Zastava Krima u Skupštini Srbije, osuda Ambasade Ukrajine! Gost; Natalija Vladimirovna Poklonskaja, zamenica predsednika Odbora za spoljne poslove Državne Dume Ruske Federacije

Zastava Krima u Skupštini Srbije, osuda Ambasade Ukrajine

5. decembar/prosinac, 2019.


Embed Podijeli

Zastava Krima u Skupštini Srbije

Embed Podijeli Kod je kopiran u vaš clipboard.


širina px Visina px


The URL has been copied to your clipboard

No media source currently available2:00 2:00 0:30 Direktan link

Zastava Krima u Skupštini SrbijePodijelite

Pogledajte komentare

Natalija Vladimirovna Poklonskaja, zamenica predsednika Odbora za spoljne poslove Državne Dume Ruske Federacije, zajedno sa liderom opozicione političke partije u Srbiji „Dveri“ Boškom Obradovićem, pozirala je novinarima ispred zastave krimske oblasti u jednoj od zgrada Skupštine Srbije, u ulici Kralja Milana.

Poklonskaja je u Srbiju došla u pratnji zvaničnika Krima Georgija Muradova na poziv „Dveri“ i Obradoviću poklonila zastavu.

Zvaničnici Skupštine Srbije do ovog trenutka se nisu ogradili o isticanju krimske zastave u zgradi Narodne Skupštine.

Šta je poručila Poklonskaja?

„Ovim putem želim da se zahvalim našim srpskim prijateljima na podršci“, izjavila je Poklonskaja, koja se upravo zbog aktivnosti u vezi sa aneksijom ukrajinskog poluostrva Krima, prema podacima zvaničnih institucija, od 2014. nalazi na “crnoj listi” Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Ukrajinske vlasti protiv nje su u martu 2014. objavile poternicu pod optužbom za, kako se navodi, aktivnosti i zaveru radi nasilne promene ustavnog uređenja ili zauzimanje državne vlasti.

Podsetimo, ukrajinsko poluostrvo Krim je 2014. anektirala Rusija nakon čega joj je Evropska unija uvela sankcije. Aneksiju Krima EU smatra kršenjem međunarodnog prava, a ovaj potez Rusije nije podržala ni vlast u Srbiji.

Lider „Dveri“ Boško Obradović izjavio je da je sastanak sa Poklonskajom i Muradovim nastavak uspešne saradnje sa predstavnicima, kako je rekao, „Republike Krim“.

Ovo je jedan veoma dragocen susret između starih prijatelja“, izjavio je Obradović i dodao da je na sastanku bilo reči i o učešću predstavnika „Dveri“ na više konferencija iz oblasti ekonomije, sporta i humanitarnih aktivnosti, koje će se naredne godine održati na Krimu.

Poklonskaja je u zvaničnoj poseti Beogradu boravila i u aprilu 2018. U Skupštini Srbije tada se sastala sa članovima Odbora za dijasporu, a u Srbiju je takođe došla na poziv lidera “Dveri” koji je prethodno boravio na Krimu./**/ /**/Pročitajte i ovo: Poslanica s crne liste promoviše ‚ruski Krim‘ u Beogradu

Tada je njena poseta i izjava da je “Krim Rusija” izazvala oštro negodovanje Ambasade Ukrajine iz koje su poručili da se Poklonskaja nalazi na nalazi na poternici ukrajinskog tužilaštva zbog rušenja teritorijalne celovitosti Ukrajine i kako očekuju od Vlade Srbije da osudi susret sa Poklonskajom.

Od izjave Poklonskaje u aprilu 2018. nije se ogradio niko od predstavnika vlasti u Srbiji, koja zvanično podržava teritorijalni integritet Ukrajine i Krim smatra ukrajinskom teritorijom.

Poklanskaja je inače za rusku poslanicu izabrana na izborima na Krimu. Tako je bila i prva je krimska tužiteljka nakon ruske aneksije ukrajinskog poluostrva.

Osuda Ambasade Ukrajine

Ambasador Ukrajine Oleksandr Oleksandrovič osudio je posetu Poklonskaje i Muradova Srbiji, pre svega zbog njihovih aktivnosti u vezi sa aneksijom Krima. U izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE) Oleksandrovič je rekao da se nada da se niko od predstavnika vlasti neće sastati sa predstavnicima sa Krima.

"Srbija ne priznaje Krim, kao što Ukrajina ne priznaje Kosovo. Naše dve zemlje su prijateljske i nadam se da u budućnosti neće biti takvih provokacija na račun Srbije i Ukrajine", rekao je Oleksandrovič.
„Srbija ne priznaje Krim, kao što Ukrajina ne priznaje Kosovo. Naše dve zemlje su prijateljske i nadam se da u budućnosti neće biti takvih provokacija na račun Srbije i Ukrajine“, rekao je Oleksandrovič.

„Sa jedne strane, drago nam je što se niko od zvaničnika Srbije nije sastao sa predstavnicima takozvane ‚Republike Krim‘. Sa druge strane, ne razumemo što su te posete uopšte dozvoljene u Srbiji koja podržava teritorijalni integritet Ukrajine“, naveo je Oleksandrovič i istakao da su Srbija i Ukrajina prijateljske zemlje./**/ /**/Pročitajte i ovo: Aleksandrovič: Putin bi rado menjao priznanje nezavisnosti Kosova za Krim

„Srbija ne priznaje Krim, kao što Ukrajina ne priznaje Kosovo. Naše dve zemlje su prijateljske i nadam se da u budućnosti neće biti takvih provokacija na račun Srbije i Ukrajine“, rekao je Oleksandrovič.

