ИНТЕРВЈУ: Пред нашим очима жигом злочинца означавају и нашу нерођену дјецу

Денис Бојић, редитељ документарног филма "Дјеца"

ИНТЕРВЈУ: Пред нашим очима жигом злочинца означавају и нашу нерођену дјецу

Иако је било времена и потребе да се о српским страдањима током новије историје сниме играни и документарни филмови, стекао се утисак да су се домаће филмаџије утркивале ко ће више да попљује властити народ и ко ће од њих дати већи допринос међународној сатанизацији Срба. Већина познатих домаћих режисера дала је значајан допринос харангирању сопственог народа деведесетих и након тзв. демократских промјена. Успјешно јашући на међународном антисрпском таласу, добијали би награде на иностраним фестивалима као идеолошки подобни умјетници који су у својим дјелима приказали Србе онаквим каква их је описивала западна медијска машинерија, а у шта није вјеровао нико образован и непристрасан на том истом Западу.

У њиховим дјелима са темом грађанског рата на простору бивше Југославије Срби су приказани као манијаци, паликуће, первертити, силоватељи, масовне убице, кољачи, психопате и ништаци. Једнога дана ће се проучавати разлози зашто су многи српски режисери, сценаристи и глумци исписали ову историју бесчашћа. Можда је узрок у клановско-кастинској селекцији која је потпуно обесмислила ту професију и гдје само уколико је некоме родитељ режисер, сценариста или глумац та особа може да се упише на ФДУ, а ако је члан неког од водећих кланова може да снима филмове и за телевизију као и да наступа у позоришту.

Ко зна колико је талентованих режисера, сценариста и глумаца пропало да би се ови паразити, антисрби и медиокритети устоличили.

Ипак, да не буде све обојено антисрпским колоритом постарао се новинар РТРС-а Денис Бојић, који се последњих година истакао својим репортажама. Овај разговор смо обавили непосредно након што је његов дугометражни документарни филм „Дјеца“ о страдању српског народа на простору БиХ приказан у Стразбуру.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Након бројних филмских фестивала и награде „Златни витез“ за најбољи дугометражни филм, документарни филм „Дјеца“ приказан је и у Европском парламенту у Стразбуру. Колико је тај догађај значајан за Републику Српску и за српски народ у цјелини?

– Прије него што одговорим на Ваше питање дозоволите ми да се и на овај начин захвалим посланичкој групи у Еврoпском парламенту, Европа нација и слобода те професору Ненаду Крстићу из Новог Сада који су несебично помогли да се тема српског страдања прикаже пред европским посланицима. Чињеница да смо први који су икада успјели да прикажу филм на тему српског страдања у Европском парламенту несумњиво даје осјећај поноса али исто тако апострофира неколико чињеница. Прва од њих је да овај несумњиво важан тренутак и за Републику Српску и за српски народ није медијски адекватно третиран. За западно јавно мњење овај догађај не само да не представља ништа важно већ спада у категорију инцидента којe је пожељно што прије заборавити и ту је ствар јасна. Симптоматично је одсуство регионалне медијске пажње али и дијела српских медија који у чињеници да је српско страдање по први пут откшринуло врата највишег институциналног тијела у Европи није видјело ништа посебно.

Друга чињеница се односи на то да Срби у Европском парламенту ипак имају одређен број пријатеља који су омогућили да се чује и наш глас. Из Стразбура смо се вратили без илузије да једна пројекција мијења била шта, али са јасним осјећајем да за праве ствари никада није касно.

Са пројекције документарног филма "Дјеца" у Европском парламенту у Стразбуру

Са пројекције документарног филма „Дјеца“ у Европском парламенту у Стразбуру
  • Како коментаришете основну поруку филма „Дјеца“ – „Рат је велико зло“ у 21. вијеку неолибералног капитализма који проузрокује бројне сукобе широм свијета?

– Филм Дјеца демонстрира узалудност и бесмисленост рата са акцентом на бол и губитак независно од тога како се зовете и гдје живите и то је та универзална порука за човјечанство која би требало да се једнако разумије и чује, од Париза до Дамаска. Есенција филма Дјеца је архетипски образац, родитељ – дијете. Када родитељ изгуби троје дјеце тешко ћете пронаћи човјека који неће занијемити пред том чињеницом. Ипак, игнорисање ове стварности и једнообразно поимање комплексности ратног ужаса у БиХ само подсјећа да изван наше свакодневице постоје читаве нације које и даље не знају или неће да знају да је најкрвавији облик рата, грађански рат, оставио жртве на све три стране. Нажалост , игнорисање једних а фаворизовање других жртвава није само искуство рата на подручју бивше Југославије. И данас када свијет у којем живимо све више личи на војни полигон, кад у ратним сукобима и терористичким нападима широм свијета гину људи свих конфесија, ствари се нису пуно промијениле. Једна истина доминира над другом чиме се ствара простор за нова крвопролића. Медијска неравнотежа и недостатак могућности да глобално и равноправно изнесете своју страну приче неминовно ствара амбијент у којем је даљи сукоб и више него извјестан и то је оно што додатно забрињава. Неприкосновесност западне цивилизације на истину шири пукотине у савременом друштву које временом могу довести до његовог урушавања.

Са снимања документарног филма "Дјеца"

Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Филм „Дјеца“ приповједа трагичну причу о четири родитеља која су преживјела исти бол проузрокован oдбрамбено-отаџбинским ратом – губитак своје дјеце. Можете ли да нам кажете нешто више о тематици и настанку филма?

– Од мајке девет Југовића, преко Стојанке мајке Кнежопољке, генерацијски, циклично и по неком црном правилу, у српском народу остају уписане судбине мајки и очева који су у разним биткама и ратовима губили по троје и више дјеце. Тако је и последњи рат у БиХ иза себе оставио пустош у којој на посебан начин сву српску трагедију симболизује 18 српских породица које су изгубиле по троје дјеце која су погинула као припадници ВРС. Борећи се против заборава , филм Дјеца тематизује судбине четири последња преживјела српска родитеља. Три мајке које су изгубиле по три сина и оца који је изгубио два сина и кћерку.

Филм оваквог садржаја вас сваким својим сегментом увлачи у механизам одлучивања у којем ви, притиснути између немјерљиво тешког емотивног садржаја и читавог спектра одговорности, који ће се манифестовати у финалном производу, тражите баланс. Сјећања породица нису само сјећања, то су отворене, живе ране. То је непребол с којим почиње и завршава сваки дан живих овоземаљских мученика који су неким страшним усудом доживјели то да сахране по своје троје дјеце. Више пута сам нагласио да сам дубину филма дјелимично спознао тек кад се родио мој син. И сада, сваким даном његовог одрастања, још више сам зачуђен како су те мајке и ти очеви уопште остали живи?

Нагласићу да овај филм није сниман по плану и прорачуну који ће му омогућити вјечно трајање. Он је рађен из срца, из исконске потребе да се документује и забиљежи највећа људска и једна од највећих српских трагедија. Једна од мени битних претпоставки је да ипак ни жеља ни убјеђење нису најважније ствари из којих се рађа дјело. Искуство потврђује да је опсесивни немир једини прави императив који умјетничком остварењу даје снагу и експресивност. Управо та врста немира натјерала ме да у филм, осим сурове судбине ових људи, уврстим и слојевиту симболику која на нивоу појединца отвара ниску питања – од филозофских, метафизичких, религиозних па све до оних елементарних. Појединац, породица, друштво, патриотизам, нација, држава… питања и одговори о вриједности и употреби сваког од ових појмова ће кроз филм код сваког мислећег бића изронити сама од себе. Наравно, та питања не извиру из уређености и праведности свијета у којем битишемо, већ из наглашеног осјећаја неправде који је један од разлога за настанак овог филма.

