В. Девић, Промоција вишејезичних инфо карата у ГБНС

https://dijaspora.wordpress.com/в-девић-промоција-вишејезичних-инфо-к-2/

Advertisements

Да Срби нису гинули за Далмацију, данас бисмо гладовали

14. августа 2018, на Пагу, изнад увале Малин на рту Слана, крај масовне гробнице, поставили смо Часни крст. Служен је парастос. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Да Срби нису гинули за Далмацију, данас бисмо гладовали

Датум објаве: петак, фебруар 15, 2019 Објављено у Други свјетски рат, Остало Величина слова: A-A+Share4

Хрватски историчар Горан Шарић подсјећа на оно што у Хрватској прећуткују и о чему не говоре, држећи се стереотипа о Србима као вјечитим непријатељима – Срби су два пута спасили хрватску обалу.

Текст хрватског историчара Горана Шарића у којем подсјећа јавност да су Срби 1918. године и у Другом свјетском рату својим животима два пута плаћали слободу Далмације, односно хрватске обале, изазвао је различите коментаре у региону.

Шарић, који је и католички теолог, наводи да је Лондонским уговором од 25. априла 1915. године Италији обећана готово цијела источна обала Јадрана, а Србија је требало да добије остатак далматинске обале, Славонију и БиХ.

Тада је одлука о томе хоће ли Хрватска припасти Мађарској или ући у неку смањену Аустроугарску остављена за крај рата.

Међутим, српским војницима тај уговор није много значио, па су 1918. године ослободили цијелу Далмацију и дошли све до Ријеке.

У Ријеку су тада стигли и Американци, Британци и Французи, али и 700 српских војника. Од пуковника Војина Максимовића тражено је да се повуче 20 километара, али су српски војници само прешли мост, остали у источном дијелу града и тако га сачували од пада у италијанске руке.

Србија подјелу Хрватске није дозволила, написао је Шарић на „Фејсбуку“.

Потврде ових чињеница, иначе, могу се наћи и у сачуваним хрватским новинама из тог периода.

Године 1945, на самом крају Другог свјетског рата, водила се једна од најжешћих битака Нијемаца и Италијана са партизанима – битка за Ријеку. Добро утврђена, на брежуљцима, Ријека је била готово неосвојива.

У крвавом сукобу погинуло је више од 6.000 војника 4. армије, чију су окосницу чинили српски партизани – 8. кордунашка, 7. банијска и 29. херцеговачка дивизија.

Четврта армија ослободила је цијелу Истру, све до Трста. Због великих губитака својих војника, командант 4. армије Петар Драпшин се убио, наводи Шарић.

Он подсјећа да Хрватска од туризма заради више од 13 милијарди евра годишње. Туризам чини готово трећину хрватског бруто домаћег производа. Да српска војска два пута није ослобађала Јадран од Италијана не би било ни 13 милијарди евра годишње од туризма, па би Хрватска била гладна.

„Данас се тога више нико не сјећа. Данас Србе бацају са риве. Можда се ни ја не бих сјетио, можда бих и ја био у искушењу да неког Србина гурнем у море да два дана након дивљачког напада на српске ватерполисте у Сплиту предсједник европског парламента Антонио Тајани, Италијан, није изјавио да су Истра и Далмација италијанске.

Цијела Хрватска била је згрожена том изјавом, али нико се није запитао – зашто Истра и Далмација више нису италијанске?“, написао је Шарић.

Његов текст хрватски националисти су дочекали игнорисањем или низом негаторских коментара испод текста који су објавили махом либералнији хрватски портали.

У Србији је Шарићев текст дочекан као потврда истине коју сви знају, али је у Хрватској негирају или прећуткују деценијама.

Свакодневно писање о негативним појавама у односима Хрвата и Срба, превасходно у хрватским медијима, али и у другим широм бивше Југославије, довело је до ситуације да младе генерације не знају ништа о српском учешћу у спасавању територија које данас чине модерну Хрватску.

Хрватски медији, нарочито бројни десни портали, свакодневно се баве ревидирањем историје и прањем биографија усташа и Независне Државе Хрватске.

Истовремено, већ пар година на Хрватској телевизији „у бункеру“ чека серијал о усташком логору Јасеновац и НДХ, који је наручен и снимљен, али га хрватска јавност још није видјела.

Извор: СРНА

DA LI ZNATE – NAJPOPULARNIJI VALCER NA SVETU KOMPONOVAO JE SRBIN (VIDEO)


4. новембра 2017. 12317 0Podeli na FejsbukuTvitni na twitteru

Banatski Srbin Jovan Ivanović(1845-1902) komponovao je najpopularniji valcer na svetu DUNAVSKI VALOVI.

Сродна слика

    JOVAN IVANOVIĆ

Ova kompozicija prvi put je štampana 1880.g. u Bukureštu a 1889. nagradjena je prvom nagradom na Svetskoj izložbi u Parizu. Ovu pesmu izvodili su, pored ostaih Frenk Sinatra, Django Rajnhart, Endi Viljams, Tom Džons, Gen Miler…

Podaci o našem zemljaku Ivanoviću ovčuvani su u sećanjima na susret s njim čuvenog tamburaša Vase Jovanovića (1872-1943) prilikom njegovih nastupa u Glacu, Rumunija:

U Frankovićevoj kafani „Delfi“, ansambl je svirao desetak dana. Na repertoaru su imali većinom klasičnu muziku, orkestriranu za njihov tamburaški sastav i svake večeri slušala ih je najotmenija publika. Jedan gospodin je bio redovan posetilac lokala, koji je sa naročitom pažnjom slušao sviranje srpskih tamburaša. Jedne večeri, za vreme pauze, mnogi ugledni gosti počeše da prilaze tom gospodinu, čestitajući mu na nečemu.