Bez komentara o srpskim plaćenicima u Ukrajini

Poklonskaja je rekla da ne može da komentariše državljane Srbije koji ratuju u Ukrajini. Na pitanje RSE da li je u međuvremenu došla do saznanja o srpskim državljanima koji ratuju u Ukrajini na strani proruskih snaga, imajući u vidu činjenicu da je tokom prethodne posete Beogradu izjavila da o tome nema informacije, Poklonskaja je odgovorila:

„Ja ne mogu komentarisati vaše pitanje o učešću državljana Srbije u vojnim aktivnostima i vojnim operacijama, jer ne znam ništa o tome.“

Da nema saznanja o državljanima Srbije na ratištu u Ukrajini izjavio je i Boško Obradović. Svoj stav o tome ovako objašnjava.

„Morate razumeti da srpski narod oseća jedan određeni dug prema ruskom narodu zbog svih ruskih dobrovoljaca koji su kroz istoriju uvek bili na strani Srba u mnogobrojnim našim oslobodilačkim ratovima, tako da je razumljivo i kada određeni broj Srba ima želju da taj dug vrati i da se stavi na stranu ruskog naroda, ali sve drugo je nešto u šta ja zaista ne bih mogao da ulazim kada nemam sve te informacije i nemam te precizne podatke“, naveo je Obradović.

On je takođe naglasio da je njegova lična želja da se sukob u Ukrajini što pre završi.

„Sve to što se dešava u Ukrajini je jedna velika tragedija za tamošnji narod te nama bratske i prijateljske države i svi bismo voleli da do toga nije ni došlo“, izjavio je Obradović.

U Srbiji se učešće na stranim ratištima smatra krivičnim delom. Izmenama Krivičnog zakonika iz 2014. godine uvedena su dva nova krivična – učestvovanje u ratu u stranoj državi i organizovanje učestvovanja u ratu u stranoj državi. Za prvo, u zavisnosti od toga da li se u ratu učestvuje kao pojedinac ili u sastavu grupe, zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do osam godina, a za organizovanje učestvovanja može biti izrečena zatvorska kazna u trajanju od dve do 10 godina.

  • Mila Đurđević Novinarsku karijeru počinje 2008. godine na TV B92, kao TV novinarka i reporterka u informativnoj redakciji. Deo tima Radija Slobodna Evropa postaje u oktobru 2017. godine, gde radi u okviru digitalnog servisa za Balkan. Pratite autora

Misteriozno bojište старо 3300 година са србским именом места и реке на северу Немачке, зар то не наговештава србско царство судбине америчких индијанаца!

Извор: https://www.dw.com/sr/misteriozno-boji%C5%A1te-iz-bronzanog-doba/a-40881865

Шта је овде веома занимљиво то су чињенице да се ова река северне немачке зове као и тада прије више од 3000 годуна веома идентично, да јој се име скоро и није променило, тако да је то још један доказ у низу доказа; поред реке Веза која повезује град Бреме са луком Бремен хафен на северном мору па реке Траве која опасује град Либек (Лубицу) и улива у источно море, сад имамо и реку Толенц-која на немачком нема значај нити ишта обележава као и предходно наведене док на српском значи доле-(српску реч Доле-нц на којој се одржао тај мистериозни бој прије више од 3000 година у кривини те река односно месту по имену које се и данас зове Крив-ица.-у кривини те реке. Ко би могао други називати те реке и градове тако да имају неки разумљиви смисао, сврху, опис нечега ако не народ који је на тим подручјима живео. Реку Везу по вези, реку Траве по трави која је после поплава бујала у кориту те реке или ове реке Толе-нц (Доле-нц, у доли) и битке у њеној кривини које се и сада после више од 3 000 година зове Кривац. Рронађени остатци ратника можда су били домаћини али можда и страни који су тамо у тој кривини изгинули. Немачки аутор је нехотице, стављајући акцент на непозната порекла ратника, одкрио народ који је тамо живео и дао имена на свом простору, језику по својем схватању, разумевању и намени.

То су податци имена из немачког извора који је у оргиналу пренет у доле наведенон тексту али без српског тумачења тих имена, што не умањује чињенице! Погледајте па се уверите.

Misteriozno bojište iz bronzanog doba

Pre oko 3.300 godina na severu Nemačke vođena je bitka o kojoj se još uvek malo zna. Na tom najstarijem evropskom bojnom polju arheolozi rade od 2007. godine. Dragoceni nalazi sada su izloženi.

Arheološki muzej pod otvorenim nebom Freilichtmuseum između Rostoka i Šverina od 6. oktobra pa sve do 18. septembra sledeće godine ima jedinstvenu izložbu. Posetioci mogu da vide arheološka otkrića iz bronzanog doba. Mnoga od njih potiču sa bojišta duž 68 kilometara duge reke Tolenze u pokrajini Meklenburg Prednja Pomeranija. Izložbu je organizovao arheolog dr Detlef Jancen, koji rukovodi istraživanjem.

DW: Gospodine Jancen, godinu dana istražujete ubistva iz bronzanog doba. Šta se pre 3.300 godina dešavalo na reci Tolenze?

Detlef Jancen: Na reci su se tada sukobile dve velike grupe mladih muškaraca. U toj krvavoj bici bilo je na stotine, možda i više hiljada učesnika. Ona je zavšrena ubistvom više stotina muškaraca.

Da li Vam je poznato ko se tamo tako brutalno obračunavao?

Ne, to nam još uvek nije poznato. Znamo da su to bili isključivo muškarci. Nema dokaza da su na bojnom polju bile i žene. Radi se pre svega o muškarcima između 20 i 25 godina, dakle o borbeno spremnim mladim ljudima. Još uvek nismo otkrili odakle su ti ljudi došli, ali verovatno se radi o jednom relativno širokom području.

Na osnovu čega to zaključujete?

Na osnovu izotopa stroncijuma u zubima (stroncijum je zemnoalkalni metal koji poput kalcijuma pomaže u formiranju zuba i kostiju, prim. red.). Na osnovu toga može da se utvrdi na kojem području je jedan čovek odrastao. Na bojnom polju je čitav niz posmrtnih ostataka ljudi koji moguće da su odrasli na tom području. Ali ima i onih koji verovatno potiču iz dosta udaljenijih krajeva, ali ne možemo tačno da kažemo o kojim krajevima je reč. To je naravno jedan od ciljeva kojem ćemo se posvetiti narednih godina, jer nas jednostavno jako zanima ko su bili ti ljudi.

