Utajeni dokument italijanske mornarice pisan 1917 dokazuje da nije Engleska i Francuska već da je italija spasila srpsku vojsku u prvom svetskom ratu

Od 12. decembra 1915. pa do 29. februara 1916. godine, italijanska mornarica je iz Albanije evakuisala blizu 300.000 srpskih vojnika i izbeglica, 24.000 austrijskih vojnika – zarobljenika srpske vojske, 10.153 konja, 68 topova i 300.000 tona hrane i materijala.

Sa vojskom je evakuisana i srpska vlada, vojni vrh, parlament, inteligencija, velika količina zlata i srebra i gotovog novca, arhive, kralj Petar I Karađorđević i regent Aleksandar.

Obavljeno je 248 plovidbi i upotrebljeno 350 lađa, čitav posao je obavljen uz ogroman rizik od potapanja brodova od  nemačkih podmornica (Sumarena).

U istoj operaciji, evakuisano je i 6.000 crnogorskih vojnika, dobrovoljaca iz Hercegovine i Boke, i kralj Nikola I Petrović sa porodicom.

ZABRANJENA ISTORIJA SRBA: Srpsku vojsku na albanskoj golgoti nije spasila Francuska, već evo ko ..

423

.

Srpska-vojska-na-Krfuf

http://www.facebook.com/plugins/like.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fpages%2FWebtribune%2F847608215252468&width&layout=button_count&action=like&show_faces=false&share=false&height=21

Mila Mihajlović, Srpkinja, istraživač, novinar čuvene italijanske televizije RAI i književnik, slučajno je pronašla dokument Specijalne kancelarije Ministarstva kraljevske mornarice Italije napisan 1917. godine u Milanu, koji baca potpuno novo istorijsko svetlo oko srpske golgote u Albaniji tokom Prvog svetskog rata.

Dokument govori i o stvarnoj pomoći takozvanih velikih srpskih prijatelja, Francuske i Engleske srpskoj vojsci u njenom spasavanju od potpunog uništenja prilikom povlačenja iz vrleti albanske golgote.Ovaj dokument, slučano otkriven, ali i očito namerno zaturen – pokazuje i dokazuje da srpsku vojsku nisu spasili Englezi i Francuzi, što je opevano i u čuvenoj pesmi (koja je i danas patriotski srpski hit) „Kreće se lađa Francuska”, već Italijani i brodovi Mornarice Italije, a ne francuske. I, da ima kosmičke pravde, a nema je,  pravo ime pesme trebalo bi da bude „Kreće se lađa italijanska”?!Krajem novembra 2011. godine akademik dr Dragoljub Živojinović objavio je knjigu „Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front” koja je ozbiljno uzdrmala i našu, a i čitavu evropsku savremenu istoriografiju. Reč je o knjizi koja je svojom autentičnom sadržinom srušila sve dosadašnje teze o našim saveznicima i prijateljima pre i tokom Prvog svetskog rata.Knjiga akademika Živojinovića otkrila je sve srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougraske na Srbiju 1914. godine, svesrdno radila na uništenju Srba i srpske države.

Od završetka Prvog svetskog rata, kaže u svojoj knjizi akademik Živojinović, pa sve do današnjih dana, srpski narod je živeo u zabludi nazivajući Engleze svojim saveznicima čak prijateljima.

Srbi su zarobljenici i drugih zabluda tvrdi akademik, poput one da su nam Francuzi bili jedini pravi prijatelji u Prvom svetskom ratu.

Ako je po akademiku Dragoljubu Živojinoviću, sto godina je u stranu gurana jedina istina, da nam je Rusija tokom prvog svetskog rata bila jedini prijatelj.

Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku građu akademik Živojinović počeo da otkriva upravo u londonskom arhivu pre trideset i više godina, i to sasvim slučajno, baveći se Vatikanom i Srbima.

