Nista novo obzirom da i u ruskoj poeziji u pesmama i skolama smatraju da je Srbija njihova kolevka. A u nasim skolama se uci suprotno

Nista novo obzirom da i u ruskoj poeziji u pesmama i skolama smatraju da je Srbija njihova kolevka. A u nasim skolama se uci suprotno.

http://www.youtube.com/watch?v=JLTdiZsfjNo

Једно изузетно писмо из Грузије – Isto bi u slucaju Srbije mogli potpisati Matija Beckovic, Emir Kusturica, Novak Djokovic, Djordje Balasevic, Miki Manojlovic i ostali

Isto bi u slucaju Srbije mogli potpisati Matija Beckovic, Emir Kusturica, Novak Djokovic, Djordje Balasevic, Miki Manojlovic i ostali.
У прошли понедељак највећи грузијски лист «Квирис палитра» («Палета недеље») објавио је отворено писмо грузијске интелигенције специјалном представнику Европске уније у Грузији Томасу Хамарбергу. Писмо под насловом «Поштујте нашу традицију!» потписали су књижевни класици као што су Чабуа Амиреџиби и Резо Амашукели, познати режисери Резо Есадзе и Георгије Хаиндрава, научници Анзор Тотадзе и Георгије Гоголашвили, мајстори савремене полифоније и кореографије Анзор Еркомаишвили и Придон Сулаберидзе, легендарна шампионка света у шаху Нона Гаприндашвили, психолози Марина Качарава и Лела Муџири, бизнисмени Леван Васадзе и Заза Нишнианизде, педагози, политиколози, политичари, државни службеници, скулптори, студенти, мајке неколико деце… Међу потписницима су представници разних националности и вероисповести: Грузијци, Руси, Азербејџанци и Јермени, православци, муслимани и грегоријанци. Писмо је постало једна од главних тема за разматрање у грузијским медијима и изазвало је метеж код пропагатора антитрадиционалних вредности у Грузији

Батоно Томасе!

Упознали смо се с Вашим рефератом о стању људских права у Грузији и желимо да одговоримо на онај његов део у којем говорите о нашим националним и религиозним мањинама и због нечега у истом контексту – о правима на пропаганду сексуалног разврата.

Пре свега ћемо истаћи да наше друштво толико поштује представнике наших националних мањина и с таквом толерантношћу се односи према њима, толико их сматра равноправнима с другима да никоме и никад није падало на памет да их изједначује с мужеложницима и проповедницима других облика сексуалног разврата. Овај најновији идеолошки трик је за нас потпуно неприхватљив, без обзира колико неки покушавају да га усаде на Западу. Уверени смо у то да је поистовећивање праксе сексуалних перверзија с представницима религиозних и етничких мањина у било којој земљи, што се последњих година дешава у САД и Западној Европи, вештачка, намерно наметнута идеологија, која нема ништа заједничко с вишевековним правилима живота људског друштва.

Пишете да је «прослава Међународног дана борбе против хомофобије остварење права, а не пропаганда». Нипошто не можемо с тим да се сложимо. Свака јавна манифестација је пропаганда онога што обележава и нелогично је негирати то. Желимо да Вас подсетимо да је 17. маја 2012. године предузет покушај спровођења сличне акције испред зграде средње школе бр. 51 у Тбилисију, где се наводно невино «остварење права» претворило у пропаганду разврата међу децом. Ви браните права, али оваква ствар представља управо кршење права деце и родитеља за које је неприхватљив бестидни егзибиционизам неморала.

У Грузији следбенике разврата који знају да греше нико не прогања, јер по нашој традицији сваки човек сам треба да се брине о својој савести и моралу. Али, то уопште не значи да вишевековна традиција нашег друштва даје право на јавну пропаганду разврата и безобразлука.

Ваш послодавац Вас је послао на рад у традиционално друштво. Дипломатске норме захтевају од Вас да поштујете традицију земље у којој се налазите. У једном од најтрагичнијих тренутака наше историје 100 хиљада становника Тбилисија је за неколико дана добровољно ставило главу на стратиште џелата бранећи хришћански морал. И Тбилисци ове људе сматрају свецима. А Ви дозвољавате себи да држите предавања становницима овог града и ове земље указујући им на то шта је исправно, а шта није, и још притом кажете да се испоставља да и ми треба да добијемо право да изразимо сопствено мишљење! Скрећемо Вашу пажњу на то да ми Вама дајемо право на слободно изражавање сопственог мишљења у нашој земљи и да задржавамо право да одговоримо на њега.

Кад говоримо о неприхватљивости пропаганде разврата не ради се само о хришћанској вери. Све традиционалне религије и друштва сматрају да су мужеложништво (противприродни блуд) и томе слични облици разврата велики грех и да су њихова јавна демонстрација и пропаганда неприхватљиви. И зар само због тога што наша нација никад неће дозволити себи да спаљује Ваше заставе код Ваших амбасада и остале облике безумља, сматрате да је исправно да позивате наше друштво на корените промене вишевековних обичаја његовог живота?

