Britanski parlamentarci prvi put slušali o USTAŠKIM KLANJIMA Srba, Jevreja, Цигана и Комуниста u Jasenovcu i pokušajima revizije savremene istorije i fašizma

СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ
Црвено сунце ко у крви окупано
уморно клизи, трагом хоризонта
ко клупче суза крвљу натопљено
залази суморно, ко рањена душа
да тихо мре тминама перманента
тугујући тако за милионима срба
Nељудско бреме и сунцу је тешко
Постиђено, усташким злочинима
подсећа на крв са усташких кама
дубинама, дубљим од зенице ока
оставља на небу траг крви срама
да се памти док је народа и сунца
Сећа на милионе поморених срба
крик покланих беба, мајки, очева
баки, дека унука, недужног света
у јаме баченog, маљем поубијанog
од, усташа и српских, конвертита
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал може бити бездушног народа
где влада безумље и туга људима
Зар су безумни овладали умнима
хиљаду питања а нигде одговора
а сузе су скрвљу, текле потоцима
под окриљем, усташа и Ватикана
Кад видиш на небу црвено сунце
да понире у тој пурпурној лепоти
дубинама дубљим, од зенице ока
мораш знати да тако црвено тоне
да подсети на крв недужног света
злочин усташа и срба конвертита
И увек ће то наше прелепо сунце
при крају дана, тонути дубинама
подсећајући на прећутане, жртве
на крик милиона побијених срба
на каме усташа“за дом спремних”
и нас убоге што из страха ћутимо
што ћутањем злочин одхранисмо
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал има влада ко хрватских сада
да умањује бројке уморених срба
да се подсмева невиним жртвама
газећи без срама образe предака
И сваки пут очаран чарима сунца
усред радости моје обузме ме туга
сунце постане, јатом црних птица
а смех беба, мукла ледена тишина
безазлена радост камом окончана
у ропцу крви без трунке саосећања
хладном руком монструма без ума
за дом спремних, без душе и Бога!
Душан Нонковић-Теодоровић
Advertisements

Nije na odmet čuti ponovo: Slobodan Milosević predvidja raspad Srbije- govor 2. oktobra 2000. godine

