ЗАМАХНИ КРИЛИМА СОКОЛЕ ШТО ПРЕСЕЛИ СЕ МЕЂУ БЕСМРТНИКЕ

ЗАМАХНИ КРИЛИМА СОКОЛЕ ШТО ПРЕСЕЛИ СЕ МЕЂУ БЕСМРТНИКЕ

( Оливеру Ивановићу убијеном 16. јануара 2018. од руке крвника )

Еј , Косово зрно бисерово , Колевко и дрво јаворово !

Сваки дан је најтужнији дан , кад злотвори убију Србина ,

кад Светлогорја Србијанска гасе , да Православље вековно нам згасне ,

по спаљеним кућама  стоку да напасе , да рафалном паљбом подигну таласе ,

да покосе децу , србско милогласје …

Ти Шиптари змије црноглаве и Теби су србски соколе дошли главе ,

убише те с леђа кукавице , да не видиш тиранину лице ,

а невешти пред светом се праве , касапини Срба што продају органе ,

белом свету шаљући сигнале , те подмуклице , змије и утваре .

Србин ти си и голуб глинени , крвопији и покретна мета ,

пију воду са наших извора , жању наша жита сваког лета,

да пресеку  жиле куцавице ,  убијају рударе , жетеоце ,

војнике и српске полицајце , те хушкају Србина на Србе ,

уносећи немир и заблуде , да брат на брата подмукло удари ,

да би рекли :- Ето опет Срби подивљали , те се ено међусобно кољу ,

незарасле ране посипају сољу …

Што би онда други Србе клали , сами себе кад су  поубијали ?!

Не верујте шиптарском отрову , међу божурима  изниклом корову …

Зар да Шиптар буде на постољу , загосподари на Косово – пољу ,

не чините на вољу – .злотвору .

Побили би и недужне птице , што надлећу изнад Митровице .

Са сто маски крвопији лице , све су то  звери и убице ,

сетите се крваве Бистрице и спаљене свете Грачанице ,

сетите се и погрома Срба , кад су Срби ишли којекуда ,

кад посташе Срби прогнаници , да не моле се светој  Грачаници …

Ти замахни крилима соколе , Ти пркосом отерај злотворе …

За хиљаде година што стицаше преци , у аманет да оставили деци ,

ту осташе рушевине , костури , лелеци .

Читач са усана кад би прочитао , последње речи неизговорене,

упућене онима што у тамницама држе Србе заробљене ,

потврдиле би да ни слутио ниси у освит зоре ,

да ћеш пред кишом метака да поклекнеш ,

да Косово тече ти кроз крвоток и вене .

Дочекали их са хлебом и сољу , да на гиљотини боље Србе кољу ,

моторном тестером секли полицајце , убијали децу , пекли ко јагањце ,

протерали Србе са вековног прага ,

да им затру траг , да нестану бестрага .

Спалише манастира , гробља порушише ,

ко лешинари се на Србе обрушише ,

да нестанемо , да нас нема више ,

крвавим мастилом да се историја збрише,

над масовним гробницама ко печурке после кише ,

зверски , мучки , кукавички навалише …

Ломили крстове наших Светилишта , те гује у недрима што наша жита жању ,

а ти си се лавовски борио Србине , ал и твоја глава заврши на пању .

Ветар у леђа им нељуди , међаши ,

што све чине да постанемо беземљаши .

Ко понуди Косово на длану , нек не нада се изрод – опраштању ,

ко колевку да нуди душману , ко колевку да нуди нероткињи ,

српску децу што дарује бунару , на Косову дочеко утвару .

И  песничким језиком и криком , не дај Србе мој соколе ником .

Зар верујеш црном тиранину , а не верујеш свом оцу и сину ,

брат на брата желе да удари , да иситне иверје да се запожари .

Сметају им звона Хиландара , то су звери , авет , бездушнице ,

искристалисане фотографије говоре , нож из леђа , зариће у лице .

