ИНТЕРВЈУ: Милијана Балетић – Издаја Косова је велика трагедија за читав српски народ – Видео

Advertisements

Nešto se vrlo ,,duboko’’dogodilo u SAD 21. 12. 2017. odlukom predsjednika Donalda Trampa: POČINJE ISUŠIVANJE ,,MOČVARE“

POČINJE ISUŠIVANJE ,,MOČVARE“
.
Nešto se vrlo ,,duboko’’dogodilo u SAD 21. 12. 2017. odlukom predsjednika Donalda Trampa pod nazivom: „Izvršni nalog o blokiranju imovine osoba uključenih u ozbiljnu zloupotrebu ili korupciju ljudskih prava“.

Naredba je proglasila stanje nacionalne vanredne situacije u vezi s ljudskim pravima i korupcijom, te imenovala određene pojedince i organizacije kojima će se bankovni računi i imovina zamrznuti, bez obzira na to gdje su u svetu izvršili zloupotrebu.

Dok su glavni mediji uglavnom zanemarili Trampov Izvršni nalog, alternativni mediji mu posvećuju veliku pažnju. Mnogi su primijetili da je Izvršni nalog daleko značajniji od onoga što se čini na površini.
Umesto da bude samo zamrzavanje financijskih sredstava stranih državljana povezanih s ruskom sferom utjecaja, kako se to na površini čini, to je stvarno ciljano na članove „Deep State“ (Cabala ili Iluminati) koji su bili uključeni u trgovinu ljudima , pedofiliju i sistemsku korupciju širom planete.

Jezik Izvršnog naloga vrlo je jasan u smislu kako međunarodna korupcija i zloupotreba ljudskih prava prete nacionalnoj sigurnosti SAD-a:

,,Ja, DONALD J. TRAMP, predsjednik Sjedinjenih Američkih Država, smatram da prevalencija i težina zloupotrebe ljudskih prava koja ima svoj izvor ili u znatnoj mjeri, izvan Sjedinjenih Američkih Država, kao što su oni počinjeni ili usmereni od strane osoba navedenih u Aneksu ovog Naloga, postigli su takav opseg i težinu da ugrožavaju stabilnost međunarodnog političkog i ekonomskog sistema … Sjedinjene Države nastoje nametnuti materijalne i značajne i značajne posjedice onima koji su počinili kršenje ljudskih prava ili se bave korupcijom , kao i za zaštitu financijskog sustava Sjedinjenih Država od zlostavljanja istih osoba.

Stoga utvrđujem da ozbiljno kršenje i korupcija ljudskih prava širom sveta predstavljaju neuobičajenu i vanrednu pretnju nacionalnoj sigurnosti, spoljnoj politici i ekonomiji Sjedinjenih Država, i ovim izjavljujem nacionalnu obavezu za rješavanje te prijetnje.’’

TRAMPOV NALOG od 21.12. 2017:
https://www.whitehouse.gov/…/executive-order-blocking-prop…/

Trampov Izvršni nalog povezan je s Zakonom o globalnoj odgovornosti za ljudska prava.
Ta veza može lako dovesti čitaoce do pogrešnog zaključka verujući da je Izvršni nalog isključivo namijenjen korumpiranim ruskim činovnicima, te korupciji i kršenju ljudskih prava od strane zemalja u uticaju Rusije.
Ipak, kako ističu brojni izvori alternativnih medija, Trampova izvršna vlast ide daleko iznad ruske sfere uticaja. On stvarno cilja ,,Duboku Državu’’ (Deep State), ispunjavajući svoje obećanje iz 2016 kampanje da „isušiti Močvaru“.

Jim Stone, freelance novinar, piše :
http://82.221.129.208/.zn9.html

Izvršni nalog predstavljen je kao nacionalni činilac u slučaju nužde, u početku. Isprva se čita kao da je namenjen strancima koji su na kraju imenovani izravno u aneksu. To NIJE ono što je ovo. Prvi dio Naloga samo cementira drugi dio Naloga, kako bi sprečio američke kriminalce da beže u strane zemlje i da ih podržavaju stranci.
Da zbrojimo ovo:
Ni jedan ,,močvarni krivac’’ ne može prihvatiti pomoć od drugog ,,močvarnog krivca’’ za skrivanje … Trgovina decom i druge zloupotrebe ljudskih prava pokriveni su, pokrivena je krađa i zloupotreba državnih, sve su stavke pokrivene strancima i američkim državljanima. Strancima koji imaju imovinu u SAD-u koji su učinili nešto protiv SAD-a, u svrhu podupiranja ,,vašingtonske močvare’’ imovina će biti zaplenjena, svakom ko je prekršio bilo šta iz ovog Izvršnog naloga imovina će biti zaplenjena …

Anonimni zviždač koji koristi pseudonim MegaAnon kaže da je Trampov Izvršni Nalog doveo do toga da su se mnogi moćni članovi Deep Statea probudili bez financijskih sredstava!

