Astrološki dogadjaji 19.09.2017.

Na Astrološki dogadjaji 19.09.2017.

Category: Prognoze

Written by Spicum

 

Aktivnoj karti dana pratite iz časa u čas kretanje planeta i svetala.

UTORAK 19.09. će biti dinamičan dan, obeležiće ga 4 lunarna aspekta. Mesec se kreće od 10° do 24° DEVICE.

 

Ponoćna (1:20 do 3:20) konjunkcija Meseca i Merkura daruje saosećajnost i spremnost da osobama od poverenja podelite svoje brige, kombinujete intuiciju sa praktičnim pristupom. Vraćanje na prošla iskustva, osećanja i lične veze karakterišu ovaj planetarni uticaj. Takođe, ovo je idealno vreme za razgovore o pitanjima emocija.

Jutarnji časovi (4:46 do 6:46) i aktivna opozicija Meseca i Neptuna donosi opasnost od obmana i gubitaka, razoračenja, laži.

 

Još jedan benefični aspekt kreira neobičnu atmosferu – Mesec trigon Pluton (12:34 do 14:34) daruje fanatičnu upornost kako biste postigli cilj. Kontrolišite emocije jer uživate u kontaktima sa drugima, ali izbegavajte trošenje vremena na površne odnose. Vaša težnja da privučete druge stvara reakciju, pa se oni udaljavaju. Ovo je i period ekstrasenzornih sposobnosti, sjajne poslovne analitičnosti, interval tokom kog se namećete na neosetan način. Odsustvo staha.

Mesec će kreirati kvadrat sa Saturnom tokom večeri (21:10 do 23:10), te su u navedenom intervalu mogući materijalni gubici, neslaganje sa dominantnim roditeljem i kontakt sa starijom osobom pri kom biste trebali iskazati poštovanje. Okrenite se radu i rutinskim poslovima, budite precizni. Za ovaj aspekat je karakteristično da ćete imati utisak da vas zidovi „guše“ – izadjite iz kuće. Očaj i strah od nesigurnosti.

 

AKTUELNE FAZE RETROGRADNOSTI
Rx URAN 03.08. do 03.01.2018.
Rx NEPTUN 16.06. do 23.11.2017.
Rx PLUTON 20.04. do 29.09.2017.

 

PROFESIONALNE ASTROLOŠKE ANALIZE i KRISTALOTERAPIJA 
SVI ODGOVORI su na samo klik od Vas… 063/222-539

 

  

MESEC U FAZI OPADANJA
Dok je Mesec u fazi opadanja u prirodi i ljudskom organizmu u ovom periodu koji traje 14 dana vlada tendencija pročišćavanja. Mesec u fazi opadanja isušuje, izduvava, smanjuje, potencira aktivnost i trošenje energije. Efekat se pojačava kako smo bliži fazi mladog Meseca (Mladjaka). Period je najbolje koristiti za pročišćavanje i detoksikaciju organizma. Tretman na bazi čaja od koprive u toku ove lunarne faze čisti krv i jetru, kao i čitav organizam, a ako se sprovodi redovno tokom čitave godine ima i preventivno dejstvo. Relaksacione masaže, izmene režima ishrane, unos više tečnosti koja pomaže organizmu da se pročisti preporučuju se tokom ove faze.

 

 

SHARE Don’t Copy!!! AUTORSKI MATERIJAL © Jasmina Knežević ZABRANJENO PREUZIMANJE 

    

 

29. lunarni dan KAKAV ĆE DAN BITI ZAVISI OD TOGA KAKO JE PROTEKAO MESEC
– Na čoveka deluje onako kako je prošao čitav mesec
– Ako je izabran loš put biće jako loš dan
– Dan iskoristiti da se sa sebe baci sve iznošeno, tuđe i da jasno osetite svoj put
– Dobro je dan provesti u izolaciji, koliko je moguće jer je ovo dan smirenja i pokajanja
– Danas pretvarajte negativne misli u pozitivne
– Zabeležite ko vam je telefonirao, koga ste sreli, šta je privuklo vašu pažnju jer su ti ljudi bitni za raskidanje nemetljivih, lažnih veza sa lakomislenim ljudima,vaših misli, loših navika
– Dobro je završiti ono što je ranije započeto, vratiti dugove, postiti
– Koristiti ruzmarin kao aromaterapiju
– Hrana koja se preporučuje: palačinke i pecivo
– PRE SPAVANJA OBAVEZNO SE ISTUŠIRATI (dok to radite zamišljajte da sa vodom odlazi tuđa loša mračna energija)
– Organ na koji treba obratiti pažnju: stopalo

 

 

MESEC U TRANZITU KROZ ZNAK DEVICE
Tranzit Meseca iz znaka Lava u znak Device donosi osvežavajući tuš zdravog racia, logike i razuma. Vlada kritičko raspoloženje, ali su to dani koji su povoljni za obavljanje svih vrsta poslova, a naročito administrativnih, kao i za bilo kakvo obavljenje poslovima pripreme. Bićete omiljeni kod kolega i podredjenih, ostvariti puno kontakata, a mogući su i manji dobici. Ovo su i povoljni dani za sastanke sa poslovnim prijateljima. Svoj mir tražite uz ljude u koje imate poverenja. Emotivna nesredjenost – razgovarajte sa partnerom ali prethodno dobro promislite koje su krucijalne stvari koje vam smetaju – namojte zalaziti u detalje i baviti se trivijalnim sitnicama koje su promenljivog karaktera. Ugrožen je probavni sistem stoga obratite pažnju na blažu ishranu. Više šetajte, ili se bavite umerenijim fizičkim aktivnostima.