To najstarije evropsko bojno polje otkriveno je sredinom devedesetih godina, a iskopavanja i istraživanja vrše se od 2007. godine. Šta je sve do sada pronađeno?

U prvom redu preko 10.000 ljudskih kostiju. To je najveća serija ljudskih kostiju koja je iz tog vremena pronađena na ovom području. Dakle neverovatan materijal za istraživanje i upoređivanje. Zatim je pronađen čitav niz oružja od bronze, kao što su vrhovi koplja, strela ili noževi. Imamo i nekoliko komada oružja od drveta i ono što je neverovatno, ostatke oko pet konja, što pokazuje da su i oni stradali na bojnom polju.

Arheolog Detlef Jancen drži lobanju probijenu strelom

Istraženo je oko deset odsto područja na kojem se vodila bitka, ali pronađeno je dovoljno predmeta da se već sada organizuje izložba pod nazivom „Krvavo zlato – moć i nasilje u bronzanom dobu“. Kako to da je pronađen samo mali broj zlatnih i drugih vrednih predmeta?

Mrtvi su očigledno bili temeljito pokradeni. Pored sebe praktično više nisu imali metale, a morali su da ih imaju, jer bronza je u to vreme bila deo opreme muškaraca. Druga je situacija kada je reč o stradalima koji su pronađeni u reci. Tu je pronađeno dosta metalnih predmeta koji su bili deo odeće ili koji su moguće korišćeni u trgovini. Imamo recimo dva prstena od kalaja. To je bila neizbežna sirovina za dobijanje bronze. U reci Tolenze pronašli smo nekoliko zlatnih prstenova kakve su imali imućni ljudi tog vremena.

Kao glavni organizator Vi ste kombinovali mali broj dragocenih predmeta sa bojnog polja sa drugim predmetima spektakularnih arheoloških otkrića na području Meklenburga Prednje Pomeranije. Šta ste time hteli da postignete?

Do pre nekoliko godina bronzano doba smo zamišljali kao relativno miran period, kao neku vrstu „zlatnog doba“. Upadljivo je koliko je mnogo zlata u to vreme bilo u opticaju i koliko je bilo bogato opremljenih grobova. Zlato je za društvo očigledno bilo od velikog značaja, područja su bila umrežena kako bi se dolazilo do tog materijala. To bogatstvo zlatom oduvek je bilo fascinantno videti, a sada, otkrićem bojnog polja u dolini reke Tolenze, pojavio se jedan sasvim drugi aspekat. Pored moći, koja se ogleda u zlatu, sada vidimo da je bilo i velikog nasilja. Nasilje u dolini reke Tolenze nije bilo slučajno, već po svemu sudeći organizovano. Jer tako velike grupe mladih ljudi naravno najpre treba okupiti da bi im potom bila izdata naređenja. To pokazuje da je borba za moć bila pretpostavka za tako velik nasilni sukob.

Znači da se u godinama uoči izložbe promenilo i Vaše viđenje bronzanog doba?

To je bilo fascinantno otkriće, da ta slika mirnog bronzanog doba nije tačna, već da su u to vreme postojale strukture moći koje su pribegavale nasilju i koje su za postizanje svojih ciljeva bile u stanju da organizuju nasilni sukob tako velikih grupa ljudi. Do sada tako nešto nije dovođeno u vezi sa stanovništvom bronzanog doba na ovom području. Polazimo od toga da je i na drugim mestima bilo sličnih nasilnih sukoba. Oni su doprineli brzom slomu trgovinskog sistema koji je tako dobro funkcionisao.

Dolina reke Tolenze – desno je arheološka iskopina

Šta biste od izloženog posebno izdvojili?

Svakako predmete od zlata. Sa jedne strane imamo zlatne prstenove iz doline reke Tolenze, ali imamo i druge zlatne prstenove koji su pronađeni u bogato opremljenim grobnicama. Neke bogate grobne inventare smo izložili u potpunosti, poput onog iz takozvanog „glavnog groba“ iz Krivica, koji je otkriven pre nekoliko godina – bogata muška oprema sa jednim mačem, jednom zlatnom kopčom za odeću i nekoliko zlatnih prstenova. To je nešto zaista ekskluzivno, što do sa sada nije predstavljeno javnosti. Izložili smo i fragmente jednog mača ukrašenog zlatom, koji je pre nekoliko godina otkriven u blizini Gistrova. I predstavljamo dve bogate ženske opreme. One ne sadrže zlato, već svetlo ispoliranu bronzu. Kada su žene nosile svoj težak nakit od bronze, verovatno su sijale od glave do pete.

Arheolog Detlef Jancen drži lobanju probijenu strelom

Српским стазама Албаније!

Интервју: Биљана Живковић

Српским стазама Албаније!

Пише: Магазин – Седмица – новембар 26, 2019 2391 Подели на ФејсбукПодели на Твитер

Скадарска тврђава, поглед на престону Саборну цркву Светог Стефана

Скадар је био стратешки град, а био је наш, српски, више од шест вјекова. Када уђете у Скадар-тврђаву ви идете поплочаним стазама, древним камењем. Идете предачком историјом. Са десне стране једног ходника, као дела тврђаве, постоји зид где је зазидана Гојковица-млада. Пролазећи туда човек дотиче нашу најсуптилнију историју

Пише: Горан Лучић

Биљана Живковић, публициста и писац; аутор је репортажа, чланака, записа, путописа, интервјуа са личностима из свијета дипломатије, војне доктрине, геополитике, политике, историје, философије. Њена прва књига Некрштена времена објављена је 2004. године. Од њених књига (15) издвајају се историјско-документаристичка дјела Јасеновац и сребренички мит и Исповести из сарајевских казамата, Приморско православље. Припрема књигу есеја и путописа Срби у Албанији. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Београду.

