ЗЛОБА И ПАКОСТ ВЛАДАРА ИЗ СЕНКЕ

ЗЛОБА И ПАКОСТ ВЛАДАРА ИЗ СЕНКЕ

Злоба и пакост владара из сенке превазишла jе све границе здравог ума што произилази, из самог система за освајање и очувавање собствене власти, силе, како би све и сваког учинили овисним од свог новца односно капитала и утицаја својих вазала.

Необорив пример за ту твдњу нису само ратни походи већ су то и сатанизације које тим злочиначким ратниm походima предходе попут сатанизације срба предстаљајући их свету, преко својих веома добро изграђених и утицајних од њиховог новца финанцираних и овисних медија, као геноцидан народ оптужујући их за најмонструзније злочине онако паушално као народ и ако те злочине нису починили нити као целокупан народ то могу учинити. Просто је невероватно са каквом лакоћом то тврде да не би било изненађујуће кад би пошли булдожерима рушити све споменике Николии Тесли као некога ко је потекао из тог српског “геноцидног” народа. Човека који је свет толико задужио као ни једна особа од постојања света до сада. Без његових изума стао би сваки точкић у фабрикама, не би било даљинског управљача нити удобног седења пред телевизијом са даљинским у рукама нити би се ишта космосом кретало а још мање летило. Не би било у болницама уређаја којима се магнетнорезонанцијом стварају слике дубоко у оболелом телу без да се нанесе било каква штета по здравље, многе болести које се данас лече не би биле излечиве. Не би било возова који се крећу 500 км на сат а нити радија. Једноставно би свет чамио у мраку. И поред тога свега па и прве хидроцентрале на свету коју је изградио на водопадима Нијагаре и која и данас ради онако како ју је тада замислио, изумео и саградио Никола Тесла као и небројано других изума без којих свет од данас не може обстати, усуђују се ти надмени моћници да му народ називају геноцидним. Али он није једини који је никнуо из српског народа као горостас светских размера па опет није никоме од тих уштирканих злочинаца пало на памет да таквим горостасима назову, баш тако паушално као што га то без предомошљаја називају геноцидним, уместо геноцидним народом светских умова који је задужио цео свет својим генијима. Из тих активитета, тих такозваних моћника или владара из сенке, огледа се јасно зла намера тих монструма без стида!

Dušan Nonković

ДЕМОКРАЦИЈА ЈЕ СИЛА А УМ СУДБИНА – СРЕЂНА ВАМ НОВА ГОДИНА

ДЕМОКРАЦИЈА ЈЕ СИЛА А УМ СУДБИНА

Демокрација је сила а ум наша судбина, заједно удружени у једно одређује квалитет нашег живота. Земљска сила и ум духа су Божији дар који подлеже божијим заповестима да би могли живети у миру и благостању. Уместо Божијих заповести да владају светом или барем неке од нјих као што су то; Не убиј, Не пожели другоме оно што не желиш себи да ти се учини, Воли свог ближњег као самог себе, Не кради, Не лажи…учинили су владари из сенке све томе супротно, од новца фетишизам да влада светом манипулишући њим и демокрацијом и умом да би учврстили своју владавину силом. Оно што им не успе манипулацијама докрајчавају силом, ратовима. Похлепа постаје сила која влада светом а наш живот паклом законима јачега. Ако си довољно јак остаје ти и убиство и злочин некажњени а лаж постаје истином уколико не постоји нико довољно јак да то оспори и казни. Већа риба ће и даље гутати мању и слабију све док не остане сама и угине од глади због своје похлепе и неограничене прождрљивости. Јаче фабрике гутају мање, јаче привреде уништавају слабије, јаче државе уништавају мање и слабије. То нам је за сада перспектива света. Европа већ потврђује ту горку истину! На крају ће остати Немачка која ће и сама, без куповне моћи других држава, пропасти у хаосу незапослених. То толико да се види колико је битно Христово учење и примењивање наученог у пракси, свакидашњем животу. Знам да ће се понеки атеист или квази комуниста овом насмејати запостављајући чињеницу да и само време броје од Христовуг времена да је његово учење срушило Римску империју као и то да су и сами комунисти преузели и пропагирали Христове речи; братства, једнакости, јединства што све не иде без љубави коју преповеда Исус Христос а којег су они негирали па му се чак и подсмевали. Они који су у сенци Хриса предиковали воду а сами пили вино створили су услове да дође комунизам као нова религија да на основи братства и јединства освоје малте не цео свет. То је напредовало све док су били сви исти, гладни и сиромаштни и трајало све док се није почела ширити похлепа која им је била на крају и гроб. Свет се отарасио квази комунизма али је још далеко од тога да се отараси и квази верника у Христа односно Христову проповед о доброти, љубави и разуму. Лично не сумњам у то да ће доћи и то врема када ће и крволочном капитализму доћи крај као што је то дошао и квази комунизму и бити замењен добротом и разумом достојног људске бити! Демокрација ће уочити своје умне вође, удружити и спровести у живот, живот у благостању достојног човека. Они који сматрају политичаре недостојним свога гласа, ко их сматра идијотима мораће дозволити себи да му такви идиоти владају и кроје судбину.