 

UKOLIKO SU U VAŠEM NATALNOM HOROSKOPU UGLOVI HOROSKOPA ILI LIČNE PLANETE U ODELJKU od 10° do 24° PROMENLJIVIH (Blizanci, DEVICA, Strelac, Ribe) i ZEMLJANIH (Bik, DEVICA, Jarac) znakova.

SPICUM ASTRO COMMUNITY

http://www.spicum.com

Sve vrste ASTROLOŠKIH KONSULTACIJA
NUMEROLOŠKE ANALIZE

KVANTNA HARMONIZACIJA

AKAŠA HRONIKE

KARMIČKOG REPROGRAMIRANJA

ŠKOLA ASTROLOGIJE I NUMEROLOGIJE

ŠKOLA PREDIKTIVNE i UPOREDNE ASTROLOGIJE

KRISTALOTERAPIJA
FENG SHUI

Jasmina Kneževi

KONTAKT 063/222-539

Balkanska 18/101

www.horoskop-e.com

www.spicum.com

 

ASTROLOG Jasmina Knežević se astrologijom i numerologijom posvećeno i kontinuirano bavi od 2000. godine, autorka je i urednica web stranica Horoskop-e,com i Spicum.com, predavač sa višegodišnjim iskustvom.
Svoju edukaciju je započela 1998. u okviru astrološke škole “AstroLab” Aleksandra Imširagića. Nakon tri godine započinje samostalnu praksu koja se zasniva na preporukama sada već desetina hiljada zadovoljnih klijenata.
Od 1996. do 2005. saradjuje sa izdavačkim kućama Novosti, Moć Prirode, i Magazin Biznis kao novinar autor mesečnih prognoza i drugih astroloških rubrika, uključujući i samostalan autorski projekat Novogodišnji astrološki Specijal Godišnje prognoze za 2005.

Od 2002. radi u prvoj postavi INFO PLUS MEDIA astrološkog call centra na liniji 041, i od 2003. do 2006. u Call centru Fonlider doo (0900). 

Od 2006. posvećena je isključivo individualnim astrološkim konsultacijama, a od 2012. vodi Školu astrologije i Numerologije, tromesečne kurseve Numerologije, i inovativni program edukacije Astrološki i numerološki alati u modernom Menadžmentu. 

Proširujući svoja znanja konstantnom edukacijom u oblasti Istočne i zapadne astrologije, Kigaku, Feng Shui, Numerologije, Astrologije Maya i tumačenja snova kreira autorsku celinu znanja koju koristi u svakodnevnom radu sa klijenatima. 


Jasmina je sertifikovani praktičar primenjenog nivoa Kvantne Harmonizacije, Usui i Kundalini Reikija.

Neguje unikatan pristup definisanju, brzom i efikasnom neutralisanju blokirajućih matrica.  

Praktituje holistički pristup dijagnostike Lujze Hej, kristaloterapiju i astromedicinu, korektivne tehnike za definisanje i neutralisanje karme, hromoterapija (lečenje bojama), povezivanje sa Akaša hronikom, otkrivanje i neutralisanje blokirajućih matrica.

PROFESIONALNA ANALIZA
Natalni horoskop i numerološka analiza + Godišnji horoskop i numerološka prognoza za 2018. + Ljubavni horoskop i uporedna numerologija
POZOVITE +381 63 222-539

Advertisements

У ОРГАНИЗАЦИЈИ ШАБАЧКОГ ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА ОДРЖАНА ЈЕ ТРИБИНА

http://www.jutarnjiglasnik.info/ekologija/sabacki-ekoloski-pokret-odrzao-tribinu-povodom-medjunarodnog-dana-zastite-ozonskog-omotaca-16-septembra/

У ОРГАНИЗАЦИЈИ ШАБАЧКОГ ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА ОДРЖАНА ЈЕ ТРИБИНА

ПОВОДОМ МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА ЗАШТИТЕ ОЗОНСКОГ ОМОТАЧА 16.  СЕПТЕМБРА

Подсећање : -Почев од 1994. године, потписивањем Монтреалског протокола у свим земљама света 16. септембар се обежава као међународни дан заштите озонског омотача.
Озонски омотач ствара се под утицајем сунчеве светлости, апсорбује штетно ултраљубичасто зрачење и тако штити Земљу и живи свет.
Стандардна дебљина озонског омотача је око 3 мм, али његова дебљина значајно варира услед постојећих штетних утицаја.

„Озонска рупа“ је први пут примећена осамдесетих година прошлог века, а утврђено је да су узроци њеног настанка физичко-хемијски процеси, у којима атоми хлора и брома из фреона и халона разграђују молекуле озона.
На трибини  у Шапцу говорили су  председник  Шабачког Еколошког Покрета  ШЕП


-а  , Трифун Дробњак адвокат , Академик проф. др Марко Тодоровић из Српске Академије Иновационих наука и други учесници … У  двочасовном излагању могло се чути о загађености у Шапцу , о фабрици Зорка , спомињала се и Вискоза а дотакли су се и других тема …, итд

Док су присутни постављали питања .

На крају је Академик проф. др Марко Тодоровић Шабачком Еколошком Покрету уручио захвалницу за досадашњи рад .
Текст и фото : Славица Јовановић

21743549_1464015220352807_5802189303625642440_o.jpg

Политика под контролом страних обавештајних служби

Аутор: Владимир Стојковић

Политика под контролом страних обавештајних служби

У Србији смо данас сведоци веома чудних политичких прекомбиновања и прерасподеле политичког плена који народ чини збуњеним и изненађеним. Наизглед се одигравају се невероватне трансформације појединаца и политичких субјеката који уз вокабулар пријемчив широким народним масама позивају на смену (или останак) власти, свако са своје позиције и кроз своју „фокус“ групу (патриотску или грађанску), користећи политичку арену као средство за освајање плена.