Pogodite šta? Mnogi ljudi iz Močvare dok su noćas spavali, izgubili su sve.
Bit će to DUUUUGAČAK Božićni praznik za njih … sve im je uništeno pre izlaska sunca …
To pokriva decu / ljude, drogu, oružje / pištolje, WMD / hemikalije / uran, organe itd.

Izvršni Nalog i jezik koji koristi stvarno označavaju važan događaj. Jednostavno, to označava prenos političke moći s Deep State-a na američku vojsku, u smislu onoga ko stvarno kontroliše američku Republiku.
Nije tajna da se Donald Trump okružio visokim vojnim oficirima i penzionisanim generalima koji dele njegovu želju da „isuši Močvaru“.

Opširnije na:
http://exopolitics.org/trump-executive-order-targets-deep-…/

Link:
http://objave.com/phpBB3/viewtopic.php?p=143780#p143780

Gefällt mirWeitere Reaktionen anzeigen

Kommentieren

Да ли сте знали? Niste! Ne smeta, ni ja! Ali sad znamo!

Да ли сте знали?
Захваљујући г Павлу Лазићу

Један од најуверљивијих доказа српског и италијанског савезништва у току Првог светског рата је јунаштво посаде брода-болнице „Марекјаро“ („Marechiaro“). На челу посаде брода налазио се капетан Карло Какаче (1867-1916), за кога највероватније нико у Србији није чуо, а требало би да има улице у већини градова и споменике широм Србије.
Наиме, 21. фебруара 1916. брод-болница „Марекјаро“ је на Јадрану код Драча налетео на немачку подморницу „Unterseeboot UC-12“ која га је торпедовала. Брод је превозио 120 најтежих српских рањеника на Крф и након удара торпеда на њему је одмах избио пожар. Капетан Какаче је са својом посадом остао на броду све док се и последњи српски рањеник није пребацио на британске бродове „Hasting Castle“ и „Selina“ који су притекли у помоћ. Храбри капетан Карло Какаче, са делом своје посаде, није успео да се спасе само зато што је организовао пребацивање рањеника и чекао да се сви рањеници пребаце на сигурно пре њега. Капетан Карло Какаче је са делом своје италијанске посаде заувек нестао у дубинама Јадрана.
Слава италијанском капетану Карлу Какачеу и посади брода „Марекјаро“!

Bild könnte enthalten: Himmel, im Freien und Wasser

Kommentieren

 

Још један савршени злочин „великог брата“

https://www.svetozarradisic.com/index.php/napisi/geopolitika/36-jos-jedan-savrsen-zlocin-velikog-brata#.WkZojtBb5jM.facebook

Још један савршени злочин „великог брата“

Vatikanske zavere copy

Савршени злочин

Колумна у листу „Правда“ број 1457, 6. децембар 2011.

Све изгледа нестварно. Председник Србије се одрекао највернијих Срба, оних који деценијама опстају само захваљујући вери у Бога, својој честитости и јунаштву…

Русија је у Савету безбедности једина заступала интересе Срба, бар речима, иако је седници присуствовао и Вук Јеремић, који је заступао интересе глобалиста, на енглеском језику. Барикаде, које народ треба да напусти налазе се на „линији лудих крава“. Народ, за које сви информисани знају да су Срби, председник Србије ословљава речју „грађани“, а у заједници са „стразбуршким вавилонцима“ (право име за европске службенике „великог брата“) покушава да сврста свој народ под појам „удружени злочинци“. Неко (не)надлежан непрестано контролише и брише пристигле вести. Све се то догађа у време хемијског запрашивања Србије из ваздуха, о којем се изјаснио и хемичар др Владимир Зупковић, и након постављања дела система ХААРП у месту Бељина јужно од Београда, о којем се изјаснио и инжењер Горан Марјановић, неспорни познавалац дела Николе Тесле, а то значи и система лицемерно названог „Харфа“.