Биљана Живковић

О преживјелим и намученим Србима Албаније, понајприје онима из Скадра, те њиховој библијској снази да не забораве себе и опет науче да сричу језик отаца, разговарао сам са Биљаном Живковић. 

-Скадар је био српска престоница од 490. до 1171. године. То наш народ не зна. О томе нам није казивано, нисмо у школама учили. Када сам први пут отишла у Скадар и када сам се попела на древни Скадар-град видела сам да њиме столује једна црква. Она је полупорушена, а била је у турска зла времена претварана у џамију. Минарет саграђен у 15. веку одавно је порушен. Та црква је грађена у раном Средњем веку, а постоје историјски записи о радовима у 14. веку. Стари Скадар је површином већи од Калемегдана; његови потпорни зидова имају дебљину три и по метра.

То је био стратешки град, а био је наш, српски. Када уђете у Скадар-тврђаву ви идете поплочаним стазама, древним камењем. Идете предачком историјом, она иде за вама, ви испред ње. Па се онда сретнете. Са десне стране једног ходника, као дела тврђаве, постоји зид где је зазидана Гојковица-млада. Пролазећи туда човек дотиче нашу најсуптилнију историју. Боравећи у Скадру, Србин о себи много тога научи.

Споменик младој Гојковици која је жива зазидана у скадарску тврђаву.

Како је могуће да једна држава заборави свој народ и препусти га голом преживљавању у туђини, без школа, књига и вере?

-Ми смо данас окупирана држава, али имамо слободарски дух. Ево Ви и ја седимо и слободно разговарамао. А то Вам говорим због Срба у Скадру који су без ичије помоћи, изузев Божије, васкрсли из пепела и мрака!  Ондашњу Југославију, а ни српски народ у њој, није интересовало шта се дешава са Србима у Албанији. Срби су тада у тој држави пролазили кроз стравичну голготу. Ови људи у Скадру, а и у другим деловима Албаније, само Божијом промишљу остали су своји. Међутим, изгубили су право на свој језик, писмо… Деценијама нису смели да зборе српски. Али, имали су дубоку свест о припадности и грчевито су се држали знања о свом српском корену.

Упознала сам тамо Србе православце који су издржали крсни ход да би остали православни. Упознала сам људе римо-католичке вере, али свесне свог српског корена, и оне који су мухамеданци, а знају да су од Срба. Шта мислите колика је то свест и жеља да припадају истом, нашем стаблу!? Дошли су тихо и скромно да посведоче своје српско порекло.

А овде у Србији, они који су формално српског имена и презимена, рођени као православни, самовољно се одричу свога имена. Одлазе на Запад, заборављају отаџбину, стиде се свога порекла, најгласније певају туђе песме… Ругају се својим прецима, понижавају их јавно, воле да кажу  „примитивни српски народ”, снимају филмове којима исмевају српске светитеље од којих су потекли и народ и држава, а који су улагали и у њих. Мењају веру, презимена…

Шта сте видјели од српског културног и духовног наслијеђа у Албанији; шта је до данас преостало од старих времена?

-Поменула сам цркву на Скадар-тврђави. Потом, обишла сам манастир на Белом Дриму, задужбину Јелене Балшић. Један потпорни зид тог манастира и данас је опстао, около су гробови српских краљева и великаша. Поред тог потпорног зида налазе се два древна храста.

Црква Светог Јована Крститеља налази се близу Скадра, а од ове године у њој би требало да служе наши свештеници заједно са албанским. Она је из 11. или 12. века. Присвојили су је римо-католици и у њој они сада служе. Први корак СПЦ је био да се омогући српским свештенцима да у тој нашој цркви богослуже заједно за римо-католицима.

Недалеко од Скадра је рушевина манастира Светих Срђа и Вакха чији олтар је оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре богомоље, а била је и гробна црква зетских и рашких кнежева и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена Анжујска (1236 -1314) поштујући старину и значај ове цркве, саградила је са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. године нову цркву на древном темељу. Њен иконостас – тако каже Иван Јастребов – није византијски, него српски.

Манастир Пресвете Богородице, метох манастира Арденица

На 25 километара од Скадра постоји висока камена кула; то је део утврђења неког града. Питала сам наше домаћине коме припада кула, иначе ограђена жицом са свих страна. Рекли су ми да је то српско наслијеђе, а да је присвојена од римо-католичке цркве. Српска гробља са старосрпским натписима углавном су порушена.

Срби покушавају да сачувају нешто од преосталог. Знате, страшно је било Србима у Албанији последњих 80 година, посебно у комунистичком (не)времену. Сахрањивани су без опела и свештеника – то је њихова туга! Нису крштавани, нису опојани. Напуштали су своју земљу као сени без обележја и духа истине; са именом и презименом које је морало имати нешто албанско.  Иначе, 60-их година прошлог века Срби су од албанске владе добили могућност избора неког од 3.000 несрпских имена.

Све што сте описали елементи су класичног геноцида.

-Над српским народим у Албанији се у континуитету од Отоманског царства до 20. века спроводио геноцид. За време Енвера Хоџе остварене су геноцидне намере. Због политика болесног једноумља нико у Албанији до сада није одговарао. Краљ Зогу је владао у првој половини 20. века, тачније од 1928.-1939. године, а помињем га по злу. Злогласни Зогу је издао наредбу која се пре свега односила на српски народ и његову баштину.

Од 1933./34. године, краљ Зогу је наредио да се сруше српске светиње, укинуо је српске школе, наше културне институције; тада је започео насртај на српски национални и духовни идентитет у Албанији. Затим је уследио други талас. То је дуга комунистичска деспотија  Енвера Хоџе, који је владао од 1944.-1985. године. То је био језиви период за наш народ. Србину коме би тада пронашли икону у кући следила је казна од 20 година затвора, а некад су их убијали. За крст у кући – 20 година. Крсна слава у кући – 20 година. Радио пријемник – 15 година.