Просечан гласач се осећа збуњеним и изненађеним из циклуса у циклус, верујући оним што виде и чују преко сервиса јавног информисања, било преко „мејнстрим“ или „алтернаативних“ медија. Као шлаг на торту се појављују „независни аналитичари“, „интелектуална елита“ и јавне личности који заједно чине посебни декор на политичкој сцени појашњавајући процесе, оправдавајући или критикујући потезе власти или опозиције.

А да ли је баш тако као што видимо и како нам се представља? Да бисмо ипак разумели сва догађања у политици направимо малу ретроспективу појаве политичког плурализма у Србији.

Отварањем досијеа, видимо постојање документа из 1948. године који нам указује на детаљан план и програм разбијања СФРЈ од стране атлантистичких структура безбедности који ће бити спроведен подривањем државе користећи мрежу агентуре постепено имплементирану у највише државне институције.

Сведочењем пензионисаног пуковника ЈНА, Слободана Вукосављевића, долазимо до информације за постојање строго поверљивог документа из 1972. године о будућем формирању политичких странака на подручју СФРЈ, а под контролом тима у служби безбедности на чијем се челу налазио Гојко Шушак, бивши министар одбране у Влади Републике Хрватске.

Оно што је занимљиво, у том документу се наводе тачно имена политичких странака и личности које ће бити носиоци политичких процеса у будућим временима.
Није више тајна да „спонтани“ прелаз из једног политичког система у други је био све само не спонтан.

Балканско буре барута је требало запалити врелом реториком национализма кроз контролисане националисте и популисте који долазе из контролисаних (од стране Запада) центара моћи. Зато данас наизглед конфузне изјаве бившег шефа кабинета Мике Шпиљка, квазинационалисте Вука Драшковића, не треба много да чуде и да неког изненађују.

Сведочењем бивших официра безбедности о припреми 9. марта указује се на јасну организацију и учешће страних агентура у процесу свргавања са власти „мање контролисаног“ и потенцијално опасног Слободана Милошевића. Да ли данас некоме није јасна партиципација у политичком систему „сарајевског бунтовника“ и „великосрпског националисте“, а опет строго контролисаног потпаљивача ширих народних маса Војислава Шешеља? O 5.октобру се мање-више доста већ зна, али није на одмет можда поменути шуме Шварцвалда и обуку појединих актуелних носиоца политичке моћи у Србији. Опет наизглед „чудна комбинација“ заклетих политичких непријатеља и противника?

Методологија рада обавештајних служби нам јасно указује да данашњи политички циркус није сам по себи такав каквим га ми доживљавамо. Ниједна значајна политичка одлука не може бити случајна нити спонтана, а да претходно није усаглашена „на вишим нивоима“. Девастиране институције у Србији нису процес који се десио преко ноћи, већ плод дуготрајног рада на терену обавештајне агентуре и специјалних тимова за психолошке операције.

Још касних осамдесетих, консултујући нашег чувеног психијатра Веселина Савића, тражио се психолошки профил „просечног Србина“ и психолошки профили будућих „вођа“. Одговор је: „просечни Србин је лаком на мале паре, коруптиван и неморалан! За пет минута славе и новац спреман је продати себе и своје најмилије“. Јер да би се спровео утицај потребно је утицати на неког, јел` тако?

У одговору нашег чувеног психијатра је и делом дато објашњење на које слабе црте карактера носиоци јавних функција у Србији се хватају у канџе обавештајне агентуре.

У књизи Дејвида Овена „Болесни на власти“, јасно се указује да надсистем у светској политици увек поставља и бира типове личности који су најблаже речено „људи са благим психолошким тегобама“ и од њих формира политичке вође и државнике. Пренешено на наш систем, у стању смо да видимо галерију ликова који су дубоко уцењени и корумпирани, затим егоманијаке, социопате и сексуално девијантне личности као носиоце највиших државних функција и који су на челу најважнијих институција.
Опет кроз систем спојених судова и строгу контролу „са стране“, а кроз наше безбедоносне службе као извођаче радова, у корену се сузбија сваки уплив здравог расуђивања и деловања у јавном дискурсу кроз медијску блокаду и „црне спискове“ јер то представља потенцијалну клицу за промену система. Јер докле год постоји овакав однос снага у Србији, тј. теза-антитеза или садашња власт и квазиопозиција (грађанска или патриотска без битније разлике) нема бојазни да ће доћи до битније промене.

Да бисте препознали агенте од утицаја (издајнике!) кроз јавно деловање, а да не пратите трагове новца, питајте лидере покрета и партија, на пример, зашто нема сређивања бирачких спискова и увида у исте? Како то да у једној маленој општини на Косову и Метохији се приказује да има више рођених на месечном нивоу него на Менхетну? Зашто постоје измишљени ЈМБГ бројеви са унетом непостојећом цифром којих нема у матичној евиденцији рођених и зашто софтвер за изборне процесе и спискове контролише Мајкрософт корпорација?