Акција од 17. маја ове године је представљала провокацију усмерену на дестабилизацију и конфронтацију у нашем друштву. Подсетићемо да је 26. маја 2011. године на истом месту – на проспекту Руставели – Сакашвилијев режим убио мирне учеснике у демонстрацијама. Лешеве убијених мирних грађана убице су сакриле на крову оближње продавнице и ујутру су на тргу организовале војну параду. Представници земаља Европске уније који су тада присуствовали војној паради председника Сакашвилија на неколико стотина метара од лешева и који нису упутили ниједну реч протеста против кршења прва на живот и окрутног унакажавња стотина људи ове године су се муњевито заузели за пропагаторе сексуалног разврата међу којима, хвала Богу, није било ниједне жртве у насталим немирима. Какве закључке наше друштво треба да извуче о приоритетима Запада у нашој земљи у погледу људских права?

Кажете да «Грузијска Православна Црква треба јасно да изјави да је против било каквог насиља према представницима ЛГБТ». Зачуђени смо што нас приморавате да Вас подсетимо: поглавар Грузијске Православне Цркве Његова Светост и Блаженство Католикос-Патријарх целе Грузије, архиепископ Тбилиско-Мцхетски и митрополит Сухумо-Абхаски Илија II је истог дана изјавио да се Црква ограђује од насиља. Овакво неправедно и лажно представљање улоге наше Цркве које се заснива на намерном телеколажу ретких кадрова на којима су приказана неумерена дејства неколиких свештенослужитеља изазивају у нама запањеност. Уопште, сваки покушај вршења притиска на нашу Цркву од стране Запада је потпуно неприхватљив за нас, мирјане. Марксизам, који је такође дошао са Запада, већ је покушао то да учини у прошлом веку. Одговор који је на њега дало наше друштво треба да представља очигледан пример свима онима који то покушају да учине у будућности. И марксизам нас је приморавао да славимо некакве међународне празнике које више не славимо.

Пропаганда разврата је за нас неприхватљива и у демографском смислу. УН је уврстила грузијски језик и грузијски етнос на списак језика и нација које изумиру. По њеним званичним прогнозама ако ништа не променимо до 2050. године број становника наше земље ће се смањити за 1.170.000 људи, што износи 28%. По истим подацима смањење ће се углавном десити код припадника грузијског етноса, што значи да ће се број Грузијаца преполовити. По подацима из 1910. године на Кавказу је сваки 3. становник био житељ Грузије, а по подацима из 2010. године – тек је сваки 19. житељ Грузије. Дакле, поставља се питање живота и смрти наше нације. У овим условима за нас је апсолутно погубна пропаганда антипородичног неморала чијем називу идеологија коју Ви подржавате из године у годину додаје стално нове и нове абревијатуре. За којом од њих ћете нам наредити да трчимо, батоно Томасе? Шта ћете рећи ако у наредним годинама интернационала разврата уз своја четири слова дода нова? Зар се код вас не води политичка борба за легализацију секса одраслих с децом под заставом борбе за људска права? Зар у земљама Западне Европе не покушавају да легализују инцест? Зар се на Западу не шире некажњено фото и видео материјали који приказују сексуалне везе између људи и животиња? Да ли постоји земља у којој се није почињало од пропаганде сексуалног разврата, а да се касније нису захтевали истополни «бракови» и усвајање деце од стране оваквих «породица»? Зар на Западу такозвана јувенална јустиција која под паролом заштите деце даје право правницима да упадају у породице и одузимају децу од родитеља не служи као стратешки вектор за слабљење традиционалне породице? Зар не видимо покушаје да се по налогу Запада овај опасни процес започне у Грузијском парламенту и зар не видимо како га подржавају наши неупућени или покорни чланови парламента и новинари? Шта ћете нам наредити да славимо убудуће, батоно Томасе, док милиони деце гину под ножем у мајчинској утроби? Наше друштво није саграђено на правима човека, већ на његовој одговорности. Тако је било и у Западној Европи – и како је жалосно што се код вас сад све мења.

Грузија је историјски једна од најтолерантнијих и најхуманијих земаља на свету и наше друштво се томе радује и тиме се поноси. У нашој земљи вековима једна поред друге стоје црква, синагога и џамија у пречнику од неколико стотина метара. У Грузији су људи увек умели да поштују друге религије, а да не говоримо о поштовању госта. Треба навести само пример Јевреја: овај најстарији народ је чак и у новијој историји свуда подвргаван прогонима и тлачењу у овом или оном облику, укључујући и европске земље; једина земља у којој није било ничег сличног је Грузија. У нашој земљи су вековима пријатељски живели људи различитих националности и вероисповести. Желимо да Вас уверимо да се поменути проблеми ни данас не постављају у нашој земљи и да их вештачки подстичу оне снаге које су забринуте због великог ауторитета наше Цркве и које полазећи од својих политичких циљева желе дестабилизацију ситуације у земљи. Веома нам је жао што се невладине организације за које се примећује да се баве овим активностима, финансирају управо са Запада.