Po pričanju Jovanovića, on je prolazeći pored tog raspoloženog društva, čuo da prisutni izgovaraju (prez)ime Ivanovići. Kada je to preneo svojim drugovima, oni zaključiše da je reč o poznatom muzičaru Jovanu Ivanoviću, pa odmah zasviraše njegov, već tada svima poznati valcer, „Dunavski talasi“. Svi se namah utišaše, a Ivanović se odvoji od velike grupe svojih poštovalaca i sa najvećom pažnjom sasluša sviranje svojih sunarodnika, kompozicije, koja ga je proslavila. Posle odsviranog valcera, Ivanović priđe tamburašima i rukujući se sa njima, zahvali im na divnom muziciranju i reče im da je upravo obavešten o svom postavljenju za glavnog kapelnika rumunskog dvora.

Pored ostalog, sećao se dobro Vasa, ispričao im je, da je svojevremeno želeo da svoje muzičko znanje prenese i sa njime bude od koristi ondašnjoj Srbiji, ali je kod nadležnih naišao na nerazumevanje. Hteo je, kaže, da u Beogradu otvori višu muzičku školu, ali je kralj Milan Obrenović to odbio rečima:

„Za muziku nema budžeta, treba vojsku opremati!“

„Eto, ja kao Srbin koji voli svoj narod, odlazim u stranu zemlju, nemajući da radim tamo, gde mi sveta dužnost to nalaže. I, kako vidite, ovde postižem uspehe i to se ceni“, izrekao je Ivanović reči, koje je Vasa dugo pamtio. (Boško Brzić: Vasa Jovanović, tamburaš i kompozitor; Novi Sad 1993.).

Jovan Ivanović umro je 1902.g. u Bukureštu.

Njegov potomak je čuveni ruski umetnik Andrej Ivanović, rodjen u Bukureštu 1968.godine, dobitnik mnoštva međunarodnih priznanja i nagrada, uključujući zlatnu medalju na Svetskom pijanističkom takmičenju u Sinsinatiju,Ohajo. Svoj trijumfalni debi imao je1996.g. u Njujorku. Smatran je jednim od naznačajnijih interpretatora ruske klasične muzike. Profesor je kavirana Državnom Sankteperburškom konzervatorijumu.

Autor: Ranko Jakovljević

KОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

ОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ

(трећи део)