Само они који мисле да су Срби напали НАТО 1999. године, а да је НАТО бомбардовао Србију с правом, ради боље будућности планете, не могу да схвате шта се догађа на „линији лудих крава“. Јужно од те линије глобалисти су уништили сточни фонд, одлуком да се феномен лудила британских крава пренесе волшебно баш на будуће европско сукобиште и баш непосредно пред агресију на непокорну, српску СР Југославију. То су Срби запамтили, али не и посматрачи њиховог прогона. Срби знају да иза свега стоје људи који су сместили део система ХААРП (може помоћу електромагнетних импулса да изазове „ефекат великог праска у мозгу“ човека, што је потврђено у експериментима у специјализованом центру у војној ваздухопловној бази Neliss у Невади или да ствара зачуђујуће верне холограме дивовских размера) у близини Барајева, они који су организовали купо-продају српских органа и одредили да судски спор води један из система налогодаваца, они који су прогнали Србе из Хрватске и ракетирали Србе у Босни и Херцеговини и Србији, они који запрашују народе из ваздуха, они чији су „црни хеликоптери“ и аутомобили са ознаком „БГ“, они који су смислили „светску економску кризу“, они…

Реч је о још једном „савршеном злочину“ система „великог брата“. Капитал стечен у легализованој капиталистичкој пљачки усмерили су на куповину и помор крава јужно од садашњих српских барикада. Тај капитал и бесмислено доштампавање новца без покрића искористили су за убијање људи широм планете, купо-продају наоружања, изазивање ратова, финансирање НАТО алијансе, „стварање светске владе“. Речју, опљачканим новцем свих народа, кабалисти, језуити и вавилонци из Ватикана, Брисела и Стразбура, уређују по планети убијајући сваку заосталу самобитност народа, сваки траг самосвести, семе порекла и традиције. Убијају човека и Бога у њему. Срби су главна мета на стратишту, а сви који немо посматрају или подстичу савремену српску голготу саучесници су у још једном савршеном злочину „великог брата“.

СУДБИНА ЛУЖИЧКИХ СРБА

СУДБИНА ЛУЖИЧКИХ СРБА

„О земљо српска! Никада те не заборављам!
Твој образ (лик) видим у мислима усред сна.
Твоје ми име звучи као звук јасног звона …“

Јакуб Барт Чишински о својој лужици „Рјаној“

Image result for luzicki srbi

Питам зашто нико од њих (антиглобалиста) не протестује због националног угњетавања словенских народа који се налазе у Европи? Геноцид и германизација Лужичана (Срба), који су стари Европљани, јер су одувек живели у Лужицама, нико не примећује, осим самих Словена. Гушење овог народа одвија се и у данашњој Немачкој – забрањују се школе на лужичкосрпском језику, спроводи германизација, стварају бирократске препреке српским институцијама културе, забрањују им се медији. Европљани! Све се то догађа данас у вашем општеевропском дому, писао је 2003. године Владимир В. Душкин изазван позицијама антиглобалиста који су се бавили другостепеним проблемима, а нису примећивали страдање Лужичких Срба у Срцу Европске уније.

Но, ни 2015. године стање није другачије. Ако су се глобалисти оглушили, шта је са балканским Србима и државом Србијом. Зашто спавају остали Словени? Да ли (само) због страха од реакције Европе? Такав закључак сугеришу двојица српских истраживача Сава С. Вујић и Богдан М. Басарић, у монографији Северни Срби (не)заборављени народ, констатујући да би наслов „Срби усред Европе“ звучао сабласно, јер су „ухрањени“ медијским и политичким неистинама и лажима антисрпске пропаганде. Као и Европљани и савремени балкански Срби „немају појма о упорно заташкаваној чињеници европске историје: да Срби живе у Европи већ две хиљаде година! Они су ‚убеђени‘ да су Срби ‚на неки волшебан начин‘ постали народ европског континента. Модерни Европљанин не зна да су Срби дошли у Централну Европу, пре или у време Христовог рођења “ (К. Г. Антон), нити да је Други светски рат Адолф Хитлер започео уз некадашње древне српске престонице (Северних Срба) Zhorželeca, сада понемченог Герлица (Görlitz)!

Северни Срби тако су постали оно што им је небрижна судбина наговестила – да бивствују као – „народ који одумире!“ И то већ хиљаду година! Али, никако да га претворе у пепео. Или – докрајче перфидном методом – асимилирањем!Као што се већ давно десило са њиховом сабраћом – Полабским Словенима, који су некада живели на простору „све до низоземске равнице!“

Размере трагедије најбоље дочаравају бројке. За време постојања Немачке Демократске Републике, постојали су подаци о 100.000 Лужичких Срба, али после 1989. године пописом је утврђено само 67.000.Лужички Срби су нестали из више разлога, први је геноцид (руски истраживачи су сагласни да је геноцид над Северним Србима, односно Лужичким Србима први немачки геноцид над неким словенским народом), а други германизација.

Од 2004. године Немачка је смањила давања за Лужичке Србе на само 141.000 евра годишње, што је дефинитивно утврдило дискриминациони контекст према њима. Суштински, власти уједињене Немачке Лужичке Србе посматрале су као „вештачки створен народ од стране комунистичке НДР“, те самим тим требало би да нестану са лица земље. Но, Лужички Срби нису вештачки створен, него аутохтон народ, који нестаје услед дискриминације и асимилације, наводи руски портал voprosik.net.

