам могли веровати.
    Србији је важно да схвати, да из сиромаштва треба да изађе сопственим снагама, памећу и средствима, што ће државу довести до препорода и само тако успемо да се спољни дуг врати (сведе на разумну меру). Ако се задужује у странoм новцу, уз „помоћ“ страних стручњака и домаћих, али отуђених, и на то се ослони у будућем развоју (снаћи ће нас грчки случај), више ће мо помоћи повериоцима него нама, а наредно одрживо стање неће бити чисто наше – остаћемо зависни и окупирани пре него, евентуално, одлуче да нас приме у своје редове. Ако је то тако, онда се треба храбро одлучити и задржати швајцарску неутралност, а онда, применити оно што је нама корисно, са могућностима да сарађујемо с целим светом, не питајући „господара“ да ли то смемо или не смемо. Светско тржиште је веће и самосталније од „јединственог европског“, бирајмо док је време. Погрешимо ли сада, наредне генерације ће тешко то исправити, али ће нас оптужити за грешке.
    Како нам је о врат окачен албански синдром, од како се писана и памћена историја тиме бави, садашње стање, наметнуто од стране, пре свега, запдно капиталистичких земаља, а посебно ових у Европи, који су у више наврата ратовале за ове просторе, па не смемо бити наивни и поверовати да су се сада променили – нису, постали су још суровији, које ни клечање и молбе никада нису умилостивиле. С њима разговарати и договарати њиховим језиком и њиховим манирима. На уцену им у очи сасути злу прошлост, али јавно, не плашити се њиховог гнева. Надолази време да и они морају тражити поштеног пријатеља да би и сами опстали, али пријатељ којег ће поштовати. У садашњем свету ни они не могу сами, зато се удружују међусобно, а на штету другога.
    Шта држава Србија треба, и мора, предузети да би се будући процеси одвијали повољно по њу? Може се закљуити да су нам садашње неповољне услове наметнули они који су и ратовали за овај простор. Значи, то је нови рат, само друим средствима. Мотив новог рата је тржиште, али за њихову скупу робу. Конкуренција ни мало није пријатна и безболна, али је и решива. Како се евробирократији жури, то ни Србија не сме чекати, па је чекање и најлошије решење. Паралелно са политичким и дипломатским средствима, однос са КиМ треба решавати, како то мудрос налаже. То треба да прате економске мере, које би мотивисале српско и друго неалбанско становништво, сконцетрисано на Северном делу Косова, да тамо, без притисака, из интераса, остаје и гради нови живот. Познато је, да је у време СФРЈ-а улагано, и развијан јужни део покрајине, на штету северног. То се мора сада исправити и то хитно. На том простору фаворизопвати мале и средње фирме, са јефтином прозводњом, која својом робом, широке потрошње, треба да с тог простора потисне скупе производе који долазе са стране. Србија, не само да извози своју робу на то и шире подручје, већ да исисава робу с тог подручја, увози је и тиме значајно допринесе развоју тих фирми. Када се те фирме осамостале тежиће да продру на остатак КиМ, а то ће, сигурно, допринети да се и политчки процеси, за то становништво, повољно развијају. Ако би, без помоћи албанског дела Косова, знатно запослило и прос-перитетно живело на Северу, неће то остати не запажено. Такозвана међународна заједница, боље рећи европски капитал, неће урадити ово што се предлаже, јер они желе управо да се на овом делу, српске територије, остане у сиромаштву, оносно, да тај део, а и други, буду зависни од произвоње у фабрикама под њиховом контролом.

    Аутор. Милан Марковић – Миле, писац из Београда

    Ново време открива нам да се људско друш

  21. ДРУГИ НАС ОБАВЕШТАВАЈУ ГДЕ СЕ НАЛАЗЕ ЦЕНАТРИ ЗА ОБУКУ УБИЦА

    Дневни лист „Политик“ ( 8.јула 2012.), у рубрици „СПЕКТАР“ објави чланак из кога се види где се налазе Светски центари за обуку убица, којима никада неће бити суђено. Ови центри богато награђује „умне“ научнике: који стварају „играчке“, други обучавају вољне убице, а трећи, да би зарадили и безбрижно живели, реализују производњу убојитих сресдстава, као и скупих средстава са којих ће бити лансирано смртоносно зрно, које најчешће убија невиног. Сви они, у ланцу злочинаца, некажњено то чине и нико неће бити изведен пред и један суд. За чудо, па ће се и сви ти наћи у некој историји, или некој збирци и биће слављени, а жртва ће, најчешће, бити проглашена кривом.
    Објављена је и фотографија, на којој се може видети модерна учионица са вољним „јаничарима“, који се припремају за убице. Баш тако, за убице, јер је поред те фотографије и објашњење „Хуманије оружје…“, али у том, непотпуном, тексту, не наводи се, да су се у таквим учионицама припремале убице и српске деце, када је Србија бомбардована више од два месеца, па ни убице у Авганистану, либији и више од 20 бомбардованих држава, које је власница тих твораца, и произвођача оружја и убица извршила, а да ни за једн злочин није осуђена. Ту лежи и центар Светске корупције.
    Та се држава заклања иза Алијансе убица, како би се прикрила и спречила да буде оптужена, па се још појављује као „Светски тужилац“, а српски народ је одавно сковао изреку: „Кадија те тужи Кадија ти суди“.
    Та држава се у овом времену јавља као Светски тутор, без чијег благослова није, а не може бити изабран нико под њиховом контролом. Они, који и буду изабрани, без позива им морају доћи на поклоњење, како би „Султан“ био сигуран на њихову верност. Скоро ће бити и година дана од ове немиле вести, а ништа се не мења, већ се ситуација стално погоршава.
    Будуће време, када се буде анализирала ова појава, једноставно ће констатовати – време лажне слободе и демокрартије.

    Милан Марковић – Миле, Београд

  22. СЕЋАЊЕ НА ДАЛЕКУ ПРОШЛОСТ

    Стара кафана у Сопоту у којој је у лето 1944, ггодине смештен штаб четника Драже Михаиловића, док су се немци у исто време шетали по Сопоту. Овај штаб је мобилисао сељаке космаја, формирао јединице, које су се заједно са немцима, требале супроставити преласку јединица НОВ и ПОЈ из Босне у Србију. Ово је још један доказ да је Дража Михаиловић до краја рата остао веран окупатору. Јединице, које су кренуле на Дрину, распале су се успут. Има још живих сведока овог догађаја. Потомци Дражини се морају помирити са овом чињеницом и то би било право помирење. Све друго је нови раскол и девалвирање истине.

    Милан Марковић, Сопот

  23. РАТНЕ ИГРЕ ОКО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

    У садашњем времену, када се на КиМ налазе окупационе трупе, посебно изграђена америчка база, Срби и нису имали избора. Пеговарају са шиптарима, али увек уз присуство њихових штићеника. Све је фарса и план страног завојевача. Тренутно за Србију су гори Американци и Немци. Они су окупатори српске територије, коју, као што су радили својевремено Турци, помажу шиптарима са Косова, да би окупатор био миран, јер ни Турци,ни Германи, а сада германофили Америке, немају поверња у Србе.
    Преговори, као преговори, било их је у прошлости доста и ни један се није до краја испоштовао.
    Када се пажљивије прочита оно што је Дачић објави у јучерашњој Политици, па и оно што је говорио како се осећао док је одлазио, и у време самих преговора у Бриселу, може се схватити да то није тако једноставно.
    Ја сматрам: да сам почетак ових преговора, и без страног утицаја, нагони како Србе тако и Шиптаре да морају преговарати, и тиме се, ако ништа друго добија време ишекивања неког решења и то ће потрајати.
    Сада ја Вама (читаоцима) поставим питање: Шта би Ви урадили да сте на месту Дачића? Многи заговарају нове изборе, али не наводе: које су то снаге које би то боље решиле, кад предлажете изборе, као решење, и које су то снаге данас у Србији?
    Да је вођење тих преговора дилетанско, па Срби за то нису криви, али треба имати на уму, да организатор тих преговора није седео у сали за преговоре он диктира ту примитивну нагодбу и он је примитивац, који олако потеже ороз. Његов је интерес већи од оних несретника, потлачених, који имају исту судбину, и који у овим преговорима губе – слободу, то ће они на крају морати да схвате, па то ће дуго трајати (док неки велики лом, али није немогућ, промени садашње стање и буде на други начин разрешавао балканску кризу).
    Стање у српском парламенту при давању подршке преговорима, нису забрбрињавајући, мале су политичке снаге противу садашњих преговора, подршка је већине.

    Много је важније шта ће влада учинити да покрене привредни живот, који нама, а не немцима одговара. Друштвени и привредни препород избациће више умних људи који ће се ангажовати више за заједницу него за себе, што је дужи период било обрнуто.

  24. ЈОШ ЈЕДНО СЕЋАЊЕ НА ДОГАЂАЈЕ У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ У САРАЈЕВУ, РАДИ ПАМЋЕЊА

    Истина о стравичним догађајима када се растурала држава Јужних Словена мора бити сачувана. Маскр у Добровољачкој улици у Сарајеву, пре двадесет година, у Србији је објављен тог дана, али се истинитост тог догађаја мора сачувати у свести народа, који су, растурајући заједничу државу, убијали једни друге, а да би се остварили циљеви будућих окупатора ових простора. Каснији догађаји су потврдили да је “међународна заједница”, још тада, отпочела лов на србе, а за злочине над србима нико није одговарао. Будућност ће разрешити ко су били планери тог времена и под чијом су се заштитом ови злочини догађали.

    мИЛАН мАРКОВИЋ – мИЛЕ, БЕОГРАД

  25. И ово сам забележио да ме подсети на све оно што сам, раније, а и сада, доживео. Изјава (бив.) немачког амбасадора показује крајну лицемерност и надменост које немачка дипломатија нама намеће. По њиховом, ми као жртве, те обесне надсиле злочинаца, треба да им сачувамо углед који губе, што ће те сами закључити из наредне изјаве:
    Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор). Немачки амбасадор Wolfram Mas у Србији изјавио је на конференцији о НАТО у Београду да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
    “Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је ту учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашо је то учинио”, изјавио је Мас.
    Сама ова изјава мора да нас забрине. Зато се морамо удружено супроставити насртају, новог, још изопаченијег германизма према нама. То су нам и у прошлости били непријатељи и никада се нису доказали да су нама, балканским народима, икада били искрени, сада, када се НАТО алијанса претвара у оружану силу Европске унује, већ доказано, с немачким наметнутим воћством, као да се повампирило време Другог светског рата. То само малоумни људи не могу схватити, јер имамо доста будала који настоје да то заборавимо. Посебно, Србији се намећу германски услови, као да су сада однели “велику” победу, иза неког Трећег светског рата, па нам диктирају своје услове.
    Управо се то и догодило. Тај “Трећи” СР се одвијао у времену растурања СФРЈ, санкација, блокада, организованог тероризма, који се претворио у срамно бомбардовање СРЈ, које немци желе да прикажу, како да објашњавамо својој деци, која су сво време НАТО бомбардовања провела у склоништима, да су нас овим “пријатељи” ослободили од нас самих, па то је тако глупо и помислити. На нашим просторима и уз помоћ добро припремљених, организованих и плаћених, унутрашњих, нових колаборациониста, успели су да свој ратни циљ остваре уз велику помоћ, снага које су им били непријатељи у Другом светском рату (САД, В:Британије), које су и саме постале жртве новог фашизма који наступа и диктира шта ће ко у овом глобалном свету да уради.
    Ако Немачка свим силама настоји да нам наметне окупацију, то значи да се и ми, окупирани народ, с правом морамо томе супроставити. Сви који стоје иза ставова наших непријатеља су и наши непритељи, њих се морамо решити.
    (Ово што сам изнео треба схватити да нам се приближава годишњица НАТО агресије на СРЈ и да је морамо претворити у симбол нашег отпора).
    Савремени развој људског друштва открива нам потребу, као што је тога било и у прошлости, да се народи који су упућени једни на друге, не смеју мрзити. Тако треба схватити и садашњу потребу. Превише истицања „помирења“, као форме односа, даје често негативан ефекат, посебно ако су те потребе изражене новим, за било коју страну, неповољним подсећањем на прошлости и озбиљна је сметња. То се може утврдити из предње изјаве, немачког амбасадора Маса. У место да осуди бомбардовање он га брани, и то у Србији, као да пркоси Србима што не доприносе побољшању односа. Тако поступа и актуелна елита на власти у Немачкој. Она је у пракси продужила са политиком из времена рата и бомбардовања, па притисцима и уценама мири Србе и Немце. То је контрапродуктивно савременим односима, јер су још свежђе ране прошлости.
    Тако и француски министар европских послова Pjeri Repenten позивао је Србију и Хрватску да се угледају на феанцуско-немачки модел помирења.
    Репертен је то изјавио током посете Загребу с немачким коклегом Mihailom Unkom, поводом предстојећег прикључења Хрватске Европској унији, додавши да та посета има симболичну поруку за обе земље.
    И ова порука нема очекиваног одјека код народа, чије је памћење изнад сваке политичке елите, како у Србији тако и у Хватској, ако не распирује мржњу, онда, одлаже помирење јер није искрено.
    Остављам умном човеку нека сам процени: односе током Другог светског рата, у периоду растурања Југославије, односе све до НАТО бомбардовања и после њега. То стање не може, посебно народ Србије, олако да заборави.
    Срби су у свим овим периодима третирани сасвим другачије него Хрвати. Сњима се у том и садашњем времену, посебно немачка политичка елита и даље обрачунава и уцењује, што, и те како, смета у стварању амбијента. Уочљиво је да је Немака, и њена политичка елита, наградила своје савезнике из свих ових периода, а посебно оне који су се ставили у функицу разбијања српског бића, па се сада тражи да то Срби забораве.
    Фељтон, кога објављује дневник Политика под насловом „Немачка и ‚њени‘ Хрвати“ немачког писаца Urliha Šilera разоткрива део те прошлости, што би Немачки народ морао схватити, колика је кривица његове актуелне власти, како у прошлости, тако и у садашњем времену према Српском народу. То одлаже право помирење. А оно што се тренутно догађа у вези српског уласка у ЕУ и политика око КиМ, то је покушај да свака страна обезбеди за себе повољан положај, у још не дефинисаној „држави“ која се назива Европска унија. Све се налази у релативном стању.

  26. ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ, одломак
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд

    Народна изрека опомиње: „клин се клином избија”. Ако је пражњење села изазвано ниским дохотком – онда је реколонизација и оживљавање пустих простора могуће, уколико се пољопривредницима, па и брђанима и планинцима, помогне и покаже како да постану продуктивнији и имућнији. Пољопривреди није поклањана одговарајућа пажња. Још мање помоћ. Неке ситније олакшице (незнатно више премије за млеко) нису биле довољне да их увере да се власт стара о њима, да цени теже услове живота и рад, те да је спремна да их дугорочно подржи, уколико се не отисну низ планинску падину, у правцу речне долине која ноћу блешти, окупана у мору електричне расвете. За оног ко живи у полумраку – светлост има магнетску и магичну снагу: тешко јој је одолети! О погрешном, маћехинском односу према сељаштву, посебно према горштацима, сведочи и низак удео пољопривреде у буџету.
    Има наговештаја да ће бити начињен заокрет. Припрема се, и биће ускоро усвојена, дугорочна Стратегија развоја аграра. Србија ће се окренути агроиндустрији –јединој обновљивој привредној грани, ослоњеној на домаће изворе, мање зависној од кризних поремећаја у свету. Храна је важан стратешки артикал и Србија мора више да улаже у наводњавање, у нове машине, густе засаде воћа,пластенике за поврће, расну стоку итд. У томе је прилика да, из данас опустелих „пасивних крајева”, добијемо много здраве и укусне хране и повећамо наш девизни конто.
    Смањење удела пољопривредног становништва у укупној популацији је неумитно. Не треба туговати што нестају идилични сеоски призори, с великим породичним задругама и мобама. До тога је дошло у свим развијеним земљама и низак проценат пољопривредног становништва није знак пропадања већ израз високе развијености земље(али сиромашне – аутор).
    Уместо туговања – заокрет. После пописа Владу Србије и све општине морао би да забрине пад продуктивности у пољопривреди:стотине хиљада хектара парлога,празне стаје.Ту је корен наших недаћа! То је и нападна тачка и смер будућих подухвата. Велики планински простори морају да оживе,да се поново забеле травњаци сјеничке висоравни, Старог Влаха, на Старој планини. Пироћанци последњих година једу качкаваљ из Бугарске, јер изнад града на Нишави једва да има већих стада оваца и говеда. Увозимо прасад и утовљене свиње а некад смо били угледни, значајни извозници „бебибифа”, пресованих свињских шунки. Они који гаје стоку данас су мањина. Морамо најпре да се вратимо тамо где смо били осамдесетих година прошлог века па онда да сустижемо најбоље аграрне земље Европе. За то је потребно знање и генерација младих, уједињених, школованих пољопривредника. А проценат школованих сељака у Србији је низак, једва да их је три одсто!
    Овакви, и други, подаци из пописа су и путоказ у ком правцу треба да се окренемо. И кренемо…“
    Захарије Трнавчевић

    Овај објављени чланак Захарија Трнавчевића приказао сам га да би се уочила разлика у прилазу проблему развоја села. Више се износе, одавно познате чињенице о стању, а недостају конкретни предлози за њихово разрешење, што се посебно очекује од Националног аграрног савета, чији је он председник. Апели, без решења власти и њеног ангажовања, неће нам помоћи
    Ако се нико не буде бавио критичком анализом, онога што се предлаже, и не буду пронађен најповољнији одрживи предлог, па се решења и даље буду одгађала у недоглед, други ће се брже реформисати (рецимо француски организовани узгајивачи), Србију ће хранити велике светске економије, а она ће остати, као што нам се често то и догађа, а и сада, и то дуго траје, па остајемо као неспособна и недефинисана, распарчана и сукобљена мала економија. Поново ће се покренути талас миграције људи из ових испражњених села. Бићемо присиљени да конзумирама и модификовану храну коју сада не желимо.
    Постоје регистрована Друштва и Покрети, који, на свој начин, покушавају да покрену процес развоја и производње на руралном подручју, које треба подржати, и по мери њихове успешности, развијати економску политику на овим подручјима. Као и у сваком процесу, само успешни ће крчити пут и бити подстицај за будуће одрживо стање развоја.
    Ако „Стратегију дугорочног развоја аграра“ будемо дуго чекали исцуриће време на пешчанику, а други ће нас у томе претећи, што се често и до сада дешавало. Па и да се донесе добра Стратегија, ако се не обезбеди њена реализација, догодиће нам се исто. Не само да је време новац, време је, посебно у кризним временима, важан фактор (чинилац), а ко га не буде поштовао, за неуспехе нека не осуђује другога.

    ***

    Оно што је еуфорично говорено током 2011/2012. године и многи од нас осетили да је дошло време већих помака на боље, убрзо смо се разочарали. Пред нову елиту власти поставили су се веома сложени задаци: отклонити велике и веома штетне пропусте које је претходна власт урадила у лошој, пљачкашкој, приватизацији, на коју су указали представници ЕУ, развластити елиту „лопова“ из свих претходних периода, отпочети нови економско – политички процес у презадуженој и зависној држави, са празним буџетом државе, и то, у време дуготрајне економско – монетарне кризе која је уздрмала већи део света, и прелила се на Србију.
    На крају је нова власт схватила да је наследила држву у којој је скоро све стало, повећана је незапосленост, завладала апатија и, како се то обично на улици каже: „безнађе“.
    Па и они људи који су у прошлости покретали промене изгубили су сваку веру у одрживу будућност. Управо, снаге: економске, политичке, идеолошке, образовне, војне, полицијске и све друге се налазе, и живе, у градским четвртима и градским животом. Ко је остао на руралном подручју? На многим просторима нико, а на простору која су залеђе мањих и већих варошица, вароши и грдова, сањају градски живот, којег је обезбедио по неки сретник, али то не мора бити и одрживо.
    У Народној скупштини Србије говори се више о развоју великих индустијских, одавно урушених фирми и фабрика хране, и то дуго траје, али се у животу Србије ништа не помера набоље, или веома мали корак, који нас не доводи ка челу развијених држава, већ вуче, и то снажно ка њиховом зачељу. Ако се овако настави Србија ће остати заостали германски пашалук, зато је мрцваре и условљавају. Кроз те притиске и условљавања нагоне Српску интелигетну и политичку, актуелну елиту да се бави тиме, а да заборави да се сами морамо извлачити из „живог“ блата и узајамно се испомагати, ослањајући се на властиту памет и, само на доказане пријатеље.
    Ништа нас не може изненадити. Најновија вест из „непогрешиве“ ЕУ: еврозона све дубље у рецесији, европским посрнулим земљама еврозоне прикључила се и Француска, док је Немачка за длаку избегла пад своје економије. Како видимо на овом пољу нема ружичастих и охрабљујући помака. Свако, а посебно Немачка има разлога да буде забринута, због нејасног сутра. Она ће и даље да на плану своје политичке опсервације повећа своју агресивност како би немце натерала да се баве споредним, како би заборавили на унутрашње тешкоће. Односи између Берлина и Париза се тренутно налазе на клацкалици „пријатељске напетости“. Колико ће то трајати и какв се исход очекује, остаје непознаница.

    Србија, захваћена истим проблемима, нема шта да чека. Унутрашње реформе и генерална промена курса, најављује почетак нове транзиције која мора кренути од „неугрожене, али подивљале природе“, од села. Законом се морају регулисати нови, сасвим нови, односи у производњи, а пољопрривреду растеретити административних и других стега које је гуше. Позвати свакога ко је без посла, да стави прст на чело и размисли: или ће чекати у граду било какав посао, или ће се, па макар и привремено, вратити дедовини, поново крчити шикаре, заснивати производњу за преживљавање, осмислити како вишак производа повољно уновчити и постепено улагати у проиводњу.

  27. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд

    У ово време (почетак августа) у Србији долази до многих протеста и реакција на предходно половично, или недовољно усаглашено стање између произвођача, или других предузећа, који су започели програме с нејасним и не решеним финансијским средствима. Држава, по свој прилици, би хтела да се део нерешеног терета прелије на производњу и на плате радника, који су учествовали у тим програмима. Ово нам није први пут да нам се то догађа. Програми засновани на делимично затвореним финансијским планом, а да би се наставили даље, то се, управо, мора накнадно планирати, а криза чини своје.
    Малинари из ужичког краја блокирају магистралне саобраћанице, да би изнудили откупну цену приближну оној коју су очекивали(барем на нивоу претходне године). Извозници прошле године нису реализовали планирани извоз, па су се довли у ситуацију да откупљују, али знатно су снизили откупну цену, са чиме нису задовољни произвођачи малина. Како се ово догађало и у прошлости, а није извучена поука, онда се и излаз из овога мора наћи половичан, јер се у садашњем времену тешко може ово позитивно решити. Држава, па и откупљивачи настоје да се настали трошак превале на произвођаче.
    Да ли је то могло другачије? Вероватно да би могло, али није, и поред неколико година које прате овај проблем, нису успели да то позитивно реше. Остајемо са оним што смо наследили, а што се тешко може решити у овом кризном времену
    Слично се догађа и са свеукуним програмима изградње коридора 10, па је и ту дошло до протеста, јер се доста дуго не исплаћују радници оних извођача који су обавили свој посао, а плату не добијају. И овде се може рећи, да је ова активност чекала светско разрешење кризе на глобалном нивоу.
    Тако нам протиче веома толо лето 2011. године, са многим неизвесностима које имају веома дубоке корене са глобалном монетарном политиком, која је изазавала кризу главних играча.
    Док трагам за погодним написима који би ми развиле машту, шта би ја још рекао у овом времену, па ми подруку дође чланак Небојше Милосављевића, Торонто, Канада под насловом: „Карта у једном правцу“. Читајући га и размишљајући почео сам разговор сам са собом. Да бих га могао коментарисати преузећу га у целини:
    „Ти стварно ниси нормалан“, каже ми некадашњи колега из „Политике“, док у мајски сутон, седимо на тераси нечега што представља „Бермудског троугла“. „Да се вратиш сада у земљу? Сада, у овом тренутку? О друже мој, никада није било горе, како не схваташ? Нема посла, нема пара, нема наде, нема ничега… Све је отишло у вражју матер, лакше је било деведесетих, кунем ти се, тада смо бар тражили да нађемо неку светлост на крају тунела, сада смо се опростили од сваке будућности, само гледамо да прееживимо од данас до сутра. Мрак, човече мрак… То ти је исто као да би из Барцелоне прешао у Чукарички, веруј ми…“, покушава да поентира.
    Слушам га и подижем поглед увис, према платанима, који нас наткриљују, удишем ваздух препун смога, смрдљив да смрљивији не може бити, удишем га до краја, пуним плућима и осећам како ми прија…Неколико недеља касније – дежа ву! „Не, не, извини што морам тако да се изразим, али ти стварно ниси нормалан“. Опет чујем познату реченицу, изгледа као да се баш сви слажу око моје дијагнозе, овог пута у башти мог пријатеља, док седимо удобно заваљени у столице, а јунски сутон се полако спушта над Торонто.
    „После толико година овде, после свега што си уложио, после толико жртве и одрицања, сада када седиш на зеленој грани и када ти се смеши будућност и када само можеш да напредујеш у каријери, ти си решио да све то бациш у воду и вратиш се тамо… Тамо у ону лудницу, у оно безакоње, у царство корупције и криминала. Не, не, стварно не могу да разумем.“
    Израз неверице на његовом лицу толико је јак да ми дође да га потапшем по рамену, кажем му да сам се само шалио и да ником нормалном, наравно, не може пасти на памет да напусти идилу која влада око нас. Подижем поглед према великим јаворовима који бацају нежну сенку на улицу, ослушкујем тишину која нас окружује, тишину која штити ушушкане куће у предграђу резервисаном за успешне припаднике средње канадске класе, видим савршено уређене травњаке, угланцане аутомобиле који стоје у двориштима, прозоре на кућама који сликовито говоре да иза њих живе људи који уредно плаћају своје рачуне, улажу новац у сигурне фондове, имају детаљан финансијски план за наредну деценију и дубоко презиру све који су другачији.
    Па добро, да видимо да ли је баш тако и да ли живот у Србији представља девети круг пакла, а остварење канадског сна савршени идеал коме сви треба да тежимо?
    Дакле, шта смо овде имали?
    Деценију ипо емигранског живота, много снега, толико зиме да се лепо смрзнеш, јаворов сируп, јаворов лист, јаворово дрво, ракуне у дворишту, обиље кредита и кредитних картица, лактање са староседеоцима и амбициозним Пакистанцима и Индијцима око бољег положаја у фирми, безуспешну борбу са акцентом који нас је непогрешиво сврставао у „Русе“, добру кућу, добар аутомобил, много хокеја на ТВ, хронични недостатак духовитости, сексепила и шарма, чекање на свети период викенда, ритуал недељне куповине, сигурност најбољег здравственог система на свету, одлазак на море услед јануара , пресуду судбине да се дружимо са разним ликовима само зато што су „наши“, одлазак у породичне посете тим истим „нашима“ као врхунац социјализације, мир и сигурност срећног живота, могућност планирања на дуге стазе, велики стрес ако се планови случајно изјалове, живот у земљи која је по подацима УН увек у самом врху држава које су најбоље на свету, много пилећих крилаца на жару, забрану пушења на сваком нормалном месту где је најслађе запалити цигарету, солидан рачун у банци и досаду. Досаду која пекрива Канаду као снежни покривач(стом разликом што се снег понекад и отопи)…
    Шта ме чека?
    Безбрижна старост на Флориди са осталим припадницима генерације који су ту дошли да умру. Модерни и безболни лапот. Лапот у организацији друштвеног система и то само ако будем имао довољно велики пензиони фонд да му се подвргнем.
    Чему могу да се надам у Србији?
    Баш ничему. Тамо је јад, беда и депресија. Нема посла, нема пара, нема нормалног живота, све је црно да црње не може бити. Политичари и тајкуни осионо владају, народ грца у дуговима, одлазак на пијацу постао је луксуз, саобраћајне гижве су несносне и људи су невозни као пси, бензин је најскупљи у Европи, безнађе и песимизам се могу опипати у ваздуху…
    Тамо у мају миришу липе, улицама шетају најлепше девојке на свету, након другог уласка у продавницу продавачице вам се обраћају са „комшија“, ексепил и шарм се углавном подразумева, у јесен још сокацима замирише печено кестење, могу да бирам људе са којима ћу се дружити и то не само што су „наши“, нема сумњиви акценат (ако се игноришу трагови мог „чарапанског“)…
    У ствари, можете мислити да сам луд колико хоћете, али мени, на неки начин, прија то лудило. Ваљда зато што је тако моје и тако интимно повезано са мном. Покушао сам да побегнем од њега, али ми се није дало. Стварно сам пробао, није да нисам. Пробао сам да будем грађанин света, космополита, како би рекли ови начитани…
    И шта? Требало ми је толико година да схватим да моји моравски гени једноставно не трпе благодети неолибералног капитализма, политичке коректности и остали ствари које су данас тако на цени. Требало ми је да схватим да ћу се најбоље осећати док ослушкујем какофонију свог језика око себе, да предем од уживања као мачак поред пећи када у смирај дана седим на неком склепаном сплаву, лењо гледам у реку, пљуцкам у воду и сећам се живота у чудној земљи званој Дијаспора…
    Шта ме чека?
    Ах, да. Умало да заборавим. Чека ме неколико најлепших зелених очију на свету. За човека који има овакву дијагнозу то баш и није лоше за почетак. – Крај текста.
    Сада, када сам више пута прочитао овај текст, и ја се питам за много тога, који се чита међу редовима. Небојша се нашао у Канади не као дете, већ као човек, који је сазрео у домовини из које је „побегао“ у потрази за „бољим“ животом. Дошао је у земљу либералног капитализма, која није разарана као негова отаџбина, која је, више пута у човечијем веку то доживела. Мукотрпно се обнавља, школоје кадар за будућност, развила се од једне сиромашне и ратом опустошене земље у самосталну и средње развијену индустријску земљу, која је својом производњом, на светској пијаци, озбиљно угрозила многе Западне капиталистичке земље, па и Канаду. Стално се тражио начин да се та Југославија, заустави, разори и онемогући се њен економски развој, наметне јој се нови друшвени (неолиберални капитализам), који треба да заустави, разорно деловање њеног социјализма, посебно у земљама у развоју. У врху земаља које су се ставиле на страну глобалне силе била је Канада и даље је она озбиљни прирепак САД и Велике Британије. Прави сјај „богомдане елите“ богатог и пребогатох паразитског света смештен је, делом у Канади, али већи део је ван те земље, али је она део тог Глобалног програма и као други „увек се налази у познатој групи Г-6, јер , као зависна увек ће свој глас дати „господару“.
    Разарање и дуготрајно сиромашење Србије, делом је долазило из државе у којој је Небојша Милосављевић наставио да продаје своје знање и допринеси развоју те нове домовине коју је и сам назвао Дијаспора. Увек је више давао тој ново „домовини“ него је и сам зарађивао. Али систем је такав, успостављен правним поретком, па је свако морао тој држави на време, и у пуном износу, платити све дажбине. Продукат многих таквих радника у дијаспори се успешно пласира, на веома корумпираном светском тржишту, где велике корпорације, из тих земаља, несметано заводе монопол за своје производе, што мале земље не могу урадити и увек су потиснуте. Тако Небојша, радећи у држави „Дијаспори“ прекину да у свој матичној држави врати оно што је по закону био дужан да јој врати, али је посредно учествовао у мрачним циљевима нове домовине да би нанео штету матичној отаџбини, што он и други овде не помињу, али ставови Небојше Милосављевића, изнети у његовом кексту, заслужу сваку пажњу и требају бити високо цењени.
    Онај део где се говори о садашњем политичко-економским стањем у Србији не могу се кривити само људи и власт Србије, дубоко су овде уплетени интереси, мере разбијања и сиромашења једног народа, које је, већ дуже време завела такозвана „међунарона заједница“ и посебно ЕУ, тако да смо сиромшни и најсиромашнији јер су нас паразити осиромашили, да би своје богатство очували и увећали.
    Али се лагано Србија буду! Колективном свешћу потискује све оно што јој смета, на крају ће превазићи проблеме који је муче и, позитивним процесима, кренути у сопствени развој – само ако ум надвлада безумље.

  28. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – НАСТАВАК
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд

    Разгрћући по времену и невремену, трагајући за оним што је Србију довело у садашњи положај, и кога за то окривцити, налазимо на многим местима и међ многим, за историју важним записима. Води нас у даљу и ближу прошлост.и међу људе који су кројили српску судбину, посебно у садашњем времену.
    Када вратимо време у период 18. и 19. века, у време буђења националне свести балканских народа, историја бележи једно време, а сасвим другачије је било време 20. и почетак 21. века. У првом периоду, „бежање“ становништва с балканских простора, изазван је, добрим делом, тешким економско – политичко – друштвеним стањем на том простору. Том времену претходи једно друго време и догађаји, када су Цнтралне Европске државе и запад, после бројних неуспелих крсташких ратова, дошле у ситуацију да се морају бранити и заштити од најезде Турака – Селџика на њихове просторе. То је време великих сеоба Срба православаца, на проређену и мало насељену територију Срба католика, и стварање Војне Крајине. Како су тада велике силе, после сваког међусобног сукоба, закључивали „мир“, увек на штету оних који су им штитили границу, долази до великих промена на простору Војне Крајине. Већински део (Срби – православци), видећи да су преварени и злоупотребљени, и сами сада почеше да тргују својим услугама, стављајући се на расположење: Млецима, Турцима и Германима, како им је одговарало – ко плати више. Од тада историја бележи сукобе на верској основи па све до данас.
    Посредник у тој трговини, који су имали и највећу корист била је непризната држава „дијаспора“, онда, а како то представник српске дијаспоре у Канади објасни и сада. Покрећу се сукоби у матици како то господару осдовара, а посредник је житељ државе звани дијаспора, најчешће за то унапред припремљен.
    У време СФРЈ-а, почетком шездесетих година, дијаспори се масовно прикључују многи, на разне начине отуђени грађани с балканских простора. То време је најбоље приказао у својој писменој изјави Савезни девизни инспектор Пушара. Тада имамо појаву и зачетак пљачкашке приватизације са простора ондашње Југославије. Ти, од српског друштва, отуђени, али веома богати, сада нови становници и предузетници непризнате државе дијаспора, примењују све оно што је у прошлости давало повољне резултате, када се пљачка и убија држава порекла. На крају, ти „татини синови“ у време растурања заједничке државе, остају у дијаспори, зарађују и бпгате се на преотетом друштвеном капиталу. Они нам се појављују после промена деведесетих, а посебно су ту после такозване „револуције“ 2.000. године, па се може закључити чији се капитал, поред земаља које су директно утицале на те промене, диретно укључен у помогању преврата, и све оно што је после тога следило.
    Доста тога, и у веома јасно приказаној фори, налазимо у књизи, већ поменутог немачког писца Урлиха Шилера, који веома сликовити и аналитички објашњава догађаја у Хрватској током Другог Светског рата и то повезује са појавом хрватског национализма у лику Фрање Туђмана, који признаје да је усташки покрет српсако питање хтео да разеши на радикалан начин: трећину срба ликвидирати, другу трећину иселити, а трећину покатоличењем присилити на лојалност. Тако је Туђман србе са историјски израслог положаја конститутивне нације, уз Хрвате, свео на националну мањину, да би их касније протерао. Туђмановом сулудом науму доприносе многи из хрватске дијаспоре, коме је доста допринео Гојко Шушак. Овај је до 1960. године, студирао у Ријеци, па је тих година преко Аустрије отишао у Канаду, тамо се пробијо, преко погодних послова свих врста, пре него што је постао богатији предузетник. Знао је како ће Туђману у изборној кампањи 1.990. године обезбедити од дијаспоре подршку великим новцем. Па је много веће количине новца обезбедио годину дана касније, што је било намењено за наоружавање хрватске паравојске. Такав Гојко Сушак, десна рука ХДЗ-а и Фрање Туђмана учествује на оснивачком конгресу ХДЗ-а 1.989, године. Награда није изостала. Прво је радио као министар за повратнике, јер је добро упознао хрватску дијаспору на западу, а касније, након две године, преузима ресор Министра одбране у хрватској влади, ма да је за ту дужност био недовољно стручан и припремљен. Сушак је помогао Фрањи Туђману да се повеже са канадском хрватском дијаспором и тако довољно учврстио своју потиснуту усташку идеологију, која га је одвела у историју ратних злочинаца, који су избегли Хашки суд, али сећање на његове крајње националистичке и проусташке методе, које је у свом кратком животном добу применио. Заносио се својм „величином“, облачио се и понашао као Јосип Броз Тито, У историју Хрватског народа, а посебно Срба, како у Хрватској тако и свуда где живе, Фрањо остаје мали човек, који је Хрватску вратио под власт Германа.

