НОВАК ЂОКОВИЋ ЈЕ СРЦЕ СРБА И СРБИЈЕ НЕ ЗАТО ШТО ПОБЕЂУЈЕ ВЕЋ ЗАТО ШТО ЈЕ ОСТАО СРБИН И У ВРЕМЕ КАД ТО НИЈЕ ЛАКО БИЛО, КАД СУ СРБЕ НАЗИВАЛИ ГЕНОЦИДНИМ НАРОДОМ

Ist möglicherweise ein Bild von 1 Person und Text

НОВАК ЂОКОВИЋ ЈЕ СРЦЕ СРБА И СРБИЈЕ НЕ ЗАТО ШТО ПОБЕЂУЈЕ ВЕЋ ЗАТО ШТО ЈЕ ОСТАО СРБИН И У ВРЕМЕНИМА КАД ТО НИЈЕ ЛАКО БИЛО, КАД СУ СРБЕ НАЗИВАЛИ ГЕНОЦИДНИМ НАРОДОМ А У ИСТО ВРЕМЕ БИ МУ ДАЛИ БАСНОСЛОВНЕ СУМЕ НОВЦА ДА БИ ИГРАО ЗА ЊИХ У ЊИХОВОМ ДРЕСУ! ЗА НОВАКА СЕ СА АПСОЛУТНОМ СИГУРНОШЋУ МОЖЕ РЕЋИ ДА ТИХ НОВАЦА НЕМА ЗА КОЈИ БИ НОВАК ПРОДАО КОСОВО, СРБЕ И СРБИЈУ. СРБИ, ТО НЕ ЗАБОРАВИТЕ И КАД ВАМ СЕ ПРУЖИ ПРВА ПРИЛИКА БИРАЈТЕГА ЗА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ! – ДЕЛИ!

Душан Нонковић Теодоровић

Коментар на: Зашто су у мајском преврату 1903. убијена и 123 члана краљевске породице Обреновић? Поставља се питање да ли је у то Аустријско царство било умешано!

Анализе

Ако се пође од тога да Аустрији никако није одговарало да Србија и Румунија ступе у родбинску везу, како је то видљиво из објаве рата Србији 1914. Сама та чињеница обавезује да се погледа и осветли из тог угла. Време је да се лажна историја писана од агресора детаљније просветли.

Зашто су у мајском преврату 1903. убијена и 123 члана краљевске породице Обреновић?

| by Админ

  • Одмах након убиства српског краља и краљице пуцано је и на краљицину рођену браћу потпоручнике Николу и Никодија, председника владе Димитрија Цинцар Марковића и министра војног Милована Павловића. У мајском преврату 1903. убијено је још око две стотине најближих сарадника српског краља али и 123 најближа члана краљевске породице Обреновић, а са циљем да више  никада нико из ове србске краљевске династије не може остварити претензију на србски престо

Краљ и краљица су убијени из пиштоља, а потом су њихова беживотна тела избодена сабљама и, на крају, искасапљена секиром.

Раскомадане остатке тела српског краља и краљице завереници су ставили у лимени ковчег (Дока Трифковић Лимар је заварио ковчеге) и пожарним колима превезли до старе цркве светог Марка на Ташмајдану и положили у гроб краљеве баке Анке Јеврема Обреновић.

Истог дана, одмах по изласку Сунца Београд је окићен заставама, а убице србске краљевске породице су парадирале Београдом са интимним деловима њихових тела натакнутим на сабље. Каква срамота, какво понижење!

О томе ко су и какви су били они који су убили  српског краља и краљицу може се понешто закључити и из података да је у ноћи крвавог пира опљачкан дворски сеф из кога су украдени  Хиландарска тапија и Мирослављево јеванђеље.

Тапија је касније враћена и пренета у Народну библиотеку али не и Мирослављево јеванђеље које је откривено код краља Петра Карађорђевића тек по отпочињању Првог светског рата. Међутим, исте те године нестала је Тапија и никада више није пронађена. Крађа и потоњи догађаји око Тапије били су везани искључиво за покушај прикривања чињенице да је крајем XVII века Хиландар као гранични манастир постао турска војна караула и да га је од Турака 1821. откупио Милош Обреновић.

Немогућност Милоша да у већој мери материјално помогне Манастир приморала је монахе да се почну задуживати код Бугара што су они искористили за преузимање Хиландара под своје. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца, а крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин“.

Хиландар у србске руке враћају краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин. Пре него што је априла 1896. године као једини краљ присуствовао првим олимпијским играма модерног доба у Атини Обреновић је на Велики Петак посетио Свету Гору и Хиландар. Краљ је свечано дочекан и испраћен лепо од братства манастира св. Саве и св. Симеона, као и од изасланика свих манастира светогорских. Још пре доласка у Хиландар Обреновић је по Ивану Павловићу, тадашњем српском конзулу у Солуну, послао, као поклон, шест хиљада динара у злату, који је конзул уручио представницима Хиландара (архимандриту Василију и Дамаскину). Но, по доласку у Хиландар у ноћи између Великог четвртка и Великог петка краљ Александар Обреновић одлучује да исплати све манастирске дугове, што, пре одласка, саопштава и манастирском братству.

Дан по Великом  петку сербски краљ је засадио маслину и даривао братство са још 500 дуката, а архимандрит Василије у Савином пољу подише чесму у знак сећања на његов боравак. Међутим, у знак захвалности династији Обреновић хиландарско братство краља Александра дарива Мирослављевим јеванђељем које постаје својеврсна  веза између Обреновића и великог жупана рашке Стефана Немање који је 29. септембра 1198. године написао и потписао Хиландарску повељу. Писању и потписивању Повеље присуствовао је његов најмлађи син Растко који ће, након  што се изборио за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године, поставити темеље Србске православне цркве.


ИЗВОР: ORDO MUNDI, srpskaistorija.com

Владимир Умељић; НАТО-УКРАЈИНА-РУСИЈА ИЛИ НА ЗАПАДУ НИШТА НОВО

Владимир Умељић
НАТО-УКРАЈИНА-РУСИЈА ИЛИ НА ЗАПАДУ НИШТА НОВО

Хоће ли западне демократије избећи начин нестајања свих својих претходница, које су својевремено прогласиле „крај историје“?

Хтео бих, прво, да поменем емпиријско сазнање да, при објављивањима научних или општих публицистичких прилога који критички рефлектирају фактичко стање у САД, Немачкој и другим демократијама западног типа, по правилу, (а) стижу повратне оптужбе да се при томе ради о „антидемократском“ ставу и делању; као и (б) да се ти прилози прећуткују, игноришу, да се одбија и ревносно спречава њихово објављивање, ширење и коментарисање.

Стога желим да профилактички констатујем и радо ставим на дискусију свој став да овакви прилози припадају апологетици демократског идеала, а да њихово игнорисање само још једном показује да су ароганција и игноранција сестре близнакиње.

Другим речима, и горње разматрање је исто тако/толико „антидемократски“ оријентисано као што је, на пример, и један извештај о сексуалној злоупотреби деце од стране римокатоличких клирика „бласфемичан“. При таквим повратним оптужбама, дакле, ради се о само још једној класичној и неприхватљивој замени теза.

Подсетимо се на један историјски моменат, на вероватно одсудно падање на испиту одговорности пред историјом од стране „НАТО-демократија“, на крају 20. века, када је истовремено ударен темељ, трасиран пут, који је прво водио ка експанзионистичким балканским ратовима, потом ка војној интервенцији у Авганистану [1], ка нападу Запада на Ирак и Либију, и ка „представничком“ рату у Сирији.

Тај пут тешко да обећава нешто добро.