 

ПОКУШАЈ ОТПОРА

 

Лужичкосрпски политичари и интелигенција све критичније оцењују немачку политику према свом народу. Посланик у Саксонији, Србин Хејко Козел, наглашава да права Лужичких Срба данас не одговарају стандардима које је дала ЕУ када су у питању мањине. Представници интелигенције указују да је држава укинула средства за друштва и институције ове мањине, али и да деиндустријализацијом свесно пресељава омладину Лужичких Срба у развијене немачке покрајине.Уједињење две Немачке донело је бројне проблеме: незапосленост и исељавање, асимилацију, дискретну забрану лужичкосрпског језика, те демотивацију омладине да учи свој матерњи језик.

Трагичан је и следећи податак: до уједињења две Немачке лужичкосрпски учило је 5.000 ђака, а после уједињења број је опао на 1.700.Тренутно се гасе лужичкосрпске основне и средње школе „због недостатка полазника“, иако у некима има и 100 ученика.Помоћ Лужичким Србима пружила су друштва из Чешке, али не и из Србије и других словенских држава. Школе су биле важне јер су биле место, осим породице, где су деца могла да говоре матерњим језиком.

Посебан проблем за Лужичке Србе је што нису имали „мајку државу“. Србија се те улоге није прихватила, иако је имала бројне разлоге да то учини, а најважнији је да се ради о истом етничком стаблу, истом народу, што је утврдила и наука ДНК анализама. Било је, наравно, покушаја. Лужички Србин, Јуриј Рјенч је у Краљевини Југославији (1931/1932)  студирао и оставио је сведочанства да су постојала друштва пријатељства Лужичких Срба, која подстичу и негују узајамне везе. Када је сломљен Трећи Рајх Лужица припада совјетској окупационој зони, што је побуђивало лужичкосрпске словенске наде. Већ почетком 1946, Рјенч је поново у Београду опуномоћеник Народног већа Лужичких Срба у Југославији. Судбина Лужичких Срба је неизвесна. Сањају аутономију и прикључење великој заједници словенских народа, па траже разумевање и подршку. Ишао је и код Тита да га моли да посредује код Руса да приме његову делегацију у Москви, али без успеха. Као и после Првог светског рата, када су узалуд вршени слични покушаји.

Док је постојала Краљевина Чешка и Чехословачка, оне су имале улогу „мајке“, али после њеног распада и Чеси, и Словаци, и Пољаци изгубили су интерес да их штите. Још један горак плод донеле су евроатлантске интеграције – међусловенске везе су потиснуте на маргину као неважне, ретроградне, а чак су изазивале и сумњу у Бриселу и Вашингтону као антиевроатлантске, које, неминовно, воде ка Русији. Тако су занемарена бројна важна национална питања, пошто је постало „политички некоректно постављати их, јер се тражила лојалност евроатлантском руководству, а она се исказивала заборављањем својих интереса“. Тако су покидане и међусловенске везе, а највећу жртву те неодговорне политике платили су Срби. И Лужички и Балкански, али више први, за које су међусловенски контакти и сарадња имали стратешки значај.

С обзиром на то да је број Лужичких Срба данас сведен на око 67.000, њихово питање се може решити и нестанком овог аутохтоног етноса савремене Немачке. Но, један, вероватно, од последњих покушаја спаса овог народа је чланак Олега Зилберта, који за портал fb.ru јануара 2015. године поново отвара „питање Лужичких Срба“, овај пут обраћајући се Русији, подсећањем где су живели и где сада живе, јер сви ранији покушаји нису донели дуго очекивану помоћ, као што помоћи није било ни од много хваљене евроатлантске интеграције и ЕУ.

 

БОЛНА ИСТОРИЈА ПУНА ПОНОСА

 

Лужички Срби су најмалобројнији етнос словенске групе народа. Према службеним подацима пописа становништва у 19. веку у Немачкој број (Лужичких) Срба се кретао овако: 1849 – 141.649, 1868 – 200.000, 1880 – 131.500, 1892 – 100.609, 1925 – 71.203, наводе Вујић и Басарић.Сведени су на 67.000 људи, а живе у својој стварној и митској отаџбини Лужици.

Своје име Серб и Сербја изговарали су и изговарају с посебним усхићењем и поносом. Лепо је то давно уочио наш писац Станислав Винавер и подвукао у свом сјајном путопису: „Они кад кажу: Серб, пуна су им уста, пуно им срце, пуне им груди. Никад нисам чуо да се реч Србин изговара са толико љубави, среће, са таквим мистичним надахнућем…“ Потомци су једног од најстаријих народа Европе – Полабских Словена,заједно са Србима који насељавају Балкан. Лужички Срби су по вери римокатолици и протестанти, а живећи у немачком окружењу преузели су много и из њихове културе.

