. Autor:

Ljiljana Keković, Andrej Mlakar; Foto: Oksana Toskić
ŽIVOTNA ISPOVEST GENERALA LAZAREVIĆA ZA EKSPRES: 400 britanskih specijalaca jurili da ubiju Pavkovića i mene
Odbranili smo Kosovo od NATO agresije, a kako smo to uspeli, e to kako, za mene, za moje vojnike i starešine i komandu i jedinice, ima odgovora, a za mnoge druge, posebno za one koji su nas napali i izvršili zločin još uvek nema. A odgovor je najkraće – neviđeni heroizam svih pripadnika Prištinskog korpusa *Pogledao sam se u ogledalo i video da sam potpuno osedeo kad je Klinton objavio lažnu vest da je u jednom napadu poginulo 700 srpskih boraca * U vrletima Juničke planine oborili smo dva apača, a NATO neka prizna šta im je još od avijacije oboreno za 78 dana agresije * Hašku tamnicu izdržao sam uz pomoć Svevišnjeg„Ekspres” je jedini medij u Srbiji koji je uspeo da prekine dvogodišnje ćutanje generala Lazarevića i od njega dobije ekskluzivni intervju, u kojem je opisao kako se borio protiv NATO i OVK na Kosovu i Metohiji, kako je izbegao pokušaj ubistva u organizaciji terorista i britanskih specijalaca, kako je otišao u Haški tribunal, deo golgote kroz koju je prošao i zašto je od izlaska posle 10 godina za njega svaki minut iskorišćen.Prošlo je 18 godina od agresije NATO na SR Jugoslaviju. Da li je ona bila opitni poligon za ono što se kasnije desilo u Iraku, Libiji, Siriji?
– Duboko sam ubeđen da je sve to pripremano davnih nekih godina, da se ne pozivam na 1981. jer sam od tada sa službom na prostoru Kosova i Metohije. Ovo je samo završnica tog plana centara moći, kojima je ovaj prostor trebao za nešto drugo, a ne za miran život. Godina 1998. praktično je trebalo da odluči našu sudbinu. Izdata je i naredba za agresiju, kako se kaže, za bombardovanje, došlo je do sporazuma Holbruk-Milošević pa je to pomereno za par meseci, jedino o tome se govorilo 1999. godine.Kakav je za NATO bio vojnostrateški značaj Kosova i Metohije?
– Pa, to je više pitanje za njih. Ja se samo sećam da sam negde 1994. godine pročitao tekst u kojem su u Americi predvideli da će se uskoro voditi rat za „srpski Kuvajt”, nazivajući tako Kosovo i Metohiju s prirodnim bogatstvima.Kako ste uspeli da sačuvate borbeni potencijal Prištinskog korpusa i Treće armije svih 78 dana rata?
– Prvi zadatak bio je sačuvati živu silu i sredstva ratne tehnike od masovnog uništenja iz vazduha, s kopna i od udara s distance. Drugi zadatak bio je sačuvati državnu granicu, sačuvati i obezbediti državni integritet Savezne Republike Jugoslavije na frontu od 251 kilometra prema Albaniji i Makedoniji. Treće, sprečiti progon srpskog stanovništva i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, i omogućiti državi da funkcioniše i na tom delu svoje teritorije. general Vladimir Lazarevic foto oksana (3)Neko od političara je pokušavao da komanduje nekakvim snagama na jugu Srbije. Ja kao komandant armije nisam to dozvolio. Koordinaciono telo i ne znam kako se sve ono zove. . .

A kako smo mi to uspeli, e to kako za mene ima odgovora, za moje vojnike i starešine i komandu i jedinice ima odgovora, a za mnoge druge, posebno za one koji su nas napadali, izvršili zločin, još uvek nema odgovora. A odgovor je unajkraće: neviđeni heroizam svih pripadnika Prištinskog korpusa i čovečnost. Po principu manje vojničke efikasnosti, više čovečnosti. Nama je bilo bitno da izvršimo ove zadatke sa što manje destrukcije po objekte, što manje gubitaka među kojima bi bili sigurno i civili.