Такви смо какви смо и тако живимо какви смо. Ко се не труди да изабере себи за вође оне најумније, ма колико се морао жртвовати протестима и учешћима на изборима, неће учинити јачом демокрацију нити моћи својом пасивношћу одабрати паметније вође па ће тако и живети какве су му вође односно влада коју није изабрао а коју ће морати трпети баш због својег неучествовања у изборима.

СРЕЋНА ВАМ НОВА ГОДИНА

Душан Нонковић

БЕБА ПРИЧА СА СВОЈИМ ПСОМ

http://www.youtube.com/watch?v=Nyk1HXvCNks#t=116

За позиве на разбијање Руске Федерације – до пет година затвора

 

За позиве на разбијање Руске Федерације – до пет година затвора

У БЛАЖИМ СЛУЧАЈЕВИМА – НОВЧАНЕ КАЗНЕ ДО 300.000 РУБАЉА ИЛИ „ОБАВЕЗНИ РАДОВИ У ТРАЈАЊУ ДО 300 САТИ”

РУСКИ судови ће одсад за јавне позиве на дејства уперена против територијсалне целовитости државе изрицати казне затвора до пет година.

У овом смислу измењени Кривични закон РФ потписао је шеф државе Владимир Путин.

Заправо, казна до пет година затвора изрицаће се за сепаратистичке наступе преко медија и интернета. А ако за сепаратизам без такве јавне сцене судови ће изрицати до три године затвора, а у блажим случајевима – новчане казне до 300.000 рубаља или на „обавезне радове у трајању до 300 сати”.

 

Категорије:

 

Слични садржаји

SRETNA NOVA GODINA

http://www.youtube.com/watch?v=N8sw-Iismi8

MINISTAR POLICIJE U TUĐMANOVOJ VLADI: PRVI SMO NAPALI SRBE DA BI SE ISPROVOCIRAO RAT

MINISTAR POLICIJE U TUĐMANOVOJ VLADI: PRVI SMO NAPALI SRBE DA BI SE ISPROVOCIRAO RAT

Susret Boljkovac i Mesic 310811

Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat!

 

Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac.

U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno.

„Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije bila priznata, deo Jugoslavije„, rekao je Boljkovac i dodao kako su njegova svedočenja na suđenju Glavašu bila cenzurisana.

Na pitanje novinara ko je zapravo započeo rat, Boljkovac iznenađujuće odgovara: „Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat„.

Dalje nastavlja kako je rat zapravo bio posledica dogovora između Miloševića i Tuđmana o podeli BiH i razmeni stanovništva kroz etničko čišćenje.

„Tuđman je Miloševiću prepustio Bosansku Posavinu, a Milošević njemu pomogao da se reši Srba u Krajini.Imam materijalne dokaze da je bivši general JNA i kasnije general hrvatske vojske Milivoj Petković organizivao povlačenje Hrvata iz Bosanske Posavine„, tvrdi Boljkovac.

Na pitanje o eventualnim dokazima dogovora Tuđmana i Miloševića, Boljkovac  odgovara kako mu je jednom prilikom, kada je doneo naredbu o hapšenju ubica šefa policije u Osijeku Josipa Rajhl Kira, Tuđman rekao kako i Milošević misli da on više ne bi smeo biti na čelu MUP-a. Kao drugi dokaz navodi da je Tuđmanov bliski saradnik, Hrvoje Šarinić tokom rata kod Miloševića bio najmanje 40 puta.