Зашто се излази на изборе под овим условима ако је немогуће контролисати изборни процес? Шта то тачно значи дигитализација Србије што пропагира председник(ц)а Владе Републике Србије тј. шта се крије иза тога? Како то да лидери квазипатриотске опозиције имају редовне контакте са америчком и британском агентуром и формирају наизглед чудне коалиције? Ко поставља главне уреднике телевизија са националном фреквенцијом и ко контролише медијски простор у Србији? Да ли им је познато да се централа Фејсбука за овај интернет простор налази у Загребу, како је остварен контакт са њима и на који начин се врши контрола друштвених мрежа?

Мислите о томе…


Извор: СРБски ФСРепортер

Да ли сте знали; Нушићев син је био један од 1300 легендарних каплата који су положили свој живот да би ми живели

PODELI NA FB
PODELI TVIT

Verovatno većina ljudi nije upoznata sa radom Branislava Nušića van njegovih komedija, koje su ga zauvek označile kao jednog od najvećih srpskih komediografa. Ipak, ostavio nam je u nasleđe puno svedočanstava burnih vremena domaće istorije.

Nušić je imao veliku porodičnu tragediju tokom Prvog svetskog rata. Njegov sin jedinac bio je jedan od 1300 kaplara koji su izvučeni iz školskih klupa i odvedeni na front. Svima je dat čin kaplara, odakle im i ime. Mladi Strahinja Ban Nušić poginuo je 1915. godine na Dunavu u svojoj 19. godini.

Ban je bio ambiciozan čovek, temperamentan, romantičan i sklon tehnici koliko i umetnosti. Ban je trebalo da postane deo intelektualne elite društva.

Na frontu je dosta pisao i mnoge njegove zabeleške i pisma su sačuvani.

Videvši da će poginuti, Ban je napisao ocu pismo:

Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban.

Na poleđini koverte, mladi Nušić zabeležio je i:

Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresatu.

Bio je teško ranjen u borbi kod Požarevca, a pismo mu je nađeno u džepu šinjela.

Nušića je ova vest potpuno slomila.

Budući da je u to vreme bio upravnik pozorišta u Skoplju, povela ga je bujica ljudi koji su se povlačili prema Albaniji. Uz njih je bio dok su se povlačili preko Prištine, Prizrena i Peći, gde se razišao sa njima otišavši u Crnu Goru i odatle dalje u Marsej. Ostatak tužne povorke je krenuo u albanske planine.

Nušić nam je ostavio vredno svedočanstvo iz tih dana povlačenja u vidu knjige Devetstopetnaesta – Tragedija jednog naroda. Na početku stoji posveta sinu:

Mesto trošne kamene ploče,
sine,
ovom knjige tuge i bolova
beleži ti otac grob

U ovoj knjizi, Nušić je beležio svedočanstva sa terena i sudbine ljudi koje je upoznavao. Vesti su brzo putovale i ljudi su bili željni bilo kakvih novih informacija, pa je svaka glasina takođe zabeležena u knjizi.

Ovde ćete pročitati:

  • Priču o dve žene koje razgovaraju preko koloseka iz dva različita voza –jedna sa decom na vozu koji ide u Kosovsku Mitrovicu i ne zna da će tamo početi golgota, a druga koja je na vozu za Solun, na sigurnom.
  • Priču o visoko školovanom međunarodno priznatom slikaru koji je ostao bez šake.
  • Priču o višestruko odlikovanom vojniku koga je slom motivacije skupo koštao.

Jako je teško izdvojiti upečatljive trenutke, jer je knjiga gusto nabijena pričama kakve se čitaju bez daha. Ali evo ih nekoliko.

Dve slike prikazuju ukrcavanje na vozove koji odlaze iz Skoplja. Većina ljudi nije ni birala gde će otići, ukrcavao se kako je ko stigao, ne gledajući koja je destinacija.

Video sam jednu grubu i ružnu sliku. Prilazi vagonu jedna gospa u dubokoj crnini, noseći tugu kao jedino imanje koje je spasla. Njoj je tek juče stigao glas da joj je na severnom frontu poginuo sin. Ona nema snage da se gura, snagu joj je bol ispio, ona prilazi mirno, skromno, pogruženo vagonu, uverena valjda da će joj saučešće otvoriti put. Možda bi tako i bilo da kancelarijski oficir koje je komandovao vagonom kao nekim utvrđenim i posednutim položajem, nije smatrao svakoga ko se tome vagonu približi za neprijatelja. Vojnik je grubo odgurnuo nesrećnu mater, a oficir je to odobrio pogledom koji je jasno kazivao:
― Šta si ti, ko si ti? Mati? Nama ne trebaju majke, trebaju nam samo deca njihova, da ginu tamo. Rodili ste, i to je sve što ste mogli učiniti, i sad još možete plakati. To vam niko ne brani!
Postupak vojnika, ili upravo njegova starešine, izazva u gomili sveta odvratnost i gunđanje, ali to nije ništa omelo starešinu da prema drugoj porodici bude grublji, prema trećoj još grublji.
(…)
Uzbuđen ovom grubošću, siđe iz istoga voza jedan Amerikanac, kome izvesno nije ni bilo namenjeno mesto tamo, ali kojega je oficir propustio ne znajući koju li će stranu državu uvrediti ako i prema njemu postupi onako kako postupa prema majkama čija su deca na položajima. Ne govoreći ni reči, ne obazirući se ni na koga, ovaj stranac prođe kroz gomilu i približi se onoj gospi u crnini. On je kroz vagonski prozor video šta je bilo, on je opazio da je na licu one žene ocrtan dubok neki bol i u njegovoj se plemenitoj duši probudio osećaj saučešća, tako svojstven obrazovanome čoveku. On ne reče ni reč ženi, on joj samo pruži ruku, povede je kroz gomilu i uvede je u vagon, pri čemu su ga pratili blagodarni pogledi cele gomile koja se maločas gnušala.