Срби више нису имали своје школе, а ни додир са својим народом. Живели су у потпуном духовном мраку. Замислите, нас су бомбардовали 78 дана, па смо једино тада у савременој историји били јединствени (никада после тога српски народ није био истински близак). А Срби у Албанији су 76 година живели у страху и мраку. И опстали су јер су били јединствени. Они су и данас саборни, помажу један другог.

Манастир Светог Јована Владимира код Елбасана у Албанији

Можете ли нам нешто рећи о Светом Јовану Владимиру, првом светом српском краљу са простора Албаније?

-Пре две године сам била у Елбасану на дан Светог Јована Владимира, а поводом 1000 година од његовог упокојења. До сада сам обишла Скадар, Тирану, Фир, Драч, као и околна села Скадра. Свети Јован Владимир је владао од 980.-1016. године.  Област којом је управљао након очеве смрти звала се Крајина и заузимала је простор између Скадарског језера и Јадранског мора, река Бојане и Црмнице. По предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица, близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала у Владимирово време.

Срби и други православни вјерници у литији носе кивот са моштима Светог Јована Владимира 1929. године, предводи их епископ

У Преспи се десио сусрет младог Јована Владимира, краља заточеника, и Косаре, Самуилове кћерке. Овај сусрет одредиће судбину принцезе Косаре и српског дукљанског краља Јована Владимира. У Преспи Самуило даје Владимиру Косару за жену и враћа му државу. Јован Владимир је владао више од 18 година, а осим Зете и Дукље, добио је од цара Самуила област Драча (подручје данашње Албаније) и Травунију (делове јужне Далмације и данашње Херцеговине, шири простор Требиња).

После пропасти Самуилове војске 1012. године, нови владар постаје Владислав. Он је одлучио да уклони Јована Владимира. Позвао га је у Преспу, а као потврду сигурности послао је крст над којим се заклео у своју мирољубивост. Одрубио му је главу на превару у Преспи (22. маја) 4. јуна 1016. године. Владимирово почивалиште било је у Преспи, месту љубави и страдања. Данас његове мошти почивају у Тирани у Благовештењској цркви.

У Првом балканском рату заједно са Косовом и Метохијом и Старом Србијом ослобођен је и највећи дио Албаније. Српске новине су 1912. године штампале разгледнице са поздравима Српске војске из слободног Драча и српског Приморја. Да ли сте посјетили Драч?

-Енвер Хоџа је 1957. године започео рушити православне светиње. Прва светиња која је срушена у Албанији био је српски православни манастир Светог Влаха (Светог Власија) у Драчу, а последњи његов монах био је Србин. Разговарала сам са великодостојницима Албанске православне цркве. Они су пре 14-15 година добили прву духовну академију, до тада су се образовали у Грчкој. Имају око 265 свештеника, немају много монаха, можда 10-15 монаха и једну монахињу Рахиљу, настојатељицу манастира Светог Влаха у Драчу. Имају пет владика, од тога четири епископа су у Албанији, двојица су изван земље. То је млада црква.

Шта мислите на чијим темељима је подигнута?! Над српским, на српском вековном наслеђу. У том новом, велелепном манастиру у Драчу налази се Духовна академија Албанске православне цркве, сиротиште, конаци за 100 монаха. Иначе, уназад 20 година обновили су 156 светиња; од тога 56 светиња је под заштитом албанске државе.

Србија је потпуно заборавила и српска Војничка гробља по Албанији. На стогодишњицу пробоја Солунског фронта, гробови наших отаца у Албанији су затрвени, у Македонији запуштени.

-Око Скадра постоје два брда, једно је Брдањола, а друго Тарабош. На Брдањоли је 1445. године погинуло 18.000 српских бранилаца Скадра од Турака, а на Тарабошу је током Првог и Другог балканског рата страдало 14.000 црногорских и србијанских војника. Била сам тамо на стогодишњицу Првог балканског рата. Послије једног века неколико аутобуса српске Патријаршије, црногорске Митрополије, потом поклоника из Београда,  кренуло је на помен пострадалима. Тада смо корачали по светом брду на коме су расуте кости 14.000 наших предака, пострадалих у Балканским ратовима и у Првом светском рату.

АРГУМЕНТИ КОЈИ ПОТВРЂУЈУ ДА ЈЕ И РУСКИ ЈЕЗИК ДИЈАЛЕКТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

РУСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ОТУЂЕНИ ОБЛИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА, ТУЂИМ ЈЕЗИКОМ РЕЧЕНО; ДИЈАЛЕКТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА.

РУСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ОТУЂЕНИ ОБЛИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА КОЈЕГ ЈЕ ВУК КАРАЏИЋ, ДА БИ ГА СРПСКИ НАРОД БОЉЕ РАЗУМЕО, ПОВРАТИО У ПРВОБИТНО СТАЊЕ СА СВИМ ДО ТАДА ПОЗНАТИМ НОВИМ РЕЧИМА КОЈИМ СЕ СРПСКИ НАРОД ВЕЋ ОД ВАЈКАДА СПОРАЗУМЕВАО.

НИЈЕ САМО КОСОВО КОЛЕВКА РУСКОГ ПРАВОСЛАВЉА ВЕЋ ЈЕ И СРПСКИ ЈЕЗИК КОЛЕВКА РУСКОГ ЈЕЗИКА.

КАО ШТО НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛА СЛАВЕНСКА ДРЖАВА ТАКО НИЈЕ ПОСТОЈАО НИ СЛАВЕНСКИ ЈЕЗИК.