Šta je bilo tajno oružje naše vojske tokom NATO agresije?
– Ja ću vam reći prvo kako oni gledaju na to kako smo mi pretekli iz tog pakla, kako smo ostali živi. Imaju do sada, koliko je meni poznato, dva objašnjenja naše strategije i taktike na prostoru Kosova i Metohije: strategija 4M i strategija 3O i 1A. Objasniću o čemu se radi. Oni smatraju da smo mi opstali na Kosova i Metohiji kao jedna operativna formacija, govorim o Prištinskom korpusu, zahvaljujući strategiji 4M. To su maskiranje, manevar, mobilnost i moral. Ja bih dodao da tu nisu pomenuli i komandovanje. A drugo objašnjenje njihovih vojnih analitičara 3O i 1A – osmatranje, orijentacija, organizacija i aktivnost, pri čemu priznaju da su naši sastavi na Kosovu i Metohiji uvek bili u prednosti za realizaciju ovih aktivnosti 6-8 sati ispred njih, i da nas je to sačuvalo. Saglasan sam i s prvom ocenom i s drugom, ali samo kao identifikacijom prema onome šta smo mi zaista radili i šta smo postigli. Naša strategijska prednost nad svemogućim agresorom ogleda se u ljudskom faktoru, u vojnicima, starešinama, u njihovom heroizmu. U vrhunskoj osposobljenosti, vrhunskoj taktici, na koju oni ni danas nemaju odgovora.

Opišite taj 9. aprila ratne 1999, kada je na Paštriku NATO krenuo u kopneni udar. Da li je to bio signal da će krenuti u kopnenu intervenciju?
– Mi smo očekivali i kopnenu invaziju, kako se to kaže, kopneni deo agresije, ali moram reći ne u toj početnoj fazi rata. Ne znam šta je agresor mislio kada se odlučio za jedan široki frontalni napad na frontu širine 15-20 kilometara. Verovatno je verovao da će za kratko vreme slomiti kičmu odbrane srpske vojske u sastavu Prištinskog korpusa i osvojiti Metohiju. Ja sam dobio izveštaj o kopnenom prodoru tek u podnevnim satima 9. aprila jer su sve veze bile blokirane, u prekidu, uništene s prvim operativnim ešalonom u graničnom području. Izveštaj mi je doneo pukovnik, oficiri za vezu s prostora Đakovice sa isturenog komandnog mesta korpusa.

general Vladimir Lazarevic foto oksana (12)Patrijarh Pavle je tražio da me primi pre odlaska u Hag. Rekao je: “Generale, znam šta ste učinili na prostoru Kosova i Metohije. Bićemo s vama u molitvama, izdržite”. A ja njemu: “Idem na haški krst, daće Bog, uz vaše molitve i molitve našeg naroda da se vratim sa tog krsta”. I vratio sam se

Dobijeni izveštaj bio je napisan negde oko 8 sati ujutru. Govorilo se o paklu, o Vijetnamu u malom, jednom haosu, neviđenom napadu do tada. Tražila se pomoć komande korpusa, ali se taj izveštaj završava sa „Borbeni moral je na visini, državnu granicu sačuvaćemo po svaku cenu”. Mi smo uspeli da se stabilizujemo u kasnim popodnevnim satima vezu i ja sam se lično čuo s piscem tog borbenog izveštaja, potpukovnikom Jevtić Goranom. Pitao sam šta im treba. Izvestili su me koliko ih je ranjeno, koliko ih je poginulo. Zamolio sam ih da izdrže jer ću im poslati pomoć, da se ne daju, da znaju šta brane, Srbiju, čast srpskog vojnika i poslednje što sam rekao bilo je „stižemo”. I sutradan smo komandant armije i ja otišli na taj prostor. I počeo je čuveni boj na Košarama, koji je trajao narednih dana sve do završetka rata.

Da li ste otpisali sebe?
– Da. Moja zapovest za odbranu zemlje na prostoru Kosova i Metohije bila je u skladu sa zapovešću komande armije i timom borbene komande, i glasila je „uzastopnom odbranom sprečavati dublje prodore agresora; nanositi mu što veće gubitke; dakle, povlačiti se uzastopno sve do neke topografske grede, planine, Milanovac, Suve planine, Crnojeva, a zatim uz pregrupisavanje snaga i ojačavanje krenuti u protivnapad, isterati agresora s naše zemlje”. To je bila odluka komande korpusa, a vidite kakav izveštaj mi šalju s mog isturenog komandnog mesta, s Košara i sa čitavog fronta od dvesta pedeset jedan kilometar: „branićemo državnu granicu po svaku cenu”. I sada sasvim precizno da vam kažem, ja lično ne znam da su vojnici i starešine komande sami odlučili da promene direktivu komande. I mi sami svojim životom branimo zemlju po svaku cenu. Mi ne branimo uzastopno teritoriju Srbije, nego odsudnom odbranom ginemo braneći svaku stopu zemlje.