Tako i jedna žena, sirotica, sa dvoje dece na rukama, bila se već smestila u poslednji vagon voza koji će ići u Mitrovicu i, za vreme dok su još vozovi stojali, povela razgovor sa poznanicom, koja sedi na jednome denjku u poslednjem vagonu voza koji će krenuti u Solun.
― Nemaš čime da pokriješ decu? ― pita žena sa solunskog voza.
― Nemam. Ne znam šta mi bi, pošla sam kao bez glave. Sinoć nisam ni mislila da bežim, pa nit’ ponesoh što nit’ zatvorih kuću, nego tako… uzeh decu, pa ‘ajde! ― odgovara žena sa mitrovačkog voza.
― Pa kako ćeš? Vidiš kako sipi kiša, iskisnuće deca do gole duše.
― Kad bi imala što? ― vajkala se majka pa pogleda oko sebe. ― Kad bi imala… kad bi mi ti dala to ponjavče?
― I meni je, bome, to sva sirotinja što sam je ponela. Znaš kako je… nije da žalim.
― A valjda će i prestati kiša, ispadala se noćas! ― teši se majka pogledajući očajno u mutno nebo.
― Pa i neće, vidiš kako je mutno, ceo dan će tako. Nego… što ne pređeš ovamo? Eto ima ovde malo mesta pa da zajedno pogledamo decu.
― Pa ne znam, ovde samo prvo našla mesta. A gotovo i nema gde, zakrčila se deca između stvari.
― Pređi ovde, ima poviše mesta, a tu je i ponjavče, pa ćemo zajedno.
― Pa da pređem.
I diže se žena sa mitrovačkog voza, pa ne slazeći sa vagona, dodade onoj sa solunskog voza najpre jednu bošču, pa onda jedno, pa drugo dete, a zatim i sama uze preskakati ogradu vagonsku i, prihvatajući opružene ruke svoje prijateljice, prelazi preko onih lanaca i gvozdenih tabla što odbijaju sudare vagona.
Toga časa i tom odlukom, koja je potekla samo potrebom da ponjavicom zaštiti decu od kiše, ova majka im je u stvari, nesvesno, spasla život. Mesto na tople obale, gde ju je odveo vagon u koji je sad uskočila, vagon u kome je bila odveo bi je u albanske planine, gde bi deci svojoj iskopala grob.

U Prištini se sjatio narod koji je pobegao iz okolnih gradova. Nušić nam i odavde ostavlja jednu sliku:

Pre podne, kad bi se veći deo povlačio u kafanice i kuće da jede, gomilice jedva ako bi omanjile, jer velika većina na ulici, na nogama i jede. Parče hleba, do kojega se na velike jade došlo, i ma šta uz to što se moglo kupiti od piljara, od bakala ili sa kasapskog panja, ovde gomilica razvila na tuđem ćepenku maramu sa jelom i ruča, onde poneko usamljen, oslonjen na zid, na direk opštinskog fenjera, lomi rukama hleb koji drži pod miškom i štrpka tvrdi sir iz žute bakalarske hartije. A taj isti je, samo nekoliko dana ranije, sa belom servijetom na kolenima, nemarno preletao očima jelovnik, vraćao porcije što mu je dato mršavo meso i tri puta vraćao kelnera da mu donese hleb sa mekom gornjom korom. Jedan je seo na kamen, drugi na prazan sanduk pred dućanom, treći na zemlju. Jedna beogradska porodica, koja se viđa o premijerama u pozorištu, u čijim salonima gospodare Šopen, Grig i Čajkovski, koja otkazuje službu devojci što je slatkiše kupila u toj i toj radnji gde nikad nisu dovoljno sveži, očajno je i satima dreždala pred ćepenkom jedne ćevabdžinice, ne bi li došla na red da kupi nekoliko kozjih ćevapčića koje će iz jednih starih novina, nasred prištinske ulice, jesti prstima.

Ipak, imućniji ljudi su imali različite sudbine i namere. Izvesne Mica Zuavka i Mica Senegalka krenule su sa povorkom u nadi da će naići usput na saveznike i upoznati francuske vojnike. U ovoj povorci je pažnju i zgražavanje izazvao njihov skupoceni fijaker. Jedna njihova rođaka je pokušala da svom detetu, koje je prepoznalo porodični fijaker, objasni kako to nije za njih nego za ranjenike, a ovo je izazvalo burnu reakciju ranjenog vojnika koji je slušao razgovor između majke i deteta.

On je dotle mirno i skromno stajao iza naših redova, naslonjen na zid, i nije učestvovao u gunđanju gomile i bio je miran kao da nije ni slušao primedbe koje su se sipale kao iz rukava za svakim kolima. Ali kad naiđe fijaker i kad gospođa završi svoju priču rečima: “Srpski se vojnici bore za nas, pa ne mogu ranjeni peške ići!”, poručnik planu na jedan mah. Krv mu se pope u obraze, nasloni se na štake i gurnu laktovima gomilu ispred sebe, pa izađe napred:
― Srpski se vojnici bore za nas pa ne mogu ranjeni peške ići! ― ponovi on uzbuđeno. ― A pogledajte, gospođo, pogledajte! Ova je noga prebijena i ja sam na ovim štakama iz Kuršumlije peške prešao preko planine, a eto ko se vozi na kolima!
― Sramota! ― graknu uglas i gomila.
― I sramota i nevaljalstvo! ― dodade uzbuđeno ranjeni poručnik i iščupa sa grudi Obilićevu medalju za za hrabrost i baci je pod točkove fijakera radi kojega se podigla bura negodovanja.
― Ne treba mi! Ne treba mi! Neka ovaj orden nose Mica Zuavka i Mica Senegalka, ja ću za Srbiju umeti poginuti i bez toga ordena!
Gomila zaneme na jedan mah pred ovim činom i nasta mrtva tiina. Povorka begunaca se i dalje kretala i prolazila mimo nas, gazeći pod sobom Obilićevu medalju za hrabrost koja je sve dublje u blato tonula…

Nedugo potom, povorci se pridružio i ostareli kralj Petar, kojeg su na jedvite jade naterali da krene sa narodom umesto da ostane da sačeka protivničku vojsku da ga ubije.