Еј , Косово зрно бисерово , Колевко и дрво јаворово ,

мој поносу , перо пауново ,

твоје гусле без гудала јече , занемеће у ватри изгореће …

У загрљај послаше те смрти , Србина на Косову жеља им затрти ,

а ти Мучениче Косовски ућути , одбројани теби су последњи минути .

Да занеме звона манастирска , да се чује ридање и врисак ,

да свој печат ставе и отисак на сваком врату свих прекланих Срба ,

прогнаници с вековних огњишта , да Шиптарима крвожедним буду слуга .

Дуплим кључем од сувога злата манастирска закључајте врата ,

расковником отворићете свака , Иконостас од ведрих облака .

На раскршћу векова невреме , где се моћне надмећу олује ,

где се змије испреплету мржње , које руше корен , Православље ,

доле Шиптар а са Неба бомбе …

Србин Србину нека руку стегне , сем огњишта вековног , немаш више земље,

да не стижу заклетве и клетве ,

да нас не прокуне и предак и покољење …

Не треба нам више понижење , кад највише нас воле касапљене .

Зар верујеш змији сиктавици , живом човеку што очи вадише ,

на Бистрици децу покосише , од ‘’ жутих кућа ‘’ праве касапнице .

Оно што су Србима отели , однели им вулкански кратери ,

однеле им муње и олује , на кантару продају нам земљу ,

звери дивље  нек поједу звери .

А ти Србине сада изабери …

Православног свог брата загрли , аветима видиш да се жури ,

прекрајају мапу, историју , зар њихови су Косовски божури ?

Пој славуја изнад Грачанице , пуцали су у Крст Православља ,

у човека што је на Распећу , протераше Србе с кућног прага ,

копајући јаму им све већу …

Не веруј гласу из Тиране , све су то медузе , пиране ,

што поклаше на хиљаде Срба , тад Косово кренуће – никуда .

Не верујте ни Тачију змији , што радује се Великој Албанији .

Свако ко је Православног рода , нек поштује свог брата ко Бога ,

нек одрекне се авети , изрода .  На свог брата ударити неће ,

Светосављем ко је предодређен . Зна се коме сметају манастири ,

ко лавине на Србе покреће .

Ко свог брата за брата не призна , прегазила га  окупаторска чизма .

Поклекнуће пред Усудом времена , пред њим клекне и брдо од стења .

Замахни крилима соколе , што пресели се међу бесмртнике ,

међ Косовске вечне мученике ,чак и кад су изгубљене битке ,

Православљем засијаћеш горе ,ту где луче страдалника горе .

Ти не рече што си хтео рећи , ни злослуте не може избећи ,

вековима још ће реке тећи , али Срби памтиће ти речи.

У Цркви су кад се моле Богу , на извору кад иду по воду .

Еј , Косово србско Извориште , родна грудо , вечна кућо , вековно огњиште !

Оливере  , маслинова грано , симболу мира – недочеканог !

Нек ти је лака Србијанска земља , Новомучениче Србски Соколе !

Славица Јовановић  новинар и књижевник

На Богојављење  2018 . године

СРБИЈА

SRBIJA
792 пута прочитано на фб
SRBIJA
Srbija je ko pozne jeseni bordo ruža
što šibaju ledne kapi kiša sumornih
da vene u toj svojoj predivnoj lepoti
gubeć list po list postaje od večnosti
kruna inja goli šipak od hiljadu zrna
da nam se nasmeši, posle bela snega
mirisima proleća, hiljadu bordo ruža
u prolećnjem povetarcu i sjaju sunca
isto toliko opojnom lepotom zatalasa

te zasenu i zadivi, svakog prolaznika

tako plemenitom lepotom bordo ruža

nebeskih junaka što ih natopiše skrvi
da budu od večnosti bordo ruže srba
što se kupaju rosom majčinskih suza
toplog povetarca naših srpskih duša
i večna zadužbina svetih Nemanjića
dok nas ima, opomena, ponos i tuga
Dušan Nonković-Teodorović