«Вера је ствар савести и уздања, и свако је слободан и неприкосновен у овој ствари,» - то су речи нашег великог писца и друштвеног прегаоца Илије Чавчавадзеа и Грузијци су увек живели у складу с овим речима. У Западној Европи су такозвани процеси епохе Просветитељства и Реформације коштали живота милионе људи. А код нас су вера и знање увек постојали заједно без крви док марксизам, који нам је дошао са Запада, није пролио овде реке крви у име борбе за слободу човека. Слобода се не сме мешати с пропагандом разврата и с принудом на њега, са вређањем традиционалног друштва, с идеологијом која под лажљивом заставом слободног избора чини несрећнима и приморава да плачу милиони деце чији се родитељи разводе, с идеологијом која држи у усамљености и страху од будућности личност коју наводно штите државне институције. Управо ова идеологија изазива распад породице и безнадежност, наду у новац и привремено усвојене законе који без обзира на материјално богатство доводе човека на Западу до егзистенцијалне депресије.

Оно што се на Западу дешава у последњих 30 и нешто година је, нажалост, масовни колапс породичног живота, духовности и норми пристојности. Историја наше нације и наше државе је много дужа од овог временског сегмента. Зато не можемо да прихватимо поуке које нам упућујете са звоника овог пролазног експеримента. Погледајте живот своје сопствене генерације, батоно Томасе, - ком његовом делу ћете нам рећи да верујемо? Оном кад су Вас Ваши родитељи васпитавали у духу традиционалних европских вредности или каснијем периоду кад су вама, већ одраслим људима, неки објаснили нову идеологију? И ако је Ваша генерација тако нестална у моралним погледима како да знамо да нам у будућности нећете понудити још неке новине у погледу моралних норми?

Зато тугујемо због Вас и Ваших проблема, своју културу сматрамо делом опште евроазијске културе, али мислимо да Европа коју волимо и која нам је у многоме слична, није била основана на разврату хипи генерације, већ је утемељена на хришћанским вредностима које смо чували с горчином и радошћу у време совјетског социјализма и које ћемо чувати и у условима западног капитализма и глобализације. Ове вредности од нас захтевају да опраштамо другима, али нам забрањују јавну пропаганду разврата и укорењивање међу нама на тај начин наказних облика човекове слободе. А забрана забране је највећа и најпротивречнија лаж коју нам нико не може наметнути. Као и десет Мојсијевих заповести које се сматрају моралном окосницом човечанства, тако су и сваки устав и закони систем забрана и права, где се од човека пре свега захтева одговорност и пристојност. И управо бесконачна збрка везана за преправљање ових система и јесте разлог због којег се западни либерализам све више и више креће према логичком ћорсокаку, јер он под паролом поштовања туђег мишљења упада у друге земље и чини насиље над многима који се с њим не слажу, ставља табу на слободу мисли и речи посредством једностране демагогије о политичкој коректности и прогања заштитнике традиције сопствене земље. Ако заиста поштујете многоликост народа и традиција света, прихватите традиције нашег друштва које се разликују од Ваших и не покушавајте да их преправите.

Затим нам дозволите да сами одлучујемо о томе шта је за нас прихватљиво од поштоване Европе која је у многоме достојна подражавања, а шта није. И ако наше пријатељство за Вас није само празна реч, и Ви треба да верујете у њено основно својство које се назива равноправношћу пријатеља. А то значи да и Ви треба да желите да нешто научите или да се нечега сетите захваљујући нама. И можда ће то нешто бити људске и породичне традиције које ми толико чувамо у Грузији и које су данас тако ископниле у Западној Европи. Наша нација ће са задовољством сарађивати с Европском унијом по питањима научно-техничког напретка и изградње демократије. Али наша култура која је још пре Христа подарила човечанству вино и просо, Амирана-Прометеја и Медејину медицину, при чему се крађа златног руна знања сматрала великим подвигом међу прародитељима Европе – Грцима, неће прихватити моралне поуке од Западне Европе која се налази у моралној кризи.

Батоно Томасе, списак потписника овог писма, наведених по азбучном реду, могао би бити много дужи, али смо ради уштеде времена сматрали да је и он довољан како бисте стекли јасну слику о спектру људи који га подржавају. Извињавамо се свим достојним члановима нашег друштва који би са задовољством потписали ово писмо.