  29. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – НАСТАВАК
    аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
    фрањо Туђман је могао да у своје планпве, стварајући самосталну Хрватску, створи могућност да Срби, који су више векова насељавали Крајину и Славонију, јемством омогући аутономију и то утврди Уставом. Употреба ћирилице, властите новине, и радиостанице. Зашто није то учинио? Био је похлепан и саможив, код кога се буди успаван национализам, који се испољава као шовинизам. Планови су му били другачији и у њиму се побудио реваншизам. У то време говори су му били пуни мржње, а напред сам изнео његову, може се рећи, мрачну варијанту: Србе је из историјски израслог положаја конститутивне нације, уз Хрвате, свео на националну мањину, и тако их је касније једноставно, али и на свиреп начин, протерао.
    Крајина – схваћена као војна граница у свим предходним сукобима, када се раздвајало и заједништво распадало била је најчешће спомињана, али и најмање схваћена, па је давно постала узрок крваве осветничке борбе и мрачних нагона, које су чинили људи мрачних порива, убица и крволока, када се неуспели међусобни политички односи лако претварају у крвав сузкоб. и рат. А он је у самој суштини верски рат. Запад и Централне земље Европе (Германи) никако то нису, или нису хтели то схватити. Увек су подржавали ону, њима ближу, нацију, оспоравајући то право православним Србима. Мешају се у те односе, који им сада служе за уцену, и разлоге њиховог присуства на том простору. Све се то догађа до средине 2013. године и тај свој однос, често у увијеној форми намећу Србима. То нису радили само онима у Хрватској, којих је остао мали број, већ то чине Србима ма где се они налазили. Обично се за овакве поступке каже да су пожар гасили бензином.
    Сасвим случајан сусрет с двојицом старих познаника. Они су пореклом из Славоније, а срели смо се у Београду на тргу испред улаза у железничку станицу и свако од њих ми је испричао своју животну причу.
    Док ми је Милош причао своју причу, при самом крају, прилази нам старији човек, кога тренутно нисам препознао, пружа ми руку; здравимо се, а ја га дуго гледам, па ћу му рећи:
    – Здраво Љубане! Нисмо се дуго видели. Ово је такође војни пензионер, раније је службовао у Ћуприји, а после твог одласка у Македонију, зове се Милош Илибашић, против-авијонац – преставим ја Илибашића.
    Њих се два поздравише, ја га упитах:.
    – Где сад живиш Љубане?
    – У Ћуприји,.направио сам кућу на женином имању, а ти знаш да сам ћупријски зет, па сам стално тамо настањен.
    – Знам, како да не знам. Дуго смо се дружули, а прошло је и доста времена како се нисмо видели. Да не заборавим, па ћу да те питатим: да ли си у неком сродству са Бранимиром Главашем из Осјека?
    – Потичемо из истог села, али нисмо у сродству. Сви у том селу имају исто презиме – Главаши, а нису у крвном сродству. Ја сам избегао у Србију на самом почетку Другог светског рата, отишао сам касније у партизане и нисам се назад вратио. Пре Другог светског рата, у селу је било мало католика, а већина су били православци. Кад су усташе протеривале нас православце, један број мештана остаје и прелази у католике, а то су најчешће били мештани из мешовитих бракова. Остали су и они стари католици. Многи су, а међу њима и ја, отишли у Србију. Заврши се рат, ја се нисам вратио, али су се неки вратили, па је сада био подједнак број православаца и католика. Нико никога није дирао. Чујем, да сад у мом селу, после растурања заједничке државе, нема више православаца, сви су постали католици, после доласка Туђмана на власт у хрватској. Кажу да су се добровољно покрстили, јер људима је сада све једно, милом или силом, посташе сви католици, само да се сачува глава. Ја мислим, да су многи остали са својим старим убеђењем и што се осећа код сваког контакта с рођецима, који тамо живе, али сам сигуран да ће катоилички свештеници учинити своје и наметнути том народу католичку веру, како су то чинили у прошлости, али сматрам да. Хрватска, у том становништву, неће имати праве католике, поготово оне који су силом покрштени, због тога се код народа у Хрватској и појављују мелези у свакој, а посебно у католичкој вери, па није тако јединствена, ма да њихови попови знају како да се наметну верницима, а они морају слушати.
    Колико сам и сам могао схватитит читаву ситуацију, на просторима где се појављују верници из обе вере, а посебно сада, католички попови су веома агресивни у свом проповедању, а то од њих тражи Ватикан, који настоји да се меша и у световну власт, и да потпуно држи духовну власт код свпјих верника.
    У разговор се умеша Милош, па ће рећи:
    – Колико сам схватио ја сам ти из суседног села, ми смо земљаци – обрати се он Љубану.
    Сада њих двојица наставише разговор, како би се боље информисали и упознали међусобно
    Остали смо тако у разговору још неко време, па смо се, уз срдачан поздрав, растали обећавајући један другоме, да ће мо се видет, али од тада је прошло доста времена, а ми се још нисма срели, чак не би знао да ли је Љубан и жив, а Милош је принудно исељен из оног стана, који је додељен другом лицу, и да се нашао код неког пријатеља у Земуну, али смо изгубили даљи контакт. Када сам ово написао узимама телефонски именик Београда и покушавам да Милоша и Милку пронађем у именику. Милоша није било али је у именику била само једна Милка. Назовем број, а јави ми се женски глас али то није била она, већ жена, како рече, коме су они продали стан. На питање да ли зна њихову адресу, рекла је да су се одселили ван Београда, адресу не зна, али мисли да су се одселили у Смедерево, За сада се морам са овим помирити, јер немам могућности да дознам нешто ближе, а били смо породично доста везани док смо становали у Ћуприји један поред другога.
    Прошло је неколико година и све се разрешило: Главаш Љубан је преминуо и сахрањен у Ћуприји. Милош Илибашић је члан Удружења логораша, па сам преко тог Друтва ступио с њим у везу и чили смо се неколико пута телефоном.

  30. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – НАСТАВАК
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    Разговор који је испред наведен, и својевремено записан, потврђује све оно што је раније речено. Нагомилане противречности људског друштва, као процес, преносе се и захватају многе људске заједнице. У центру тих збивања се формира сила, која се намеће као надсила, покушавајући да сваку кризу користи и војним акцијама процес преокрене у своју корист. Тако је својевремено, на почетку треће декаде прошлог века, појавом фашизма и нацизма, као удружена снага, да би покренули нов економски процес, понудили су милитаризацију својих заједница, развијајући производне снаге кроз војну производњу. То прати изражена ратна пропаганда. Хитлер је Nемачкој нацији понудио, и лако их убедио да прихвате оно што им доноси добит и зараду. Немачка се претворила у војну индустрију, а то прати милитаризација државе..Запрети суседима, који су и сами, уплашени ратом, грчевито боре и исцрпљују трком у наоружању. Оне земље, као Краљевина Југославија, која није имала развијену индустрију и била је окренута увозу, издваја огромна новчана средства да би обезбедила опрему, сада за бројну војску. Мање од 20 година када је завршен Први светски рат, а ране још не залечене, долази до ратне психозе и страха код многих нација, па и Југославије. У то време фашистичка Италија води свој колонијални рат у ондашњпј Абисинији. Деца у Југославији, испред сваког филма, гледају „Филмске новости“, које су приказивале стравичне слике тог бруталног рата. Није много прошло, а немачка започиње свој рат у Европи, па се сада у „Филмским новостима“ преносе слике са тог ратишта. Иза тога Други светски рат, који је однео око 60 милијона жртава, и вођен је на три континента уз учешће земаља са више континета.
    Ко је тај рат доживео и имао среће да преживи, не може се отети утиску који је тада владао међу људима, посебно окупираним, а захваћеним сталним сукобима и борбама, што са окупатором и са квинслизима из својих редова, који помажу окупатору. Осећај да је насилна смрт у борби, или у било ком сукобу нормална појава. Тако све до краја рата 1945. године. Али, како знамо, преживели у том рату, који су међусоно водили борбу, наставили су тај сукоб. Сваки покушај да се то превазиђе није давао ефекта, јер су се појавили нови ратни јастребови, који су наставили тамо где су им учитељи стали, па се добија утисак као да Други светски рат и није завршен, већ се притајио и у погодном моменту експлодира, или смо ушли у процес припреме новог светског сукоба, а у међувремену се воде бројни локални ратови. Те ратове, као што видимо, покрећу и воде оне земље које у свом процесу развоја примењују оно што им је нацифашизам оставио у наслеђе.
    После бројних локалних ратова које воде милитантне државе, на жалост велике, удружене, изазивају кризу унутар њих, која се прелива на остали свет. Дого траје, са неизвесним исходом. У свету се осећа процес који нас води ка новим сукобима, јер велике силе не одустају да се свету наметну.Зашто су Сједињеним Америчким Државама потребне 130 и више, војних база широм света? Повампирио се „Дивљи запад“ и примењује исте методе које су применили бели освајачи, када су без милости убујали домородце, затварали их у резервате, како данас раде са ретким животињама. Чему је све то потребно? Саможивост, као код животиње, развија код људи похлепу, осећај да стално буде јачи од других, такничење у животињском нагону, захвата целу нацију, која има једини циљ, да она живи боље и срећније, на штету других, које теже да потчину.
    Познато је да свака појава има свој почетак, кулминацију и крај. Локални ратови, вођени после Другог светског рата, нису сви доносили очекивану добит. Дошло је време да су велике силе које су наметале ратне сукобе и саме постале жртве властите похлепе. Дуготрајна криза нагони их да отпочну нови процес, или да наставе започето, како би убедили нацију да мора издвајати већа средства за одржавање милитантног набоја. Тако, током пролећа 2013. године из САД-а нам стижи вести да планирају наставак борбе „против Ал Каиде још 20 година“, да би и свету дали до знања да ће остати тамо где се сада налазе. Посебно је то намењено њиховим вековним конкурентима са којима одржавају односе „топло . хладно“. У бити је борба за тржиште. Оно је у садашњем времену веома поремећено, због тога је и ова криза пореметила много шта, па се свако, осећајући нарастајућу опасност, коју и будала може да преокрене у нови рат, па да се послужимо Туђмановим планом: једну трећину побити, другу претворити у робове, а трећу обучити и користити да робове користе, а профит је онога ко успе да то наметне.

  31. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – Наставак
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    Више пута смо истакли да је садашња криза, која дуго траје, изазвала и даље ће изазивати ново устројство и идеолошко политичке односе у свету, као после сваког већег рата. Док се многи прогнозери баве питањима и прогнозом која се тичу великих светских играча, великих економија и заједница које утичу на токове одређене цивилизације, дотле мале земље и зависне од великих играча брине њихов положеј у наредном светском поретку.
    Многе прогмозе нису баш ружичасте и наговештавају неповољне токове, па су и прогнозери окренути нејасној будућности. Нас посебно брине ЕУ, која у свом трајању врши многе унутрашње промене, па се од демократског устројства у њој често одступа. Пошто је Унија заузела генерални став у одлучивању (концезус), а тај процес дуго траје, па се неке новине, које су доносе делимично остваре, а нужда нагони нове одлуке. Тако се добија утисак да у ЕУ постоји језгро које се стално састаје и планира промене, они остали, који се и не морају стим сложити, хтели не хтели гласајући дижу руку. Отуда је сазрела мисао да се „језгро Европе мора интегрисати у федерацију“, јер постоји опасност да „уколико не дође до веће интеграције земаља еврозоне, Европа нема будућност“.
    Посматран тренутан однос Француске и Немачке, чије се водеће личности стално састају и договарају, вероватно да су највише заокупљени сами собом, о осталима готово да и не брину. Доби се уитисак да они нису заинтересовани за проширење Уније, јер у садашње време скоројевцићи те Уније имају много проблема, који оптерећују односе у њој. Аналитичар: „То се може разумети јер се налазимо усред кризе еврозоне“. Њих посебно забрињавају критике упућене на рачун ЕУ
    Опшшта бољка свих, а посебно водећих играча је пад производње, повећање незапослености. Мере које не доносе, или споро доносе, неком, мали помак на горе, док други тоне. Ти велики играчи тешко могу убедити своје бираче да прихвате стари план зацртаног проширења ЕУ, јер кажу: „да ће им ново примљени натоварити веће проблеме, посебно код преливања радне снаге, која ће угрозити сопствену државу која и сама има висок проценат незапосленог становништва.
    Игре око Србије и њеног укључења у ЕУ дуго трају. Све мислимо да ће се те игре, под разним разлозима, као и до сада, одлагати, а тренутно служе, послбно Немачкој, као актуелни политички маркетинг садашпљице. Па и тај, раније планирани дан „Д“, када се буде одлучивало о Србији, буде престављен „као свој успех у демократизацији и постизању мира, и тако стекну већи кредибилитет на светској сцени.
    Многи у Србији су забринути, па се због тога на сваком месту осећа потреба и постављају питања: где смо и где ће мо бити у тој ЕУ, која и сама има великих проблема. Недостају конкретне идеје и јасна перспектива, прво, изласка из дуготрајне кризе и шта долази после. У самој Унији холају неспоразуми о томе како изаћи из кризе.Нико не каже да су испољени неспоразуми и довели до кризе, због тога нема јасне перспективе изласка, јер нико неће да губи, свак би да у овом времену и профитира, а то може постићи само на штету суседа (своје полуколоније).
    Ако се хоће да грађани подржавају Европу, негативно је ако се критика и проблеми приписују евру, како неко рече: критиковати злог оца који својим мерама дисциплинује своје синове.
    Нешто што отужно делује на масе је непримерена употреба речи „реформа“, јер обичан човек осећа и прибојава се, да му свака „реформа“, уместо да доноси боље ситра, ствара увек проблем и нејасно то сутра. Страх од губљења онога што је остварио, а посебно губљење онога што је зарадио, тако да постаје, из дана у дан, све сиромашнији, са нејасном будућношћу. Још ако неко из домаћинства остане брз посла, а то дуго траје, осећа се да му је и живот угрожен. Па је „реформа“ постала као клетва.
    Људи који се овим проблемом баве у дужем периоду, могу справом устврдити дугогодишњи сукоб севера и југа. Тај проблем је присутан у садашем разрешавању проблема у ЕУ. За сада се ти проблеми не могу другачије решавати без сагласности Франциске и Немачке, јер са економском долази и криза демократије, делимично и због тога што је простор деловања изабране власти веома узак и стално се сужава, под притиском монетарне, да не кажем, мафије, и финансијског тржишта. Ово се у савременом свету манифестује радом „стручњака“ који се намећи и дуго остају у разним функцијама где се генерално одлучује. Па тако, кривац за промашај се појављује као спасилац, наравно да иза тога су веома изражени лични интерес, на штету заједнице, а иза тога стоје бројне партије и партијице, чији су интереси увек на штету другога, и то друштва, које се лако окреће, као „петао“ на димњаку и у место да се доносе радикалне, и за већину позитивне одлуке, оне су најчешће кратког даха. Због тога је поверење у политичаре на неком минимуму. А резултати и дневни догађаји се мало примећују. Тапка се у месту, а исцрпљује на небитном.
    Уз садашње Европске проблеме, за Србију и њене суседе постављају се многа не решена питања после разлаза, који оптерећују садашњост и успоравају решавање многих важних питања будућности- Није нам непознато да су се та питања решавала дуги низ година, а да никада нису, али и не могу се решити, јер заузети ставови свих у том сукобу и нису лчако решиви. Отуда и проблем односа са албанском мањином у Србији у односу на КиМ. То ће се претворити у велико убеђивање и надмудривање, а изгледа да ће свака страна у овим преговорима, док седи један наспрам другога, и у присуству „Даме“ пристати на све понуђено, а у пракси, људи који буду договорено разрешавали радиће по своме, па опет за сто и то траје у недоглед, баш као и у прошлости. Једнострано признање „Албанског независног Косова“, првенствено од земаља чији су интереси на том простору много већи него што обичан човек о томе може да схвати. Њихови су интереи изнад интераса оба народа који су се сукобљавали и сукољавају. Веома је тешко, на овај начин и у овом кризном времену, остварити искрене жеље за миром и заједништвом. А ти односи су бележени више од једног миленијума, и никако да се одрживо реше. Једнострано признање је лош допринос миру и помирењу, јер фаворизују једну од страна, због тога се она осећа инфериорно и неће пристати на уступке и ако Срби покушавају уступцима реше то питање, како би се могли окренути питањима изласка из опште рецесије.
    Као што нам се догађало у прошлости, тако се и ова садашњост поиграва снама који нисмо престали бити: инаџије,цепидлаке, бадаваџије, слатко речиви и превртљиви, изнад свега грамжљиви, саможиви, неискрени и свадљиви, о када ће се појавити нека реч како би садашњег човека одвојио од крволочне животиње. Морамо сами створити човека да нам може бити неки узор, на чијим би се примеру учили, како себе тако и потомке, и да би свету могли доказати како ми нисмо онакви каквим нас ви из света представљате.
    Док се ови редови пишу, а дневник Политака у делу „Спектар“ објави подужи „рекламни“ чланак (са потписом В.Т.), Први кадрови ТВ серије „Равна Гора“, сценаристе и редитеља Радоша Бајића. Ту је познато глумиште и ликови које ће они имитирати. Само не знамо садржај те серије унапред, којој се лично, у садашњем времену, много и не радујем. Коме више требају те ране прошлисти, и сигуран сам, собзиром где је најављено снимање, да се томе многи неће радовати. Ако се у тој серији буде приказивала истина, а не полуистина и измишљени догађаји, као што тога сада има на претек, ни то нам неће помоћи да превазиђемо тамну прошлост, која нас доста подсећа и не да нам мира. Креаторима, финансијерима и очекиваном бизнису треба поставити питање: да ли ће нас та серија, ако је будемо гледали, просветити да будемо бољи него што јесмо, и каква је судбина серије у некој нашој будућности. Када нас наследници буду анализирали и поставили питање, шта смо им оставили у наслеђе? Ту треба дати паметан одговор да би на се сећали..

  32. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – Наставак
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд

    ***

    Садашњост и сњом оно што се догађа, а односи се на Србију, тражи од сваког озбиљног, који жели допринети свом народу више, него је за себе приграбио. Управо то, нагони нас да се позабавимо даљом прошлошћу и да се, хтели ми то или не, бавимо и туђим поступцима кроз историју, с којима се могуће и сада не слажемо.
    Са садашњом друштвено економском и монетарном кризом, боље рећи кризом свега, појави нам се у Србији, дуго припремана политичка организација, којој је, и без њеног званичног пристанка, део православних верника ушао на велика врата, а нова политичка странка крете у општу офоназиву, па се на политичкој сцени појави као озбиљна опозиција власти, јер су им и озбиљни поилитички противници. Док је ДС вршила власт у Србији, црквена партија се дрвљем и камењем бацила противу те власти на свим нивоима. Промена већинске власти, опет су опозиција власти. Питамо се због чега то раде? Па, боже мој, једини је то пут да и они освоје апсолутну власт у Србији, како би на чело дошли (сумњиви) верски припадници, који су и замислили и основали ову верску партију, очекујући да ће лроз њу убедити већински православни свет, који неће сумњати у програме те партије, „јер је послата од Бога, да спасе Србију“.
    Када су водеће политичке струтуре позвале на јединство и окупљање, да би се држава спасила, напред поменута политичка групација има свој план и своје схватање. Њени се „верници“ појављују као посебни борци за спас Србије, па се као такви издвајају. Ту, међу њима, не налазимо јединство, део СПЦ тренутгно ћути, док се мањи број њених локалних црквенодостојника појављује на митинзима, уз веома чудне и за попа неприхватљиве изразе, које употрбљавају, ружећи скоро свакога. То изазива и друге да о томе дају свој суд.
    Тако Драгољуб Б. Ђорђевић, редовни универзитетски професор у Нишу, у свом чланку објављеном у делу „Погледи“ (25.05.2013.) на крају говори да ће у блиској будућности СПЦ морати у својој активности, почети се бавити осетљивим и горућим питањима у распону од беде, беле куге, до људских међусобних односа који живот значе, позвати вернике да се заустави нарушавање природе и пражњења епархија из које људи беже у градове, помоћи оне снаге које се боре за оживљавање села, и неприкосновеног морала код људи. Да би народ верова у речи које оваплођују доброту, мора се зауставити раскол у властитим редовима, а посебно оне појаве, које чине појединци, а то вређа морал верника и руши углед Православља.
    Варничења између цркве и државе увек је било и биће. Не би било добро да тога нема, под условом да се црква придржава властитог и од народа прихваћеног морала и достојанствености, где црквени проповедник неће нарушити углед цркве и вере. Посебно треба истаћи да не би било добро идеално одвојити цркву од државе, нити уплитање цркве у оно што јој није у надлежности. На делу треба да буде одвојенос која упућује на међусобну сарадњу, на добро и у корист свих, на очувању народне самобитности и окупљању да би се у добру радовали, а када је тешко међусбно помагали.
    Када о овоме говоримо, постоји посебна снага у свакој савременој држави, коју престављају средства јавне комуникације и информисања. Она, углавном, утичу на стварању јавног мњења, а они који им служе нису попови, они се називају новинари. Где је њихово место у садашњем друштву? Успели су да се осамостале, заштите правима које је неко тамо донео, оформили своја удружења – и тако постали „попови“, који се често упуштају у нека мешања, која често нису на линији званичне политике, било чије, па и цркве и државне. Оно што је лоше по народ и његову државу па се то у било ком облику пласира, у корист некога, јесте део миљеа наше стварности, па долазимо до закључка да би свако хтео да његово мишљење буде и мишљење других. Ако им то не успе обрушава се, често, небираним речима на противника. Због тога и оно што је напред речено није само мишљење црквених достојанственика има доста тога што припада новинарима. Најгоре нам пада када се непроверено и недовољно истражено објави, а то је полуистина, у трци да буде први известилац, па макар да пласира и ту полуистину. Нека другог не осуђују, што су честа мета противника, а метак не бира.

    У свим протеклим временима и, свака генерација пилитичара и државника имала је своје сусрете, овде мислим на регионалне скупове. Памте се само они који су иза себе осатавили траг у оствареним, а и у неоствареним договорима. Скуп у Бечићима, барем по изјави премијера Дачића:: да не верује у љубав у бившој Југославији, али државе западног Балкана коначно треба да утврде заједничке интересе, и на њима, а не на љубави, почива будућа сарадња. Морају се тражити заједнички интереси.. Да је било искрене љубави између бивших југословенских народа и народности и, да је она искрено постојала, не би међусобно ратовали.
    Дачић каже: „Верујем само у заједнички интерес. Ако будемо способни да га нађемо, имаћемо јак регион“. Некадашња Југославија, а било их је три, по Дачићу је „утопија“, и не треба живети у илузији да је потребно правити неку нову Југославију, али је потребно ићи у што већу повезаност ради остваривања заједничких интереса.
    Ко то буде схватио, и искрено прихватио заједничке интересе и циљеве, њему неће бити непознато куда плови наш заједнички брод. Више пута наглашено је да морамо бити озбиљна (правна) држава и само такви знаћемо куда иде наш брод. Зауставити интелектуално и политичко разарање државе, и не дозволити да сваки локални политичар води своју „независну“ политику. Нама је потребан брод који ће нас водити интересном циљу, попут легенде о Нојевој барци.
    Већ сада се може рећи да људи који држе кормило брода и знају куда плови, њима треба препустити и команду на том броду, докле год буде брод имао јасан и сигурн неометан правац пловидбе, а не дизати побуну, са нејасним циљем, и ометати његову сигурну пловидбу, на самом почетку.
    Из задњих договарања о заједничким интерсима, који обезбеђују да сви заједно на овим балкански просторима, доживимо бољу позицију за коју се заједнички залажемо и остваримо повећан ниво економске активности, отворено и организовано заједничко тржиште за промет робе, капиктала и људи, којег још немамо у овом региону., јер се још гледа и зазире одакле то долази. А из досадашњих билатералних примера не говоре да је свакоме подједнако стало да имамо такав приступ. Оно штго се до сада дешавало да Србија буде тржиште, рецимо. за Словенију и Хрбатску, а не да она мора бити равноправни партнер, и њихово тржиште мора да се отвори за Србију Не дозволити оживљавање средњовековних концепата, који су регион делили, и још га деле, превазиђеним царским резом, по којем би се Словенија и Хрватска интегрисале у ЕУ, а остале државе остале у њеном предворју, како све досадшње одлуге ценралних сила иду ка томе. То мора бити превазиђено. Оно што су тренутне владајуће номенклатуре чиниле и наметнуле свим државама западног Балкана, па се оне суочавају са условима који нису били успостављени другим државама. Напред сам навео своје мишљење да су земље Немачке савезнице из Другог светског рата, као награду учлањене у ЕУ, чиме им се садашња Немачка одужије за верност у предходном времену.
    Како нису сви интереси балканских народа исти, то се и догодило оно што нас је сукобило, али будућност, сваке државе на овом Балканском простору, упућује нас да трагамо и пронађемо заједничке интересе и циљеве, како би се у овом суровом времену, успостављања новог светског поретка, најповољније, у заједништву, уклопили у тај поредак. Ако се то не догоди, постајемо лак плен вековних претендената на ове просторе, који вековима теже да нас подчине. Целокупна прошлост ових народа имала је те проблеме, када је претила опасност да у међусобном сикобу сами себе уништимо, да победа буде на страни онога ко нам такав пројекат намеће. Показало се, када су нам заједнички интереси угрожени, несрећа нас удружује, зато смо и опстали, а тако ће бити и у свакој будућности, јер ће наш заједнички брод бити и наш спас да не потонемо у вртлог којег је други узбуркао. (Део ставова припада изјави премијера Ивице Дачића)

  33. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд

    ***

    Две деценије жалосне судбине српског народа. За двадесет година оптужена је 161 особа – 110 Срба, 34 Хрвата, девет Бошњака, седам Албанаца и један Македонац, а за историју ни мало хваљеног Хашког трибунала
    Пре 20 година – 25. маја 1993. године, Резолуцијом 827 Савета безбедности Уједињених нација. Ттог дана усвојен је Статут, којим је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију успостављен као ад хок суд, на основу Главе седам Повеље УН, као принудна мера у циљу заштите међународног мира и безбедности. Процентуално, 68 одсто оптужених су Срби, који истовремено чине 76 процената осуђених. На Србе се односи и 80 процената свих изречених казни и свих пет изречених доживотних робија.
    Правоснажно или неправоснажно, досад су осуђена 82 оптуженика, на укупну казну од 1.215 година затвора: 62 Србина – 974,5 година затвора, плус пет доживотних, 12 Хрвата – 166 година затвора, пет Бошњака – 43,5 година, два Албанца на 19 и Македонац на 12 година затвора.
    За 12 оптуженика – по шест Хрвата и Срба – у току је суђење пред првостепеним већем или чекају првостепену пресуду.
    Прва хашка оптужница подигнута је 7. новембра 1994, против Драгана Николића, команданта логора Сушица у источној БиХ. Николић је осуђен на 20 година затвора, а казну издржава у Италији. Две деценије од оснивања Трибунала биће у Хагу свечано обележене сутра, а свечаности ће присуствовати и холандски краљ Вилем-Александер. Говориће председник суда Теодор Мерон, главни тужилац Серж Брамерц и секретар Џон Хокинг. У другом делу свечаности, у Атријуму
    Градске куће у Хагу, биће отворена изложба о историји Трибунала и његовим највећим достигнућима, за две деценије постојања.
    „Биће присутни представници међународних институција, других међународних судова са седиштем у Хагу, као и дипломатски кор, дипломате и амбасадори, укључујући дипломате из земаља бивше Југославије, као и представници дијаспоре земаља бивше Југославије у Холандији”, казала је Танјугу портпаролка Трибунала Магдалена Спалињска.
    Да ли ће се народ Србије радовати овом „славном“ јубилеју, или ће се по ко зна који пут сетити, да то не забораве, колико је неправде учињено према њима, колико је ко на туђој несрећи зарадио, и шта ће будућност, када буде анализирала ову „НАТО инквизицију“ оставити историји да се памти и не заборави Све мислим, не о праведности и људској правди, колико је то био иструмент једног агресивног рата, више агресивних држава, удружени у заједничком злочину, првенствено противу Срба, јер сами подаци, који су напред изнети, говоре колико је ту било правде и правичности.
    Када не буду међу живима они који су овај суд осмислили, па не буде ни судије, које ће историја забележити како су то и заслужили, па на крају не буде и ова екипа скорјевића који се окупише да на несрећи многих који су животе оставили у тим казаматима, па и оних који ће многе надживети у, сада логорима смрти, јер су осуђени на дуге робије, а један број њих и на доживотне, а они славе „Пирову победу“. Кога ће историја овековечити? Онога ко је крив за све ратове и сва понижења, он је недодирљив, зато је овај суд да га заштити. Хоћели се судије прославити, па они су обичне слуге једног времена и за то су плаћени (да не улазимо колико), за њих је све једно. Све говори да ће историја овековечити жртву.
    Србија је у Хаг испоручила укупно 46 оптуженика
    Средином 1999. године, у време НАТО бомбардовања, Трибунал је подигао прву оптужницу против једног актуелног шефа државе – председника СРЈ Слободана Милошевића, теретећи га за злочине на Косову и Метохији. Милошевић је преминуо у затворској јединици Трибунала, 11. марта 2006.
    Једина жена коју је Трибунал оптужио и осудио јесте Биљана Плавшић, бивша председница РС. Она је после нагодбе са тужилаштвом 2003. осуђена на 11 година затвора.
    Две трећине те казне је одслужила, у Хилсенбергу у Шведској. На слободи је од октобра 2009. године. Са тужилаштвом се, поред Плавшићеве, нагодило још 19 оптужених, међу којима Милан Бабић, Дражен Ердемовић, Драган Зеленовић, Дамир Дошен, Драган Николић…
    На најстрожу, доживотну казну робије, Трибунал је осудио команданта Сарајевско-романијског корпуса Станислава Галића, а у првостепеним пресудама Милана Лукића, Вујадина Поповића, Љубишу Беару и Здравка Толимира.
    .Ова, још непотпуна статистика нам говори да је агресор на ове просторе учинио и овде услугу онима чији су припадници имали своје јединице на Руском фронту, за време Другог светског рата.
    Србија је у Хаг испоручила укупно 46 оптуженика
    Средином 1999. године, у време НАТО бомбардовања, Трибунал је подигао прву оптужницу против једног актуелног шефа државе – председника СРЈ Слободана Милошевића, теретећи га за злочине на Косову и Метохији. Милошевић је преминуо у затворској јединици Трибунала, 11. марта 2006.
    Једина жена коју је Трибунал оптужио и осудио јесте Биљана Плавшић, бивша председница РС. Она је после нагодбе са тужилаштвом 2003. осуђена на 11 година затвора.
    Две трећине те казне је одслужила, у Хилсенбергу у Шведској. На слободи је од октобра 2009. године. Са тужилаштвом се, поред Плавшићеве, нагодило још 19 оптужених, међу којима Милан Бабић, Дражен Ердемовић, Драган Зеленовић, Дамир Дошен, Драган Николић…
    На најстрожу, доживотну казну робије, Трибунал је осудио команданта Сарајевско-романијског корпуса Станислава Галића, а у првостепеним пресудама Милана Лукића, Вујадина Поповића, Љубишу Беару и Здравка Толимира.
    Осуђени Срби издржавају казну затвора у 12 од укупно 17 држава са којима је Хашки трибунал потписао споразуме о издржавању казни. Правосудним органима држава бивше Југославије, углавном БиХ, Трибунал је уступио на процесуирање 11 оптужених.
    Готово сви који су се нашли на оптужници Хашког тужилаштва (више од 150 људи) провели су барем неколико месеци у притвору у Схевенингену, док су поједини притвореници, као што је Веселин Шљиванчанин, у њему чак издржали и казну – од десет година (ослобођен је после две трећине одслужене казне).
    Једини притвореник који никада није затражио привремено пуштање на слободу јесте лидер српских радикала Војислав Шешељ, који у притвору Хашког суда борави већ скоро 10 година, од фебруара 2003.
    Хашки трибунал не раздваја притворенике по националној, верској или другој припадности, тако да се у заједничким просторијама срећу притвореници из различитих делова бивше Југославије, па чак и некадашњи „заклети непријатељи”.
    Статистика Трибунала показује да је просек старости притвореника готово дупло већи од просека у националним затворима у свету и износи 57,4 године, као и да притвореници највише болују од срчаних тегоба, изазваних што ниским, што високим крвним притиском – њих чак 66 одсто.
    Пре него су стигли у Трибунал, умрло је девет осумњичених, од којих седам Срба. Након пребацивања у Схевенинген умрло је шест особа, од којих су пет Срби. Умрли су Ђорђе Ђукић, Славко Докмановић, Мехмед Алагић, Милан Ковачевић, Слободан Милошевић и Момир Талић.
    Током издржавања казне умрле су четири особе.

  34. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    КАКО САМ ДОЖИВЉАВАО БОМБАРДОВАЊЕ 1999. ГОДИНЕ

    Прву ноћ бомбардовања и наредне две, нисмо се склањали у заједничко склониште.. С породицом сам се договорио да и ми у једном делу склоништа припремимо помоћне лежајеве за половину нас, како су то и други из наше зграде урадили.
    Унуци, Младен и Милош, инсистирају да се иде у склониште. Тамо су им другари из зграде. Чуде се што њих тамо нема. Размишљам о томе па закључи: својим понашањем погрешно учим унуке, а треба поштовати прописе. Ко сам ја да се кочоперим у овом ратном стању, изигравам „јунака“, а да млађе погрешно оријентишем да се прописи не поштују
    Треће вече, завијају сирене, а још се није смрачило. Обратим се супрузи и унуцима:.
    – Свако да узме своје нај потребније ствари, добро да се обуче, и ми идемо у склониште како то остали раде.
    Унуци су поздравили ту моју одлуку, а супруга узима своју велику ташну, коју је одавно спремила и у којој се налази сва наша вреднија имовина и документа, па одлазимо с комшијма пут подрума и прикључујемо се осталима. Склониште пуно, ту је и много непознатих, који се склонише у наше склониште. Постепено се упознајемо, а деца се зближавају с децом, која су дошла са стране. И ми старији успостављамо контакт са онима које до сад нисмо видели. Утврдили смо, да су то деца и рођаци наших комшија. Окупи нас зедничка несрећа, на крају 20. века. Дискутујемо о несрећи која нас је снашла. Међу нама нема никога ко не осуђује ово безумно бомбардовање.
    Многи су понели транзисторе, али у склоништу сваки не може да прими сигнал. Они бољег квалитета могу и колективно слушамо радио Београд. Обавештава нас шта се догађа у нашем напаћеном граду. Речи спикера и грмљавина авиобомби, злослутни америчких крстарећих ракета, се измешала. Многи од нас, по снази експлозије ценимо где се бомбардује.
    Нас неколико излазимо испред зграде, посматрамо светлеће пројектиле наших протиавионских топова. Знам који им је плафон домета, а познато нам је да непријате лети на дупло већим висинама. Онај ватромет, који долази са земље, ствара кишобран над градом. Непријатељу се даје до знања, да смо ту, и да смо спремни на одбрану. Нема ни једног поштеног човека, који не би пуцао у омраженог непријатеља у овој прилици, а који нам угрожава живот и егзистенцију целе нације. Човек брани своју част и част отаџбине, а само кукавице, и они који нас издају, то не би урадили.
    И у овој трагедији, која нас је снашла, осећам неко потајно задовољство, а то је јединство веће него икада, и не наилазим на човека који агресију не осуђује. Мали број кукавица и издајника не могу нас поколебати. Неколико дана, бомбардовање се наставља из ноћи у ноћ, многи одмарају по дану, јер се у оном склоништу, у коме влада студен бетона и мартовске ниске температуре, не може одморити. Хладноћа се увлачи под кожу и допире све до костију. Почеше болети леђа, ноге трне и тешко носе остарело тело. Многе комшије жале се на појаву болова, које доноси ова мемла, а тек је почело. Колико ће трајати ово безумно и бездушно бомбардовање? Сваки појединац о томе размишља доле у мемљивом склоништу, и гласно о томе говори.
    Већина коментарише да ће се ово брзо окончати и да ће Руси извршити притисак на Америку да престану са бесомучним и безумним бомбардовањем. Само смо заборавили да констатујемо, да нас НАТО бомбардује као опомену Русима, а они ћуте, вероватно су и сами у некој неизвесности, да не буду и они жртве ових суманутих звери. Многима, са усана потече по нека псовка и констатација: Свет нам је окренуо леђа. Свако гледа своју муку и неће се замерити американцима због неке Југославије. Тако Руси, а тако и Кинези, на које смо рачунали, остали су се сврстали на страну нашег непријатеља, и сами посташе непријатељи у садашњости. Ако то није учинио народ, онда је то учинила њихова власт. Тако наша јужна браћа по крви Македонци, не вреди што народ протествује, кад је његова вазална и издајничка власт, брату окренула леђа, па се придружила нашим непријатељима. Уступили су им територију за гомилање трупа, како би нас сувоземно напали с југа. Исто је то са источним суседима Бугарима и Румунима. Тамо се и народ приклонио својој вазалној власти, која је своје услуге учинила нашим непријатељима. Баш као и у два светска рата, што се тиче „браће“ Бугара. Они, као хијене чекају да навале, кад се главна звер наслади, а они очекују против услугу, па није ни чудо што се тако понашају. Тако су радили и њихови претци, а сад то раде потомци.
    Наш северозападни сусед, с којим и немамо тако дугу границу, до јучерашња браћа по матери, који се захвалише Немцима што их ослободише “брастске“ везе са Србима. Сада стављају своју територију непријатељу на располагање и логистички га помажу у овом мучком и ничим изазваном рату, а који нашем народу тешко пада. За време ратова у прошлом веку, противу германа, налазили смо се увек на супротној стране барикаде. То су „браћа“ Хрвати.
    Северни сусед Мађарска увек је на страни агресора који нас напада. Тако је било и у прошлости, а тако се догађа и сада. Никада им не треба веровати, они су лешинари, били у прошлости и остали у садашњости
    Нисам био у граду, те нисам видео ни једну рушевину од НАТО бомбардовања. Све што сам сазнао и видео, били су телевизиски снимци. Слушам редовно емисију „Глас Америке“, а американци се жале да немају довољно пилота за своје авијоне, па траже, од својих савезника у злочину да им обезбеде пилоте. Трупе, које концетришу у Македонији обилазе жене водећих политичара запада, да би тим, псима рата, подигли морал. Све је у функцији увлачења својих савезника у колективни злочин, како би сопствени прикрили иза колективног.
    Српски народ већ види подужи списак својих главних крвника, на челу са председником САД Клинтоном, па Тонијем Блером, председноком енглеске владе, великим лажовом, а ту је и онај мали шпанац Солана, као да је у његовој кожи оживео неки средњовековни џелат и он је, као генерални секретар алијансе, повукао обарач, да се СР Југославија бомбардује, па је његовом одлуком отпочела агресија НАТО снага, предвођена снагама САД, у бесомучним бомбардовању целе територије. Пале су прве и многе друге невине жртве. настале срамним бомбардовањем српслжког народа. А тај народ ничим није угрозио ни народе, ни државу, ових злочинаца, а невин страда. Често се и сам питам, зар је то могуће да нам се ово догађа и какве су то звери које нас нападају? Зар је могуће да су то поново варвари, на крају 20. века, гори од свих њихових предака у прошлости.
    А на скуповима, које олигархија западне алијансе окупља, доминирала је она баба с белим каубојским шеширом, која својом појавом изазива смех и ругло женскопг пола, као да је целу ноћ јахала дивљег бика и она се често обраћа србима и на њиховом језику им поручује, да збаце свог претседника Милошевића, јер су због њега бомбардовани. Да је неким чудом, могла чути, шта јој српски народ, у то време мисли и поручује, стара баба никада се не би огласила, а то је Државни секретар САД која ће у историју, са свим напред поменутим злотворима, ући као ратни злочинц. Под њиховом непосредном командом учињени су многи злочини над невиним цивилним жртвама, посебно малој деци. Израјелски народ не сме у овоме налазити, да је ово употребљено противу њега, и сам се мора потрудити да оне, из свог рода, који се појавише као злочинци, осуди њихове поступке, како би као народ и сами опстали. али, ако се везују са доказаним злочинцима и њих величају, сами себе свртавају на страну злочина.
    Прође неколико дана како се даноноћно бомбардује и разара Југославија, а ноћи проводимо у склоништима. Током дана немамо обавеза, најчешће се одмарамо. Имао сам довољно времена да размишљам о непријатељу и слажем коцкице у мозаик о том злу, које се наметну, а горе је од пораженог фашизма у Другом светском рату. Имамо доста аргумената, што личних, а што туђих, који ствара овакву слику о агресору, па то зло, које се одједном окоми на нашу отаџбину, је творевина светског зла од самог настанка те заједнице, која нас угрожава. Зашто американци не желе да говоре о својој историји, као да не постоји, а њихова се историја своди на податке о њеним председницима и најчешће злочинцима, које славе као своје хероје, па се зло поноси злом, а они председници, који су извршили генеоцид над домородцима, у место да их се стиде, прослављају их као хероје. Снимали су филмове како су то освајали када су државу стварали на туђој територији, а нигде се нису покајали, што су терором овладали тим просторима, уништавајући тамошњу цивилизацију. Надам се да ће им то бити сурово узвраћено, када ће потомци освајача морати бежати са тог подручја.
    Много касније, многи скоројевићи, лопови и пробисвет, ратни и поратни лиферанти успостављају један сурови светски поредак, који се завршава светском кризом, коју изазва безумни човек. Људску заједницу и људско друштво доводе у такво стање и такву ситуацију, па уместо да постаје људска цивилизација, више личи на многе скупине које не припадају човеку.