Kada je povorka shvatila da će morati da se povlači još dalje, i da to podrazumeva da će morati da napuste zemlju i putuju po ko zna kakvim uslovima, palo im je na pamet da sačuvaju kraljevsku krunu tako što će je zakopati kod Prizrena, gde su se zatekli.

I pod siromašnom svetlošću malog fenjera, momci pristupiše poslu lagano i oprezno. Podigoše dasku iz patosa i počeše da kopaju zemlju pod patosom. Valjalo je iskopati grob gde će se sahraniti kraljevska kruna koju ne htedoše poneti u nepoznate begunce. U Prizrenu već leži sahranjena jedna srpska carska kruna, tamo negde pod razvalinama crkve Sv. Arhanđela, neka tu nađe grob i kraljevska srpska kruna.

Grobari su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao. U mraku, kroz koji je probijao slabi zračić iz maloga fenjera, kretale su se alatima oružane senke, uznosili se i spuštali motike i budaci bez šuma, bez lupe.

Dok se u maloj sobici taj posao vršio, sekretar se i pukovnici povukli u raniju sobu da opet sednu oko stola za kojim su dotle očekivali da mine ponoć. Niko ni reči ne zbori, niko se ne diže glave, posađuju se oko stola nemo i ne pogledajući se među sobom.

Ipak, posle duže pauze, uzdahnu jedan od pukovnika i reče tiho, šapćući:
― Nisam nikad slutio da ću prisustvovati pogrebu kraljevske krune! ― i na njegovim se trepavicama pojaviše dve suze.
― Da! ― dodade drugi, sa rezignacijom, nemajući u trenutku na raspoloženju nijednu reč kojom bi izrazio svoje osećanje.

Svedočanstvo Branislava Nušića je jedno od vrednijih i značajnijih opisa Albanske golgote. Svi likovi iz Nušićevih dela su, na neki način, doživeli ovu tragediju.

Ovaj značajan događaj nam je mnogo bliži, na ljudskom nivou, nego što možda imamo utisak. Za to su se postarali mnogi umetnici ― pisci, slikari i fotografi, koji su prenosili priče sa lica mesta.

Пиротски град – задужбина кнеза Лазара или велможе Момчила

Пиротски град – задужбина кнеза Лазара или велможе Момчи

Пиротски или Момчилов град је зидано војно утврђење подигнуто поред  реке Нишаве на издвојеној стени код узвишења Сарлах у данашњем Пироту. На месту данашњег града налазила се кула мотриља која се помиње у III веку. У XII веку град се помиње под именом Атруби. Под називом Пирот први пут се помиње у XIV веку.

Чине га три спојене целине: Горњи, Средњи и Доњи град.

Горњи град је подигнут током последњих деценија XIV века, у време владавине кнеза Лазара. Према народном предању, подигао га је велможа Момчило о којем нема много података, осим да је живео у 14. веку и учествовао у бројним византијским грађанским ратовима где је стекао титулу деспота. Период његовог деспотовања није трајао дуго јер је погинуо 1345. године. Не постоје поуздани подаци о томе да ли га је подигао Момчило или лично кнез Лазар, због страха од турске најезде.

Горњи град је издуженог полигоналног облика са правоугаоним кулама, а у оквиру северног бедема, на врху стене подигнут је донжон. Лица бедема и кула су од ломљеног притесаног камена са уметнутим уломцима античких опека.

Средњи град изграђен је у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића. Има елипсоидни облик и степенасто се спушта на подножје издвојене стене. Бедеми Средњег града изграђени су од ломљеног камена у неправилном слогу, са језгром од трапанца.

Доњи град, који је изграђен у равници, као неправилни правоугаоник имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку, а неопходна одбрана ојачана је зиданим воденим каналом. У Нишкој капији Доњег града пронађена је мермерна плоча са натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804”.

Османлије су успеле да освоје град, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије. Историчари верују да је баш тај догађај био повод за Косовски бој.

Током прве половине XV века град се налазио на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана и Ђурђа, након чега је трајно прикључен Отоманској империји.

Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку, дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.

Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века, а данас се убраја међу споменике културе од великог значаја.

извори:
Споменизи културе
Википедија

SIRIJKE SAKRILE KAMERE POD BURKE i snimile jezive detalje života u srcu Islamske države (VIDEO)

Dve Sirijke skrivenom su kamerom uspele snimiti život u Rakki, srcu Islamske države. gradu na severu Sirije kojim vladaju teroristi.

S kamerama skrivenim pod burkama obilazile su dućane, vozile se taksijem i šetale ulicama, a snimile su zastrašujuće prizore pustog grada kojim se usđuju da šetaju samo naoružani teroristi.

Video prikazuje i ruševine džamije Uvais al-Karni, koja je bila vrlo važna i šijitima i sunitima. Kroz video se jedna od njih, Oum Muhamed, priseća svih strahota koje je proživjela u Rakki.

