БОШКО ОБРАДОВИЋ ПРЕДСЕДНИК КОЈИ ЋЕ ИЗКЉУЧИВО РАДИТИ У ИНТЕРЕСУ НАРОДА СРБИЈЕ

НЕ ДАЈ СЕ ЗАЛУДИТ; АКО ВОЛИШ СВОЈУ ЗЕМЉУ ОНДА НИСИ ФАШИСТА ВЕЋ РОДОЉУБ

НЕДАЈ СЕ ЗАЛУДИТ;

АКО ВОЛИШ СВОЈУ ЗЕМЉУ ОНДА НИСИ ФАШИСТА ВЕЋ РОДОЉУБ

КО УЦЕЊУЈЕ САНКЦИЈАМА ТАЈ НИЈЕ ДЕМОКРАТА ВЕЋ ФАШИСТА

КО БОМБАРДУЈЕ БЕЗ УН МАНДАТА ТАЈ НИЈЕ АНЂЕО ВЕЋ РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ

КО УЗИМА ЗЛОЧИНЦА ЗА САВЕТНИКА НИЧЕМ СЕ ДОБРОМ НЕ МОЖЕ НАДАТИ ТАЈ СТИМ САМО ДОКАЗУЈЕ СВОЈ НЕМОРАЛ И СВОЈУ НЕСПОСОБНОСТ

КО СЕ БРАНИ НИЈЕ АГРЕСОР ВЕЋ МИРОТВОРАЦ

КО КАЖЕ ДА СИ ФАШИТА ТАЈ БИ САМО ДА ТИ ОТМЕ ТВОЈУ РОДНУ ГРУДУ

СРБИЈА У СВОЈОЈ ИСТОРИЈИ НИЈЕ НИКАД НИКОГ НАПАДАЛА А НА КРАЈУ ПОБЕЂИВАЛА, ПОБЕДИЋЕ И САДА! БИРАЈМО ЗА ПРЕДСЕДНИКА БОШКА ОБРАДОВИЋА

Душан Нонковић-Теодоровић

dusan foto 1

Душан Нонковић-Теодоровић

Ако гледамо како нам се отаџбина растаче пред очима а не предузмемо ништа, онда ми нисмо жртве него саучесници:

Bild könnte enthalten: 1 Person, Text

ОСНИВАЧ И УРЕДНИК ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ ПОДРЖАВА БОШКА ОБРАДОВИЋА ЗА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ!

Српски Либерали: Подржавамо Бошка Обрадовића за Председника Србије!

Глас Дијаспоре: Подржимо Бошка Обрадовића

ОСНИВАЧ И УРЕДНИК ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ, Душан Нонковић-Теодоровић ПОДРЖАВА БОШКА ОБРАДОВИЋА ЗА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ!

СРБИЈА СЕ МОРА ГРАДИТИ НА НОВИМ И СТАБИЛНИМ ТЕМЕЉИМА, ПОШТЕНИМ, ДИНАМИЧНИМ И КОМПЕТЕНТНИМ ЉУДИМА, НЕУКАЉАНОГ ОБРАЗА, НЕУЦЕЊИВОГ КАРАКТЕРА И ПРИЈЕ СВЕГА НА ЧОВЕКУ КОЈИ НЕ ПОЛАРИЗУЈЕ ВЕЋ УЈЕДИЊУЈЕ! ТО СЕ СВЕ МОЖЕ РЕЋИ ЗА БОШКА ОБРАДОВИЋА! ЗАТО ВАС МОЛИМ, ДРАГИ ЧИТАОЦИ, ДА И ВИ ПОДРЖИТЕ А И ДА ПОКРЕНЕТЕ СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ КАКО БИ ГЛАСАЛИ ЗА БОШКА ОБРАДОВИЋА!

ГЛАСАЈМО ЗА ПОБЕДУ И ПРОМЕНЕ А НЕ ЗА ПРОПАСТ И ПРОШЛОСТ СРБИЈЕ!