Са снимања документарног филма "Дјеца"

Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Свједоци смо да је снимљено више филмова који су Србе приказивали као реметилачки фактор и злочинце током грађанског рата у бившој СФРЈ, а не као жртве геополитичких махинација. Колико се српска кинематографија бавила страдањем српског народа у последњем рату?

– На искрен начин мало, премало. Утисак је да је српска кинематогарфија потпуно подбацила. На прсте једне руке могу се избројати играни и документарни филмови који се баве српским страдањем. Разлога је наравно више. Озбиљна филмска дјела се не могу радити без новца. Када је ријеч о српском страдању држава је та која би требала иницирати и помоћи ствари од националног интереса. Не можете очекивати да ћете новац за филм о српском страдању наћи ван матичног простора. Очигледно да се од стране институција та врста садржаја не дефинише као приоритет.

Са друге стране, проблем је и у ауторском приступу. Није наодмет упитати се зашто је једна овако важна тема одбачена као инспирација? Први свјетски pат је покривен Маршом на Дрину, идеолошка подлога партизанских филмова није подразумијевала јасан однос према српским жртвaма, а последњи рат је до сржи оголио инертност умјетника када се поведе прича о српском страдању и потврдио да су велике националне теме погодне за избјегавање. Са једне стране имате згражавање читавог низа домаћих стваралаца над могућношћу да Србин (у последњем рату) буде представљен као жртва, док са друге стране стоји читав низ остварења тих истих домаћих аутора у којима се Срби представљају као лудаци, убице, манијаци, силоватељи. Страх афирмисаних филмских радника је релативно разумљив . Филм о српским жртвама не пролази на фестивалима, ту нема пара, тема је неисплатива, имате огромну шансу да створите завидан број непријатеља, млађи опет не желе да запечате каријеру прије него што су је и започели. Далеко је лакше бавити се лаганим штивом, тражити узроке зла и распада Југославије у српском национализму, ту и тамо умјетнички критиковати све што има везе са ратом и потенцирати став да је рат наравно ствар непросвијећених балканских дивљака (углавном Срба) насупрот којег стоји идеал грађанског друштва који би да није тих и таквих Срби био остварен. Уосталом зашто би неко помињући кости својих сународника ризиковао да буде означен као антиевропски српски националиста? Дугорочно се губи из вида да је истина на већој цијени ако није уперена против нечијих интереса а поштована је и уважaвана ако и када се за њу појединац бори и на сопствену штету. Отвара се питање колико нам је стало до истине о нама самима…

Са друге стране док Срби ћуте наше комшије не муче овакве бриге. На темељу филма, ту поред нас пред нашим очима пише се нова историја у којој се жигом злочинца означавју и наша нерођена дјеца. Уз помоћ филма стварају се нови савезници, мобилише се свјетска јавност, шири се ореол жртве. Уз холивудски филмски канибализам који кроз плитке и негледљиве садржаје фабрикује лажи о Србима ово и није нарочито тежак подухват. Користи се свака могућа тема да се Срби прикажу као злочинци без права на сопствену жртву. Ми послије грађанског рата нисмо снимили нити један честит филм о српском страдању , док се са друге стране налази начин да се српски злочини пропагирају чак кроз комедије. Нама не треба та врста еуфоричног залагања за митски смисао националног битисања у коме се сврха постојања поистовјећује са улогом жртве насупрот које стоји мрски непријатељ. Довољно ће бити да поштујемо сами себе те да филм користимо као дио политике националног идентитета који искључује реваншизам.

Са снимања документарног филма "Дјеца"

Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Какво је Ваше мишљење о томе да сте екранизацијом овог документарца породицама и заједници оставили трајни запис о једној трагедији и уопште како се друштво односи према фамилијама палих бораца и како је могуће надокнадити те економске, културне и биолошке губитке?

– Ово је не само свједочанство једне трагедије већ је ово и својеврстан тестамeнт једног времена и једног народа чија се судбина кроз ту и такву трагедију манифестује на више начина. Наравно ово је филм и о култури сјећања а она подразyмијева и своје жртве и своје злочине.

Не улазећи у компаративне размјере страдања мислим да је изузетно важно да сваки етнос спремно прихвати чињенице из своје историје. Страдање другог народа је неуралгична тачка која, ма колико прикривена и игнорисана била, притајено пулсира и представља трајни подсјетник на злочине вашег народа. Мислим да потискивање оваквог садржаја не оставља темеље за здраве односе генерација које долазе. Зато је важно да се након деценијског акцентовања и инсистирањима на српским злочинима довољно снажно чује глас српских жртава.

Што се тиче односа заједнице према жртвама, а када кажете друштво предпостављам да мислите на институције које у ствари и креирају цјелокупни друштвени однос, ствар је подједнко комплексна. Ми смо снимали филм о родитељима који су изгубили по троје дјеце и сама та чињеница да је неко доживио такву трагедију поставља оправдано питање како и може ли се заједница адекватно одужити тим људима. Конкретно ови родитељи примају националне пензије, стамбено су збринути и са те стране институције Републике Српске су урадиле своје. Наравно мајци која изгуби три сина у једном дану новац и кућа помажу али суштински не значе ништа. Осим чињенице да је Република Српске трајна категорија у чије су темеље уграђене кости њених синова, њен непребол се блажи у митологизацији њене дјеце а то је категорија на којој тек треба радити. Наравно све опет полази од институција које одређују хоће ли неки догађај и на који начин постати дио културе сјећања. Проширићу контекст на свесрпско страдање у последњем рату. Чини ми се да код Срба доминира протоколарно обиљежавање важних датума, које је често празна форма без истинског садржаја. Нама недостају другачији облици памћења који имају моћ да се утисну и колективно сјећање. Ту филм игра веома важну улогу. Сва четири родитеља из филма су кроз сву своју муку провукли једну констатацију. Хвала вам. Нека се памти. Нека свијет види. И управо ту се огледа наша могућност да им се одужимо.

Има још једна интересантна ствaр када помињете надокнаду губитка. Колега Дарио Чегар је у анализи филма примјетио да је фаталистичка симболика овог филма у томе да се он бави породицама које су у рату изгубиле троје дјеце а да оне припадају народу које сопствено изумирање може зауставити само ако просјечна породица буде имала трочлано потомство. Можда се управо ту и крије одгoвор на Bаше питање. Бригом државе о нама живима ствара се претпоставка да жртве не буду узалудне. Омогућавање услова у којима ће млад човјек моћи основати породицу можда је и најадеквтнији одговор државе и својеврсна надоканда за све пале животе.

Са снимања документарног филма "Дјеца"

Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Како бисмо могли да сумирамо 20. вијек у контексту физичког страдања српског народа на простору не само Републике Србије, већ цјелокупне бивше Југославије?

– Чини ми се да је одговор на ово питање conditio sine qua non цјелокупне српске историје или ако баш желите цјелокупне српске будућности. 20 вијек је у овом случају само дио континуитета страдања Срба и као таквог га треба посматрати.

Опстајање и остајање Срба на наведеним просторима би се у грубим цртама могло свести под редовно плаћање цијене. Та цијена изражена у жртвовању милиона живота, губљењем и прекрајањем територија , наметањем политичких и друштвених оквира у којима се Срби по неком (не)писаном правилу нису сналазили, увијек је била виша од онога што смо заузрат добили.

Кроз епохе сваки период српске крваве историје би се могао анализирати и оправдавати кроз империјалистичке амбиције окупатора, неразумијевање српских елита за дате околности, политичку наивност народа, спољне факторе, унутрашње подјеле, стране плаћенике, издајнике,.. ипак, ако би смо морали да издвојимо један заједнички именитељ који објашњава како је могуће да се народ који је за слободу Европе можда платио и највећу цијену нађе на њеним маргинама, обесправљен и понижен, онда је то-православље.