Свакдневно читамо текстови о догађајима из временапре Нове ере до днашњих дана. Наравно, не требапрепустити забораву велике догађаје и великостваралштво, од најстаријег писаног дела, „Епа оГилгамешу“ до нових, као што је „Јерусалим“, СајмонаСибага Монтефјореа.Имам осећај да је чувена француска левицазаборављена, да вероватно младе генерације нисуупознате са више од 30 великана те левице.Углавном су били учесници Француског покретаотпора, који је oкупљао све слојеве и идеологије,леве и десне, а након завршетка Другог светскограта одлучено је на изборима какав ће ситемвладати и ко ће владати у Француској (на несрећу иподеле које и данс трају, на просторима бившеЈугославије, КПЈ са Брозом на челу, осим борбепротив фашизма, истовремено је уводилa икомунистички систем, уместо да је био јединственпокрет четника и партизана, до краја Другогсветског рата). Великане француске левице изгледа да сузаборавили и французи. Младе генерације уфрнацуској не читају њихова дела. Већ годинама,Француска је у пламену. Дакако, унутрашњисоцијелни потреси и хаос (који су захватили исвеколики Запад), узроковани су и милионскимстановништвом које се населилко из арапскихземаља. На спољнополитичком плану, Француска није извуклапоуке из времана Де Гола, утркивала се са Империјомзла Великом Британијом и Немачком да хара помногим земљама. Један познавалац прилика уФранцуској и западним земљама, ових дана пише отој четворици јахача апокалипсе:„ Ти јахачи су досада већ протутњали великим делом света.Разрушили су Југославију, потом су се устремили наБлиски исток, где су „својим крвавим чизмамаразгазили мравињак“ (Едуард Лимонов). Похарали суСредњи исток и север Африке. Устремили су се наУкрајину, до темеља разорили Ирак, Либију и Сирију,проливајући реке крви. Тоне бомби изручене на главецивила и хиљаде и хиљаде мртвих, то је њиховстравични биланс. Сада су се, а то је новост, каопретеће и злосутне сенке појавили у Паризу, уБриселу, а можда ће и наставити свој крвави поход“.Такође, један коментатор запажа „да Бернар-Анри Левивећ деценијама не представља глас политичког разума.Он је здушно подржавао побуњенике у Либији, Сирији,Ирану, али сада, суочен с побуном у Француској, „кодкуће“, „из своје палате у Маракешу, Жуте прслукетретира као смеђе и говори о ноћи кратких ножева, абивши француски министар образовања, извесни ЛукФери, отишао је корак даље. Он је прешао преко линијепозивајући полицију да против Жутих прслука, чијипротести месецима паралишу Француску, применитактику „пуцај да убијеш“.„Па шта? Ми имамо четвртунајвећу армију на свету и с њом можемо окончати овосрање“. Дакле, нису ово у западним земљама једине фашистичкеидеје и мисли. Шта је фашизам него неолибералникаптитализам, „диктатура најреакционарнијих,најшовинистичкијих и најимперијалистичкијих елеменатафинансијског капитала“.Но, да се вратимо Рзговорима Илије Бојовбића.ЖОРЖ ДЕЛИОС је студирао књижевност уСолуну.Књижевну каријеру почео је романом„Носталгија“. Написо је безброј есеја и критика, као иновеле „Камерна музика“ и „Ребро Касандре“ и др.ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Делиос, у чему је, по вашеммишљењу, тајна и вредност романсијерскогприповедања. Како бисте дефинисали природу романа,тог нјпопуларнијег жанра?ЖОРЖ ДЕЛИОС: Са разних страна више пута јепредлагано да изнесемо нека схватања о роману. Врлоје вероватно да ће нека од њих стећи вашеодобравање, док се са другима нећете сагласити. Каољудска бића морамо истраживати на страницама некекњиге исти и несицрпни феномен живота,трандсформисан на уметнички начин. Велики америчкиписац Хенри Џејмс, рекао је да „роман у свом најширемсмислу није друго до личан и непосредан утицајживота“. Видљиво је да услови живота у нашим данимапостају све несигурнији и сумњеивији и, баш због тога,постављају више захтјева и обавеза истраживању.Посматрано са историјске тачке, роман је књижевнаформа чији корени сежу далеко у прошлост. Срећемо гајош у хеленској антици под различитим називима. Упрошлости ромнан се можда обогатио натурализмом,реализмом, регионализмом и дескриптивномпсихологијом. Вероватно ће музичар или сликар моћисвојим изражајним формама пренети одређену методурада која нас упућује у хармонију звука ихроматаологије. За стварно разборитог читаоца веомаје позната чињеница да одређени писци, разврстани крозвреме, на врху приповедачке уметнсоти, сачињавајупоштовања вредно и неповредиво наслеђе. Поменимонека имена: Достојевског, Толстоја, Хенри Џејмса, ХенриФилдинга, Балзака, Стендала, Флобера, целу туплејаду светског угледа. Роман има своју старост. Уовом часу желим да се позовем на један из далекепрошлости, 11. века у доба када је госпођа Мураски,Јапамнка, написла ремек дело под насловом „Прича окраљевићу Генџи“, који се упоређује са „Дон Кихотом“.И на крају, роман има сопствена правила синтезе,сопствене законе који га конституишу као уметничкодело, а та правила и закони не личе уопште на оношто намеће свакодневни живот.НАПОМЕНА: Разговор са Филипом Девилером, који следи,има једну посебну тежину. Наиме, Девилер је био експертза Југоисточну Азију, посебно за рат у Вијетнаму. Свешто је у тм давним временима писао и говорио о САД(Империји зла свих зала, прим. ККС), може се поновитиу овим временима. Империја зла се служила истимвокабуларом, истим методама, пре свега проглашавајућибило које збивање, на било ком дели земљиног шара, чакда се радило о догађају у некопм селу, или у Босни,Космету, Украјини, Либији, Ираку, Сирији, и тако даље,да „угрожава њену безбедност“. На основу тедрскости после геноцида у Југостичној Азији (Вијетнаму),водила је до данашњих дана више од 100 локалниохратова, бомбардовала 37 земаља, убијала и спаљивала,загадила је те земље уранијумом, покрала националнабогаства тих земаља, реликвије.ФИЛИП ДЕВИЛЕР: Био је угледни коментатор иуводничар „Монда“. Руководи је Центром за националнаистраживања. Био је директор Секцције за ЈугоисточнуАзију. Специјализовао се за изучавање неких важнихпроблема спољне политике: проблем далеког Истока,посебно Вијетнама, немачког проблема и европскеинтеграциј, као и о односима Истока и Запада. Ауторје више књига као „Историја Вијетнама од1940.до1952“, “Крај једног рата, Индокина 1954“. усарадњи са Жаном Лакутиром., затим „Шта је Мао заистарекао“. Написао је велики број, студија, чланака.ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Сједињене Државе желе „Корејскорешење“ за Вијетнам, то јест одржавање једног чврстогрежима на Југу, који би делила од Севера потпунозатворена граница. ФИЛИП ДЕВИЛЕР: Сједињене Државе су покушале, упркоссагласности, и формалних, изричитих одредабаженевских споразума да од јужне зоне Вијетнама створезасебну државу. То је као да су Нреци, за време Другогсветског рата хтели да у Француској створе одвојенудржаву од северне зоне која би, у ствари, била обичаннемачки протекторат. Познато је да су то учинили и саУкрајинским Рајхскомесаријатом у Совјетском Савезу.Јапанци су то учинили у Кини 1932., када су створилиМанџуријско царство (да је Девилер жив то би рекао дасе и данс примењује на Космету, прим. ККС). Као иНемци у Европи, Американци су у Вијетнаму нашликолаборационисте. Наиме, Сједињене државе суупотребљавале бројне аргументе да би оправдале својуполитику у Вијетнаму: позивале су се на обавезе којеимају према сајгонским властима, на одредбе Манилскогпакта, на опасност кинеске експанзије, на тобожњуподчињеност Ханоја Пекингу, на кумунистичкусубверзију, на крају на познату теорију домина, „ако уВијетнаму не сломимо комунистичу агресију, она ће сесутра поновити у Тајланду, Малезији, Филипинима, итд“.У питању је чак, рекао је предсеник Џонсон, „безбедностСједињених Америчких Држава“. У бити, данс јасно требавидети где је свету главни сукоб, а то је да Англо-Саксонци хоће да створе свој „Far Weat“ (Дивљи Запад),тржиште за своје производе, своју опрему и сигурнузону за своје инвестиције. САД су колонизирале ЛА, асада желе да колонизирају Југ и Југоисток Азије, Африку.Господине Бојовићу, ако би Сједињене Државезастрашивцњем, страхом, бруталном снагом, корупцијомили лукавством успеле да сломе отпор вијетнамскогнарода, онда бисмо бил сведоци развоја оног истогдуховног стања ставри какво је било оно које је светупознао после 1936. године, после успеха италијанскеагресије у Етиопији, италијанско-немачке интервенције уШпанији, инвазије Јапана у Кини, аншлуса Аустрије итд.Они који Сједињеним Дражавама оркестрирајуекспанзију, сматра ли би да им је све допуштено напаљукао, у осталом, унутар њихове земље. Ако би, напротив,агресија била сломљена онда би све наде осталедозвољене. Зато сам сматрао да ми је дужност даукратко изложим ту дилему пред својим студентима уПаризу 1966. године овим речима. „ Да ли ће Вијетнамбити Мадрид или Стаљинград“. У Мадриду је фашизамуспео да прође. У Стаљинграду, он се разбио и његоваосека започета на Волги, завршила се у Берлину, па чаки даље, у Нинбергу. Вијетнамски народ је показао, и то јеапслоутно важно, да амерички империјализам,најснажнији на свет, није више непобедив. Вијетнам јесвојом борбом учинио услугу народима целог света.ЖАН-МАРИ ДОМЕНАК: Био је публициста, професоруниверзитета дииректор и галави уредник часописа„Еспри“. Прекинио је студије књижевности збогприступања Покрету отпора. Године 1941. и 1942.уређивао је часопис младих антинациста. Организовао јепокрет отпора лионских студената са својим пријатељемЖилбером Дриом, кога су Немци стрељали и о чијем јеживоту написао књигу: “Онај који је вереовао у небо“.Чувени Емануел Муније га, након рата поставља задиректора часописа „Еспри“, а након Муниеве смртипостаје главни и одговорни уредник. Посебно се бавипроблемима масовних информација и комуникација.Оснивач је Института за новинарство. Његова многа делапреведена су на стране језике: „Политичка пропаганда“,„Повратак трагичног“, „Водич кроз савремене идеје“,„Европа и европска идеја“. У делу „РазбијеноХришћанство“ показује промашај католичке цркве даоствари свој двојаки задатак, исповедања вере идруштвеног чиниоца. Као припадник релативно ускогкруга интелектуалаца са левице, који су у Францускојподржали Југославију после сукоба са Стаљином 1948.,када објављује једну књигу о Југославији, бива одгурнутод титоистичког режима због подршке коју је даоЕдварду Коцбеку и осталим осуђеним у првомстаљинистичком процесу у Словенији. Крајемосамдесетих година се поново ангажује на страниЈугославије и њеног очувања, супростављајући сеалбанској пропаганди у француским медијима, али и таданаилази на бедем цинизма, овога пута од странесупростављених југословенских чиниоца, којима суразумевање и глас савести најмање били потребни.ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Доменак, интересује насактуелност Мунијеових гледишта данас.ЖАН-МАРИ ДОМЕНАК: Ми настојима да останемо вернипринципима Емануела Мунијеа и његове групе. Рећићувам, у неколико речи, да ми сечини да су типринципи данас поново веома актуелни. Муније је, још ураној маладости, пошао од апсолутног оспоравањабуржоаског друштва. Он није критиковао политички иеконосмки систем у Европи 1930. године, већ је вишекритиковао кризу цивилизације, пропаст, како је онговорио вредности, осиромашење бића које се губило уанонимности друштвеног живота, које се губило умноштву ствари, како је он говорио. Основна идејаЕмануела Мунијеа била је да се индивудуални живот,оно што је он називао лични живот, и колективниживот, који је он радије називао заједнички живот,више обогате. Он се дакле представио у духу ШарлаПегија, против друштва којим влада новац, истрошеног ибескрвног друштва које гуши буржоаски материјализами формализам. И ја сам лично, од пре неколико година,прошао кроз своју сопствену еволуцију, али и крозеволуцију неокапиталистичког друштва, поновозакључио да је тачна критика коју је дао ЕмаснуелМуније. Јонеско и Самјуел Бекет, кога сматрам занајвећег писца у француској, открили су наличје тогадруштва. Ми живимо у свету које брижљиво крије својунесрећу, које сиромашне, старе, болешљиве тера уизгнсанство, што чини срж моје књиге „Повратактрагичног“. Такође, желим да подвучем да су Јонеско иБекет показали апсурдност извесног језика, апсурдностизвесног економског система, упркос његових успеха;показали су да се отворених очију треба суочавати с тимзлом, које је наше зло; не моћи више говорити једандругом, не моћи више волети један другог, не моћивише радити. Као што је говорио Жорж Бернанс, „својунаду сам препустио побуњеницима у руке“, то је духовнапобуна против немогуићности да се живи, противзаглупљивања, против унижавања (невероватно, као даприча о садашњем стању у Србији и не само у Србији,прим. ККС).У следећем, четвртом делу, посветићемо више пажње,односно, нећемо прикзати само једно питање и једаноговор, Јонеску, Лакутиру и Лефевру.