У ИНТЕРЕСУ ЈЕ СВИХ СТАНОВНИКА СРБИЈЕ ЈЕ ДА ПОДРЖЕ БОШКА ОБРАДОВИЋА ЗА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ! ДОВОЉНО СЕ ЕКСПЕРИМЕНТАЛИСАЛО! ИДЕМО У КОНКРЕТНА РЕШЕЊА ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ!

ГЕНЕРАЦИЈИ ПЕТОКТОБАРСКИХ ПОЛИТИЧАРА ЈЕ МЕСТО У ЗАТВОРУ А НЕ У ВЛАДИ СРБИЈЕ

Душан Нонковић-Теодоровић

М А Т И Ц А С Р П С К А Поводом 191. годишњице оснивања срдачно Вас позива на традиционалну СВЕЧАНУ СЕДНИЦУ

https://facebookreporter.org/2017/02/15/mladom-ognjenu-spas-kod-dr-nadezde-basare/

Линк за помоћ Огњену Петовићу.
Милорад Ђошић
14. фебруар 2017. 20:40, Vlada Ljubicic <matsavota@gmail.com> је написао/ла:

Уторак 14  феб. 2017-те.

Добровољци Матичног сабора Отачества упућују свим учесницима захвалност поводом свечане седнице  Матице српске  191 године од оснивања : само прави људи чине… а за опстанак и препород Народа нам  и Отаџбине!
14. фебруар 2017. 18:35, infocentar pancevo <infocentarpancevo@gmail.com> је написао/ла:

М А Т И Ц А   С Р П С К А

Поводом 191. годишњице оснивања срдачно Вас позива на традиционалну

СВЕЧАНУ СЕДНИЦУ

Беседник

Проф. др Јован Делић

Иво Андрић и Први светски рат

Уручење Змајеве награде Матице српске за 2016. годину

Драгану Хамовићу

за збирку песама

Меко језгро

О награђеној књизи говори

Ђорђо Сладоје

Стихове из награђене збирке казује драмски уметник Небојша Дугалић

Четвртак, 16. фебруар 2017, 19 часова,

Свечана сала Матице српске

 Матице српске 1. Нови Сад


Удружење: Матични сабор Отачества
Председник: др Владимир Љубичић
Телефони: 011-2685-792, 064-2309-511
Интернет презентација: www.sabornost.org.rs
Електронска пошта: matsavota@gmail.com

Milan Kamponeski:Ljudi misle da sam odlepio i da je pad SNS-a o kojem govorim poslednjih nedelja stvar nekog mog bezumnog optimizma, a ne vrlo egzaktne prognoze,

Ljudi misle da sam odlepio i da je pad SNS-a o kojem govorim poslednjih nedelja stvar nekog mog bezumnog optimizma, a ne vrlo egzaktne prognoze, pa je došlo krajnje vreme da objasnim zašto je takav ishod daleko realniji od onog sranja kojim nas zatrpavaju preko zarobljenih medija i lažiranih anketa.

Prvo, ovo će biti malo duži post, pa ako niste išli da piškite i kakite, uradite to pre nego što počnete da čitate. čisto da vas ne uhvati proliv kad stignete do kraja teksta ili još gore, da vas pritera negde na polovini teksta, pa osetite potrebu da se olakšate tu na licu mesta u komentarima.

Elem, konačni ishod izbora je uvek složena računica, u kojem uloge igraju matematika, psihologija, strategija, splet okolnosti i sportska sreća.

Sa matematičke strane (za koju ljudi inače misle da je presudna), najvažnija je povezanost izlaznosti birača sa brojem glasova koje određene političke opcije „gađaju“

Istina je to, da što je izlaznost veća, to je veći problem vladajućoj garnituri da ostvari dobar rezultat na svakim sledećim izborima.
Naročito u zemljama poput naše gde je kriza stalno prisutna.