Нису учили од Вајмарске Републике

Тренутни врхунац овог развоја, у рано пролеће 2014, представља најновија ескалација – и од Другог светског рата несумњиво најопаснија, јер је непосредно и масивно претећа за Русију – ескалација у Украјини, где се Запад отворено повезује са извршиоцима несумњивог државног удара, са украјинским милитантним неонацистима (Десни сектор, Свобода, који следе пример Степана Бандере [2] и отворено пропагирају и практикују расизам, антисемитизам и тероризам), не би ли своју доминацију још даље проширио на Исток. [3]

Није, наравно, у питању да Украјина има огромне проблеме, дефицит демократије, висок степен корупције и мањак људских права и слобода, потребу за политичким, економским и социјалним реформама, да су људи с правом незадовољни и захтевају промене.

Али дефицит демократије компензовати нацистичком идеологијом и захтевима „Украјина Украјинцима, све Јевреје и Русе побити“? „Шака свесних“, која управо покушава да поведе „гомилу угрожених“ а коју пак „НАТО-демократије“ стилизују као борце за демократију и подржава, припада дакле отвореним и ватреним следбеницима оних који су градили концентрационе логоре и конструисали гасне коморе, употребљавали митраљезе и бомбе, ножеве и маљеве као аргументе, вршили погроме, масовна убиства и геноциде.

Да ли је могуће да НАТО ништа није научио из историје Вајмарске Републике, када су немачки конзервативци и католичко-клерикалне партије здушно помагали Хитлеру да демократским путем освоји власт, сматрајући да ће га лако држати на узди, а да ће он, пак, бити бедем и вршак копља против друге велике културолошке традиције Европе, против Истока, Совјетског Савеза (тј. ипак против Русије?). Или је овај рискантни потез Запада још један додатни доказ да су ароганција и игноранција сестре близнакиње?

Данашња Русија, међутим, није више бољшевичка творевина, већ једна демократија, васкрсла из совјетског пепела, са свим својим дефицитима и потребом даљег развоја, и побољшања свог политичког, економског и социјалног система. Она је уз то велика атомска сила, са империјалном прошлошћу, која кроз историју није само гледала да шири сопствену територију и утицај, већ, од времена монголске доминације и потом њеног одбацивања у 16. веку (први руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни), увек је изнова морала да одбија нападе са Запада.

Европа на истоку

То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели чак и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, па до Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером. Војна коалиција Сила осовине на Источном фронту се састојала од:

– 3–4.000,000 Немаца;

– око 145.000 Хрвата;

– око 500 000 Румуна;

– 250.000 Италијана;

– 800.000 Мађара;

– близу 18 000 Шпанаца (Франкова Плава дивизија);

– преко 500.000 Финаца;

– 45.000 Словака;

– два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, Легија украјинских националиста Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста [4]) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца;

– као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца). [5]

Други извори говоре пак о између 4,5- 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600 хиљада из редова његових савезника. [6]

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2.700.000 војника у ратним радњама и 1.100.000 у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника). [7]

Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава. [8] Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26.600.000, од тога око 11.400.000 војника – 8.400.000 палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15.200.000 совјетских цивила. [9]

Украјинска националистичка организација УПА је иначе и по завршетку Другог светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст.

Она је била при томе подржавана, како од британске тајне службе СИС, тако од 1949. године и од америчке ЦИА, која је на пр. до 1953. падобранима убацила 75 наоружаних припадника УПА у Украјину. [10] За подсећање, то је била иста 1949. година, у којој је ЦИА интегрисала немачку тајну службу, данашњу БНД, у своју организацију две године после сопственог утемељења а четири године пошто је окупациона сила САД устоличила ту немачку службу и опет реактивирала веики број Хитлерових обавештајаца у њој. Нацистичка фаза је била превазиђена, породична свађа окончана и Немачка је поново била враћена на праву страну, у матично окриље Запада.

Демократија и нацисти

Како би дакле Русија са овим историјским искуством требало да реагује на актуелни продор данашње западне „међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?

Јер независно од тога да би та модерна и самододељена ознака требало да сугерише само позитивне вредности – плурализам, превазилажење уско националних интереса и општеважеће „вредности за себе и по себи“ – она је једноставно и штавише дијахроно тачна. То су – са свим временски условљеним варијантама, тј. предзнацима, па и повременим екстремним девијацијама – заједничке вредности једне те исте културолошке традиције (Запада). Она је наиме изнедрила како покрете хуманизма и ренесансе и демократију западног типа, тако и социјалдарвинизам, еугенику, нацизам, фашизам и клерофашизам, фалангизам итд.

Добра вест је да је демократија све те облике идеолошких застрањивања и социјално-државног организовања преживела. Лоша вест је да се све више поставља питање у коликој мери именујући појам демократије још увек рефлектује њену суштину? Другим речима, да ли је та суштина (истина, стварност) радикално промењена а да није дошло до враћања историјски компромитованих, мада пре одговарајућих језичких детерминанти у употребу?

Овом сарадњом „НАТО-демократија“ са савременим украјинским неонацистима се иначе не само потврђује последња констатација (укорењеност и западног типа демократије и тоталитарних идеологија у истој културолошкој традицији) већ и класична, само (неморално) прагматична и изузетно проблематична доктрина са потенцијалом опасног бумеранга, која као што је познато гласи: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, па макар тај истовремено био мој смртни непријатељ“.

Она је већ дошла до изражаја у време балканских ратова у бившој Југославији на крају 20. века, када је прилив оружја и муџахедина, исламистичких џихадиста са Блиског истока на Балкан био уперен само против српских „bad guys“ (а и пре тога, за време совјетске инвазије у Авганистану, када је Запад наоружао и логистички оспособио терористичку Ал Каиду, која ће потом однети хиљаде живота цивила управо на Западу).

Вратимо се претпостављеном одсудном падању „НАТО-демократија“ на испиту историје на крају 20. века, које се по ауторском мишљењу састоји у следећем: чињеница је да је Совјетски Савез (са Варшавским пактом, комунистичким државним сателитима и пратећим идеолошко-милитантним покретима широм света) представљао врло реалну опасност по идеју демократије, чија основна (једина конкретна, са свим недостацима и слабостима) форма испољавања јесте била она западног типа. Западни државни конгломерат је тада представљао неопходну и добродошлу противтежу.

Чињеница (за жаљење) је исто тако, да је после распада Источног блока и нестајања биполарног света, Запад пропустио не само огромну већ вероватно и једину историјску шансу да помогне и понуди читавом свету заједничко остваривања идеала демократије (равноправности, недељивих људских слобода, права и обавеза, итд.).

Јер „НАТО-демократије“ су тада биле једини и енормни – у историји још невиђени – функционални конгломерат економске, политичке, војне, технолошке и идејне (претпостављено важећи хуманистички идеал) моћи на свету, поседовале су сваки замисливи потенцијал и више него довољни морално-етички кредибилитет код већине осталих народа.

Показало се, међутим (претходно питање, које се све више поставља), да је дотични идеал са великим степеном вероватноће само макулатура, само интересно редефинисана стварност, да је његова – по самосхватању конкретних узурпатора „власти над дефиницијама“ – садржина супституисана спољном језичком формом и деградирана на банализовану флоскулу у смислу принципа циљ оправдава средство и у служби борбе за власт над светом.

„НАТО-демократије“ су, наиме (и исто тако – нажалост), изабрале пут свих осталих империја у историји човечанства. Будућност ће показати да ли ће оне наћи снаге да направе један радикални заокрет, у смислу да пут у будућност води преко враћања коренима, те да ипак избегну и крај и начин нестајања свих својих претходница, које су својевремено, исто као данас оне, гласно и самоуверено проглашавале „крај историје“.