Dalje optužuje Tuđmana da je njegov cilj bio rat po svaku cenu. „Prema njegovoj ideji, Srbi su trebali nestati iz Hrvatske, a ubistvo Kira naređeno je od samog vrha države„, govori Boljkovac.

Dodaje kako su 1991. godine, pre nego što je bio ispaljen i prvi metak porodice uglednih hrvatskih političara bile su spremne na beg. Među njima navodi visokopozicionirane HDZ-ovce, ali i bivšeg predsednika Hrvatske Stipu Mesića.

(Webtribune)


Zavičajna istorija veoma važna

Zavičajna istorija veoma važna

Postavljeno: 29.12.2013 u 16:40h Pregleda: 876 Komentara: 11

Gradski odbor Treće Srbije obratio se Gradonačelniku, članovima Gradskog veća zaduženim za obrazovanje i omladinu i direktoru Gimnazije sa inicijativom koja je prosleđena i medijima i koju prenosimo u celosti:

Sagledavajući prošlost našeg grada jasno je da Gimnazija „Svetozar Marković“, kao nastavljač tradicija gramatikalne škole osnovane 1747. godine, ima i kao obrazovna institucija, i kao spomenik kulture, i kao turistički arhitektonski biser, ogroman značaj za Suboticu.

Široj javnosti je zalaganjem političkih predstavnika Mađara, Srbije, Mađarske i Grada Subotice, takođe poznato da je škola veoma značajna kao lokacija i institucija neraskidivo vezana za život i delo velikog mađarskog pesnika, Subotičanina Dežea Kostolanjija.

Ono što, međutim, nije poznato široj javnosti jeste uloga koju je ova škola igrala u životima drugih znamenitih ličnosti iz istorije našeg grada i kulturne istorije Srbije. To je činjenica koja nas mora pokrenuti na konkretnu delatnost u pravcu ispravljanja tako rasprostranjenog i vulgarnog neznanja i zaborava.

U tom cilju, Gradski odbor Treće Srbije u Subotici, ovom prilikom obraćajući se Vama, kao nosiocima javnih funkcija, koje nose najveću odgovornost u ovom pitanju predlaže da se na prigodan način, u skladu sa najboljom domaćom i svetskom praksom i dosadašnjim dobrim primerima odnosa Grada Subotice prema znamenitim ličnostima, koji se posebno ogleda u odnosu prema Dežeu Kostolanjiju, obeleži činjenica da su subotičku gimnaziju pohađali: književnik Dušan Radović, pesnik Stevan Raičković i lingvista Pavle Ilić.

na fotografijama: Dušan Radović, Stevan Raičković i Pavle Ivić

Dušan Radović (1922 – 1984)
U Subotici je živeo od 1928. do 1938. godine, završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. O našem gradu je ostavio sledeće svedočanstvo: „Najlepše dane svoga detinjstva i života proveo sam na periferiji Subotice, u Željezničkoj koloniji. Živeo sam u obilju drugova, vremena i prostora. Sve je bilo novo i uzbudljivo. Kad sam se umorio i zasitio, više nisam bio dete.“

Stevan Raičković (1928 – 2007)
Pohađao subotičku gimnaziju od 1940. do 1947. godine, kada je maturirao. Živeo je u Malom Bajmoku, često šetao u parku na Paliću, vozio se tramvajem. Prvu pesmu objavio je 26. decembra 1945. u „Hrvatskoj riječi“. O našem gradu dirljivo svedoči: „Drugo dominantno mesto u mojim posleratnim subotičkim godinama vezano je takođe za jedan park koji se nalazio u samom srcu varoši. Danima i noćima, ponekad i do samih svitanja, sedeo sam na gvozdenoj ogradi parka. Na našem „Majmunskom ostrvu“, kako su zvali ovu ogradu, ostajao sam sa dva tri najokasnelija moja prijatelja koji su takođe isto tako bili skloni ovoj vrsti „idealističkih“ razgovora i sanjarenja čija su raznolika ishodišta obično završavala u mladalačkim pričama o literaturi, za mene u poeziji.