Takođe, treba istaći i činjenicu; akademik Živojinović je prvi otkrio u Londonu tu građu i prvi je saopštio – da je Engleska iako saveznik Srbije, radila protiv interesa srpskog naroda i države…?!

Rame uz rame akademiku Dragoljubu Živojinoviću tokom 2014. godine stala je književnik i novinar državne Italijanske televizije RAI, Srpkinja, rodom iz Zrenjanina, Mila Mihajlović.

Ona, kao priređivač reprint izdanja knjige „Za srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča“ otkriva niz detalja o ponašanju srpskih saveznika Engleske i Francuske tokom prelaska srpske vojske preko Albanije, kao i njeno izvlačenje sa albanske morske obale i prebacivanje na grčko ostrvo Krf.

Novinar RAI Mila Mihajlović kaže:

– Do podataka o stvarnom ponašanju Engleske i Francuske prema srpskoj državi, vojsci i narodu, tokom Prvog svetskog rata došla sam sasvim slučajno. Listajući po svojoj bogatoj istoriskoj arhivi nabasala sam na dokument Specijalne kancelarije Ministarstva kraljevske mornarice Italije napisan 1917. godine u Milanu. Reč je o zaboravljenom vojnom dokumentu pod nazivom „Za Srpsku vojsku“.Od tada se ovom dokumentu gubi svaki trag, ali i prava istina o izvlačenju srpske vojske iz Albanije koja nikad nije zvanično izašla na svetlost dana. Tragom provere validnosti ovog važnog dokumenta Mila je krenula pre više godina.Obijala je mnoga vrata širom Italije i Srbije tražeći odgovor: Da li neko poseduje ovakav dokument?Svuda – zid ćutanja, ali i potvrda da se radi o potpuno originalnom dokumentu koji je po svom sadržaju jedinstven, i da drugi iste, ili slične sadržine ne postoji, što su joj priznali i u vladi, a i u Mornarici Italije koja je ovaj dokument 1917. godine napisala za potrebe vlade Italije.

Knjiga „Za Srpsku vojsku  – jedna zaboravljena priča“ je bogata pisanom i fotografskom arhivskom građom.Ova knjiga konačno rasvetljava mrak koji je sve do sada vladao u srpskoj istoriografiji o pet meseci epopeje srpske vojske tokom prelaska Albanije i evakuacije, najpre u Italiju, a potom na Krf i u Bizertu.   Sa ovim dokumentom jednostavno niko nikada nije bio upoznat, pa ni italijanska, a ponajmanje srpska javnost.

Da bi se nepravda prema istorijskim činjenicama ispravila potrudila se Mila Mihajlović:

– Dokument ima izuzetnu istorijsku vrednost i značaj za Srbiju, kao jedini postojeći dokument i jedina arhivska građa iz tog perioda. Za Italiju, dokument ima ogroman politički značaj, jer otkriva da je Italija tom prilikom obavila humanitarnu intervenciju nezapamćenih razmera za koju se i danas može reći da je najveća i najsloženija u istoriji. Na kraju, kao potvrda da je Italija dobro odradila posao postoji dokaz:

Nikola Pašić je 22. februara 1916. Italiji sa Krfa uputio pismo u kojem piše:

„Po završetku transporta Srba iz Albanije, izražavam najiskreniju zahvalnost Kraljevskoj vladi za momentalnu i efikasnu intervenciju Kraljevske mornarice Italije, kao i za rad svih organa vlasti, hvala što se evakuacija izvršila brzo i na najbolji mogući način.“

Srpska-vojska-na-Krfu2

Od 12. decembra 1915. pa do 29. februara 1916. godine, italijanska mornarica je iz Albanije evakuisala blizu 300.000 srpskih vojnika i izbeglica, 24.000 austrijskih vojnika – zarobljenika srpske vojske, 10.153 konja, 68 topova i 300.000 tona hrane i materijala.