„Videla sam ga kako sedi na zemlji. Krvnici su bili poredani, svi odeveni u crno. Smaknuli su ga mecima, oskvrnuli tijelo, odsekli mu glavu, a onda ju nabili na kolac kojeg su svima pokazivali na kružnom toku“, prepričala je svoje svjedočanstvo o smaknuću jednog sugrađanina.

Na skrivenoj kameri pokazani su i dijelovi Rakkee u kojima su nekada živjeli bogati. Sada tamo žive strani borci IDIL-a i njihove porodice, tvrde dve Sirijke.

Dvojica braće sa Kosova u „Hronici jedne mladosti“

Dvojica braće sa Kosova u „Hronici jedne mladosti“

Posted: 17. septembra 2017. u 01:37   /   by   /   comments (0)

O savremenom stvaralaštvu, nečemu što se upravo dešava na Kosovu, naša javnost jako malo zna, budući da su primat kada je reč o našem južnom delu zemlje preuzele neke druge, nimalo prijatne teme. Ovom prilikom predstavljamo dvojicu braća, pravnika po struci, pesnika po opredeljenju, koji su svoje stihove objedinili u jednu zbirku pesama. Reč je o Marku Marinkoviću i Saši Marinković, rođenim u Gnjilanu, a silom prilika nastanjeni u selu Gornje Kušće nadomak rodnog grada.  O zajedničkoj zbirci pesama, emocijama , pesništvu i Kosovu razgovarali smo sa mlađim od njih dvojice, Markom ( 1991.).

Knjigu „Hronika jedne mladosti“ pisali ste tvoj brat i ti, a u onom delu koji je tvoj autorski rad nalazi se i pesma posvećena bratu. Reci nam nešto o tom odnosu: braće kao dela porodice, i braće kao partnera, da se tako izrazim, u jednom poduhvatu…

– Brat je oduvek bio moj oslonac i podrška. Samim tim što je možda i stariji pa se i prema meni ophodio prirodno zaštitnički, a ja sam ga shvatao i kao brata i kao najboljeg druga, pa je i iz te naše privrženosti proistekla ideja da zajedničkim snagama stvorimo nešto što bi ostavilo trag u vremenu i uvek nas podsećalo na taj naš odnos. Brat je najbolji drug, najiskreniji  prijatelj sa kojim postoji posebna veza, pre svega krvna, što je prirodno, ali i emotivna. Sigurnost koju uz njega osećam,  podršku i pomoć u svemu što radim, spremnost da me  prati, veruje u mene želju da mi pomogne u ostvarenju svih ciljeva i želja, a kad niko ne veruje u tebe, i kada  nikoga nema- on je tu. Kolika je ljubav prema bratu ne može se opisati, ali sam imao želju  da kažem nekoliko stihova, ili napišem pesmu, jer smo od malena bili jako bliski i pratili se kroz život. Od kad znam za sebe, kao stariji i iskusniji:  bio mi je  uzor, neka vrsta idola.  Vežu nas i  iste stvari koje volimo, sport, muzika, ista škola, isti fakultet. Znajući da volim da pevam podržavao me je i u tome,  i nagovarao da se oprobam i u toj svojoj ljubavi , a ja sam njega podržao kad je želeo da izda svoju zbirku pesama ,,Ispovest hartiji”. Od malena je  pisao, i kad niko nije verovao ja sam bio tu da mu pomognem da ostvari dugogodišnju želju, a što se ispostavilo kao dobro.

Tematika kojom se baviš je različita: od rodoljubive do intimističke, ljubavne poezije. U kom delu tog širokog spektra možeš da pronađeš nit koja spaja sve ono što postoji na ovom svetu a što se da pretočiti u poeziju

U ljubavi, životu u ljubavi ,kako prema bližnjima, tako i prema svim ljudima…U ljubavi prema Bogu i svetima Njegovim, jer nam takva ljubav može pomoći da lakše podnesemo sve nevolje i nesreće koje snalaze svakog čoveka kroz ovozemaljski život. Ljubav inpiriše, a čovek bez ljubavi je prazan i neispunjen. Ona je najvažnija stvar u postojanju,  stvar koja nas čini srećnim, i bez koje bi ovaj život bio mnogo besmislen, dosadan i sumoran. Iz nje je  nastalo sve što je lepo na ovom svetu, a iz ljubavi Hristove nastali smo mi kao ljudska vrsta. To je nešto zbog čega nastaju porodice, rađaju se  deca, a to je i najveće bogatstvo ovog sveta.Možemo govoriti o ljubavi  prema otadžbini, prijateljima, porodici, roditeljima, društvu. Neka nam je usađena od rođenja, a mnoge od njih stvramo sami kroz život, i iskustvom .U mojim pesmama pisao sam o svim dragim osobama nastojeći da im kroz ljubav uzvratim isto ono što su oni meni pružili, kao neki vid moralne dužnosti. Bez tih dragih ljudi  ne bih mogao da zamislim ovaj život, ali sam se nastojao odužiti i svima onima koji više nisu sa nama, te iz kroz stihove učiniti besmrtnim. Osećao sam se dužnim i obaveznim da im se zahvalim , a isto to sam osetio i kad su u pitanju  junaci velikih ratova i bitaka, naši preci koji su branili  otadžbinu , pa smo i  njih sačuvali od zaborava. Naravno,  u pesmama su i bivše simpatije, nekadašnje  velike ljubavi, lepe uspomene i avanture, razna prijateljstva…, ali nit svega toga je ljubav.