Полабски Словени су имали своју државу коју је основао савез племена: Љутића, Бодрича и Срба. Савез племена је типична организација Словена-пагана, што је било повезано са религијом. Хришћанска Европа у то време није желела да има поред себе паганску, уз то и ратоборну државу. О ратоборности Полабских Словена писао је чак и Тацит, констатује  портал maxpark.com у чланку метафоричког наслова „Осуђени да буду непријатељи“!

Главни удар Немаца примили су Срби опирући се све до IX века, када је држава савеза племена уништена налетом војсковође Свете Римске империје – Хенриха I.Од тада Немци уз помоћ Римокатоличке цркве спроводе тотално уништење и германизацију Полабских Словена.Врло брзо су у потпуности уништени Љутићи и Бодричи. Срби се, међутим, нису дали, јер су имали државотворну традицију и јак идентитет.Током VII века, да подсетимо, формирали су државу под називом Полабска Србија, која се распростирала и на јужним деловима Источне Немачке.Срби су управо у ово време ослабљени, јер се један њихов део преселио на Балкан код тамошњих истоплеменика.

Да би опстали Полабски Срби су се удруживали са другим племенима, Чесима, Љутићима итд. Но, Полабску Србију уништио је у X веку саксонски краљ Хенрих Птицелов, при чему је побио мноштво народа. Руски историчари говоре да је то био невероватан геноцид над Полабским Србима и Словенима, јер су Немци убијали обичан свет – упорно, немилосрдно и систематски.Полабски Срби се после тога никада нису опоравили, нити створили своју државу. Потомци полабских Срба који су преживели геноцид су Лужички Срби.

Историја каже да су Полабски или Лужички Срби имали своје узлете и падове, али после губитка државе, углавном падове. Дакле, после губитка државе, кнез Голштак је ујединио све полабске земље, укључујући савремени Макленбург, Шлезвик-Голштајн и град Љубицу (Љубек). Схвативши да нема опстанка без примања хришћанства, односно да напади на Полабље имају религиозни узрок обратио се Чесима и договорио крштење. Кнез је ревносно наметао римокатолицизам поданицима и у томе је успео. Но, Србе ни промена вере није спасла, јер су их у XIII веку напали крсташи и освојене земље поделили на маркгрофовије на чијем челу су били немачки витезови-крсташи и свештеници Римокатоличке цркве.После ликвидације кнежевства Срби су се сконцентрисали око Лужица, те је ово место дало ново име овој етничкој заједници. У Лужичке Србе од тада се убрајају сви Срби који су живели у данашњој Северној Баварској и Јужној Саксонији.

Године 1076. договором са Чесима Хенрих IV поклонио је овом словенском народу територије насељене Лужичким Србима, што је усмерило њихов развој у другом правцу у односу на балканске Србе. Лужички Срби и Чеси су организовали одличну културну сарадњу, а овај период за Лужичане је један од најбољих у историји. Чеси су Лужичке Србе превели у римокатоличанство, а утицали су и на језик…У то време језик Лужичких Срба (словено-српски) припадао је јужнословенској групи, али утицај Аустро-Угарске и нови талас германизације, дефинитивно је изменио језик.

Наиме, пошто су Хабзбурзи запосели Чешке и српске земље много тога је пошло нагоре, а у XVII веку Лужица се припаја Саксонији, што је погоршало положај Лужичких Срба. Ништа се није изменило ни 1871. године када су се немачке земље ујединиле, јер у идејама „велике немачке нације“ није било места за Словене.Култура Лужичких Срба је занемарена, забрањено је учење српског језика, коришћење тог писма у званичним документима, као и говори, истицање различитих натписа на српском језику на јавним местима. Српски народни празници постали су радни дани, а поред свега подвргнути су и радној дискриминацији. Лужички Србин је могао да добије посао само ако је говорио немачки језик са саксонским или баварским акцентом. Међутим, већина локалних Срба говорила је немачки са словенским акцентом.

 

МУКА У 20. ВЕКУ

 

Завршетак Првог светског рата и проглашење Вајмарске Републике, Лужичким Србима није донео бољитак. Јавни радници Лужичких Срба су се обраћали Лиги народа ради стицања статуса националне мањине, али помоћи није било. Немци су, међутим, све више тонули у шовинизам. Ипак, за време власти нациста једини народ који је избегао етничко чишћење били су Лужички Срби. Нацисти су мислили да су Лужички Срби Немци, који говоре вендским језиком и оставили су их на миру. Но, за време нациста изгубили су право на националну самоидентификацију и нису смели да васпитавају своју децу у српском духу. Ипак, сачували су биолошки потенцијал.