Vladajuće garniture u vremenima krize svoju snagu baziraju na glasačima koji su direktno povezani sa vlašću, zaposleni u javnoj upravi, njihove porodice, oni što uživaju sitne i krupne privilegije, povezane interesne grupe, mreža glasača i povezanih birača kojima je od životnog interesa ostatanak na vlasti.
Prednost tih glasova je životna zainteresovanost istih da očuvaju svoj sistem, nedostatak je što je premalo mesta i zaposlenja u tom sistemu pa svaka veća izlaznost predstavlja veću opasnost po njih.

Da bih vam približio koliko je izlaznost važna za konačni rezultata, evo malo konkretnih brojki,

Recimo, 2014 godine na izbore u Srbiji je izašlo 3.500.000 glasača što je 54% upisanih.
SNS je tad osvojio 1.740.000 glasova što im je donelo 48%

2016. godine na izbore je izašlo 3.700.000, dva procenta više, znači izašlo je ukupno 56% glasača. pa je SNS-u bilo potrebno 100.000 više glasova da bi ponovo imali 48%, tačnije – 1.820.000 glasova.

Važno je napomenuti da se te 2016, odnosno prošle godine dogodila i neviđena izborna krađa koja je zataškana tako što su preko cenzusa u previranjima tokom izborne noći i danima koji su usledeli puštene Dveri i DSS.
Međutim zbog SavaMale i cirkusa koji je trajao duže od tri dana, javnost je zaboravila da su se ljudi koji su na tim izborima radili u RIK-u krstili rukama i nogama šta im je stizalo u zapisnicima sa biračkih mesta. Slobodna procena je da je SNS na prošlim izborima ukrao najmanje 300.000 glasova.

Da se vratimo matematici izlaznosti,

2008 godine, Demokratska stranka je osvojila 1.600.000 glasova, dakle samo 100.000 manje nego SNS 2014 (48%). međutim na tim izborima je to Demokratama donelo samo 38% za Tadića i bandu, jer je na birališta izašlo 4.150.000 glasača, odnosno 61% biračkog tela.

Dakle, da bi Vučić osvojio preko 50% glasova kao što govore nameštene ankete, potrebno je još više smanjiti izlaznost birača i povećati broj glasova koje bi on dobio.

Matematika kaže da mu je potrebno nekih 1.900.000 glasova na izlaznost manjoj od 54%, što je ovaj put Mission impossible za Mašinovođu.

Matematika kaže da je Vučić na prošlim izborima dobio najviše 1.500.000 glasova bez krađe, da kampanja drugih stranaka faktički nije ni postojala.
Bili su to besmisleni izbori koje je on raspisao samom sebi. Opozicija nije kvalitetnog imala kandidata, politiku, novca, apstinencija građanske opcije je bila na vrhuncu.

Nakon tih izbora dogodila se SavaMala, prve ozbiljne demonstracije u Beogradu u poslednjih 10 godina, gomila afera, pogotovo u Beogradu koji je najveći generator glasova u Srbiji, a ionako očajan standard je drastično opao u ovh godinu dana.
Nezadovoljstvo u Srbiji je postala tempirana bomba, novca nema nigde, a sva obećanja da će biti bolje u budućnosti su se pokazala kao šlajmara u facu građanima.

U međuvremenu su se izmešale karte i u Evropi i svetu, pa se dogodio Tramp i Bregzit u junu prošle godine, što je direktno u suprotnosti sa politikom Aleksandra Vučića.

Dodatni problem za našeg diktatora je i to što ove godine baš u kasno proleće i Nemačku očekuju izbori za novog kancelara što će zbog svih sranja sa imigrantima u toj zemlji biti ozbiljan udarac za poslednju osovinu na koju računa aktuelni mašinovođa u Srbiji.

Sve ovo je sigurno uticalo na pad podrške u biračkom telu koje ga je glasalo prošli put.
Moja slobodna procena je da Vučić u ovom trenutku može da osvoji između 950.000 i 1.200.000 glasova, a da ta cifra može dodatno da pada kako se izbori budu približavali.
Iako Vučić siluje Dačića da ga SPS bezuslovno podrži, sami glasači i članovi SPS-a ovaj put neće podržati vrh stranke jer godinama gledaju samo ponižavanje, a snose istu odgovornost kao Vučič, brat mu, Mališa, Vesić, Nebojša iz Beograda i ostali . .