С поштовањем,

Резо Амашукели, песник

Чабуа Амиреџиби, писац

Георгије Бенизде, лекар-реаниматолог

Нона Гоприндашвили, шахисткиња, светска шампионк

Георгије Гвасалија, теолог

Георгије Гоголашвили, професор

Нукри Џохадзе, државни службеник

Георгије Донадзе, диригент

Нино Дурглишвили, мајка више деце

Анзор Еркомаишвили, фолклориста

Резо Есадзе, режисер,

Леван Васадзе, бизнисмен

Анзор Тотадзе, професор

Звиад Иремадзе, правник

Марина Качарава, психолог

Вугар Мамедов, државни службеник

Нино Мамулашвили, мајка неколико деце

Сосо Мадџавидзе, политичар

Тамар Меипариани, педагог

Јуриј Мечитов, фотограф

Елдар Мустарфијев, државни службеник

Лела Муџири, мајка неколико деце

Заза Нишнианизде, бизнисмен

Марина Пазухина, мајка неколико деце

Леван Салуквадзе, скулптор

Придон Сулаберидзе, кореограф

Луарсаб Тогонидзе, истраживач

Звиад Томаридзе, политиколог

Лаша Урушадзе, студент

Кетеван урушадзе, историчар уметности

Нана Гонгадзе, мајка неколико деце

Нино Курашвили, мајка неколико деце

Саломе Чхеидзе, педагог

Шота Чочели, менаџер

Гога Хаиндрава, режисер

Важа Хоранаули, песник

                                                                                                          25. октобар 2013.

 

Sladjan Krusic, profesor Kriminalistike:

Postovani, zovem se Sladjan Krusic, profesor Kriminalistike, a od prosle godine sam invalid I kategorije. Zivim u Novom Sadu sa nezaposlenom suprugom i troje dece. Na zalost, invalidnina koju primam je toliko mizerna, da porodica i ja prakticno nemamo mogucnosti da prezivimo. Obzirom da je zima, treba platiti grejanje i obuci decu, sto ove zime nece biti moguce. Da mogu da radim, radio bih bilo sta, ali me teska bolest sprecava u tome.
Ukoliko zelite da nam pomognete, nasa adresa je Sladjan Krusic, ul. Atanasija Gereskog 8/5, Novi Sad, a fiksni telefon 021/6541-424. I deca i mi bismo bili jako zahvalni, posebno ako odlucite da deci pomognete u hrani ili odeci.
Puno pozdrava i zelimo Vam uspeha u poslu.

Цар Николај спаја Србе

Цар Николај спаја Србе

Срби где год били они су деца једне мајке једине на свету Србије. Носе у себи не само знање и умење већ и дух којим испуњавају свет. Тај дух се осећа и покреће их дајући им снагу уз Божју помоћ да се увек дочекају на ноге и чврсто стану и на најмањи камечић. Све у свему, томе помаже и Србска православана црква са својим свештенством. Где многи мудри окупљају свој народ и уче га правилним животом испуњавајући га надом и жељом за боље сутра. И народ понет тиме гради свој дом где може да се окупља и где се осећа као да је код куће у наручју мајке Србије. Ту налази утеху због туге за далеким нежним мајчинским рукама , за својом браћом и сестрама. Такво је и место далеко од родног краја црква Св. Апостола Томе у Јоханезбургу у Јужно Афричкој Републици. А ако би се име тог града превело на Србски то би био Јованов Град. Тамо далеко о на-шем и његовом народу несебично брине Отац Анхимадрит Пантелејмом Јовановић већ једанаест година и који ће нам представити и лепоте и туге и осећања речима који сликају слике нашег намученог народа који свету даровао своје најбоље синове и кћери како би било свима лакше и боље и оно што је и Божији дар, љубав.

Трајановић: да ли би сте нам представили нашу парохију у ЈАР, шта обухвата и колико орјентационо има нас Срба тамо?

Отац Пантелејмон: Па, нико незна тачан податак колико Срба има у ЈАР, пошто су то огромна пространства, али се предпоставља да у ЈАР има орјентационо дестак хиљада Срба и још око по стотинак породица у околним земљама Боцвани, Замбији и Зимбавеу. Ми имамо једну Србску светињу на целом Афричком тлу. То је Храм Св. Апостола Томе у Јоханесбургу, који је сазидан 1978.године. Све је почело са куповином два хектара земље, на којој је саграђен храм, велика црквена сала, која је и може се слободно рећи најлепше место за наша окупљња у ЈАР. Наша прохија обухвата практично сва места где живи наш народ, што значи у пракси ЈАР и околне земље, али пошто је то и једина парохија на Афричком тлу њој практично припада и цео Афрички континет, те се њој могу обратити верници са читавог Афричког конетента али и из целог света.

Трајановић: чиме се баве наши људи тамо, пошто је то практично што би се рекло југ света ?