Немачко јавно мњење је и данас подстицано да не одобрава постојање ове заједнице, „као неживотворни анахронизам, чији су дани одбројани“.

Иначе, XX век је можда био најтежи за Лужичке Србе, при чему су преживели два светска рата која су радикално умањили бројност заједнице, али и агресивну асимилацију од стране немачке државе. Спасени су од потпуног уништења захваљујући доласку Црвене армије.Речима једног од лидера националног покрета Лужичких Срба, Павола Неде (27. априла 1947.) то изгледа овако, „да није било руске окупационе власти у Лужицу, данас не би постојао српсколужички народ“. Нажалост, СССР није подржао жељу Лужичких Срба да се припоје Чехословачкој или да створе независну државу, већ  се заложио за опстанак у саставу Немачке, али уз гарантовање националних права. Срби су, иначе, хтели да створе своју државу „Словенски Луксембург“ – Лужице, али председник СССР-а није обратио пажњу на Лужичке Србе. Такође, када се уједињавала Немачка није обезбедио аутономију Срба.

Под притиском совјетских власти 1948. године усвојен је „Закон о правима српскоговорећег становништва“, који је први пут у историји Лужичких Срба штитио национална права заједнице. Но, иако им је закон давао много права (могли су да образују школе, културне и научне установе) у пракси он није примењиван у свим аспектима. Већ 1952. године у источној Немачкој власти су успеле да довођењем новог руководиоца националне организације Лужичких Срба, Курта Кренца, „Србина по пореклу“, пониште утицај овог закона. Наиме, те године извршена је административна реформа и земље Лужичких Срба су поново подељене, без супротстављања „Домовине“. Поред тога, свеобухватна контрола Комунистичке партије и цензура била су главна одличја тог времена, а која су крајње негативно утицала на друштвени и културни живот Срба у Немачкој.

Изузетно негативне последице за лужичкосрпско становништво имао је и програм индустријализације Централне и Доње Лужице, јер је довео до раста миграција немачког становништва на земље Лужичких Срба, што је изазвало промене етничког састава становништва у корист Немаца.

Највећи ударац за Лужичке Србе био је ипак развој експлоатације угља осамдесетих година прошлог века, јер је налазиште било на територији највећих и најважнијих села Лужичких Срба.Због угљенокопа нестало је двадесетак ових села, при чему је становништво пресељено у град. Притом, мало је ко протестовао, осим лужичкосрпске интелигенције на челу са писцем Јуријем Кохом. Опозициона српска омладина покушала је да покрене лист, али је он убрзо од Комунистичке партије забрањен. Тако су села расељена, а становништво  у граду изложено асимилацији.

Према службеним подацима НДР, 1958. године постојала је 101 школа Лужичких Срба, али је министар образовања 1964. године прогласио изучавање лужичкосрпског језика необавезним, тако да је нагло пао интерес деце да уче овај језик. Са 12.000 ђака који су учили лужичкосрпски број је поменуте године пао на 3.000. Да би дете учило српски, родитељи су морали да попуне писмену изјаву. Но, социјални статус лужичкосрпског језика у немачком друштву био је крајње низак, што је додатно демотивисало родитеље да утичу на децу.

Ипак, у Источној Немачкој створен је низ научних организација, музеја, позоришта, медија и културних друштава који су задовољавали потребе Лужичких Срба и прилично успорили асимилацију, што је требало и властима да се хвале „успешно решеним националним питањем“. Ове институције биле су важан ослонац Лужичким Србима после уједињења две Немачке 1990. године.

Без обзира на сва саплитања, Лужички Срби су, према речима историчара Мерчина Каспера, „у уједињену Немачку унели прелепу литературу, уметност и науку, развијен образовни систем, а такође и снажно издаваштво и добре штампарије“. Но, нешто пре уједињења територије Лужичких Срба су поново подељене између Саксоније и покрајине Бранденбург. Захваљујући активностима руководства „Домовине“ приликом уједињења две Немачке узели су учешће у преговорима и један од чланова Уговора о уједињењу предвиђао је слободе за национално-културне институције Лужичких Срба, као и очување мреже националних организација створених за време НДР. Од тада су се Лужички Срби суочили са антисрпским паролама и понашањима дела Немаца. Почеле су демонстрације против „комуниста и Срба“, а виделе су се и пароле „Комунисте и Србе у гасне коморе!“ или „Странци и Венди – напоље!“

После уједињења чести су ексцеси, на пример да људе који говоре лужичкосрпским језиком у ресторанима неће да услуже, а нека приватна предузећа су у уговор о запошљавању Лужичких Срба уносили члан о забрани говора на матерњем језику током рада.  Иако су парламенти Саксоније и Бранденбурга 1992. године донели уставе у којима се штите права Лужичких Срба, као и право на коришћење заставе и грба, он се примењивао само у покрајини Бранденбург, док је Саксонија опструисала овај Устав.