MIS KANADE IGRA KOLO I VOZI KAMION

Stefan Bar & Grill restaurant
MADINI Restaurant & Veranda, 5700 W. Irving Park Rd. Chicago, Illinois 60634
Astoria Cafe & Bakery
Cafe Mirage Chicago
Skadarliya-Restaurant-Brookfild-IL_100_220
Stefan Bar & Grill restaurant
MADINI Restaurant & Veranda, 5700 W. Irving Park Rd. Chicago, Illinois 60634
Astoria Cafe & Bakery
Cafe Mirage Chicago
Skadarliya-Restaurant-Brookfild-IL_100_220
Stefan Bar & Grill restaurant
MADINI Restaurant & Veranda, 5700 W. Irving Park Rd. Chicago, Illinois 60634
Astoria Cafe & Bakery
Cafe Mirage Chicago
Skadarliya-Restaurant-Brookfild-IL_100_220

PrevNext

MIS KANADE IGRA KOLO I VOZI KAMION

12/02/2019Čikago dešavanjaDogađajiMuzikaSrbi u AmericiZanimljivostiBy stc 433 Views 0 Comments

MIS KANADE IGRA KOLO I VOZI KAMION

Na seminaru folklora u Milvokiju ekipa Srpske Televizije imala je priliku da upozna bivšu mis Kanade koja je verovali ili ne profesionalni vozač kamiona i instruktor folklora. Tanja Munizaba je 2004 godine pobedila u izboru za “Miss Canada”. Rođena je u Montrealu gde živi i radi a inače je našeg porekla.

photo credit : 2004 Arnold B.Orosa

Titula lepotice Kanade nije je sprečila u odluci da postane profesionalni vozač kamiona u kanadskoj pošti. pored toga Tanja je instruktor folklora i u Montrealu ima svoju folklornu grupu koja je veoma uspešna.

MIS KANADE IGRA KOLO I VOZI KAMION – VIDEO

(Visited 433 times, 12 visits today)

DSC05701

PREV

ODRŽAN TREĆI SEMINAR FOLKLORA U MILVOKIJU

stc12/02/2019

zastave USA and SRB

NEXT

PROSLAVLJEN DAN DRŽAVNOSTI U GENERALNOM KONZULATU U ČIKAGU

stc13/02/2019

You might be interested in

DSC05886

UMETNIČKO VEČE “LJUBAV U NAMA” U RESTORANU MADINI

stc 14/02/2019

zastave USA and SRB

PROSLAVLJEN DAN DRŽAVNOSTI U GENERALNOM KONZULATU U ČIKAGU

stc 13/02/2019

DSC05701

ODRŽAN TREĆI SEMINAR FOLKLORA U MILVOKIJU

stc 12/02/2019

DSC05644

NASTUP IVANE ŽIGON U HRAMU SV. STEFANA DEČANSKOG U ČIKAGU

stc 10/02/2019

51486731_1491533830976540_4015404889701089280_o

КОНЦЕРТ “МУЗИКА ВЕЛИКИХ СРПСКИХ КОМПОЗИТОРА” У ХРАМУ СВ. ВАСИЛИЈА

stc 05/02/2019

IMG_9242, 1

У БЕОГРАДУ ОБЕЛЕЖЕН ДАН МЕДИЈА ЦЕНТРА “ОДБРАНА“

Zoran Jaksić 04/02/2019

3. Jуг Богдан и девет Југовића – Copy

ПРЕКРАЈАЊЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ НА КиМ

Zoran Jaksić 04/02/2019

Stefan Grill restaurant 39178759_2118889031486142_4466320509537091584_o

STEFAN GRILL, RESTORAN U AMERICI U KOME DOMAĆA HRANA IMA PRAVI UKUS

stc 28/01/2019

Повратна карта – Савиндан у Паризу

Životne ispovesti: Roland Doša, sportista, bodibilder iz Subotice – Od trnja do trona

Životne ispovesti: Roland Doša, sportista, bodibilder iz Subotice – Od trnja do trona

Primer danas i omiljen: Roland Doša u jednom od umetničkih fotografskih viđenja napornog ali uspešnog rada u teretani

Životne ispovesti: Roland Doša, sportista, bodibilder iz Subotice - Od trnja do trona