Sa vojskom je evakuisana i srpska vlada, vojni vrh, parlament, inteligencija, velika količina zlata i srebra i gotovog novca, arhive, kralj Petar I Karađorđević i regent Aleksandar.

Obavljeno je 248 plovidbi i upotrebljeno 350 lađa, čitav posao je obavljen uz ogroman rizik od potapanja brodova od  nemačkih podmornica (Sumarena).

U istoj operaciji, evakuisano je i 6.000 crnogorskih vojnika, dobrovoljaca iz Hercegovine i Boke, i kralj Nikola I Petrović sa porodicom.

Kako kaže Mila Mihajlović podvig italijanske mornarice, do sada je ostao skoro nepoznat, a uvek su u prvi plan isticane zasluge Francuske i Engleske, iako je njihovo učešće u operaciji izvlačenja srpske vojske iz Albanije bilo višestruko manje nego što smo mi to isticali tokom poslednjih 100 godina…

Dokument Mornarice Italije, kaže Mila Mihajlović, otkriva još jedan ključni detalj, srpski vojnici nisu sa obala mora Albanije prebacivani odmah na grčko ostrvo Krf, već su prvo prebačeni u Italiju, pa tek onda na Krf.Gospođa Mihajlović ističe da se 100 godina javnost bavila istorijskim falsifikatima.

Srpska-vojska-na-Krfu3

Dokument Mornarice Italije – “Za srpsku vojsku” je veoma bitan, jer ko zna šta bi se dogodilo na mapi Evrope da Italija nije izvukla Srpsku vojsku iz Albanije.Neko je očigledno hteo da sakrije da je posle spasavanja srpske vojske iz Albanije ta ista reorganizovana vojska odlučila ishod Prvog svetskog rata?!Iako su Englezi i Francuzi preuzeli obavezu izvlačenja srpske vojske iz Albanije, oni su zadržali stav, da je srpska vojska izgubljena za sva vremena i da se mrtvacu ne može pomoći tako da im se nije ni žurilo.Srbi su bili osuđeni na propast.Ovaj dokument sve to u potpunosti otkriva.

Na pitanje: Otkud Italija u čitavoj priči, ako se pouzdano zna da je početkom Prvog svetskog rata Italija bila u savezu sa Nemačkom i Austrougarskom? Mila Mihajlović kaže: Italija je istupila iz tog trojnog pakta u trenutku kad je Austrougarska napala Srbiju i želela je da ostane neutralna. Na molbu Francuza, Engleza i Rusa, Italija se priključila savezu Antanta. Naravno, za to je trebalo da bude teritorijalno nagrađena nakon rata: Dalmacijom, Albanijom, Istrom, grčkim ostrvima Dodekaneza, Antalijom koja je danas u Turskoj, i drugim.

Rat se završava, saveznici su pobedili zahvaljujući Italiji i Srbiji, Rusija više ne postoji, na sceni su Engleska, Francuska i SAD zemlja koja se prvi put pojavljuje kao važan činilac na međunarodnoj sceni. Ovim zemljama ne odgovara da Italija bude ta koja će biti glavna na Mediteranu. Ove zemlje poništavaju važeći ugovor o savezništvu sa Italijom i faktički Italija – od zemlje pobednice – postaje zemlja gubitnik! Skoro ništa što joj je obećano Italija nije dobila, sem milion mrtvih i sedamsto hiljada invalida.

Posle svega, tvrdi Mila Mihajlović, trebalo je saveznicima da smisle priču ko je spasao Srpsku vojsku, e tada i onda kreće ona čuvena „Lađa Francuska” koju svi i danas pevamo…Istina, bilo je puno francuskih lađa, ali da voze Srbe sa Krfa za Solun, pa na front! Kad je trebalo spasavati Srbe, bila je, tu i tamo, po neka lađa francuska, ali najveći deo posla oko izvlačenja Srba obavila je Italija i niko drugi.