Sa druge strane, dogodile su se nove snage u opoziciji.
Jeremić i Janković ozbiljno ulivaju nadu ljudima koji su apstinirali ovih godine na izborima, vode dobre kampanje, pa će izlaznost sa te strane sigurno rasti.
U Srbiji konačno imamo ne jednog, već dva kandidata protiv Vučića, koji imaju poverenje građana, politiku, ljude oko sebe i realnu šansu da osvoje veliki deo biračkog tela.

Ostaje još da ponovim da su izborni rezultati su najpre igra nametanja svojih tema javnosti, izvođenja svojih glasača na birališta i demotivacija protivničkih.

Vučić je na prošlim izborima dosegao vrhunac u tome (najpre u demotivaciji protivničkih glasača) međutim sada je krenuo na dole.

Ako na ove izbore izađe 4.000.000 glasača odnosno više od 60%, Vučić sa najviše 1.200.000 neće dobaciti ni do 30% osvojenih glasova.
Kad Vučić prvi put na izborima padne ispod 35%, SNS se ruši kao kula od karata, pacovi skaču u vodu, a SNS ih je prepun.

Na kraju, važno je da znate, da pored matematike veliku ulogu igra i motivacija, psihologija glasača.

Za dobijanje izbora nije poenta samo osvojiti glasove svog kompletnog potencijala, već i onemogućiti i demotivisati sigurne i potencijalne glasače drugih političkih opcija da izađu na izbore.

Zato svako ko kaže „Nema šanse Vučić pobeđuje ovaj put“ može slobodno da se javi u štab raspalog SNS da uzme sendvič, jer to nije istina, već deo političke kampanje SNS-a.

JEDNA OD GLAVNIH DEMOTIVACIONIH PORUKA KOJE PLASIRA BANDA ALEKSANDRA VUČIĆA UPRAVO LAž DA – VUČIĆ U PRVOM KRUGU OSVAJA 50% GLASOVA I DA SE IZBORI U SRBIJI DOBIJAJU U PLANINAMA A NE U NOVOBEOGRADSKIM SOLITERIMA.

Ne dozvolite da vas zaglupljuju pričama o tome kako se izbori dobijaju na Staroj planini, jer uz dužno poštovanje Južnjacima, beogradska naselja Novi Beograd i Mirjevo zajedno imaju više glasača nego ceo jug Srbije ispod Leskovca, uključujući i Vranje, Pirot, Bujanovac . . da je grad, Voždovac bi bio peti grad po veličini u Srbiji . . Palilula isto, Zemun takođe . .

Vučić je već pao, ostalo je samo da taj pad overimo na izborima, zato na taj dan, svako za ruku da povede svakog koga zna do biračkog mesta, da mi lepo izađemo i glasamo, pa nek se on češe i nek laže babu svoju posle kako je neprikosnoveni mašinovođa ovog pomahnitalog voza.

Ostalo je samo da vam kažem još i to da ženi koju volite, to i kažete, da usvojite napuštenog psa ili mačku, da slušate dobru muziku i turite malo vere i ljubavi u svoju čuku kako propovedaju Al Zelenko i Eni Lenoks

Ovo leto će biti bez Vučićevog ludila na TV-u.
I promise.

Annie Lennox & Al Green – Put A Little Love In Your Heart:
https://youtu.be/S3J_3mcOwdQ

„СЛАВОМ ПРЕДАКА И СНАГОМ ПОТОМАКА СРБИЈА ВАСКРСАВА“

Заједничка књига „СЛАВОМ ПРЕДАКА И СНАГОМ ПОТОМАКА СРБИЈА ВАСКРСАВА

Приређивачи Гордана Павловић и Љубиша Павловић

Почетком фебруара 2017-те, из издавачке куће СВЕН–Ниш, изашла је заједничка књига „Славом предака и снагом потомака Србија васкрсава“, коју су приредили Гордана и Љубиша Павловић. На позив фб странице „Књига на дар“ одазвао се велики број писаца са својим поетским и прозним радовима, али је њих 50 украсило ову прелепу књигу.