ГЛАС ДИЈАСПОРЕ ПРЕДСТАВЉА КЊИЖЕВНИКА ДИЈАСПОРЕ; ДРАГИЦУ ШРЕДЕР-ВИДЕО

Knjiga koja spaja ljude 19. – 21.10.2017 … da mi ne pobjegne u zaborav … Vučem uvijek velike torbe sa sobom. Navika je navika i eto obilježi me za vjeke vjekova. I nasljedna je koliko vidim. Moja kći vuče također knjige u svojoj torbi. Dogovor je jedino svako vuče svoje kad smo zajedno vani. Svoje i njene ne bi mi kičma preživjela. Ponekad usput i koju poklonim. To radim bez plana i prema trenutku i osobi. Ne znam unaprijed da li ću zbilja bilo koju na kraju i pokloniti. Ne znam zapravo ni koju ću staviti u torbu. Nekako to radim spontano trenutak prije izlaska iz kuće. Tako mi je baš u taj zadnji trenutak sinulo da bi Kristijanu mogla pokloniti Jasminkinu knjigu. Razlog mi je bio još nejasan, ali je tako moralo biti. Poslije se i on rodio i iskristalizirao i bio jasan kao dan. Niti Kristijana, a niti Jasminku nikada nisam vidjela, ali pričala s njima na telefon. Kristijan je iz zapravo Kristijan Sekulić iz Vojvodine, akademski slikar koji ima izložbu u Hildenu pored Düsseldorfa i mi smo išli na otvaranje izložbe značajnog imena „Od Antike do danas“. Jasminka je Jasminka Frleta Botica autorica iz Holandije koja je napisala knjigu „Velika ispovjed“ o ženama. Točnije radi se o 23 kratke priče nastale nakon razgovora sa stvarnim ženama koje su se usudile ispričati svoj život. Pravi vremeplov sudbina uzorkovan godištima i krajevima od kuda žene dolaze. Sigurno zanimljivo za Kristijana jer mi se čini da „dečko“ čita. Kratke priče su uvijek čitljive. Ako ne čita ide knjiga samnom opet doma. Neka je, neka se malo prošeta. Večer je bila živa, puno ljudi, govora, priče, slika i povijesti koja izbija iz njih, svi su bili tamo poznati i nepoznati, moji, tvoji i njihovi, atmosfera ispunjavajuća do zadnjeg atoma, svima nam je dobro, nosimo kući lijepu večer. Pričam, slikam se, slikaju me, pa opet pričam i vrijeme leti, počinje opraštanje i pozdravljanje. Dobijem poziv od Dragice da dođem u subotu ponovno u Hilden na Večer poezije i proze. Ona me pita da li i ja pišem. Pa pišem, tko danas ne piše, svi pišemo. Ne znam tada još tko je Dragica? Dragica Schröder isto piše. Ona je i autorica i prevoditeljica, ali i oraganizatorica subotnje večeri poezije i proze. Na stepnici na polasku kući dajem joj Jasminkinu knjigu da malo pogleda. Morala je odmah dalje za Kristijanom koji se otišao slikati i tako ni njoj, a ni Kristijanu nisam uspjela objasniti koja mi je namjera s knjigom. U subotu ću. Do subote se meni i mužu pridružila Barbara ljubiteljica lijepog slikarstava, a ujedino i autorica s kojim surađujem već godinu dana na prijevodima na hrvatski jezik. Došli smo sat vremena ranije da pogledamo još jednom izložbu u miru Božjem. Večer poezije i proze bila je u istoj zgradi s gradskom galerijom. Zapljusnule su nas pastelne Kristijanove boje odmah s vrata i stol pun novih crteža jer Kristijan i dalje stvara…Jasminkina knjiga je također već bila na rubu stola. Nismo pretjerano pričali o njoj jer smo se svi bacili na slike. Malo se fotografirali uz sliku „Digitalnog anđela“. Barbara je izabrala par crteža, uspjeli smo malo popričati i krenuli smo gore na poeziju i prozu. Dvorana obložena drveninom, kojom, ne znam, zaboravila sam pitati, odmah me je katapultirala stoljeće dva unazad. Nisam to očekivala. Odmah druguješ i sa savim tim gradonačelnicima čiji portreti vise svugdje uokolo. Nema naravno žena, ali aktuelna gradonačelnica je žena i ona je bila s nama tu večer uživo. Tada sam uistinu upoznala Dragicu. Majstorski je odradila večer. Predstavila turske, bosanske i hrvatske autore goste, makedonski nije mogao doći, i samu sebe srpsku autoricu, a i njemačke. U pauzi me je došla pitati kako se zovem i da ću ja biti prva nakon pauze. Pomislila sam da je došla faza čitanja onog što nas dojmljuje i što volimo, kako sam ja to protumačila, valjda imajući u vidu naše nove Večeri poezije i proze koje smo počeli organizirati u Matici hrvatskoj za Ruhrgebiet, a koje su zamišljene bez autora jer su oni ili skupi ili daleko ili mrtvi. Sve je bilo dobro dok ona nije mene najavila kao autoricu što ja nisam, a onda mi je sinulo da je ona to možda krivo zaključila zbog Jasminkine knjige koju sam joj dala na dva dana da pogleda. Jasminka ili Jadranka… Lako zamjenjljivo. Objasnila sam pred skupom nesporazum koji se dogodio zbog knjige i predložila da možda Barbara pročita svoje eseje koje prevodim na hrvatski i koje sam srećom uzela sa sobom. Barbara je i sama bila malo iznenađena, ali se je dobro snašla. Čitala je „Sve ima svoje vrijeme“. Jasminkina knjiga se u pravom smislu riječi osamostalila i sama napravila novi scenario tu večer, novu priču. Takve su knjige. Kad misliš da su završene jer su tiskane, tek tada zapravo počinju živjeti svoj novi život. Svaka bi knjiga izgleda mogla napisati novu knjigu, pogotovo ove putujuće po torbama koje ne znaju gdje će i kod koga završiti. Digitalne knjige nemaju te puteve jer nekako nisu materijalne. Istina je samo da su „lakše“, jedino ako ih želiš spontano pokloniti ne možeš ih tek tako izvući iz torbe.

РЕСОЛУЦИЈА О ГЕНОЦИДУ ЗА ВРЕМЕ НДХ (Независне државе Хрватске) ДОСПЕЛА ДО СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ НА РАЗМАТРАЊЕ. Видео:

ЛАЗАНСКИ: Ко су прави злочинци, шта рекосте господине Скот?

ЛАЗАНСКИ: Ко су прави злочинци, шта рекосте господине Скот?

Амерички амбасадор у Београду критиковао је намеру Министарства одбране Србије да на Војној Академији као предавач наступи и пензионисани генерал Владимир Лазаревић.

Лазански и Скот (Фото: mc.rs, Правда)

Пише: Мирослав Лазански

Амерички амбасадор каже како је у САД незамисливо да неко ко је осуђен за ратни злочин касније предаје на војној академији, па је амбасадор Кајл Скот споменуо како је Америка осудила поручника Вилијама Келија за злочин почињен у вијетнамском селу Ми Лај.

Да ли амбасадор мисли како нико у Србији не познаје чињенице о томе шта се догодило у Ми Лају и касније, или амбасадор сматра да су у Србији сви оболели од амнезије, тек ствари стоје овако. У вијетнамско село Ми Лај 16. марта 1968. године ушла је чета „Чарли“ из састава 1. батаљона 20. пешадијског пука 11. бригаде 23. пешадијске дивизије армије САД. И поубијала што бомбама, што бајонетима више од 500 цивила, међу којима и жене и децу. Командир чете, поручник Вилијам Кели, наредио је тај масакр, па је чак и лично убијао цивиле.