  35. ЗАОИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    СРБИЈА У ПРОШЛОСТИ И САДА

    Србија некада и сада у суштини није се много променила, само је нова технологија омогућила да се примене разне методе, најчешће у преварама, и лажним илузијама које, посебно у предизборној години примењује политика. Тешко малом човеку који учи из мас-медија и тражи спасење, по њиховом рецепту. У шуми многих душебрижника, који су запосели инстуције привреде, политике, и разних других „демократских“ организација, без јасне перспективе, које су нам, само пре пар година, слично обећавали, нудећи нам благостање, које се догодило само њима, а не и онима којима су то нудили.
    У неком времену, када није било ни радија, а камоли телевизије, са ретким примерцима разноразне штампе, која се у то врме размахала, а случајно и у време велике економске кризе Тридесетих година прошлог века, прваци многих политичких странака су обилазили вашаре, пијаце, села, јер се тамо налазило бирачко тело. Тада се могао, редовно, срести ондашњи посланик Среза космајског, који, са „шајкачом; на глави, торбицом од козје кострети, шареном и привлачном, на остарелим плећима и на остарелом сивцу коњу улази у Сопот, а био је то понедељак, када је у том насељу пијачан дан. Дојаше он до „паркинг простора“, где су се паркирала кола са сточном вучом, а где је постојао и уређен простор да се привеже коњ, а јахач крене међу људе. Иде Алекса Жујовић, а за њим група беспослених, срета љу-де, који су га одавно упозтнали, здрави се и тапше их по рамену. Кратко се задржи па иде даље.
    Кад се и пијаца полако празни, а незадовољан сељак враћа кући оно што је дотерао да прода, али купаца нема, Алекса дреши свог коња, води га за собом, спреман да и он крене пут свога села Врбице. Многи су тада кренули да се њему обрате и замоле га да им по нешто реши, а он ће рећи:
    – Напиште то на цедуљу па ми дајте.
    Прилазе људи са папирићем у руци, а Алекса појахује коња, спреман да крене. Пригне се мало па прихвати папирић и ставља га за своју шајкачу. После краћег времена, а шајкача окићена као сврачије гнездо. Када је завршио са пријемом креће свог коња ка Ђуринцима. Отпоздравља онима који очекују да им разреши животни проблем, десном руком скида шајкачу и њоме махне, а по неки папирић испаде и остаде на турској калдрми, а Алекса се изгуби иза оштре окуке пута. То је био сретски посланик оног времена.
    Данас, се не носе шајкаче, а ни шешири, немају карактеристичну траку иза које би се, евентуарло, закачила цедуља, али, нема ни потребе. Данашњи политичар, сада великодушно, дели визиткарте на коме је његово „величанствено“ име, са безбројним бројевима телефона, што на послу, што код куће, а ту је и неизоставни податак његовог И-мела.
    Касније, људи који су дуго носили у свом џепу такву визиткарту, жале се да га никада нису могли контактирати. Све се догађа како и у прошлости. Предак је био обманути и понижен, а сада и његови потомци од разних савремених политиканата.
    Порука бирачима била би: Не слушј га шта говори и шта обећава, будно прати шта он ради и какви су му резултати рада у прошлости, не подржавај рушитеље већ ствараоце и градитеље, али увек, имај властити став према животу, којег сам мораш изабрати, нико ти неће помоћи, ако ти то сам себи не учиниш и, не оклевај.
    Многи покушавају да нам саветима и „својим“ идејама „помогну“, у овом периоду, дуготрајне кризе која је захватила планету. Најављује се „економска олуја“. Само пре два месеца владало је уверење, о могућем развоју у наредној години 4-4,5%, сада процене са свих страна гласе око 1,5%, па ће пад економске активности са собом носити, као по-следицу, и пад запослености, и то код постојеће високе незапослености у Србији. Они који буду радили добиће све мање новца, и то ће бити посебно изражено у приватном сектору.
    Многи страхују да се због повећања обима ненаплативих зајмова то из привреде не прелије у банкарски сектор, јер има појаве да сваки пети привредник касни са отплатом кредита. „Неке банке ће имати проблеме. Можда ће се због мука у којем су се нашле њихове матице, морати да се повуку или ће доћи до спајања неких финансијски кућа. У сваком случају, то ће се углавном огледати кроз смањење добити, и да ће их задесити банкарско проклетство, јер ће имати пара, а неће имати коме да их продају, јер ће неликвиднсот привреде бити још већа“ – тврди Љубодраг Савић и додаје, да је врло тешко прогнозирати било шта у кризним ситуацијама, али да је врло извесно да је Србија ушла у дубоку кризу још од 2008. године.
    Да су кретања рђава сматра и Владимир Глигоров, професор на Бечком институту за међународне економске студије, па додаје: „Стварна су три проблема. Прво, то што ништа није учињено у последње три године да се реформише јавни сектор и да се створе бољи услови привређивања и посебно запошљавања. Друго, што се никакве реформе не предвиђају до избора, а ако могу да закључим из програма које нуде различите партије ни после. Трећи, већи фискални дефицит финансира се веома скупим кредитима, што је веома неповољно и може, уз знатан страни дуг, да значи да у неком часу неће више моћи да се одржи финансијска стабилност“ – видно је забринут Глигоров.
    Као што се види из предњих изјава, да се ова 2011. завршава веома неповољно и тако се улази у наредну изборну годину, што ће новој гарнитури власти знатно оте-жати „нови почетак“, када се ни стари није срећно завршио. Значи, ако се не направи знатан корак напред, Србија ће наставити привредну и политичу агонију и у наредној декади, када ће одлазећи људи бити још у већем сиромаштву, па не само да ће мо изумирати, како је напред речено, већ нећемо обезбедити квалитетан наследни кадар, тако да ће мо као обогаљено друштво осати на најнижим лествицама сиромаштва и беде, што се неће одности на оне који су до сада одлучивали о нашим животима. Они одлучују и сад, а ако се овако настиви, одлучиваће њихови наследници и у будућности – слуга ће репродуковати слугу и пониженог човека. Да нам се то не догоди, као друштво, морамо се организаво супроставити негативним кретањима, наука и струка морају преузети главна тежишта будућег процеса и како би се ослободили туторства и туђих савета шта и како треба да радимо у сопственој земљи. Будући пројекти и планове будућности, морају носити стручни и мање алави појединци, ослобођени политиких стега и разних пројеката који вуку назад, а њих није мало.

  36. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак

    „У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ“ – ПРЕДГОВОР
    Аутор: Милан Марковић – Миле
    Много се говори о реформама у Србији, а речи не прате акцију и дела, онда у залуд трошимо време и речи. Они, који себе називају реформистима, а иза њих нема реформи, мало нам користе. Омиљена поштапалица, да се морамо реформисати, јер то од нас захтева запад, више нам штети него што нам користи.
    На нас се врши страшан притисак, као што се вршио и у прошлости, да спроводимо ово или оно. Ти, који нас тиме уцењују, веома су заинтересовани, да нас реформишу али себе ради, не и ради нас, њима су увек ближи њихови интереси, него што су им наши.
    Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура.
    Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате.
    У задње три године, догађаји се одвијају по познатом сценарију, којег су глобалисти осмислили и спроводе. Неколико година уназад, аналитичари овог импер-капитализма, објаснили су начин, како, уништавањем аграрне производње земаља, које још нису ставили под своју контролу, учинити зависним од глобалног тржишта, да би своје производе, преко познатог система либерализације светске трговине, пласирали у земљу чију привреду руше. У већ запоседнутим економијама зависних земаља формирају своје фирме, а њихов је само капитал, све остало је те зависне земље. Производњу пласирају у земљу, која је на реду да се економски потчини. Они су искључиви господари екстра профита. Земља, у коју доспе оваква роба, пласира се упорним рекламама помођу медија, чији су они господари. Потискује се роба и производи те земље. Фирме банкротирају, продају се у бесцење. Формира се армија незапосленог становништва, коме се предлаже селидба у друге земље, због чега се раније ратовало, да би се обезбедили робови. Настаје потрага за било којим радним местом. Пред њиховим фирмама стоје колоне јевтине радне снаге. Експлоатацијом такве радне снаге, која уз то и није или јесте организована у зависне синдикате. Деца, која тек сада долазе на свет, па буду читали, како су им, некада дедови живели, а њих враћају на почетак 20. века.
    Овај рецепт, који је напред објашњен, испробан је на многим местима и даје резултате у корист глобалиста. Само није и неће успети у Кини. Сада кинези, истим рецептом, доскочили су онима, који су им замку постављали. Ових дана слушамо, да су у Америци произвођачи, забринути појавом квалитетне и јефтиније кинеске робе. Па се домаћа прозводња нашла у оној ситуацију, коју су они Кинезима прижељкивали. Ми не можемо чути шта Кинези смерају, али јасно чујемо жалопојке онога, ко се нашао под њиховим ударом. Па и код нас се озбиљно потискују сопствени производи, производи Европске Уније и Америке од стране кинеске понуде. Када се тржиште буде стабилизовало, назад нема. Све ће више доћи до изражаја бесомучна конкуренција између производа које производи јефтина радна снага, јер ће на тржишту бити конкуретнија и више тражена и продавана. Други ће производити губитке, док не банкротирају. Не може опстати капиталиста који производи гибитке. Брзо ће се испуцати систем куповине на реч и рекламе.
    Систем акционарског удруживања произвођача аграних подручја, објашњен у наведеној књизи, а и претходној, издатој 1999. године са насловом: “Село у 21. веку – нов прилаз развоју села Србије“, говори да се ова производња мора ослањати на сопствену памет, ресурсе сопствене радне снаге и сопствену акумулацију капитала. Да не буде зависна и ничија прћија, и да не дозволи никако да падне у руке капиталиста, који ће је растурити када буду на то приморани. Све је добро речено, који су то начини организовања, управљања и развоја друштава.
    У књизи су кратко напоменута питања: а) Зауставити одлив радне снаге са села, б) Повећање обрадивих површина, в) Концентрација сопственог капитала, г) Развој села на сопственом капиталу, д) Организована производња и пласман, ђ) Пуна запосленост и е) Савез (овако организованих) друштава.
    О сваком овом питању по нешто, да би се схватила суштина:
    а) ЗАУСТАВЉАЊЕ ОДЛИВА РАДНЕ СНАГЕ СА СЕЛА је у интересу села и државе у целини. Повећање запошљавања и запослености радне снаге, да би повећањем обима производње и услуга, са што мањим губитцима у производњи, радници зарађивали више. у интересу развоја села. То се мора смишљено и организовано решавати. Сада становништво села очекује велику помоћ од државе и институција, које се баве развојем села. Да ли је та помоћ адекватна очекивању, сами то просудите. Ако се само полази од капитала, којег неко треба да издвоји и уложи, село ће дуго чекати таквог инвеститора. Познати су многи пропали Програми из прошлости. Они нам говоре, да се другачије мора прилазити овом проблему и решавати.
    Државна заједница би имала велику, драгоцену, корист у колико би се зауставио одлив радне снаге из села у градове и мотивисало становништво аграрних подручја, да остане на тим подручјима, тамо ради и заради. Једновремено би имали два крупна успеха: Повећање пољопривредне производње и њен убрзани развој, и брже би се запошљавало градско становништво, које тренутно чека на посао.
    б) УРЕЂЕЊЕ ОБРАДИВИХ ПОВРШИНА. Смишљено груписање обрадивих површина у веће комплексе, ради бољег искоришћавања примењене технике и технологије у процесу производње. Ово је могуће решити тиме, што би они удружиоци који не могу обрађивати своју земљу, а немају изгледа у перспективи да је обрађују, улагали своје обрадиве површине у Друштво, а у замену за адекватну вредност добијали деонице (акције). На тај начин Друштво би постало власник обрадивих површина. Оно би морало разрешити проблем његовог коришђења. Власник деоница (акција), сада, има боље могућности да тргује. Лакше ће продавати своје акције него земљу. Они, који желе да на дедовини зарађују, задржаће своје акције и на томе зарађивати. Обрада земље неће бити зависна од тих трансакција. Код паметног газдовања таквим комплексима, могуће је организовати производњу и на томе зарађивати за Друштво акционара у целини.
    в) КОНЦЕНТРАЦИЈА СОПСТВЕНОГ КАПИТАЛА. Овим се обезбеђује самофинансирање производње. Бити независан од банкарског и државног капитала. То је могуће решити само ако се удружује у било коју асоцијацију удружења. С обрзиром да се предлаже удруживање у деоничарска (акционарска) друштва, то би изгледало тако што би се капитал прикупљао, са једне стране од оних који имају капитал па га желе уложити у капитал друштва. Са друге стране, то су сви остали удружиоци, који уносе једнократни износ мањег капитала (као члански улог), који им омогућава пословање у систему. Капиталом располажу искључиво удружиоци, са што мање утицаја, било чијих, са стране. Овај начин омогућава да се сопствени капитал ангажује у развоју и у производњи, а систем учини независним од банкарског и државног капитала. Зато је аграру потребна његова специјализована банка преко које ће пословати, а која ће служити као сигуран гарант и сервис финансијског пословања. Од државе се очекује да санкционише и потстиче удруживање и стварања правне сигурности и стабилног пословања у земљи.
    г) РАЗВОЈ СЕЛА НА СОПСТВЕНОМ КАПИТАЛУ. Капитал остворен на аграрном подручју треба да остане на том подручју и треба да обезбеди бржи развој сеоског подручја. Самим тим, створили би се услoви за бољи стандард сеоског становништва. Тада би сеоско становништво имало мотивацију да остане на том подручју, да школује своју децу за то подручје, омогући им запошљавање и брже стварање стабилних породица. Убрзано би се повећавало становништво тих подручја, као што се то догодило у трећој декади прошлог века. Има много разлога да се становништво аграрних подручја позабави овим питањем у сопственом интересу. Јасно је да сви неће кренути у исто време, а ни сви неће имати исти успех, јер све то зависи од многих фактора, а најважнији је човек. Ко има умне и предузимљиве људе у својој средини, и ко уме да користи памет, и има јасну визију развоја, брже ће напредовати. Сада је то стање, када се треба кренути у ове реформе. Ослободити се окошталих навика прошлости. Окренути се будућности, због оних који треба тек да дођу.
    д) ОРГАНИЗОВАНА ПРОИЗВОДЊА И ПЛАСМАН. Проблем организованости није нам наклоњен. То су многи са стране уочили, када нас проучавају да би код нас улагали капитал у аграру. Ако се брзо не схвати, да је повезивање у процесу рада битан елеменат развоја друштва са слободним тржиштем, ако тога нема, доћи ће до успореног развоја. Неогранизовани се увек налази на удару оних који се боље организују. Само паметни и промућурни знају да нам је то будућност. Онај ко то не схвата, себе и своје наследнике осуђује на спор развој и напредовање. У аграру је битно удруживање у производњи. На тај начин се обезбеђује стабилнија производња. Могуће је избећи мање или веће промашаје у производњи. Само удружени произвођачи могу брзо и ефикасно повећавати, не само обим производње, већ квалитет и асортиман својих производа. У савременој трговини неће се моћи пласирати производи, без гарантованог квалитета. То је могуће обезбедити само у оквиру удружене асоцијације. Све се то односи и на пласман производа. Удружени произвођачи ће се лакше ослобађати производа намењених тржишту, јер ће се, у име њих, пласманом бавити друштво, које мора пратити кретања на тржишту и на време реаговати, да би се обезбедила стабилна производња и пласман. Тако би се произвођач ослободио многих брига, јер би то обављао неко други за њих. А то је његово Друштво, чији је он сувласник, онолико колико је уложио у то друштво
    ђ) ПУНА ЗАПОСЛЕНОСТ – ВЕЋА ЗАРАДА. Будућност аграрног подручја базира се на јевтиној производњи, када се свуда поставља питање производње јевтином радном снагаом, то омогућава бољу конкуретност на тржишту. Аграр је грана привреде у којој је доста заступљен сезонски рад, а у многоме зависи и од других фактора, то се морају осмислити разни допунски уносни послови, како би се постигла већа запосленост, а тиме и већа зарада радника на овим подручјима. Образац за ово треба да је напредно сеоско газдинство. У њему, код доброг газдовања, нема ленчарења. Свако, па и малолетно дете, добија своје место у процесу привређивања. Када сви, и стално раде, у таквом домаћинству, оно напредује и у њему се зарађује. Такав однос и таква организација мора бити заступљена и у сваком добро организованом Друштву. Ако тога нема, напредак може изостати или се споро напредовати. Због тога Друштво треба да има добро школоване, мотивисане и радне стручњаке, да би могло напредовати.
    е) САВЕЗ (ОВАКО ОРГАНИЗОВАНИХ) ДРУШТАВА. Деоничарско – акционарска Друштва аграрног подручја морају се удруживати регионално и централизовано. Ако се осмисли ефикасна, рационална организација овог удруживања, да не буде паразитска, Друштва ће се брже множити. Биће ефикаснија у свом раду. Имаће свог вишег правног заступника, који треба да обезбеди стабилност свих Друштава. Ефикасно пословање, биће лидер у овој грани привреде, за коју многи кажу да нам је од националног итереса.
    Обе књиге о развоју села биће занимљиве, ако се схвати, да су аутори хтели да иницирају размишљања свих релевантних чинилаца, од којих ће зависити будући развој ове привредне гране. Оно, што су они изнели, не треба схватити као догму, већ мото будућег развоја.

    ПОТРЕБНА ЈЕ МУДРОСТ И ВОЉА
    ДА СЕ ПРОБЛЕМ АГРАРА РЕШИ

    УЛОГА ДРЖАВЕ У РАЗВОЈУ АГРАРА

    Да би се ове промене извршиле и наша сеоска подручја ревитализовала, без улоге државе, не може сe очекивати брз напредак. Од државе се очекује да обезбеди:
    – стабилне услове привређивања у аграру, дугорочном политиком развоја,
    – разреши проблем паритета цена, реалном ценом између репроматеријала и финалног производа у пољопривреди,
    – смишљено извршити укрупњавање поседа, разрешити проблем његовог уситњавања деобама, потстиче развој породичних домаћинства са већим поседима,
    – стимулише производњу у аграру (како то раде и друге земље Европе),
    – Развија све правне форме удруживања, не гушити их дестимулативним прописима и законима. Омогућити покретање процеса развоја, уклањајући непотребне препреке превазиђених прописа;
    – заштити производњу у аграру од нелојалне конкуренције и неповољног утицаја светског тржишта (док се не опорави та производња);
    – благовремено доноси регулативне прописе: о порезима, ценама, државним плановима и потребама, захтевима прерађивачке индустрије, другим захтевима из области привређивања.
    – регулативним мерама наше царине, спречити неконтролисани увоз аграрних производа, ако се потребе могу обезбедити сопственом производњом,
    – заштити нашу прерађивачку индустрију,
    – прерађивачке погоне отварати у аграрним подручјима, ближе извору сировина, како би се потстакла производња, запослио вишак радне снаге са села, а новостворена вредност (капитал) остајао у тим подручјима и мотивисало становништво да се школује за потребе привреде у свом окружењу; запошљавање потраже у својим подручјима и да се економски везује за ове средине.
    – аграрну пословну банку оспособити да функционише на принципу концентрације капитала у аграру, и буде сигуран и стручан сервис свих учесника у производњи. Подстрекач, сигуран ослонац и гарант целокупног ситема у овој грани привреде,
    – Посебно се од државе тражи да обезбеди школовање и усавршавање стручног кадра, са позитивним идејама, које ће покренути развој ове гране привреде. Без тога нема напретка. Ако се за решавање ових проблема, само вербално изјашњавамо, без стваралачког рада и акције, споро ћемо напредовати. .
    Један сељак из Ваљевске Каменице овако се изрази:
    – Нама држава треба да помогне око изградње путне мреже у самом селу. Поправи путеве до села. Сада се у селу не користе ти путеви за сточну запрегу, већ за пролаз механизације. То треба да су макадамски путеви, да би се лакше са агрегатима могло доћи до поседа. Ја редовно, својим аутом, од Ваљевске Каменице до Београда превозим своје производе на пијац. Путеви су нам очајни. Могао бих купити и боља кола, али возити их тим лошим путевима, брзо бих остао без њих. Држава то може организовати. То се питање често покретало, али узалуд. Када би се нормално могла транспортовати, у свако време, роба коју произведемо, без великих губитака, свако би се залагао да више произведе и изнесе на тржиште. Још оно није довољно снабдевено. Ми би имали и бољу мотивацију и већи приход, када би нам се само путеви изградили – заврши млађи пољопривредник своју причу, који два дана у седмици, са својом супругом Весном, симпатичном продавачицом, продаје на пијаци у насељу “Браћа Јерковић“.
    Нужне су ове промене и њих треба што пре обезбедити. Без ових промена, свака прича о реформи, остаје само прича, и не даје резултате. Када се буду и на време обезбедили, напред наведени услови, лакше ће се извршити и други задаци у организационој структури, која треба да се одвија без утицаја државне регулативе. Уколико би се држава у све мешала, од тога неће бити велике користи. Приватно власништво никако не трпи тутора изнад себе, а поготово не евентуално мафијашко уплитање и рекетирање. Ако се то не схвати, остаће нам село неразвијено, радна снага са села вршиће снажан притисак на запошљавање у градовима. Ова грана привреде неће одиграти своју улогу, која јој је намењена.
    На сеоским подручјима треба изградити: хладњаче и магацине за лагеровање производа и чување до изношења на тржише. Дотур производа у градове вршити из ових магацина. По могућности отварати ланац трговинских радњи, где би се продавали сопствени производи и тако увећавао профит.
    Да би обезбедили брз и квалитетан развој пољопривреде и сточарства, потребно је мотивисати стручњаке, из ових области производње и прераде, да им је будућност у запошљавању на овим подручјима. Тиме ћемо створити окружење, да нам стручњаци не траже запослење ван своје струке за коју су се школовали, а и да се избегне одлив мозгова ван земље. Па нам они, који земљу напустише постадоше главни конкуренти у производњи. Своју памет ставише у службу оних који ништа нису допринели њиховом стручном усавршавању. Тако они сада наносе штету својој националној привреди,и без гриже савести, руше сопствену државу. Најчешће се правдају како их у овој земљи нису у стању да плате њихово знање, а не питају се шта су они, као стручњаци допринели да се и код нас ово преокрене на боље.
    Били смо познати у Европи, и шире, као произвођачи веома квалитетних производа. Сада губимо тај примат. И други су допринели да нам се то догађа, али смо ми прави кривци. Створили смо многе институције у овој грани привреде, али су се баш оне претвориле у наше велико зло. Не дају оно што се од њих очекује. Њима руководе личности, којима је “политика“ постала преокупација, а мање струка. Борба за фотеље важнија је од струке. Имамо поштених и преданих стручњака, којима је струка, за коју су се определили, изнад политике, али их гуше и потискују “фотељаши“ полустручњаци и искварени као људи. Ако се то не преокрене у корист струке и науке, дуго ћемо каскати за светом у овој грани производње и прераде.
    Неко може рећи, да је најлакше критиковати другога. То је тачно. Онај коме је тешко да прихвати оно што нам се као народу догађа, а није школован за ту струку и он има право да каже своје мишљење о том проблему. Стручњак, коме се повери институција или задатак у њој, он је тај, који планира и реализује планирано, за то је плаћен, колико је плаћен, али је он и најодговорнији за оно што ради, или не ради. Кривац не може бити сељак, за хаос у аграру, већ је стручњак. Не треба га слушати шта говори, већ будно пратити шта он ради. Ако своје знање, или незнање, погрешно примени, сви ћемо имати штете. На крају и сваки стручњак не мора бити крив за све. Он такође има надређеног који му поставља задатке и треба да га контролише. У том случају надређени, а још ако је полуписмен, главни је кривац.
    Поред школовања стручњака, и њихово стручно и научно усавршавање, које треба смишљено планирати и организовати, треба се посветити и онима који те планове реализују. Одавно су заборављени. Њима се, дуги низ година, а и сада, не посвећује дужна пажња. Курсеви и други вид оспособљавања младих са села, за креативан рад на реализацији будућих замисли и планова. Ако се млад човек, пре него што је постао произвођач, стекао нека, макар и мала знања, спреман је да се задржи у селу и бави овом производњом. Основно школовање и образовање младих са села и младих у градовима треба да се разликује у оном делу, где се млади припремају за живот у свом окружењу. То је још један задатак државе и њених институција.
    Наше телевизијске и радио станице претпане су разним рекламама, огласима и спотовима, који нас претварају у малограђанско потрошачко друштво, какво желе мултинационалне компаније, ради пласирања сопствених производа. То нам исто ради и друга ревијална штампа. Пуна је хвале за туђе изуме. Због тога се агресивни капитализам наметнуо свету и настоји да своју насилничку пропаганду пласира преко својих медија, а наша им служе као релеји. Зато су после бесомучних санкција, да нам неутралишу привреду и осиромаше нас као друштво, разорили виталне погоне, путеве, мостове и додатно осиромашили, а сада заменили агресивном пропагандом. Није тачно да ми не можемо без њих. Без њих не могу они, који њима служе, да своје замисли спроведу до краја. Обичан човек то добро уочава, али је немоћан да се томе организовано супростави. Најугроженији нам је аграр. Суседи у нашем окружењу, а посебно они који напустише заједничку државу, хоће сада наше сировине, да би их прераћивали у својим фабрикама, а производе од тих сировина врате на наше тржиште и на нама остварују профит. Зато купују наше посустале погоне. Шта остављамо нашим наредним поколењима? Да нашом судбином управљају оне силе, које нас желе сиромашне, неорганизоване, спремне на продају, јер се само такав може бесомучно експлоатисати, поготово у аграру. То ће нам се десити и у другим гранама привреде, јер је то основни услов да се на туђем раду може богатити и присвајати плодове туђег рада. Од овог зла не може нас заштити онај који нам је ово све наметнуо.

    “ УМ ЦАРУЈЕ СНАГА КЛАДЕ ВАЉА“
    ( ПОЗНАТА НАРОДНА ИЗРЕКА)

    Зашто нас једном не научи ова народна изрека? Ми све радимо на снагу. Правимо кобне грешке и тапкамо у месту. Сујетни смо, пуни себе и када нисмо у праву. Другоме не признајемо да је паметнији од нас. Напред је изречена мисао, која говори о руководиоцу, па каже: “Не слушај га шта говори, већ будно прати шта он ради и какви су му резултати“. Добра је само она идеја, која се доказује у пракси. Најбрже се доказују идеје створене у средини, добро оријентисаних и добронамерних људи. Сам човек може бити паметан, али су паметнији скупови паметних људи.
    У пракси имамо људске заједнице, које су од других брже напредовале само зато што су удруживали памет и уложили га у паметне ствари. Без ових начелних поука ни пољопривреда не могу напред. Други су нас претицали у развоју. Ако је тако, ми не смемо ићи њиховим стазама да би их стигли. Морамо изналазити преке путеве, да се нађемо барабар са њима, како би наставили трку и спречили заостајање.
    ДА ЛИ ИМАМО ШАНСЕ? Ми спадамо у оне који мисле да имамо шансе. Нисмо усамљени што ће се брзо доказати. Наше шансе су у људима, природним околностима, искуствима и новим идејама, за брже напредовање заједнице као целине(јер се нашла у дубокој кризи, а то је право време). Многи се труде да на речима реформишу друштво, али стално настоје да га преобразе за себе и своје уско груде интересе. То нису реформе које људска заједница прижељкује. Праве су оне реформе које стварају, и брзо мењају вредности. Које стварају дуготрајну перспективу, довољно способну да се одупре и најтежим искушењима и да опстане. Наше реформе морају, пре свега служити нама. Ми се не реформишемо због других(што нам други упорно намећу), већ само због нас. Погрешан је концепт који је за друге био добар, ако за нас није. Зато нове ствари морају бити резултат репродукованог друштвеног ума, који се ствара на бази богатих информација, сопственог истраживања, добро провереног у пракси, пре него се примени на шире подручје.
    Агресивни либерални капитализам, жели такве односе који ће му омогућити да другога, без препреке, експлоатише, остварујући профит на туђи рачун; ствара себи бољу заједницу, експлоатишући другу, и не бира средства, да своје циљеве оствари. Глобализам, који није удруживање једнаких, већ удруживање силних, па свако има свој циљ; онај мање богат, да се домогне већег богаства, ослањајући се на оног силног; онај силни се ослања на оног мање богатог и своје злочиначке намере крије иза тог удруживања, па се сви заједно увлачу у колективни злочин, а сви настоје да избеглу сопствену одговорност, корумпирајући такозвану светску заједницу.
    И под таквим околностима, шансе су на нашој страни. Ако се мало боље удубимо у наслов овог дела (“У се и у своје кљусе“), говори, да се морамо окренути сами себи, створити властито окружење, способно да опстане на ветрометини светског тржишта. Ако нас нема међу великим произвођачима сада, то не значи да нас неће бити сутра. Али се то мора доказати квалитетом и квантитетом производње. На тржишту се не можемо појављивати са производима без светских признања. Утакмица на светском тржишту тражи стално присуство. Не сме се клонути и када се губи. Треба стално превазилазити тешкоће, не варајући друге, да не би други варали нас.
    Све што се односи на велике произвођаче важи и за оне мале. Светско тржиште одређује светску цену само понуђеној роби и услугама на светском тржишту. Познато је да маказе понуде и тражње не погађају све подједнако. Они жилавији и отпорнији, који умеју да нађу излаз из оваквих ситуација, лакше преброде ове тешкоће. Мора се борити за рентабилну производњу са што већим односом производне и тржишне цене, али у корист јевтине производње, високог стандарда и високо котиране на тржишту. Купца никако не препустити конкуренцији, па и по цену да се тренутно прода јевтиније. Оваквих поука су се држали произвођачи и у периоду мануфактурне производње. Не треба заборавити позитивна искуства из тих периода, које су давало резултате, а даваће их и у новонасталим околностима.
    Пољопривреда у целини, нашла се у тешкој ситуацији. Многи проблеми пољопривреде настали су због спорог решавања оних регулатива, које би развој вукле напред, па су тренутно озбиљна кочница том развоју. Национални је интерес да се те кочнице брже уклањају са пута развоја привреде као целине.
    У наредном поглављу задржаћемо се на Програмима који се нуде за бржи развој пољопривреде у целини. Оно што предлажемо су идеје, које свака средина, пре но што их усвоји, мора добро изанализирати, да ли је то добро и за њу. Само провереним идејама, уз поступан процес треба давати шансу.
    Писце не треба кривити што предлажу многе идеје, на вама је да их проучите, добро изанализирате, па за оно зашто сте се определили, потребна је борба, да се то оствари, у којој треба анимирати све своје сараднике, да оно што одлучите буде ваша идеја и ваших сарадника, а не писаца. За неуспех немојте њих кривити.

    ТРЕБА УПОЗНАТИ КАКО СУ ТО КИНЕЗИ РАЗРЕШИЛИ ОВАЈ ПРОБЛЕМ

    После „Културне револуције“ кинеско руководство одлучује да своје реформе отпочне од села и сеоског подручја. Становништво са тих подручја, чији је стандар био врло низак (преко 11 пута лошији од градског), позвато је да се окрене раду и производњи, а да ће им се сви производи откупити. Ослобођени су дажбина држи, и других непотребних стега. Производили су за себе и откупљивача. Сада је престала глад, сви су се дали на производњу и усваршавање својих производа, јер је откупна цена стимулисала квалитет. Сада нико није бежао нити је имао потребе да напусти села.
    Због потребе јефтиније радне снаге долази до наглог подмлађивања становништва на том простору. Кина нагло повећава бројност свог становништва, али сада нико није гладан, јер су производили довољно хране за себе и тржоште. Кинески сељак не мора јурити купца, он долази на извор производње, нема цењкања, како је то било раније, све је унапред уговорено и утврђени рокови.
    Није много прошло, а кинеска роба, као некада путевима свиле, постепено осваја светска тржишта. У почетку је дотур био спорији, а с временом све се у контејнерима што бродовима, што авијонима допрема на светску пијацу. Понуђена роба је била знатно јефтинија од домаћих произвођача, а по дизајну надмашила скупу робу домаћих фирми. Домаћице сада трагају за кинеском робом, која је и по месту пласирања била погодног квалитета и није заостајала за домаћим производима, али знатно јефтинија.
    САД, неколико деценија окренуте ратовима и производњом ратне опреме за своје прљаве ратове, подстакла је домаћу производњу да се окрене ратним лиферацијама, запостављајући производњу робе широке потрошње, што је одговарало Кинезима. У размени Кина – САД, кинески извоз је стално био већи, све дотле док задњи председник Обама није завапио: „Купујте домаћу робу“, позивајући американце, али све мислим да је то боло касно.
    Посебно треба обратити пажњу на високу технологију и начин како се Кина приближила самом врху моћне економије, која сада, веома успешно конкурише, до јуче неприкосновеном иноватору који долази из САД, а када се почне губити примат тешко га је зауставити.
    Наредни Трећи светски рат биће рат без бомби и ракета, већ рат за тржишта. И тренутно стање између Србије и западне алијансе са САД на челу као да се видно мења и тежи најављеном рату. Купују се, с малим и већим поклонима, вазили који ће властиту земљу увући у тај рат између великих светских економија.
    Сада је потребна велика мудрост, па сопственом производњом, првенствено на просторима како су то Кинези урадили, покренути у Србији процес сличан кинеском. Зауставити даљи одлив сеоског становништва у градове, све врсте производње, прераде, складиштења, а посебно повољан откуп са сигурним уговорима, правно утврдити, стручњаке упутити на те просторе, како би се тамо запослило незапослено становништво које је остало без посла. Ако се прихвати ова врста „реформе“ знатно ће убрзати процес запошљавања, а тиме и стандард оних који се буду определили за њега, а овај процес мање ће тражити улагања од државе, јер ће тамошњи рад и производња створити услов за убрзану акумулацију капитала и његово улагање у производњу. Садашња улагања које врши држава је копија свих протеклих промашаја и не доприноси покретању процеса.
    Важнија је подршка свим врстама удруживања, и мотивација становништва да прихвате најповољнији правни облик удруживања, који се нуди на руларном простору, како би се процес покренуо и добио правни облик и правну заштиту. Преваранте, који се у оваквим процесима увек појаве, потребно је откривати и о њима мора бити упозната шира јавност, да се тај никада не може више активирати на просторима Србије.

    СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА НА СЕЛУ

    Озбиљно питање за даљи развој аграрног подручја, а посебно села, био би прилаз социјалној политици. Не може се ово питање решавати као што се решава социјално питање становништва градова. Прилаз мора бити другачији и све обухватнији Од његовог решавања зависи ће и озбиљно смањење разлика између стандарда и услова живота становника на селу и становника у градовима. У задње време пратимо политику развоја Кине. Добија се утисак да су Кинези заузели став да своју транзицију отпочну од села. Да створе што мањи јаз између стандарда грађана, који живе на селу, и стандарда градског становништва.
    На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
    Зашто је то тако? Треба сви да се запитамо. Где је излаз из овога? Излаз постоји, али су дуги и трновити путеви, да се из овог пакла изађе. Држава мора имати слуха, за све оно што се на овим подручјима догађа, и да подржи позитивне иницијативе у развоју села, а посебно у решавању проблема који се намећу.
    У целом тексту, напред, није било ни речи о овом проблему, па се посебно сада осврћемо на њега
    Озбиљан проблем је збрињавање старих на овим подручјима. Ако су деца отишла у град, а на селу остали стари родитељи да сачувају дедовину, док им се њихова деца налазе у градовима и тамо запослена, до њиховог одласка у пензију и поновни повратак на село. Ако се једно, од тих старијих разболи или остари да сам себи не може помоћи, онда се неко из града мора вратити, и без његове воље, да чува остарелог члана породице, или да плати особи која ће им пружити одговарајућу негу. Многи су се нашли у таквим ситуацијама. Најгоре је што ће и они, кроз десетак година, бити социјални случајеви, па ће и они стварати озбиљан проблем својој деци. Тако у недоглед.
    Наше је мишљење да ревитализациа села треба да се разреши , заједно са институцијама државе као важан проблем.

    МИ ПРЕДЛАЖЕМО РЕШЕЊЕ

    Да се упоредо са стварањем друштва, које ће се бавити економским питањима и развојним програмима, позабави са изградњом Дома за збрињавање старих са подручја које покрива друштво. Да би се ово обезбедило потребно је формирати Фонд за изградњу дома за збрињавање остарелих са села. У овај фонд би се издвајала средства која би уносили чланови друштва, како би обезбедили своја права у коришћену дома, а и на време, са мањим износима обезбедили део капитала, који би покривали трошкове будућег коришћења ове установе. Ако син уплати у овај фонд, да би обезбедио сигуран смештај својих родитеља, па они не буду то користили, користиће он, или неко у будућности. То мора бити сигурна гаранција социјалног збрињавања, које се не сме злоупотребити.
    Ако се овакав дом изгради на подручју села, па његово коришћење не буде велико оптерећење корисницима, становништво са села би се радије одлучило да користи ову врсту услуга, јер би био окружен познатим људима. Из дома лако може отићи до своје куће, када му његови дођу викендом. Теже се одлучује да такву врсту услуга користи негде у граду. То му онда и није дом, скоро да му је то као нека болничка установа.
    Изградња домова за подручја више села, која се уз то и удружују у стварању бољих услова живота на селу, била би у функцији: запошљавање становника тог подручја на својој територији, за исхрану би се користили производи са те територије, Дом би пратила и квалификована здравствена екипа, која би обезбедила сталну амбуланту, са једним бројем лежајева.

    (Писац покушава да опитије сопствене идеје, али наилази на подршку само на речима. Стварна подршка не само да изостаје, већ програми који годинама леже по фијокама неких млађих „стручњака“, који нешто раде ( или мисле да раде), очекују да им „политички стручњаци“ издају наређење. Они имају других (својих) идеја и немају слуха да чују малог човека са села.)

  37. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ ТРЕЋИ СВЕТСКИ СУКОБ?
    О овоме о други пишу, али ми скрену пажњу опширнији чланак Милана Мишић , сталног дописника Политике из САД, под насловом: „САД и Кина – геополитичка кременадла“.Нећу коментарисати овај чланак из више разлога, али ћу и ја изнети своја сазнања и личне закључке, ма да сам на више места о томе напред изнео.
    Недавно ми је познаница, чија кћи живи у Америци, после њене посете тамо дошла је до сазња да је роба широке потрошње углавном кинеска, а скоро читава америчка прозводња је окренута војној индустрији и војним потребама, зато су им потребни сукоби у свету како би америчким пореским обвезницима доказали одагле им долази опасност по „њихов глобални план“, како би ратове које воде на више места оправдали.
    Често су американци оптуживали Кину да не поштује људска праваи слободе, да је оваква или онаква, али се на крају показало, када се све откри, та америчка пропаганда није уродила продом ни у САД, а посебно није у Кини. Кинези су своју снагу и моћ градили на пропустима великих економија, својих противника. Њихова економија почива на јефтиној кинеској радној снази; на високо образованом (сопственом) кадру свих профила; да упорно производе оно што се производи код противника; да не хају за критике које долазе, како не поштутју право интелектуалне својине; на светску пијацу наступају на широком фронту, добро организованог извоза (шверца); тамо где се они појаве раде ненаметљиво и без икакве пропаганде, и успешно пласирају своју робу; трговци су углавном кинеске породице, који се смењују и не остављају никакв траг за собом; немају кинеска гробља, а када будућност то буде анализирала, Кину нико неће оптужити као освајача. Потпуно супротно од онога што раде САД и њени врли пријатељи више векова. Наступају мачем и ватром да где дођу ту и остану
    Куповином великих пропалих америчких фирми кинези постижу два циља: гасе америчку производњу, запошљавају своју радну снагу, из нутра подривају и тихо освајају гладно америчко тржиште, а то потвди и Мишић у поменутом чланбку. На великом америчком тржишту зарађу и купују све што је за продају па залазе и у њихов чувени Холиву.
    Ако се овако настави на североамерички континент долази друг (жута) раса, која неће потиснути црну, али хоће белу, која се занела идејом непобедивости, сама себе потиснути стог простора. Није ли већ почео нови светски рат за тржиште?
    Пре неколико година, када је српска индустрија трактора и машина била у успону, кинези су уговорили увоз великих трактора из Србије. Са тракторима у деловима одлази екипа српских стручњака, и док су се трактори монтирали кинези су оспособили властити кадар, а наши извозници су трљали руке, очекујући нове извозне резултате. Овај уговор је с обе стране испоштован, али више није било нових наруџбина и уговора. Сада Кина производи те тракторе, како рекох јефтином радном снагом, лиценцу и интелектуалну својину никоме не признају, али се трактори, са извесним изменама и новим именом извозе у свет, а фабрика у Србији тихо умире, отпушта раднике.Све мислим да се то догађа и другима.
    А Мишић нам открива да су кинески радници у већем броју продрли у фирме високе технологије, па је велика најезда на америчку аутомобилску индустрију, повезујући већи број обостраних ривалских фирми. Када се то замршено клупко буде размотавало, свима ће бити јасно да су кинези остварили свој стратешки план. Иза тога се крије, за сада, велики јаз између моћне америчке војне индустрије и нешто слабије кинеске, који ће се веома брзо смањивати у корист Кине. Тако ће САД престати да витла мачем и томахавком над главама другог дела света на планети.
    Ко ће кога надмудрити у овом времену и овој трци? Све мислим да је мудрост на кинеској страни, јер њени стручњаци то раде, слично како су им и преци радили, више за друштво него за себе. Тако ће се акомулирати веома велика снага на кинеској страни, док ће посустала америчка привреда, осиромашена ратовима, где се губило и где су трошкови рата већи од ратне добити. Сада, када неко почне да мења своју стратегију, зна се шта га чека – рецесија на свим пољима. Док они буду губили сви амерички противници ће у ово време профитирари. Исход је непредвиљев. Као и увек у време америчке рецесије, били су приморани да све купују, па и пријатеље, а то ће их много коштати.

  38. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд

    Задржаћемо пажњу на суочавању унутрашњих проблема таквог једног друштва, које је међусобно водило дуготрајне и самоубилачке ратове. Све сето задржало, док их интереси нису повезали. На том простору, у доба робовласништа, у трагању „за бољим животом“ долазе многе расе, а господар је увек бели човек и то дуго траје. Робовласништво је замењено другом врстом односа, где је роб привидно слободан, али је сада он слуга код гоподара. До недавно господар је слугу могао продати, располадао је с њим као и са робом. Гоподар се обогати експлоатацијом слуге. Тако раслојено друштво још увек опстаје и после задњих ратова, мали човек, без средстава за производњу присиљен да продаје снагу и своје знање је слуга код имућног господара. За разлику о такве средине, рецимо код Срба, а после Другог светског рата и, наредних неколико деценија, имамо изграђене осносе који се разлику и од оних на западу и код сила Централне Европе. После двехиљадите године и на српским просторима се намећу односи са простора, где тамошњи људи нису упознали односе у Србији, али сада их обавештвају новинари, разна средства информисања, па говори новополитичара, који су се окомили, и желе да докажу како је претходно друштво било лоше, и како ће на рушевинама тог друштва градити „сретнију будућност“. Тај се процес споро догађа из више разлога.
    Тако код оног друштва које је напред поменуто, у једном скорашњем периоду, око две деценије, када су САД тријумфално закључиле да су изградили државу будућности, потискујући (што силом, што економски) своје ривале и себе самопрогласили велесилом, пошто се не појављује друга да их омета. Мислили су да је дошао крај сваком другом ривалу. Лидери те земље су мало иронично почели да говоре да је 21. век, век Америке. Тако је један од председника САД , обраћајући се 20. јануара 1997. године: „Усмеримо, у овом последњем инагуралном обраћању у двадесетом столећу, поглед ка изазовима који нас очекују у следећем веку. У зору 21. века…Америка стоји сама као за свет незамењљива и неопходна нација“. Његов наследник Џорѕ Буш (старији) 28. августа 2000: „Нашу нацију су Бог и историја одабрали да буде модел читавог света“.
    После овога, долази период америчких ратова, али се на светској сцени, као економски јака сила појави Кина. Тај брзи скок у сам врх глобалне хијерархије, изазва у у америчком друштво, и оживе вечити страх, који је већ био присутан, тако надолази процес несигурности у трајну и дугорочну економску стабилност. Долази оно најгоре, баш у времену када се Америка натурила целом свету, на видело исплива прљавштина америчког система. Отпочеше свеобухватна истраживања онога што се наговештавало, па је досадашња идеализација Америке замењена процесом критике и критичког односа. Амерички имиџ, у кога су многи веровали, лагано али сигурно губи примат. Познато је, када у оваквим приликама дође до општег губљења доброг гласа, потребни су знатно већи напори да се то заустави и врати у првобитно стање.
    Вишегодишњи губитци, што у рату што својом презадуженошћу, а посебно губљење примата у одржавању војне и обавештајне силе, смањена производња, посебно у војној индустрији, када други део света нуди савршеније и јефтиније наоружање и војну опрему. Испуцани су сви адути да се новим ангажовањем силе то врати економском добити. Сада је то веома тешко извести. Да би повратили свој сјај и утицај у свету требаће доста и времена и капитала, да би се то повратило. На ово стање ствари упозурава Ангела Меркер да би за цео Запад било неповољно да се САД повлачи и смањује њена улога и утицај на остали део света.
    Велика држава, велика снага и моћ, пружа нам доста могућности, да проучавајући њихов сјај и беду, којa су увек сразерно уочљивијa, па трагамо за модалитетом који нам може помоћи код куће.
    На првом месту су последице презадужености.Свака држава и појединац, у савременом свету, који је оформљен на светском нивоу, када се почне задуживати, дуг је велико оптерећење и с временом постаје неиздржљив. Што дужничка криза дуже траје нагони дужника да се поново, још поново, и у недоглед, задужује. Овај процес је веома неповољан ако се позајмљена средства не искористе повољно да се дуг може врати, или су позјмљена средства злоупотребљена, покрадена и на силу отуђена, ту се неповољна ситуација вишетруко увећава. Та ситиција нагони државу да мора повећати порезе и друга захватања да би се оджала нека равнотежа. Обично се у таквим приликама и трага: откривају се многе појединачне и групне пљачке и проневере, а у друштву настаје суморно стање, док и даље расклашна власт, и поред вербалних позива на поштење, настоји да створи привид тог стања и шири илузију како се ништа не догађа и да је очувана државна моћ, и ако се зна да то није тако.
    На другом месту је систем који води финасије, а он напукао. Такав систем увећава кризу друштва, у место да је у ходу разрешава праведно и правично. Овакав систем исказује две, међусобно повезане слабости: прва се тиче да је у сам систем уграђена „бомба“ , с темпирним упачем, која угрожава не само државу већ и целокупну економију, због рискантног понашања државе због њене самоувереноти и самовеличања. Друго. реч је о моралној посрнулости друштва у целини које се свременом изроди. То повећава дилеме, есцентричност, неуравнотеженост друштва у целини, а томе доста доприносе неодговорне инвестиционе банке, велики трговачки системи које је глобална светска моћ наметнула, па ту спадају многе, често и непотре институције, које троше више него што вредно стварају. Све то с временом рађа шпекулативне односе на свим нивоима и у свим скторима јавног живота. Како видимо у друштву се као пијавице у виду хоботнице гради паразитски систем, који је велика кочница првном и правичном друштву.
    Драстично раслојавање друштва, неједнакост у доходцима, разлике по месту запослења, а још када се удружи са насталом стагнацијом свега и, смањи мобилност друштва у целини, представља дугорочну опасност, престаје друштвени концезус и од демократије не остане ништа. Посебно треба поново истаћи познати податак: да сада у друштву 0.01% је веома богатих, који се и без личног рада богате, затим 0,1% оних који раде на већем богаћењу оних првих, и обезбеђују функционисање држање, држе у подређености остатка, који није мали, оних без средста за производњу, присиљени да продају своју снагу и памет. Они могу бити и лако одбачени, када послодавац то одлучи. Такав се систем велича, њему су подређени сви земаљски закони, приватно присвајање, за које нису постављене сигурне границе, већ слободном тржишту, где је онај најмоћнији и најбогатији увео монопол, који се одржава силом. Све му је подређено. Обичан човек је упућен да проблеме решава на уличним протестима, које се држе под строгом контролом моћног. Сада сами утврдите где леже корени корупције и силе?
    Тако из статистичких података дознајемо, да рецимо 10% најбогатијих америчких породица, у свом поседу, држе близу 40% америчког богатсва, а удео оних најсиромашнијих 50% породица, износи нешто више од 2% националног доходка. У Србији за сада нема таквих статистичких података, али, према оним подацима који се често истичу у међусобним обрачунима, или у процесима, где су богати људи, још не дефинисаног друштвеног уређења у Стбији, оптузени за преваре, лоповлук и разне махунације, од којега није имуно ни једно људско друштво.
    Светска криза која је захватила прво део великих и средсњих светских економија, прелива се на остале. Аналитичари је пореде с таквом кризом тридесетих година 20. века. Нагли и драстичан пад вредности акција, на светском тржишту, открива нам огроман јаз неједнакости у погледу доходка и богатства. Тако се сада истиче да је Америка са највећим неједнакостима у свету. Нешто се слично догађа и на другим местима па и у Србији. Такве неједнакости у погледу доходка, могле би бити и подношљиве, у колико би биле праћене суцијалним мерама, често нису. Тако да социјлна мобилност опада, а јаз између богатих и сиромашних расте на штету сироштва. Из објављених података тврди се да у том погледу Америка је најгора међу великим економијама. Сада по свету, па и у Србији лутају ниже разредни „стручњаци“, тезгароши и преваранти, који нуде „добре“ услуге, али за велике паре, да нас науче како се организује „бизнис“ и покрећу фирме, нудећи кредите. Добро се сећамо када је банкарски капитал из САД продирао у бившу СРЈ. Конкурсом су тражене младе девојеке, лепе спољашности, којима је у то време нуђена плата 40.000 динара, док је рецимо, лекар специјалиста имао доходак 20.000, у потрази и борби за сваког клијента, спремног да се код њих задужи. Америка у односу на друге развијене земље троши највише средствава по ученику на његово образовање, али ти ученици на светском нивоу показују слабије знање. Нешто се тамо креће потпуно супротно од очекиваног. То стање подрива економске изгледе Америке и умањује читав њен систем. Ако се овако настави дуже, велико је питање шта ће сутра бити.
    Неједнака улагања у инфраструктуру као четврти проблем светких економија. Из подтака се закључује да национална инфраструктура Америке је скоро у распадању. На другој страни Кина гради нове аеродроме, брзе железничке пруге, аутостраде, и са Европом, Јапаном се утркују у новитетима, па се појављују у земљама новог развоја нудећи пројекте и капитал под повољнијим условима. А американци с болом закључују како су их сада те економије надмашиле и тако се са овим светским кретањем улази у 21. век.
    Многи закључују да је инфраструктура од суштинског значаја за сваку земљу, и важан фактор за њену економску стабилност, и ефикасност на дуже време. Римска империја се уважавала по војним путевима које су њене фаланге распоређене на целом царсту градиле. Уједно су иза себе оставили разрађену градску инфраструтури изградњом водовода. Велика Британија је раније била позната по својим железничким пругама, а америчка инфраструтура настави да се распада, негативно ће утицати на њену економску производњу и моћ. А распадајућа инфраструктура, остаће као клица америчке привредне болести.
    Још једна бољка САД је у томе што њено становништво мало зна о другима. Чак су недовољно обавештени о ономе што би САД желеле да се они поносе, а то је њено светско царство, запоседнуто са преко 130 војних база и савремених утвђења, на територији вазала, и то престављају њену војну моћ, штитити своје интересе на глобалном географском простору. Занимљиво је запазити да су САД више бринуле о својој глобалној светској политици, па и планираним ратовима, који за ову земљу имају животно значење. Без конфликата и ратова, ова творевина, у садашњем времену и не може опстајати. Ту лежи база њене економије, војне и политчке моћи. И поред тога што се иза скаког њеног поступа, на овом плану, откривају мутне радње да би се правдало њено ангажовање и одржала равнотежа. Зато су им одлуке да се то одржи, увек и по цену лажних и привидних закључака. Ево нас на прагу, веома ризичног конфротирања, које може довести и до сличног, познатог процеса 1933. године када у Немачкој Хитлер започиње свој крвави пир, који се претвори у Други светски рат, са огромним људским и материјалним жртвама. Немачка се никада није изјаснила да је тај њен период био злочиначки, јер сам Хитлер та зверства не би могао извести, без воље и ангаживања целокупне немачке нације. Због тога је виновник за страдања невиних у поменутом суманутом сукобу иде на душу немачке нације. Тога се свака велика нација мора, на време чувати, јер јој историја неће опростити грешке.
    Давно сам слушао излагања Јосипа Броза, који је објашњавао ондашње међународне односе, оптерећене суком америчког и совјетског политичког система. Било је то време, одмах после раскида Југославије са Русијом, и познате резолуције ИБ-а. Тада се Југославија морала окренути Западу, јер су чланице Источног блока предвођене СССР-ом, једнострано прекинуле све економске односе, завеле својеврсне санкције, а њихове агентуре позвале људе у Југославији да сруше Брозов режим. Многи су се тада огрешили о Законе земље. Па како видимо у данашње време, када се то догоди у било којој држави, примењују се санкције, које ни мало нису хумане. Тако је у то време и ондашње руководство у СФРЈ применило.
    Тито је после раскида с Русијом успостављао контакте са Западом. Он каже: „Американци су од нас тражили да ми престанемо њих нападати, а они ће бити отворени за сваку, посебно економску сарадњу с нама. Сада је њихов амбасадор често долази код мене да би интервенисао за све што им није одговарало. Једном приликом је интервенисао, како наша штампа напада Америку. На то му ја одговорим, да наша штампа само преноси оно што њихови листови у Америци објављују, а то и није наше мишљење. Отишао је задовољан“. Тито је онда коментарисао да су Американци лоши политичари.
    Упоређујћи ово што наведох, са оним што у својој књизи „Америка – Кина и судбина света“ износи Бжежински, наводећи многа истраживања која се врше у погледу политичке обавештености просечних американаца и констатује: „Истраживања из 2008. Установило је да 63 одсто младих Американаца није могло да покаже Ирак на мапи Блиског истока, а њих 75 осто није знало да нађе Иран на карти, док њих 88 одсто није умело да локализује Авганистан и то у време скупих америчких војних интервенција у том региону“. Он даље наводи још лошије стање када се ради о историји, па није боље стање ни на амричким клолеџима, јер половина није знала да је НАТО формиран у циљу сузбијања совјетске експанзије…Он даље наводи: „Истраживање Центра за националну географију нашло је 2002. године – поредећи географско знање о текућим догађајима младих из Шветске, Немачке, Италије, Француске, Јапана, Велике Британије, Канаде, САД и Мексика – да су Американци на предпоследњем месту, односно да су бољи само од свог мање развијеног суседа Мексика. Тај ниво знања узрокован је одсуством информација о међународним догађајима“. У продижетку наводи где су главни пропусти, оптужујући локалне мас-медије за те пропусте. И даље: „Комулативни ефекат тако раширеног незнања јесте то да је јавност пријемчива за демагошко ширење психозе страха, посебно ако је изазвана терористичким нападима. То увећава вероватноћу вођења самодеструктивне спољне политике. У начелу гледано, јавно незнање ствара политички амбијент који је пријемчивији за естремисичке симплификације – које подстичу интересни лобији – него за нијансиране погледе на сложене глобалне реалитете у ери након Хладног рата“. Ово што наводи Збигњев и те, како се у овом времену, може односити на многе друге државе.
    Сваки затворени и пристрасни политички систем, у великој мери повезано за напред изнетим има своје закономерности. Он рађа политичке компромисе, па преко мас-медија постаје веома пристрасни систем, као јавно мњење. Сада је веома рањива недовољно информисана јавност, па подлеже демагогији манипулатора, махера и превараната. Таково се друштво лако доводи у стадијум политичке парализе. За овако парализовано друштво тешко је пронаћи прави лек. Ако стање дуже траје подгрева општи утисак о парализи друштва у целини. Овакав систем, високе зависности, неотпоран је на моћ добро обучених, а уз то и мотивисаних лобија, који су у стању да искоришћавајући постојећи политичку структуру, намећу своје програме како би остварили властите циљеве, а често на штету националног интереса. Што је и најгоре када овај процес има дубоке корене у политичкој парализи, онда неће бити лако, ако је то и могуће, све то преокренути да би се држава спасила.
    Излаз се мора тражити овде међ нама. Копирање било чијег искуства, без здравог и добро изанализираног њиховог стања, а још ако се брзоплето примене туђа, напуштена искуства, направиће се ненадокнадива штета. Садашње време и стање које нам се намеће, тражи од сваког појединца да пронађе своје место у процесу општег напора да се друштво у целини извуче из стега „кобре“, која га је опасала многим стегама, да би се она спасила, а друштво у целини је њен плен. Намерно се нећу упуштати да вам откривам све што размишљам. Остваљам и вамо, који ћете, мођуће читати ово да и сами откривате слабости, пропусте и грешке, како би пронашли решење за основне проблеме: повећати прилив становништва, запослити све способне да раде, успоставити међусобно пољуљано поверење, без суда се решити малограђанских навика, одмалена дете учити поштењу и раду, стварати здраво не паралисано друштво, које се радује сопственим делима, с пријатељем бити присан, од непријатеља се мудро заштити, потомцима крчити пут и неговати одрживу будућност, сачувати од предака све вредно што су нам оставили, потиснути из памћења ружно што нам смета, да би се опоравили.
    Крупне друштвене промене, које потресају велике економије, као што су САД, обично настају после дуготрајних процеса унутар саме заједнице, који се на крају појаве као већи потрес и уздрма цео систем. Тако се догоди и ова криза, с почетка 21. века, која је и почела тамо, где су и противречности друштва највеће. За то друштво није то пуки случај, то је процес који дуго траје. Па они су имали свој стогодишњи рат и друге невоље, које је и остатак света, без своје воље доживљавао. Преливало се то зло и наносило огромне штете другима. Познато је да су своје кризне ситуације решавали ни мало хуманим средствима.
    Пажљивим праћењем главних идеолога и тумача, као и њихове закључке који се могу применити у будућности, али њихово основно је „да ће Америка из овога изаћи ојачана“, па се наводе и могућности с којима Америка располаже. Наводе се и институције изграђене у време великог просперитета, на које се рачуна. Очекује се да ће она привући „мудре“ људе света, од обичног до врхунских стручњака и научника, који ће ову заједницу извући из кризе и очувати њену светску надмоћ. Томе се свет ни мало не би требао радовати. Са оним с којим се Американци служе, како би привукли људе да тамо оду, покушајмо да томе дамо неки назив, а који се избегава поменути. Ако се неко продаје, а онај који га купује и користи – није ли то неки вид „проституције“, која се правда људским правима. Па тако и право да се неко препусти проституцији, а често на штету матичне заједнице, на крају за таквог има и друга народна изрека. Ако американци располажу великом плаћеном војном силом, састављеном од легионара са свих простора, спремних да верно служе „државу“ која их плаћа и то добро, Какву дефиницију дати таквој „сили“ плаћеника. На крају, ма да постоји мноштво тога, њихови струњаци полазе од тога да ће Америка и даље остати велика економска сила. Зар нам није јасно, оно што се догоди по завршетку Другог светског рата, САД су биле иницијатор деколонизације и стварање „трећег света“, да би на те просторе дошао нови вид колонизације, који се неко време називао „неоколнијализам“, а за одржавање свега тога потребно је завести нови вид колонијализма, а то је да се остатак света претворити у вазални однос, а све то држати у запоседнутим базама – тврђавама са својм плаћеничком војском. Ово је раније описано у случају „Чаруге србијанског“, који се прикључи амреричкој војсци 1945. после бега на запад са остацима окупатора. Они су га школовали и служио је у елитним ваздухопловним јединицама НАТО-а, као пилот до добре пензије. Сада се сетио, у својој 87. години, да је некада припадао неком народу. Зар таквог треба дочекати као хероја?
    Оно што је довело до садашње кризе, још увек се одржава, а криза не стагнира већ траје, са великом опасношћу да доведе до већих друштвених ломова, тамо где је прерасла у болест. Излаз из ње може, на многим меридијанима, довести до крупних негативних појава, а већ се назиру. То је заоштравање међународних односа, напуштање светског правног система, трка у наоружању, одржавање тензија, које подстичу на наоружавање, а то користе произвођачи и трговци наоружања, који легално, а више илегално, продају га угроженима, а много више онима који угрожавају друге. Тако се ствара привид да би се оправдао разлог оваквог понашања великих агресивних заједница. Лидери ће се сретати, један другом смешкати обећавајући своју подршку, али као на пијаци: цењкати на штету малих народа. Справом можемо закључити да се чивечанство налази у стадијуму недефинисаног људског друштва, које се не форима боље од првобитне заједнице, зато што у њему влада снага јачега. Због тога имамо периоде самоуништавања, као што је тога било у 20. веку, када је човечанство доживело катаклизме и међусобно убијало. Све мислим да се ни сада ништа нисмо променили.

  39. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    СВЕТ У ПРОМЕНАМА И ОПАСНОСТИ КОЈЕ МУ ПРЕТЕ

    У периоду мањем од човечијег века, чивечанство пролази убрзано кроз период од тријумфа до беде. Многи, а међу њима и познате личности науке, често живе у великим илузијама, да оно што они раде је добро за човека. Па у жељи да му стално буде боље, на крају, баш тако, на крају долазе до сазнања да то и није било добро за њега. Она народна: ко другоме јаму копа сам у њу упада, није ни мало наивна, али се не зна мудрац који с кова ову мудру изреку. Мора да је за собом имао веома дуго искуство.
    Иза многих цивилизација остали су трагови, који нам отркривају живот ондашњег човека, па на крају и разлоге њихог нестанка. На рушевинама тих цивилизација долазили су други, друге расе, које су стварале нове цивилизације. Тако закључујемо да све што настане и развија се, временом се мења, а неке врсте дуже трају, док неке нестају и утире им се траг. На многим просторима имамо података о древним народима и више сазнања о њима, док о некима и немамо.
    „После откривања Америке“, на те просторе долазе и насилно насељавају друге расе. Од домородаца отимају све, прогоне их, затварају их у резервате, граде себи државу где је домородац роб и потлачен човек. Дошљак је и дошао са већ формираном свешћу, која је мало људскија и више одговара другим врстама живих бића, сличним човеку Таква једна цивилизација, за коју се дуго говорило „нови свет“, задржала је, у бити, све те карактеристике из времена освајања, и како кажу, у борби за опстанак. Тако се људи с тог простора разликују од других, рецимо балканских Словена, које су у освајачком налету поробили Турци и држали под својом влашћу више од пет векова. Карактеристика освајача се увек задржава код таквих народа и гради државу на принципима јачег, у Америци белог човека, а на Балкану и шире Турака муслимана.
    Задржаћемо пажњу на суочавању унутрашњих проблема таквог једног друштва, које је међусобно водило дуготрајне и самоубилачке ратове. Све се то задржало, док их интереси нису повезали. На том простору, у доба робовласништа, у трагању „за бољим животом“ долазе многе расе, а господар је увек бели човек и то дуго траје. Робовласништво је замењено другом врстом односа, где је роб привидно слободан, али је сада он слуга код гоподара. До недавно господар је слугу могао продати, располадао је с њим као и са робом. Гоподар се обогати експлоатацијом слуге. Тако раслојено друштво још увек опстаје и после задњих ратова, мали човек, без средстава за производњу присиљен да продаје снагу и своје знање је слуга код имућног господара. За разлику о такве средине, рецимо код Срба, а после Другог светског рата и, наредних неколико деценија, имамо изграђене односе који се разлику и од оних на западу и код сила Централне Европе. После двехиљадите године и на српским просторима се намећу односи са простора, где тамошњи људи нису упознали односе у Србији, али сада их обавештвају новинари, разна средства информисања, па говори новополитичара, који су се окомили, и желе да докажу како је претходно друштво било лоше, и како ће на рушевинама тог друштва градити „сретнију будућност“. Тај се процес споро догађа из више разлога.
    Тако код оног друштва које је напред поменуто, у једном скорашњем периоду, око две деценије, када су САД тријумфално закључиле да су изградили државу будућности, потискујући (што силом, што економски) своје ривале и себе самопрогласили велесилом, пошто се не појављује друга да их омета. Мислили су да је дошао крај сваком другом ривалу. Лидери те земље су мало иронично почели да говоре да је 21. век, век Америке. Тако је један од председника САД , обраћајући се 20. јануара 1997. године: „Усмеримо, у овом последњем инагуралном обраћању у двадесетом столећу, поглед ка изазовима који нас очекују у следећем веку. У зору 21. века…Америка стоји сама као за свет незамењљива и неопходна нација“. Његов наследник Џорѕ Буш (старији) 28. августа 2000: „Нашу нацију су Бог и историја одабрали да буде модел читавог света“.
    После овога, долази период америчких ратова, али се на светској сцени, као економски јака сила појави Кина. Тај брзи скок у сам врх глобалне хијерархије, изазва у у америчком друштво, и оживе вечити страх, који је већ био присутан, тако надолази процес несигурности у трајну и дугорочну економску стабилност. Долази оно најгоре, баш у времену када се Америка натурила целом свету, на видело исплива прљавштина америчког система. Отпочеше свеобухватна истраживања онога што се наговештавало, па је досадашња идеализација Америке замењена процесом критике и критичког односа. Амерички имиџ, у кога су многи веровали, лагано али сигурно губи примат. Познато је, када у оваквим приликама дође до општег губљења доброг гласа, потребни су знатно већи напори да се то заустави и врати у првобитно стање.
    Вишегодишњи губитци, што у рату што својом презадуженошћу, а посебно губљење примата у одржавању војне и обавештајне силе, смањена производња, посебно у војној индустрији, када други део света нуди савршеније и јефтиније наоружање и војну опрему. Испуцани су сви адути да се новим ангажовањем силе то врати економском добити. Сада је то веома тешко извести. Да би повратили свој сјај и утицај у свету требаће доста и времена и капитала, да би се то повратило. На ово стање ствари упозурава Ангела Меркер да би за цео Запад било неповољно да се САД повлачи и смањује њена улога и утицај на остали део света.
    Велика држава, велика снага и моћ, пружа нам доста могућности, да проучавајући њихов сјај и беду, којa су увек сразерно уочљивијa, па трагамо за модалитетом који нам може помоћи код куће.
    На првом месту су последице презадужености.Свака држава и појединац, у савременом свету, који је оформљен на светском нивоу, када се почне задуживати, дуг је велико оптерећење и с временом постаје неиздржљив. Што дужничка криза дуже траје нагони дужника да се поново, још поново, и у недоглед, задужује. Овај процес је веома неповољан ако се позајмљена средства не искористе повољно да се дуг може врати, или су позјмљена средства злоупотребљена, покрадена и на силу отуђена, ту се неповољна ситуација вишетруко увећава. Та ситиција нагони државу да мора повећати порезе и друга захватања да би се оджала нека равнотежа. Обично се у таквим приликама и трага: откривају се многе појединачне и групне пљачке и проневере, а у друштву настаје суморно стање, док и даље расклашна власт, и поред вербалних позива на поштење, настоји да створи привид тог стања и шири илузију како се ништа не догађа и да је очувана државна моћ, и ако се зна да то није тако.
    На другом месту је систем који води финасије, а он напукао. Такав систем увећава кризу друштва, у место да је у ходу разрешава праведно и правично. Овакав систем исказује две, међусобно повезане слабости: прва се тиче да је у сам систем уграђена „бомба“ , с темпирним упачем, која угрожава не само државу већ и целокупну економију, због рискантног понашања државе због њене самоувереноти и самовеличања. Друго. реч је о моралној посрнулости друштва у целини које се свременом изроди. То повећава дилеме, есцентричност, неуравнотеженост друштва у целини, а томе доста доприносе неодговорне инвестиционе банке, велики трговачки системи које је глобална светска моћ наметнула, па ту спадају многе, често и непотре институције, које троше више него што вредно стварају. Све то с временом рађа шпекулативне односе на свим нивоима и у свим скторима јавног живота. Како видимо у друштву се као пијавице у виду хоботнице гради паразитски систем, који је велика кочница првном и правичном друштву.
    Драстично раслојавање друштва, неједнакост у доходцима, разлике по месту запослења, а још када се удружи са насталом стагнацијом свега и, смањи мобилност друштва у целини, представља дугорочну опасност, престаје друштвени концезус и од демократије не остане ништа. Посебно треба поново истаћи познати податак: да сада у друштву 0.01% је веома богатих, који се и без личног рада богате, затим 0,1% оних који раде на већем богаћењу оних првих, и обезбеђују функционисање држање, држе у подређености остатка, који није мали, оних без средста за производњу, присиљени да продају своју снагу и памет. Они могу бити и лако одбачени, када послодавац то одлучи. Такав се систем велича, њему су подређени сви земаљски закони, приватно присвајање, за које нису постављене сигурне границе, већ слободном тржишту, где је онај најмоћнији и најбогатији увео монопол, који се одржава силом. Све му је подређено. Обичан човек је упућен да проблеме решава на уличним протестима, које се држе под строгом контролом моћног. Сада сами утврдите где леже корени корупције и силе?
    Тако из статистичких података дознајемо, да рецимо 10% најбогатијих америчких породица, у свом поседу, држе близу 40% америчког богатсва, а удео оних најсиромашнијих 50% породица, износи нешто више од 2% националног доходка. У Србији за сада нема таквих статистичких података, али, према оним подацима који се често истичу у међусобним обрачунима, или у процесима, где су богати људи, још не дефинисаног друштвеног уређења у Стбији, оптузени за преваре, лоповлук и разне махунације, од којега није имуно ни једно људско друштво.
    Светска криза која је захватила прво део великих и средсњих светских економија, прелива се на остале. Аналитичари је пореде с таквом кризом тридесетих година 20. века. Нагли и драстичан пад вредности акција, на светском тржишту, открива нам огроман јаз неједнакости у погледу доходка и богатства. Тако се сада истиче да је Америка са највећим неједнакостима у свету. Нешто се слично догађа и на другим местима па и у Србији. Такве неједнакости у погледу доходка, могле би бити и подношљиве, у колико би биле праћене суцијалним мерама, често нису. Тако да социјлна мобилност опада, а јаз између богатих и сиромашних расте на штету сироштва. Из објављених података тврди се да у том погледу Америка је најгора међу великим економијама. Сада по свету, па и у Србији лутају ниже разредни „стручњаци“, тезгароши и преваранти, који нуде „добре“ услуге, али за велике паре, да нас науче како се организује „бизнис“ и покрећу фирме, нудећи кредите. Добро се сећамо када је банкарски капитал из САД продирао у бившу СРЈ. Конкурсом су тражене младе девојеке, лепе спољашности, којима је у то време нуђена плата 40.000 динара, док је рецимо, лекар специјалиста имао доходак 20.000, у потрази и борби за сваког клијента, спремног да се код њих задужи. Америка у односу на друге развијене земље троши највише средствава по ученику на његово образовање, али ти ученици на светском нивоу показују слабије знање. Нешто се тамо креће потпуно супротно од очекиваног. То стање подрива економске изгледе Америке и умањује читав њен систем. Ако се овако настави дуже, велико је питање шта ће сутра бити.
    Неједнака улагања у инфраструктуру као четврти проблем светких економија. Из подтака се закључује да национална инфраструктура Америке је скоро у распадању. На другој страни Кина гради нове аеродроме, брзе железничке пруге, аутостраде, и са Европом, Јапаном се утркују у новитетима, па се појављују у земљама новог развоја нудећи пројекте и капитал под повољнијим условима. А американци с болом закључују како су их сада те економије надмашиле и тако се са овим светским кретањем улази у 21. век.
    Многи закључују да је инфраструктура од суштинског значаја за сваку земљу, и важан фактор за њену економску стабилност, и ефикасност на дуже време. Римска империја се уважавала по војним путевима које су њене фаланге распоређене на целом царсту градиле. Уједно су иза себе оставили разрађену градску инфраструтури изградњом водовода. Велика Британија је раније била позната по својим железничким пругама, а америчка инфраструтура настави да се распада, негативно ће утицати на њену економску производњу и моћ. А распадајућа инфраструктура, остаће као клица америчке привредне болести.
    Још једна бољка САД је у томе што њено становништво мало зна о другима. Чак су недовољно обавештени о ономе што би САД желеле да се они поносе, а то је њено светско царство, запоседнуто са преко 130 војних база и савремених утвђења, на територији вазала, и то престављају њену војну моћ, штитити своје интересе на глобалном географском простору. Занимљиво је запазити да су САД више бринуле о својој глобалној светској политици, па и планираним ратовима, који за ову земљу имају животно значење. Без конфликата и ратова, ова творевина, у садашњем времену и не може опстајати. Ту лежи база њене економије, војне и политчке моћи. И поред тога што се иза скаког њеног поступа, на овом плану, откривају мутне радње да би се правдало њено ангажовање и одржала равнотежа. Зато су им одлуке да се то одржи, увек и по цену лажних и привидних закључака. Ево нас на прагу, веома ризичног конфротирања, које може довести и до сличног, познатог процеса 1933. године када у Немачкој Хитлер започиње свој крвави пир, који се претвори у Други светски рат, са огромним људским и материјалним жртвама. Немачка се никада није изјаснила да је тај њен период био злочиначки, јер сам Хитлер та зверства не би могао извести, без воље и ангаживања целокупне немачке нације. Због тога је виновник за страдања невиних у поменутом суманутом сукобу иде на душу немачке нације. Тога се свака велика нација мора, на време чувати, јер јој историја неће опростити грешке.
    Давно сам слушао излагања Јосипа Броза, који је објашњавао ондашње међународне односе, оптерећене суком америчког и совјетског политичког система. Било је то време, одмах после раскида Југославије са Русијом, и познате резолуције ИБ-а. Тада се Југославија морала окренути Западу, јер су чланице Источног блока предвођене СССР-ом, једнострано прекинуле све економске односе, завеле својеврсне санкције, а њихове агентуре позвале људе у Југославији да сруше Брозов режим. Многи су се тада огрешили о Законе земље. Па како видимо у данашње време, када се то догоди у било којој држави, примењују се санкције, које ни мало нису хумане. Тако је у то време и ондашње руководство у СФРЈ применило.
    Тито је после раскида с Русијом успостављао контакте са Западом. Он каже: „Американци су од нас тражили да ми престанемо њих нападати, а они ће бити отворени за сваку, посебно економску сарадњу с нама. Сада је њихов амбасадор често долази код мене да би интервенисао за све што им није одговарало. Једном приликом је интервенисао, како наша штампа напада Америку. На то му ја одговорим, да наша штампа само преноси оно што њихови листови у Америци објављују, а то и није наше мишљење. Отишао је задовољан“. Тито је онда коментарисао да су Американци лоши политичари.
    Упоређујћи ово што наведох, са оним што у својој књизи „Америка – Кина и судбина света“ износи Бжежински, наводећи многа истраживања која се врше у погледу политичке обавештености просечних американаца и констатује: „Истраживања из 2008. Установило је да 63 одсто младих Американаца није могло да покаже Ирак на мапи Блиског истока, а њих 75 осто није знало да нађе Иран на карти, док њих 88 одсто није умело да локализује Авганистан и то у време скупих америчких војних интервенција у том региону“. Он даље наводи још лошије стање када се ради о историји, па није боље стање ни на амричким клолеџима, јер половина није знала да је НАТО формиран у циљу сузбијања совјетске експанзије…Он даље наводи: „Истраживање Центра за националну географију нашло је 2002. године – поредећи географско знање о текућим догађајима младих из Шветске, Немачке, Италије, Француске, Јапана, Велике Британије, Канаде, САД и Мексика – да су Американци на предпоследњем месту, односно да су бољи само од свог мање развијеног суседа Мексика. Тај ниво знања узрокован је одсуством информација о међународним догађајима“. У продижетку наводи где су главни пропусти, оптужујући локалне мас-медије за те пропусте. И даље: „Комулативни ефекат тако раширеног незнања јесте то да је јавност пријемчива за демагошко ширење психозе страха, посебно ако је изазвана терористичким нападима. То увећава вероватноћу вођења самодеструктивне спољне политике. У начелу гледано, јавно незнање ствара политички амбијент који је пријемчивији за естремисичке симплификације – које подстичу интересни лобији – него за нијансиране погледе на сложене глобалне реалитете у ери након Хладног рата“. Ово што наводи Збигњев и те, како се у овом времену, може односити на многе друге државе.
    Сваки затворени и пристрасни политички систем, у великој мери повезано за напред изнетим има своје закономерности. Он рађа политичке компромисе, па преко мас-медија постаје веома пристрасни систем, као јавно мњење. Сада је веома рањива недовољно информисана јавност, па подлеже демагогији манипулатора, махера и превараната. Таково се друштво лако доводи у стадијум политичке парализе. За овако парализовано друштво тешко је пронаћи прави лек. Ако стање дуже траје подгрева општи утисак о парализи друштва у целини. Овакав систем, високе зависности, неотпоран је на моћ добро обучених, а уз то и мотивисаних лобија, који су у стању да искоришћавајући постојећи политичку структуру, намећу своје програме како би остварили властите циљеве, а често на штету националног интереса. Што је и најгоре када овај процес има дубоке корене у политичкој парализи, онда неће бити лако, ако је то и могуће, све то преокренути да би се држава спасила.
    Излаз се мора тражити овде међ нама. Копирање било чијег искуства, без здравог и добро изанализираног њиховог стања, а још ако се брзоплето примене туђа, напуштена искуства, направиће се ненадокнадива штета. Садашње време и стање које нам се намеће, тражи од сваког појединца да пронађе своје место у процесу општег напора да се друштво у целини извуче из стега „кобре“, која га је опасала многим стегама, да би се она спасила, а друштво у целини је њен плен. Намерно се нећу упуштати да вам откривам све што размишљам. Остваљам и вамо, који ћете, мођуће читати ово да и сами откривате слабости, пропусте и грешке, како би пронашли решење за основне проблеме: повећати прилив становништва, запослити све способне да раде, успоставити међусобно пољуљано поверење, без суда се решити малограђанских навика, одмалена дете учити поштењу и раду, стварати здраво не паралисано друштво, које се радује сопственим делима, с пријатељем бити присан, од непријатеља се мудро заштити, потомцима крчити пут и неговати одрживу будућност, сачувати од предака све вредно што су нам оставили, потиснути из памћења ружно што нам смета, да би се опоравили.
    Крупне друштвене промене, које потресају велике економије, као што су САД, обично настају после дуготрајних процеса унутар саме заједнице, који се на крају појаве као већи потрес и уздрма цео систем. Тако се догоди и ова криза, с почетка 21. века, која је и почела тамо, где су и противречности друштва највеће. За то друштво није то пуки случај, то је процес који дуго траје. Па они су имали свој стогодишњи рат и друге невоље, које је и остатак света, без своје воље доживљавао. Преливало се то зло и наносило огромне штете другима. Познато је да су своје кризне ситуације решавали ни мало хуманим средствима.
    Пажљивим праћењем главних идеолога и тумача, као и њихове закључке који се могу применити у будућности, али њихово основно је „да ће Америка из овога изаћи ојачана“, па се наводе и могућности с којима Америка располаже. Наводе се и институције изграђене у време великог просперитета, на које се рачуна. Очекује се да ће она привући „мудре“ људе света, од обичног до врхунских стручњака и научника, који ће ову заједницу извући из кризе и очувати њену светску надмоћ. Томе се свет ни мало не би требао радовати. Са оним с којим се Американци служе, како би привукли људе да тамо оду, покушајмо да томе дамо неки назив, а који се избегава поменути. Ако се неко продаје, а онај који га купује и користи – није ли то неки вид „проституције“, која се правда људским правима. Па тако и право да се неко препусти проституцији, а често на штету матичне заједнице, на крају за таквог има и друга народна изрека. Ако американци располажу великом плаћеном војном силом, састављеном од легионара са свих простора, спремних да верно служе „државу“ која их плаћа и то добро, Какву дефиницију дати таквој „сили“ плаћеника. На крају, ма да постоји мноштво тога, њихови струњаци полазе од тога да ће Америка и даље остати велика економска сила. Зар нам није јасно, оно што се догоди по завршетку Другог светског рата, САД су биле иницијатор деколонизације и стварање „трећег света“, да би на те просторе дошао нови вид колонизације, који се неко време називао „неоколнијализам“, а за одржавање свега тога потребно је завести нови вид колонијализма, а то је да се остатак света претворити у вазални однос, а све то држати у запоседнутим базама – тврђавама са својм плаћеничком војском. Ово је раније описано у случају „Чаруге србијанског“, који се прикључи амреричкој војсци 1945. после бега на запад са остацима окупатора. Они су га школовали и служио је у елитним ваздухопловним јединицама НАТО-а, као пилот до добре пензије. Сада се сетио, у својој 87. години, да је некада припадао неком народу. Зар таквог треба дочекати као хероја?
    Оно што је довело до садашње кризе, још увек се одржава, а криза не стагнира већ траје, са великом опасношћу да доведе до већих друштвених ломова, тамо где је прерасла у болест. Излаз из ње може, на многим меридијанима, довести до крупних негативних појава, а већ се назиру. То је заоштравање међународних односа, напуштање светског правног система, трка у наоружању, одржавање тензија, које подстичу на наоружавање, а то користе произвођачи и трговци наоружања, који легално, а више илегално, продају га угроженима, а много више онима који угрожавају друге. Тако се ствара привид да би се оправдао разлог оваквог понашања великих агресивних заједница. Лидери ће се сретати, један другом смешкати обећавајући своју подршку, али као на пијаци: цењкати на штету малих народа. Справом можемо закључити да се чивечанство налази у стадијуму недефинисаног људског друштва, које се не формира боље од првобитне заједнице, зато што у њему влада снага јачега. Због тога имамо периоде самоуништавања, као што је тога било у 20. веку, када је човечанство доживело катаклизме и међусобно убијало. Све мислим да се ни сада ништа нисмо променили.