* Roland Doša, životna priča: Prvi put sasvim iskreno, sasvim iz srca i otvoreno, priča za jedan medij, naš prijatelj iz Subotice, danas uspešan bodibilder. Kroz kakvo je sve trnje prošao, o alkoholizmu, bez trunke zaobiliaženja istine, o danima vojske i ratnim iskušenjima koje je prebrodio, o tome kako mu je žena postala i ostala najveći prijatelj i podrška. O svom vrednom ali napornom radu stolara, o onom što je kao dečak sanjao, pa u tridesetim i čettrdesetim dosanjao, postao sportista za uzor. I što je najvažnije verovatno od svega, drug kojeg mnogi ljudi jednostavno, vole. Ova priča imaće nekoliko nastavaka jer tako popularni Roly zaslužuje, uz niz fotografija koje svedoče o svemu tome što će on da nam za Novi Radio Sombor ispriča. Naravno, potrudićemo se da uradimo i pravi, profesionalni buking za Rolanda a i fotografije koje nam već šalje imaju sasvim dovoljan odraz onoga čemu se svakodnevno posvećuje. Ovu neobično retko priču prepuštamo vama…

~ . ~

Od kada znam za sebe želeo sam da budem bodibilder kao mnogi u ono vreme kad je Švarceneger bio No1. Kao deca pravili smo kod kuće tegove, prvo od gipsa posle od betona. Čitao sam časopise onda a nije bilo baš nešto ni bilo… jedan je bio, čije sam sadržaje “gutao”… Drug mi je nabavio, posle dao meni, ja sam isto posle dao nekome i tako jednu novinu, pregledali smo nas desetorica. Od svoje 12-te godine sa manjim – većim pauza,a trenirao sam u svojoj kući, imao sam periode da ponekad prestanem, pa opet iznova; sa 16 godina počeo sam da prvi put treniram u teretani. Tada sam već radio u građevini. Imao sam radnu knjižicu sa šesnaest godina, u građevinskoj firmi Integral. Kasnije su me poslali u Beograd, da radim sa svojih17 godina… tamo smo od 6 ujutro pa do posle podne 6, radili i nisam mogao nikud da idem, da izlazim. Spavali smo u baraci na gradilištu i svakih mesec dana – ili 2 nedelje došli bismo kući, na vikend. Bilo je mnogo puta kad smo radili i pole večere, uveče do 10, sasvim malo sam imao vremena, čisto da se istuširamo, pa spavanje, ujutro iznova. U to doba ljudi su radili, voleli su sa rade i tako su već bili vaspitani, u startu.

Jako mi je bilo teško gledati mišićave ljude, tako da ja nisam mogao da treniram pa smo na kraju ipak i uprkos tolikom poslu, čim smo imali pola sata slobodnog vremena, pa sam se tamo sa jednim prijateljem upoznao, nabavili smo neke šipke, zavarili ih i dizali… Uvek sam bio suv, nikad nisam imao viška i teško mi je bilo i jednu kilu dobiti. Posle godinu dana, kad smo opet radili kod kuće, u Subotici, tu se radilo samo 8 sati dnevno, opet sam počeo posećivati teretanu, nastojao sam da što viđe vežbam… pročitao sam sve što sam našao o bodibildingu i kada sam već shvatio, sa 18 godina ono što mnogi neće u životu, nikada svatiti, dobio sam poziv za odlazak u vojsku. Počeo je rat već naveliko. Osmog avgusta 1991. sam napunio 18 godina a 15. septembra sam morao da idem u vojsku. Prvo, za Rijeku dobio poziv, a za par dana, sam dobio drugi poziv – za Skoplje.

Pre sam slušao, pričali su mi stariji drugovi da u vojsci jedeš na vreme, spavaš kako treba, sve na vreme… nemaš vremena da razmisljaš, tek tamo dete postaje čovek… čak i fizički se popraviš. Zato je bilo u ono vreme, da kada su čule devojke da neko nije bio u vojsci, tu već nesto ne štima. Moj otac ko je baš te godine umro, sa 40 godina od alkohola. Uvek je reko tako, da ako si već rođen kao muško, budi muško. Posle 3 meseca sam postao desetar, iako nisam znao perfekt srpski. Znali su gde idemo, obučavali su nas danju i noću. o tenku smo znali sve do za poslednjeg šarafa svi i, opet nisam bio u mogućnosti da vežbam bar kolko-tolko, pošto bodibilding mi nije ni onda izašao iz glave. Posle Nove godine, 1992. smo izašli iz Makedonije i onako kompletno ispakovali magacine kasarne, sve. I bio sam jedno vreme u Uroševcu, na Kosovu, pa iz Uroševca u Prizren i jednog jutra na smotri je potporučnik rekao da sutra idemo… Neću da pišem o tome gde sam bio 42 dana, pakao. Nas dvadeset jedan smo otišli iz čete a vratili smo se sedmorica. Kao deca morali smo videti kako ljudi postaju životinje, ubijaju a ne znaju ni zašto. Tolko o ratu.

Kada smo se vratili… prvo u Beogradu sam bio, a posle opet – u Uroševac. Posle toga u Gnjilane i pošto smo već imali iskustva koja smo preživeli, rat, stavili su nas na 2 meseca kao neku vrstu straže, spavali smo u nekim šatorima.