ЈЕЗИК КОЈИМ СЕ У ПРАЕВРОПИ СПОРАЗУМЕВАЛО БИО ЈЕ СРПСКИ ЈЕЗИК ИЗ КОЈЕГ СУ СЕ РАЗВИЛИ МНОГИ “ДИЈАЛЕКТИ” ЗБОГ ПРЕВЕЛИКЕ УДАЉЕНОСТИ ПЛЕМЕНА ЈЕДНИХ ОД ДРУГИХ.

РЕ-ФОРМА НЕ ЗНАЧИ НИШТА ДРУГО ДО; УЗВРАЋАЊЕ У ПРИЈАШЊЕ СТАЊЕ. ОДНОСНО У ЈЕЗИК КОЈИМ СЕ ОГРОМНА ВЕЋИНА НАРОДА СЛУЖИЛА ЈЕР ГА ЈЕ РАЗУМЕЛА.

МОРА СЕ ИМАТИ НА УМУ ДА ЈЕ ВЕЋИНА ТАДАШЊЕГ НАРОДА БИЛА НЕПИСМЕНА ТЕ ДА СУ ПРЕПОВЕДИ У ЦРКВАМА БИЛЕ НА ТОМ ТАКОЗВАНОМ СТАРОСЛОВЕНСКОМ КОЈЕГ ОГРОМНА ВЕЋИНА НАРОДА НИЈЕ РАЗУМЕЛА.

ИЗ ТОГ РАЗЛОГА ЈЕ ПРЕОБРАЗБА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ТАКОЗВАНИ СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК, ЈЕЗИК КОЈИ НИЈЕ ПОСТОЈАО КАО ЈЕЗИК ВЕЋ У СТВАРИ БИО САМО ДИЈАЛЕКТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, БИО И ОСТАО ПРОМАШАЈ, СЛУЧАЈ КОЈИ СЕ НИЈЕ МОГАО ОСТВАРИТИ.

ПРИЈЕ НЕГО ШТО СЕ ЗАГОВОРНИЦИ МОДЕРНЕ ИСТОРИЈЕ ГРОХОТОМ НАСМЕЈУ И ЗАГРЦНУ НА СОБСТВЕНОМ НЕЗНАЊУ У УБЕЂЕЊУ ДА СУ У ПРАВУ НЕКА СЕ ПРИКЉУЧЕ ОДМОТАВАЊУ КЛУПЧЕТА ИСТИНЕ О СРБИМА И КРЕНУ ТРАГОМ СРБА ОД САМОГ ПОЧЕТКА.

ПРИЈЕ НЕГО ШТО ЈЕ ЧОВЕК РАЗВИО РЕЧ ОДНОСНО РЕЧЈУ ОБЕЛЕЖАВАО НЕШТО ДАВАЈУЋИ МУ СМИСАО СЛУЖИО СЕ НЕМУШТИМ ЈЕЗИКОМ ДА БИ ПОСТЕПЕНО ПРЕШАО НА УПОТРЕБУ ГЛАСА ИЗ КОЈЕГ ЈЕ ПОСТЕПЕНО У ТОКУ МИЛИОНА ГОДИНА РАЗВИЈАО РЕЧ ПО РЕЧ ДА БИ СЕ ДОШЛО ДО ДАНАШЊЕГ НИВОА ПИСМЕНОСТИ.

ИЗ ТОГ РАЗЛОГА НИЈЕ НИКАКВА СЛУЧАЈНОСТ ДА РЕЧ ЗА ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СУНЦА КОД СВИХ АУТОТОНИХ НАРОДА ЕВРОПЕ И СКАНДИНАВИЈЕ ПОЧИЊЕ СА СЛОВОМ „С“. И КОД ИТАЛИЈАНА, ШПАНАЦА, ПОРТУГАЛАЦА ФРАНЦУЗА, ЕНГЛЕЗА НЕМАЦА, ПРЕКО СКАНДИНАВАЦА И РУСА ДО СРБА.

КАКО ИНАЧЕ ОБЈАСНИТИ ДА ЈЕ БРЕМЕ НА СЕВЕРУ НЕМАЧКЕ НАЗВАНО ПО СРПСКОЈ РЕЧИ КОЈА ОЗНАЧАВА ТЕРЕТ А ДА СЕ РЕКА КОЈА ГА ПОВЕЗУЈЕ СА БРЕМЕН – ХАФЕНОМ НА УШЋУ У СЕВЕРНО МОРЕ ЗОВЕ ВЕЗА!? ПА ДАНСКА ПО ДАНУ ПА ЛУБЕК ПО ЉУБИЦИ А РЕКА КОЈА ГА ОПАСУЈЕ, ТРАВА ПА ДАНЦИГ ПО ДАНУ А У АЗИЈИ ИМАМО ЛИКУ САМО НЕКЕ ТОПОНИМЕ ДА НАВЕДЕМ ДА БИ СЕ ВИДЕЛО ПРОСТРАНСТВО ЈЕЗИКА КОЈИМ СЕ НАРОД СЛУЖИО.

НАЈСТАРИЈЕ СКУПРУРЕ СВЕТА СУ НАЂЕНЕ У ЛЕПЕНСКОМ ВИРУ А НАЈСТАРИЈЕ ПИСМЕНО СПОРАЗУМЕБАЊЕ У ВИНЧИ.

АКО СЕ УЗМЕ У ОБЗИР ОСНОВА РЕЧИ СРБ ОНДА СЕ У ТОМЕ ВИДИ ЛОЗИНКА ИЗ КОЈЕ ЈЕ НАСТАЛА РЕЧ СРБИЈА. ОНО ШТО ЈЕ ЧОВЕК ПРВО УГЛЕДАО И ШТО МУ ЈЕ БИЛО НАЈВАЖНИЈЕ БИЛО ЈЕ СУНЦЕ ПА РАЂАЊЕ И БОГ ДОДАВШИ СЕБЕ КАО ДЕО ТОГА СВЕГА; И ЈА НАСТАЈЕ СРБИЈА.