То је, као што је познато, увек био само крај њихове историје. [11]

__________

Напомене:

[1] Још једном – тиме се, наравно, ни у ком случају не поставља у питање суштаствена потреба, тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма, и то свим средствима која се ослањају на једну хуманистичко-правну, етичку и моралну основу. САД, тј. „НАТО-демократије“, нису дакле смислиле неке виртуелне терористе, али су овим својим непревидиво нападачким ратовима дефинитивно и само у сопственом интересу виртуелизовале стварност, довеле у питање читаво позитивно међународно право, обезвредиле ионако фрагилну улогу УН и додатно изгубиле кредибилитет у свету.

[2] Степан Бандера, син једног унијатског гркокатоличког свештеника, био је украјински ултранационалиста, фанатични антисемита и предани бескомпромисни револуционар. Упореди: Salomon, Hobe, Tulatz, Nazikollaborateur als neuer Held der Ukraine. Jüdisches Berlin 4/2010.

[3] Актуелна криза око Украјине захтева свакако временску дистанцу да би се могла темељно анализирати. Она међутим већ потврђује непромењени континуитет односа на релацији Запад-Исток.

[4] Упореди: Bandera. Immer Angst. In: Der Spiegel. Nr. 44, 1959.

[5] Berthold Seewald, Hitlers Leih-Armeen beim Marsch nach Stalingrad, Die Zeit, 04. 08. 2012.

[6] Упореди: David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Даље: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[7] Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa. Der deutsche Krieg im Osten 1941–1945. C.H. Beck, München 2011, S. 115 f.; даље: Rüdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. 3. Auflage. Oldenbourg, München, 2004.

[8] Ibid, David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Даље: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[9] Ibid, Christian Hartmann.

[10] „Nature and Extent of Disaffection and Anti-Soviet Activity in the Ukraine“ (Bericht des US-Militärattachés der US-Botschaft in Moskau, 17. März 1948), zitiert in: Christopher Simpson: „Blowback“. Collier Books, New York, 1989.

[11] На пример, Францис Фукyјама, заменик шефа Планског штаба у америчком State Department-у, већ је крајем осамдесетих година прошлог века, када је непосредно предстојећи распад Варшавског пакта и Совјетског Савеза постао непревидив, „крај идеолошке еволуције и почетак универзалног важења западне либералне демократије на читавом свету“. Објављено у часопису National interest, Washington, 1989. Историја, међутим, и даље тече и од тада протекле деценије увек изнова доказују утопијски карактер таквих, колико еуфоричних, толико и безнадежно погрешних представа стварности

TEKST HRVATSKOG ISTORIČARA MOMENTALNO ZABRANJEN NA CELOM ZAPADU! Goran Šarić ogolio istinu o presudi Ratku Mladiću!

TEKST HRVATSKOG ISTORIČARA MOMENTALNO ZABRANJEN NA CELOM ZAPADU! Goran Šarić ogolio istinu o presudi Ratku Mladiću!

Alo; D.K.Vesti

09.06.2021

22:1011

Goran Šarić, istoričar i katolički teolog iz Rijeke, danas se za samo nekoliko minuta suočio sa globalnom cenzurom. Drugačije mišljenje ne praštaju oni koji daju okvire i narativ, pa je objektivan tekst Šarića uklonjen samo nekoliko minuta pošto ga je objavio na društvenim mrežama. Tekst prenosimo u celosti.

TEKST HRVATSKOG ISTORIČARA MOMENTALNO ZABRANJEN NA CELOM ZAPADU! Goran Šarić ogolio istinu o presudi Ratku Mladiću!
Printscreen

Zapad osudio Ratka Mladića, a tko će osuditi Zapad?

Europska Unija kao konglomerat zla, izdaje, perverzije i kriminala, sad može „odahnuti“. Ili… možda je tek dobila problem? Što znači osuđujuća presuda bivšem vojnom vođi Srba u Bosni i Hercegovini? Znači li to napredak pravde i istine za bilo koga, ili samo napredak EU epštajnovske klike u obmanjivanju javnosti i prodoru snaga mraka – na istok? Pogledajte naslove medija u Hrvatskoj. Pogledajte čime obmanjuju i zaglupljuju i onako zaglupljene mase… Naslovi poput: „Tajni rat Gotovine i Mladića: Srbija je spremala pakleni plan uoči Oluje“?! Je li njima jasno da problem Hrvata nisu Srbi nego ekonomska okupacija od strane Zapada i duhovna degeneracija! Je li njima jasno da Hrvatice (kao ni Srpkinje) ne rađaju djecu i da će ovim tempom negativnog nataliteta za 50 godina nestati i Hrvatska i Srbija?!

I najvažnije, tko će i kad osuditi EU tajne i javne lidere i političke sile koje su izazvale RAT U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI? Koji će to sud izreći osuđujuću presudu vatikanskim, njemačkim, američkim i britanskim centrima moći koji su potaknuli i rasplamsavali rat na cijelom prostoru Balkana? Ili osuda Mladića (koji je samo obični vojnik koji se borio za interese svoje nacije, kao što su se borili i ostali nacionalni lideri i generali iz BiH i bivše Jugoslavije) samo pokušaj pilatovskog pranja ruku, kroz formu Haškog suda? I da oni glume „pravdu“, oni, koji su daleko više krivi od Ratka Mladića! Oni koji vrše i nameću teror zločinačke demonkracije na cijelom prostoru bivše države? Teror perverzije, teror politike proganjanja pametnih i ušutkivanja sposobnih. Teror nametanja njihovih „vrijednosti“ (pa je po novom u Srbiji žena vatrogasac vatrogaskinja, a majka koja dijete udari po guzi može završiti u zatvoru).

Ovi događaji (suludo rušenje pravoslavne crkve, maltretiranje sa „non paperima o Kosovu, stotine godina robije za Srbe u Hagu…) zahuktavaju politička zbivanja u Srbiji! Srbima postaje jasno da Srbija za Zapad nikad neće biti dovoljno mala da ne bi bila velika! Srbima postaje jasno da je petog oktobra izvršen državni udar. I da su te vlasti bile izdajničke! Otvoreno izdajničke! To nije bila suradnja s EU, to je bilo lizanje dupeta onima koji su na Srbiju bacili 25 tisuća tona bombi i 600 kilograma osiromašenog urana, koji je za 30% podigao pojavu raka, leukemije itd. u Srbiji! A mnogi ljudi u Beogradu sad primjećuju i na sebi, čudne promjene…

možda vas zanima

RATKO MLADIĆ POSLAO PORUKU SVIM SRBIMA Sin Darko otkrio: Nisu nam dali da se zagrlimo, gledali smo se kroz staklo, pitao je za decu… A onda rekao: U pitanju je sudbina Republike Srpske…

21:54 Vesti 0

SUSRET KOJI JE ZAPALIO VAŠINGTON Ratko Mladić namagarčio Amere – izvadio pištolj pred Veslijem Klarkom, a onda je u SAD nastao haos

21:50 Vesti 0

UZBUNA U HAGU Šešelj otkrio šta su juče uradili generalu Ratku Mladiću pre izricanja presude! (VIDEO)

21:23 Vesti 0

SUDIJA NIJAMBE ODLUČILA DA SVE OTKRIJE! Ratko Mladić nije kriv za Srebrenicu – Jedan izdajnik je ogrezao u krvi i svedočio je lažno protiv generala!