Koji Vam je najteži trenutak za vreme borbe na Kosmetu?
– Bilo ih je na hiljade, kad gledate kako ubijaju vojnike, gledate, a ne možete da adekvatno odgovorite. Ali, evo, za ovu priliku reći ću šta je bilo najgore. Negde krajem maja, oko dva-tri sata posle pola noći, iz medija centra u Prištini obavestili su me telefonom da Klinton drži konferenciju za štampu, to je razlika u vremenu, ne znam koje je vreme u toj državi, da je NATO tog dana ubio sedam stotina vojnika Prištinskog korpusa na planini Paštrik, prema Prizrenu. Ja sam prethodnog dana bio na tom pravcu. I video sam to dejstvo, te iste avijacije i vršio analizu i cenio da je odbrana stabilna. Kada sam čuo tu informaciju, hteo sam da se obrijem i da krenem na put. Sebe sam pogledao u ogledalu i video da sam potpuno sed. Sam sam krenuo, našao jedinicu, našao komandu. Sve je već sve bilo u prekidu, jedinica nije znala koliko ima gubitaka. Ubrzo smo uspostavili vezu, i lično sam stupio u kontakt sa onima koji su na dve hiljade i pet metara nadmorske visine branili prvu crtu državne teritorije. Pitao sam koliko ima poginulih vojnika, kažu mi dva. Stabilizovali smo odbranu, a onda smo izvršili protivudar i od te Klintonove laži ili nade nije ostalo ništa. Ali taj trenutak mi je bio najteži.

Prva tačka optužnice protiv svih nas je bila Račak, zbog toga je Srbija i bombardovana, a onda je ta tačka izbačena jer je dokazano da je sve to laž i prevara

Enigma i danas postoji vezano za to da su vaše jedinice oborile dva američka „apača” i da je nestala kodirana karta iz američkog helikoptera sa aerodroma Petrovac šestog dana od početka bombardovanja?

– O krađi karte ne znam. O tome da su oborili dva „apača” ne moram da govorim, to su sami agresori priznali, ali priznali su tako što su rekli da su u isto vreme dva „apača” nad prostorom SRJ imali tehničke greške i da su se iz tehničkih razloga srušili. To je njihova priča i neka i dalje ostane tako. Ja sam saglasan sa činjenicom da su dva „apača” ostala na vrletima Juničke planine, delom prema Prokletijama, a ako bih ja mogao da postavim s ove pozicije pitanje, neka oni svom narodu objasne gde su ostali „apači”. Nisu imali samo ta dva „apača”.

A koliko ostalih?
– Ne znam ja, to oni neka objašnjavaju. A za ova dva potvrđujem.

Borbe su okončane potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, a 1. septembra 2000. godine javnosti je pokazan treći odred specijalne namene Vojske Jugoslavije,  nazvan Kosmetski odred, koji je trebalo da se vrati u skladu s Rezolucijom 1244. Zašto je odred naglo rasformiran?
– Pitanje dobro. Moram reći na pogrešnom je mestu. Ali ja ću vam reći ono što vas interesuje, a to je ko je to radio, zašto je radio. Zaista mislim da nije kasno da se postavi to pitanje. Hvala bogu, živi su ti koji su doneli tu strašnu, pogrešnu odluku. Kosmetski odred je formiran od 999 pripadnika, prošao je sve provere, izdržao sve testove i bio je spreman na znak, na komandu. Tadašnje političko, državno rukovodstvo ne bih pominjao, sami će se oni javiti ili će objašnjavati svoju priču. Došlo je do neangažovanja, zatim i do dezangažovanja, ali je mnogo tu važnije pitanje – ko je uopšte odustao od Rezolucije 1244 sa strane ove zemlje?

Ko?
– Pa ko? Ako su ujedinjene nacije garantovale to što su garantovale po toj rezoluciji, a mi smo svojim životom stvorili uslove da se ta rezolucija donese, ko je ovlašćen da u državi donese odluku da zaboravi rezoluciju? Pa, ne treba nam to više. I mi se sada podsećamo, evo ovih godina, poslednjih godina da postoji Rezolucija 1244. Ta rezolucija je na snazi.

I dan-danas?
– Pa normalno.