АКО СЕ УЗМЕ У ОБЗИР НАЈСТАРИЈЕ ПИСМО СВЕТА, НАЈСТАРИЈЕ СКУЛПТУРЕ НА СВЕТУ, НАЈСТАРИЈИ АРХЕЛОШКИ НАЛАЗ ТОЧКА И НАЈСТАРИЈИ КАЛЕНДАР СВЕТА КОЈИ ОБЕЛЕЖАВА ПОЧЕТАК ЛЕТА И ЗИМЕ, ВРЕМЕ СЕЈАЊА И ДАРИВАЊА ОНДА СЕ МОЖЕ СЛОБОДНО РЕЋИ ДА ЈЕ И КАЛЕНДАР НАСТАО ОД СРПСКЕ РЕЧИ КОЛОДАР КОЈИМ СЕ ОБЕЛЕЖАВАЛО ЛЕТО И КРАЈ ЈЕСЕНИ КАД СЕ ДАРУЈУ ПЛОДОВИ СУНЦА. АКО СЕ ТО СВЕ УЗМЕ У ОБЗИР ОНДА СЕ НЕ МОЖЕ ЗАОБИЋИ ЧИЊЕНИЦА ДА ЈЕ СРПСКО ПИСМО КАО И ЈЕЗИК ОСНОВА РАЗВОЈА СВИХ КУЛТУРА ОДНОСНО НАСТАНАК И РАЗВОЈ СВИХ ЦИВИЛИЗАЦИЈА У ЕВРОПИ ПА И РУСКЕ. АЛИ КОЛИКО МИ ЈЕ ПОЗНАТО У РУСКИМ ШКОЛАМА СЕ УЧИ ДА СУ РУСИ ДОШЛИ СА БАЛКАНА.

Душан Нонковић Теодоровић

NEMOJMO VIŠE DA SE LAŽEMO

Pa ljudi, mi srbi se nećemo moći ujediniti sve dok nam skretničare i red vožnje prave strane tajne službe-Tako je to bilo tako će to i ostati sve dok se sve tajne službe ne stave pod demokratsku kontrolu naroda. Nema Srbiji ni sloge ni napretka sve dok nam se poslanici i vlade ravnaju po izveštajima tajnih službi koji se ne mogu proveravati na istinitost svojih navodnih nalaza-sve dotle će nam vlade biti samo izvršioci navodnih nalaza tajnih službi koji su po volji stranih nalogodovača odnosno stranih službi koje isto tako podležu nedodirljivosti od demokratski izabranih vlada bilo to nemačke ili engleske ili američke tajne službe. Niko nema pravo da ih kontroliše na istinitost izveštaja kao i na korupciju! Sve dok je to tako sve će biti samo jalovi akcionizam! Tajne službe velikih sila su oduvek kontrolisale tajne službe manjih i slabijih država-hajde da se ne pravimo ludim i konačno uvidimo da su nam tajne službe samo ograničeno suverene odnosno pod komandom vlada!

Dušan Nonković Teodorović

РУСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ОТУЂЕНИ ОБЛИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА, ТУЂИМ ЈЕЗИКОМ РЕЧЕНО; ДИЈАЛЕКТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА.

РУСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ОТУЂЕНИ ОБЛИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА, ТУЂИМ ЈЕЗИКОМ РЕЧЕНО; ДИЈАЛЕКТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА.

РУСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ОТУЂЕНИ ОБЛИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА КОЈЕГ ЈЕ ВУК КАРАЏИЋ, ДА БИ ГА СРПСКИ НАРОД БОЉЕ РАЗУМЕО, ПОВРАТИО У ПРВОБИТНО СТАЊЕ СА СВИМ ДО ТАДА ПОЗНАТИМ НОВИМ РЕЧИМА КОЈИМ СЕ СРПСКИ НАРОД ВЕЋ ОД ВАЈКАДА СПОРАЗУМЕВАО.

НИЈЕ САМО КОСОВО КОЛЕВКА РУСКОГ ПРАВОСЛАВЉА ВЕЋ ЈЕ И СРПСКИ ЈЕЗИК КОЛЕВКА РУСКОГ ЈЕЗИКА.

КАО ШТО НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛА СЛАВЕНСКА ДРЖАВА ТАКО НИЈЕ ПОСТОЈАО НИ СЛАВЕНСКИ ЈЕЗИК.

ЈЕЗИК КОЈИМ СЕ У ПРАЕВРОПИ СПОРАЗУМЕВАЛО БИО ЈЕ СРПСКИ ЈЕЗИК ИЗ КОЈЕГ СУ СЕ РАЗВИЛИ МНОГИ “ДИЈАЛЕКТИ” ЗБОГ ПРЕВЕЛИКЕ УДАЉЕНОСТИ ПЛЕМЕНА ЈЕДНИХ ОД ДРУГИХ.

РЕ-ФОРМА НЕ ЗНАЧИ НИШТА ДРУГО ДО; УЗВРАЋАЊЕ У ПРИЈАШЊЕ СТАЊЕ. ОДНОСНО У ЈЕЗИК КОЈИМ СЕ ОГРОМНА ВЕЋИНА НАРОДА СЛУЖИЛА ЈЕР ГА ЈЕ РАЗУМЕЛА.

МОРА СЕ ИМАТИ НА УМУ ДА ЈЕ ВЕЋИНА ТАДАШЊЕГ НАРОДА БИЛА НЕПИСМЕНА ТЕ ДА СУ ПРЕПОВЕДИ У ЦРКВАМА БИЛЕ НА ТОМ ТАКОЗВАНОМ СТАРОСЛОВЕНСКОМ КОЈЕГ ОГРОМНА ВЕЋИНА НАРОДА НИЈЕ РАЗУМЕЛА.