    ЧОМСКИ : ТРЕБА СЕ УЖАСНУТИ НАД НЕСТАНКОМ ДЕМОКРАТИЈЕ У ЕВРОПИ.

    У неком давмом времену и ми мали људи на супротној страни планете, тражили смо туђа искуства, проучавали да би открили сопствени пут, када се држава рађала после завршетка Другог светског рата. То време политичког описмењавања, када човек са основном школом одједном уђе у воде високе математике, туђе историје, њихових ратова и зашто су ратовали, политичке економије и посебно друштвених односа. Време, када се више слушало, читало, правиле белешке, сабирале коцкице, схватали смо теорију дијалектике, политичке економије и односима градили сопствени индетитет.
    Ни тада нам САД није био узор, јесте када смо откривали њихове пропуисте, нарочито тамо где су величали себе, вероватно гледајући у криво огледало, а стварнос је била сасвим супротна. Мало ко сада спомиње догађаје са почетка 20. века и време великих социјалних немира по завршетку Првог светског рата. Социјални бунт и најава великих социјалних промена долази када је обичан човек схватио да је у рату најчешће он гинуо, борећи се за слободу, а плодове те борбе користи она мањина која и није у рату учествовала већ је и током рата бавила се приватним бизнисом, да би после рата стечену ратну добит увишетручили, а тамо где је богатство ту је и жеља влашћу.
    У време грађанског рата у Русији, и на крају то прераста у Октобарску револуцију, питамо се шта је тада тражио амерички корпус у Манџурији? Штитио је капитализам, јер у том систему он се само штити. Значи да оно што је на војно-политичкој мапи САД, све до садашњег дана, био и остао главни циљ, капиталистико-империјалистичке творевине . Ни мало није чудо што сада, захваљујући новим изумима, па слушамо да се много више обичних људи, а не и њихова владајућа елита, и децу плаше амреричким освајачима.
    О садашњој Америци објављују се дела више људи, али су нам пријемчлива два писца: Збигњев Бжежниски и Ноам Чомски. Пажљивим читањем оба, они нам откривају слабости државе из које потичу. Збигњев покушава да помогне владајућој елити да изађе из кризе, па паже: „Стога је јачање позитивне међународне индетификације Америке са њеним демократским традицијама и могуће и пожељно“. Чомски: „у једном недавно објављеном тексту био ужаснут нестанком демократије у Европи. Од како је криза почела пре три године – странке се мењају, а економска политика остаје иста. Она се темељи на уштедама и подизању пореза. Она се не осврће на то шта људи мисле. Политике националних држава пратиле су ставове и директиве Европске комисије. Избори су постали бесмислени и све то личи на земље трећег света где владе одређују међународне финансијске институције, а не бирачи“. Чомски се надаље осврнуо и на неке анализе политичког система САД који тврде да је то једнопартијска држава.
    „У мојој се земљи раде разна истраживања, доста поуздана и тачна. Једно од њих показало је да 70 одсто популације САД нема утицаја на политику уопште и да је политика никако не занима. Свега једна десетина одлучује о свему. Е, то није демократија, то је аутократија и то постаје јако опасно“ – рекао је Чомски.
    За разлику од Чомског, Бжежински не предлаже да се отклони главна препрека у развоју сваког друштва и развија као демократско друштво. Он, поред осталог говори да СДА схватају важност унутрашњих реформи и предлаже: „за будући амерички просперитет и за њену конструктивну улогу на међународном плану, делотворно разрешавање слабости америчког секундарног образовног система такође ће помоћи отварању дугорочне перспективе Америке“.
    „У крајњој линији, амерички успех на плану самоодбране захева фундаметалну промену односа према друштвеној култури: према начину на који ће Американци дефинисати своје личне аспирације и етички садржај свога националног „сна“ – каже Бжежински.
    Када смо код овога морамо се запитати коме је ова порука упућени и чији су ови снови? Порука и снови су упућени малом делу становника Америке и односи се на 0,01 посто богатих и 0,10 посто оних који оваплоћују то богатство (технократија) оних најбогатији. За њега робови рада не постоје и за њих нема сна, а нема ни демократије. Они су предодређени да буду експлоатисани, они ће се селити по свету тражећи какав такав посао, а ако га не нађу гладоваће и изумирати.
    Како из свих ових анализа и прогноза не види се конкретан и опипљив пут изласка из ове „дубоке“ кризе, у коју је запала Америка, остајемо у уверњу да се неће догодити оно што се догодило у Немачкој, када је Хитлер дошао на власт Неки управо то сада другачије виде и сасвим супротно – да се САД сада налазе у фази која одговара времену великог успона Хитлера у немачкој, и да ће излаз из кризе повољно разрешити односе у амричком друштву. Али тада Америка неће бити иста.
    Из свега овога за мале народе, чија је власт тренутно у вазалном односу, мали човек нема много избора. Чомски наводи:
    – Живимо у капиталистичкој демократији. То јесте најмање лош систем, успрокос свим изазовима. Има једна теорија, а ја нисам сигуран да је засутпам. Но, теорија се пита – да ли заиста постоји капиталистичка демократија и како се она може поредити с другим демократијама? Ова је прича сада једна од главних тема међу академицима у САД.
    За оно што ће уследити после завршетка Другог светског рата Сједињене Америчке Државе, које су из тог рата изашле с мањим бројем жртава у људству од других учесника, излази као ратни профитер. Други учесници на страни победника своде своју војну силу на мирнодопски ниво, Америка чија војна индустрија у току рата бележи висок профит. Посебно су се обогатили американци немачког порекла. Донета одлука америчког државног врха, под снажним притиском немачког лобија, да се Америка рат. Учињено је то, као што је и Хитлер у Немачкој уради 1933. године по доласку на власт. Милитаризују се САД, развија се се наука иновације и производња све за припрему новог рата. У Америци су, више него игде на другом месту, нашли уточиште сви који су бежали из властие земље, а посебно војна структура, која је наставила да ради у Америци оно зашто је и била квалификована. Америчке структуре везане за припрему земље за рат организују кампове и окупљају дошљаке по националним структурама, врше обуку и њихову припрему, како ће уз њихову помоћ подривати државу из које потичу, посебно се баве стварањем добо повезаних мрежа које се убацују у најосетљивије институције, где ће суберзивно деловати.
    Трка у наоружавању, с циљем да се и противник мора тиме бавити, само што је Америка већ тада обезбедила свој колонијални посед, срачунато распоређен, за наредни светски сукоб. Ове војне планове и све ово воде добро припремљени и плаћени војни стручњаци (проститутке), претежно германског порекла.
    Сви који су се нашли у овим структурама, посебно странци, били су добро награђени, а посебно све ово, под мотом којег и Бжежински наводи, био је сан о бољем и удобном животу. Оно што је Хитлер учинио у Немачкој само за 6 година и извршио све припреме и отпочео свој освајачки сан, у Америци су се ове припреме изводиле дуже, а они су цео свет плашили Совјетским бауком(комунизам као непријатељ број 1), развијају страх, па се цео свет дао у наоружавање, а неке земље, као СССР и СФРЈ, које су у то време дошле у међусобни конфлит, одржавају велике војне саставе у мобилном стању, звецкајући једни другима оружјем на границама и испољавају претњама.
    Стратези овакве сумануте и освајачке политике су изгубили из вида, да све што је окренуто противу човека и намењено да га силом потчини, преставља патолошки део човека – животиње и то не може дуго опстати.
    Када је дошло до унутрашњих промена у вишесложеним државним заједница, па вођене америчком НАТО пропагандом долази до њиховог насилбог разбијања. У те сукове се укључују струтуре и њихове суб структуре да се веће нациоје спрече у међусобној хомогенизацији како би се лакше држале у покорности. Искључиво се, свим средствима помажу структуре које руше власт и дестабилизују државу. То је сада основни циљ америчке глобалне политике, како би се успоставио нови светски глобални поредак и коме ће америка бити главна војно-економска сила и све је томе подређено.
    Цео период иза Другог светског рата, којег називамо периодом хладног рата, био је период где је мир висио о концу, а рат претио. За то време, а посебно када више није било СССР-а, разбијена СФРЈ, долази период локалних ратова. Главни носиоци тих ратова су САД. То се сада наставља у овом периоду кризе и биће један од главних путева изласка из кризе земаља Запада, а посебно САД-а. О овом периоду Бжежински каже: „Након дезинтеграције Совјетеког Савеза Америка је владала супериорно. Њене политичке вредности и њен друштвено-економски систем били су предмет глобалног обожавања и жуне имитације. Њен доминатни међународни положај није био суочен ни са каквим претњама. Трасатлански однос са Европом није више био примарно заснован на заједничком страху, већ на заједничкој вери у ширу атланску заједницу, у којој се од Европе очекивало да се експедитивно креће у правцу њеног истинског јединства. На Далеком истоку се Јапан – најближи амерички азијски савезник – постепено успињао ка позицији еминатне силе на међународном нивоу“…“Америка је тако била третирана као светска економска машина, политички узор, друштвени светионик и неугрозива светска сила“. У таквом стању Америка, на челу са неколико ратних председника, које свет сврстава у ратне злочинце, кренула је у освајања и запоседања бројних тврђава, стратешки распорееђених на Планети, и на крају постале су велика претња остатку света. Опште стање у периоду кризе и велике презадужености САД, а изнад тога ефекти њеног бројног ратовања не дају очекивани резултат. Велико је питање како даље. За сада, САД у овом периоду историје не може очекивати велико и признато место. Промашаји су већи него несигуран успех. И Барак Обама, од кога се очекивало нешто, остаје и прикључује се серији ратниј председника САД, са најдужим локалним ратовима и малим ратним профитом, а на крају се може све то преокренити у потпуни фљаско једног система, који се остатку света ни мало не допада.

  40. ЗАПИСАНО ЈЕ У ВРЕМЕНУ
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    „Ако Америка посрне“ – каже Бжежински, а управо дуго посрће, па оно што он „наговештава“, управо се тај процес и догађа од када је „глобализам“, а тиме и амерички сјај, доживео кулминацију свог успона. Од тада је настао процес америчког посртања. Да заустави тај процес, она, Америка, креће у отворени сукоб. То је почетак њеног посртања, када је преузела наследство које јој је оставио Хитлер. Може они да се копрцају и бране, али је амерички човек постао жртва сулуде идеје која је захватола ону мањину људских злотвора који са њима манипулишу. Они (најбогатији) у својој раскоши, блуду и сјају живе више за себе, лажу већину, експлоатишу јој ум, снагу и памет, да би обезбедили историјско место у људском друштву. То је тај виртуелни развој и узлаз аристократије на планети. Она је међусобно повезана интересима касте, која све плаћа и купује своју безбедност, али плаћа и ловце на људске главе, убице и сав отпад људског друштва да им служи. Зато им је потребан НАТО, као војна ударна песница састављена од плаћеника, који не познају милост, незнају за државу порекла, ништа друго и нису способни да раде, јер се од малена регрутују, као што су Турци дуго у свом владању се служили јаничарима.
    Само ово испред говори о америчком посрнућу, које је Америка изнедрила у својој средини, а крије да је то уперено противу америчког човека. Он је и највећа жртва због тога се овај процес неће моћи зауставити, све до америчког унутрашњег решења.
    Бжежински се не брине за човека, он је забринут за „велесилу“, која се изроди и противу његове воље, као идеолога крупног капитала и његове улоге у апсолутној владавини у глобалном свету. Брине ко ће наследити „посрнулу велесилу“. Управо је он у праву у томе што ће се догодити Америци, али није у праву када без критичног прилаза велича Америку као супер силу, Зар му није јасно да су све раније освајачке силе биле кратковечне и у историји се успутно помињу. Када смо код овог питања, за сада и овом класном друштву и свим ранијим историјски познатим друштвима, далеко се више посвећује, не само у истројиским научним прилазима, већ је све подређено да се велича снага владања над другим, па се много више величају убице и људи лаки на орозу, преке нарави и ако су такви најчешће уливали страх на своју околину, збод тога Бжежински, поред осталог, каже: „Ако Америка посрне, светом највероватније неће доминирати њен наследник, рецимо Кина. Изненадна и масивна криза америчког система произвела би брзоширећи ланац реакција који би довели до глобалног и политичког хаоса..Ни тада ниједна сила не би била спремна да игра ту улогу у свету,коју је, по предвиђањима, после колапса СССР-а 1991. требало да игра Америка“
    Из понашања кинеза чија национална истортија досеже више миленијума уназад изгледа да они и не рачинају на улагања у војну силу да би Кину претворили у „Супер силу“, па то неће нико у будуће радити јер им је свеж пример америчке „супер силе“, која се неће моћи спасити колапса. Да би Америка поново довела себе у пун сјај, из времена Хладног рата, њена посрнула привреда и застарела инфраструтура друштва, а посебно њена презадуженост неће јој омогућити брз опоравак, а за то време друге водеће економије света, посебно оне које располажу стратешким ресурсим на својој територији. Није случајно већ речено да ће се будући светски сукоб водити за тржишта. Будући центри моћи биће тамо где је јака економија. Не врерујем да ће то моћи да сачува Америка. На планети ће се формирати више центара моћи, па ако се међусобни односи не могу решити дипроматски и политички, зна се шта тада следи – сукоб.
    Сједињене Америчке државе су покренуле процес стварања једне и једине супер силе, уклањајући ривале и доживела свој успон, којег сада ни плаћеницима, ни бројним базама на територији својих вазала, неће моћи очувати. Овај се процес приводи крају, а на помолу је нови, који на жалост већ у напред не обећава добро, а то сада објашњава и Чомски: „Треба се ужаснути над нестанком демократије у Европи“.
    Сједињене Америчке Државе биће сачуване од великих економских сила, јер сада њима треба америчко тржиште, које су у налету освојили. Њима требају и институције које су до сада биле супериорне, али због њих, Тамо (у Америци) ће се очувати потрошачко лудило, то је светска тезга на којој је све на продају, и све се може купити. Америка ће у будућности бити туристичка оаза, коју ће свет обилазизи да би уживао у остацима древне цивилизације.
    У прилог овоме Бжежински наводи изјаве кинеских лидера и да се придржавају чувене максиме Денг Сјаопинга: „Анализирај ствари; ојачај наше позиције; хватај се у коштац са проблемима смирено; прикривај наше капацитете и чекај на наше време; буди скроман кад говориш о властитим дометима и никад не истичи захтев за лидерством“. Он наводи да је то опрезно и заваравајуће држање наслеђено од стратегије Суана Цуа, који је тврдио да је најмудрије у току борбе деловати из позадине, пустити противника да начини фаталне грешке и начинити свој капитал на томе.
    Многи који пишу о садашњем стању, не само у Америци, већ и у ЕУ, на америчке и европске муке и авантуре на међународном нивоу, веома добро подсећају на поменуту стратегију – па самоувереност, с њиховом прорачунатом мудрошћу, којег сретама код кинеза међу нама, одговарају дугорочним амбицијама.
    Према анализи коју наводи Бжежински, Кина је постетепено напустила период екстрене комунистичке етапе, па после такозване „културне револуције“ у реформи свог система, али не истиче своје амбизиозне ставове да је начин кинеског прогреса модел за читаво човечанство, како је то чинила и чини Америка. Али кинески модел, и ако га они не намећу другима, изазива знатижељу, посебно зависним и неразвијеним еконимијама, па и већим као што је Латинска Америка и неразвијена Африка, пошто им кинези позивају на увећавању трговине са њом.
    Свака заједница, па и Кина, којој је Бжежински посветио своју књигу (Америка-Кина и судбина света), у којој износи и појаве које прате кинески развој, а односе се на појаву оштрих социјалних диспаритета, које се не могу скривати од погледа јавности. Нова средња класа у великим градовима остварила је велики просперитет, а тиме и ново своје место у друштвеним односима и сигурно ће утицати на наредне промене, које ће ограничавати постојећи политички систем. Сваки сукоб са званичним правним системом државе, ствара услов за појаву дисиденства, која увек ствара велику клинтелу, којој се окреће привилегована средња класа у тежњи промена на политичком плану. Америка још увек сања да ће њен изум у подстицању и помнагању сваке опозиције свог противника, успети да сруши систем и владајућу гарнитуру, како су то урадили у Авганистану, Ираку, Либији, а сада покушавају то да ураде и у Сирији, како би обезбедили вазале на тим просторима, да не помињемо Србију и двомесечно бомбардовање и довођење усрећитеља на власт. Како се назире, све ово није дало очекиване резултате, и суперсила тоне у глиб које је сама створила. Није ни мало чудо што је на том, америчком простору завладао страх од „ванземаљаца“, па и поред ратног поклича у прошлом времену, резултат није био у корист Америке.

  41. ЗАПИСАНО ЈЕ У ВРЕМЕНУ – наставак
    Аутор: Милан Маркокович – Миле

    Оно што је потресло планету у првој декади 21. века, још увек, као неповољан процес, узбуркало је просторе САД и њених вазала, и као земљотрес дрма ли дрма. Америка се сама разоткрива, земља која је хтела да сачува све своје тајне (зле намере), одједно их сама пласира остатку света, без велике муке и тајних шпијуна, открива, на жалост, оно што јој наноси и највише штете. С тим ће се морати помирити. Она је сама себи направила омчу.
    После низа познатих, споредних личности, америчке политике црне расе, Барак Обама (обојена раса), као председник САД у другом мандату, неће је лишити ружне прошлости њене историје. Много шта је у САД под забраном, али реч која је до недавно била уобичајена као појам и често употребљавана, сада је она табу и најскупља америчка реч, коју изговори неки белац.
    Та реч је „нигер“ („црња“ или „црчуга“), која је данас тешка расистичка увреда, али није исчезла. И поред строге забране америку потзресају многи процеси, не само збох вербалног, већ и случајева отвореног напада белог човека на човека друге боје. Од девет судија Врховног суда САД, један је црнац, од тога су две жене које је лично именовао Барак Обама. На задњој седници Врховног суда САД (који врши и фунцију уставног), поништио је Закон о бирачким правиа из 1965. који је неке чланице уније спречавао да без сагласности Депармента правде мењају своје изборне прописе. Тај је закон сматран кључнoм оставштином вође покрета за грађанска права “обојених“, Мартина Лутера Кинга…
    Од како је Обама постао председник, расистичка нетолеранција је, према налазима познатих института, знатрно повећана, а порастао је и број профашистичких група, а Обама је примио више претњи смрћу него раније и један председник пре њега.
    У овом периоду САД потресају и друге невоље. После откривања тајних докумената из арсенала америчке спољне политика, најновије дигитално шпијунирање које врше специјалне установе САД, којег је свет прозвао „бабарога новог доба“, не силазе са ударних вести светских станица. Најновији податак, а који силно разљути воћство ЕУ, да је њихова канцеларија била озвучена и да су специјалци САД пратили целокупну дипломатску и политичку активност ЕУ, не верује се да ће то проћи без последица. Овај, ни мало повољан процес, најављује озбиљну конфротацију великих економија, посебно на Западу, и наговештава неизвесне потезе које ће учинити они који у овом времену одлучују. Већ одавно виђено, богати свет који и одлучује, никада није одлучивао у корист оног сиромашног. На улици се могу чути разне приче међу обичним грађанима Београда, па на питање на кога се оно односи позив који цео свет труби: треба штедети, треба штедети! Одговор је најчесћи: односи се на слуге на обичног човека, који и без овог позива живи у немаштини. Он и без своје воље присиљен је да штеди и на оно малом доходку. Шта се догађа са кастом која располаже туђим средствима, на њу се то не односи.
    Велике тржнице у градовима, где је опао промет не само због сиромаштва, већ појавом малих трговинских радњи које сада привлаче муштерије јефтинијом робом за свакодневне потребе, а маркети и супер маркети свакодневно пуне контејнере робом која више није за употребу, али је код тих трговаца цена монополистичка и не пада им напамет да у овом периоду и они доприносе очувању, колико, толико, животни стандар обичног човека. Социјална правда и правичност више нису категприје од националног значаја за све. Те трговине, и када имају опадање промета, губитак сваљују на сопствене раднике, али профитер нема намеру да учествује у заједничкој подели сиромаштва и штедње.
    Шта ли то покреће огромне масе света да излазе на улицу и траже оно што им се ускраћује, па доскора је важило да су неки светски економски центри деловали као неприкосновени вечити сјај и богатство одређеног подручја, а оно се изроди у социјални бунт и немире у многим срединама: Грчка, Шпанија, Португалија, Италија, Турска, Египат, Бразил итд. Шири се планетом као епидемија оболелих друштвених заједница, а тамо где је немаштина и сиромаштво још веће, тиња, ћути док једног дана не експлодира. Добро се сећамо оне приче када је Милош Обреновић пита своје слуге шта каже народ? Па ако. је одговор да се народ буни – он ће рећи: притежи јаче. Ако је одговор да народ ћути: наређује: попуштај, док није букнуло..И неписмени Милош је мудрије владао од високообразоаних скоројевића на власти. Ондашња србија се стално кретала узлазном линијом, јесте споро, али се кретала. Данас можемо рећи: после лепог живота дошло нам је сиромаштво. За заустављање производње у многим профитабилним фирмама настају после дуготрајног притиска освајачког импер – капитализма, завођењем санкција, блокада, сатанизовања срба ма где они живели, на крају бомбардовање и насилно отимање дела територије од стране вечитих претендената на ове просторе, који нам долазе из варварске Европе и то још траје, како би нам потпуно уништили изворе живота, да би нам се натурили као „спаситељи“ са интересом. Па како смо све без своје воље доживљавали и преживљавали, али опстали, обичан човек се нада да све што му буде натурено неће имати дугог века и то ће се морати променити, без ибзира колика га снага буде бранила – опстаће Срби и на овој ветрометини свачијег пута, који је поплочан телима окупатора и бранилаца и заливен крвљу и једних и других. Срби су мали народ по броју живих, али су веома велики народ по броју мртвих. Ако им други и даље буду наметали своју вољу и окупацију, Срби су и даље спремни да се својим телима томе супроставе. То морају знати посебно Немци, јер они не наговештавају да су одустали од својих освајачких и подмуклих циљева на ове просторе. То доказује насилно отимање КиМ и држање под окупацијом, наметањем Србији да мора регулисати односе са вазалним руководством из окупираног КиМ. Јесте то понижење које се намеће Србији, али смо свесни и тога да је таквог понижавања било много у прошлости, али нам је сада, када је земља доведене у тежак положај, а довели су је управе они који сада критикују актуелну власт, потребан предах да би се опоравили. Ако будеми имали мудрости, будућнос ће исправити све неправде..

  42. ЗАПИСАНО ЈЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
    Аутор: Милан марковић – Миле

    ***

    Трагајући кроз време и догађаје, а које својевремено забележи, подсети ме на блиску прошлост која нас прати. Пошто се све то продужило после окупације дела српске територије, а након срамног бомбардоваља Србији су наметнути полуколонијлни услови. Слично ономе што се догађало и у далекој прошлости, када су Западни варвари покретали походе ка Блиском истоку, назваше то „Крсташки“, а иза тога кренуо је шљам људског друштва, који је користио те походе. Знамо и ко су били покретачи свега тога, а нико се није иза тога подстидео, величајући актере и убице из тог времена, па се то пренесе и на „нове“ цивилизације произашле из тог периода.
    Када открих неке рекламе, са светског бувљака, слично онима у време вијетнамског рата, схватио сам, да ће американци преплавити бувљак Србије, расходованом војном опремом, пре свега одећом, као што су то радили и раније, са изношеном, а често и окрвављеном, невиних жртава америчке агресије по свету, па у место да је тамо прераде они је поново уновчавају, све то с посебним циљевима. Први је, да капитализам неће да изгуби, све док то може, па те сувенире, изношену војну одећу и којекаква чуда, наметнута су овом свету и износи их на бувљак. Онај, ко је донео све ово платио је, колико је платио, али сигурно мање од онога по којој цени овде продаје. Други ефекат је, што се овим крвавим деловима одеће врши страховита пропаганда и утицај на младеж, коме су већ испрали мозак, разним подметачинама, које врше свуда у свету, а посебно код нас у Србији. Зашто баш код нас, да ли си читаоче о томе размишљао? Ако ниси до сада, онда, да би ти било јасније, узми ранију историју и ону за време краљевине, а и ону за време Тита и касније, па је прво упореди са овом садашњом. Ако откријеш разлику, а ти, пре него што усвојиш нове ставове, трагај по документима, нашим и туђим, па ћеш доћи до праве истине, немој да ти скоројевићи испирају мозак. Њих је други добро платио да ти то раде да би са тобом могао манипулисати, а то им је и циљ.
    И ово америчко чудо, које се назива глобализацијом планете, намеће освајачку тактику, која је одавно испробана у свим агресивним и освајачким походима, које су, заправо, амерички, добро плаћени стручњаци, сакупљени скоро са целе планете, добро награђени, веома себични, без здравог разума, ближи животињском инстикту код човека, изградили сценаријо, како то спровести, а што ће многи, посебно сиромашни, бити погођени, то њиховог плаћеника неће да заболи. Он и не схвата да су му зелене новчанице, окрвављене многим невиним жртвама, свуда на планети, богато понуђене, само да би се обогатио онај део олигархије, који је и ову замисао испланирао и спроди. Њима служе продане душа, без морала и људске свести, у којима се сакуполо сво зло: грамжљивост, завидљивост, насиље, разврат, издаја, подлост и нискост.
    (Ово што сам напред написао је само део онога што сам изнео у својим књигама: „Трагањем до истине“ и „Човече престани бити животиња“, а и кроз своје песме, које репродукују садашње време, па ћу са овим и да завршим и више се нећу бавити тим проблемима, јер сам одавно усредсређен на нешто ново, које сам изнео у својој књизи: „Село у 21. веку“ – нов прилаз развоја села Србије, објављену 1999. године и штампана у 1000 примерако, од којих имам само још 200 комада, све сам поклонио и мало од тога наплатио, јер нисам ни писао да би на томе зарадио. Наставак овој књизи је књига са насловом „У се и у своје кљусе“ – Пољопривреда и село на почетку 21. вева, коју сам објавио августа 2008.године, а за коју је један професор рекао да је то приручник како треба радити, јер је савремен, омогућава и олакшава многима, да не морају трагати за решењима, јер су објашњени у овим књигама, само да их модификују, према својим условима, а то ће да мобилише и у савременим условима, пружи могућност новог у развоју аграрних подручја у склопу новог развоја како градова, а тако и села. Књига је објављена у 500 примерака).
    Сада је прави тренутак, када смо као друштвена заједница, у светским оквирима, окружени незајажљивим апетитима многих који желе да нас растргну и растуре, да нестанемо са овог подручја, јер им сметамо, ако њима не служимо. Због тога нам је потребан народни препород, којег морамо сами осмислити и организовано, без међусобног раздора и мржње, орагинизовати друштвену заједницу, по нашим мерилима, а не мерилима освајача, откривајући слабости и одбацујући све оно што нам наноси штету, а посебно одбацујући оне људе који спроводе туђе планове и раде за туђе интересе.
    Усвојити сваку мудрост, ма са ког меридијана долазила, одбацујући и не прихватајући туђе, а које ни у њиховим заједницама није обезбедило слободу човека, његову правну заштиту, спречило израбљивање човека над човеком, и човека третира као роба. То су остаци прошлости, које човечанство још није превазишло, и ако смо зашли у 21. век, јер се баш такви односи, у светској глобализацији, намећу човечанству и сметају слободољубивом човеку, да се у будућности сврстава на страну слободе, а противу свих освајача, људи без морала, убица, уцењивача, паразита који се човечанству намећу.