Ko je insistirao na tome da se Vama i generalu Pavkoviću onemogući ulazak u Kopnenu zonu bezbednosti iako ste bili u početku prisutni?
– Tu je nešto lično u tom vašem pitanju, neko od političara je pokušavao da komanduje nekakvim snagama na jugu Srbije. Ja kao komandant armije nisam to dozvolio. Koordinaciono telo i ne znam kako se sve ono zove… Tražio sam od predsednika države da nađe komandanta armije, ja nisam više komandant. Rekao sam da ne mogu da dozvolim da meni gine vojska na jugu Srbije, a jeste ginula, i da mi jednostavno ne izvršavamo ustavni zadatak. Tražio sam da se promeni odluka koju je predsednik države napisao, Generalštab isto, i da nađe novog komandanta. Predsednik države to nije prihvatio.

Koja je to godina?
– To se dešava 2001. On nije prihvatio moj zahtev, promenili su odluku.

Predsednik države je bio Vojislav Koštunica, je l’ tako?
– Dobro, ja se ne mogu setiti. Jednostavno, svi smo mi insistirali na tome da vojska izvršava ustavom date zadatke. Sve što se tiče politike neka se angažuje tamo gde joj je mesto. Ali po pitanju upotrebe vojske, zna se – može predsednik države, generalštab, ali ne i neko političko ili ne znam neko drugo telo. To je suština koju hoću da naglasim.

Mediji su spekulisali da je Vladimir Lazarević bio taj koji j trebalo da bude načelnik Generalštaba te 2002. godine.
– Verujem da su bili u pravu jer mediji imaju pravo i da spekulišu, imaju i pravo da navijaju, imaju pravo da nagađaju, neki čak i da obmanjuju, ali ja nisam imao nikakvih pretenzija. Ja sam bio zamenik načelnika Generalštaba za kopnenu vojsku do oktobra meseca 2004, kada sam, 5. oktobra, sam sebe penzionisao.

Sami sebe?
– Tako je. Na moj zahtev. Dakle, nisu mogli drugačije da me oteraju iz vojske.

Kako ste dočekali vest da je Haški tribunal podigao optužnicu protiv Vas?
– Uh, pa to je… treba deset dana za to da se ispriča. Bilo je puno spekulacija u medijima. U jednom trenutku se našlo moje ime i još dosta imena. Koga sve ti planeri, koji u ratu agresijom nisu uspeli da unište srpski narod, kako sada da sprovedu do kraja te svoje namere, da vojsku poraze, ponize srpski narod… Dobio sam pouzdanu informaciju da je optužnica protiv mene praktično stigla u Beograd.

Ključno pitanje je ko je uopšte odustao od Rezolucije 1244 iz ove zemlje

Jeste li se iznenadili?
– Pa, ne. Ne možete se iznenaditi. Iznenađenje ne može da dođe od onoga ko je ubijao nuklearnim i hemijskim oružjem vašu vojsku i vaš narod. Ako su oni podigli optužnicu protiv predsednika države, a onda su zdušno odlučili da mu stave kapuljaču na glavu, šta mi možemo očekivati…

A šta znači ta kapuljača na glavi?
– Pa tako. Maskiraju ga da ne vidi gde ide, ko ga sprovodi, ko ga vodi, kuda ga predaju, kome ga predaju i prodaju. Pa tako se hapsi za Haški tribunal. Moram reći, mene nisu tako hapsili. Ja sam otišao rekavši da idem da branim Kosovo i Metohiju i Srbiju i svoje potčinjene. Rekao sam, evo moje glave. To sam rekao i državnim organima, rekao sam i blaženopočivšem patrijarhu Pavlu.

Vi ste jedan od retkih koji je otišao bez mnogo pompe i priče. Tako kako ste se i vratili.
– Pa dobro, bilo je pompe. Išao je državni avion, vladin avion me je vozio. Dva ministra. Malo su se iznenadili ovi tamo u Hagu kad su me dočekali, i na njihovu nesreću, opet taj isti vladin avion me je vratio. Oni su napravili velike probleme oko toga. Trajala je ta buka i halabuka i po Beogradu i od predstavnika zemalja NATO.

Na šta se odnosila optužnica? Za genocid ili za ratni zločin?
– Ne genocid. To bi bila široka priča. Prva tačka optužnice protiv svih nas je bila Račak. Da je u Račku izvršen masakr nad četrdeset pet civila. I Miloševiću, Šainoviću, Milutinoviću, Ojdaniću je suđeno po toj prvoj tački. Kad su došli na red Pavković, Lazarević, Lukić i ne znam ko još, izbačena je tačka jer je dokazano da je to laž i prevara tipa Voker i ostala bratija, i jednostavno ne postoji. Sad, zamislite, opravdanje za NATO agresiju bio je taj događaj od 1999. godine, taj Račak. Napali su jednu zemlju, uništili zemlju da bi na kraju podigli optužnicu, odveli sve gde su odveli. Na kraju kažu, nemate opciju.