Живојин Павловић наш познати режисер је у предвечерје рата у бившој Југославији развио комплексну и луцидну теорију о кристалној и аморфној цивилазцији. Та теорија сеже до цијепања хришћнске цркве у Cредњем вијеку када дио европских народа подлијеже католичкој инвазији на штету праискона у себи а сузбијено паганство перветира у мржњу и злочин што је историјски највидљивије у мржњи Хрвата према Србима и Пољака према Русима.

Неагресивно, толерантно и сакрално православље увијек се налазило на мети фанатизованих и милитантних религијских струја које су у њему видјеле непријтеља, било да причамо о исламу или о оном што нам је ближе, католичанству, које је Бога поистовјетило са пријетњом а гријех са страхом живота и од смрти али са могућношћу да гријех буде откупљен и опроштен.

За разлику од православља које је остало доследно темељним начелима хришћанства, суштински без промјена, без развитка , без амбиција и прогреса , архаично и усклађно са природом, религије под чијом смо чизмом највише патили никада нису анатемисале агресију. Напротив, пљачкшке походе, крвопролића, освајање туђих простора не само да су вијековима толерисана већ су кроз њих подстицана и оправдавана до данашњих дана.

Са снимања документарног филма "Дјеца"

Са снимања документарног филма „Дјеца“
  • Ако би се ово могло подвести под сумирање, остаје пуно важније питање, шта и како даље када причамо о односу према српском страдању?

– На ово питање наслања се својеврстан друштвено-историјски парадокс.

Са једне стране имате историју утемљену на слободарским идејама, легитимно право да као народ будете уважавани и цијењени док са друге стране иритира реалност која каже да су Срби у очима других главни кривци за све, од који се безмало очекује и извињење зашто уопште и постоје. Чини ми се да смо олако пристали (али да и даље пристајемо, бар када причамо о последњем рату) на замјену теза у којој нам је пришивен појам национализам са свим својим пежоративним асоцијацијама а одузет нам је појам национални идентитет. За разлику од национализма који у себи крије демонске потенцијале, национални идентитет подразумјева право на историју, биографију, наслијеђе. Без тог и таквог формираног осјећаја националног идентитета, данас имате уплашену и резигнирану младу генерацију у којој је убијена свијест да се прво брани граница па тек онда кућни праг. Наметање и безрезервно прихватање друштвених форми од заједнице јужних Cлавена преко комунизма до еврофанатизма довело је до тога да је суштина српског идентитета данас једноставно расточена.

Поред фрагментираног српског националног бића, бесрамног фалсификовања историје те читавог спектра медијског дјеловања који вас тјера да се стидите што сте Србин, назире се права слика будућности у којој вјерујем неће бити толико мртвих српских синова али у којој би све наше досадашње жртве могле бити ништавне и узалудне.

У суштини српском народу недостаје један кохезивни фактор који би објединио епохе и држао нас на окупу. Чини ми се да је то и у контексту вашег питања и контексту чињеница, свијест да је над Србима кроз историју извршен геноцид. Треба се присјетити jерменског народа над којим је током првог свјетског рата извршен геноцид од стране Турака. Од 1915 до данас, Јермени са невјероватном упорношћу покушавају да гану свјетску јавност пред међународним тијелима. За разлику од Срба који су питање свог страдања игнорисали или гурали под тепих Јермени су прецизном и кохерентоном националном политиком довели до тога да амерички конгрес, француски парламент , њемачки Бундестаг данас усвајају резолуцију о геноциду над Јерменима. Без обзира на на то што је прошло стотину година временска дистанца не умањује степен ангжовања било којег Јермена када је ријеч о њиховом страдању. У јерменској заједници њихово страдање се зове „живе ране“ које ће како они кажу, зарасти када Турци признају злочин и затраже опрост за геноцид.

За разлику од Јермена, ми смо дошли до тога да се у тим истима парламентима усваја резолуција по којој су Срби геноцидни. Или да ствар иде до границе апсурда и здравог разума, Хрватска која је једина на свијету имала концетрациони логор за дјецу, у сваком тренутку може да услови пут Србије ка Европској унији. Без инсистирања на истини не можемо ништа ни очекивати.

Вођене својим интересима велике силе су имале интерес да чују оно што је јерменска политика деценијама привидно узалудно понављала. Када су се међународне околности промијениле донијете су одлуке које су ишле у прилог јерменској истрајности. На трагу jерменског искуства решење би било да сваки појединац унутар српског народа развије лични однос према геноциду над Србима, што је главни предуслов за стварање културно-историјског обраcца који једног дана можда могао резултурати дјелимичним исправљањем неправде. Ипак, бојим се да, када је ријеч о Србима, ствари иду у суротном правцу.

  • Какви су Ваши даљи планови са документарним филмом „Дјеца“ и радите ли тренутно на неком сличном пројекту?

– Идеја је да филм Дјеца прикажемо што ширем свјетском аудиторијуму. То је својеврсна мисија али и обавеза која захтјева потпун ангажман не само нас који смо радили на филму, институција Република Српске већ свих оних којим је истина императив.

Што се тиче новог пројекта у току је монтажа филма Лица Лафоре. Документарни филм Лица Лафоре тематизује борбу за проналазак лијека за једну о најтежих дјечјих болести на свијету. Ова изузетно ријетка болест напада тинејџере и како за њу не постоји лијек, болест на крају доводи до фаталног исхода. Један од разлога зашто је овај пројекат важан јесте и породица Гајић која је отишла корак даље финанисирајући проналажење лијека за ову болест. Ни једна породица из развијених земаља са много већим могућностима није омогућила овакав подухват.

Витомир и Сњежана Гајић из Бањалуке, годинама су једни су од највећих финансијера клинике Сик Кидс у Торонту и тима Др Минасаина који је врло близу проналаска лијека за ову болест. Овај филм представља важан искорак за човјечанство уопште, јер осим тога што документује невјероватну борбу једне породице, екранизује и скори проналазак лијека за ову ријетку болест која односи животе дјеце широм свијета стотинама година уназад.

Податак да је једна мала породица из Бањалуке својом десетогодишњом борбом и финансирањем истраживања успјела оно што нису владе и фармацеутске компаније широм свијета оставља без текста. Оно што је исто тако важно, тим професора Минасиана је радећи на лијеку против Лафоре открио механизме настанка још некиолико ријетких болести што је у медицинским круговима равно Нобеловој награди.

  • Може ли публика очекивати приказивање вашег филмског подухвата и у Црној Гори?

– Наравно. Ваше је смо да нас позовете.

Доктор са ратним искуством

Доктор са ратним искуством

– Није доктор бог да одређује када ће кога оперисати, ко ће кад умрети. Докторско је да уради оно што му његова вештина и занат одређују –