Отац Пантелејмон: Да бих оговорио на то питање морамо се вратити у прошлост и одговорити одакле Срби у ЈАР? Наш народ у потрази за нечим сопственим на Божијем путу дошао је у четири велика таласа кроз време у ову богату земљу, коју је сами Бог даровао великим и разноврсним богаствима. Прва досељавања била су у осамнестом и деветнестом веку са подручја Боке Которске. Први емигранти су били морепловаци, рудари( јер се у то време прочуло о злату и дијамнтима). Други талас досељавања био је 1945.г. када је дошла практично политичка емиграција, трећи талас била може слободно назвати занатска 1970.године и последњивелики талас десио се деведесе-тих година. Овај последњи талас донео је у ЈАР велики број образованих и високо образованих на-ших људи, који и данас раде као лекари, предавачи на факултетима или раде на другим важним пословима и високим позицијама у ЈАР . Наши Срби раде све врсте послова, поседују и примера ради штампарије и многе фирме. Те, тако и имају штампарију где наша црква и штампа наш часопис „Светосавско огњиште“. Али једном речију нема посла или заната којим се наши Срби у ЈАР не баве.

Трајановић: А како гледате на ситуацију, они оду тамо раде, вредни су, поштени, праведни пред Богом и светом, а опет овде у Србији поједини Срби, кажу за Србе да неће да раде?

Отац Пантелејмон: Па, мени се чини да је томе криво наше наслеђе из комунизма, које је било анти хри-шћанско, анти патријахално и недомаћинско. Једном речију анти православно, које је у комунисти-чкој умноболној дикататури пореметило све вредности нормалног , али не бих рекао да смо не ра-дни. Томе је и доказ када се нађемо у свету. Док се у хришћанском, патријахалном друштву народ се учио да поштује породицу, која основна ћелија друштва, рад, да верују у Бога. О томе и говоре наша дела. У ЈАР, као и свуда на западу ако пуно радиш моћи ћеш да пристојно живиш. Закон се буквално спроводи, ако не се не поштују прописи и закон човек ризикује да западне у велике проблеме, онда су ту и велике новчане казне. Са друге стране у Србији у родној груди познају се скоро сви међ собом, те многи на основу тога мисле да се могу провући да ће им неко увек помагати.

Трајановић: Постоје и приче да је и сам кнез Павле после војног пуча боравио на Афричком континету?

Отац Пантелејмон: Незна се превише о томе, јер мало информација информације, али дефинитивно јесте боравио две-три године у Јоханесбургу, и не само он већ и двојица војвода из Црне Горе Кусовац и Ђукановић и један предратни министар чијег имена тренутно немогу да се сетим. О самом Кнезу Павлу незна се много, али препостављам да је дошао из Северне Африке, највероватније из Египта.

Трајановић: Обзиром на климу и сам географски положај ЈАР, говори се да тамо има доста винограда, а обично се зна да и сама црква има те обичаје да гаји винову лозу…?

Отац Пантелејмон: Тачно је да ЈАР је приозвођач најквалитетнији вина, али ми немамо тих могућности као што је имају манастири и цркве у Србији обзиром да се налазимо у предграђу Јоханезбурга. Међутим, један наш Србин има велике винограде у суседној Намибији. Обзиром да је берба грожђа у ЈАР у време јануара месеца он то грожђе извози у земље где је тада јако хладно за исхрану северној полулопти где је тада зима.

Трајановић: Какве су могућности сарадње дијаспоре и матице у односу на дешавања која су се десила последњих година?

Отац Пантелејмон: То је питање више за амбасаду, али могу изнети своје лично мишљење настало у пракси из разговора са парохијанима. Наш народ сања пречесто нашу Србију и жели да је што више у њој да има што веће везе са матицом, али се дешавају разочарања када се врате назад у ЈАР. Зашто је тако? Па, то је питање за саму администрацију државе Србије, за минстарство, владу. Мислим да има превише примера где су наши људи покушавали да са матицом успоставе контакте, послове и сл, имали су велику вољу, али су се вратили разочарани. Томе могу додати да матица као велики неисцрпни извор жеља била је и остала верујем за све наше Србе у дијаспори без обзира на разочарења, те се људи све више померају ка матици. При томе теже да све више имају неког посла и контакта са матицом, али мислим да је сав проблем комунистичко наслеђе и сама админстрација Државе Србије. У несређеним приликама, законима, или не поштовању закона и тд. То је већ шира тема.

Трајановић: Какав је однос васти ЈАР према нашим људима?

Отац Пантелејмон: Па нормално је све уколико наш човек Србин, Србкиња Србска породица, живи тамо у ЈАР и поштује закон државе ЈАР. И живе поштено и нормално и породично, апсолутно нема никавих проблема. Једино као и свуде на свету ако би се кршио закон , нешто радио што није поштено није по закону, и није како треба, онда као и свуда у свакој другој држави има проблема.

Трајановић: Какав је живот уопште у ЈАР?

Г.Пантелејмон : Стандард у ЈАР је прилично висок и добар, јер то јесте Афрички континент и држава у Африци, али је потпуно западни стил живота, те се може рећи да је то Америка у Африци. Даље, дуго је била Енглеско- Холандска колонија, па су они развили земљу. На првом месту бих поменуо, да је Бог даровао ову земљу огромним богаствима. Последњих година је се и ту осећа да је лошије и теже, али поређујући искуства наших људи који су отишли у Аустралију, Канаду, Америку и вратили се назад у ЈАР и који сведоче како је боље у ЈАР.