Na pitanje: Zašto je ovaj tako važan dokument zaboravljen, Mila Mihajlović kaže:- I tada je vođen medijski rat, a Italija je bila žrtva medijskog rata! I zato je herojski gest Italije, koja je spasla Srbe i Srbiju, po merilima Engleza, pa i Francuza, morao biti zaboravljen, a spasavanje Srba iz Albanije pripisano je u najvećoj meri Francuzima i Englezima, koji verovatno prstom ne bi mrdnuli da im Ruski car Nikolaj nije zapretio da će izaći iz rata, ukoliko ne krenu u spasavanje Srba iz Albanije.Sto godina je o svemu ovome bio izgubljen trag.

(svedok011.blogspot.rs)

Advertisements

Pomozite filmskom timu Borisa Malagurskog (NoKosovoUnesco kampanju) da uspešno završi film

Dear friends,

The so-called „Foreign Minister“ of the self-proclaimed „Republic of Kosovo“ is again saber-rattling the prospect of Kosovo applying to join UNESCO this October, only two years after WE defeated their first attempt. Our friend, Boris Malagurski, and we have decided to re-launch our #NoKosovoUnesco campaign to again resist Kosovo UNESCO membership! Boris has paused work on his other films for the next 2 months to urgently work on a documentary film about Serbia’s UNESCO heritage in Kosovo & Metohija.

The budget needed for the film has not yet been collected and with filming set to begin in just one week, we ask that you to urgently support the documentary by donating via PayPal: DONATE HERE

Help the film team in completing this film, help us in our collective fight for justice! Those who donate $100 or more in the next 3 days will receive a signed DVD of Boris‘ documentary „The Weight of Chains 2„.

28. Jun

Dragi prijatelji,

Takozvani „ministar spoljnih poslova“ samoproglašene „Republike Kosovo“ ponovo zvecka mogućnošću da Kosovo aplicira za članstvo u Unesku oktobra 2017, samo 2 godine nakon što smo MI porazili njihov prvi pokušaj. Naš prijatelj, Boris Malagurski, i mi smo odlučili da ponovo pokrenemo #NoKosovoUnesco kampanju kako bismo se opet suprotstavili članstvu Kosova u Unesku! Boris je na 2 meseca pauzirao svoje druge filmske aktivnosti kako bi hitno napravio dokumentarni film o Unesko baštini Srbije na Kosovu i Metohiji.

Kako još uvek nije skupljen ceo budžet za film, a snimanje je planirano da počne za samo nedelju dana, najljubaznije vas molimo da hitno podržite ovaj dokumentarac doniranjem putem Pejpala: DONIRAJTE OVDE

Pomozite filmskom timu da uspešno završi film, pomozite nam u našoj zajedničkoj borbi za pravdu! Svi koji doniraju preko $100 tokom sledeća 3 dana dobiće DVD Borisovog filma „Težina lanaca 2“ sa posvetom.

28. Jun

СПРЕЧИМО УЗУРПИРАЊЕ ВЛАСТИ, ДИКТАТУРУ ПРЕДСЕДНИКА: ПРОТИВУСТАВНО ПРЕНОШЕЊЕ ДУЖНОСТИ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ

СПРЕЧИМО

УЗУРПИРАЊЕ ВЛАСТИ, ДИКТАТУРУ ПРЕДСЕДНИКА:

ПРОТИВУСТАВНО ПРЕНОШЕЊЕ ДУЖНОСТИ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ /1/,

ПРИЗНАВАЊЕ И ПРИХВАТАЊЕ ЗАКЛЕТВЕ И ИНАУГУРИСАЊЕ

АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА ЗА ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ

УЧЕСТВОВАЊЕМ НА

МИРНОДОПСКОМ НАРОДНОМ СКУПУ ПОДРШКЕ

НАРОДНИМ ПОСЛАНИЦИМА

КОЈИ ПОШТУЈУ СВОЈУ ЗАКЛЕТВУ И УСТАВ

ТЕ НЕ ПРИЗНАЈУ И НЕ ПРИХВАТАЈУ

НИ ЗАКЛЕТВУ НИ ИНАУГУРИСАЊЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА

ЗА ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ /2/

Скуп је пријављен МУП-у за уторак, 30. маја о.г.,

од 17:00 до 20:00 часова пред Народном скупштином /3/.