  43. ЗАПИСАНО ЈЕ У ВРЕМЕНУ – Наставак
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    ОТИМАЊЕ ЗА БАЛКАНСКИ ПРОСТОР
    Зашто се толико отимају САД, ЕУ, па и посебни стрелци из уније, посбно Немачка, а сада се јављају тежње за обнавњаље Аустроугарског царства (Харбушке монархије), а то постиче и друге (Мађаре, Румуне, Бугаре, Албанце, Италијане и друге), да „пале ватру“, отварајући нове процесе, очекујићи то решење у неком новој подели света и интересне свете на ширем простору Планете.
    Ништа се не догађа преко ноћи, све има дубље започете процесе, који се сада завршавају као неки финиш. Ко је читао књигу Хијерархија завереника – Комитет 300, др Џон Колман (српско издање 2006.), на страни 110 је записано: „Право ремек-дело дијалектике. Оно што је Хасли заговарао и што је службена политика Комитета 300 и његовог сурогата – Краљевског института за међународне послове – може се врло једноставно формулисати као масовна контрола ума. До сада нам није пало напамет да је трговина дрогом специјални рат (па зато су у Авганистану – писац) ниског интензитета противу целе људске расе – слободољубивих људи.Специјални рат је настрашнији облик ратовања који има почетак али не и крај“.
    Убиство Џона Кенедија је повезано са трговином дроге је велика љага на карактер нације и остаће све дотле док се извршиоци тог дела не открију. Како су умешани државни органи и мафија, то се сваки покушај да се то расветли био заустаљен.
    Разбијање СФРЈ уз спрегу снага из вана и изнутра, открива на наручиоце тог прљавог дела. Интерси главног актера за ове просторе, пре него се озбиљније зашло у консолидацију ЕУ, па се то преноси на оне снаге у Унији, које су и главни креатори процеса насталог после овога. Осамостаљење Македоније повезано је са доласком америчких НАТО снага на Војни објекат „Криволак“, где САД стационира део војне технике и на смену доводи америчке трупа да се ту увежбавају. После тог војог полигона тражили су се други простори за градњу војне базе на Косову, код Урошевца. Да би то извели испровоциран је цео процес да се пронађу и лажни разлози за бомбардовање СРЈ, Оне „игре“ око масовног Шиптарског „бежања“ са простора КиМ, да би се по окупацији тог простора, изведено на подмукао начин, вратило више него је избегло, под строгом заштитом окупаторских снага, како их нико не би у томе ометало, али сада и ширење страха код неалбанског становништва да беже стог простора. Кулминација свега тога је формирање вазалне окупационе власти, да би то прерасло у признавање друге албанске државе на Балкану и вишегодишње агоније избеглих срба на Северни део КиМ, формирајући мању заједницу. Може се справом закључити да су САД извшиле притисак и уцене, као што су то урадили и раде са Србијом да се такво стање призна. То вршљање на Балкану, које су извршиле САД, под разним измишљеним разлозима је и веродостојна слика те државе и њене администрације. Све је то подређено властитим интересима, и преставља даљи процес настао иза тога – цео низ ратова ниског интезитета, које САД води далеко од својих граница на више континената, с тежњом стварање прстена и опкољавање сада вечитог свог ривала Русију, доводећи себе у повољнији положај будућег економског светског сукоба. Како су испуцале све своје адуте уперене противу срба, сада покушавају да придобију српска руководства на Балкану, са великим обећањима а за уступке и напуштање садашњег политичког односа према случају Косово, али су зато главни део тога пренели на ЕУ, посебно Немачку, кој се сада јавља као окупатор тог простора и намећу решења на штету срба. Губе из вида, да све неће бити исто када се окупационе трупе буду повукле са КиМ. Срби са тог простора легетимно ће наставити борбу за повратак насилно отцепљене покрајине КиМ. у састав Србије, али и стање код албанског становништва неће бити исто као сада. Схватиће да су некада живели у једној просперитетној држави, на великим јаслим, а незапослено албанско становништво је лако проналазило посао у многим фирмама у Србији. Док је окупатор тамо, тога неће бити. Зато ће добро размислити о свом односу са својим непосредним комшијама, а и Србијом која их није експплоатисала, већ обилато улагала на том простору, па су од тих средстава која је издвајала ондашња Југославија, извучени из беде, и као народ, остварили живот достојан човека, какав је био на целој територији заједничке државе. Која само саможивим будућим капиталистима није одговарало. За стање у Србији, ових задњих година, а и наметнути однос кривица је на оним спрегама који су 2000. срушили темеље државе, зауставили живот, довели Србују у сиромаштво и беду, с највећим бројем незапослених, гашењем фирми које су биле кичма претходне државе, и препуштајући природно богатство вековним претендентима, па је Србија без своје економије постала економски зависна, пре свега од немаца, окупирана држава и која ће као таква, могуће, ући у ЕУ. само ако се она буде до тог времена одржала, што није искључено.

  44. ЗАПИСАНО ЈЕ У ВРЕМЕНУ – НАСТАВАК
    Аутор: Милан Марковић – Миле

    ЈУГОСЛОВЕНСТВО – ПРОГНАНА И ОМРАЖЕНА РЕЧ

    Југословенство је старије него што га историчари приказују и најмање је то идеја људи 20. века. Рађа се ван балканских простора, када су се људи са овог простора нашли у средини где се рађа идеја хомогенизација истородних племена. Ово је и раније било познато и код других цивилизација.
    С краја 20. и на почетку 21. века планерима и спрегом унутрашњих и спољашњих разбијача Југославије, било је добро познато шта се догађа када се таква заједница распадне. Коме припада, до јуче заједничка, прошлост? Ко су њени легетимни наследници и да ли такви постоје? Да не говоримо о заједничкој култури, до јуче складним језиком, када смо се лако споразтумевали, коме припадају људи те прошлости, чија се дела памте? Чији су то уметници, писци, сликари, научни радници и ко полаже право на ту заоставштину?
    Скоројевићи, који све то одбацују, с мржњом и пакосно све то омаловажавају, враћајући нас у далеку прошлости. Оне скупине, које још живе животом мрачног средњег века, упорно ће нам наметати време византијско – римских царева, време цара Душана, Неманића, време српских устаника, време Првог сватског рата,. а рећи ће нама: да друго што се догодило, после тога, то је ваша грешка. Ви сте криви што нисте прихватили Хитлеров ултиматум априла 1941, данас би Србија била одавно чланица ЕУ и не би доживела оно што сада преживљава ….?
    Где се налази легло нашег несретног страдања, како кроз читав 20. тако и на почетку 21. века? Тамо где се они несметано могу хомогенизовати и удрживати, зато ће друге спречити да се повезују и удружују. Може само уз њихову арбитажу и они су ти који ће одређивати границу тога. Спречиће сваког ко се дрзне да их надмаши у било чему. То је плод изопачености савременог људског друштва, где се признаје само снага и моћ, све друго је мало важно. Интерес и само интерес је њихов циљ, и све друго мора бити подређено.
    Тако, бивши немачки канцелар Шредер поново активира идеју, не само економске већ и политичке интеграције дела Европске уније, наравно, окупљене око Немачке, а могуће и Француске. Шредер, као и Хитлер, види Немачку као осовину Европе и јединог монополисту у новој државној творевини „Сједињене Европске Државе“. Због тога се појавила идеја о образовању институција које Лисабонски споразум није предвидео. Немачка види себе у будућности у границама Европе, и Турску као чланицу, а Русију као придруженог члана, како би је одвојила од азијске интеграције и Кине.
    Како смо већ закључили, садашњи светски процес, раван је сваком процесу који се догађа после великог светског сукоба. Веома брзо, почев од наредне године, могу се очекива нови интеграциони процеси, који нас могу и изненадити. Највероватније да ће се наћи могућност да свако сачува своју економију од даљег урушавања, јер, много је теже обновити нешто што је потпуно пропало. Па и Србија мора рачуни на унутрашње снаге, јер су туђи, па макар били и европски фондови, ризик по нацију и њену безбедност. Ко то не схвати остаје у будућности зависан, имаће везане руке и кратак дах, кога ће брзо заменити другим, по схватању оног јачег, који ће му донети додатну зараду. Док један зарађује онај други свакако губи, то је закон пијаце
    Антигерманизам на Балкану поново се буди и биће озбиљна препрека будућем односима у ЕУ. За рушење мостова у односима између европских народа, највећа кривица лежи у бројнијем народу, чији се прохтеви из прошлости и у садашњем времену не мењају.
    Очекивања једног дела Србије да ће им се пролеће осмехнути, али су далеко бројнији они који сматрају да ће, ако то не уради Немачка, урадиће неко други, само да се спречи приближавању Србије Еу.
    У Србији је, у ово време, скоро све стало. Убачен или позајмљен страни капитал, смештен у стране банке, које су никле као печурке после кише, неконтролисано од државе, увози се и што треба и што не треба. Склапају се веома штетни уговори без економске анализе, где су алапљиви политичари убирали провизију, од које су се преко ноћи обогатили, што им омогућава систем уведен после 2000. а и онако опљачкани велики системи, слили су се у руке нове елите – елите лопова.
    Онај део елите, која је у овоме закаснила, али се определила да по сваку цену, не бирајући средства и начине, што пре дође до фондова ЕУ, искористи, могуће, задњу шансу да се докопа европских фондова за развој земље. Криза је одиграла своје, а за Србију, у веома незгодно време, па како се то у народу каже, „изјаловила су се очекивања“, па је било питање шта ће се догодити у будућности и како ће се то одразити на стање које, због велике незапослености становништва, лебди изнад њихових глава и прети да експлодира.
    Нове уцене, и сасвим изненадно понашања Немачке према Србији није случајно. Поред притисака да среде политичко стање у ЕУ, за које сама Немачка сматра да јој то припада, и да је садашње време најпогодније да се наметне остатку чланства и да се без њеног „да“ не може даље. Управо се са овим процесима јављају „авети прошлости“ и оживљавају старе тежње, Како је неизвесно даље кретање у Унији, тако је и неизвестан положај Србије према њој, у којој се такође догађају слични процеси, оживљавајући прошлост губитника Другог светског рата, што зависи од тренутне елите, која се намеће и која србијом влада, а која се може заменити на следећим изборима.
    Поставља се питање: Да ли је Немачка, само извршилац воље НАТО-а, или је њен главни руководилац и наредбодавац? Када се суочимо са свим чињеницама блиске прошлости, почев од разбијања Југославије, у којој је Немачка одиграла главну улогу, а потом залагање да се развијена сецесија Словеније и Хравтске претвори у верско-грађански рат, за које су срби оглашени главним кривцима, и настаје њихова сатанизација, праћена ратнохушкачом политиком, која је долазила из Немачке, па санкције, блокаде и страховит медијски рат противу СРЈ, пре свега противу Србије, кулминира изазивањем екцеса, како би се Србија огласила кривом. На крају рат – бомбардовањем, и то најпрљавији рат које је човечанство забележило. Од тада се такав рат води на многим меридијанима. Разарање Србије, под крање нехуманим разлозима, које српски народ додатно одваја од германских варвара и никада им то неће заборавити. На крају и све оно што се тренутно чини да би се Србија потпуно бацила под ноге. Само се малоумни може радовати ономе што је објавила „Плитика“ 18. децембра, са бројним подацима о економским одсносима Републике Србије и СР Немачке. Због овога што је наведено у овом чланку, а где су интереси Немачке веома изражени, „пријатељство“ на које Србија рачуна, трајно ће се претворити у дуготрајно непријатељство између Србије и Немачке. То ће додатно увећати разлоге који ће нас раздвајати.
    Зар има људи у Србији који се могу радовати, што је немачки капитал продро у Србију па је зауставио, скоро сваку, производњу српских фирми и наметa се, под плаштом развоја за добробит Србије, па њу плаљка, сопственом производњом коју нама намеће, и пласира на светско тржиште, а произведена је јефтином радном снагом, што је чини комкуретном.
    Робна размена је стално на штету Србије, па је је Србија постала зависник од немачке технологије и производа. Србију разара корупција на овој релацији, па се на једној страни малобројна елита, која све ово омогућава и од тога се богати, и удобно живи, док се малобројни запослени у страним фирмама „кочопере“ и имају угодан живот, близу половина радно способног становништва је без посла, јер Српске фирме су због неповољности на тржишту остале без њега и престале са производњом.
    Историја бележи ово време, без перспективе по Србију, у коју су је довели људи који су слично колаборацији у току Другог светског рата, служили окупатору, тако се сада издвоји слој, који нам својом ружичастом причом, обећавају боље сутра, само незнамо које је то сутра, у низу несрећа и сиромаштва.
    Немачка и даље конфликтима одржава нестабилну ситуацију на Балкану. Она, која има и највећи контингент војника у окупаторским трупама на Косову и нема намеру да се одатле повуче, јер јој је то основни разлог да се бави нама као полуколонијом.
    Тако Гордана Поовић у свом интервју са Миланом Ристовићем (Политика – додатак 13.јул 2013.), поред осталог наводи: Ристовић: „Како се распала држава такосе распада и свест о њој. Користи се пропаганда и разне флоскуле о Југославији као о „тамници народа“, „неприродној“ или „великосрпској творевини“, пласирају се тврдње да је била против интереса овог или оног народа. Деведесетих и добрим делом прве деценије 21. века се чинило да је историја Југославије, дужа од 70 година, постала непотребан баласт који треба одбацити као неугодно и тесно демодирано одело које је стезало набујале етноцентричне и националистичке тенденције. У тумачењима нових националних идеолога и политичких лидера, укључујући и део историјографије, југословенско искуство постало је наметнути оков, подсећајући на промашеност једне насукане и у крви грађанског рата потопљене идеје и идеологије. Дакле, имамо једну велику негацију постојеће заједничке државе и скок у прошлост. Прескаче се компонента заједничке историје и прави се скок од хиљаду година у покушају да се историја преобликује“.
    „Сећање на богату антифашистичку прошлост постало је деведесетих непожељно и потиснуто. На његово место дошло је уздизање покрета и идеја које су у Другом светском рату и после њега поражене и уклоњене са сцене. За време ратова деведесетих уништен је огроман број „идеолошки неподобних споменика“. ..
    Ово само потврђује да су многи кренули да објашњавају „истину“, али сви знамо да је највише оних који ће изнети „пијачну истину“, јер се тиме баве искључиво из подлости и интереса. Њих истина и историјске вредности не интересују. Због тога смо из дана у дан, у сталном сукобу „истине и лажи“. За несрећу будућих поколења, свака, лажима заоденута књига или изнети став, а који ће бити депонован у део садашње заоставштине, поново ће бити велика сметња нашој деци. Неће имати ко да им објасни шта је ту лаж, а шта истина. Под оваквим условима будућност ће бити осакаћена вољом изопачених, а њих није мало.
    На крају ће се утврдити: да су за све ово криве снаге које се боре за глобализацију свега на планети и стварае новог светског поретка, намећући своје ставове онима којима су ти ставови, често, непотребни и контрапродутивни, јер оно што се намеће, нити је демократско нити правно игде заживело, јер представља силовање другог човека и то неће бити одрживо. Знамо да нагомилане противуречности увек изазивају сукобе и прерастају у рволуционарне покрете незадовољних и они ће мењати стање…

  45. СРЕЋАН ЈЕ ОНАЈ НАРОД КОЈИ ГАЈИ ДЕО СВОЈЕ НАСЛЕЂЕНЕ ИСТОРИЈСКЕ И КУЛТУРНЕ ПРОШЛОСТИ

    Ако је срећан онај који код себе гаји део наслеђене историјске и културне прошлости, али је зато, веома несрећан онај који то заборавља. Древни народи, чија се сачувана историја мери десетинама хиљада година у прошлости, одржао их је понос и неговање своје историјске прошлости, зато су одолели и опстали. Тамо где је та прошлост често нарушавана, не само вољом тог народа, већ су им срећу нарушавали и мењали освајачки походи дивљих народа, често им је и њихово историјско и културно наслеђе угрожавано. Тај народ, на овим балканским просторима, је, управо, Српски. У толико се више морамо борити да нам нико не краде и не оспорава наслеђени део наше антифашистичке прошлости, која се разликује од свих других око нас. И зато се не може овом народу наметнути да он, за потребе других, који се морају постидети свог дела прошлости, нагоне Срби да своју прошлост забораве. Ако се то дозволи, у садашњем времену, бићемо враћени у неку мрачну прошлост зарад интереса других.

  46. ВЕЛИКЕ ДРУШТВЕНЕ ПРОТИВРЕЧНОСТИ – БЕДА .ЉУДСКОГ ДРУШТВА

    Крај прошлог и почетак 21. века обележен је великим друштвеним противречностима, који су људско друштво гурнули у право дивљаштво. На једној страни сјај, расклашност и бестијалност, владајућег слоја у људском друштву, а на другој страни беда, сиромаштво и безнађе.
    И једну и другу скупину, истог друштва, карактерише дивљачко понашање: мито, корупција, грабеж, лоповлук (мале и велике крађе), просташтво, насилништво, па људи и жене, а тако и њихови наследници, већина, личе на будалетине и примитивце, изигравајући моћног човека. Изобиље, које појединац, на лак начин оствари, претвара га у праву звер – човека.
    До овога долази процесом, док је стварао своје „царство“, а још гори постаје када све то оствари. Од таквих није тешко формирати мафију, која се намеће, као крпељ, остатку заједнице. Мафије су различите и формирају се од особа сличних прохтева. Исто као код тумура (рака), .имамо мафије злоћудне а и добоћудне. Оне доброћудне је тешко открити. Блиске су обичном грађанину, и део су њих, друже се с њим, користе њихову слабост да би им се наметнули. То су особе које не бирају средства да се самонаметну, па се такве, окупљају и удружују у разне скупине (удружења и организације), које појединац – махер вешто користи..
    И злоћудне мафије имају сопствену хијерархијску и поделу. Интерес је суштина свих таквих скупина. Има их наследни, које своје корене вуку далеко у прошлости, и представљају највећу опасност по људску заједницу на планети. Та мафија не преза ни од најсрамних злочина, само да би се њено „царство“ одржало. Вешто користи изуме, које обилато подржавају и плаћају, да би свој сјај, и лични стандар, стално побољшавали, али већини намећу јарам да их морају служити. И таква се мафија дели по месту настајања и центрима моћи. Па ако се међусбни односи не могу решити споразумно, ратоваће међу собом, а жртве тих ратова биће мали људи, који ће страдати и рат губити, или ће победу донети на бајонетима, а газди богатство, које ће га претворити у још крволочнију човеколику животињу.
    Знам да се самном и мени сличнима, неће сложити „образовани“ теоретичари којима је то извор постојања, и умишљају, како је само њихово исправно и одрживо. Обичан човек би им рекао, па не види даље од носа, јер су они, управо део и полуга неке од моћних мафија и њима служе. Све је умрежено.
    Мафија, која се наметну и претвори у велику снагу, смишљено је годинама стварала своје полуге, које ће им омогућити да остваре своју замисао. Те полуге су веома опасно оруђе у рукама мафије. Посебно је опасна она тз НВО (невладина организација), коју моћник формира и финасира, да за њу, одради прљав посао у другој људској скупини, коју желе да подчине. Посебно су опасне личности које се регрутују од особа, у којој је од рођења усађена мржња и пакост према другом. Такве се особе, обично, регрутују из породица, које су преко ноћи постале моћне, а то се догађа после ратова и криза.
    Трагови нељудског понашања, најмоћније државне мафије, усмерене су, пре свега, на прање мозгова младој генерацији да би од њих створили малоумног човека, јер се само са простим може манипулисати. Жртва је и заједница такве најмоћније државе, јер је она у својој средини, однеговала такве међуљудске односе, који се сада намећу другим заједницама. Угрожена је породица. Деца више нису под њеном контролом. Захватио их је талас лаког и безбрижног живота, коју је и породица, не слутећи да ће и сама бити жртва, таквог односа, преноси на своју децу. Намеће се то читавој људској заједници, под лажном борбом за права младих, а циљ је одвојити децу од породице и претворити их у опозицију, која ће градити неизвесну будућност. Све заједнице које су захваћене овим патолошким понашање нашле су се у периоду људског безнађа. У таквом стању, мафије тог друштва, несметано се коте и делују. Период владавине људских мафија је стварност на почетку 21. века.
    Скоро је једној водитељки забавног програма на телевизији, случајно или намерно, излетело: „да се сетимо старих добрих времена“. Управо је то и почетак буђења људске свести да преиспита сопствену блиску прошлост, како би се пронашао пут и начин превазилажења свега онога што нас је у Србији и довело да смо постали немоћни, незналице, како сопствену будућност покренути да би се у друштву све променило, али у корист и просперитет целог друштва.
    Откривамо, у свакој средини, постојање разних кланова и мафије, која се грчевито томе супроставља. Свака таква скупина покушава да сараднике регрутује од младих, рачинајући на њихову „не искварену“ свест.
    Докле год су лични интереси изнад заједних, нама нема спаса. Стално ће нас делити: ускогруди и себични интереси, који ће нас ометати у томе. Глупо је и помислити да би се, у развоју, требали вратити у неку прошлост. Та времена су за нама. Али у прошлости можемо црпити праве поуке, које су српско друштво доводиле до опоравка, а то се догађало после сваког великог рата и сукоба, када су наши преци гинули за слобуду у борби противу окупатора, њихова деца (у то време), настоје да својом жртвом и радом, допринесу бољој сутрашњици. То траје све док се не формира мафија моћних појединаца, чији су интереси изнад друштвених. Ту је била наша слабост. Обичан се човек занео слаткоречивим који му обећавају боље сутра, али је то „боље ситра“, припало клану и мафији, која је заједницу урушавала. Ту поуку не би смели заборавити. Сећам се једног локалног скупа, где руководилац, добронамерно предлаже: „морамо пресиспитати наш рад, одбацити, и осудити, све оно што нам смета, а прихватити само оно што нам може помоћи“. Један део пристних се окоми на њега, јер предлаже промену, која ће осудити „миљеника“ и његово време, а они су чврсто за то да се садашњост очува. Предлагач је имао добро намеру, али није прихваћен, јер је „мала мафија“ била међусобно повезана, и она је хтела да сачува своје ускогруде интересе. Чувајмо се тог зла, кланова и мафије, у нашиј средини, јер нам је то кочница напретка и у будућности.
    Ово се може односити и на све, нама суседне, заједнице, а посебно на некадашњу шиптарску мањину на КиМ. Ова зајеница има специфичност у томе што се у време турске окупације, на овом простору, њена врхушка, као посебна мафија, олако постаје исламом везана за туског окупатора, да би уз њихову помоћ, као мафија, владали над сопственим народом, који се сада олако шири на штету бројнијег српског становништва, потискујући га из центра његовог настајања и моћи. Отоманска империја је почивала на развијању сукоба и мржње., не само код разнородног народа, већ и међу једнордним, како би лакше одржавала своју власт и моћ.
    Долази се до сазнања да су велике и мале људске заједнице под контролом мафије. Само што су најзаосталије, под контролом властите и туђе. Па у колико је људска заједница по природи заостала, и примитивна, у толико је код ње већа појава мафијаштва, која се среће у свим структурама, од најсиромашнијих до најбогатијих и представља извор сталне нестабилности у тој заједници, а и по суседе. Ако се деца истурају испред да у име старијих, суседу чине штету, у тој заједници је дубоко укорењена наследна мржња према свакоме. Због тога су лаки на оружју. Убијају суседе, али се убијају и међу собом. То се најбоље одсликава и дуго траје код грађана албанске националности, под сумљивим разлозима насељених на српској земљи и просторима суседа уз помоћ освајача, чији су они вазали. (Нсатавиће се)

  47. (Наставак)
    Да схватимо оно што се тренутно догађа, морамо добро проучити оне заједнице које су постале покретачи великих промена, било оних које нам се свиђају или не. Посебно ону државу, која је, по завршетку Другог светског рата, изашла из тог рата као велики ратни добитник. Може се рећи, држава која је ратовала на више континената, али је њена територија поштеђена ратних разарања. То су Сједињене Америчке државе, које су на крају тог рата употребиле Атомско наоружање, под фирмом да рат зауставе и присиле Јапан на предају. Та држава отворила је многе процесе који потресају људску заједницу и никако да људском роду не доносе напредак, све је привид, иза свега се налази сила, која се све до сада претворила у светског џелата. САД су ушле у процес крупне „мафије“ која је у том процесу видела само своје интересе. Материјално богатство изопачило је и људски ум, па се врхушка претвори у високи сјај своје касте. Ужива у окруженим свитама, њу чува армија плаћеника, њој служи армија службеника, она је неприкосновен чинилац друштва, свако хуљена, на ту касту, биће прогањан и уништен. Она је заштићине системом којег је устројила и намеће то свакоме, потчињавајући га својој вољи. Иза тога је систем економије где серомашни морају само да дају, а каста сте гомиле узима са обе руке и ужива у том богатсву. Не полаже никоме рачуна. Њу штити правни систем којег је она смислила и многе организације, институти, научне установе, војска, полиција, њена мафија, све је под њеном контролом.
    То потврђују мниги подаци од зачећа система, који се градио на искуствима те зле прошлости, тако да је цео систем постао велика брана устостављању баланса између зла и добра.
    Одмах после завршетка Другог светског рата, далек 1946. године оснива се, у САД, СРЦ (SRC – Centar za istraživanja Stenford), кога је основао Tаvistok – Институт за људске односе са сврхом да помаже Robertu O. Andersonu и његовој нафтној компанији ARCO, која је за врхушку касте („мафије“) осигурала права на нафту на Аљасци. За Андерсонов институт Travistok био је превелик задатак, па је требало да се оснује и финансира нови центар. Тај нови центар је имао исти назив, али с назнаком Аљаска. Тада је Аљаска своја права на нафту продала за 9 стотина милијона долара, што је за поменуту касту била мала свота.
    Центар за истраживање Stenford наставља да ради пројекте за Израел и за Арапе, за Јужну Африку и за Либију. На тај начин долазе до значајних информација „из прве руке“, које ће САД касније преточити у своје ратне планове.
    Једна од опасних делатности Stenford Центра су војне операције против побуњеног народа. Од тог времена на свим меридијанима, докле допиру ти прљави пипци овог Института, ништа се не догађа случајно и, све је унапред испланирано, па је Институт, и његове газде, криви за сва насиништва и убиства, свакога ко се дрзнуо да се томе супростави. Ту је зло које се, на време, заштило институцијама, које наводно, треба да заштите сваког на планети, али на жалост, људи који се тамо регрутују су под строгом контролом касте.
    Крајем шездесетих година прошлог века догодило се нешто веома узнемиравајуће. Агенција за истраживање нових технологија АРПА (Advancel Research Peoducrs Agensy), као уговорна агенција Министарства просвете, предложила је Центру за истраживање Stenford један веома поверљив пројекат. Џон Фостер из Пентагона је рекао том центру, како им је потребан пројекат, да би се САД осигурале од технолошког изненађења. Фостер је хтео да доведе до савршенства стање у којем сама природна средина постаје оружје рата, а помоћу специјалних бомби са којима би се активирали вулкани или земљотреси на одређеном простору. Пројекат би у исто време обухватио истраживања о потенцијалним непријатељима, коришћењу минерала и метала, као потенцијалног оружја. Центар је то прихватио и урадио пројекат назван „SHAKY“ (Климав). После овога америчка администрација је стално одржавала тензије на, по њима, потенцијног противника који их може угрозити. Та пропаганда ишла је све дотле, да је код обичних грађана Америке изазвала страх, како би лако обезбедили буџетска средства за оружане снаге, а посебно за безбедносне снаге, како у земљи, а више ван земље. Таква врста пропаганде преноси се и на вазале. Сада, када су многе строго чуване тајне и Пројекти, који могу да угрозе свет, једноставно исцуриле, америка је добила, из својих редова, израженог противника којег новинари називају „узбуњивачи“.
    Један од многих Пројеката је опитован на живим људима и њиховим добрима, како би се утврдио ефекат и исплативост. Тај експеримент, може се с правом назвати животињски однос Америке, која се крије иза удружене скупине, када је под монтираним и измишљеним и лажним закључцима, без одобрена ОУН, извршила двомесечно бомбардовање српских простора. Наневши велику материјалну штету, руинирали јену државу, чији су историјски корени старији од те државе, убијајући невине цивиле и децу – без икаквог повода, једноставно је то захтевао пројектант. То је злочин, који се не сме заборавити. Ондашњи председник САД Клинтон и они око њега, који су кривци и ратни злочинци, добро су заштићине од главних планера, који управљају светом из сенке.
    Тако се догоди да некада поносна република Сједињене Америчке Државе постала је добро умрежени систем, злочиначких организација, што представља и почетак тоталитаризма, који ће покренути процес и довести, на крају, до нестанка једне цивилизације, која се и не може похвалити својим делом.
    И сами американци анализирајући шта им се догађа, и процена властите будућности утврђују да су их на то програмирали Tavistok Институт и Vilis Harmon. Рушење наших идеала се наставља. Духовна и нтелектуална снага САД је већ уништена. У то време је председник Буш (млађи) рекао једну веома дубоку реченицу, а њен смисао је већина политичких коментатора погрешно употребила. Буш је рекао:
    „Морална димензија америчке политике захтева од нас да зацртамо морални пут за свет са мањим злом. То је стваран свет, ни црн ни бео. Свет са врло мало моралних начела“.
    Дали се још неко сећа Бушове команде војсци да живе закопа 12.000 ирачких војника.
    На крају и коментари око њега: „шта друго би могли да очекујемо од председника који је највероватније најопакији човек који је икада дошао у Белу кућу“. (Наставиће се)

  48. (Наставак)

    Повежемо ли све коцкице Бушовог геноцидног рат против ирачког народа, не можемо се отети утиску да је он сам све то урадио. Око себе је имао свиту издвојене и отуђене елите, савремених ратника – освајача, људи који су се отели људским законима, створили свој назор, који га је водио кроз његов интерес. То су углавном она лица која су од ране младости, постали део војне силе. Такав концепт не настаје сам по себи. Када пажљиво све то проучимо, иза свега тога стоје институције, које су све то осмислиле и испланирале.
    Сретамо се са многим Бушовим поклицима и изјавама које су трасирале, пут без повратка, и обликовале изопачено и по човечанство веома опако друштво. Бушови познати поклици: „Ко није снама, тај је противу нас“, намењено „савезницима“, који су му окренули леђа у његовом ирачком походу. Он је са одушевљењем, који само њему припада, окарактерисао председника Садама Хусеина као „Хитлера наших дана“, не понудивши ни један доказ за то, јер није било потребно. Америка је то прихватила без питања, јер је то рекао „Председник“. Тада се Америка по својој суштини вратила у далеку прошлост дивљаштва, када су им преци освајали тог просторе и геноцидом над домородцима, решавали сопствени животни простор, не обазирући се на друге.
    Умни људи света не би смели погнути главу, пред овим чињеницама, јер и ћутање је злочин.
    Елитна Бушова администрација и њихови супервизори су били толико сигурни у све то, одобравајући поступке Председника, тако да више нису ни сматрали потребно да прикривају своје и председникове поступке, који су заударали нечовештвом. Тако је америчко друштво било заокупљено еуфоријом рата, а из дана у дан, са ратног попришта Ирака, у Америку су допремани ковчези који су, уз велику помпу и излив „херојства“ сахрањивани. Стварана је лажна слика, у америчком друштву, потребна да се целокупна нација окрене и подржи председника.
    Данас (22.10.06) објављена је вест о разговору америчког председника са екипом генерала који воде операције у Ираку, а после тог разговора Буш је најавио нову ратну тактику у Ираку. Све се ово догађа пред конгресне изборе наредног месеца у Америци, о чему америчка средства информисања доста говоре, а посебно “Глас америке“, често објашњава пад Бошовог рејтинга у Америци због ситуације у Ираку. Одавно је прошло оно време када је овај исти, свечано најавио да је рат у Ираку “коначно завршен“, а рат не само што није завршен, већ се распламсава све више и више, да то америчке грађане веома забрињава. Многи ову ситуацију повезују са ратом у Вијетнаму, којег су Американци изгубили и који им је дуго година престављао озбиљан проблем. Сад се та иста Америка буди, тражећи да се њихове трупе врате кући.
    Амерички председник Џорџ Буш на овој видео конференцији са америчким генералима у Ираку, организованој да се анализира стање и и заједнички размотрили “тамошњу ескалацију насиља“ и нову америчку тактику, али не и укупну америчку стратегију.
    Буш је признао да развој догађаја у Ираку “подсећа на, за Американце, трауматично искуство Вијетнамског рата“. Он је после тога за америчку мрежу дао изјаву, при чему је, поред осталог, рекао: “има смисла“ поредити интензивиране побуњеничке активности у току ове године у Ираку с офанзивом Вијетконга из 1968. године, које је америчко јавно мњење окренуло против рата. Међутим, амерички председник је одбацио тврдње да је све већи број цивилних и војних жртава у Ираку знак да је војна кампања у тој земљи доживела неуспех. Он је истакао да ће армија остати у Ираку “без обзира на ситуацију“.
    Да се за тренутак вратимо на Бушовог претходника одговорног за бездушно бомбардовање СРЈ (Савезна Република Србија), последице које је наставио његов наследник(Обама) и у све то увукао ЕУ, која је према Србији заузела крајње неповољан став у решавању проблема КиМ.

    ВИШЕ НАМ ЈЕ ПОТРЕБНО МУДРОСТИ НЕГО ПРИЧЕ

    За тренутно стање у Србији, која је захваћена дубоком друштвеном кризом, не би се требало свалити на садашњу власт, која је то наследила. Свако онај ко је спреман и способан да размисли мора добро анализирати процес који је захватио људско друштво у глобалу, а то се прелило и код нас. У таквим условима, када су срби зверски бомбардовани, па иза тога хајка на људске главе, сатанизовани споља, још жешће изнутра. Када нам је наметнута ревизија, посебно резултата четворогодишње антифашистичке борбе, па је под воћством скоројевића, и многих пропалих политичара из претходних времена, који су успели да у парламенту изгласају закон о тз. помирењу, уствари су извршили ревизију блиске прошлости, прекинули континуитет историје, као да нисмо постојали у периоду СФРЈ. Враћајући нас у средњовековље, намећући давно преживеле каноне, да би “спасили” српски народ. Иза свега тога се крију мрачни интереси мреже, добро умрежених друштава и организација, које се куну да раде за интерес народа, а у ствари ближи им је њихов интерес и због тога се све ово догађа. Таква слика одавно је отишла преко границе. Продани људи су се увукли у све поре друштвеног живота и разарају ткиво српског народа.
    У исто време, из веома великих интереса централних сила Европе, вршен је и још се врши, велики притисак на Србију. Олако, као награда, учлањени су у ЕУ наши суседи, чије су се јединице, а и зајеница у току рата, ставиле на страни фашизма и до краја тог рата им остали верни.
    Схватио сам поступак садашње извршне власти, која се окренула да разрешава, дуго не решена питања, која оптерећују српски народ и кренули су да у дипломатији и политици примене средства која се у овом периоду могу и применити – коју један део нас, али без разлога, не улазећи у суштину тога, ствара проблеме. У праву су они који протествују на Косову, јер супротна страна не примењује договорено, већ наставља “решавати” односе на стари начин, који би нас одвукао да се та питања никада не реше.
    Садашња влада је свесна тога да се решења на КиМ неће тако лако применити, али је и спремна на стрпљење и разум српског народа, који неће дозволити да у међународним оквирима не буде даље оптуживан (као раније) и за оно зашто није био крив
    Веће су нам сметње у свему овоме где се разне структуре удружују у свом интересу (борба за власт) и примењују застареле методе које нису дале резултат и када су Срби били јачи. Развлачење снага у борби за очување интереса српског народа на КиМ не иде у прилог решењу овог проблема. Најмање треба слушати оне “политичаре”, који су у прошлости изгубили своје битке, ако нам предлажу застареле и превазиђене методе.
    Веће су нам сметње у свему овоме где се разне структуре удружују у свом интересу (борба за власт) и примењују застареле методе које нису дале резултат и када су Срби били јачи. Развлачење снага у борби за очување интереса српског народа на КиМ не иде у прилог решењу овог проблема. Најмање треба слушати оне “политичаре”, који су у прошлости изгубили своје битке, ако нам предлажу застареле и превазиђене методе. (Наставиће се)

  49. И међу албанцима постоје умни људи, који трезвено мисле о ономе што у исто време погађа његов и српски народ, који вековима живе једни поред других. Албански писац Фатос Лубоња оштро критикује лидере у Албанији и на Косову због реакције на исход хашких суђења. Косовски политичари бесни.
    У чланку објављеном у мајском броју магазина “Sudosteuropa”, Лубоња је писао о реаговањима албанских власти на ослобађајуће пресуде бившим командантима ОВК и Рамушу Харадинају у Хагу.
    Лубоња је навео да је Харадинај ослобађен упркос томе што је било довољно доказа да су оптужбе у Хагу биле тачне. Подсећа и да су Харадинаја, елите у Приштини и Тирани величале као хероја, преноси портал “Балкан инсајт”.
    Харадинај је новембра 2012. године ослобођен свих оптужби за ратни криминал током косовског конфликта деведесетих година, након поновног суђења Међународном кривичном суду за бившу Југославију.

    Тужиоци су тврдили да је Хадинај заједно са још двојицом отужених мучио и убијао етничке Србе, али и Албанце за које су мислили да сарађују са Србима у логору ОВК у Јабланици 1998.
    Судско веће је пресудило да Тужилаштво није доказало ни једну тачку оптужнице, укључујући и оне о удруженом злочиначком подухвату, успостављањем контроле ОВК кроз логоре на западном Косову.
    Према Лубоњи, реаговања на ослобађајућу пресуду Харадинају у Албанији и на Косову показују лицемерје политичких и културних елита, које користе националистичку идеологију да би људима испрале мозгове.
    “Тако су у време комунизма Албанци храњени идејама да као појединци нису ништа наспрам националних интереса, и да треба да се жртвују за своју отаџбину, затварајући очи за све почињене злочине у то име”, писао је Лубоња.
    Такво испирање мозгова, тврди Љубоња, створило је облик шизофреније, јер Албанци истовремено величају јунаке који се жртвују за своју земљу, а осуђују крађу и убијање – што је једно те исто.
    Пишчеве тврдње наљутиле су чланове Харадинајеве партије Алијаса за будућност Косова.
    Портпарол те странке, Ернест Лума напао је Лубоњу на друштвеним мрежама назвавши га “кучкиним сином”.
    Лубоњино презиме звучи као српско, написао је Лума, називајући га Србином који говори албански.
    Косовска министарка за европске интеграције Вљора Читаку рекла је да је “шокирана” и да је “остала без текста” у вези са Лубоњиним писањима.
    Косовски министар културе Мемли Краснићи оптужио га је за издају и “болесне кометаре о ослободитељима Косова”.* ( Део текста пренет са сајта дијаспоре – најновије вести).