Колики је значај и вредност овог дела види се из речи приређивача:

Оно што Србију чини најлепшом на Балкану није њен географски положај, прелепе планине, плодне равнице- већ народ. Народ који има најбогатију историју у Европи, ако не и шире. Народ који може да се у причама враћа вековима уназад и сваком од њих има славне личности, подвиге, којима би требало да се поноси.

Ми, Срби, смо један посебан народ са специфичним менталитетом. Оно што је била главна одлика Срба је поштење, родољубље и понос. Сваки Србин се дичио својим породичним вредностима. Све што је имао стекао је својим рукама и тешким радом. Волео је своје оранице, воћке, реке; своја стада; поносно гледао како из семена ниче и расте пшеница. Хлеб са седам кора је најлепше мирисао и обасјавао огњишта, око којег би се скупљала цела породица. Знало се ко је ко и где је коме место. Знало се и шта су чија задужења. Старији су се поштовали и ценили. И баш тако јака породица је била најјача карика Срба. Чували су своју традицију, веровали у Бога, градили цркве са љубављу, крстили се, венчавали и били поносни на то што јесу. Никада нису дозвољавали да им понос пређе у гордост, држећи се оне пословице:

„Нити се у добру понеси, ни у злу покуди!“.

Све што их је сналазило подносили су храбро. Често је Србија била на удару разних тлачитеља, непријатеља. Поробљена, али непоражена. Дизала се увек из пепела, из безнађа, јачином љубави својих родољуба. Та љубав према својој Отаџбини је била толико јака у њима да им је и сопствени живот, дат за њу, ништаван.

Томе у прилог говори део говора Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону:

…Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.

Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг…“

Путниче намерниче, када ходаш мојом Отаџбином хоћу да знаш да је сваки педаљ ове земље натопљен крвљу мојих предака, хероја, који живот свој дадоше за слободу и Србију! А ти, потомче славних предака, упамти добро да нико, али нико, нема права да се одрекне једног педља земље твојих прадедова! Не дај да је деле, распродају и распарчавају! не дај да отимају твоје наслеђе! Чувај и сачувај своју Србију, крваву

дедовину! Потомче, дугујеш својим прецима, да чашћу и знањем Србију учиниш бољом и поноснијом, за себе, за своје потомке, да васкрсне истина и правда, да васкрсне Отаџбина снагом твојом и заблиста славом својом!

Српска књижевница Гордана Павловић и Љубиша Павловић

*****

У наставку једна песма и прича из књиге…

СТАЗАМА ПРЕДАКА

Падају, устају, поносно јуре,
побеђују горке недаће све,
не стају чак и кад их изнуре,
од њих свако има за шта да мре!

А мрети увек било је лако,
ако је циљ у срцу јасан,
често је отац крај сина плак’о,
често је јецао уз вапај гласан.

Вапаја беше на пољу све више,
губише Србија цвет по цвет,
зборише она све тише и тише,
о њеној смрти причаше свет.

И када је душман мислио пакосни
да све је готово – Србије нема,
из Солуна груну усклик радосни,
за Отаџбину Србин храбри се спрема!

Коњица Француска не може прићи
јуришу срчаних српских пешака,
правда ће противника свакога стићи,
за сваку мајку што сина оплака.

И мужа, оца, сву своју стоку,
не хтеде нико од њих да се преда,
слику претка гледам са сузом у оку,
док поносно он у мене гледа.

Падају, устају, поносно јуре,
побеђују горке недаће све,
не стају чак и кад их изнуре,
од њих свако има за шта да мре.