„Уосталом“, констатују Вујић и Басарић, више „од две хиљаде година траје анабаза полапских Срба – потрага за људском правдом и етничким правом! Кроз бескрајно време, али нажалост, и на све суженијем простору. Они и сада на три основна кантовска питања: шта могу да знам, шта би требало да чиним и чему могу да се надам, могу спартански кратко да одговоре: 1) патњи, 2) трпњи и 3) ничему!“

Елита балканских Срба заборавила је Лужичке Србе. У знаменитој књизи „Срби у европској цивилизацији“ нико се није сетио макар да помене Лужичке Србе, који хиљадама година живе усред европске цивилизације. Такође, иако је језик Лужичких Срба разумљив осталим Словенима, посебно Чесима и Пољацима, а у Београду се организује „скуп Слависта“, нико се није сетио да их укључи. Толико о нама! Ипак, „Филолошки факултет“ у Београду успео је да у оквиру пројекта „Растко“ објави на Интернету најважније чињенице о Лужичким Србима. И то је нешто.

На крају, морамо нагласити да се трагична прича са Лужичким Србима у потпуности понавља и њиховим сродницима на Балкану.Удео Немаца у уништавању, дискриминацији и дезинтеграцији Срба на Балкану је био и остао знатан, ако не и најважнији. Удео у завађању српске елите – такође!Одузимање и комадање српских земаља (Република Српска Крајина, Косово и Метохија, Црна Гора) не дозвољавање уједињења Србије и Републике Српске… Све је, дакле, усавршено до маестралности. Другим речима, Немци су и балканским Србима наменили судбину Лужичких.

 

РУСКА ЦАРИЦА КАТЕРИНА II – СРПКИЊА

 

На територији Полабске Србије родила се девојчица по имену Софија Ангалт-Цербтскаја (Српска), која је постала руска царица Катерина II.Српско порекло омогућило је руској императорки да се одлично уклопи у руску аристократију и донесе немало користи овој држави. Интересантно да је Катерина II када је сазнала да су балкански Срби у Малорусији основали Нову Србију забранила да се користи реч „Србија“ у имену аутономне области. Поред Катарине и Бизмарк је био Лужички Србин, његов унук данас живи у Суботици.

 

ЗАТИРАЊЕ КУЛТУРЕ

 

Што није побило немачко оружје уништила је немачка реч.Преименовани су српски градови и села, па је Бранибор постао Бранденбург, Сасни су постали Цосен, Дежджани – Дрезден, Торгава – Торгау, Плавно – Плауен… Власти су забрањивале српски језик, како у државним институцијама, тако и у цркви, судовима, школама, а Мартин Лутер је Лужичке Србе определио „као најгори народ од свих“, обећавши да их за 100 година више неће бити. Фридрих Енгелс је о Лужичким Србима писао у прошлом времену: „Ове словенске области су у потпуности германизоване, то је урађено и не може бити исправљено, осим ако панслависти силом не наметну становницима Лајпцига, Берлина и Штетина нестали српски, венски и ободритски језик“.

 

Средњовековно коначно решење

 

Немачке власти су дефинитивно осмислиле политику уништења Срба у периоду 1293-1327. године и она се мање-више спроводи и данас, не само према Лужичким Србима, већ и Балканским. Србима је одузимана имовина, на све могуће начине су маргинализовани, а покренута је и политика асимилације. Држава је забранила да се на јавним местима говори словенско-српским језиком, а кога би ухватили осуђиван је на смрт. Немци су градове претворили у германске тврђаве које су спроводиле германизацију. Срби су трагично прошли и за време Тридесетогодишњег рата 1618-1648. године током Реформације, када су ратовали следбеници римокатолицизма и протестантизма. На територији Полабске Србије у Немачкој изгинуло је више од 50 одсто српског становништва. Резултат је био смањење како биолошког потенцијала, тако и корисника српског језика у Немачкој.

 

 

 

 

 

Извор: ЦАРСА

Емисија уз јутареу кафу – 27. дец. 2017. Ифо служба Двери, Бошко Обрадовић

Der Magnetmotor funktioniert – doch die Welt will ihn nicht haben

Der Magnetmotor funktioniert – doch die Welt will ihn nicht haben

Ein Magnetmotor läuft mit gespeicherter Energie, kein Aufladen, kein Nachtanken, einfach die Bremse lösen und laufen lassen.

Magnetmotor Friedrich LülingIn einem Kraftfahrzeug verbaut würde der Magnetmotor einen Generator antreiben, der elektrischen Strom produziert und in Batterien einspeist. Ansonsten wäre das Fahrzeug ein ganz normales Elektrofahrzeug, wie es derzeit von der Kfz-Industrie in Serie hergestellt wird. Solche Fahrzeuge haben keine Abgas- und Feinstaubemissionen und eine geringe Geräuschentwicklung, jedoch eine unendliche Reichweite. Man müsste niemals tanken.