Трајановић: Који је службени језик у ЈАР обзиром да ту има доста странаца и домородачког становништа, које је опет разнолико, јер ако се сетимо приче у паду Вавилона који је пао због сто језика и сто народа, значи језик је нешто што сједињује?

Отац Пантелејмон :У ЈАР је службени језик Енглески, а наравно има људи који користе међусобом Холандски језик. Нације чувају свој језик, Африканци староседеоци имају своје језике, јер има различитих племена, и свако племе има свој језик, тако да они међ собом комуницирају на свом језику. Али у службеној употреби је Енглески језик, њега сви користе, и свуда се користи, и то је тај један језик који је службени језик.

Трајановић: Значи једна језик обједињује цео народ, без обзира на порекло и тд.

Отац Пантелејмон : боју коже , веру …

Трајановић : Што се тиче ваше жеље и могућношћу за сарадњом са другим часописима, пошто видим да ви имате „Светосавско огњиште“, Да ли нам можете нешто рећи о самом настанку идеји зачећу и о оном шта све Светосавско огњиште обрађује у ЈАР?

Отац Пантелејмон: Па, ево када ме је Патријах Павле 2002 у децембру поставио за старешину храма Светог Апостола Томе у Јоханезбургу и када сам дошао првих месеци схватио сам значај важност те црквене општине, те парохије, која је једина на читавом континету Србска, самим тим поред осталих активности родила ми се идеја о стварању часописа. Обзиром да је до тада био неки Гласник који се штампао периодично у црнобелој техници различите величине, од око две до осам страна, тада сам на састанку црквеног одбора изнео идеју да је потребно обзиром да смо једина Србска црквена општина на Афричком континенту да је неопходно имамо репрезентативни часопис и да се сви потрудимо колико ко може, а да тај часопис представља у правом светлу све нас. Било је мало отпора јер су за то била потребна била и средстава. Али у Боижију помоћ кренуо сам у реализацију те је тако први број изашао на Васкрс 2003. Ове године смо одштампли 13-ти број . У часопису највећим делом обрађују се све активности и догађаји који су се дешавали у Србској заједници, Србској Црквеној општини у Јохнезбургу у ЈАР за годину дана. Практично часопис је посвећен том прегледу догађаја, активности рада у тој специфичној и веома удаљеној Србској црквеној општини те самим тиме се и може назвати личном картом наше удаљене парохије.

Трајановић: Запазио у часопису сам делове писма парохијана СПЦ из целог света..

Отац Пантелејмон : Да. Пошто је Јоханезбург велики град од 10 милиона становника, у пречнику 100км , те је немогуће лепити плахате по бандерама и огласним таблама, или радио и сл. Схавтио сам брзо и посаветовали су ме наши људи који живе дуже овде да је најбоља и најбржа комуникацијиа са парохијанима путем интернета. Онда сам првих месеци кренуо да сакупљам електронске адресе парохијана. До данас, одприлике је сакупљено око 1500 адреса и онда сваке седмице шаље се једно циркуларно парохијско писмо свима. Што уједно и представља најбржи начин комуникације. Што значи, ако имамо око 1500 примаоца и нека сваки пренесе још тројици то је око 5000, што представља скоро сву Србску заједницу у ЈАР. Овакав вид комуникације обаљамо до данашњих дана и он се показао веома ефикасан.

Трајановић:Колико сам запазио на сајту ваше црквене општине постоје обавештења о нашим славама и обичајима, те се и то шаље меилом парохијанима поред осталих догађања?

Отац Пантелејмон : То је неопходно као жедној земљи киша, тако је нашем народу неопходно и у тим црквеним писмима у зависности од времена периода у годни да их обавестимо који је то верски празник, који је догађај црквени,те им шаљемо обавештења о нашој првослвној вери, јер опет кажу велики је хендикеп нашег народа у матици, па тако и у дијаспори је врло слабо познавање сопствене вере и зато доста има невојља и проблема и нема нама неког напредка, ми осећамо некако да неможемо да напредујемо ни као држава, ни као народ, а нисмо свесни да је то тесно повезано с тим. Друго, имао сам прилике да упознам многе друге народе, тамо у ЈАР. ЈАР је конгломерат свих нација и свих вера попут УСА, Аустралије, Канде и дефинитивно сви народи држе чврсто своју веру и поштују своју цркву помажу је и труде се да све то задрже и унапреде што више могу. Наш народ је и бољи од већине других народа које сам ја упознао али с тим једним великим хендикепом не познавања сопствене вере и самим тиме чим непознајемо сопстевену веру ту празнину попуне разна сујеверја и неверија итд, и из тога се рађају разни други проблеми у животу, тако да дефинитивно једно од главних ствари је духовно подучавање нашег народа путем тавих циркуларних писама.