Ђорђе Спасић

*****

ВАПАЈ СРЂАНОВЕ ДУШЕ

Косово и Метохија обилује својеврсном лепотом, које нема нигде на свету. Прелепе цркве, манастири, који потичу још из тринаестог, четрнаестог века сведоче о њеној пребогатој историји. Сваки шака косовске земље заливена је српском крвљу, као да се Косовски бој још није завршио, само су се лица противника смењивала. Још од осамдесетих година двадесетог века могло се наслутити да демонстрације Албанаца неће изаћи на добро, да је то само увертира за спровођење њиховог плана отцепљења, на којем се стрпљиво и подмукло радили деценијама, подржани од стране, како тадашњих домаћих политичара, тако и вањских владара из сенке…Само што су престали ратови на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији је ситуација доведена до усијања. Такозвана ОВК (ослободилачка војска Косова) добро је наоружана и омасовљена, не престаје са својим провокацијама, нападима и убиствима, са циљем да протерају, униште и убију што више Срба и етнички очисте територију, која никада није била њихова.

Село Лођа, у близини Пећи, било је једно од њихових јаких упоришта. Дана 6. јула 1998. године, у дежурни интервентни вод стиже дојава да је породица Вујошевић, која има велики број деце, заробљена у једној кући у селу. Око тридесетак припадника полиције креће према селу, како би извукли породицу на сигурно. Два дана раније убијена су два припадника полиције, српске националности, који су пронађени без униформи. По информацијама којима су располагали, знали су да ОВК делује у овом подручју, али нису знали о ком се броју тачно ради. Већ на самом прилазу селу настаје општи метеж. Јединица “Муња” упада у класичну “потковицу”. Опкољени са свих страна. Двојица припадника полиције успевају да уђу у кућу Вујошевића и пруже отпор, штитећи укућане. Међутим, полицајаца је тридесетак, а припадника ОВК, које предводи Тахир Земај – Змија, са главним командиром Рамушем Харадинајом, преко 1000! Терористи су осули ватру из свих расположивих средстава, и од зоље гину Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, а неколико припадника је рањено. Схвативши надмоћност и немогућност било каквог отпора, а без подршке која им је преко била потребна, припадници полиције се повлаче према Пећи. У кући Вујошевића два припадника “Муња” су после два дана грчевитог брањења огњишта и куће, успели да извуку и одведу неповређене укућане на сигурно…

У једној од кућа, током напада, био је капетан Срђан Перовић-Срђо, који је завршио Војну академију, и био припадник ПЈП у Пећи. Због свог поштења, патриотизма и доброте, био је јако цењен и вољен од стране својих колега. Колико је био скроман, говори и то да је бициклом долазио на посао…

Срђо је после екплозије у близини куће, где се налазио, изашао напоље. Пошто је све било пуно дима, који се мешао са измаглицом, по несрећи, наочаре су му замаглиле. Дезорјентисан повео се за гласом који је чуо:

Срђо, Срђо овамо!

Препознао је у том гласу свог колегу са Војне академије Шабана Шаљу. Назирао је униформе полицајаца, не знајући да су скинуте са убијених полицајаца. Кренуо је у том правцу и не слутећи шта га чека. Припадници јединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО(јединица за специјалне операције) тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!

Муње”, а све млади људи од својих 22 до 27 година, не могу да се помире са тим, али морају да слушају надређене.