A za šta su vama sudili?
– Dakle, zločin u ratu, za proterivanje, za ubistva. Meni lično u presudi ne postoji nijedan dokaz da sam osuđen zbog bilo kakvog inkriminisanog dela, nekog krivičnog dela, da je počinio bilo ko, a ne ja, nego bilo ko od mojih pripadnika, 80.000 boraca. Da je bilo ko ranjen, da je bilo ko ubijen od civila, da je bilo čija ograda naherena. Nema uništene kuće. Ništa. Pa zašta sam osuđen? Zato što sam branio zemlju. Bio sam komandant korpusa. Trebalo je da podignem ruku uvis i da predam korpus. Onda bi svi vi trebalo da uzmete da me streljate za izdaju i veleizdaju.

EKSKLUZIVNO, KO JE BIO TIBOR CERNA, HEROJ SA KOŠARA: Ne mogu da ostavim drugove, ako mi je suđeno vratiću se, ako nije neću!

Rekli ste da ste i patrijarhu Pavlu to rekli. Šta Vam je patrijarh Pavle na to rekao?
– Vrlo dobro se sećam. On je tražio da me primi pre odlaska u Hag. Generale, znam šta ste vi učinili na prostoru Kosova i Metohije. Bićemo s vama u molitvama, izdržite. Pružio mi je utehu i ja sam obećao – Vaša svetosti, ponovo ću braniti Kosovo i Metohiju svojom glavom. Idem na haški krst, daće Bog, uz vaše molitve i molitve našeg naroda da se vratim sa tog krsta.

Ja ne vidim da je okupljanje nas ratnih drugova u Nišu bilo usmereno protiv bilo čijih interesa. Možda jedino protiv nečije nečiste savesti. Ja imam pravo to da kažem i sada i sutra

I vratili ste se. Mnogi su svedočili u Vašu korist, a bilo je i nekih koji nisu hteli da svedoče. Pominje se ime generala Ćirkovića…
– Ja sam imao problem sa svedocima. Moj problem je druge vrste – ja sam imao toliko svedoka, toliko želje za svedočenjem, da bi Haški tribunal mogao i dan-danas da sluša moju odbranu; počev od vojnika, civilnih lica na službi u vojsci, podoficira, oficira, generala svih nacionalnosti.

I Albanaca?
– Svih nacionalnosti. Ja lično nemam informaciju da je pomenuti saborac odbio da svedoči. Imam informacije da su ljudi iz moje odbrane kontaktirali, da to nije blagovremeno urađeno, ali ja lično sam sa svakim mojim svedokom, koga sam ja odabrao, razgovarao ili telefonom ili porukom. Jesam imao informaciju za nekolicinu da su se bojali svog statusa.

A Ćirković je posle Haga munjevito napredovao?
– Ne znam, ne bih rekao. Nisam pratio baš sve u Srbiji…

Kakvi su bili svedoci Tužilaštva?
– Svakojaki. Plaćeni, potplaćeni. Izmišljotine i laži, ali je bilo zaista i onih u visokom vojnom i diplomatskom rangu koji su krajnje profesionalno svedočili. Jedan, neću pomenuti ime da ne bih zloupotrebio to što ćete pisati, ali jedan od najrelevantnijih svedoka Tužilaštva, diplomata visokog ranga, u prisustvu dvoje predstavnika svoje vlade, rekao je da nema nikakvih informacija da je vojska učinila bilo šta nažao albanskim civilima. Naprotiv. Pa navodi primere koliko je vojska pomagala. Naveo je konkretne primere kako se ponašala naša vojska spasavajući civile, i Albance i sve druge civile.

Šta ste mislili, koliko godina ćete dobiti kad ste otišli u Hag?
– Pa, nema tu šta da se misli. Kad ste vi u rukama svetskih moćnika, koji čitav jedan narod pokušavaju da unište, šta je to. Vi idete od najgore varijante. Pa dođete do neke situacije da pričate sad o tom.