Трајановић: Какве су могућности сарадње на пољу културе, као што је долазк КУД-ова музичких група у циљу презентације наше културе и обичаја?

Отац Пантелејмон : У сталном сам контакту са нашим министарством културе и Србском академи-јом наука уметности и увек истичем како нама је то неопходо и важно. Та сарадња је врло ретка. Међутим, доста је сложено у оваквој тешкој економској ситуацији ЈАР, јер је тако рећи то је крај света. Културне догађаје је изузетно је тешко организовати, али ето ту и тамо са времена на време прикажу се по неки филмови из Србије, покушавамо да понекада доведемо по некога госта и одржи се по нека промоција књиге. Имамо два фолк друшва у Јоханезбургу и тако полако надам се да ће све то бити боље

Трајановић: Надам се и бољем, ето код вас је и Србска круна тако да и наш народ види да није заборављен и да има још нашег народа који жели да се зближава под један кров.

Отац Пантелејмон: Хвала што сте ми донели примерак, ако Бог да ми ћемо сигурно наставити сарадњу јер од повезивања међу Србима и сарадња само може донети велике користи, као што нам велику штету наноси деоба и подела било каве врсте и било на ком пољу тако нам повезивање и сарадња доносе само корист.

Трајановић: Да ли у ЈАР постоје и медији на Србском језику као што је радио и тв програм ?

Отац Пантелејмон : Не нема, једини медији на Србском језику је часопис Светосавско Огњиште. Било је неких идеја, али обзиром да је заједница мала, а велики је пројекат те тако га је тешко реализовани. Тако да поновим да је једини медији на Србском језику на Афричком континенту Светосавско Огњиште.

Трајановић: Да и то на ћирлици…

Отац Пантелејмон : Ћирилица обавезно, али ако и има неки текст на енглеском то је због локалног становништва, али преко 90% часописа је на ћирилици. Долазак до ћирилице је доста дуг и тежак процес, јер текстови које добијамо су углавном су обично рађени на комјутеру на латиници, Међутим, имамо посебниу групу сарадника верника који вредно преписују те текстове на ћилично писмо као би смо успевали да негујемо и очувамо наше писмо. Које је светиња и које треба предати деци која сада расту.

Трајановић: И на крају хтео бих да вас питам да ли постоје као код нас у Србији речи за прдучја око река, као на пример Поморавље, које једном речију описују цео тај крај?

Отац Пантелејмон: Нисам приметио да имају тако нешто. Једино што има је су само географке одреднице и положаји, итд. Нисам приметио нешто тако.

Као што све има неки свој крај тако и овај сусрет, но он има једну велику разлику он је крај на неком новом почетку размене не само вести већ и друго што је потребно да учврсти овакву за сада слабашну везу.

Са вером у Бога и мајку Србију једину на свету

Миодраг Трајановић, сарадник Часописа „Србска круна“, удружења Срба монархиста за НЈВ Аустралија из Србије

22:25

Отац Пантелејмон i Miodrag Trajanovic

ovo je tekst intervijua koji sam obavio sa g pantelejmonom anhimadritom nase SPC

koji inace je izasao u Srbskoj kruni i mozes ga obajviti bez ikakvih prooblema

DANI JAPANSKE KULTURE

DANI JAPANSKE KULTURE održaće se u Domu kulture Opštine Novi Bečej 5-21. 12. 2013. u okviru manifestacije GODINA JAPANA U SRBIJI u organizaciji Doma kulture Opštine Novi Bečej i Banatskog kulturnog centra Novo Miloševo.

Manifestacija GODINA JAPANA U SRBIJI, koja ima za cilj približavanje bogate kulture ove daleke zemlje našem narodu, održana je, u saradnji sa Ambasadom Japana u Beogradu, u proteklih godinu dana u preko četrdeset gradova Srbije. Inicijatori i koordinatori ovog projekta su Milija Belić, doktor umetnosti i nauka o umetnosti, i Mira Odalović, stilista, iz Pariza.

 

 

PROGRAM

 

05. 12. 2013. 19h, Galerija „Selo“, Dom kulture Opštine Novi Bečej

Otvaranje Izložbe japanske ukijo grafike XVIII i XIX veka „Slike prolaznog sveta“ (vlasništvo kolekcionara Ninka Radosavljevića iz Pariza).

 

Izložbu će otvoriti predstavnik Ambasade Japana u Beogradu.

Goste će pozdraviti Matija Kovač, zamenik predsednika Opštine Novi Bečej.

 

Devojke u tradicionalnim japanskim kimonima dočekivaće goste.

Izložba će biti otvorena do 21. 12. 2013. godine.

 

 

06-18. 12. 2013. Dom kulture Opštine Novi Bečej

Retrospektova filmova Akira Kurosave.

 

06. 12. 2013. 19h – RAŠOMON, 1950. 