 

 

 

ПОТПУНИ ТЕКСТОВИ СУ:

 

/1/      Председнику Републике и Народној скупштини: (НЕ)УСТАВНО ПРЕНОШЕЊЕ ДУЖНОСТИ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2017_05_24LTG_PrdsSkpsAV.143105055.pdf

 

/2/      Господину АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ, проглашенoм изабраним кандидатом за председ-ника Републике и председнику Владе

             http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2017_05_21LTG_VucicuSlike.14072231.pdf

https://facebookreporter.org/2017/05/21/проф-др-љубомир-т-грујић-александре-в/

 

/3/      Пријава скупа МУП-у – Одељењу Полиције за јавни ред и мир града Београда

             http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2017_05_24PijvaJavno.143104701.pdf

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIC, akademik; ZAREPATI SE

ZAREPATI SE

semantika, etimologija i politika

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIC, akademik

Albanski akademik, prof. dr Idriz Ajeti pretendira da je ovaj glagolj našao u REČNIKU Srpske akademije nauka i umetnosti, i to sa značenjem promettre, sengager à, donner sa parole à quelquun: ZAREPAO SE pred poštenim ljudima da neće to više činiti (il a donné sa parole aux hommes de ne pas répeter sa faut.)1)

Akademik Ajeti pretendira da je ova reč iz crnogorskog izgovora srpskog jezika, ali za ovo ne pruža nam nikakav dokaz. On konretno kaže:

Ce verbe trouve son explication à l’intérieur de l’albanais, précisément dans le verbe religieux RRËFEHEM, qui s’est étendu, avec le temps, dans d’autres sphères également sans s’éloigner de son sens originaire »2).

Prevod sa francuskog: « Ovaj glagol nalazi svoje objašnjenje unutar albanskog jezika, tačnije u religioznom glagolu RRËFEHEM (alb. ISPOVEDAM SE), koji se prostreo, vremenom, u drugim sverama, isto tako bez udaljenja od svog originalnog sensa ».

Posle ovoga sledi čitava jedna strana, kako bi rekao V.Beševljev, sa « utančanim žongliranjima, ali uzaludnim, sa fonetskim zakonima…koji gore sapliću stvar, negoli što je objašnjavaju »3).

Pre svega evidentiram da “albanska” reč RRËFEHEM, od koje pretendira akademik Ajeti da potiče srpska reč ZAREPAO SE, stvarno pripada crkvenoj terminologiji, ali ni najmanje nije albanska. U vezi sa ovim, upravo je ovaj Ajeti taj koji je rekao: « U slovenskim jezicima i u rumunskom jeziku nisu dokazane albanske pozajmice iz crkvene terminologije »4).

Francuzi imaju običaj da kažu: « Qui prouve trop, ne prouve rien ». Povodeći se od latinskog principa argumenta ponderantum, non numerantum5), ja se neću upustiti u fonetička žongliranja, već ću udariti ukratko, jer selo koje se vidi, nema potrebu za vodića.

Primer koji su dali autori tog REČNIKA nema ni najmanje veze sa RRËFIM-ISPOVEST, već sa ZAKLETVOM, sa zadanom rečju. Sledstveno, naše ZAREPATI SE i albansko ME U RREËFYE nemaju ništa zajedničkog, ni u semantičkom aspektu, niti u fonetskom. Za albansko ME U RRËFYE Srbi imaju glagol ISPOVEDATI SE, za alb. ME U BETUE – ZAKLETI SE i za alb. ME DHANË FJALËN – ZAREĆI SE, odnosno ZAREPATI SE, sit venia verbo6). JE i NIJE ista stvar! Kako razumeti ovo JE i NIJE?