Kako ste izdržali punih 10 godina u Hagu?
– Najveći problem je problem porodice. Čovek može da izdrži dosta toga… Ali kada ste vi u ćeliji dva sa dva nemoćni da pomognete svojoj porodici, zato što je to volja nekih svetskih moćnika i njihovih pomoćnika iz naše zemlje Srbije, e tu ste onda zaista nemoćni. To je najveći problem. Nemam ja u ovom trenutku odgovor na pitanje kako sam izdržao. Uz pomoć Svevišnjeg…

Vratili ste se u tišini, onako kako ste otišli, niste se predali, ali bilo je dosta, neki kažu, smutljivaca ovde koji su ružno govorili o Vama?
– Da, ja, te, kako vi kažete, smutljivce zovem NATO dobošarima. To je onaj iz ranih filmova koji najavljuje crne vesti, streljanje kragujevačkih đaka ili tako nečije presude… Nažalost, u Srbiji je jedno vreme bilo mnogo tih NATO dobošara. Ima ih i nisu oni ućutali i prestali sa tim.

Američkog ambasadora u Srbiji pogodilo je što je ministar odbrane Vulin došao na okupljanje boraca sa Kosova u Nišu? U “Vašington postu” pojavio se tekst da ministar odbrane ima kontakt sa ratnim zločincem Lazarevićem…
– Kome je zamerio, meni ili njemu?

general Vladimir Lazarevic foto oksana (8)Sa Pavkovićem se čujem svaki dan, obratio nam se preko video-linka u Nišu, pozdravio nas, ohrabrio

Otkud odjednom Vladimir Lazarević ponovo drži govor u Nišu svojim saborcima?
– Dakle, moram reći da mi je žao zaista da ako neko sada vodi kampanju protiv državnih organa ili predsednika države, konkretno ministra odbrane. Zaista mi je žao. Ja sam samo video dve informacije, izjavu ministra odbrane o tome šta se dešavalo u subotu, 7. oktobra, u Nišu. Sasvim korektna i patriotska izjava i video sam izjavu ministra inostranih poslova Dačića, koji je upozorio ne znam koga da ne bi trebalo da se meša u unutrašnje stvari. Ali ne znam da li se to odnosi na to. A to šta smo mi radili 7. oktobra u Nišu, ne šta sam ja radio, nego stotine predstavnika Treće armije, dakle i Niškog i Prištinskog korpusa i Komande armije, pa imali smo susret ratnih drugova, pod motom “Da se ne zaboravi”. Dakle, nije mogao Lazarević da naredi dođite vi sada u Niš, jer Lazarević nije organizovao. Postojao je inicijativni odbor i velika izražena želja ljudi da se sretnu, da se vide posle 17, 18 godina, da se druže.

A što baš 7, da nije zbog Putinovog rođendana?
– Oktobar je izabran jer je tog meseca 1998. već doneta odluka o napadu na Saveznu Republiku Jugoslaviju, kada se odlučivalo o sudbini Srbije. Oktobar da se podsetimo, da se ne zaboravi. To je bilo druženje, ja nisam držao govor. Obratio sam se jer sam bio komandant ratnog Prištinskog korpusa, podsetio na naše stradanje, još jednom odao priznanje svima što su služili Srbiji. A šta sam drugo trebao da kažem, nego hvala drugovi, prijatelji, saborci. A to što je bio neko od predstavnika državnih vlasti, pa hvala im u ime ubijenih, umorenih, nestalih, u ime onih preživelih. Ja ne vidim da je to usmereno protiv bilo čijih interesa. Možda jedino protiv nečije nečiste savesti jer će se podsetiti na kakav je zločin učinjen od strane NATO agresora protiv zemlje Srbije i naroda koji živi ovde. Ja imam pravo to da kažem i sada i sutra. To sam govorio dok sam bio u Hagu pred sudijama takozvanog međunarodnog suda i tako dalje. I svugde ću da govorim, jer nemamo pravo da ćutimo i da zaboravljamo skoro 600 pripadnika Treće armije koji su dali svoje živote za odbranu zemlje.

Možda je američkom ambasadoru zasmetalo jer je 7. oktobar Putinov rođendan, pa su možda mislili da je neka simbolika u tome?
– E pa, nismo mi na taj način rođendan čestitali Putinu. Zaista prvi put čujem da je to to. A sad šta će oni i sa kim da povežu, to je njihov problem.