21:03 Vesti 0

Sad nije više pitanje presude Mladiću, ona će samo Srbe osvijestiti da više nikad ne dozvole da im na vlast dođu „tadići“, „marinike“, „koštunice“… odnosno oni koji su izručivali srpske generale – u ruke onima koji su dugih 77 dana i noći okrutno BOMBARDIRALI Srbiju i ubili i osakatili na tisuće građana, među njima i puno djece! Porušili državu i otrovali je kemikalijama i osiromašenim uranom! Tim razbojnicima oni su isporučivali svoje generale, čak i predsjednika! Dakle ratnim zločincima NATO zločinačkog saveza!

Koja bi država izručila svog predsjednika strancima? I onda se Čeda Jovanović čudi ako mu neki prolaznik dobaci uvredu? U drugoj državi bio bi na doživotnoj robiji.

Ja znam da su Srbi narod koji dugo trpi, šuti, pa i spava. Ali Zapad ne zna da je opasno probuditi Srbe!

EU tama se širi na istok. Tj. pokušava se širiti, pokušaj je to stvaranja prostora Tame od Londona do Crnog mora! Za stvaranje pozicija za budući napad na Rusiju! U tom smislu, Srbija je bila – prepreka, Srbija je i dalje prepreka, bez obzira na sluganstvo srpskih tzv. elita!

Srbi počinju shvaćati da u EU ne teku med i mlijeko. Jedino što svaki ne-germanski, ne-romanski mali narod može očekivati u EU je – ropstvo i teror! Dok je Srbiji OTETO 17% državnog teritorija (srpska pokrajina Kosovo), nevladine organizacije, Kostić i pojedini akademici i profesori sa Filozofskog fakulteta u Beogradu se lome da uvjere Srbe kako je njihova jedina svjetla budućnost u EU gdje Srbiju nitko ni ne zove. Interesantno je kako čovjek postane đavao kad izgubi karakter! Kako su spremni na svako poniženja, kao narkoman za gram droge kad je u krizi…

Двери, БошкоОбрадовић; Младић и Караџић су наши хероји који су створили српску државу, РС и морају као такви ући у наше школске учбенике, нису смели никако одговарати пред туђим квази судом-Видео

PUBLICISTA Jovan I. Deretić preminuo je rano jutros u 82. godini, objavljeno je na zvaničnoj stranici njegovog Udruženja građana Slobodna Srbija.

Sent from Yahoo Mail on Android
On ned, jun 6, 2021 at 22:51, Radojka Praštalo<radojka.prastalo@gmail.com> wrote: O njemu i njegovim djelima će se tek čuti! Bez obzira na sve opstrukcije…..

PREMINUO JOVAN I. DERETIĆ: NJegove teorije izazivale brojne kontroverze, tvrdio da su Srbi na Balkanu dva milenijuma

06. 06. 2021. u 17:27

PUBLICISTA Jovan I. Deretić preminuo je rano jutros u 82. godini, objavljeno je na zvaničnoj stranici njegovog Udruženja građana Slobodna Srbija.

ПРЕМИНУО ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ: Његове теорије изазивале            бројне контроверзе, тврдио да су Срби на Балкану два            миленијума

Foto: Printscreen

– Iza sebe je ostavio bogato naučno delo o kome će srpska istorija tek dati svoj sud. To delo će biti dalji putokaz celom srpskom narodu kako da gradi svoju nacionalnu državu, svoje obrazovne, naučne i kulturne ustanove, kako da vaskrsne svoju autentičnu srpsku istorijsku nauku i kako na osnovu svega navedenog da gradi svoju budućnost srpsku. Budućnost u kojoj će sve što je bilo srpsko od antičkih vremena preko srednjovekovnog perioda pa sve do novovekovnog perioda ponovo biti srpsko. Profesor Deretić nam je svima utabao put kojim moramo ići dalje. Neka mu je laka crna zemlja i neka mu je večna slava i hvala. Neka mu Gospod Bog podari mir u rajskim vrtovima – navodi se u saopštenju.

Deretić je bio jedan od istraživača koji su tvrdili da postoje dokazi da je na evropskom kontinentu – posebno na Balkanskom poluostrvu – u periodu od najmanje dva i po milenijuma neprestano prisutan slovenski rasni i etnički element.

Glavni predmet njegovog istraživanja jeste srpska antička istorija koju zvanična istoriografija ne priznaje. NJegovi tekstovi govore o postojanju srpske antičke istorije od 2000. godine p. n. e. pa do 7. veka kad su prema zvaničnoj istoriji Srbi došli na Balkan zajedno sa drugim slovenskim narodima.

I

Deretić je rođen 1939. godine u Orovcu kod Trebinja.

Studirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu, a 1963. godine je napustio SFRJ i otišao prvo u Francusku gde je studirao na Tehničkom koledžu u Parizu, a potom i istoriju u Lionu.

Radio je kao inženjer u Francuskoj i SAD. Vratio se 1997. godine u Beograd. Govorio je šest jezika, a služio se latinskim i starogrčkim.

Na parlamentarnim izborima 2000. godine postao je narodni poslanik ispred Partije srpskog progresa čiji su kandidati bili na listi Stranke srpskog jedinstva Željka Ražnatovića Arkana.

Udruženje građana Slobodna Srbija osnovao je 2011. godine.

Nije ispravno govoriti o terorizmu a ne govoriti o korenima terorizma, nametanju jezika nasilnika drakonskim merama, često malih razbojničkih grupa u svrhu pljačke i nametanja dažbina – Poreklo srpskih šopa-Video

Nije ispravno govoriti o terorizmu a ne govoriti o korenima terorizma, nametanju jezika nasilnika drakonskim merama, često malih razbojničkih grupa u svrhu pljačke i nametanja dažbina stvarajući sebi poslušne i pokorne nove države. Tu činjenicu dokazije protivrečnost genetskog nasleđa i jezika. Mađari i bugari kao i mnogi drugi, milom ili silom, prevaspitani narodi su genetski srbi bili i ostali jer ta osvajčka plemena rigoroznih mera bila su i previše brojčano mala a uz to su dolazili na konjima bez žena svojeg genetskog nasleđa pa su se ženili sa domaćim ženama i tako izgubili svoj genetski kod stim što su se utopili u more domaćeg stanovništva koje je bilo srpskog govornog jezika i dominantnog srpskog gena. Prema tome, ako se želimo osloboditi terorizma moramo poći od njegovog izvora i korena kako bi se narod osvestio i shvatio ko su nekad bili da bi se mogli vratiti svojim prirodnim korenima, svojim začetcima. Šizofreno je očekivati da se danasnji teror može savladati ukoliko se istovremeno terorizam nagrađuje sobstvenom državom! Ta praksa podvaljivanja, podmećanja kukukovih jaja mora da prestane ukoliko bi da teror bude suzbijen da bi nam buduca pokolenja odrastala bez terora.

O tome svemu možete više pročitati u mojim knjigama; Tragom srba I – Trgom srba II i Tragom srba III – Knjige moжete naručitи preko inboksa ili dusan.nonkovic@gmx.de

Душан Нонковић Теодоровић

Владимир Умељић: „ВЕЛИКИ БРАТ“ ТЕ ПРАТИ, ВИДИ, ЧУЈЕ, ЧИТА, СНИМА, ВОДИ!

Владимир Умељић: „ВЕЛИКИ БРАТ“ ТЕ ПРАТИ, ВИДИ, ЧУЈЕ, ЧИТА, СНИМА, ВОДИ!

02.06.2021. – 10:25

ИСКРА на Фејсбуку

фото: unsplash.com, Kevin Ku

Како нас наши компјутери, мобилни телефони, друштвене мреже, кредитне картице, итд. 24 часа на дан надзиру и контролишу

Западн блок „НАТО-демократија“ на челу са САД на својим стеговима поносно истиче демократију, слободу, људска права, правну државност и друге хуманистичке атрибуте, који се само могу пожелети, као и чврсту намеру да прошири ове цивилизацијске тековине на читав свет.