9. 12. 2013. 19h – SEDAM SAMURAJA I deo, 1954.

10.12.2013. 19h –  SEDAM SAMURAJA II deo, 1954.

13. 12. 2013. 19h – TELESNA GARDA, 1961. 

16. 12. 2013. 19h – SANJURO, 1962.

18. 12. 2013. 19h – KAGEMUŠA, 1980.

 

 

Više na sajtu Banatskog kulturnog centra:

http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2013/12/dani-japanske-kulture-u-novom-beceju.html

 

Нови, искључиво ћирилични, политички Интернет портал српско СТАЊЕ СТВАРИ.

Поштовани,

Желимо да Вам укажемо на нови, искључиво ћирилични, политички Интернет
портал српско СТАЊЕ СТВАРИ.

Осим превода релевантних текстова из светске штампе, СТАЊЕ СТВАРИ
објављује оригиналне ауторске текстове, имајућу на уму увек
„разномислије“, па вас позивамо да нас посетите на адреси
http://stanjestvari.wordpress.com/

Срдачан поздрав,
Александар Лазић (Стање ствари)

Сергеј Лавров: Представнике ЕУ сваког пута подсећам на Рачак и бомбардовање Србије

20 среда нов 2013

(Росијскаја газета, Москва, 19.11.2013)

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је  дао “Росијској газети“ веома опширан интервју о питањима руске политике, дипломатије, заштите руских дипломатских представништава у свету, итд., а овде следи само један одломак који се односи на “случај Рачак” и бомбардовање 1999. године.

“… Многи експерти сматрају да смо у Југославији [1999. г.] добили шамар. Али, ето – сада како изгледа, преговори о Сирији су постали прекретница. О чему се, у ствари ради? Да ли је могуће да су западне државе најзад схватиле да је једноставно немогуће решити читав низ питања без Русије?

Лавров: Ту се ради о комбинацији фактора. Не слажем се са онима који сматрају да смо ми на Балкану током југословенске кризе добили некакав шамар. Ми смо се достојанствено понашали. Мада ја с тим нисам имао везе – али онај десант из Источне Славоније на аеродром Слатину је имао отрежњавајуће дејство. Свакако – она одлука да се  Југославија бомбардује јесте била шамар међународном праву.

Ја ћу се у Бриселу кроз неколико дана састати са представницима ЕУ. Ја их, сваког пута када се састајемо подсећам на једну чињеницу: у јануару 1999. В. Вокер је био специјални представник ОЕБС.  Тада је дошло и до инцидента у селу Рачак, где је пронађено неколико десетина лешева. Он је тамо допутовао и, немајући никаква пуномоћја да прави закључке о томе шта се догодило, изјавио да је тај покољ извршила српска војска, стрељавши из непосредне близине 37 цивила и на тај начин побила целокупно становништво тог села. Тада је Тони Блер изјавио да му је пукло стрпљење, а затим му се придружио и Бил Клинтон. Бомбардовање је започело неко време после тога.

На тај начин, ситуација у Рачку је постала нека врста окидача. Ми смо инсистирали на истрази. Истрагу је на себе преузела Европска унија. Они су од групе финских патолога наручили извештај. Извештај је био написан и предат Европској унији, а она га је предала Међународном трибуналу за бившу Југославију.

Фото: Росијскаја газета

Ја сам тада радио у Њујорку, и у Савету безбедности УН тражио да нас са тим извештајем упознају, јер – примена силе без одобрења Савета безбедности се умногоме ослањала на оне догађаје којима је тај извештај и био посвећен. ЕУ нам је одговорила да је тај извештај тада већ постао својина Трибунала. Резултат тога је био да су нам дали само резиме тог извештаја – а из њега не можеш ништа схватити. Ипак, нешто [из извештаја] је процурило у штампу, у којој су се цитирали и делови тог извештаја. Они су буквално говорили да [мртви] уопште нису били цивили, као и да су сви лешеви пронађени у Рачку били [претходно] пресвучени, а да се места рупа на одећи не поклапају са местима рана на телима. Такође, [међу лешевима] није нађен нико ко је био убијен из непосредне близине. Па ипак – све до сада, без обзира на то што ја сваки пут потежем то питање [увида у сам извештај], сам извештај нам не показују.

Што се тиче преговора о Сирији, сматрам да на њих, ипак, има утицаја огроман замор и негативни став јавног мњења западних земаља после свих догађаја у Југославији, Ираку и Авганистану. Из Ирака се отишло, оставивши га у далеко горем стању него пре инвазије. У Авганистану ће се десити исто. Ма, тамо је само производња наркотика десет до петнаест пута већа него пре доласка [страних] трупа.

И Либија је, такође, оставила утисак на све. Тамо цивилно становништво сада нема никаква права. Држава је де-факто подељена у три провинције у којима се са оружјем у рукама џапају неки `момци-ратници`…”

Са руског посрбио: Василије Клефтакис