dr-aco-moljevic

СУГРАЂАНИ – ДР АЛЕКСАНДАР МОЉЕВИЋ
Доктор Александар Мољевић је у току рата деведестих година урадио преко 720 операција по ратним болницама и у ужичкој болници, стигао до Хага, а усавршавање стицао у иностранству. Рођен је у Чачку, како каже, стицајем околности. Његова породица је живела у Вишеграду и када је једно јутро мајка, у последњем месецу трудноће пошла на посао, оклизнула се и пала у канал:
– Од наше куће у Шегањама, где су сви Мољевићи, па до пута, морало је да се иде поред пруге. И тог јутра, моја мајка је пошла на посао, пала је, па је због повреда морала у ужичку болницу. Дежурни лекар је био покојни професор Милићевић, а чувена Буба није била тада ту. Др Милићевић није смео да је порађа због повреде и онда санитетом је упуте за Чачак. И ту сам се родио – сећа се др Мољевић.
Млади Александар је одрастао у Вишеграду. Ту је завршио основну школу и био је један од најбољих ђака Вишеградске гимназије. У својој генерацији био је међу најбољим спортистима и члан кошаркашког клуба „Варда“ из Вишеграда.
– Тај клуб, из једне мале варошице од око 20.000 становника, пре рата је ушао у Другу савезну лигу Запад. Играли смо са „Олимпијом“, „Слованом“, „Слободом дихтунг“ из Тузле, „Игман“ са Илиџе, „Јединством“ из Бихаћа… То је тада била јача лига, него сада ова наша. То је била добра генерација кошаркаша. У првој постави играли смо нас тројица из једног разреда у Гимназији. Нас тројица, када смо играли, побеђивали смо све у школи – сећа се др Мољевић гимназијских дана.
Дошло је време да се определи чиме ће се бавити у животу. Зато је уписао Медицински факултет у Сарајеву, али је наставио да се бави спортом. Међутим, велике обавезе на факултету су преовладале, нарочито на трећој години, па је морао да бира, да ли оно мало слободног времена што има, да утроши на такмичења и тренинге у савезном рангу или да мало одмара у слободном животу.
– Све се свело на факултет и кошарку. Може факултет да се заврши и да се буде успешан у спорту, али, онда се нема слободног живота. То је било тако тада, па и сада је исто. Играо сам за чувену поставу Медицинског факултета на месту плејмејкера. Изгубили смо у финулу од „Права“, за које је играо Мирза Делибашић и који је у последњој секунди дао кош. То је била утакмица пред 2.000 гледалаца у Скендерији, а атмосфера је била као да су играли дерби „Босна“ и „Партизан“. То је био доживљај, који ћу памтити читав живот. У екипи са мном су били професор Надеждин, који је сада професор у Енглеској, др Симић, сада је професор гинекологије у Немачкој, браћа Аџићи, не знам где су сада, и др Бједић, који је био хирург у Јајцу, а сада је директор Фонда БиХ.
После сам био најмлађи савезни кошаркашки судија у Југославији, само је Бранко Јовановић млађи од мене. Тада сам имао 21 и по годину. Међутим, морао сам да напустим кошарку због великих обавеза – са носталгијом прича др Мољевић.
После завршетка факултета др Александар Мољевић се вратио у Вишеград, где је три године радио у хитној помоћи, а потом завршио специјализацију за ортопедију. Поводом завршене специјализације организовали су коктел у Београду, баш на дан када су избиле демонстрације у Београду, које је водио Вук Драшковић.

Ратни период

Вратио се у Ужице, и за непуних шест месеци почео је рат у Хрватској. Као резервни санитетски официр, Др Мољевић је позван на војну обавезу и све до августа 1995. године време је провео у војној јединици и у ужичкој болници.
– Крајем 1991. године, када су почела дејства око Вуковора, добио сам позив од Војног одсека и тада смо имали неке припреме и предавања. Нисам очекивао да ће се све то изродити у то што се после дешавало. На Бадњи дан 1992. године, упућен сам у Невесиње, као друга смена и остао сам до краја у ратној болници. У марту сам се вратио у Ужице, али је већ у априлу почело да се ратује у Босни. Као резервни офоцир, послали су ме да се организује санитетска служба у Источној Босни, не само у Вишеграду. Касније, по потреби извођења дејства, на молбу њихових војних власти, ми, санитетлије, ишли смо да им помогнемо. Не само да сам помогао у Дому здравља у Вишеграду, већ сам, због недостатка хирурга, ишао добровољно у бригадне санитете, јер је било доста избеглих и рањених. Као искусан ратни хрирург и старешина у санитетском батаљону, знао сам како се ради у плану прихвата, транспорта и збрињавању рањеника до неке веће болнице, конкретно у Ужице – испричао је др Мољевић.
За тај период каже да је био врло тежак, ратни и сурови услови за живот у болницама. Ипак, било је санитетског материјала и лекова из хуманитарне помоћи, војних резерви. Било је ту и непријатељских војника, али др Мољевић није правио разлику.
– Док сам био у Вишеграду, пре доласка у Ужице, био сам начелник санитета у Војном одсеку и у разигравању ратних војних вежби, још у време Тита, поставио сам ратну војну болницу у Вишеградској бањи, која је била у току рата баш по мојим плановима. Ми смо помагали, не само нашим, већ и ако се деси да буде рањен неки непријатељски борац или неко од њиховог становништва. Добијали су исте услуге као неко од наших бораца, без разлике. Бар је тако било, док сам ја био на терену. Док сам био командант, није било проблема, можда је било вербалних, али сам то решавао по кратким војничким правилима. Били су удаљени и дати на процесуирање војним органима – казао је др Мољевић.

Лекови за непријатеље

Ратни сукоби раздвојили су многе, па и тако др Мољевића од његових колега и пријатеља. Али, без обзира што су на супротним странама, комуницирали су и помагали се. Тако је било и за време ратних дејстава у Гораждама.
– Приликом борби у подручју Горажда, мој колега хирург са факултета, ортопед Ђикић је био на супротној страни. Имали су неких проблема, за које је мени рекао тадашњи командант Друге позадинске бригаде, генерал Винко Пандуревић. Без обзира што је лежао у Хагу, тај генерал је био врло одговоран и хуман старешина, јер знам добро његов пут, док није отишао из Вишеграда за Зворник. Он је у некој акцији обуставио борбена дејства, како би се локално становништво извукло и онда су наставили борбе. Својим ушима сам чуо како се договарао са командантом друге стране. Тако исто, уз његово знање, а на мој предлог, послао сам колеги Ђикићу лекове које нису имали и то сам радио у неколико наврата. Наша страна је имала сасвим довољно за лечење рањеника и становништва, а др Ђикић ме је молио да преко УНПРОФОР-а пошаљем неке лекове и то сам радио. То је било и на другим ратиштима, где су ме колеге са противничке стране, преко радио станица, молила да им пошаљем лекове које нису имали. Ево, један случај у битци за Горажде. Добили смо захтев да збринемо младу породиљу, где је рођено дете пре времена. Обустављена су борбена дејства у том тренутку, са њиховим санитетом дошла је до наших линија, а нама је, тадашњи директор ужичке болнице, др Драго Вуксановић из Ужица, послао доктора, медицинску сестру и возило са неонатологије са возачем, које служи за превоз таквих пацијената. Ми смо спаковали дете и породиљу, послали за Ужице, лечили и излечили и вратили их назад кући. Хвала ужичкој болници, директору и властима који су то омогућили – испричао је др Мољевић и додао да је у току рата у ратним болницама и у ужичкој болници извршио 723 операције.

Захвалан после 20 година

Да се није правила разлика међу рањеним, говори и случај после рата, када је један бивши муслимански логораш нашао др Александра Мољевића и изразио неизмерну захвалност што му је спасао руку. Захвалност му је показао на једном скупу логораша у Вишеграду, где је плачући грлио доктора.
– Сећам се тог догађаја. После пада Жепе у Босни, довели су једног заробљеника, који је имао прострелну повреду шаке. Та рана није била адекватно збринута и руку је већ захватила гангрена. Он је тада био у логору у Шљивовици. Ампутирао сам му део прста и направио три реза да се то дренира, да видим шта ће бити. После два до три дана видео сам да је боље и другачија боја шаке и руке, и тако му остаде рука. И онда, негде после рата, прошло је 20 година, председник Удружења логораша из Вишеграда, Драгиша Андрић, ме замолио да дођем на тај скуп, где ће доћи сви логораши из БиХ. Држао сам једно предавање о рату и говорио о томе шта се све дешавало у ратним болницама и у мом животу у том периоду. И у једном тренутку устаје омањи човек и плаче као киша. Пред свима каже: “Овај је мени спасао руку и хтео сам да га видим“. Поздравили смо се. То што сам њему помогао, сигурно бих помогао и другом. Нисам никада гледао на националност, лечио сам све. Ја сам као лекар дао једну заклетву и то Хиипократу, а другу заклетву сам дао држави Србији, као грађанин – сетио се др Мољевић тог догађаја.