Sve vreme sam razmišljao kako ću ja lepo da počnem trenirati i da budem bodibilder. Za godinu dana sam jednom išao kući. Kad mi je istekao vojni rok trebali smo ostati jos 3 meseca – u rezervu. Mislim da sam dosta toga naučio tamo i u vojsci i u ratu. Nikad nisam mrzeo a posle toga još manje… ne mogu da mrzim. Mržnja je zlo. Mislim da je dar od Boga što opraštam i ne jedem sam sebe. Ljudi koji mrze nisu inteligentna bića, mada ne znam kolko misle da jesu. Ne žalim sebe, ne žalim svoj život, samo žalim decu koja su tamo bila pa se vratila.

Kada sam došao kući bio sam svestan da mi je ovo još jedna šansa. Međutim, počeo sam da radim i da odmorim mozak od svega…  ali, počeo sam da pijem svakog vikenda. Da li sam ja onda hteo da zaboravljam i tako na kretenski način uhvatio se za alkohol ne znam, samo znam da me to vuklo sve više i više. Kasnije sam i posao ostavio pa sam počeo nešto drugo gde se pare lakše zarađuju od čega su ljudi gradili i još dan danas grade kuće. Samo što – kako sam zarađivao ja sam lepo sve podelio, prokockao, ako si mi onda u ono vreme bio prijatelj verovatno se sećaš. Brzo sam ja to i ostavio, nešto me diralo, nešto nije bilo u redu… znao sam da neće biti dobro ako nastavim tako a kasnije sam saznao da su neke moje poznanike i ubili, znači užas.

Trening – opet nije išlo pošto sam navikao da idem u kafanu, voleo sam da pijem, bilo je 3 dana da nisam odlazio kući. U međuvremenu upoznao sam jednu devojku, ona mi je žena sada evo 26 godina. Prestao sam lutati, nisam više išao u kafanu, ako smo išli negde išli smo zajedno. Brzo smo mi to tip-top počeli zajedno da živimo i ne znam kako mi to došlo, imao sam još toliko para ušparano da sam kupio jednu ručno pravljenu kombinovanu stolarsku mašinu, za 300 maraka.

Ostavio sam je u garažu i od tada, 14 godina sam bio privatni stolar. Prvo sam male stvari radio, probao, ispitivao, zanimalo me sve to. Sa drvetom raditi je umetnost. Ne ovo što na seriju rade, već zna se šta. Čim sam zaradio, uvek sam kupio nešto dodatno, neki alat, kasnije neku ručnu mašinu pa još veću mašinu… I uz nu  uvek još drugačije, ponešto.. iii, polako primetio sam da se postepeno širim. Ne ono – da sam od roditelj, svašta dobio – pa kako došlo tako otišlo, već sa svojim rukama zaradim za još jednu mašinu, pa još jednu i tako… Međutim, pio sam i dalje… ako sam bio tužan zato, ako sam srećan bio, opet zato. Dakle, alkohol je bio uvek prisutan. Kasnije sam imao već i radnika. Posle dvojicu. Video sam da bolje ide kad sam sam u radionici a oni idu da montiraju u međuvremenu ili ako je trebalo, angažovao sam još nekoga pa smo dvojica u radionici, dvojica na terenu. Tako su prolazili dani, nedelje, meseci… ponekad sam trenirao, ali samo u kući. Trening mi je bio isto prisutan u životu kao da čeka nešto, kao da će se to desiti u pravom trenutku da mi bude pomoć…

Tako sam dugo radio da bih posle još vise pio. Majstor je ujutro popio uz kafu dve, pa sa radnicima bih onda otišao da vidimo neki posao kad tamo i majstor je navikao svaki dan na kraju da pije. Ok je to bilo u početku, par godina može i 10 i 15 skoro nisu ni “videli” na meni ništa. Nego, desilo bi se da sam ujutro ustao i dok nisam popio čašu, kasnije 2-3, tresla bi mi se ruka. Gledam, rekoh, pa nije valjda da sam na to navik’o… onda, alkoholičar – reč nisam hteo da čujem a ne da izgovorim. Popijem ja njega ono, smirim se.

Prođe vreme, naravno ne jedem ili minimalno nešto pojedem… ono nešto mi fali, nešto živci rade, ruka opet krene, pošaljem nekoga iz radionice po pivo, pijemo ono… smirim se opet…

U međuvremenu naravno posao ide, ali osećam polako da nisam onaj stari. Brže se umorim, desi se da moram danju da prilegnem malo, mada to i nije nešto jer sam po čitav dan bio u radnom odelu, i nedeljom sam često radio. Prolaze godine, ne obraćam pažnju na piće ali naravno pijem ga dalje i više količinski a i na kvalitet već nisam gledao. Postajem alergičan na prašinu… manje sam radio, još više pio i razmišljao istovremeno, da prestanem sa stolarijom. Prođe još godina, onda sam već samo jednog radnika imao a koji je isto voleo sa pije. To ga i odnelo u grob, pre nekoliko godina. Počeo sam da shvatam sa sam ja alkoholičar. Prazne flaše, pikavci, svako jutro mi se ruka trese i sad već moram popiti žestoko, a pivo je samo da “opere” to… Ostavio sam – to jest imao sam samo jednog radnika i to baš onog koji je isto alkos.