HAŠKI DANI

S kim ste se družili u Hagu?
– Sa svima sam se družio. Nisam imao prekid na vezama tamo, nema veze ko je koje nacionalnosti. Bio sam dugo pored generala Pavkovića, pa pored Frenkija, bilo je jedno vreme i Hrvata iz Bosne. Nema tu nikakve razlike. Svi smo isti. Sa Šešeljem sam bio najčešće, jer su njega često premeštali.
Je l’ ste videli Slobodana Miloševića u Hagu?
– Pa, jesam u tom početnom delu. Milošević je bio u Hagu miljenik svih sužnjeva tamo. Gospodin čovek. Na pogrešnom mestu.
Čujete li se sa generalom Nebojšom Pavkovićem?
– S Pavkovićem sam u kontaktu, svakog dana zove. Mi smo ga imali na video-linku, razgovarali smo 7. oktobra. Pozdravio je svoje saborce i razgovarao sa svojim potčinjenima u to vreme. Eto, finske vlasti su dozvolile jednom zatvoreniku da se obrati.
Šta je rekao general Pavković, možete da kažete? Je l’ bio emotivan?
– Pa mogu. Dakle, on pozdravlja sve, odaje priznanje za heroizam i žrtve, svim svojim vojnicima, saborcima želi sve najbolje u životu. Želi da ostanemo monolitni, u smislu shvatanja onoga ljudskog, šta je vojnička čast i šta je vojnička profesija. I normalno, tu se pita kako zdravlje i uobičajene stvari.

TRAŽIM IZGUBLJENIH DESET GODINA

Kako živite sad?
– Ja ću vam reći, sada citiram jednog velikog ruskog umetnika, Čehova. On kaže “poštujem prošlost, nisam zadovoljan sadašnjošću, nadam se boljoj budućnosti”.
Kako provodite dane?
– Radno, kod kuće sa porodicom, unucima, sretnem se sa ljudima da razmenimo prijateljstvo, drugarstvo. Najobičnije. Što više sa porodicom. A o tome šta ja tražim? Tražim izgubljenih deset godina, pritom svestan da se nijedan dan ne može vratiti.

IZBEGAO DVA SNAJPERSKA METKA

Rekli ste da nećete o sportu, poljoprivredi i politici, ali Kosovo danas vodi Haradinaj?
– To je težak problem za ovu državu. To su posledice te agresije. Strane vojne snage nisu kročile na tlo Srbije, ali su kročili drugi koji nastoje da ono što nisu mogli u ratu, postignu u miru. Ali hoću da podsetim na 1998, u jeku terorističke oružane pobune, vojska se tada još nije angažovala, snage MUP su tešku borbu vodile sredinom godine, u junu i julu. Teroristi su zaposeli Orahovac, prvi veći grad, ubili su nekoliko policajaca, kidnapovali desetine Srba, odveli u neku pećinu Volujak, radili zločine neshvatljive zdravom razumu. I dan-danas pronalaze kosti po toj i okolnim pećinama. Normalno, zna se i ko su počinioci.
Ko su?
– Pa, svi ovi o kojima vi govorite sada. Na vlasti, koji upravljaju Kosovom…
Ramuš Haradinaj?
– Ne govorim u imenima. Svi su oni na vlasti. Dakle, tačno se zna čija je to zona i tako dalje, ali da skratim priču. Deo snage vojske je dobio zadatak da podrži snage MUP i da spreči potpuno uzimanje Orahovca i spajanje dole sa Prizrenom. Vratio sam se područja Dragaša, obilazio sam jedinice korpusa koje se nalaze na graničnom pojasu. Dobio sam informaciju da se teške borbe vode i ja sam direktno uleteo u borbu da vidim vojsku, da vidim šta se to dešava. Naišao sam svojim vozilom, puhom, iza mene je išlo dvocevno vozilo, mi smo ga zvali praga… Iz jedne protivgradne stanice posmatrao sam šta se dešava… Bile su borbe i sa distance i iz blizine, i u jednom trenutku osetio sam kako mi vetrovku sa leve strane probija metak, začuo se jauk desetara koji je bio pored mene… Stupio sam u kontakt sa jedinicom za podršku, dao naredbu da bi izvukli desetara da ne bi iskrvario, ubacili smo ga u puh. Potom je kroz šoferšajbnu prošao drugi snajperski metak, tik pored moje glave. Borci su mislili da sam nastradao, javljeno je da sam poginuo. To vozilo praga je uočilo odakle je stigao metak, sa dve hiljade metara, samoinicijativno je neutralisalo napadača. Uspeo sam da se izvučem. Svevišnji me sačuvao.