S obzirom  da si pravnik po struci, nekako se smatra da to isključuje poetiku, jer u pravu kao nauci toga nema, a da li je to baš tako?

-To je nasušna potreba, i svakako da jedno drugo ne isključuje jer je poznato da su naši najpoznatiji pesnici i pisci upravo bili pravnici:Laza Kostić -doktor pravnih nauka, Milan Rakić- pravnik, Laza Lazarević- lekar i pravnik, Branislav Nušić- pravnik..Kao što vidite, i istorija kaže da pravo i pezija mogo toga zajedničkog..

Ljubav je tema koja te na različite načine okupira. Reci nam, na koji sto sve način možemo pristupiti pojmu ljubavi a da ne budemo banalni? Mislim na poetske forme koje je obađuju..

-Čovek bez ljubavi jeste čovek bez čoveka u sebi.Ljubav prema ženi, prema prijatelju, ljubav prema otadžbini, ljubav prema bilo čemu što se može voleti, osmišljava ljudsko postojanje, ma koliko otrcano zvučalo. Herman Hese je govorio da je najveća čovekova dužnost na ovom svetu da bude srećan, a  samo čovek ispunjen ljubavlju može biti srećan čovek. Svaki čovek treba da pretraži sebe i u sebi pronadje ljubav: i za sebe, i za druge. Samo tako se može otaljavati surova stvarnost koja nam je dodeljena. Ma koliko je delili, ljubav se ne može potrošitia naša dužnnost je da je širimo. Pišem o njoj upravo zato što je to  osećanje koje je svima potrebno da bi bili srećni. Da je više ljubavi među ljudima ma koje rase, pola, boje kože, vere,a manje mržnje i drugih osećanja ne bi bilo ni ratova, a  ni svega što uništava čoveka kao vrstu. Uzrok ovakve gorke stvarnosti leži u nedostatku ljubavi koje i vodi ka nedostatku saosećanja i sastradanja.Odrastao sam u ljubavi, i u najširem volim čoveka, i još uvek  verujem u ljude.

Više nego iko, ljudi koji još žive na Kosovu, osećaju srpstvo kao  izraz, i simbol čega sve…? I time se baviš u svojim pesmama…

-Da, bavimo se i tom tematikom. Za  časnog čoveka i ozbiljnog muškarca otadžbina je skupa obaveza i u ratu i u miru.Mi, ljudi sa Kosova i Metohije prilično smo osetljivi kad je reč o našoj teritoriji, otadžbini. Svedoci smo  mnogih stradanja i terora, otpora koji je pružan kako bi opstali na ovoj svetoj zemlji. Tokom istorije, i u sadašnjosti stradalo, dosta je ljudi stradalo za odbranu svoje zemlje, i postali su  na  simbol hrabrosti, ljubavi prema otadžbini, prkosa, bunta prema onima koji pokušavaju da ih proteraju sa svog kućnog praga. Srbin je uvek, i u ratu i u miru bio ponosan,hrabar,častan i tvrdoglav, a i tvrd za neprijatelja. Ipak,  proteran sam iz svog rodnog grada Gnjilana kao i većina Srba u obližnja sela, sa ograničenom slobodom kretanja koja se vremenom poboljšala, pa u se u svojim pesmama prisećam i svog grada koga svaki dan gledam sa prozora svoje kuće.  Ako se desi da odem da prošetam kroz Gnjilane u meni vri od uspomena i emocija koje sam tu ostavio.  Pišemo o bombardovanju, herojima, nevinim žrtvama koji su dali živote u to vreme. Još uvek živimo na Kosovu,  i još uvek pišemo  o sudbini ovog naroda, o situacijama i  događajima koji nam se svima ovde dešavaju .Sama pomisao da je Kosovo izgubljeno za nas je ponižavajuća.

Ispričaj nam istoriju nastanka knjige, šta se s njom dešavalo do sada, i kakvi su planovi..?

Knjiga je, čini mi se,nastala spontano.Prvo je brat izdao knjigu,,Ispovest hartiji”, a ova je početku pisana  po raznim sveskama, hartijama, nešto je i štampano da se ne bi izgubilo, a kasnije je blo prekucano na kompjuteru i čuvano. Kada smo prikupili nešto novca, na moju inicijativu, obratili smo se izdavačkoj kući i njegova knjiga je ugledala svetlost dana. Bili smo iznenađeni interesovanjem koju je izazvala, a tiraž od 300 primeraka vrlo brzo je je rasprodat, a novcem prikupljenim od te knjige, izdali smo zajedničku zbirku : “Hronika jedne mladosti”. Inspiracija nam ne nedostaje, pa sada već imamo materijala i za još jednu zbriku, a da li će izaći, zavisi od toga kako se ova bude prodavala. Nas dvojica pišemo nezavisno jedan od drugoga, ali nam je lakše da zajedno izdamo knjigu i na taj način ono što stvaramo ostavimo u amanet nekim budućim pokolenjima, porodici i žiteljima Kosovskog Pomoravlja.U planu su  promocije na Beogradskom  sajmu knjiga, a trenutno se promoviše na desetom festivalu knjiga u Aranđelovcu,  i u konkurenciji je za književnu nagradu ,,Pegaz“koju tradicionalno dodeljuje naša izdavačka kuća Književna omladina Srbije. U decembru će biti održana i njena promocija u biblioteci ,,Milutin Bojić“u Beogradu. Knjiga je dostupna i izložena u knjižari Gressusbook-Beograd-Surčin, Puškinova 19, a može se naručiti i putem interneta na sajtu ove online knjižare.

M. Nikolić