    ***

    У своје веме др Џон Колман, пензионисани пуковник, професеонални официр тајне службе, често помињан у мојим текстовима, поред осталог износи: „Све се одвија према заповестима Tavistok instituta и с оним што су зацртали социјолози из Stenford centra. Време се не мења. Људи су ти који узрокују промене. Све те промене су у напред планиране и догађају се као резултат добро осмишљеног деловања. На су мењали, у почетку постепено, али се данас брзина промена повећава. Сједињене Америчке Државе се из „једне нације под Богом“ у мноштво нација под неколико богова…“
    „Наши преци су говорили једним језиком, имали исту веру – хришћансто, и исте идеје. У нашој средини није било странаца. То се догодило касније, смишљено испланирано чином разбијања Сједињених Америчких Држава у низ разједињених националности, култура и вера. Ако сумњате у ово отидите на Истсајд у Њујорку, или на Вестсајд у Лос Анђелосу, било које суботе, и осврните се око себе. Сједи9њене Америчке Државе су састављене од неколико нација које се боре за коезистенцију под заједничким системом власти…“
    Савременици, међу којима и ја спадам, по завршетку Другог светског рата, добро се сећају шта се догодило са једним делом српских заробљеника, посебно официра, који се нису вратили назад у Србију. Њих је пут водио на Запад, претежно у САД, који су „бројно и политички“ ојачали српску ратну дијаспору. Добро нам је познато под којим су условима ти заробљеници кренули у други свет, нису се вратило породицама које су остале у Србији, а ретки су они који су касније одвели тамо своје породице, док је већина тамо засновала други брак и спородицом остала у тужини.Са бројним лицима која су из разноразних разлога, кренули такође на Запад и идеолошко – политички ојачали „српску дијаспору на Западу“, најчешће добро организовану и припремљену, од посебних снага, од које је Србија имала само штету.
    Да би се ово потврдило послужићемо се још једним припадником, професионалним официром америчке тајне службе.
    Роберт Баер, бивши високи изасланик и официр ЦИА, уједно је и аутор многих дела у којима је одавао информације о ЦИА и о администрацији Била Клинтон и Џорџа Буша, због чега је неколико пута хапшен и привођен. Лични пријатељ, Мит Васпурх који је радио у сенату и који му је давао поједине информације је убијен у хотелу из сачмаре. Као високи оперативац ЦИА радио је на простору Југославије у периоду од (1991-1994) и на Блиском истоку. Роберт Баер је учествовао у неколико документараца на Националној Географији оптужујући владу Буша за рат због нафте!
    Интервју је обављен уживо у Канади, током мог пута пре неколико дана. Роберт Баер тренутно промовише своју књигу – The secret of White House – у Квебеку, где смо и разговарали. У интервјуу смо разговарали о позадини рата у Југославији.
    Кад сте стигли у Југославију, где је то тачно било и који Вам је био први задатак?
    — Стигао сам хеликоптером са још 3 агента. Слетели смо 12. Јануара 1991 у Сарајево. Задатак нам је био да припазимо на наводне терористе српске националности, који би требали напасти Сарајево.
    О којим терористима је реч и зашто би они наводно требали да изврше те нападе?
    — О српским, дати су нам фајлови да група по имену „Врховна Србија“ планира извести бомбашке нападе на кључне зграде у Сарајеву због жеље да Босна изађе из тадашње Југославије.
    Да ли је таква група постојала и шта сте Ви тачно радили у Сарајеву по нарадби команде ЦИА?
    — Таква група никад није постојала! И нас је централа преварила. Имали смо задатак да упозоравамо и да ширимо панику међу политичарима у Босни, једноставно пунили смо им главу да ће Срби да нападну. У почетку смо и ми прихватили причу, али после смо се мало запитали. Зашто дижемо панику кад та група олигледно ни не постоји?
    Како и када се завршила да операција и да ли је имала неко име?
    — За мене се завршила након две недеље, добио сам нови задатак у Словенији. Иначе операција је трајала још месец дана и имала је назив „ИСТИНА“. Иако је то било све само не то!
    Кажете отишли сте у Словенију, којим поводом?
    — Тамо сам добио инструкције да је Словенија спремна да прогласи независност, дате су нам паре, неколико милиона долара, уз тај новац ми смо финансирали разне невладине организације, опозиционе странке и разне политичаре који су распаљивали мржњу.
    Какво сте Ви имали мишљење због те пропаганде од стране ЦИА, и шта су о томе мислисле ваше колеге?
    — Свакако да се задатак не одбија од ЦИА, поготово не тада јер су сви били нервозни и склони параноји! Многи агенти и високи чиновници ЦИА су нестајали само зато што су одбили да раде пропаганду против Срба у Југославији. Ја лично сам био шокиран дозом лажи наше агенције и политичара! Многи агенти ЦИА су радили пропаганду а да нису ни свесни шта раде. Једноставно свако ради делић приче, и само онај ко је склопио целу причу зна позадину а то су политичари.
    Значи постојала је пропаганда искључиво према Србима?
    — Да и не. Пропаганда је имала за циљ да завади државе и да се оне одвоје од матичне Југославије. Морали смо изабрати жртвено јагње које би било криво за све. Неко ко би био одговоран за рат и насиље. Србије је изабрана јер је на неки начин била наследница Југославије.
    Можете ли набројати политичаре који су у бившој Југославији били плаћени од стране ЦИА?
    — Да, мада је то деликатно. Стипе Месић, Фрањо Туђман, Алија Изебеговић, многи саветници и чланови владе Југославије, плаћени су и били српски генерали, новинари па чак и поједине војне формације. Једно време је плаћен био и Радован Караџић, али је престао да узима помоћ кад је схватио да ће бити жртвован и оптужен за злочине у Босни. Био је израђен од Америчке администрације.
    Споменули сте контролу и финансирање медија, како је то било тачно?
    — То се већ зна, поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери читали на вестима. Наравно спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа а он од свог који је био наш човек. Постојао је један задатак за све, а то је да се кроз телевизију шири мржња, национализам и скроз су се истицале разлике међу људима.
    Сребреница, сви знамо за њу. Можете ли рећи нешто о томе уколико знате?
    — Да! Од 1992 сам у Босни био поново, али овог пута смо требали да обучавамо војне формације које су представљале Босну, нову државу која само што је прогласила независност. Сребреница је преувеличана прича и нажалост велики број људи су изманипулисани. Број жртава је једанк убијеним Србима и другима, али Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је иначе и био некада у Америчком сенату, је неколико пута напоменуо да ће бити некаква превара у Босни. Месец дана пред наводни геноцид у Сребреници ми је рекао да ће тај град бити упориште медија широм света и дао нам је инструкције да зовемо медије. Кад сам питао зашто, рекао је видећеш. Добијена је наредба да са новонасталом Бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао!
    Ко би онда могао крив бити за геноцид у Сребреници?
    — Једноставно жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца тојест нас! Али све је приписано Србима. Нажалост, многе жртве су сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ рекао да је Сребреница производ договора између Америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повода за напад.
    Шта мислите генерално зашто се Југославија распала, тј. зашто је Ваша влада имала жељу да то уради?
    — Све је јасно, људи који су некад хушкали на рат а уједно и приповедали о миру сада су власници компанија које експлоатишу разна рудна богатства и слично! Једноставно, направили су од Вас робове, ваши људи раде за џабе и тај производ иде у Немачку и Америку, они зарађују! А Ви још на крају морате да откупите и увезете оно што сте сами направили, пошто немате новца, морате се задужити, то је читава прича са целим Балканом!
    Нисте били на Косову активни као агент ЦИА, али да ли је и ту било неког притиска од стране Америке?
    — Како не! Косово је одузето из два разлога, прво због рудних и природних ресурса а друго, Косово је војна база НАТО! У срцу Европе је њихова највећа војна база.
    Имате ли поруку за људе из бивше Југославије?
    — Имам. Нека забораве прошлост, она је исценирана и лажирана. Изманипулисани сте, они су добили шта су хтели и глупо је да се Ви још мрзите, морате показати да сте јачи и да сте схватили ко је све направио! Ја се искрено извињавам! Зато дуго времена и откривам тајне ЦИА и Беле куће!
    (Наставиће се)

  50. (Наставак)
    Да би добро упознали себе, морамо знати више о другима. Скоро код свих народа сретамо исте или сличне народне поуке. Њих живот ствара. Оне би нам требале бити основа за властити прилаз животу, и основа за васпитавање младих. На жалост, много се шта са овим не поклапа.
    Упознавајући грешке других, и њихове слабости, могуће је избећи грешке и код себе. А оно: „Паметан се учи на туђим грешкама, будала на својим“.
    Оно што смо дознали, читајући књиге само ова два америчка виша официра тајних служби (Џ.Колман и Р.Баер), који су изнели своја запажања, а после одласка у пензију, закључујемо: да су они, доста дуго, провели у њој и били, део те изопачене скупине и, успешни њени чиновници.
    Могуће је да се и њима може по нешто приговорити, али им се будућност мора захвалити, што су смогли снаге и, изнели оно што се крије од очију јавности, како би будућност упознала њене лоше стране, које су њени људи чинили, често и несвесно, служећи онима који су, зарад своје удобрност, наносили другоме зло.
    Док ово укуцавам поред мене је радио, слушам ране јутарње вести и друго. Лето је 2013. ноћ тиха мирна, лагано се хлади врео дан, који људе нагини да потраже хладовину.
    Тренутно се објављују вести о новинама, која се морају уносити, да би се зауставило даље пропадање. На дневном реду је Закона: о раду. Износе се ставови послодаваца и (разних) синдикалних руководиоца. То ме је навело да тренутно пребирам о свему, што сам у животу упознао и научио. Иза мене је више периода и искуства (предратно, ратно, послератно и садашње), али ћу се задржати на задња два – послератно и садашње. Оно послератно у садашњости је толико негирано и хуљено, од једног дела савременика, па пошто су се „доказали“ како су у „праву“, то се садашњост мора посветити том периоду (поратном) и његовим критичарима. Од тада наступа процес тихог умирања и изумирања. Да ли нам се нуде паметна решења да би, прво зауставили даље пропадање, и који су могући путеви опоравка.
    Оно послератно је завршило са бујањем бирократије, која је и кривац даљег пропадања људског друштва. Бирократија и њено деструктивно деловање, увукла се у све поре људског живота код нас, а сами цените шта нам је она произвела. Бирократија је та која је доносила бројне Законе, она их је „спроводила“, само оно што је њој одговарало, учествовала у променама „изигравајући“ демократију и слободу. Борократија, под којом треба схватити, наредбодавца и његове полуге, на другој су страни климоглавци који су им тапшали и изигравали демократију – све то је захватио синдром бирократије (од прилике 50% становништва). Потпуно на другој страни бројније су слуге, од којих се црпио: ум и снага, али и оно мало што зараде, бирократија је смислила да им и то узму, како би одржала свој стандард, лагодан живот, и добро наплаћен статус у савременом људском друштву, а на другој страни слугу држати у сиромаштву, само је тада послушан. Бирократија се служи митом и корупцијом, на свим нивоима. Она је извор тог зла. У њеним рукама је економска и свака друга снага, као природни савезник и оруђе, помоћу којег утерава страх, да би се већина држала у покорности.
    До седамдесетих година прошлог века, имали смо период који нас је винуо међу средње развије земље, да би иза тога настало стагнирање и пропадање. Тај злосрећан почетак поклапа се са наглим порастом градског становништва и нагло пражњење села. Било је покушаја да се то ублажи и заустави, али је „победу“ однео град, који је све присвоио, и ставио под своју контролу, да би се полуге бирократије успешније и без контроле развијале. Најлошије решење учињено је што се сада градови ослањају на увоз јевтиније робе широке потрошње, које је градска бирократија олако прихватила и применила. Градови, и њихова бирократија, су кривци за оно што нам се догодило. Тамо су се кројиле нове промене. Градови су кривци за појаву нове „демократије“, они су само себе видели у будућности, копирајући друге белосветске градове, који су се развијали експлоатишући многе у свету. Перид глобализације, нагони и мале народе да се везују за велике системе. Али, садашња светска криза, на крају ће довести да се даља глобализација заустави, јер нема утемељење у будућности. Велико је питање и будућност ЕУ. Ако се добро анализира крај америчког сна. Посебно, ако се добро проуче снаге које су, и зашто, развијале овај синдром који се намеће. Које су то издвојене снаге које стварају привид бољег сутра и, које се међусобно договарају и удружују. На чију штету ће се то догодити.
    Период кризе нам открива сасвим другачију ЕУ, него што нам је приказана у почетку њеног настања. То доказује да су само економски јаке заједнице одрживе (и ту има крај), због тога имамо најсвежије појаве, где се посебно договарају јаки и моћни, како би се ишло даље, а у самој ЕУ покушај стварања јединствене државе, са свим њеним атрибутима, како би опет омогућили најмоћним економијама да потисну ривале, овладају њиховим тржиштем, развијају се на темељу јефтине радне снаге у самој Унији, како би се одржали најмоћни. Значи, да моћне економије чланица ЕУ планирају своје поседе (колоније) на просторима посрнулих и сиромажних заједница, које су низом поступака довели у то стање. Сада су се појавили да изврше промене, које ће искључиво њима послужити, зато су ту, надгледају, каналишу све што су наметнули и намећу, како би сопствену економију, која се у периоду ове кризе, и сама, почела урушавати (пад производње, опадање промета, повећање незапослености, социјалне тензије), код њих. О будућности колоније, онако како буде заслужила.
    Бирократије се удружују и граде одрживу светску бирократију, на рачун остатка заједнице.
    Заједница, као што је Србија (и друге увучене у сукобе), које су жртве нарастуће глобализације свега, код којих се и највише осетило сиромаштво, безперпектива, нерад и губљене мотивације, презасићеност страном робом, за које нема пара да би се то купило, морају тражити излаз, мимо онога, што му бирократија пружа, а не нуди промене. Јер ће убрзо доћи период, када ће се дуго урушаване заједнице, на једном простору, међусобно удружити, како би биле спремне да замене дотрајале буржоаске творевине (пример земаља Јужне Америке), што наговештава крај америчке контроле. Будућност не припада силном и моћном, већ мудром, толератном и правичном. Онај силан, ствара више својих противника, има кратак век. Зар то не можете схватити, јер се сила не гради на сопственом раду и успеху, већ на мутним и прљавим радњама која воде у криминал. Налазимо се у времену када се откривају сви злочини самопрокламоване надсиле, која је присиљена на одбрану.

    Наставиће се.

  51. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак

    Са почетком периода индустријализаци СФРЈ и нагли пораст градског становништва у многим њеним деловима, срећемо се с напуштеним рудницима и старим погонима, а у њиховом суседству отварање нових. Нови погони су покренули убрзан процес с високом стопом запошљавања, што је покренуло и школске установе, свих нивоа, школујући нови кадар. Погони, који су тихо изумирали, наставили су процес смањене производње, како би преостали радници тих погона, који се нису запослили у новим погонима, нашли запослење до краја свог радног века. Ондашње руководство је имало бољи план и боља решења за збрињавање одлазећих кадрова, него што смо имали касније. Добар део вишка кадрова налазило је посао, у сопственим фирмама, широм планете, које су, слично ономе грађено у ондашњој Југославији, градили наши радници и стручњаци у земљи и ван ње.
    Справом се то време може назвати – златним добом. Није то дуго трајало, све се мења, али не вољом Југославије, већ почетком нове колонизације, коју покрећу доскорашње колонијалне силе, а које су остале без колонија, по завршетку Другог светског рата. Та колонизација ни мало није била хумана. Напрд је било речи које су то институције креирале и наметале остатку света. Жртве овог процеса су биле такозване земље у развоју. Тек што су се ослободиле колонијалног ропства и, кренуле у процес развоја, у коме су се доста добро и веома струно ангажовале Југословенске фирме, долази до наметнутих сукоба, изазваних од земље, или земаља, које су кренуле у процес нове колонизације. Страдали су тамошњи народи, али су страдалале и бројне југословенске фирме на том простору, с великим губитцима од којих се никада нису опораве.
    Ти процеси, од савременика добро упамћени, јер иза тога убрзо долази. до разбијања Југославије, а да њени разбијачи никоме нису одговарали. „Слава“ учесника у растурању СФРЈ срећом није, а и неће бити дугог века. Ако се ми не можемо светити за оно што нам је учињено, постоји невидљиви „осветник“ који им вишеструко то враћа.
    Дуго траје агонија државе која је сво зло и зачела. Ратови јој доносе веће губотке од плена. Ратна економија губи дах, а хипер продуција, ствара вишкове које немају купца. Док су дуготрајни ратови, које је САД водила на више фронтова и стварали губитке, инфраструктура застарела, роба се гомилала, водеће банке банкротирају и нестају са с цене и, друге бројне недаће. Вест, да је амерички град, четврти по броју становника у Америци, од 1,8 милијона становника (1950.), а почетком 2013. у њему остало 706.000. Четвртина га је напустила од 2000. а бележи се да у Детроиту има 80.000 напуштених кућа, која зарастају у коров. Ако се ништа посебно не догоди, биће то „аветињски град“, које можемо гледати на њиховим филмовима.
    Опширан чланак под насловом „Како је и зашто банкротирао Детроит“, обљављен у „Политици“ од њеног сталног дописника Милана Мишића (20.јула 2013.) веома сликовито приказује стање америчке економије и процеса који се тамо догађају.
    Веома је занимљив коментар познатог америчког милијардера, који је поред осаталог констатовао: да је због превисоке задужености САД, могла следити пут Грчке или Шпаније и, доживети сличан финансијски крах. Он истиче. да Сједињене Државе нису више богата земља, као што су некада биле. „Када нису богате мораш да позамљујеш новац од некога. Ми позајмљујемо новац од Кине и других, САД има 16 билиона долара дуга“, рекао је Доналд Трамп. Он је још нагласио да су велики проблеми САД у високој стопи незапослености, која је достигла 16% и да је једна од најзадуженијих земаља у свету.
    Није ово једино што је снашло једну, до скора, најмоћнију империјалну силу, која је утеривала страх код противника, али, више код савезника. Цурење веома чуваних америчких тајни, о њиховим намерама, у будућности, а посебно, скандал који је настао откривањем афере о масовној злоупотреби и масовном прислушкивању електронских комуникација свакога у свету, озбиљно је уздрмало пријатељство са оданим својим савезницима, који се и сами тиме баве, али то вешто прикривају
    Свет је олако прихватио и умрежио се у интернет и друге технологије, чији су се центри, не случајно, нашли на територији САД, или некој другој, под њиховом контролом. НСА, од увек има задатак да се бави шпијунажом, како је Мишић рекао: „да нађе иглу у пласту сена“, али им интернет и друга технологија омогућава „да претресе сваки пласт“.Све док је ова тајна била тајна, свет није обраћао много пажњу на то. Када су тајне, престале бити тајна, свет се узбуркао, тражећи начина да се од тога заштити. САД убрзано траже скровита места, даље од очију јавности, добро камуфлиране средине и гради моћне центре, велике снаге и моћи, у трци, како их ривал не би претекао. Трка, само у овом виду комуникације, донеће за собом увећане трошкове истраживања, а и праћења.
    Такав један нови центар је веома чувана тајна, обичним смртницима неприступачан, који ће у рад бити пуштен у јесени 2013. године, у којег су, и поред презадужености, американци уложили око две милијарде долара. Направљен је због тога да би се изашло у сусрет повећаним захтевом интернет саобраћаја на глобалном нивоу у долазећим годинама – па су потребни нови и модернији прислушни уређаји, свидело се то коме или не. У својим плановима, као поуку американци не губе из вида догађај 1941, Перл Харбор и 11. септембар 2001, Први, напад јапана на америчку ратну луку на Хавјима, а друга,.спетакуларна диверзуја Ал Каиде, што је све довело до опседнутости, да се без пардона прислушкује цео свет, а из специјалних сателита осматра и контролише свако.
    Захваљујући новим моћним технологијама, која долазе у руке светског моћника. Таква моћна технолошка средства, која су развила савремено пиратство „када џентламени читају туђу пошту, гледају кроз прозор шта се у соби догађа, шпијунирају свакога, па ко им се не буде свидео биће са даљине уништен, а неће се знати ко све то планира и ради“.
    САД су „чувари“.таквих направа, контролишу њихову кључну инфраструктуру, док су најпопуларнији сервиси у рукама само неколико америчких компанија, где су и прикључени прислушкивачи НСА. Свет се тек сада постао опрезан у какву се мрежу препустио, али је већ касно, јер је у задњој декади остварила база података депонована у базама тајне америчке службе веома добро заштићене.
    То је стање међуљудских односа, ни мало хумано по човека, с којим се улази у Нови 21. век, с доста непознаница, али нас подсећа на време када је вођа нацистичке немачке ступио на власт и Немачку увукао у милитаризацију и Други светдки рат.

  52. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак

    Друга декада 21. века, а више година светска криза траје. Средсва јавне комуникације дневно обавештавају стање у свету. Доија се утисак да много шта не иде у прилог да се кризи назире крај. И поред подмаклом процесу глобалне економске политике, која није дала очекиване резултате. Главна сила која је учествовала у свим крвавим нередима из којих је црпела своју снагу, одједном се нашла пред великом дилемом. Сиријски нереди, које су Западне капиталичке земље, не јединствено, подржавале побуњенике, неочекивано, а амерички војни врх изјављује да не би интервенисао у Сирији. Назире се и крај тој сили, али, ако САД одлучи, као што је то Хитлер одлучио, и крене у нови процес милитаризације Сједињених Америчких Држава, да би изашао из кризе – можемо само да наслутимо шта планету чека у блиској будућности – рат сваког противу сваког. Ако се буде применила теорија развоја капитализма по препоруци Бжежинког и америчких ратних јастребова (Бушови, Клинтонових, Обаминих), времена и њихове ере, свет неће бити далеко од катаклизме, која настаје као безумни потез злих људи.
    Амерички Сенат и Представнички дом Конгреса, на бази извештаја ЦИЕ, дали су „зелено светло“ за план „Беле Куће“ да се почне испорука оружја сиријским побуњеницима (није искључено, и до сада, њихово илегално наоружавање), али, како је за крупни капитал, рат обична економска категорија и све се полази од интереса, а посебно се гледа профит. Америчка војна сила посебно има своју економску рачуницу, па износи да би америчка интервенција у Сирији (како су то до сада радили на многим местима), „била веома скупа, компликована и по исходу непредвидљива“. Председник Барак Обама, на основу (не доказане), зврдње да режим у Ситији употребио бојне отрове противу побуњеника, за Америку подвучена „црвена црта“, јер је он, пре месец дана одобрио план за војно помагање сиријских побуњеника. Иза овога „врхушка“ САД је, са више страна, упозорена да за промену режима у Сирији, „била веома велики подухват који би у крајњен исходу могао да нанесе штету САД“. Оно што је у претхоном ставу изнето као могућност да се догоди – управо се потврђује као вероватна могућност. Њима је веома важна светска подршка, зато, као и у свим ранијим прилика, ствара се илузија о „великој опасности по свет ако на власти у Сирији Асад остане“, сличо свим предходним случајевима, када су једноставно убијани људи који нису хтели да их слушају, а што народи страдају, па то је већ виђено у плановима западних институција о којима је било говора.
    Амерички генерал Мартин Демпси упозорава: „да је лако ући у сукоб, али да треба бити спреман на ‚оно шро долази после’“. Он износи да само обука и саветовање сиријских побуњеника кошта Америку 500 милијона долара годишње, док би трошкови удара по сиријским војним циљевима брзо могла достићи две милијарде долара – месечно.
    Трошкови у „гвожђушини“ захтева ангажовање на хиљаде америчких војника, а искуства са Авганистаном и Ираком: „у последњих 10 година смо научили да је једноставна промена односа снага, без обезбеђења услова за опстанак функционалне државе, није довољна, па зато морамо да предвидимо и спремимо се за нежељене последице наше акције“- изговори генерал.
    Генерал не предлаже одустајање, већ диже економску цену таквог подухвата. Њега интересује његов профит, и људи око њега, а мање га интересује цена гвожђурије и плаћеника који би страдали у походу, где он види себе и своју славу. Њему је усађено, што је усађено, научио оно што је и друге учио, служи „великом“ циљу, па и не мисли ушта се претвара. Он је високи службеник снага које делују из сенке и верно им служи, али је задовољан својим статусом у таквом друштву, чија се историја бележи по снагама ратника. Докле ће то трајати?
    Ако се више гвођурије и убојних средства троши, и то немилице, за покретање посрнуле привреде, повећање запослености тамо где је извор, за капитализам је то опоравак. Њих не интересује бојиште и невине жртве, њих само интересује зарада и профит, а сиротог радника интересује новац да би одржао голи живот, а што ће убојно средство, произведено његовом руком, убити тамо неког невиног, он и не мисли да о томе размишља. Зато, свака невина жртва и нанета штета, неком другом, подједнака је кривица свих у ланцу: па и сиротог радника.

  53. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак

    За међусобно повезан Запад, све што се догађа у свету, а уперено је противу њих, све се ставља на терет „Ал Каиде“, али ће будућност разоткрити ко стоји иза тих масовних, а и појединачних убистава, посебно у муслиманском свету. Када смо упознавали прошлост, па на истим просторима догађаје, није било Ал Каиде, али не случајно, па су описани догађаји слични овим сада. Дознали смо да је мало било мира на тим просторима. и увек се нека страна сила нашла тамо (Грци, Римљани, Енглези, Французи, Германи, Романи итд.). Шта су тражижили? Значи, у време када се на било ком простору налази освајачка сила, под било којим изговором, то је агресор. Он је кривац за све што се код угрожених народа догађа, па и међусобне сукобе, убиства, крађе, и све оно што припада серији човекове патологије, где су поремећени међуљудски односи. Зато, свако ко се појављује, и узима себи за право, да тужи, пресуђује и ликвидира – је злочинац, појединачан или колективан.
    Читаоче, да ја не будем исто као и сви други уврнути, па се појављујем у улози тужиоца и судије, остављам Вама да сами откривате, које унутрашње силе нагоне људе на понашање како испољавају. Прошлост нам је откривала многа зла, које су људи и њихове заједнице, чиниле једни другим, али, када је зло већ одрадило своје – али касно, када је злочин извршен.
    Сведоци смо једне, по мени, давно прихваћене појаве да се у људској врсти величају и славе особе које испољавају снагу (као код животиња), све је подређено да се одабир врши онако како то раде и човекови сродници на овој планети, али, на свој начин, заводе ред у скупини, чопору, крду исл.
    Рецимо, да једна људска организована заједница, узима себи за право да тврди, како су њена права угрожена било где на планети, па је на крају 20. века самопрокламовала „ограничен суверенитет“ и постала светски полицајац, Па под сумњивим закључцима, врши војну интервенцију и ван своје територије, а да је нико не може у томе спречити. Народ каже: зло увек рађа друго зло. Зато, што не постоји одржива правда, само онај ко је и сам предодређен да буде велика сила, узима правду у своје руке да би то спречио. Сада долазимо до фиктивног заједничког органа, са „великим“ овлашћењима, где ће се: договарати, уговарати и реализовати њихови циљеви. Потребан је „клан“ свакој тој сили, како би појачала своју светску снагу. Зато су локални ратови, мешања у унутрашње односе других, вазални и други „пријатељски“ односи, светска корупција, мито, али и претње, које малу државу, или државе, држе у подређеном положају – ту правде нема. Правда је у топузу и мачу била, сада у атомским бојевим главама, ратној техници и плаћеним убицама. Више пута сам истакао да иза овога стоје интереси главних играча, били су у прошлости, а то се очито види и у садашњости. Ако се мало шта у томе побољшава, сумњам, у будућностљудске заједнице на планети, јер ни мало није ружичаст. Мањина, која живи на грбачи већине, увек ће нам говорити о бољем сутра, и да у томе људско друштво напредује, а за већину те промене су све суморније.
    Да би ово поткрепио послужићу се најновим збивањима која се свакодневно догађају и објављују. Пошто је напред било говора о Ал Каиди, као и догађању на просторима где се доскора водио вишегодишњи рат, сада влада привидно примирје, а окупатор још увек није напустио те просторе. Он је планирао да на туђој територији створи државу по свом узору, да ли се то допада том народу или не, њих то мало интересује. Њихови велики планови, произашли из једностраног интереса, је њихов циљ
    На просторима Ирака, где се тренутно бележе бројне жртве, а кажу да је рат заустављен. Почетком године(2013.), организована је Исламска држава и Леват, група настала спајањем од Ал Каидиних филијала у Сирији и Ираку, чије савремене вође започињу „ратну“ кампању под називом „Срушити зидове“. Значи, да су напади усмерени на бројне затворе, где се у заточеништву држе сви они који су се супроставили окупатору, а није их ликвидирао током рата. Окупатор каже да су то терористи и примениће Закон који су раније донели у борфби противу „злог“ тероризма. Да ли је ту права истина и правда, нисам баш сигуран.
    Анализирајмо шта се догађа у централи силе, где је настала, која је кренула у освајање, напред поменутих простора, па ће мо открити, неку истину. Давно је обелодањено, да земље, или земља, која се у савременим условима терети као освајач и окупатор туђих простора, да у њој, по глави становника, има највише људи заточено у добро чуваним затворима и логорима. То је освајач пренео и на земље где врши свој утицај, а посебно на новоформирану вазалну „демократску“ власт, коју припрема да у име окупатора држе власт на властитим народом.
    Бројни затвори у Ираку и логори у којима су по „правди“ донете пресуде, како би окупатор зауставио отпор противу њега. Сада, када је окупатор још ту, да утврди положај свог вазала, отпор, који није никада престао, може се назвати наставак рата противу окупатора, али и њихових слугу, па нисам сигуран да се то може подредити под „тероризам“ и применити утврђене, већ виђене, методе.
    Да ли с таквим стањем можемо очекивати срећно сутра људској заједници у текућем 21. веку?

  54. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак

    Више од једне деценије како се на српској територији, после двомесечног НАТО бомбардовања, гради, кажу независно Косово. Да није америчке базе на тој територији, једне од 130 таквих у свету, рекли бих НАТО долази на ту територију због ксовских Албанаца. Неко је завирио и узнутра ту повећу НАТО базу, па на основу и других сазнања, долази се до закључка да она има стратешки карактер, због чега би се све државе, посебно оне које слове за америчке пријатеље морали замислити.
    Оперативни ценратr 525.борбено-извиђачке бригаде. Велика просторија саsa компјутерима, картама, оперативци на галеријама на четири нивоа. Као у Кејп Кенедију. Све се осматра и прати. То је Бонстил.
    Да би сте ушли у Бонстил, највећу војну базу Квора на Косову, није довољно да сте најављени, да вас чека амерички официр и да сте дошли са немачким потпуковником. Припадници приватне безбедносне компаније која врши спољно обезбеђење базе, опремљени са аутоматским пушкама, у униформама, љубазно вас замоле да изађете из аутомобила иако сте стигли у војном возилу Кфора, онда вас сместе иза бетонског зида да не можете да гледате процедуру комплетног прегледа возила и пртљага, али све то траје релативно кратко.
    Бондстил о којем су се у српској јавности последњих десетак година испредале праве бајке, јесте војни камп, који је добио име по америчком „хероју из вијетнамског рата, смештен у близини Урошевца на Косову. База је на висоравни, мањем узвишењу које доминира околином. Делом је на приватном, а делом на друштвеном земљишту. За коришћење друштвеног земљишта Квор никоме не плаћа, а приватни власницима плаћа годишњу ренту 220.000 евра, које се дели власницима.У бази је на почетку било смештена мисија од 50.000 људи, данас је на Косову око 5.000 припадника Кфора.
    Војници под командом пуковника Вудса „покривају“ источни део Косова, а њихо се реон опет дели на север, централни део и исток. Поковник Вукс је командир јединице од 1.500 војника, подофицира и официра из девет држава. Немају ни један тенк нити борбено возило пешадије, ниједан „амбрамс“ ни „бредли“, на Косову Кфор сада нема тенкове
    „То је супер“, кажем пуковнику.
    -Наравно, то показује да је безбедност боља и да нам овде не требају ни тенкови ни борбена возила. Оперативни смо 24 сата дневно и без тога
    -Ма, нисам мислио на тенкове у том контексту.
    .Него нашта сте мислили?
    -Па, пошто овде више нема тенкова, и када ви једног лепог дана одете са Косова, онда српски тенкови могу да се сјуре до Ђаковице за шест сати. Знате, никад се не зна
    -Ма хајте, то су српска посла.
    Пуковник Вудс каже да су односи са локалним српским становништвом добри и да његова јединица има редовне састанке са представницима војске Србије. Организоване су заједничке патроле дуж административне линије, а он сам је недавно био у Новом Пазару на састанку с официрима воске Србије. Тада је посетио и један манастир и, како каже, импресиониран је српском послушношћу и културом.
    -Је ли неко од официра војске србије био у Бондстилу
    -Не знам за ранији период, ја сам овде тек 45 дана.
    -Па позовите их…
    Воде ме у оперативни центар 525. америчке борбено–извиђачке јединице, познате и као “Муњевита“. Муња је симбол способности јединице за комуникацију и елекронско ратовање, а шаховско поље је знак будности дању и ноћу. Бригада је јединствена комбинација војнообавештајне службе, коњице, односно хеликоптера, и могућност извиђања на даљину, а вуче своје порекло из три јединице из Другог светског рата: 525. тима за испитивање, односно обавештајне групе, контраобавештајног оделења 218. корпуса и 38. коњичког ескадрона. У вијетнамском рату погинуло је 60 припадника 525, војнообавешајне групе 525. бригаде. Оперативне снаге бригаде прикупљају и првокласне информације, раде обавештајне анализе и надзор на даљину. Имају велико искуство из свих ратова и интервенција у последњих 50 година, посебно из Ирака и Авганисатана…
    Нису ми дозволили да изнутра сликам оперативни центар 525. бобено-извиђачек бригаде у Бондстилу. Велика просторија са компјутерима, картама, шемама, оперативци су смештени на галеријама на четвртом нивоу. као у Кејп Кенедију, клима уређају, пригушена светла. Све се осматра и прати, можда и како и они срби тамо на северу Косова сда окрећу јагањце и тамане хладнопиво? Само један телефон на столу у подножју галерије… Део приче војног аналитичара Мирослава Лазањског, под насловом: „Бондстил, једина успешна фирма“.

  55. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ – наставак

    Да би разумели оно што се дешава почетком 21. века, морали би се вратити у време: ко је и када, покренуо процес, који се спроводи. Само онај који упозна прошлост способан је да разоткрије оно што се догађа, а и зато, да би дао било какав, па и проближан одговор. Давно постављени циљеви, уз мрежу добро умрежених институција, систематски врше њихово спровођење. Идеја о стварању „светске владе“, стара преко 150 година, интересно је повезала ондашње националне елите, и окупила их ради осмишљавања потпуног тоталитарног, апсолутно контролисаног „новог“ друштва – само што није ново, него је већину својих идеја преузело од Клуба сотонског култа. Основни њихов циљ је стварање „светске владе“, коју је један њен покојни члан, Х.Г Велс, прилично добро описао.
    Ова Велсова књига је масовни позив на стварање „светске владе“. Укратко, намера и сврха је да доведе до тога да људи то прихвате. Поред осталог:
    • Систем ће бити утемељен на државној помоћи. Они који буду послушни и подложни светско јвлади биваће награђени средствима за живот. Они који се буду бунили једноставно ће бити изгладњени до смрти или проглашени злочинцима, после чега ће постати мете било кога ко жели да их убије.
    • Свака особа ће бити потпуно индоктринирана, тако да верује да је биће које припада светској влди, са индетификационим бројем који ће бити јасно назначенна самој особи која би била тако доступна, а та информација ће се налазити у главној бази података НАТО-вог компјутерског система у Бриселу, у Белгији, из кога ће свака агенција светске владе моћи да сваког тренутка добије податке. Главне меморије ЦИА-е, ФИБ-а, државних и локалних полицијских агенција, ИРС-а, ПЕМА-а и социјалног осигурања ће бити знатно повећане и чиниће базу личних података свих особа…
    Наредни податак, са оним што је раније Лазањски изнео, потврђује да се управо све то и догађа.
    Игре око Косова и Метохије су давно у плановима „светске владе“, па све што се догоди на Балкану је део тог пакленог плана. Односи на овим просторима осликавају ово што је Велс у својој књизи зацртао. Садашњи (јули 2013.) командант НАТО снага на Косову (који игра улогу Кфора- снага УН) је немачки генерал, који нам открива све остало. То је млађи човек, чија каријера почиње у времену хладног рата, веома је блистава. Генрал мајор Волкер Халбауер је у времену јануар 2003. до септембра 2004. био на дужности начелника Штаба, сада, запамтите добро, 10. околопне дивизије Бундесвера, а та је дивизија у Другом светском рату била је најбоља Ромелова панцир дивизија у Африци. То потврђује континуитет и наставак традиција Хитлеровог ратовања. Немци то негују и чувају, а сви други, посебно који су у том рату ратовали противу њих, морају заборавити све из тог рата. Не смеју величати борце, јединице, народне хероје, све то мора да буде потиснуто и заборављено, У Србији се све то поклапа: и ко су сарадници „светске владе“ и, богато награђени. Које су невладине организације, такође награђене и умрежене, да сваког тренутка полажу рачуна „светској влади“.
    Лазањски је описао личност овог немачког генерала, па ко је имао прилике да лично упозна, не из филмова, Хитлеровог ратног официра, овај генерал их дословно наследи, само му униформа мења спољашни изглед, изнутра је све исто. Ако хоћете поближе да упознате ту личност, можете то наћи објављено у дневнику „Политика“ од 28.јула 2013. године.
    Афера глобалног надзора елетронског саобраћаја, познта по имену америчког шпијунског софтвера „Призма“, изузетно је узнемирила немачког Председника Јоахима Гаука. Јавно тужилашто у Бечу покренуло је предистрагу противу министра одбране због прислушкивања по Србији, а по налогу САД. „Надлежна шефица ресора у јавном тужилаштву Беча Дагмар Албекер потврдила је на конференцији за штампу да је покренута предистрага после које ће бити одлучено да ли ће бити покренута и званична истрага“ – објави Милош Казимировић у „Политици“
    У исто време пратимо хајку коју воде САД противу Едварда Споудена, техничара из редова ЦИА, који је обелоданио једну од највише чуваних тајни САД, а тиче се шпијунирања свакога, па и блиског пријатеља, које ова агенција врши у корист „светске владе“, што баца сенку и потврђује мрачне планове, уперене противу остатка света. На ово се надовезују игре коју води дипломатија Русије, а односи се на Споудена.
    На крају, све ове мутне радње и планови ужег дела елите, која је узела за право да диктира своје планове, а довела је свет до велике кризе, која захвати онај део света под утицајем „светске владе“, тако да се стварају унутрашњи отпори у водећим државним заједницама, које покрећу судске процесе противу појединаца, група и институција, који су им нанели, или наносе, штету.
    Далеко смо од времена када ће се свет ослободити те немани, која јој је нанела велико зло, јер су дубоки корени и снага је у рукама моћника, а они су део тог зла и веома окрутни.