Прича из Хага

Др Александар Мољевић је заједно са групом својих колега, од којих је један ортопед, три лекара са ужичке психијатрије и главна медицинска сестра, био позван да сведочи у Хагу, против једног Вишеграђанина.
– Били смо осам дана у Хагу. Оптуженик због кога смо позвани, за време рата био је код нас на ортопедији због повреде, а завршио је на психијатрији, због алкохолизма и имао је апстиненцијалну кризу. Позвани смо као сведоци околности његовог лечења овде. И након давања изјаве, све те моје колеге су се вратиле, само је Тужилаштво изричито тражило да ја останем. Није ми било јасно због чега, вероватно што сам из Вишеграда. Питали су ме о ономе што сам радио овде и моју повезаност са оптужеником, јер се појавила информација из Америке да су све то биле шпекулације. А и касније на интернету су се појавиле такве приче, а у транскриптима тачно има шта сам рекао и сви знају ко је шта радио у то време, тако да те информације по интернету не стоје. Такође ме је заболело, што су ужичкој болници запленили тадашњу оригиналну књигу пријема пацијената и то на превару. Узели су је на реверс, а до данашњег дана је нису вратили, тако да многи људи, који данас могу нешто да добију, зато што су били рањени или оболели у току рата, а овде се у то време лечили, не могу ништа да добију – казао је наш саговорник и додао да је особље у Хагу имало коректан однос према њима, да су у сваком часу имали послужење, телефон, да се јаве кући и све друге услуге. Једино је, према његовим речима, било непријатно то испитивање тужиоца.
Др Мољевић сматра да је Хашки суд стварно неправедан према Србима, због непримерено високих казни које је досуђивао Србима.
– На пример, и други оптуженици су исто то радили као наши Срби, али су добијали зантно мање осуде или бивали ослобођени. А неки од наших су добили 15 година затвора за дело, за које би сада добили прекршајну казну или евентуално условну осуду на две године. Али, тада је та светска политика била да се води против Срба – рекао је др Мољевић.

Усавршавање

После рата доктор Мољевић је наставио рад у ужичкој болници, а током 1999. године био је на једном дужем раду и усавршавању у Шведској.
– За тих четири месеца, колико сам провео у Шведској, стварно сам доста научио, али и схватио да смо и ми јако добри стручњаци, да имамо јако добре школе у Београду. Не знам како је сада, али, у то доба, имали смо професоре и стручњаке на гласу. Био сам у великој клиници у Упсали у Шведској и сретао сам и радио са људима о којима сам могао само да маштам да ћу их видети, за које сам знао, док сам цитирао из литературе, када сам полагао испите. Са уважавањем су се односили према мени, а технички нису много бољи од нас. Опрема им је за нијансу боља, у ствари, та опрема је код њих нова, а код нас раубована, истрошена. Ми у нашој болници много радимо, а не обнављамо опрему, а та опрема за ортопедију је јако скупа. Једино су ту Швеђани у великој предности. Што се технике и техничког рада, тиче нису баш одмакли од нас, осим у једној ствари, а то је што код њих постоји принцип рада како се нешто ради, нема ни лево, ни десно. На истом принципу сви исто раде, а код нас има оних који често мисле да то треба на неки други начин да се уради. Тамо се тачно зна ко шта ради и како се ради. Постоји, дакле, правило како се нека операција ради и нема филозофирања. Тамо, ако ниси урадио по правилу, а догоди се компликација, сигурно ћеш за то одговарати, али, ако си урадио по правилнику, онда ћете заштити и струка и клиника. Код нас то још није легло на своје, а, ако уђемо у Европу, ваљда ће заживети. И код њих, баш због тога, нема разлике по клиникама или болницама, исто се ради свуда, иста им је опрема, иста униформа, па тако им је ниво ортопедских услуга исти. А код нас није исто да ли сте на Бањици или Звездари, јер се види велика разлика.
Добио сам позив, односно да потпишем уговор на универзитетској болници у Сундсвалу. Моје је било, пошто нисам знао добро језик, да само оперишем, а да не прегледам пацијенте. Међутим, код нас је почело бомбардовање, и у мени се нешто преломило. Написао сам једно писмо, које и данас чувам, да ме подсећа можда на моју највећу грешку у животу, што сам то одбио. У том писму сам се захвалио професору Нилсону и образложио зашто се враћам у Србију. Професор Нилсон није могао да верује да постоји неко ко хоће да иде у рат, поред благостања које му се пружа. Вратио сам се 2. маја 1999. године. Довезао сам се неким комбијем недалеко од границе у Хоргошу и онда сам кренуо пешке, са две торбе. Прешао сам тако 300 метара, око мене нема никога и тек после се помаљују неки људи, ваљда граничари и питају ме да ли сам нормалан, а ја их питам има ли Никшићко пиво, дајем 100 марака за њега. Ишао сам кроз неке кукурузе код Титела, а после сам некако стигао до Ужица. Сутрадан, када сам се појавио на послу, нису могли да верују, када су ме видели. То је неки мој авантуристички дух – рекао је др Мољевић
Након Шведске, др Мољевић је ишао два пута у чувену клинику у Чикагу.
– Први пут сам био око 10 дана и сваки дан смо имали велики тренинг од 8 ујутру до 5 поподне, код др Мишела Шанкопа, једног од најбољих ортопеда у Америчкој централној асоцијацији ортопедских хирурга. Тамо ме је фасцинарало, када сам пролазио кроз ходиник и на вратима гледам имена људи које сам читао и цитирао. Кроз њих излазе и улазе Хорхе, Винтер, Бергер, Хансен, Милер Цвај, сви су ту. Невероватна коцентрација ортопедских великана на једном месту.
Са колегом др Ивом Јовановићем био сам на тренингу у Дубаију и шест дана смо провели код професора Тарабишија, чији тим ради само вештачка колена и кукове, можда мало више колена. То је једна изузетна група, која има невероватно савршену организацији посла. Толико су они то поједноставили и, када се гледа са стране, изгледа као да свако може да ради овај наш посао. Операциона сала је свемирски брод, а имплантате које сам тада видео, тек прошле године су почели да се уграђују код нас. То су скупи имплантати, који и јесу за њихов народ, јер омогућују много већа савијања колена, тако да приликом молитве могу лепо да клекну. То је једно незаборавно искуство, не само хируршкин што смо добили на образовању, већ што се тада правила чувена зграда, највећа на свету, па сви ти камиони и машине које смо видели, деловало су футуристички. Све то што сам научио у иностранству, то примењујем овде у пракси са колегама.

Оперише и старије од 90 година

Др Александар Мољевић је пре неколико година оперисао једног деведесетгодишњака из Мушвета, коме је крава поломила ногу. После те операције дека је поново стао на ногу, опоравио се и заиграо.
– Операција колена је рутински посао, али код тако старих људи и није баш. Било је увек питања како ће то да зарасте код старих особа и слично. Моје лично мишљење се променило према томе док сам био у Шведској. За време боравка у Шведској, била је једна стара бака од 95 година, која је сломила кук и требало је да се угради парцијална протеза. Бака је била у јако лошем стању, дементна, имала је лошу комуникацију са околином, лошег општег стања. У пола гласа сам прокоментарисао, која је уопште сврха те операције, када ће можда и да умре убрзо. Болесна, дементна, стара. Колега Швеђанин ме је питао шта сам тачно рекао, јер ме није добро разумео, мој енглески тада је био јако лош. Срећом, није ме разумео, а ту је била инструментарка, чија је мајка из Панчева и знала је српски. Она ми је оком показала да изађем напоље. Тада ми је рекла:“Докторе, ово је земља, у којој нема везе колико је ко стар, колико ко болестан или колико је оштећеног здравља. Овде су сви исти. Није доктор бог да одређује када ће кога оперисати, ко ће кад умрети. Докторско је да уради оно што му његова вештина и занат одређују. То, да ли ће он умрети или неће, то је божије давање. Добро сам чула шта сте рекли и то је овде јерес, добро се чувајте“. Схватио сам да је то наш начин размишљања, а у Шведској више се пажње придаје слабим, ментално оболелим особама и оштећеним у развоју, него здравима. То сматрају исправним, јер они не могу сами да се брину о себи и те особе апсолутно зависе од наше помоћи, па је однос према њима код њих доведен до савршенства. Схватио сам о чему је реч и овде сам ту праксу наставио. Зато сам оперисао тог деку и код њега је то испало добро. Али, за баку од сто година, коју сам оперисао у мају ове године, чуо сам да је умрла пре неки дан. Она је одавде отишла на рехабилитацију на Чиготу, одатле кући и ту преминула. Та бака је са Златибора и док је била овде, само је питала када ће кући, да сади врт. Према светској статистици, скоро 50 посто пацијената код прелома кука у том годишњем добу, умире у првих шест месеци од момента прелома – рекао је наш саговорник.

Успешан тим хирурга

– Сво то искуство делио сам заједно са колегама из болнице, а они њихово са мном. Зато у Србији спадамо међу прва три ортопедска одељења по уграђеном броју имплантаната кука и колена. Поносан сам на то, јер сам део екипе која је све то стварала. Ту екипу чине др Иво Јовановић, др Владе Гордић и ја. Међутим, др Гордић је отишао у Београд, што је велика штета за наше одељење, јер је он одличан човек и хирург. Били смо ударна тројка и када дођемо на неки конгрес, били смо поносни, јер су се понашали према нама са великим уважавањем. Има одлива људи, али имамо и неколико младих момака који ће бити бољи од нас – рекао је др Мољевић.
Подсетили смо га на бактерију клостридију, због које се ово одељење пре две до три године нашло у центру српске јавности.
– Клостридија се спорадично јавља, као и у свакој другој болници. Она се активира у фази тежих повреда и код старијих особа, када имунитет опада. Не знам шта се десило тада, да ли неко незадовољство породице или слично, коме је неко близак умро, или нека груба реч, те је то узбуркало јавност, али у свим болницама у Србији је слична ситуација. Па у Београду се појави и по 20 оболелих и исто пацијенти умиру, али нико не пише, док код нас, чим се појави два до три случаја клостридије, одмах се узбуни јавност – казао је др Мољевић.

Звездана Глигоријевић

TO SU NAMA NAŠI NOVI SAVEZNICI DALI: Srbija po smrtnosti od tumora prva u Evropi; krivac osiromašeni uranijum našeg novog prijatelja kojem hrlimo u zagrljaj!

TO SU NAMA NAŠI NOVI SAVEZNICI DALI: Srbija po smrtnosti od tumora prva u Evropi; krivac osiromašeni uranijum

Advertisement

Među posledicama NATO bombardovanja Srbije jeste i stalno povećanje broja obolelih i umrlih od raka.

Bacanje bombi s osiromašenim uranijumom na područje Kosova i Metohije i rubnih delova Pčinjskog okruga 1999. izazvalo je pre desetak godina pravu „eksploziju“ limfoma i leukemije u centralnoj Srbiji, a očekuje se da će zvanični zdravstveni izveštaji za 2014. godinu pokazati da se drastično povećao i broj obolelih od solidnih malignih tumora, kaže u razgovoru za Sputnjik predsednik Društva za borbu protiv raka, profesor Slobodan Čikarić.

Eksplozija malignih oboljenja
Poslednji zvanični izveštaj Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ obuhvata period do 2012. godine. Prema podacima koji su tada objavljeni, na području centralne Srbije i Vojvodine zabeležen je porast broja obolelih od limfoma i leukemije za čak 80 odsto.

Najveći rast broja obolelih zabeležen je 2006. godine, upravo u periodu kada se završio latentni period između dejstva kancerogenog radioaktivnog materijala i pojave oboljenja. Istovremeno, povećao se i ukupan broj obolelih od svih vrsta malignih oboljenja, pa je proteklih godina broj umrlih od raka u centralnoj Srbiji skočio za 11 odsto.

Profesor Čikarić kaže da bi moglo da se očekuje i upadljivo povećanje broja obolelih i umrlih od solidnih malignih tumora u izveštaju za 2014. godinu.

„To je pretpostavka koja može da se desi, ali ne mora. Tkiva za leukemiju i limfome su visokoosetljiva na jonizujuće zračenje. Prosečni latentni period između dejstva kancerogenog materijala i pojave leukemija i limfoma jeste 7,5 godina. Za solidne maligne tumore, koji čine 95 odsto svih malignih oboljenja, taj period je 15 godina, i to je upravo 2014. godina. Zdrave ćelije solidnih tkiva su radiorezistentnije, otpornije, ne mora se desiti ’eksplozija’, ali neko povećanje bi moglo da se desi“, smatra Čikarić.

Početkom februara ove godine, kako navodi profesor Čikarić, Institut za javno zdravlje u Prištini podneo je izveštaj o malignim oboljenjima u 2013. i 2014. godini na području Kosova i Metohije, prema kojem je na tom području zabeležen porast broja obolelih od malignih tumora za 57 odsto.

„Kod nas, po mom proračunu, ako trend rasta bude isti kao do sada, treba da bude 40.000 novoregistrovanih u centralnoj Srbiji i Vojvodini, odnosno 5.500 novih slučajeva bolesti na milion stanovnika“, kaže Čikarić i napominje da je u poređenju sa svetskim prosekom od 2.000 novoobolelih na milion stanovnika godišnje veoma zabrinjavajuća cifra.

Poređenja radi, profesor navodi da u razvijenim zemljama stopa novih slučajeva malignih oboljenja opada u proseku za 0,6 odsto godišnje, dok se stopa smrtnosti smanjuje za 1,6 odsto.

„U Srbiji je stopa incidencije rasla za dva odsto, a stopa mortaliteta za 2,5 odsto. Mi smo po umiranju od malignih tumora prvi u Evropi. To je isto jedan od pokazatelja da se u životnom miljeu stanovnika Srbije nešto posebno dešavalo“, upozorava profesor Čikarić.

Posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom
Predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka podseća da je NATO avijacija tokom bombardovanja 1999. godine na područje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, prevashodno na teritoriju Kosova i Metohije i na rubne delove Pčinjskog okruga, bacila oko 15 tona osiromašenog uranijuma, čiji je period poluraspada četiri i po milijarde godina. Profesor Čikarić, takođe, upozorava da je ispitivanjem terena utvrđeno da je na tom području pronađen i plutonijum, koji ima period poluraspada 24.000 godina.

Advertisement

Prema njegovim rečima, prilikom eksplozije bojeve municije sa osiromašenim uranijumom obrazovala se prašina mikronskih dimenzija koja se rasporedila po celoj Srbiji i Balkanu.

Grci su nakon dva i po meseca bombardovanja Srbije ispitivanjima utvrdili da je zračenje na teritoriji njihove zemlje povećano za 20 do 30 odsto, napominje profesor Čikarić.

On naglašava da, uprkos tome što je reč o relativno maloj količini radioaktivnog otpada, postoji opasnost po zdravlje ljudi jer je najmanja doza zračenja dovoljna da u zdravim ćelijama ljudskog organizma pokrene mehanizme koji će ih pretvoriti u maligne. Drugi rizik jeste mutacija genoma, što dovodi do rađanja dece sa psihofizičkim poremećajima.

„Deset miliona stanovnika Srbije našlo se u martu, aprilu i maju 1999. u zoni rizika od zračenja, i dalje se nalazi u zoni rizika. Zašto i mi ne bismo tražili od onih koji su uradili to što su uradili odštetu. Razgovarao sam o tome s mnogim veoma odgovornim ljudima u ovoj zemlji, ali oni koji su odgovorni nisu stručnjaci, a stručnjaci u državi ne reaguju na tu temu, jer tu temu oficijalna politika gura pod tepih, i bivša i sadašnja, a možda i buduća“, kaže predsednik Društva za borbu protiv raka.

Kriza u zdravstvu i umiranje od raka
Navodeći ove zabrinjavajuće podatke, profesor Čikarić upozorava na još jedan problem, a to je smanjenje broja izlečenih od raka.

„Problem je u tome što je 2001. stopa preživljavanja bila 46 — grubo rečeno, od 100 obolelih uspete da izlečite 46. U Evropi je to oko 50, u Švedskoj oko 62. Ta stopa u Srbiji opada, pa je 2012. bila 41. Znači da je izlečenje sve slabije“, kaže Čikarić.

Srbija je 2012. godine uključena u projekat Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa i tada je zauzela poslednje mesto na listi od 35 zemalja po kvalitetu zdravstvenih usluga. Prošle godine našla se na 34. mestu, ispred Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Rumunije.

„Onkologija Srbije je znatno doprinela da se zdravstvo Srbije nađe na ovom neslavnom mestu. Učešće radioterapije u lečenju malignih oboljenja je svega 20 do 30 odsto. U Francuskoj primera radioterapija čini više od 60 odsto procesa lečenja. Na 37.000 malignih tumora koji se godišnje otkriju i na 7,2 miliona stanovnika, Srbija bi trebalo da ima 30 generatora jonizujućeg zračenja, a ima 10 do 12 i svakog dana se jedan od njih kvari“, upozorava Čikarić.

On, takođe, navodi da se na početak radioterapije čeka i po nekoliko meseci, a optimalno čekanje je do tri nedelje. I protokoli o tretmanu malignih tumora ponekad, kako kaže, nisu u skladu s najnovijim saznanjima u onkološkoj nauci.

„Kombinujete hirurgiju, hemoterapiju i radioterapiju. U poslednjih deset godina nametnuti su protokoli o trošenju ogromne količine citostatika, a istraživački poduhvati su pokazali da citostatici ne mogu ništa da urade protiv solidnih tumora, kojih ima 95 odsto“, kaže Čikarić.

Problema ima i u kontroli lečenja onkoloških pacijenata, kao i u palijativnom zbrinjavanju neizlečivih pacijenata koji su uglavnom prepušteni brizi ukućana, umesto da o njima vode računa u bolničkim uslovima.

Profesor Čikarić, najzad, ukazuje da je skrining, odnosno blagovremeno otkrivanje malignih tumora koje verovatnoću njihovog izlečenja povećava i do sto odsto, tek u povoju.

Advertisement

(rs.sputniknews.com)

ТРУЈУ НАС – Зашто ниједна власт од 1999. године није направила топографску мапу затрованости Србије уранијумом?

by satelit

Немати вољу да се направи топографска мапа затрованости уранијумом је исто што и знати за опасност по живот а не упозорити на њу. То је равно убиству из нехата. Ових последњих избора 2014. били смо сведоци јагме за посланичка места, јагме странака за власт, а да ниједној од њих није ни на крај памети било да упозори народ где и на којим подручјима Србије вреба смрт или у нешто “бољем” случају карцином и ко зна која све врста малигних обољењ

Метода за то утврђивање веома је једноставна и скоро да и не кошта ништа, а сигурно не кошта нити делић оних пара које су утрошене у предизборну кампању странака које су се представљале народу као спасиоци.

Да би се направила топографска карта цезијумом затрованих региона потребно је само нешто мало добре воље државних представника и институција односно Министарства здравља. Све што треба да се уради за тако важан подухватје да се изда наредба здравственим установама да скупљају млечне зубе деце и да означе општину односно регион у којем дете живи и наведе датум рођења и то без личних података – како би се сачувало право на приватност. Пошто се цезијум таложи у костима, где остаје до краја живота, млечни зуби су идеалан узорак за установљавање безболно нивоа цезијума, без било којих других последица.

Анализом тих млечних зубића на садржину цезијума добили би тачне податке о загађености подручја у којем дете живи. Чернобиљски облаци су прелетели преко Србије и сигурно оставили нешто свог смртоносног радиоактивног отрова. НАТО је бацао тоне и тоне муниције затроване отровним уранијумом, а да није ни покушао да ублажи патњу коју је нанео недужном свету тровањем животног простора. Наравно да за такву мапу немају никакве заинтересованости савезници западне, НАТО алијансе, ти који су нас уранијумом бомбардовали. А како би и били заинтересовани кад су свесни да би неко могао затражити и одштету!

Да они прећуткују свој почињени злочин некако се може и аргументовати, схватити да за то имају разлог. Али зашто о томе ћуте наши политичари, политичари странака које су до сада држале власт у својим рукама? Зар им није јасно да знати за смртоносну опасност, а прећутати је, у ствари је саучесништво у злочину!

И овог пута као и прије више година, ако не и деценија, упозоравам јавност на овај по живот и здравље опасан проблем. Апелујем на све политичаре, а посебно на оне из опозиције, да се овај проблем тематизује и да му се прида приоритетан значај, јер у нашој лепој Србији нико, ама баш нико, не може бити сигуран да ће и сутра бити здрав. Сваком мора бити јасно да му је здравље поклон који би му могао бити сваког тренутка одузет.

Душан Нонковић, уредник Гласа Дијаспоре

https://dijaspora.wordpress.com/2014/04/16/%d1%82%d1%80%d1%83%d1%98%d1%83-%d0%bd%d0%b0%d1%81-%d0%b7%d0%b0%d1%88%d1%82%d0%be-%d0%bd%d0%b8%d1%98%d0%b5%d0%b4%d0%bd%d0%b0-%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d1%81%d1%82-%d0%be%d0%b4-1999-%d0%b3%d0%be/

PODELI

Facebook
Twitter

 

SRBI, HRVATI I BOSANCI U GLAS: Nećemo rat, dosta je bilo!

SRBI, HRVATI I BOSANCI U GLAS: Nećemo rat, dosta je bilo!

Srbima, Bošnjacima i Hrvatima dosta je ratova, suza i krvi prolivene zarad tuđih interesa!

Građani širom regiona podržali su Kurirov tekst „Jebo vas rat“ i istakli da žele da žive u miru, žene se, rađaju i školuju decu, hoće da idu na svadbe, krštenja i punoletstva, a ne na sahrane. Hoće da se smeju i budu srećni, a ne da plaču za svojim najmlijima.

Dosta je svima prekinutih snova, života, izgubljenih domova, roditelja, dece… Kako nam pišu u komentarima na našem sajtu, a i na našoj Fejsbuk stranici, niko više neće da ratuje! Evo nekih od najinteresantnijih komentara:

 

„Ljudi, ja sam Bosanac, kakav rat u Bosni? Niko neće ratovat, narod je iscrpljen i nemoćan“.

„Sirotinja daje sinove, a bogati volove… Ne praštam suzu majčinu i dječiju, kap krvi očeve, mrtvo tijelo, invalida, patrljak noge ili ruke, mentalno oboljelog čovjeka, hipertrofiranu i drogiranu naciju… Ne praštam sve ono do čega će dovesti vaše čačkanje mečke zarad ostanka na vlasti. „Moji“, „tvoji“, „vaši“, idite svi u tri…“

„Dokle više huškanja protv braće, zar smo sve zaboravili?! Sramota, podizati tenziju, kada je svima teško, ko će tu koga, sram vas bilo za ljubav debelih guzuca ste u stanju svasta da uradite!“

„Slažem se sa većinom. Političari svoje probleme rešavaju preko leđa građana. Imala sam 4 godine kada sam sa roditeljima, sestrom od 2 godine i bratom od 6 meseci izbegla sa Kosova. Takve traume mi više ne trebaju. A ko je za neka ide pa neka rizikuje svoj zivot, a ne tuđi. I dalje pamtim svaki detalj odatle. Jebem ti političare nesposobne, pune svoje džepove, uzimaju od ljudi…“

 

„Nećemo rat, dosta je bilo! Dosta je narod stradao, a decu ne damo da prežive to što smo mi preživeli.“

 

(Izvor: Kurir.rs)

Share this article

 Najnovije na KutakNet

Teniski šampioni u Milanu su odigrali egzibicioni meč za pomoć deci Srbije-Pune tribine, puna srca: Đoković pobedio Nadala

Pune tribine, puna srca: Đoković pobedio Nadala

  Autor: Mondo

Teniski šampioni u Milanu su odigrali egzibicioni meč za pomoć deci Srbije.

Foto: Guliver/Getty Images/Julian Finney

Novak Đoković i Rafael Nadal priredili su pravi spektakl za više od 12.000 gledalaca u krcatom „Mediolanum forumu“, gde su igrali egzibicioni meč u korist dece Srbije između tri i pet godina starosti.

Duel dvojice asova u četvrtak uveče pripao je Novaku (6:4, 6:4), ali je rezultat ovog puta bio najmanje bitan, pošto je meč pun atraktivnih poteza, prožet dobrim raspoloženjem na terenu, organizovala Fondacija Novak Đoković.

Nadal se po završetku meča brzo povukao, jer ga je čekao avion za Majorku, dok je Nole na radost gledalaca nastavio da igra sa tamošnjim zabavljačem Rosariom Fiorelom.

Cilj sveobuhvatne akcije, koja u Milanu i na internetu traje već nekoliko dana, jeste prikupljanje sredstava za rano obrazovanje dece u Srbiji i skretanje pažnje na teške uslove u kojima oni odrastaju.

U okviru istog događaja, italijanska publika je dan ranije uživala u duelu Amerikanke Serene Vilijams i domaće teniserke Flavije Penete, koji je završen rezultatom 6:3, 6:3.

Nakon toga su na teren izašli mešoviti dublovi Peneta, Đoković – Vilijams, Fabio Fonjini (Penetin suprug), a u „skraćenom setu“ bilo je 4:2 za Amerikanku i Italijana.

PUTIN NAREDIO: U Srbiju stiže 10 milijardi evra!

PUTIN NAREDIO: U Srbiju stiže 10 milijardi evra!

Advertisement

Vladimir Putin pripremio je novu ekonomsku strategiju za Balkan i Srbiju, a za taj projekat angažovao je novu ekipu mladih i nekompromitovanih ljudi.

Kako „Blic“ saznaje, na čelu tog tima biće Aleksandar Fomenko, uz čiju pomoć je prošle godine prvi put iz Jerusalima u Srbiju stigao blagodatni oganj. Fomenko je u tu misiju išao kao funkcioner pravoslavnog Fonda Vasilija Velikog.

Do ovakvih promena došlo je zato što je Putin zaključio da je zbog ličnih ekonomskih interesa njegovih prethodnih izaslanika, koji su bili zaduženi da plasiraju ruski kapital na ove prostore, Rusija izgubila geopolitički uticaj na Balkanu. To praktično znači da će dosadašnji Putinov emisar zadužen za Srbiju – Aleksandar Babakov otići u istoriju.

Izvor „Blica“ blizak Fomenku kaže da su on i njegov tim definisali projekciju ekonomskog pohoda na Srbiju.

– Moskva je odlučila da promeni taktiku i da preko investicija utiče na zbivanja na Balkanu i u Srbiji. Fomenku je dat nalog da nađe način da plasira 10 milijardi evra, koliko je Kremlj izdvojio za Srbiju, a da političarima koji su opredeljeni za evroatlantske integracije taj novac ne bode oči. Od tog novca, osam milijardi biće uloženo u infrastrukturu i u neke fabrike, a dve milijarde u energetiku. Čak se planira da se uključe i u izgradnju beogradskog metroa – objašnjava naš sagovornik.

Advertisement

On dodaje da je Fomenkov plan da ruski novac u Srbiju plasira preko slovenačkih investicionih fondova.

– Takav plasman kapitala biće i tema razgovora predsednika Putina sa slovenačkim zvaničnicima krajem juna, kada bi trebalo da dođe u Ljubljanu. Pored Slovenaca, i preko švajcarskih fondova će se plasirati deo kapitala na Balkan. O tome je obaveštena i srpska vlast – kaže naš izvor.

„Blic“ je u Vladi Srbije naišao na zid ćutanja, ali Mahmuda Bušatliju, konsultanta za strana ulaganja, Putinova strategija ne čudi.

– Te naznake dala je i agencija „Blumberg“. Rusi su shvatili da preko investicija mogu da ostvare geopolitički interes, koji su na Balkanu gotovo izgubili. Srpska strana mora da odredi ljude koji će o ovolikom novcu odlučivati. Kod Rusa je sve centralizovano. Ako je Putin odredio novog čoveka za Srbiju, taj ima sve ingerencije. I mi moramo to da uradimo jer, izuzev Rusa, niko ne nudi ovoliki novac – kaže Bušatlija za „Blic“.

Fomenko predvodi mlade lavove

Fomenko je jedan od tridesetak mladih lavova koje je Putin nedavno okupio oko sebe i koji treba da realizuju ekonomsku ofanzivu na Balkan, posebno na Srbiju. Reč je o izuzetno obrazovanom čoveku koji govori nekoliko jezika i uživa veliko poverenje ruskog predsednika.

Advertisement

(Blic)

ДОДИК ДОНЕО ЛЕПЕ ВЕСТИ: Ево шта је Путин поручио поводом референдума! (ВИДЕО)

ДОДИК ДОНЕО ЛЕПЕ ВЕСТИ: Ево шта је Путин поручио поводом референдума! (ВИДЕО)

MOСKВA – Председник Републике Српске Mилорад Додик изjавио jе вечерас после састанка са руским председником Владимиром Путином у Mоскви да jе разговор био веома успешан и да jе

Путин изразио подршку стабилизациjи у региону, jавио jе РTРС.

„Председник Путин изразио jе подршку стабилизациjи у региону, подршку Деjтонском мировном споразуму, пожелео напредак и БиХ и Републици Српскоj и у том погледу изразио уверење да Руска федерациjа своjим односом доприноси стабилизациjи и укупном добром стању ствари“, рекао jе Додик додаjући да jе разговор прошао у наjбољоj могућоj атмосфери.

Kако jе Додик навео у изjави за РTС, Путин jе пожелео да на референдуму у недељу све протекне у наjбољем реду.

„Oво jе била прилика да председника Руске федерациjе упознам о развоjу политичке ситуациjе у БиХ и да искажем своjе мишљење о томе, посебно указуjући на чињеницу да jе у БиХ и послиjе 20 година високи представник, да су у Уставном суду БиХ и даље три странца коjа доминантно одлучуjу, те да се и у другим институциjама исто тако одржаваjу странци“, додао jе Додик, навео jе РTРС.

Oн jе навео да jе на састанку констатовано да jе сарадња Српске и Русиjе у континуитету веома добра и успешна, да се заснива на обостраном уважавању интереса на економском плану.

Према његовим речима, постоjи интересовање за економску сарадњу, улагања коjа су руски привредници и раниjе исказивали поново су отворена и у том погледу оно што чини Република Српска и што може да понуди jе добродошло на руско тржиште.

Oн jе напоменуо да jе председник Руске федерациjе Путин пожелео све наjбоље српском народу и Републици Српскоj.

Прочитајте још:   СВИ У БЕОГРАД: Невладина организација опет тражи од Вучића да осуди митинг подршке Додику!

ДОДИК БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ: Идем у Русију да доведем Спецназе у РС, Бошњаци могу само да плачу!

ОВАКО СУ И СЛОБУ ЗЕЗНУЛИ: Ево шта је Скот поручио Вучићу!

Извор: Танјуг