Verujem da se svugde na svetu kaže da se čovek veze za reč, a vo za rogove. Ali, sem rogova, vo ima i rep. Tako, za osobu koja se ne veže ni za reč niti za rogove, kad nam daje reč za nešto, srpski kažemo: ZAREPAO SE pred poštenim ljudima, vezao se za rep.

Znači, ZAREPAO SE je glagol stvoren od imenice REP, za analogiju sa glagolom ZAREKAO SE, kao njen pandan izmotavanja, ironije, satiriziranja.

Koliko za primer, evo vam jedan slučaj koji sam zabeležio u ovom zatvoru pre nekoliko godina. Kako se zna, u Albaniji je pisano i piše se u svakodnevnoj štampi da sada oni hleb proizvode (alb. PRODHOJNË) u mesto, znači ne uvoze žitarice. Za ovo svakodnevno govori i Radio-Tirana. Jedan od onih osuđenika, kome beše došla duša na vrh nosa, čim spiker Radio-Tirane reče: “Tash bukën e prodhojmë në vend”, dodade: “Po, tashti bukën e PORDHOJMË në vend !(Jeste, sada hleb PËRDIMO u mesto !”).

Šta bi rekao sada I.Ajeti, kad bi koji srpski doktor nauka, i to filolog, etimolog, član i Srpske akademije nauka i umetnosti, pretendirao da albanska reč PORDHOJMË potiče od srpske PRODATI sa metatezom R/O i D:DH, fenomeni ovi poznati iz albanske fonetike ?!

Ima vremena da je sav svet saznao da se Albanci ne bave naukom, već politikom. A vi, g. Ajeti, kad ćete postati svesni da ste sa ovim vašim etimologijama postali smešni?! U vezi vaših studija ja sam rekao od vremena da one ne pokazuju vaše neznanje, već vašu ideo-političku orijentaciju, kome ste žrtvovali vašu čast i dostojanstvo naučnika.7)

Zatvor u Burelju,

Albanija, dana 16.VI.1984.*)

________________

1) AJETI, Idriz: A propos de quelques emprunts albanais dans les parlers serbo-croates, u časopisu STUDIA ALBANICA, Br. 1, Tirana 1982, str. 178.

Francuski prevod il à donné sa parole…je Idriza Ajeti-a (Tirane !). Kako ću niže dokazati, ovaj prevod ne odgovara smislu srpskog ZAREPAO SE, jer – ako nemamo posla sa štamparskom greškom glagola ZAREKAO SE – imamo posla sa jednom igrom reči i, kao takva, doslovno neprevodljiva na albanski jezik. Za naš izraz ZAREPAO SE Albanci obično kažu është betuar për Shën Kurrin (doslovno: zakleo se za Svetog Nikada).

2) Idem: str. 178.

3) V.BESHEVLIEV: Zur Deutung der Kastellnamen in rokops Werk « DE AEDIFICIIS » (1970) 4.

4) AJETI, Idriz: Për historinë e marrëdhënieve të herëshme gjuhësore shqiptaro-sllave, u zborniku KUVENDI I PARË I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 134.

5) Latinski: argumenti treba da se odmere, a ne da se broje.

6) Latinski: neka nam se dozvoli da kažemo ovako.

7) BUROVIĆ, Kaplan: Etimološke konsideracije Br. 1, str. 11, rukopis.

*) Fragmenat iz studije Etimološke konsideracije Br. IX, rukopis. Ovde se objavljuje po prvi put.

Не убијај човека у себи чекајући да ти неко каже шта ти је чинити у својој и туђој невољи – Д.Н.Т

Bild könnte enthalten: 1 Person, steht

БАКА ДАНИЦА, ОД СВИХ ОСТАВЉЕНА
Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана

Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице.

Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.

Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.

И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој – а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу – и почесмо, по први пут да причамо.

Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању).

Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему.
Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био).

И тада је упитах за име.
И она рече:
”ДАНИЦА…
ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ…“

Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти…

ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије…

Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан).

И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више – у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника.

Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)…

Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана – као, у том тренутку, последња Српкиња – из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку…

Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи.
И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме.

Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје – већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања.

Али, време чини своје.
”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању).

Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће.

Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници.
Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО.

Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину.
Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји.
А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих – управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању.

То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом – по несрећи чувена Даница Милинчић.

Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима.

Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти.

Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)?

P. S.
Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може – и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином.
А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)…

Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила.

Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?

Франкфуртер рундшау: Хрватско фалсификовање историје на филму у којем се представља Јасеновац не као логор смрти већ као сабирни центар рада

Франкфуртер рундшау: Хрватско фалсификовање историје на филму

Датум објаве: уторак, мај 23, 2017
Објављено у Јасеновац

Нешто више од месец дана након што је документарни филм о Јасеновцу, аутора Јакова Седлара, упркос противљењима дела хрватске јавности, ипак, награђен наградом Града Загреба, немачки дневник „Франкруфтер рундшау“ објавио је оштру критику у којој потврђује да је реч о пројекту, који фалсификује историју.

Прекрајање историје логора Јасеновац
Прекрајање историје логора Јасеновац

Немачки дневник прозива и градске оце због додељене награде Седлару.

Уз подсећање да је одлука градских власти да награду Града Загреба додели управо Седларовом филму „Јасеновац – истина“, који је све само не то што казује наслов, изазвала велики скандал у Хрватском, РФ напомиње да је Седларовом документарац био приказан и у Тел Авиву, као и да се Седларова „истина“ састоји од потпуног окретања наглавачке историје конц-логора Јасеновац.

Лист, наиме, констатује да Седлар у том филму Јасеновац представља не као логор, већ као сабирни центар и радни логор и тврди да је “логор смрти“ постао тек након 1945. када су власт преузели комунисти под вођством Јосипа Броза Тита.

Берлински дневник наводи и да Седлар тврди да су „комунисти у Јасеновцу убили много више људи него усташе током своје четверогодишње владавине“ и да је то „мит“ који у Хрватској од проглашења независности негују десничарски публицисти, тврдња за коју нема уверљивих доказа.

Подсећа се и да су хрватски новинари указали на неколико фалсификата у Седларовом филму, попут оног са наводном насловницом Вјесника из 1945., те да би све то „требало да буде довољно да се о Седларовом филму не дискутује као о сериозном, а камоли да му се додели награда“.

У тексту објављеном под насловом „Хрватско фалсификовање историје на филмском платну “ наводи се и да се „историјски ревизионизам филма “Јасеновац – истина“ сада шири и међу исељеним Хрватима“, да се овај проблематични филм приказује у хрватским културним центрима широм Немачке, као и да је на берлинском приказивању филма у публици био присутан и апостолски нунције у Немачкој, Никола Етеровић.

Извор: РТС

Везане вијести:

Фaлсификaтoр мeђу нaрoдимa

Зуроф: Награда Седлару увреда за све жртве | Јадовно 1941.

Хрватска амнестира усташтво | Јадовно 1941.

‘Рекао сам Израелцима да могу мирно спавати што се …

Тагови:
Моја песма уместо коментара:
 
СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ
Црвено сунце ко у крви окупано
уморно клизи, трагом хоризонта
ко клупче суза крвљу натопљено
залази суморно, ко рањена душа
да тихо мре тминама перманента
тугујући тако за милионима срба
Nељудско бреме и сунцу је тешко
Постиђено, усташким злочинима
подсећа на крв са усташких кама
дубинама, дубљим од зенице ока
оставља на небу траг крви срама
да се памти док је народа и сунца
Сећа на милионе поморених срба
крик покланих беба, мајки, очева
баки, дека унука, недужног света
у јаме баченog, маљем поубијанog
од, усташа и српских, конвертита
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал може бити бездушног народа
где влада безумље и туга људима
Зар су безумни овладали умнима
хиљаду питања а нигде одговора
а сузе су скрвљу, текле потоцима
под окриљем, усташа и Ватикана
Кад видиш на небу црвено сунце
да понире у тој пурпурној лепоти
дубинама дубљим, од зенице ока
мораш знати да тако црвено тоне
да подсети на крв недужног света
злочин усташа и срба конвертита
И увек ће то наше прелепо сунце
при крају дана, тонути дубинама
подсећајући на прећутане, жртве
на крик милиона побијених срба
на каме усташа“за дом спремних”
и нас убоге што из страха ћутимо
што ћутањем злочин одхранисмо
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал има влада ко хрватских сада
да умањује бројке покланих срба
да се подсмева невиним жртвама
газећи без срама образe предака
И сваки пут очаран чарима сунца
усред радости моје обузме ме туга
сунце постане, јатом црних птица
а смех беба, мукла ледена тишина
безазлена радост камом окончана
у ропцу крви без трунке саосећања
хладном руком монструма без ума
за дом спремних, без душе и Бога!
Душан Нонковић-Теодоровић

„Вести“ у Берлину: Бомбе на Србију поништиле Нирнберг

„Вести“ у Берлину: Бомбе на Србију поништиле Нирнберг

У отвореном писму које је упутио на адресу немачке министарке војске Урсуле фон дер Лејен, бивши државни секретар Министарства одбране Вили Вимер коментарише тренутне расправе о наслеђу које данашњи Бундесвер има из времена Хитлеровог Вермахта.

– Капитулација тадашњег Вермахта означила је крај Другог светског рата, а многи његови челници нашли су се на оптуженичкој клупи суда у Нирнбергу и били осуђени, са свим последицама које је таква пресуда носила са собом. Те последице уграђене су потом и у повељу Уједињених нација, дајући само њима право да одлучују о будућим ратовима, како се рат као Други светски више никада не би догодио – указује Вимер.

– Без повеље УН, формирање данашњег Бундесвера, улазак Немачке у НАТО и њено укључивање у легитиман светски поредак, уопште не би било правно могуће. Само на тај начин немачки парламент је могао да одобри чланство у НАТО-у у форми чланства у једној одбрамбеној организацији, чије је деловање у складу са нормама записаним у Повељи УН – наводи се даље у писму.

– И сами знате да је НАТО нападом на Југославију 1999. године без сагласности и легитимације Уједињених нација погазио сопствене темељне принципе записане у Париској повељи, и давањем самом себи права да одлучује о рату – учинио све да уништи Повељу УН, како би од себе учинио војну силу која може да буде искоришћена било где у свету. Од Нирнбершког процеса није остало ни трага – упозорава Вили Вимер.

– Уколико се потрудите да прочитате образложења тадашњег америчког председника за улазак у рат, напуштањем свих оквира које је могао да легитимише само Савет безбедности УН, могло би да вам се заврти у глави уколико помислите на међународно право – каже Вимер у писму министарки и тражи од ње да покуша да пронађе у чему се, правнички гледано, разликује фактичко самолегитимисање америчког председника да поведе рат, од ствари за које су оптужени немачки генерали у Нирнбергу.

Црна клупа чека

„Можете да се дистанцирате од Вермахта колико год хоћете, али онда треба да водите Бундесвер тако да то буде у складу са Повељом УН и нашим сопственим Уставом који је омогућио да уђемо у један одбрамбени пакт који више не постоји. У супротном, и ви сами се крећете по ивици критеријума које некога могу да доведу ближе нирнбершкој оптуженичкој клупи, и то много ближе него што би нам свима заједно било драго.“

 

ИЗВОР: ВЕСТИ

————-

23.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић