„ВЛАСТ ЈЕ ЗА ПРЕМИЈЕРА ВУЧИЋА НАРКОТИК КОЈИ ОН СЕБИ КУПУЈЕ НОВЦЕМ СРПСКОГ НАРОДА“
- Ми добро знамо да су главни саветници председничке кампање Николића и консултанти СНС били исти људи – са Запада
- Еволуција српског премијера заслужује посебан разговор. Као млад и радан, Вучић је био један од истакнутих ученика лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља. Али затим, после великих спонзорских утицаја, издао и своју партију и свог учитеља. СРС се раздвојила, а он се сада спрема да изда читаву земљу. Зато не видим неку светлост на крају тунела за Србију, ако на власти остане садашње политичко руководство
- Русија има могућност да подржава јавно мњење на Балкану. Примера ради, поводом дешавања у Црној Гори треба директно рећи: „Ми осуђујемо црногорско руководство и не можемо разматрати ступање у NATO као пријатељски корак“. Такве изјаве политичког руководства Русије имале би одређени ефекат. Код нас су се напротив могли чути официјелни коментари као: „То је суверени избор црногорског народ!“ Али, то није истина – ради се само о личном избору слоја прозападних политичара Црне Горе
- Занимљиво је да пре сваких великих избора из Србије у Русију долазе представници различитих партија, траже новац за своје кампање под разним изговорима. Новац им дајемо стално, али због нечег не исказујемо своје жеље. Резултат: напуштају нас чак и блистави савезници. И то је, наравно, велики проблем. Могу рећи да су, уз сву русофилију, којом су се Срби увек поносили, они сада слаба карика у ланцу наших геополитичких савезника
ДОКТОР политичких наука Јелена Пономарјова је експерт за Балкан, нарочито Србију и Црну Гору.
Предаје на престижном московском факултету МГИМО.
Факти преносе у целини њен интервју онлајн листу „Колокол (Звоно) Русије“:
• Ви често боравите у Источној Европи и можете изнутра испричати о томе шта се дешава у политичком руководству Србије. Сада тамо доминира СНС, која се својевремено одвојила од патриотског СРС-а. И мада се од руководства те земље повремено појављују комплименти на адресу Русије, ми врло добро видимо да оно стоји на курсу евроинтеграције…
– Овде је потребан мали увод. Избори у свим европским земљама и у Америци – у такозваним „развијеним демократијама“ – одавно су изгубили свој првобитни смисао као израз воље већине становништва. Данас су исходи свих избора – превасходно, резултат политичких технологија, које користе ови или они учесници избора, и ти резултати зависе од оних средстава која су уложена у политичку кампању. Постоји интересантно мишљење канадског новинара Ричарда Нидема, које веома тачно карактерише савремену Србију, уз сав мој добар однос према српском народу: „Власт – то је наркотик без ког политичари не могу живети и који они купују у бирача за новац истих тих бирача“.
Анализирајући оно што се данас дешава у политичком руководству Србије треба примјетити два основна момента.
Први, власт за премијера А. Вучића и његов тим управо је такав наркотик који они купују за новац српског народа. Други моменат је да су Вучић и компањони и председник Србије Томислав Николић (мада он периодично и упућује комплименте Русији) тесно повезани са западним земљама и вођени су из Вашингтона и Брисела. То се јасно види из њихове јавне реторике и уз знање неких закулисаних прича.
Ни Николић, ни Вучић не скривају своју оданост Западу. У самој европској интеграцији, на први поглед, као да нема ништа лоше, али је ствар у томе да ниједна од земаља из такозване „нове европске породице“ није постала члан ЕУ без проласка кроз „топионички казан“.
Александар Вучић се често сусреће са државним секретаром Џоном Керијем. Потребно је у почетку веома се ниско спустити да би те примили у NATO, а, затим, можда ће те примити и у ЕУ, мада то још не значи да ћеш се одмах наћи у шенгенској зони, која даје право (омогућава) слободног кретања радне снаге, робе, услуга итд. Вучић као да покушава да кокетира са одређеним делом становништва које жели отвореније контакте са Европом како би тамо отишли да уче и раде. И не ради се овде, прије свега, о несвршеним студентима и неквалификованом радном снагом, зато што је основна маса квалитетних стручњака – доктора, инжењера, грађевинара – већ одавно отишла из Србије. Испада да, ради посла најнижег нивоа у ЕУ, Срби морају прво да испуне све услове агресивног NATO-а.
• А шта рећи на рачун тајног дела биографије тих политичара?
Ми добро знамо да су главни саветници председничке кампање Николића и консултанти СНС-а исти они људи са Запада. У случају Николића, један од таквих саветника-стратега, био је бивши амбасадор САД-а у Србији.
Вучић иде у америчку амбасаду чешће него на сусрете са бирачима. Али, при том, не заборавља да привуче на своју страну народ позитивно се изражавајући о свом историјском савезнику, тј. о нашој земљи. Заиста, недавно је власт Србије изјавила да се никада неће придружити санкцијама против Русије. Чини се да не треба на то ставити огромни плус, па Србија ипак није у ЕУ. Али, с друге стране, почињеш да уважаваш Србе за тај поступак на фону позиције Црне Горе, која се, као једна од првих, придружила тим санкцијама, а затим ступила у NATO.
• Значи руководство Србије се спрема да понови пут својих комшија?
За мене је то очигледно. Прије неколико година, позвали су ме у амбасаду Холандије ради једног занимљивог разговора. Ја сам се зачудила, не толико самом позиву, колико теми коју је требало разматрати – позицију Русије према ступању Србије у војну алијансу САД-а.
Показује се да је Холандија једна од земаља која скупља информације за Американце по читавом свету, а такође је задужена за евроатлантску дипломатију. Па, ето, прво питање које су ми поставили било је – зашто се Русија оштро противи уласку Србије у NATO.
Ја сам им дуго причала о историјској и геополитичкој вези Русије са балканским регионом. Иако је пројекат Гаспрома „Јужни ток“ засад замрзнут, то уопште не значи да је Србија престала да буде савезник Русије. Холандска страна ми је тада саопштила: према уставу Србије за улазак у NATO није потребан референдум.
На то сам ја примјетила: подразумева се ако би се спровео референдум да би мишљење народа било потпуно другачије. То јест, Запад чини све како њему одговара.
Тамо где је за NATO већина грађана – у тим земљама се спроводе референдуми, а у Црној Гори – на пример – све су дали на поткупљивање парламента, по тој истој шеми ће вероватно деловати и у Србији.
Ако у парламенту ових земаља сада учествују партије које финансирају западни фондови, чији лидери имају тесне везе са западним политичарима, па и сами су дошли на власт захваљујући јакој подршци Стејт департмента и бриселских емисара, онда ће они, разуме се, одрађивати свој хлеб.
Уосталом, еволуција српског премијера заслужује одвојен разговор. Као млад и радан, Вучић је подржавао интересе СРС-а, био један од истакнутих ученика њеног лидера Војислава Шешеља. Али затим, послије великих спонзорских утицаја, он је издао и своју партију и свог учитеља. Као резултат његовог деловања, СРС се раздвојила, а, сада, он се спрема да изда читаву земљу.
Зато ја не видим неку свјетлост на крају тунела за Србију, ако на власти остане садашње политичко руководство.
• На који начин на изборима побјеђује прозападна партија ако је у српском друштву до сада јако антинатовско расположење и евроскептицизам?
Да, према официјелним социолошким испитивањима, у Србији сада је свега око 40% становништва за ЕУ, за NATO тај показатељ је неколико пута мањи. Успут, то је и сигнал за узбуну – у земљи већ постоји одређени слој који подржава ступање у NATO без обзира на бомбардовање 1999. године, без обзира на уништавање суверенитета и економије, потпуни распад Југославије путем алијансе. Зашто се то тако дешава?
Као прво, сва српска средства масовног информисања (СМИ), читав инструментариј такозване „меке моћи“ налази се у рукама евролиберала, који предано одрађују тај курс. Ако ће вам сваки дан говорити да је ЕУ једини пут у светлу будућност за Србију, природно ћете ви, у неком моменту, посумњати у то да постоје и друге варијанте.
Штавише, Србима стално тврде преко новина и телевизије да је Русија заостала земља коју треба оставити прошлости, да су Руси варвари, а вама је време да се присаједините цивилизованим народима. И није важно што ти „цивилизовани народи“ увелико славе геј-параде, што тамо већ у ТВ-шоу показују како људи једу сопствено месо, што се мигранти са Блиског истока осећају као газде у Немачкој и другим земљама ЕУ – све то нема никакве важности. Главно је тврдити да је баш тамо висока цивилизација.
И, на крају крајева, људи с уским видиком, рођени у епохи глобализације, хватају се на ту удицу.
Геј-параде у Београду чувају хиљаде полицајаца и војника, хеликоптери и оклопна техника. Ту делује принцип „спирале ћутања“: када сви около тебе као говоре о нечем позитивном а ти се плашиш да искажеш супротно мишљење. Теби се чини да не можеш бити у праву, да већина боље види. И дешава се да се све више и више Срба окреће према ЕУ.
Мене ситуација у савременој Србији веома подсећа на предмајданску Украјину, где се стално дешавала сублимација јавног мњења ка ЕУ као уникалном, идеалном бољем свету, који је позван да открије Украјинцима врата раја. И украјински Мајдан, чини се, требало је да постане пример онога како не треба радити, а испада да људи не размишљају у том правцу – писмене анализа оног што се сада дешава у Украјини просто нема, и то се ради смишљено.
Осим тога, победу евролибералима из СНС-а осигурала је њихова организованост. Српске патриотске партије и покрети, авај, мрзе једни друге више него свог највећег непријатеља, они не могу да се договоре чак ни о одржавању заједничког митинга.
За разлику од свих патриотских, националистичких партија, напредњаци веома систематски раде, њихово гласачко тело стално излази на изборе и то даје резултат. И кад се њихова већина нађе у парламенту – могу формирати владу и диктирати читавој земљи своју вољу.
• А шта ради Русија да повећа свој утицај у Србији?
Русија, како се мени чини, поклања мало пажње раду са српским јавним мњењем. Мада ту нису потребни велика улагања – у Србија има доста могућности да се за мали новац проводи агитација, да се прича о алтернативном погледу на свет, тамо је веома много русофилских интернет-ресурса, али мас-медије држе евролиберали.
„РТР-Планета“ један је од наших канала који је доступан у Србији. С моје тачке гледишта, боље би било да уопште нема таквог непромишљеног извештавања. Мада су Срби углавном политизовани људи, они су отворени за нове информације, спремни за алтернативни поглед на ситуацију у свету, али Русија алтернативни поглед за њих не отвара.
Још један важан моменат – образовање у Србији се такође налази под пуном контролом западних земаља. Буквално прије двадесет година сваки Србин је знао руски језик или, у најмању руке, могао је да се споразуме, али је данас код њих приоритет енглески језик, а руски језик већ тешко разумеју. Природно, Срби излазе из орбите руске културе мада је потреба за њеним познавањем код њих увек постојала.
Значи, ми овде не радимо добро. Занимљиво је да прије сваких великих избора из Србије у Русију долазе представници различитих партија, траже новац за своје кампање под разним изговорима. Новац им дајемо стално, али због нечег не исказујемо своје жеље. Као резултат – напуштају нас чак и блистави савезници. И то је наравно велики проблем. Могу рећи да су, уз сву русофилију, којом су се Срби увек поносили, они сада слаба карика у ланцу наших геополитичких савезника.
• А шта можемо рећи поводом ситуације у Црној Гори, где је управљачка врхушка на силу повукла земљу у NATO, сада се практично сваки дан у Подгорици одржавају многобројни опозициони митинзи…
У Црној Гори је прича с политичким руководством још сложенија него са српским. Премијер М. Ђукановић – један од старосједилаца међу руководиоцима земаља Источне Европе – бивши комуниста, потом члан Социјалистичке партије, а касније Демократске партије социјалиста, која се може условно окарактерисати као „уграби све само да би победио на изборима“.
На њему је огромни компромитујући терет тако да му ништа не остаје него да се бори за опстанак. Тај компромитирајући терет наравно стално користе његови западни тутори.
Прије неколико година америчке обавештајне службе дале су Ђукановићу ултиматум. Мило се распитивао да ли ће му дозволити да остане на власти. Одговорили су му – да, ти можеш чак постати председник, али само ако испуниш неколико услова: Црна Гора мора ући у NATO, минимизирати утицај Русије и изабрати, у својству вектора развоја, европске вредности, тј. напустити традиционалну породицу, одгурати православље на сметлиште историје, дозволити геј бракове итд.
Ако би Ђукановић то одбио њега би сигурно чекао суд. Познато је да се он бавио нелегалним дуванским и аутомобилским бизнисом, контролисао је наркотрафик на Балкану, учествовао је у политичкој завери на рушењу Југославије итд. Зато нема ничег чудног у томе што је политичко руководство Црне Горе прихватило такву радикализацију у односу према Русији и кренуло у зближавање са NATO. То да друштво то неће прихватити је такође јасно. Али, у савременом свету, нажалост, није довољна само једна друштвена иницијатива да би се сменио вектор политичког режима.
То се добро види на примеру земаља које су постале жртве „арапског прољећа“ – да није било вањске подршке политичким немирима становништва – ни у Египту, ни у Либији, ни у Сирији, Запад не би успео да постигне жељене резултате.
• Поново се појављује питање шта да ради Русија у таквом случају? Да ли да копира технологију „наранџастих револуција“?
Није обавезно слепо копирати и понављати за својим опонентима. Али не треба заборавити да ми имамо могућност подршке јавног мњења на Балкану, наши политичари могли би се снажније оглашавати поводом дешавања у истој тој Црној Гори. Треба директно рећи: „Ми осуђујемо црногорско руководство и не можемо разматрати ступање у NATO као пријатељски корак у односу према нама“. Такве изјаве политичког руководства Русије имале би одређени ефекат.
Код нас су се напротив могли чути официјелни коментари као: „То је суверени избор црногорског народ!“ Али, то није истина – ради се само о личном избору слоја прозападних политичара Црне Горе. Народни митинзи против уласка у NATO трају у Црној Гори и даље. Можемо се бавити и одговарајућом логистиком, што стално ефикасно користе наши западни опоненти.
Сетимо се поново украјинског Мајдана – ко све није тамо био од западних политичара. На пример, вице-премијер РФ Д. Рогозин могао би написати пар саопштења на свом Твитеру као подршку антинатовским митинзима – и то би одмах отишло у народ. И руске друштвене организације патриотског усмерења могу се укључити у ту борбу.
Буквално прије неколико месеци, на врхунцу супротстављања опозиције и власти у Црној Гори, одржан је телемост са Русијом у коме су учествовали гласноговорник Госдуме Сергеј Жељезњак, други депутати, стручњаци и међу њима ваш покорни слуга. А са друге стране је била црногорска опозиција. Они су отворено говорили: нама је потребна отворена подршка Русије да би се догађаји у нашој земљи широко представили на руским ТВ каналима. Да им ми и финансијски помогнемо – па то одавно није забрањено за наше „западне партнере“.
Али, у резултату, све се завршило некаквом парламентарном друштвеном дискусијом. Ако бисмо ми јасније и отворено подржали опозицију, могуће је да сада не би било не само уласка ЦГ уNATO, него би се већ десили превремени избори председника и смена владе.
Очигледно је да се без Русије ниједно озбиљно геополитичко питање, било на Балкану или Блиском истоку – не може решити. А ако се на крају све не реши у нашу корист – значи ми лоше радимо. Да, наш коридор могућности није тако велики као у СССР-у, али тим више, економске, политичке и војне полуге за утицај на ситуацију за Русију остају. И не заборавимо на огромни ауторитет нашег председника у свету, његове речи спремни су слушати многи у Европи и Азији.
Разговарао: Иван Ваганов
Са руског посрбила: Милана Бабић
Извор: stanjestvari.com /fakti.org
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 