Методе, које се при томе користе (Кореја, Вијетнам, Ирак, Авганистан, Сирија, итд.), међутим, врло подсећају на „усрећивање аутохтоног становништва“ овим тековинама при насељавању новооткривених континената од стране Европљана:

САД су од Другог свјетског рата убиле више од 20 милиона људи у 37 „земаља-жртава“, укључујући бившу Југославију, наводи се у студији коју је објавио канадски Центар за истраживање глобализације из Монтреала (Centre for Research on Globalization).[1]

У следственом тексту ће бити кратко представљена још једна метода, наиме, активности тајних служби САД и других „НАТО-демократија“ у смислу шпијунирања и контролисања читавог остатка света, дословце свих људи на земљиној кугли.  Подаци потичу превасходно из једног интервјуа, који су немачким водећим медијима дала тројица дисидената, бивших високих америчких обавештајаца (један је био генерал), својевремено службеника тајне службе НСА.[2]

САД су, као што је познато, адмиралски брод ове империјалне (а по сопственом самосхватању такорећи „месијанске“) флоте и тиме се сада не мисли само на војни и политички аспект и не само на поплаву „кокаколизације и мекдоналдизације“, већ на чињеницу, фигуративно речено, да када се Волстрит само мало прехлади, Немачка кија барем три до четири пута, Италија добија бронхитис, Шпанија и Португалија запаљење плућа а Грчка се спрема за сопствено опело.

И – та американизација данашње ЕУ (у покушају и читавог света) траје већ најкасније од завршетка Другог светског рата. Само именовања су се временом мењала и данас се то назива глобализација, али право име је американизација у смислу водећих елита САД.

Оно што ситуацију у глобалним размерама чини још неизвеснијом и опаснијом, то је врло разложна поставка да је тешко замислити, да друге светске силе са сличном високом технологијом не размишљају и не делају на сличан начин.

Чињеница постојања горе поменутих дисидената и пре свега обелодањивања њихових активности, што омогућава и писање овог критичког текста, је ипак један, не баш безначајни и сигурно надоносни плус за западне демократије.

Упркос томе, некадашња нада да је западни систем вредности путоказ и пут у бољу будућност света све више јењава и уступа место све дубљем разочарењу услед систематског разарања хуманистичких вредности у глобалним размерама.

Суморна визија Џорџа Орвела („Велики брат“), додуше, још није у потпуности остварена, но неопходни су велики напори и енормно ангажовање да се човечанство не би бесповратно трансформисало у његову „Животињску фарму“.

Глобална међународна афера, коју је покренуо Едвард Сноуден (Edward Snowden) обелоданивши чињеницу, да америчка тајна служба НСА својим компјутерским Призм-програмом (Prism programming) шпијунира буквално читав свет, још увек није ништа изгубила од своје актуелности и важности.

Мање је међутим познато, да су три бивша висока НСА-функционера већ 2001. обзнанила ову праксу, која је започела још почетком седамдесетих година прошлог века, као и да је дотични Призм-програм само један од стотина сличних, који су све време у употреби.

Разлози за овај „акт велеиздаје америчке правно-државне демократије“ од стране три некадашња светска шпијуна из САД, из командне централе НАТО-конгломерата, етичке су природе:

Вилијем Бини (William Binney) образлаже: „Ова тајна сила угрожава демократију, не само у САД“. Томас Дрејк (Thomas Andrews Drake) опомиње: „Пандорина кутија је широм отворена“. Џ. Кирк Виби (J. Kirk Wiebe) упозорава: „САД су на путу да постану „Царство зла“.

А можда је разлог за њихову (сваке хвале вредну) храброст био и растући страх од Орвеловог „Великог брата“, од надолазећег и све одсудније претећег тоталитаризма једног новог типа.

САД већ (најмање) четрдесет година прате, прегледају и контролишу, сакупљају и чувају, користе и већ у принципу злоупотребљавају податке о појединцима, организацијама и фирмама, с временом и о корисницима интернета, о електронској пошти, о банковним подацима и рачунима, о употреби кредитних картица и токовима новца, итд. и то не само у сопственој земљи, већ и широм света.

То значи, да је слободни грађанин на путу да постане (или је већ постао) прозирни поданик без приватне сфере, подложан свакој врсти манипулације и потпуно зависан од добре или лоше воље својих манипуланата (= владара).

Да ли је то демократија? Да ли је то уопште спојиво са људским достојанством?

Прва упозорења да тајна служба НСА фактички и неприметно преузима власт у САД, разједа демократију изнутра и претвара је у макулатуру, у спољну чауру једног само још аутократско-диктаторског погледа на свет, у маску и фарсу, стигла су већ 1975. од Комисије демократског сенатора Френка Черча (Frank Church), која је истраживала илегалне радње масовног шпијунирања америчких грађана.

Он је тада изјавио: „НСА је у стању да створи основу једне тоталитарне државе и ако ова организација падне у погрешне руке, онда ће то бити један пут без повратка.“

Математичар Вилијем Бини, који је више од тридесет година развијао одговарајуће компјутерске програме за НСА и на крају каријере био у рангу генерала, каже на то: „Черч је имао право и то се управо и дешава, само у до сада непојмљивим димензијама. Са сваким новим Сноуденовим открићем постаје све јасније, колико смо у међувремену близу руба понора“.

Последица рада Черчове Комисије је, додуше, била да је убрзо био донет закон, који је требало да контролише растућу моћ тајних служби и који нпр. за сваку акцију прислушкивања/шпијунирања захтева претходно одобрење једне правне институције, једног суда.

Тај ФИСА-закон (Foreign Intelligence Surveillance Act) је ступио пре 35 година на снагу и – испоставио се као још једна демократско-правна макулатура, као маска и фарса. Одговарајући ФИСА-суд се наиме састоји од једанаест судија, који тајно заседају у Вашингтону и чије пресуде су исто тако тајне, недоступне било каквој контроли или пак некој другој правној инстанци.

При његовим заседањима је присутна само једна интересна страна, искључиво представници америчке Владе, који подносе захтеве за шпијунирање. Само у последње три године је било (званично) поднето 5.180 таквих захтева и – сви до једног су били одобрени.

Чему дакле једна правна институција, један суд, када је једна интересна страна емпиријски увек и 100% „у праву“? Када чак за чудо не постоје ни уобичајени изузеци, који би потврдили правило?

Да ли је уопште могуће, да постоји једна непогрешива држава? По сваком закону вероватноће – не, као што је немогуће да постоји један непогрешиви човек, па макар носио и титулу римског папе.

Примедба: ФИСА-суд је, иначе, и крајем 2013. још једном „правно“ потврдио, да „Национална безбедносна агенција (НСА) може да настави прикупљање података о телефонској комуникацији свих Американаца сваког дана (подвучено од стране аутора).“[3]

Правни систем САД потврђује, значи, увек изнова да сопствени грађани смеју да буду „легално“, сваког дана и 24 часова дневно шпијунирани, контролисани, надзирани – да ли је то демократија и слобода, да ли је то поштовање људских права?

Да ли је, даље, неопходно подсетити на емпиријско сазнање, да страни зависници/поданици империјалних сила искуствено много мање профитирају од позитивних страна дотичних система а много више трпе њихове лоше стране?

Шта дакле могу да очекују људи, који нису грађани САД?