Stevan Raičković na „majmun placu“

Jedan od najvernijih (i najodocnelijih) mojih sagovornika na Majmunskom ostrvu bio je Subotičanin Lazar Merković, povratnik iz logora Dahau, obožavalac Krleže i Hegela. Sedeći na niskim gvozdenim štanglama do duboko u noć, pod uličnom svetiljkom, čitao sam. Ponekad sam – dok su se osvetljeni prozori unaokolo mogli izbrojati na prste – čitao ovoj malenoj družini na Majmunskom ostrvu, svoje nove stihove. Oni su bili moja jedina publika, njih nekoliko po broju, u sasvim opusteloj i već uveliko usnuloj bačkoj metropoli.“

Prof. dr Pavle Ivić (1924 – 1999)
U Subotici je živeo od 1924. do 1941. godine, gde mu je otac Aleksa Ivić, od 1920. godine, bio ugledni profesor diplomatske i političke istorije na subotičkom Pravnom fakultetu. Gimnaziju je pohađao od 1935. do 1941. godine. O tom periodu je svedočio:
„Dobro se sećam puta koji sam svakodnevno prolazio od parka kod stanice, do Sokolskog doma i zgrade Gimnazije. Sećam se i toga da mi je trebalo 14 minuta do Gimnazije, a 58 do Palića. U to vreme sam se zanosio pešačenjem…Voleo sam da se šetam subotičkim periferijskim ulicama, uvek drugim pravcem. Te ulice su bile pune drvoreda, uglavnom bagrenja. U njima je sijalo sunce i presijavalo se u nekim zlatno-zelenim bojama. Voleo sam te samotne šetnje, još uvek ih volim…Voleo sam književnost i istoriju. Sećam se svojih gimnazijskih profesora srpskohrvatskog jezika: prof. Mitrovića i prof. Ivanke Jovanović, koja je kasnije bila moja starija koleginica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.“

Priložene biografije svedoče o više nego značajnoj povezanosti našeg grada i subotičke gimnazije sa ovim izuzetnim ličnostima. Jasno je da su one više nego dostojne da budu obeležene od strane Grada Subotice iz razloga:

1. prvenstveno – pijeteta prema velikanima kojih smo dužni da se sećamo i da slavimo njihovo delo koje je trajno obogatilo naučnu, kulturnu i duhovnu baštinu naše zemlje i grada, iz kojeg treba da se razvije osećaj ponosa ali i odgovornosti kod bivših, sadašnjih i svih budućih učenika Gimnazije „Svetozar Marković“.

2. sekundarno – radi jačanja ugleda same škole, njene promocije kao vrhunske obrazovne ustanove i dovođenje u vezu sa uspesima velikih ljudi koje je iznedrila.

3. tercijarno – obogaćenje turističke ponude grada preko vezivanja arhitektonski već zanimljivog i impresivnog zdanja za istorijske ličnosti i zanimljive anegdote iz njihovih profesionalnih i privatnih života – koje su sama suština svakog uspešnog turističkog obilaska i odlika istinskih znamenitosti jednog grada.


Predložene mere:

– Podizanje spomen-ploča, bista i drugih spomen-obeležja o trošku Grada (posredstvom grada i Ministarstva kulture, kao i Ministarstva prosvete i privatnih donatora koje bi Grad pozvao da ulože u projekat) u krugu zgrade gimnazije i na reprezentativnim tačkama njene fasade.

– Uređenje spomen-učionice posvećene svim značajnim bivšim đacima škole (od kojih mnogi koji ovde nisu nabrojani, takođe zaslužuju pažnju)

– Pribavljanje portreta i fotografija istaknutih ličnosti i njihovo izlaganje na vidnim i reprezentativnim mestima u enterijeru zgrade.

– Angažovanje kolektiva gimnazije da se posveti posebno zavičajnoj istoriji škole, sa osvrtom na značajne ličnosti, u okviru adekvatnih nastavnih predmeta.

– Motivisanje učenika da se u okviru dodatnih aktivnosti van nastave i u okviru sekcija koje pohađaju – bave značajnim ličnostima iz istorije škole u okviru svojih projekata, tematskih večeri, takmičenja, sportskih i drugih manifestacija.

Povezani link:
Elektronsko izdanje časopisa „Gymnasium“ – decembar 2013.