За то време Мифтар и Бинак Шаља доводе заробљеника у центар Лође. Срђана Перовића чекало је незамисливо мучење и тортура. Сместили су га у бараку, импровизовани затвор, а затим у просторије штаба, где се налазио и Гани Кастрати. Испитивање је трајало целу ноћ, при чему је Срђан страшно пребијан. Поломили су му и руке и ноге. На све његове вапаје да га размене за заробљене припаднике такозване ОВК, Мифтар Шаља је остајао нем, са злурадим осмехом на лицу и мржњом која је избијала из сваке његове поре. Није хтео да га убије одмах… Сутрадан ујутру, Шаља је окупио мештане, Шиптаре и своје саборце, и извео Перовића напоље везавши га за једно дрво, а поред је Кастрати закуцао даску. Шаља се обратио окупљенима и рекао да ће исту судбину доживети сваки полицајац који угрожава албанске жене, децу и старце. Извадио је нож и мученом Срђи одсекао уши, које је Кастрати закуцао на унапред припремљену даску. Остављен је тако неко време, а онда однешен у бараку. Сутрадан ујутру Шаља поново изводи Перовића напоље и пред окупљеном масом одсеца му уши и закива на даску. Срђа Первић је био у полусвесном стању, измучен, масакриран, када су га трећи дан извели поново напоље и везали за дрво. Шаља, тај злочинац и монструм, гласно прети полицајцима, док откопчава панталоне Перовићу и одсеца му полни орган, који Кастрати закуцава на даску, уз образложење да више неће силовати Албанке!!! Неџмија Морина, медицинска сестра из Лође, Хира Морина, Гиљета Шаља, Махуша Шаља, припаднице такозване ОВК , гласно одобравајо и усхећено кличу на овај поступак Шаље. Знајући да Перовић код себе има радио станицу, током мучења Мифтар Шаља је држао укључену. У Пећи, Срђине колеге, младићи, слушали су његове крике, вапаје, запомагања. Страшно! Злочинац Шаља је намерно провоцирао, јер је знао колико је тешко слушати нечије позиве у помоћ, а бити немоћан да помогнеш. Припадници “Муња”, Срђини пријатељи и колеге, одмах су хтели да иду да му помогну, али Милорад Улемек им није дозволио, јер је знао да је то класична клопка, да их има преко хиљаду и да би сви изгинули. Акција је морала да се испланира, да се сакупи и организује људство, а у том моменту је то било неизводљиво…Вапаји, који су допирали преко радио станице, парали су ваздух помешан са сузама, љутњом и никада нико од њих то није заборавио…Тај исти дан, Срђан Перовић је предвече поново изведен из бараке и везан за џип. Неко време, припадници тзв. ОВК су га вукли по селу и вратили на полазну тачку, где се један од њих, на још живог, помокрио. Убацили су га у ауто и сутрадан ујутру је његово тело, са прострелном раном на глави, бачено на сред села. Ту су га оставили још два дана, а потом закопали, заједно са Рајковићем, на крај села, поред једне импровизоване дрвене рампе. Сваки становник Лође је имао обавезу да се помокри на том месту када улази или излази из села. Који примитивизам! Које скрнављење! Као да им је било мало што су живом човеку урадили незамисливе и непојмљиве ствари, зато што је Србин и зато што је полицајац, који је радио свој посао, већ су своје зло искаљивали и по њему мртвом…

У августу 1998. године, добро испланираном акцијом припадници ПЈП-“Муње”, заједно са ЈСО, ослобађају село Лођу. Налазе место на ком су закопани Срђан Перовић и Мило Рајковић, на дубини од само четрдесетак центиметара, везани у црне најлонске кесе. Другови из јединице откопавају их и после сахрањују у Пећи. Злочинци никада нису кажњени за овај масакр. Данас, после толико година, мало је њих још међу живима који су били припадници некадашњих “Муња”. Ти малобројни нису заборавили Срђана Перовића, нити су могли да потисну из себе вапаје његове напаћене, невине, српске душе… Они су их чули, а ми, знајући за ову истину, не смемо никада да заборавимо хероје, који су без питања и без поговора, упадали у осиња гнезда, не жалећи своје младе животе, да би спасили и помогли свом брату Србину и сестри Српкињи, спашавали српску децу, не жалећи да никада више неће видети своју децу, своје породице, које су их узалудно чекале…Срђане, слава ти!

(Прича је настала по сведочењу Златибора Ј., припадника ПЈП- Пећ и учесника у споменутим догађајима…)

Српска књижевница Гордана Павловић

Заинтересовани за књигу могу да се јаве преко фб:

https://www.facebook.com/knjiganadar/?ref=bookmarks

или на емаил:

knjiganadar@gmail.com