Als Stromgenerator für den Haushalt könnte der Magnetmotor Unabhängigkeit von einem Energieversorgungsunternehmen bedeuten. Doch genau da liegt der Hase im Pfeffer. Das ist nicht gewollt. „Wo soll man denn da den Zähler anschließen?“ fragte Thomas Alva Edison Nikola Tesla, als der eine ganz andere Lösung für die Versorgung der Welt mit elektrischem Strom vorstellte. Edison war Geschäftsmann. Genau wie damals werden noch heute solche technischen Lösungen mit allen Mitteln unterdrückt. Die Menschheit soll in Abhängigkeit gehalten werden und einige wenige sollen daran reich werden. Das ist der Plan. Und der hat einen gewissen Preis. Umweltschädigungen, Rohstoffausbeutung, Sklaverei, Armut und Krieg sind nur ein paar Beispiele als Folge dieses Denkens. Der Preis ist zu hoch. Viel zu hoch. Der Magnetmotor wäre eine Revolution. Wir meinen das geht anders.

Lüling Magnetmotor 1954Ein sehr gutes Beispiel für den Werdegang eines Magnetmotors sehen wir am Beispiel des Schleswig-Holsteinischen Maschinenbauers Friedrich Lüling, der im Jahre 1954 einen voll funktionsfähigen Magnetmotor gebaut hat. Doch diese Erfindung wurde damals abgelehnt und bekämpft, so dass sie nie die Welt erobern konnte. Zu der Zeit gab es relativ schwache Magnete aus Ferrit. Heute gibt es Supermagnete aus „Seltenen Erden“, dem sogenannten Neodym.

Der Gedanke mit Magnetmotoren Alternativen zu schaffen ist nie untergegangen. Immer wieder schaffen es private Forscher und Tüftler einen funktionierenden Magnetmotor zu bauen. Wie z. B. Troy Reed, Mike Brady und Muammer Yildiz, um nur drei zu erwähnen. Die treibende Kraft ist dabei Magnetismus, wobei die Kunst darin besteht, abstoßende und anziehende Kräfte so auszunutzen, dass man durch eine bestimmte Anordnung eine Drehbewegung bekommt.

Ein Permanentmagnet besitzt immer zwei Pole, Nordpol und Südpol. Das Magnetfeld breitet sich im Luftraum pilzförmig bzw. kugelförmig aus, wobei die Magnetfeldlinien gekrümmt, ausgehend von Nord nach Süd verlaufen. Für eine Drehbewegung benötigt man also die abstoßenden Eigenschaften der Magnetkraft durch zwei gleichnamige Pole, die sich gegenüberstehen. Da jedoch immer auch der Gegenpol mit gleicher Kraft auch anziehend wirkt, muss für eine Drehbewegung ein Pol im richtigen Moment geschwächt sein. Dies erreicht man mit Eisen oder Ferrit. Ein Magnetfeld möchte sich in Eisen zurückziehen. Man kann deshalb von einer Art Abschirmung eines Pols sprechen.

Ein Permanentmagnet kann aus ferromagnetischen Metallen in Pulverform hergestellt werden. Cobalt, Nickel und Eisen sind ferromagnetisch. Legierungen bestehend aus Neodym, Eisen und Bor können für die Herstellung besonders starker Magnete verwendet werden. Die Magnetisierung wird während des Pressens in eine Form mit einem extrem starken Magnetfeld aufgebracht, das mit einem Elektromagneten erzeugt wird. Anschließend wird der Pressling mit über 1000 Grad Celsius gesintert.

Energieaufwand ist nicht nur bei der Herstellung relativ groß, sondern auch bei der Rohstoffgewinnung nicht unerheblich. Dennoch stehen diesem Ressourcenaufwand für den Vergleich nur die Ölindustrie und der Verbrennungsmotor gegenüber. Sowohl ökologisch, als auch ökonomisch bedeutet der Magnetmotor ein Segen für die Menschheit. Deshalb meinen wir das geht anders.

Was meinen Sie? Sollen die Industrie und die Politik den Weg frei machen für den Magnetmotor? Frei machen für die finanzielle Freiheit der Bürgerinnen und Bürger? Frei machen von Abgasen, Stickoxiden und Feinstaub? Frei machen von der Verbrennung von Kohlen, Kohlenwasserstoffen und Atomkraft?

Geben Sie uns Ihre Meinung und schrieben Sie uns einen Kommentar. Wir meinen es geht anders.

Mehr Videos über Freie Energie hier bei YouTube…