Вилијем Бини каже: „Сви контролни механизми су већ 2001. дефинитивно стављени ван снаге, када је Џорџ В. Буш постао председник, и ја сам тада дао оставку.“

Његов бивши сарадник Томас Дрејк то потврђује: „Тада смо сви ми постали саучесници Беле куће у Вашингтону и САД су постале једна држава, која све и свакога контролише.

Џ. Кирк Виби додаје: „Тада је заменик председника Дик Чејни јасно рекао, ‚Америка мора да пређе на ‚мрачну страну‘ и ту смо у међувремену и стигли. На мрачну страну.“

И – САД у међувремену шпијунирају и покушавају да контролишу читав свет. Тренутни показатељи, моментално чињенично стање не изгледа баш охрабрујуће.

Бини потврђује: „НСА поседује у овом тренутку око 40-50 билиона телефонских разговора и мејлова – како све умешане особе са свим личним подацима, тако и садржај истих – сачувано у својим компјутерима. Тренутно се гради један гигантски компјутерски центар у Јути а у Тенесију се развија најбржи супер-компјутер на свету. Само у Јути је капацитет рачунара толико велики, да се ту читава глобална комуникација света у (најмање!) следећих сто година може сместити, анализирати и вредновати. Капацитети НСА-мегакомпјутера се више не мере у килобајтовима, мегабајтовима и гигабајтовима, већ у јотабајтовима, то је јединица са 24 нуле иза себе! Један јотабајт износи, дакле, 1.000.000.000.0 00.000.000.000.000.

Сноуден је потпуно у праву, довољно је да човек данас нпр. случајно позове неки погрешни телефонски број и НСА је тада на основу тог незамисливог обиља информација у стању да сазна све о његовом животу, да реконструише сваки појединачни дан! За то чак нису више потребни људи, радна снага, подаци се од стране компјутера скупљају и аутоматски упоређују, доводе у везу и вреднују. Убрзаним развојем ‚вештачке интелигенције‘ ти процеси постају све бржи и ефикаснији.“

Ови амерички дисиденти су иначе потврдили, да су и остале тајне службе „НАТО-демократија“ упућене у ово чињенично стање, да су учествовале у читавом пројекту „Великог брата“ и да и даље учествују. Нарочито често се у том контексту помиње немачки БНД, али и британске и француске тајне службе.

Утолико је занимљивије да се управо у немачким медијима шири и јача протест, да расте огорчење и да се захтевају правне и моралне консеквенце, као и заустављање опасног тренда тоталитаризације западног друштва. Тако коментатор Ханс-Улрих Јергес (Hans-Ulrich Jörges) у недељнику „Stern“ 25. јула 2013. пише и следеће:

„Замислимо за тренутак да се иза свега овога налазе Руси.

Руси су, дакле, преузели контролу над интернетом, они су – као Американци после терористичког напада на Светски трговински центар – свуда по свету основали тајне затворе и тамо мучили илегално ухапшене.

Руси су изградили некакав свој Гуантанамовск (аналогно америчком затвору у Гуантанаму, у војној бази на Куби, прим. аутора) и држе тамо потпуно противправно затворенике, Руси воде необјављене и међународно-правно недопустиве ратове беспилотним летилицама свуда по свету.

Како бисмо се у том случају сви ми само оборили на њих!

Али ово су сад Американци и Британци!

Врло је сумњиво, да ли би САД са једним оваквим ставом у односу на људска права данас имале било какве шансе да уђу у ЕУ. А тек Британци? Који бестидно краду све могуће информације о нама?

Американци шпијунирају читаву нашу привреду, они су својим трулим хипотекарним кредитима гурнули читав свет у финансијску кризу и натурили нам – заједно са Британцима – проклетство investment-bаnking-a.

Непријатељ није више на истоку. Ми у међувремену имамо противнике на западу.

Наше Савезно јавно тужилаштво би у суштини морало да отвори званичну истрагу против председника САД, против председника Владе Велике Британије и против свих њихових службеника.

Наше тајне службе би морале да узврате ударац, али оне су умешане у све то…“

Ако се за тренутак стави на страну чињеница да се немачка јавност, која је на крају прошлог века врло спремно, синхроно и унисоно саучествовала у – врло нехуманој – дехуманизацији циљне групе на Балкану (Срба), сада узбуђује и протествује, само јер се ради о сопственим интересима, може се поћи од тога да првобитно схватање демократије, људских права и слобода још увек има своје, па макар какве/такве поборнике и на Западу.

Коментар:

„НАТО-демократије“, на челу са САД, та толико често и гласно обзнањена „Међународна заједница истих вредности“, поседује несумњиви тоталитаристички потенцијал, који се манифестује и у највишим политичким и економским структурама. Тај потенцијал све више угрожава суштину демократије, претвара је у макулатуру, у маску и фарсу, у nolens volens колевку могућег тоталитаризма будућности.

Да ли је то разлог за ликовање критичара ове нове империје?

Сасвим сигурно не, јер демократија припада есенцијалним стварима, које немају прихватљиву алтернативу. Демократија западног типа је према горе наведеним показатељима, међутим, прилично тешко оболела. Та болест је по свему судећи системски условљена и порастом самозадовољне декаденције, типичне за све империје у историји човечанства, она постаје опасна не само за дотичну империју, већ и за читав свет.

То, дакле, није разлог за ликовање, напротив, али још мање је разлог да се престане са критиком тј. са аргументативном и легитимном борбом против те растуће, глобалне и у крајњој консеквенци смртоносне опасности, у социјалном и индивидуалном смислу речи.

Јер и сваки Асанж и Сноуден, Бини и Дрејк, Џ. Кирк Виби, па делом и ХансУлрих Јергес се боре против бескрупулозног и насилног, нечасног и неморалног делања утицајних делова својих сопствених водећих, империјалистички и властољубиво настројених елита и не пада им наравно на памет да ликују.

Они, дакле, воде аргументативну и легитимну борбу против растуће опасности настајања тоталитаризма у светским размерама, само заогрнутим плаштом демократије. Тиме ти људи заслужују сваку подршку и свако поштовање.

И они су очигледно схватили, да је западни „систем вредности“ у међувремену добио свог најстрашнијег непријатеља у историји а то су његови сопствени носиоци и управљачи. Тај систем убрзано губи смисао, поприма не само убилачки, већ и самоубилачки карактер а то ни у ком случају није разлог за ликовање, напротив. Јер енормни капацитет Запада би (у правим а не у погрешним рукама) могао да да огромни допринос настајању једног бољег, слободнијег и праведнијег света.

То је у овом тренутку међутим „систем вредности“, у коме је амерички председник Барак Обама добио западноевропску „Нобелову награду за мир“, иако је тај исти председник нпр. „од 2004. године и од укупно 506 напада америчких беспилотних летилица по свету, лично заповедио 318 таквих акција само у Пакистану и те паклене направе су при томе убиле најмање 2.548 људи, међу њима и више од 168 деце“[4] а Едвард Сноуден мора истовремено да страхује за своју слободу, за свој људски интегритет или шта више за свој голи живот.

Истовремено би морало да је постало јасно, да искушење у остатку света, да се иоле добровољно подвргне доминацији „златног“ Запада и прихвати његов актуелни „систем вредности“ све више јењава и бледи, ишчезава.

Није дакле изненађујуће, да су у истраживању, које су спровели Worldwide Independent Network и амерички Галуп крајем 2013. и у коме су учествовали грађани из 68 различитих земаља света, САД проглашене за највећу претњу по светски мир (чак и у „НАТО-демократијама“, као нпр. у Грчкој и Турској). То је било мишљење 24% испитаника, на другом месту је Пакистан са 8%, следи Кина са 6% а четврто место деле Авганистан, Иран, Израел и Северна Кореја са по 5% гласова, итд. Ово мишљење о сопственој земљи дели шта више 13% Американаца. У Латинској Америци су мишљења подељена, грађани Перуа, Бразила и Аргентине нпр. виде САД као „најопаснију земљу на свету“.