ИЗ ТОГ РАЗЛОГА ЈЕ ПРЕОБРАЗБА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ТАКОЗВАНИ СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК, ЈЕЗИК КОЈИ НИЈЕ ПОСТОЈАО КАО ЈЕЗИК ВЕЋ У СТВАРИ БИО САМО ДИЈАЛЕКТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, БИО И ОСТАО ПРОМАШАЈ, СЛУЧАЈ КОЈИ СЕ НИЈЕ МОГАО ОСТВАРИТИ.

ПРИЈЕ НЕГО ШТО СЕ ЗАГОВОРНИЦИ МОДЕРНЕ ИСТОРИЈЕ ГРОХОТОМ НАСМЕЈУ И ЗАГРЦНУ НА СОБСТВЕНОМ НЕЗНАЊУ У УБЕЂЕЊУ ДА СУ У ПРАВУ НЕКА СЕ ПРИКЉУЧЕ ОДМОТАВАЊУ КЛУПЧЕТА ИСТИНЕ О СРБИМА И КРЕНУ ТРАГОМ СРБА ОД САМОГ ПОЧЕТКА.

ПРИЈЕ НЕГО ШТО ЈЕ ЧОВЕК РАЗВИО РЕЧ ОДНОСНО РЕЧЈУ ОБЕЛЕЖАВАО НЕШТО ДАВАЈУЋИ МУ СМИСАО СЛУЖИО СЕ ЧОВЕК НЕМУШТИМ ЈЕЗИКОМ ДА БИ ПОСТЕПЕНО ПРЕШАО НА УПОТРЕБУ ГЛАСА ИЗ КОЈЕГ ЈЕ ПОСТЕБЕНО У ТОКУ МИЛИОНА ГОДИНА РАЗВИЈАО РЕЧ ПО РЕЧ ДА БИ СЕ ДОШЛО ДО ДАНАШЊЕГ НИВОА ПИСМЕНОСТИ.

ИЗ ТОГ РАЗЛОГА НИЈЕ НИКАКВА СЛУЧАЈНОСТ ДА РЕЧ ЗА ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СУНЦА КОД СВИХ АУТОТОНИХ НАРОДА ЕВРОПЕ И СКАНДИНАВИЈЕ ПОЧИНЈЕ СА СЛОВОМ „С“. И КОД ИТАЛИЈАНА, ШПАНАЦА, ПОРТУГАЛАЦА ФРАНЦУЗА, ЕНГЛЕЗА НЕМАЦА, ПРЕКО СКАНДИНАВАЦА И РУСА ДО СРБА.

КАКО ИНАЧЕ ОБЈАСНИТИ ДА ЈЕ БРЕМЕ НА СЕВЕРУ НЕМАЧКЕ НАЗВАНУ ПО СРПСКОЈ РЕЧИ КОЈА ОЗНАЧАВА ТЕРЕТ А СЕ РЕКА КОЈА ГА ПОВЕЗУЈЕ СА БЕРМЕН – ХАФЕНОМ НА УШЋУ У СЕВЕРНО МОРЕ ЗОВЕ ВЕЗА!? ПА ДАНСКА ПО ДАНУ ПА ЛУБЕК ПО ЉУБИЦИ А РЕКА КОЈА ГА ОПАСУЈЕ, ТРАВА ПА ДАНЦИГ ПО ДАНУ А У АЗИЈИ ИМАМО ЛИКУ САМО НЕКЕ ТОПОНИМЕ ДА НАВЕДЕМ.

НАЈСТАРИЈЕ СКУПРУРЕ СВЕТА СУ НАЂЕНЕ У ЛЕПЕНСКОМ ВИРУ А НАЈСТАРИЈЕ ПИСМЕНО СПОРАЗУМЕБАЊЕ У ВИНЧИ.

АКО СЕ УЗМЕ У ОБЗИР ОСНОВА РЕЧИ СРБ ОНДА СЕ У ТОМЕ ВИДИ ЛОЗИНКА ИЗ КОЈЕ ЈЕ НАСТАЛА РЕЧ СРБИЈА. ОНО ШТО ЈЕ ЧОВЕК ПРВО УГЛЕДАО И БИЛО НАЈВАЖНИЈЕ БИЛО ЈЕ СУНЦЕ ПА ТАЂАЊЕ И БОГ ДОДАВШИ СЕБЕ КАО ДЕО ТОГА СВЕГА; И ЈА НАСТАЈЕ СРБИЈА.

АКО СЕ УЗМЕ У ОБЗИР НАЈСТАРИЈЕ ПИСМО СВЕТА, НАЈСТАРИЈЕ СКЛПТУРЕ НА СВЕТУ, НАЈСТАРИЈИ АРХЕЛОШКИ НАЛАЗ ТОЧКА И НАЈСТАРИЈИ КАЛЕНДАР СВЕТА КОЈИ ОБЕЛЕЖАВА ЛО ДАРИВАЉА ПА СЕ МОЖЕ СЛОБОДНО РЕЋИ ДА ЈЕ И КАЛЕНДАР НАСТАО ОД СРПСКЕ РЕЧИ КОЛОДАР КОЈИМ СЕ ОБЕЛЕЖАВАЛО ЛЕТО И КРАЈ ЈЕСЕНИ КАД СЕ ДАРУЈУ ПЛОДОВИ СУНЦА ОНДА СЕ НЕ МОЖЕ ЗАОБИЋИ ЧИЊЕНИЦА ДА ЈЕ СРПСКО ПИСМО КАО И ЈЕЗИК ОСНОВА СВИХ КУЛТУРА ОДНОСНО НАСТАНАК И РЕЗВОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ПА И РУСКЕ. АЛИ КОЛИКО МИ ЈЕ ПОЗНАТО У РУСКИМ ШКОЛАМА СЕ УЧИ ДА СУ ДОШЛИ СА БАЛКАНА.

Душан Нонковић Теодоровић

ИНТЕРВЈУ СА БОРИСОМ МАЛАГУРСКИМ; ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ (ВИДЕО)