UNAPREĐEN PA OPTUŽEN

General Vladimir Lazarević rođen je 23. marta 1949. godine u selu Grnčar, opština Babušnica. Završio je Vojnu akademiju kopnene vojske 1972. godine. Komandu nad Prištinskim korpusom preuzima u vreme neposrednih priprema za odbranu od agresije NATO saveza i pojačanih aktivnosti OVK u prvim mesecima 1999. godine.
Četiri puta je vanredno unapređen. Aprila 2002. godine, ukazom predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice postavljen je za zamenika načelnika Generalštaba za kopnenu vojsku. Na maratonskoj sednici Vrhovnog saveta odbrane, održanoj u Meljinama u avgustu 2003, doneta je odluka o njegovom razrešenju i “stavljanju na raspolaganje”. Tadašnji ministar vojni Boris Tadić obrazložio je ovu odluku mogućnošću podizanja optužnice protiv generala Lazarevića pred Haškim tribunalom i da “u Generalštabu Vojske SCG ne bi trebalo da bude iko ko je optužen ili osumnjičen za ratne zločine”.

400 SPECIJALACA SAS ZA LAZAREVIĆA I PAVKOVIĆA

A da li je istina da su vas NATO specijalci vrebali?
– Pa, sad ću vam reći. Neću vam tačno odgovoriti na to pitanje da ne budem suviše ličan, ali ću vam reći dve stvari. Iz Predsedništva Srbije, Savezne Republike Jugoslavije, komandant armije je dobio zadatak da spreči prečesto pojavljivanje obilazaka jedinica i njegov lični i moj, jer 400 SAS-ovaca, to jest, specijalaca britanskih ima poseban zadatak da, praktično, likvidira i komandanta armije i mene, da nas nađu na Kosovu i Metohiji. Drugo, krajem aprila, taj već spomenuti američki predsednik Klinton je držao konferenciju za štampu i objašnjavao kako je naneo velike gubitke srpskoj vojsci na Kosovu i Metohiji, na Kosovu, kako oni kažu, i da je, pri tome, uništio komandu Prištinskog korpusa, zbrisao sa zemlje. Ja sam dobio tu informaciju. Nisam nikoga naročito konsultovao, nismo demantovali jer u ratu imamo pametnija posla, ali sam doneo odluku koja nije baš mnogo pametna, pod znacima navoda. Doneo sam odluku da pozovem sve komandante jedinice, da mi referišu o stanju borbene gotovosti i spremnosti za odbranu zemlje, za dalju odbranu zemlje. Jedna riskantna, krajnje riskantna odluka, ali zašto sam je doneo, ne da bih parirao gebelsovskim lažima NATO agresora, nego da bih obavestio javnost, rodbinu naših oficira, vojnika, koji su isto čuli tu informaciju, i sad nemaju kontakt sa nama, i oni razmišljaju. Ako Klinton kaže da je poubijao komandu korpusa, komanda korpusa je nekoliko stotina, 150, 200 ljudi. Onda kako ja mogu da odgovorim? Ja sam naredio da se održi usred Prištine referisanje, pod bombama i raketnim udarima. Došli su svi komandanti. Tomislavu Magočiju, snimatelju koji je i dan-danas snimatelj na državnoj televiziji, dao zadatak – svakog zumiraj, snimaj. Drecunu sam dao saopštenje – novinaru i ratnom reporteru i našem ratnom drugu, da prenese saopštenje preko državne televizije, da mi radimo svoj posao, održavamo ratno referisanje. U jednom trenutku počelo je i platno da pada od raketnih udara. Ja sam naredio – dajte mi ručak za ratne komandante. Nije baš prijao ručak, ali smo mi i ručali, svi živi i zdravi, na našu sreću i na nesreću onoga koji je lagao i našu rodbinu i prijatelje i svoj narod i tako dalje. Dakle, jesmo bili na meti i evo ja sam kroz ta dva primera ispričao.

KOSOVO JE SRPSKA HIROŠIMA

Nedavno ste pričali o osiromašenom uranijumu istresenom na Kosovu, rekli ste da je to količina čak šest bombi bačenih na Hirošimu?
– Malo više sam se bavio tim problemom, toliko da sam kao komandant armije 2002. godine predložio predsedniku Savezne Republike Jugoslavije u to vreme da se formira nacionalni savez za zaštitu zdravlja stanovništva Srbije. I taj nacionalni savez je formiran na nivou Savezne Republike Jugoslavije i počeli smo sa pregledima na VMA. I onda je sve stalo… I ja sada ne znam da li ima mogućnosti, da li ima potrebe da ponavljam ono što sam rekao u subotu na skupu ratnih drugova, strani stručnjaci, indijski, francuski, jednostavno smatraju da je to mnogo veća katastrofa nego u Hirošimi. Kosovo je, kažu oni, srpska Hirošima.