После акције у Ми Лају, чета „Чарли“ и поручник Кели добили су од више команде похвале за „сјајно обављен задатак“. И нико ни да зуцне о масакру цивила.

Ветеран из вијетнамског рата Род Рајденоур сазнао је о догађају у Ми Лају од тројице припадника чете „Чарли“, који су се мало опустили и распричали по повратку у САД. Почео је да о својим сазнањима пише члановима Конгреса, службеницима Стејт департмента и људима у Пентагону. И ником ништа — опште ћутање и одбијање да се покрене истрага. Онда је у новембру 1969. године Род Рајденоур срео чувеног новинара Симора Херша и све му испричао. Херш је то објавио, и Пентагон је био присиљен да покрене истрагу о злочину у Ми Лају. Поручник Кели је оптужен, као и 14 официра из команде његове бригаде, управо по командној одговорности. На крају судског процеса поручник Кели је осуђен на доживотни затвор, а 14 преосталих официра ослобођено је сваке одговорности за злочин у Ми Лају. Председник САД, Ричард Никсон је поручника Келија помиловао, и казна је претворена у три године кућног притвора. Три године кућног притвора за 500 убијених цивила, жена и деце? Главни командант америчких снага у Вијетнаму, генерал Вилијам Вестморленд није позван на командну одговорност?

Генерал Владимир Лазаревић је за сваки случај злочина на Косову одмах тражио процесирање одговорних лица, сви припадници Треће армије војске СР Југославије имали су код себе штампани примерак Женевских конвенција о поступању у рату. То је утврдило и тужилаштво Хашког трибунала, и то није спорно.

Поредити генерала Лазаревића са поручником Келијем, који је лично убијао цивиле, сукоб је с истином. Нема нити једног наређења генерала Лазаревића да се чине ратни злочини, и то је утврдио чак и Хаг. Па ипак, он је осуђен за „удружени злочиначки подухват“. Зашто?

Зато што је то тражила званична политика САД. Да би се тиме легализовао злочин НАТО-а према СРЈ и Србији 1999. И зато сада екселенција Кајл Скот говори то што говори…

Суморне прогнозе о надолазећем светском сукобу који почиње у Азији, а у ком ни Балкан неће бити поштеђен, прочитајте ОВДЕ.

Извор: rs.sputniknews.com

Заборављени митинг: Како су Американци славили Хитлера (ВИДЕО)

На интернету се појавио снимак готово заборављеног „проамеричког митинга“, организованог у Њујорку 20. фебруара 1939. на ком је 20.000 људи изводило нацистички поздрав испред заставе САД и слике Џорџа Вашингтона окићене кукастим крстовима.

Нацистички митинг у Њујорку 1939. године (Фото: rarehistoricalphotos.com)
Нацистички митинг у Њујорку 1939. године
(Фото: rarehistoricalphotos.com)

Лидер митинга Фриц Кун, Американац њемачког поријекла, се током заклетве застави одрекао „јеврејских медија“ и позвао да се „Америка врати америчком народу…“ и постане „бијела“.

Седмоминутни клип који је режирао Оскаром награђен документариста Маршал Кари заправо је спој више фрагмената снимљених у Медисон Сквер Гардену. Митинг је прекинут када је Исадор Гринбаум, 26-годишњи Јевреј из Бруклина истрчао на сцену.

Он је тада бачен у масу и претучен, прије него што је полиција стигла. Као да то није било довољно, кажњен је за недолично понашање новчаном казном у износу од 25 долара (данашњих 431).

„Дио Куновог говора који није приказан у филму, истиче оца Колина, чије су радио емисије хвалиле Хитлера и Мусолинија и имале публику од око 30 милиона људи“, каже аутор филма.

„Хенри Форд и Чарлс Линдберг изразили су своја антисемитска увјерења, а медијски могул Вилијам Рендолф Херст је изјавио: ‘Кад год чујете да је неки истакнути Американац назван фашистом, заправо је ријеч о лојалном грађанину који се залаже за американизам“.

Можда је имајући то у виду, Кари истакао изјаву новинара Њујорк тајмса из тог времена Халфорда Е. Лакока, који је рекао: „Кад фашизам дође у Америку, неће бити означен као ‘Мејд ин Џермани’; неће имати обиљлежја свастике; неће се звати фашизмом. Зваће се, наравно, американизмом“.

„За мене је најстрашнији дио филма реакција гомиле. Двадесет хиљада Њујорчана који воле своју дјецу и вјероватно су фине комшије, дошло је с посла тог дана, обукло одијела и сукње и отшло да аплаудира, смије се и пјева, док је говорник дехуманизовао људе који ће у наредних неколико година бити убијани. Ово није толико показатељ лоших ствари које су Американци радили у прошлости, колико упозоравајућа прича о томе шта бисмо могли да урадимо у будућности“.

(Daily Mail/Б92)

Извор: Радио Телевизија Републике Српске

18 ТОНА ЉУБАВИ БЕЗ ПОДРШКЕ ДРЖАВЕ !? ШТА РЕЋИ ДО ЧЕСТИТАТИ!