На питање „У којој земљи бисте волели да живите?“, на врху табеле су упркос томе САД, али овог пута са само 9% гласова.[5]

На то сигурно утиче и развој ситуације у САД на унутрашњем плану.

Све одреднице дотичног система вредности подређене су непревидиво култу капитала, управо идолатријском односу према поседовању и умножавању сопственог иметка, по императивном америчком принципу: „Што веће, то боље!“ )„The bigger, the better!“).

Међутим, чињеница је да када човек са 70 кг тежине намах прогута 833 г иначе животно важног витамина Ц, он ће умрети, он је у том тренутку извршио самоубиство. Аналогно томе поставља се овде теза на дискусију, да када једно друштво дозволи појединцима безмерно згртање материјалног поседа на рачун већине чланова заједнице, да тада долази до једне врсте самоубиства социјалног хуманистичког духа или пак до (покушаја) његовог убиства.

Како, као прво, изгледа социјална страна владајућег економско-финансијског система у номинално најбогатијој земљи света, у којој само врви од светских рекорда?

САД годишње издају 607 милијарди $ US за војне сврхе, што чини 41,5% светских војних издатака за наоружање (за поређење – Русија издаје за то 58,6 милијарди $ US или 4% светских војних издатака за наоружање). Већ то значи, да се ни у ком случају не ради о некаквој сиромашној држави.

Истовремено, у овом тренутку 15,1% или 46,2 милиона Американаца живи испод границе сиромаштва. Проценат сиромашних је, наравно, много већи код Афроамериканаца (27,4%) и Латиноамериканаца (26,6%), иако они заједно чине свега око 20% укупног становништва.

САД, даље, држе и један не баш исувише познати – и ни у ком случају ласкави – светски рекорд и то по броју својих грађана у затвору. Године 2005. је нпр. сваки 137. одрасли Американац био лишен слободе.[6]

Већ 2006. године лежало 2.085.620 људи у затвору, а што је у односу на укупни број становника од тадашњих око 290 милиона, убедљиво више него нпр. у Русији, како по апсолутном броју затвореника, тако и у релативном смислу (у односу на укупни број становника). То зачудо важи и за комунистичку, дефинитивно недемократску Кину – у САД (са нешто мање од 300 милиона становника) долази приближно 800 ухапшених на сваких сто хиљада становника; у Кини (са око 1,351 милијарде становника и „само“ око 1,4 милиона затвореника) долази приближно 87 ухапшених на сваких сто хиљада становника. Данас се тај апсолутни број неслободних у америчкој „земљи слободе“ и истовремено „највећем светском извознику слободе“, приближава цифри од 1% укупног броја становника. Кина би дакле морала да ухапси 13,51 милиона својих становника, да би достигла овај проценат.

САД, са око 5% светског становништва, имају око 25% свих људи у затворима света.

Убедљиво преко 60% свих места у америчким затворима је, иначе, попуњено припадницима мањина у САД – Афроамериканцима, Латиноамериканцима (око 20% од укупног броја становника) и староседелачким и замало геноцидно искорењеним Индијанцима.

Поменимо овде још једну чудну (и забрињавајућу) чињеницу, један пажње вредан фактор америчког друштва и државе: У време владе Џорџа В. Буша, америчка државна „Агенција за цивилну заштиту“ („Federal Emergency Management Agency“) доделила је једној под-фирми компаније Халибартон/Halliburton (чији је бивши власник – и до данас велики акционар – био тадашњи потпреседник Бушове владе, Дик Чејни/Richard Bruce „Dick“ Cheney) суму од 385 милиона $ US.[7]

Сума је додељена за изградњу 800 „FEMA Camps“, значи – „прихватних логора за илегалне усељенике у САД“. Ти логори су окружени високом бодљикавом жицом, унутра су једноставне дрвене бараке и многобројна стражарска места, понеки поседују шта више и сопствене железничке станице.[8]

Потом је председник САД (2013) Барак Обама ове логоре 31. децембра 2011. потписивањем више закона (National Defence Autorisation Act“, NDAA) накнадно и додатно „легализовао“.[9]

Да ли је чудо да то у Европи, од времена немачког нацизма и хрватског усташтва и Другог светског рата, буди врло непријатне, застрашујуће асоцијације? Осим тога, постоји још једна нелогичност у односу на овај пројекат: По званичним статистикама број илегалних усељеника у САД износи 1,2 милиона. Сваки од ових логора поседује капацитет од 20.000 затвореника, било би значи довољно укупно око 60 логора.

За кога је, дакле, предвиђено осталих 740 логора? Ко би требало да буду још оних могућих (очекиваних?) 14,8 милиона „интернираца“?

Буш наиме није само дао да се – на рачун америчких пореских обвезника и уз несумњиви профит свог пријатеља и заменика – саграде они бројни и врло проблематични логори за милионе људи, он је уз то поново оживео, званично легализовао и увео у употребу класичну методу мучења шпанске римокатоличке инквизије „tormenta de toca“,[10] сада под домаћим именом „Waterboarding“.[11]

„Правну основу“ овог систематског мучења су припремили највиши чланови америчке Владе, Дик Чејни, Дејвид С. Едингтон/David S. Addington, Џеј Бајби/Jay Bybee i Џон Ју/John Yoo (Office of Legal Council), али Буш је у својим мемоарима (Decision Points, издато 9. новембра 2010.) потврдио, да је он лично ауторизовао ову праксу. Amnesty International је на то захтевала отварање кривичног поступка против њега, ништа се међутим није десило.[12]

Колико се право селективно, у сопственом интересу интерпретира и тиме обесмишљава, показује и чињеница да је један амерички војни суд својевремено (1947.) осудио једног јапанског официра управо због примене ове тортуре над заробљеницима на 15 година затвора са присилним радом.[13]

У децембру 2007. је једна група републиканских сенатора покушала да се избори за доношење закона о забрани мучења.[14] Буш је на то одмах уложио свој председнички вето и иницијатива није прошла.[15]

Тиме се, наравно, ни у ком случају не поставља у питање суштаствена потреба тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма свим средствима, која се ослањају на једну хуманистичко-правну, етичку и моралну основу. САД нису, дакле, смислиле неке виртуелне терористе, али су дефинитивно обезвредиле и довеле у питање основна хуманистичка „цивилизацијско-културолошка достигнућа“, поред осталог и базични правни принцип „свако мора да важи као невин, док му се кривица не докаже“ (in dubio pro reo).

Амерички председник Џорџ В. Буш оглашава дакле „глобални рат против тероризма“ и проглашава 7. фебруара 2002. Женевску конвенцију неважећом у односу на терористе (параграф 3. те конвенције забрањује мучење и понижавање ратних заробљеника) и образложава тај корак управо „војним потребама“.[16]

А кад се поново реактивира једна класична метода мучења шпанске римокатоличке инквизије, онда је било неминовно модернизовати и приручник са упутствима, који је инквизиција својевремено понудила својом „најсрамотнијом књигом у историји човечанства“ „Malleus maleficarum“ (римокатолички „Вештичји чекић“).