  56. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ:

    Како се из дана у дан, у светским односима и понашању, догађају чудне ствари, када то повежемо са изнетим у Весловој књизи, а „светска влада“ то натура, пратимо шта је римски Папа Фрањо изјавио: „Ко сам ја да судим геј људима“. Такве се речи до сада нису могле чути од верског поглавара, али се сада чују. А Велс је у својим препорукама у вези тога зацртао:
    • Слободан секс ће бити законска обавеза.
    Та „законска обавеза“, како видимо, намета се, па и оно што је досада било људска срамота, и што се крило од очију јавности, постаде „нормално“. Ту појаву сретамо и код животиња, само не у облику како то људска врста обавља. Бик ће заскочити бика, што се догађа и да ће крава заскочити на краву, али ту нема секса, Код људи је то другачије.
    „Папа је бранио геј људе од дискриминације током своје прве конференције за штампу одкако је у марту изабран за понтифија, али се такође позвао на универзални катахизис Католичке цркве, који каже да хомосексуална оријентација није грех, али хомосексуални чин јесте“. А у својој изјави: „Уколико је особа геј и тражи Бога и његову добру вољу, ко сам ја да му судим“.
    Ако се римаска Католичка црква и њен поглавар мире и прилагођавају, мора да себе виде као религију „светске владе“, јер је Велс о томе зацртао:
    • Биће дозвољена само једна религија, и то у виду Цркве светске владе, која, као што ће мо видети, постоји још од 1920, године. Сотонизам, Луциферизам и вештичарство ће да буду признати као легални школски предмети светске владе, без приватних и црквених школа. Све хришћанске цркве су већ поткопане и хришћанство ће као религија под светском владом постати само као историјска чињеница.
    Па у вези тога да наведемо податке који су објављени:
    „Катехизис Католичке цркве то веома добро објашњава:Он каже да они због тога (своје оријентације) не треба да буду маргинализовани већ да морају да буду интегрисани у друштво“, рекао је папа говорећи на италијанском.
    „Проблем није имати у оријентацију. Морамо да будемо браћа. Проблем је је лобирање те оријентације, лобирање похлепних људи, политички лобији, масонски лобији, толико тих лобија. То је најгори проблем“: Папа је ово рекао одговарајући на питања о „геј лобију“ у ватикану.
    „Много тога је написано о геј лобију. Ја још нисам срео никога у Ватикану са личном картом која каже да је геј“, нашалио се он.
    У исто време појавиле су се и друге вести које до некле можемо подвести под овај проблем. У Грчкој, на Атосу полиција и судски извршитељи, који су покушали да развале врата манастира где су се забарикадирали монаси такозваног „старог братсва“, који се већ пола века супростављају Васељенском патријарху Вартоломеју због настојања да побољша односе православне цркве са Ватиканом.
    Патријарх српски Иринеј изјавио је на крају своје посете Русији да Србија не бежи од Европе, али да не може да уђе „у такву Европу“, под условом који јој се намећу. „Тамо је, као што је рекао Фридрик Ниче, Бог умро“, поручио је патријарх СПЦ. Било је ту доста озбиљних изјава, које имају доста везе са оним што се догађа, управо, у Европи и САД, а везано је и за процесе које спроводи „светска влада“ подучена из књиге њеног идеолога, покојног, Велса.
    Сличне појаве сретамо у времену нестајања Римског царства. Изопаченост је захватила олигархију која је годинама држала власт у Риму. Настало је тада време изопачених појава и понашања људи тог времена. Све је било слично као код свих крволочних животиња. Мач, бодеж, отров, свилен гајтан, омча, секира и пањ у рукама ондашњег „крвника“, били су оруђа за међусобне обрачуне до уништавања. Тај, мрачни средњи век, као по неписаном закону, јавља се у садашњем времену нагоиланих противречности људког друштва,. а иза тога настаће, веопма неизвесне, промене, јер њих не ствара ум човека, већ моћ.
    Шта плаши савременог човека који је постао немоћан да промени стање. Оно што је Велс зацртао у својој књизи, а то се остварује на ужас човека који би хтео да буде слободан, а није. Велс је у вези с тим зацртао:
    • Увешће се стање у коме неће постојати никакве слободе поједннца нити икакви концепт слободе. Неће бити ствари као што су републиканизам, суверенитет, нити право које припада народу. Национални понос и расни идентитет ће бити уништени, а они који само спомену своје расно порекло биће подвргнути најоштријим казнама у периоду транзиције.
    Сведоци смо, да се у овом периоду, дуготрајне транзиције, све ово спроводи. н у времену непосредно пред срамно бомбардовање СРЈ, Олбратова је обелоданила појам ограниченог суверенитета, а то води и потпуном укидању суверенитета као појама, да би се Велсов мрачни план спровео. Из овога се да закључити, да особе захваћене процесом стварања „светске владе“ Велсова књига им је главно васпитно средство – па Патријарх српски Иринеј справом констатује „Духовно стање Европе је јадно“!!!

  57. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ

    И у ваздуху се осећа да се човечанство налази на великој прекретници. Као да се завршио један, а почео Нови период људског развоја. Долази време сукоба новог и старог. Тога је било и раније, само када је време протицало и мерило се пешчаником. Ново је вишеструко убрзало протицање времена, па и мерни иструменти су се променили. Стално ме подсећа оно изговорено из уста Патријарха српског Иринеја, ако то искажемо и другачије: „Духовно стање људског друштва је јадно“. онда су, нас савременике, ставили у веома велику дилему. Та дилема нас нагони да се свака јединка, мора борити за свој опстанак и опстанак сопственог наслеђа. Ако погреши и крене да се удружеје са онима који му угрожавају живот и животе његовог наследства, онда је сам себе осудио на нестанак.
    Ако предње повежемо са оним што је довело да Иринеј изусти оно, да је духовно стање Европе јадно, то ни мало није случајно.Да се поново вратимо на део Велсове књиге, где он каже:
    *Брак ће постати законом забрањен и нећше бити породичног живота какав познајемо данас.
    *Деца ће у раном периоду узраста бивати одузета родитељима те ће их одгајати установе као државно власништво. Такав један оглед је спровео Ерих Хонекер у Источној Немачкој. Деца су одузимана родитељима за које је држава сматрала да су неподобни грађани.
    *Жене ће постати деградиране непрестаним деловањем поретка „за ослобађање жена“.
    Када садашњицу упоредимо са предњим плановима којег су прихватиле присталице “светске владе“, онда долазимо до закључка, да и поред озбиљног отпора, процес, којег су наметнуле те присталице, остварује се. Брак, којег су нам преци поштовали, далеко је данас од тога. Преци су нам живели у већим заједницама, с више породица у заједници, данас, као да је то нечија рука променила, свако би хтео бити „слободан“. Па због те „слободе“, брачна заједница „превише“ доби „слободу“, да је постала кратковечна. Зар нам се то не чини у овом времену, када се многи „скоројевићи“ шепуре на телевизији, истичући бројне брачне разлазе и бројне промене партнера па је то постало нека „величина“, којом се неки поносе, а не виде у томе да се догађа процес, који је у својој пакленој књизи зацртао Велс. Шта нам то говори???
    Најдаље се отишло у процесу узгоја деце и подмлатка. Породица као да нема утицаја на свој пород у погледу њихове припреме за живот. Већина породица у Србији, где је животни стандар мањи од многих развијених држава, не могу држати кућну послугу, како су, и како то упражњавају породице на Западу. Тако је породица, у којој су оба родитеља запослена, после шест месеци када се дете роди, оно се препушта васпитачима у јаслицама, као колективном органу за узгој деце. Сада се малом детету појављује више лица од којих оно црпи своја детиња запажања. Када се стекну услови, таква деца се препуштају обдаништву, где се појављује више васпитача, а када пође у школу, а у исто време користи се и обданиште, сами просудите, ко врши, и колико снажан утицај на то дете, тако смо суочени са сазнањем да су деца, у раном периоду, одузета родитељима. У садашње време сретамо младеж која више не личи и, не понаша се онако како се понашала ранија генерација младих. Ондашње су генерације своја животна и радна искуства, већим делом, стицла у породици, а у време пунолетства имали су велики избор друштвене делатности и тако сазревали, да би се оспособили за живот. Те институције нису матријално много оптеретиле породицу и појдинца. Садашње стање је далеко другачије. Институције су једносмерне, комерцијалне, тако да су многе породице немоћне да то плаћају за своју децу. Најчешће се већи део младих препушта улици и тамо се стиче васпитање…
    Што се тиче положаја жене, по неко се у својој теорији огласи како садашње друштво клизи у матријархат и, да је дошло време у коме ће жена преузети главну улогу да ће се на њу води породица. Међутим се осећа деловање поретка „за ослобађање жена“ као да се догађа супротно, па је све више жена у друштву деградирана, како је то Велс у својој књизи предвидео. Тај процес се покушава зауставити разноразним установама као што је „сигурна кућа“, законом запрећене казне и слично.
    На крају и да се запитамо за оно што је српски Патријарх Иринеј изјавио: „Духовно стање Европе је јадно“, није ни мало случајно. Све добро, али и све ружно, што се догађа у Европи несметано запљускује Србију и све друге на Балкану. Посебно се то догађа у времену када се из једног центра регулише поредак на поменутом простору и то под будним оком владајуће елите Централних сила Европе. Како се балканским државицама не допадају многа духовна решења у ЕУ, која нам се сада силом намећу, нормално је да се чува духовна култура, сваког народа, и неће им се то допасти. Збо тога, ако се има и мало памети, Европска унија, па ни једна њена католичка или било која религија, престаће да се мешају у Духовни живот православних хришћана. А тога је у прошлости било на овим просторима превише, што се у овом периоду понавља. Лажно мирење никада није никога помирило. Тај део Духовног живота, било ког народа, данас мора се узајамно поштовати. А у садашњем времену нам се догађа супротно, због чега на овим просторима нема ни мира.

  58. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ

    Само заједнички интереси, датог времена, удружују и повезују јединеке, њихове заједнице крда и чопоре. Ако се интереси поремете настаје процес искључивости до сукова и ратова. На основу тога и А. Велс је у својој њизи записао:
    • Економски систем ће бити тако уређен да ће владајући олигархијски слој дозвољавати само онолио производње и услуга колико буде потребно (спречити хиперпродуцију – аутор), за пуко функционисање масовних робовских логора. Сво богатсво наћи ће се у рикама елите – чланова Комитета 300. Свака особа ће да буде индоктринирана како би разумела да њен опстанак потпуно зависиси од државе. Светом ће се управљати на темељу „извршних одлука“ Комитета 300, који ће одмах по доношењу имати снагу закона. Борис Јелцињ примењује одредбе Комитета 300 да би, као оглед, Русији наметнуо вољу Комитета 300. Постојаће казнени судови , а не судови правде.
    На основу овако срочене и усвојене одлуке даљи процес се врши у правцу одабира „елите“ која ће користи благодети предложеног система, отуда је грчевита и често крвава борба за положај „елите моћних“. Та „елита“ не бира средства да оствари свој престиж и да се наметне. За то постоје институције, које се често баве лажним и инконструисаним подацима, као што су добро плаћене агенције, издавачке куће, новинарски кланови, улица итд. који су намењени стварању јавног мњења и утицај на полуобавештене, како би се остварио циљ.
    Већ дуже времена живимо у „савременом друштву“, где смо свакодневно кљукани бројним подацима о популарности појединих „истакнутих личности“: најчешће политичара, новобогаташа, мафијаша, убица и лопова. Све то нам преносе мас-медији стварајући вештачку слику која треба да утиче на људе чији се мозак испира, одвалчећи их од сопствених проблема да би се бавили личностима „елите“.
    Док се ово пише предамном је „Политика“, која на ударној страни објављује: „Упркос аферама, Меркелова бележи рекордну популарност. Немачка канцеларка и њена странка достигли су рекордни ниво подршке међу бирачима – 42%“. У дужем чланку се, уз „утврђене“ проценте дају оцене, да би се Меркелова величала, јер се припремају избори. Онај који се упушта да објави овакве „сигурне“ податке, стварајући јавно мњење, очекује награду, ако већ унапред није за то награђен. Зато је новинарска професија „великих стваралаца“ привлачнија од било које производне професије. Продаје се све: истина, полуистина, посебно исконструисана лаж, која је на цени. Зато савремено људско друштво живи неким виртуелним животом, запљуснуто лажним сјајем, од кога махери убирају плодове туђег рада, да би живели у изобиљу, користећи све што замисле, а они су мањина у односу на оне који им стварају те услове верујућо у њихове лажи. Та већина су робови рада, који се продају, а многи су присиљени и просе остатке мрвица. Тако се догађа да се несметано остварују Велсови паклени планови.
    Код Енглеза, као да још живе у Средњем веку. Још увек су заокупљени проблемом како купити место у Дому лордова. Међу новим племићима су милијардери, власници ноћних клубова, ТВ станица Горњи дом парламента, последњим додавање нових чланова, нарастао је толико да се скоро њиме не може управљати. Међу новим члановима Дома лордова највише је богатих људи који су донатори највећих политичких странака. Са 30 нових чланова овај Дом је нарастао на 785 чланова и највећи је скупштинском састав у свету. Настало је утркивање разних издвојених владајућих структура у настојању да имају и свог представника у овом Дому. Тако изгледа британска демократија овог времена.
    Ако се то догађа у времену стварања односа међу чланицама ЕУ, и код водећих њених чланица задржавају окоштали односи, није искључено да ће се тако нешто догодити и код мање развијених чланица ове заједнице. Не заборавимо да ће окоштале гарнитуре великих, који успевају да задрже своје вековима утврђене односе, које прошлост није, или је споро мења. Ни мало није случај да се на просторима бивших монархија, покрећу и стварају услови оживљавања прошлости, за коју смо мислили да су за нама. Због тога, потпомогнути из значајних моћних средина, где су се такви односи задржали, долазе планови и процеси враћања на старе односе. То је потребно да се у новом устројству односа у свету, обезбеди задржавање стечених права, која мањини обезбеђује апсолутну власт и, право да одлучују о животу и смрти, већине, као у мрачном средњем веку.

  59. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ

    Колико је свет не усавршен свакодневно се открива. Одјеном из угла „владајуће елите“ долази претња: да је већи злочн, открити злочин, којег држава врши. Како свака забрана, запрећена великим казнама, ствара код људи жељу да баш то ураде. Обично се иза великих тајни, које се чувају, као строго чуване тајне, они који су прави ивор тих тајни се одлучују, само из њима знаног разлога, да то открију. Као што видимо, они се преко ноћи појављују на светској сцени, о њима планета расправља. То је магнет, који те људе покреће да то ураде, знајући и то, да су подаци које они изнесу пред јавност, прсудни за даљи ток развоја и односа међу великим државама.
    За постојање великих тајни и њихово откривање познато је свакој цивилизацији из прошлости. Познато је и то каква су признања и какву славу доживљавали они који су откривали тајне својих непријатеља. Па само то, знатно утиче, да се познаваоци чуваних тајни одлуче на њено откривање.
    Да је то веома озбиљно и да узрокује великим променама на плану сарадње дугогодишњих савезника у креирању садашњих међународних односа, па се догађају и промене. Немачка је поништила договор шпијунирања са САД и Британијом који датира из доба Хладног рата, који је омогућавао америчким и британским трупама праћење комуникације у Немачкој у циљу сопствене заштите. Тај потез је уследио након афере Американца Едварда Сноудена када је обелоданио да су САД путем интернета шпијунирале цео свет, укључујући и службене рачунаре у Европској унији.
    А штампа у Србији на велико доноси и обелодањује „стање“ на овом простору. Еуфорија и нова сатанизација Србије, коју покрећу разноразна гласила, која су у читавом претходном периоду, спроводила нечију идеју: „што горе то боље“, када је на самом почетку века извшен велики „маневар“, да би променили читав систем у Србији. Сада, када то није дало одржив резултат, поново се примењује исти сценарио, да би се Србија „усрећила“..И тако од сатанизације до сатанизације Србије.
    „Један таброид је,наиме, више месеци на готово свакој насловној страни објављивао портрет опозиционог политичара као потерницу, оптужујући га за милијонске мућке и страховладу коју је увео у сопственој странци. Дотични лидер није био поштеђен ни шокатних детаља из личног живота. Међутим, таргетирани лидер одједном је нестао с нишана дпотичног таброида, а главни и одговорни уредник „Информера“ Драган Ј. Вучићевић објавио је како је мировни сппоразум између лидера и власника новина склопљен у „скупом хотелу у Бечу“. И, цена откупа грехова је износила 250.000 евра, колико је, наводно, политичар платио власнику тих жутих новина“ – објави „Политика“.
    У Србији се политика не води на седницама, већ преко добро плаћених таблоида, како смо већ рекли, чија је маштовитост изад сваке полиотике – способност сплеткарења, све док се нешто не „открије“, ако се открије. Значи, „да су таблоиди најаче оружје у борби противу корупције, криминала и бројних лоповлука“- каже уредник „Курира“. Али, да ли је баш тако, да ли је увек исправно и, да ли је све по важећим законима, ту нисмо баш сигурни.
    На ову тему било је доста написа за и против, али, као да је права истина: „Да српска политичка сцена понекад изгледа као рат у којем се не очекују заробљеници, већ само асанација бојишта, показује и чињеница да само највећи познаваоци јавне тајне Србије, на насловницама таблоида могу да препознају и злоупотребу појединих дама“ – објављено као поднаслов „Политике“.

    ***
    Као по неком сценарију и неписаном закону, а скоро све људске заједнице, које су се нашле под ударом кризе имају исте проблеме: пад производње, повећан проценат незапосленог становништва, глад, лутање многих од мста до места трагајући за било каквим радним местом – које многи назваше безнађе. Ту и тамо постоје неки планови који се никада нису довели до остварења, а то дуже траје.
    Владајуће гарнитуре се надмудрују, а „светска влада“ тихо, скоро без наметања, јер то процес, који не настаје сам од себе, већ га намећу одређене снаге. Ево како је то у својој књизи Велс предвидео:
    • Ни један град неће смети да има више од унапред утврђеног броја становника, као што је описао Калерги. Преко потребни радници ће бити пресељени у друге градове ако онај у коме живе постане пренасељен. Други, небитни радници ће бити насумице бирани и слати у недовољно насељене градове због попуњавања „квота“.
    • Најмање 4 милијарде „бескорисних изелица“ ће бити елеминисано са лица земље до 2050. године ограниченим ратовима, организованим епидемијама смртоносних брзо преносивих болести и изгладњавањем. Енергија, храна и вода за неелиту ће бити одржавана на нивоу преживљавања., почевши са белим народима Западне Европе и Северне Америке, после чега ће се прећи на друге расе. Број становника Канаде, Западне Европе и Сједињених Америчких Држава ће да буде десеткован брже него на другим континентима, а тај процес ће трајати све док се укупан број становника земље не сведе на једну милијарду, бројку коју је лако контролисати. Највише ће бити Кинеза и Јапанаца, 500 милијона, зато што ти народи већ вековима живе у режимима који захтевају висок ниво дисциплине, па су навикли на послушност без питања.
    • Свремена на време ствараће се несташица воде, хране и лекова, како би се масе подсетиле да су за голо преживљавање зависне од Комитета 300.
    Како је „светска влада“ преузела на себе спровођење овог плана, не можемо бити равнодушни према овом процесу, посебно што је сам процес намењен да одређена елита моћних врши селекцију и одабир ко ће живети добро, а ко ће, унапред, бити осуђен на изумирање. Већ се то сада осећа. Па и време Другог светског рата показује спровођење тог пакленог плана и наставило се стим и после њега.
    Серија локалних ратова у којима су укључене државе које користе и спроводе тај план, може се рећи завера која је већ виђена. Сваку другу државу која је нападнута, на разноразне начине, од оружаних снага „светске владе“ и рат изгубила, у њима се настављају борбе до истребљења, унапред испланиране од агресора. Гонтролу и надгледање свега врше снаге „светске владе“ из више стотина својих упоришта размештених по свим меридијанима.
    Србија, а и друге земље су већ биле, а биће и у будуће, захваћене еподемијама смртоносних болести (или је то део пропаганде), како би се повећао утрошак лекова одабраних произвођача, често недовољне здравстеве исправности.
    Разбијањем СФРЈ, подршка од Централних сила Европе да се поједине племенске државице подрже у томе и да на брзину буду признате у УН, а посебно њихово везивање за поједине чланице ЕУ, која, као награду, их учлањује у ту асоцијацију, помажући им на све могуће начине да им се оперу злочини у протеклом грађанском рату, а у исто време се Србији заводе драконске санкције, блокира се као држава, бомбардује се два месеце и настављају притисци, а српска војна и политичка елита из тог рата се затвара у Хашки казамат, дуготрајно се држе у затвору, чекајући време суђења. Многи су у њему преминули, под чудним околностима, а и они који су из њега изашли, али ретки, држе се на оку, док је већина осуђена дугогодишњом робијом, а да им се права кривица није ни морала доказивати. То су иструменти „светске владе“ која утерује страх и нагони на послушност свакога. Како ће се звати тај период и, све то што се догодило, или ће се догодити, када нека будућност буде то анализирала. За сада само знамо да „људска правда не постоји“, нити ће постојати у некој ближој будућности, јер ту „правду“ прописује сила, која је често и сама не поштује.
    Сведоци смо збивања која се догађају задњих четврт века, па чланице под контролом „светске владе“, или боље рећи та „светска влада“ нема оне проблеме које је другима натурила. Србија је једина држава у Европи у коју су, силом прилика, нашли уточиште, углавном, Срби са територија етничког чишћења, по плану и под контролом „светске владе“. Да би се прави злочинац заштитио Србија је од свих тих злих заједница проглашена кривцем за сва етничка чишћења, па се противу ње дуго води сраман пропагадни рат, срби се сатанизују и њима се преписују злодела које су други урадили. Колико је већи притисак који се врши на Србију и, колико званична владајућа клика, у тим државама, спроводи тај паклени план, нађу се међу њима умни људи који им узврћају, бранећи истину. Пишу се књиге, снимају се филмови, све је снажнија контра пропаганда у којој се Срби бране и износе чињенице које оптужују наредбодавце и извршитеље тих прљавих радњи противу Срба и Србије. Зло семе мржње између јако блиских народа (Јужни Словени), долази из кухиње „светске владе“, која настоји да завадом, као у прошлости, може те проеторе држати под својом контроло.
    Зато садашње стање светске кризе, а у Србији се она јавља на квадрат и, има разарајуће дејство и теже је него у било ком периоду њене историје. Несрби који су становници и живе у Србији, за своје добро, морају се наћи на страни оних снага које настоје да Србију стабилизују, изврше промене, покрену процес запошљавања, да би се Србија економски што више осамосталила и да не буде зависна од милостиње „светске владе“.
    Србија ће знати да препозна реформатора и, нећ подлећи пропаганди коју врше гласила под конролом. Јавиће се више бораца за те прогресивне промене, Неки су у прошлости само вербално најављивали своје намере, али никада их нису довели до краја. Има оних који ће се цело време ослањати на другога и уз његову подршку покушати да спроводе промене, а које треба да задовоље ментора. Мали је број бораца који су се у континуитету борили да зауставе негативне процесе, а сада су на челу бораца за просперитет Србије. Провереном треба дати подршку, а никако оним који су само себе видели у овим променама. За обичног чове, који није власник средства за производњу, веома је важно да се реформе које се спроводе у исто време хумане и правичне за сваког. Опрезност је важна. Ово време је оптерећено прљвим радњама које се примењују противу појединаца, кога улица одлучи да уклони уз помоћ добро плаћених таблоида и прљаве штампе.

  60. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУДа не будем судија, али примери из

    прошлости нам говоре, како су се правиле, а и сада праве фаталне грешке, које су на исходу, увек наносиле крупне негативне последице по српски народ. У периоду турске владавине овим ширим просторима, остало нам је записано да су Срби, посебно са југа Србије, имали честе Сеобе народа. Те сеобе, којих је било више, догађају се из разноразних разлога, кретање принудне или самовољне селидбе, увек је мењало стање на просторима где су се пресељени задржали.
    У 18. веку извршено је велико пресељавање народа са простора где су Срби били већински народ. Појединачно, неке задруге су се селиле присилно, док већина се сели без присиле. У то време Турци су дозволили насељавање већих простора које су држали под окупацијом. Када је дошло до пораста градског становништва, а у исто време до пражњења руралног простора, то је и перијод када долази до знатног раслојавања и поделе на имућне, који су експлоатисали онај већински сиромашни свет. Да не говоримо о ономе шта се догађало на просторима које су посели Срби у ранијим сеобама у време када су Западне силе формирале од срба Војну крајину. У то време са тих простора, привучени понудом Запада и Америје, долази до велике миграције становништва, када ове просторе напуштају зрели људи, бежећи од немаштине и старих обавеза, које су преузели од предака.
    У ужој Србији, досељеници поседају испражњене просторе, организују се: крче шуме заснивају производњу за себе, а вишкове нуде градовима. Поједине, бројне задруге су поселе и највеће просторе, јер су располагале радном снагом. Наталитет овог становништва био је веома висок, јер их је на то нагонила потреба за сопственом радном снагом. Цвета трговина, а у исто време и извоз преко Саве, посебно свиња, а тај промет није могла контролисати градска власт, јер су се на руралном простору појавили веома моћни људи, који врше власт, са ослонцем на ондашњу турску власт у градовима и утврђенима распоређеним и поседнутим турском војском. Ти моћни људи су обезбеђивали оно што су Турци од њих очекивали, а што је србима било наметнуто од раније.
    Простор који је запоседнут имао је већи или пресудни утицај, јер се тамо одвијао процес производње и услуга високог квалитета, за оно време. То се задржава све до краја Другог светског рата, а нешто и после тога. Бројно становништво руралног простора одиграло је пресудну улогу у процесу отпора окупаторима и коначном ослобођењу земље. Ти простори су дали већину бораца за слободу, а и поднели највеће жртве, у односу на насељена места и градове, који су имали сасвим другачији живот у периоду окупације од живота људи са руралних простора. Они, поред тога што су попуњавали разноразне наоружане група, хранили су их и обезбеђивали смештај за цело ратно време.
    Доста дуг период, од обнове земље до периода индустрализације, рурални простор је имао значајну улогу. Стог простора се попуњавају радна места у привреди, као и нарастајућа потреба за кадровима вам привреде, тако да су се млади људи са села убрзано школовали и преузимали значајну улогу развоју земље. Тај период је у исто време и период социјаних подела и нарастање градске бирократије Градови и људи који су преузимали управљање ни мало нису били наклоњени развоју руралног простора. Ту и тамо само у периоду избора, много се шта нудило, али се стање није мењало. Поново велика миграција становништва и то највећа тамо где су најплодније земље Поморавље, Војводина, Посавина, Градови нагло нарастају, а рурални се простор празни, а тај процес нико не зауставља. И не покушава, све док Србија није дошла у стање сталне зависности већих економија. Појављују се сада у градовима људи који су, после велике друштвене промене на самом почетку 21. века, приграбили друштвене вредности из претходног периода, постали моћни и наметају решења која само њима одговара. Занемарује се сада празан рурални простор, на коме је производња тотално стала, без могућности њеног покретања.
    Оно што се чини, посебно вербалним позивима без масовног оживљавања сопствене производње на руралном простору, не даје и неће моћи дати опипљивије резултате, ако се не схвати да тамо треба применити исти процес као онај из 18. века – рурални простор попунити становништвом које је осуђено на прежиљавање, остало, или не може наћи овде посао, да се врати на дедовину како би преживело. Одлазак вам земље је несигуран, јер ни тамо не цветају руже. Најамни радник ће дуго бити присиљен да стално тражи посао, јер ни једно радно место неће бити сигурно у времену хиперпродукције роба које неће имати купца. Светско тржиште је презасићено робом великих произвођача који су светски монополисти. Та међусобна борба у садашњем времену за тржиште је и највећи проблем савременог света. Ако се продужи са садашњим сукобима иза којег је главни интерес тржиште, није искључено да не дође и до великих светских ломова, као што је тога било и у прошлости. Заједница која сачува сопствено становништво од глади, која већ запрети, може рачунати да ће будућу катаклизму људске заједнице лакше савладати и опстати.
    Зато нам поруке и планови многих, који се силом намећу, морају бити познати, како би се умни човек могао организовано супроставити свему ономе што је негативно и што му прети.

  61. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ

    Да не будем судија, али примери из прошлости нам говоре, како су се правиле, а и сада праве фаталне грешке, које су на исходу, увек наносиле крупне негативне последице по српски народ. У периоду турске владавине овим ширим просторима, остало нам је записано да су Срби, посебно са југа Србије, имали честе Сеобе народа. Те сеобе, којих је било више, догађају се из разноразних разлога, кретање принудне или самовољне селидбе, увек је мењало стање на просторима где су се пресељени задржали.
    У 18. веку извршено је велико пресељавање народа са простора где су Срби били већински народ. Појединачно, неке задруге су се селиле присилно, док већина се сели без присиле. У то време Турци су дозволили насељавање већих простора које су држали под окупацијом. Када је дошло до пораста градског становништва, а у исто време до пражњења руралног простора, то је и перијод када долази до знатног раслојавања и поделе на имућне, који су експлоатисали онај већински сиромашни свет. Да не говоримо о ономе шта се догађало на просторима које су посели Срби у ранијим сеобама у време када су Западне силе формирале од срба Војну крајину. У то време са тих простора, привучени понудом Запада и Америје, долази до велике миграције становништва, када ове просторе напуштају зрели људи, бежећи од немаштине и старих обавеза, које су преузели од предака.
    У ужој Србији, досељеници поседају испражњене просторе, организују се: крче шуме заснивају производњу за себе, а вишкове нуде градовима. Поједине, бројне задруге су поселе и највеће просторе, јер су располагале радном снагом. Наталитет овог становништва био је веома висок, јер их је на то нагонила потреба за сопственом радном снагом. Цвета трговина, а у исто време и извоз преко Саве, посебно свиња, а тај промет није могла контролисати градска власт, јер су се на руралном простору појавили веома моћни људи, који врше власт, са ослонцем на ондашњу турску власт у градовима и утврђенима распоређеним и поседнутим турском војском. Ти моћни људи су обезбеђивали оно што су Турци од њих очекивали, а што је србима било наметнуто од раније.
    Простор који је запоседнут имао је већи или пресудни утицај, јер се тамо одвијао процес производње и услуга високог квалитета, за оно време. То се задржава све до краја Другог светског рата, а нешто и после тога. Бројно становништво руралног простора одиграло је пресудну улогу у процесу отпора окупаторима и коначном ослобођењу земље. Ти простори су дали већину бораца за слободу, а и поднели највеће жртве, у односу на насељена места и градове, који су имали сасвим другачији живот у периоду окупације од живота људи са руралних простора. Они, поред тога што су попуњавали разноразне наоружане група, хранили су их и обезбеђивали смештај за цело ратно време.
    Доста дуг период, од обнове земље до периода индустрализације, рурални простор је имао значајну улогу. Стог простора се попуњавају радна места у привреди, као и нарастајућа потреба за кадровима вам привреде, тако да су се млади људи са села убрзано школовали и преузимали значајну улогу развоју земље. Тај период је у исто време и период социјаних подела и нарастање градске бирократије Градови и људи који су преузимали управљање ни мало нису били наклоњени развоју руралног простора. Ту и тамо само у периоду избора, много се шта нудило, али се стање није мењало. Поново велика миграција становништва и то највећа тамо где су најплодније земље Поморавље, Војводина, Посавина, Градови нагло нарастају, а рурални се простор празни, а тај процес нико не зауставља. И не покушава, све док Србија није дошла у стање сталне зависности већих економија. Појављују се сада у градовима људи који су, после велике друштвене промене на самом почетку 21. века, приграбили друштвене вредности из претходног периода, постали моћни и наметају решења која само њима одговара. Занемарује се сада празан рурални простор, на коме је производња тотално стала, без могућности њеног покретања.
    Оно што се чини, посебно вербалним позивима без масовног оживљавања сопствене производње на руралном простору, не даје и неће моћи дати опипљивије резултате, ако се не схвати да тамо треба применити исти процес као онај из 18. века – рурални простор попунити становништвом које је осуђено на прежиљавање, остало, или не може наћи овде посао, да се врати на дедовину како би преживело. Одлазак вам земље је несигуран, јер ни тамо не цветају руже. Најамни радник ће дуго бити присиљен да стално тражи посао, јер ни једно радно место неће бити сигурно у времену хиперпродукције роба које неће имати купца. Светско тржиште је презасићено робом великих произвођача који су светски монополисти. Та међусобна борба у садашњем времену за тржиште је и највећи проблем савременог света. Ако се продужи са садашњим сукобима иза којег је главни интерес тржиште, није искључено да не дође и до великих светских ломова, као што је тога било и у прошлости. Заједница која сачува сопствено становништво од глади, која већ запрети, може рачунати да ће будућу катаклизму људске заједнице лакше савладати и опстати.
    Зато нам поруке и планови многих, који се силом намећу, морају бити познати, како би се умни човек могао организовано супроставити свему ономе што је негативно и што му прети.

  62. ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ:

    Заједничко европско тржиште, заједничка валута, јединство чланица Уније су само идеје које још нису, ни у језгру те творевине, постале одрживе. Како се поче нагло руинирати евро зона, када се монетарна криза капитализма прелила из САД на Европу, па коцкарски, кладионичарски, протекционизам, корупција, крајњи неморал и непоштовање једни других, запљусну, прво оне презадужене чланице евро зоне, које сада оптерећују шупље фондове саме Уније, која настоји да ту кризу, што пре, превали са развијених чланица на остале. Најбољи, и може се рећи и најмудрији одговор, стиже из Швајцарске, која је референдумом три пута рекла „не“ интеграцији са „несигурном еврозоном“. Тако је резултат октобарских избора 2011. протумачен као „шамар“ Бриселу. Посебно би Србија морала добро анализирати односе, већих чланица ЕУ (које диктирају), у самој Унији, а посебно њихове ставове према Србији, и као Швајцарци, донесу своју одлуку. Србији је важнији задатак како решити сопствено национално питање, сачувати народ и државу од пропадања, развити савремену производњу, посебно се ослањати на сопствене снаге и сопствену памет, стати за врат протекционизму, корупцији и алавим експлоататорима, стварајући правну државу по нашим мерилима, обрачунати се са полит-икантима, посебно са онима који су овој држави већ нанели велико зло, а они су народу добро познати, одредити место свакој институцији и не дозволити да крше законе и прописе које је парламент донео; свака власт у земљи, законодавна, извршна и судска да се развијају као модерна власт, са што мање уношења туђег које нама не одговара. Вратити мора-лне вредности и поверење грађана. Производити све оно што је овој земљи потребно, ослободити се непотребног увоза, без обзира што то суседи већ производе и спречити протекционизам на тржишту, преднос давати домаћој производњи. Све што нам светско тржиште признаје, по тој мери признајмо и ми том тржишту. Само равноправни, и када смо ван ЕУ, вредноваће нас, али односи са њима морају битри на нивоу. Ако нам се намеће нешто што нам не одговара, заштитмо себе, а не њих, јер они само себе штите. Сређени економски односи су гаранција будућности. Све док се у те односе меша политика силе, надмоћ великих и алавих експлоататора на светском тржишту, нелојаној конкуренцији и наметању моћи, треба им сложно дати одговор, које њих треба да забрине више него нас. Како нам је та ЕУ, посебно државе које у њој диктирају сада, а тако ће бити и у будуће, једнострано су признале Косово као независну државу (да не наводим шта је овоме претходило), а сада им то служи да могу Србију уцењивати. Одговр народа Србије мора бити јединствен и да се, као што су то они нама наметнули, ми њима ту лопту вратимо у њихово двориште и тако их уразумимо (ви мислите да то не можемо остварити), јер ће нас само тако вредновати. Спор, који су они наметнули Србији, биће то њихов велики губитак, само ако сваком притиску сложно, као Швајцарци кажемо „не“, јер нас то понижење вређа и не можемо вам веровати, јер сте нам више векова увек претитили и угрожавали ове просторе. Шта још хоћете варвари са Запада? Ако и сами кажете да је дошао крај вештачком јединству Европе, прво нас убедите, стварајући право јединство, да би Вам могли веровали.
    Србији је важно да схвати, да из овог сиромаштва треба да изађе сопственим снагама, памећу и средствима, што ће довести ову државу до препорода. Ако се задуживањем и страним новцем, па уз „помоћ“ страних стручњака и