Kad sam pio i popio nije mi ni to bilo problem što sam alkos. Sretnem druga… ej matori alkos sam jbt i smejem se… nego kad sam se istreznio bio sam često uplašen nešto više od 30 godina, otac mi umro sa 40 isto od toga.

Došla je polako faza kad već nisam mogao da radim. Nisam ni primetio kako se to desilo… Danas kažem… nisam hteo da primetim. Alkosi su sebični ljudi. Alkohol, droga, kocka… gledaju samo sebe, da imaju dnevnu dozu a ostalo ako bude, bude. Ja sam sada antialkoholičar, to je nešto sasvim drugo, drugi život krenuo… inače možeš biti lečen alkoholičar ili narkoman jer narkoman može da bude samo “čist”. Može da bude 5 ili 10 čak 15-20 godina čist ali ostaje narkoman.

Na kraju ne da nisam mogao raditi, već ni jesti… nije ništa ostalo u meni. Povratio sam što sam pojeo, bilo šta… često i što sam popio… desilo se noću da, kad sam se probudio, nisam znao da popijem za smirenje lek ili pošto nisam imao kod kuće piće sipao sam vodu u čist alkohol onako, “od oka”. Ne samo ruka već čitavo telo mi se treslo. To što kažu da vide belog miša, to sam ja prošao… ja sam već mešao realnost i nisam znao da li spavam ili sam budan. Moram opet da spiminjem ženu. Svaka joj čast i hvala što je izdržala to sve. Ne može se to napisati kako joj je bilo. Užas…

Jednog dana sam spakovao stvari u torbu i ušao sam u bolnicu, na psihijatriju. Dobar dan, ja sam alkoholičar… Bio sam unutra devet dana, za devet dana dok nisam pio dobio sam boju na koži bolju… Deveti dan me doktorka zvala da popričamo, kaže mi… ti ćeš danas otići kući, normalniji si ti od ovih koji ovde rade. Pričali smo sat i po i rekla je da zna da ću uspeti. Izašao sam na kapiju i gledam šta se dešava u gradu, napolju. Jedna ograda deli ljude a razlika je samo to što preko ograde ljudi sto posto su popili svoje lekove a tu gde sam ja sada, nisu svi. Inače, unutra sam dobio 3 puta 10 mg bensedina i ništa više. Onda sam video, konačno, da miram ja to lično da uradim i odlučim ako ne želim dalje da se mučim jer drugo je umreti a ovo su muke.

Otišao sam kući, nisam pio otprilike dve nedelje i jednom, kada mi nije dao vrag mira, popio sam četiri piva… to sam ispovratio, izašao u onom momentu u kupatilo, pogledao sebe u ogledalo, pa sad neću napisati kako sam sve sebe psovao i na kraju je bila – reč: Alkoholičaru jedan i pljunuo… zamrzeo sam sebe… zamrzeo sam takvog sebe. I zamrzeo sam alkohol.

Nije mi bilo toliko teško kao što sam to pomislio jer onda već nisam pio mesec dana… tako da, mogao sam jesti… ok, ponekad sam imao krizu ali pošto sam znao već tako trezan, da ako pijem, nikad neće biti gotovo osim samo kad umrem i onda sam već imao tako trezan, mesec dana savest me dirala da okolinu ne uništim skroz.

U julu sam ostavio alkohol, u oktobru sam počeo da vežbam jer mi je trening bio kec, onaj kec koji sam spominjao, da čeka nesto… znači, sa 35 godina sam otišao u teretanu sa namerom da ću se takmičiti jednog dana. Naravno da su me ismejaval, jeri gde ću ja takav šugav i mator na takmičenje, to je bilo 2008. godine, a 2012-2013. Sam već bio na 16 takmičenja, od toga 6 puta pobedio na domaćem terenu, a na Svetskom prvenstvu sam dva puta treći i jednom četvrti! Ostalo je, sve drugo i treće mesto na mnogim drugim takmičenjima.

Sad imam 45 punih. Deset godina treniram a pre nedelju dana počeo sam da se spremam na takmičenje i antialkoholičar sam.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(U nastavku: O deset godina aktivnog trenažnog procesa bodibildera Rolanda Doše)

POMPEZNA LAŽ MILOJKA PANTIĆ O MILOŠEVIĆU TUDJMANU I PARAMA NA KIPRU-KOMENTAR

POMPEZNA LAŽ – MILOJKO PANTIĆ O MILOŠEVIĆU TUDJMANU I PARAMA NA KIPRU-KOMENTAR

Koliko se ja to sećam na Kipar je Milošrević prebacivao pare ne da bi krao već da bi plaćao jugoslovensku trgovačku flotu po svetskim morima jer usled privrednde blokade od strane zapada nije moglo drugačije da se isplaćiju troškovi oko taksi u stranim lukama pa bi se brodovi plenili niti mesečna primanja posade a i drugi medjunarodni poslovi plaćani su tim novcem iz Kipra jer su kako reče jugoslavenske banke bile blokirane! Dokle će se više manipulisati poluistinama i prodavati laži kao istina!? E moj Milojko, Milojko gde će ti završiti duša!

Dušan Nonković Teodorović