Налогодавац је овог пута била ЦИА и састављен је „Каталог ужаса“,[17] један приручник за систематско мучење осумњичених за тероризам а, наравно, у циљу изнуђивања признања од дотичних ухапшеника. Ту , условно речено, модерну и сажету верзију једног Malleus maleificarum нашег времена ауторизовали су, још једном и нешто прецизније, тадашњи заменик америчког Министра правде Џеј Бајби и његов блиски сарадник Џон Ју, заменик директора Бироа за правна питања у америчком Министарству правде.[18]

Овај приручник почиње једном самовољном редефиницијом самог појма мучења: „О мучењу се ради само у случају, када болови који се наносе жртви, доводе до смрти, престанка функција органа или до трајног оштећења једне важне телесне функције…„ односно ако дође до „битних психичких поремећаја, који трају месецима односно годинама…“.

Потом се тачно утврђују начини сада „легитимних“ начина мучења – од поливања леденом водом („вода не сме да има температуру нижу од 5 степени“), преко спречавања сна („највише 11 дана одједном“) и удараца („само у лице и труп“), као и вишемесечног држања затвореника голим у ћелији, па све до нечовечног „Waterboarding“ („при коме се укосо тј. наглавце лежећој жртви, чије лице је прекривено једном крпом, до 40 секунди дуго налива вода у нос и потенцира осећај дављења, потом јој се дозвољава да до три пута удахне ваздух а затим се процедура – до шест пута узастопце – понавља“).[19]

Није дакле искључено, да су САД и остале „НАТО-демократије“ у међувремену успеле да прокоцкају ону енормну историјску шансу – после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза – да својим тадашњим и скоро недостижним (политичким, економским, технолошким, војним, итд.) приматом у глобалним размерама учине свет бољим, праведнијим и мирољубивијим, да значи утемеље један заиста хуманистички и глобални систем вредности.

Искушење овладавања читавом земљином куглом је очигледно (и нажалост) однело превагу.

Уколико, значи, не дође до радикалних реформи на Западу, наддржавну „НАТО-заједницу“ чека судбина свих империја у историји човечанства а остварење идеала демократије ће – после свих промашених револуција од XVIII века до данас – доживети још један фијаско.

Са свом дужном суздржаношћу (други временско-просторни, социјални, правно-државни, идеолошки, културолошки, технолошки, итд. оквир) Асанж и Сноуден, Бини и Дрејк, Џ. Кирк Виби, итд. могу се условно упоредити са дисидентима у Совјетском Савезу, са Солжењицином, Сахаровим, Копељевим, Восленским и њиховом улогом при процесу трансформације тј. нестајања комунистичке светске империје.

Може се само надати, да њихова активност представља најаву позитивних промена и на Западу, будућност ће међутим показати колико су оне још уопште могуће, колико је горе наведени процес реверзибилан.

И – за промислити је да је горе кратко оцртана развојна фаза овог заиста веома злослутног процеса била актуелна пре скоро десет година, да је дакле у међувремену све ишло даље и даље. Наравно – у истом смеру.

Алтернатива је, да поновимо, само једна – или радикалне реформе и повратак на садржину/суштину (недељивих људских права и слобода, неотуђивог достојанства и равноправности свих људи, правне сигурности, итд.) или нестајање.

Или наравно даљи „повратак у будућност“ и у перспективи – тоталитаризам „Великог брата“.

П.с. Свестан сам, наравно, тога да ће „Велики брат“ и овај текст одмах имати пред очима, чак пре него што први читалац и помисли да га отвори. Но то није од неке нарочите важности.

Данас сам, наиме, већ једном телефонирао.

[1] 12.03.2016. • 12:11h • Srna, PRESS RS

[2] „Stern“, Hamburg, 25. VII  2013.

[3] Танјуг, Београд, 4. I 2014.

[4] „Stern“, Hamburg, 27. VI 2013.

[5] „Политика“, Београд, 3. I 2014.

[6] Die Welt, 9. XII 2005.

[7] Der unsichtbare Dritte in: Spiegel Online, abgerufen am 30. Juni 2010.

[8] Упореди. Dan Davies, „Terrorstaat. Die dunkle Seite der Macht“, Argo-Verlag, Februar 2014.

[9] „Fema Camps: Konzentrationslager der Neuzeit?“ U: Bürgerstimme, Zeit für Veränderungen, 8. VII 2013.

[10] NPR: Waterboarding – A Tortured History, 3. XI 2007 (abgerufen am 26. II 2009).

[11] „Folter bei 9/11-Verhören. Bush ordnete Waterboarding persönlich an“. Spiegel Online, abgerufen am 4. XI 2010 (deutsch).

[12] „Bush verteidigt Irak-Krieg“ in: Focus.de vom 9. XI 2010; „Denkmal für eine Hassfigur“ in: Spiegel Online vom 9. XI 2010; даље: „Schröders Ex-Sprecher lästert über Bushs Intelligenz“. In: Handelsblatt, Düsseldorf, 10. XI 2010.

[13] Washington Post, Waterboarding Historically Controversial, 5. X 2006 (abgerufen: 26. II 2009.

[14] Jane Mayer: The Dark Side: The Inside Story of How the War on Terror Turned Into a War on American Ideals, 2008, Doubleday-Verlag; Auf der dunklen Seite. Wer ist politisch verantwortlich für die Folter durch CIA-Angehörige? Berliner Zeitung, abgerufen am 22. IV 2009 (deutsch).

[15] „Waterboarding“-Verbot im Senat gescheitert. Die Welt, abgerufen am 15. XII 2007 (deutsch); Bush stoppt Anti-Folter-Gesetz. Focus, abgerufen am 8. März 2008 (deutsch); New York Times: Effort to Prohibit Waterboarding Fails in House, 12. III 2008)

[16] Amerikas dunkles Geheimnis, „Stern“ Nr. 23, 28. V 2009, Hamburg.

[17] Amerikas dunkles Geheimnis, „Stern“ Nr. 23, 28. V 2009, Hamburg.

[18] Исто.

[19] Исто.

ВРЕТЕНО ВЕЧИТОГ СНА

ВРЕТЕНО ВЕЧИТОГ СНА

НЕ МОЖ СЕ ИСТОВРЕМЕНО

ДВА ГОСПОДАРА СЛУЖИТИ

НИТИ СЕ МОЖЕ ИСТО ТАКО

ИСТОВРЕМЕНО,

ИСТИНИ И ЛАЖИ ВЕРОВАТИ

А ЗДРАВОГ ДУХА И УМА БИТИ

И ОД ИСТИНЕ НЕ ПОГИНУТИ

БЕЗ ОПЕЛА САХРАЊЕН БИТИ

У КАКВОМ, СВЕТУ ЖИВИМО

У КОЈЕМ СЕ, ИСТОВРЕМЕНО

ИСТИНАМА КАО И ЛАЖИМА

ИЗ ЛИЧНЕ КОРИСТИ, ВЕРУЈЕ

У КАКВОМ СВЕТУ ЖИВИМО

У КОЈЕМ ЈЕ, ИСТО ДА ЛИ СЕ,

СА ОПЕЛОМ ИЛИ БЕЗ ОПЕЛА

СПАЉИВАЊЕМ, САХРАЊУЈЕ

КАКО СИ ЗА ЖИВОТА ЖИВЕО

ТАКВА ЋЕ ТИ ВЕЧНОСТ БИТИ

ПОСЛЕДЊЕ КОШУЉЕ ЈЕ ЏЕП,

ТВОЈИХ ЖИВОТНИХ СЕЋАЊА

НАДАЊА ЉУБАВИ И ДАВАЊА

ВРЕТЕНО ТВОГ ВЕЧНОГА СНА

ЖИВОТА У ВЕЧНОСТИ

Душан Нонковић Теодоровић

Свети Архијерејски Синод доделио орден Светог Саве Проф. др Надежди Басари, Проф. др светске репутације, катедре универзитета у Килу, шефу болнице у Флензбургу! Видео: