Ljubica Baric Da, to je Srbija, a odlično kažete i mnogo, mnogo više. Teško je naći prave reči da bi ste je opisali, ali se može osetiti u duši i srcu.Ta ljubav je ogromna, bezuslovna i bezkonačna.2
Дејан Комненовић БИА врбује фејсбук администраторе Душане и то је разлог што се Фејсбук на локалу, у региону понаша као СНС друштвена мрежа супротно било ком правилу заједнице или прокламованим начелима.
Dušan Nonković Хвала Дејане, истог сам мишљења али шта да се ради? Морамо користити и ово мало шансе-боље ишта но ништа. Поготово су активне те улизице кад је нешто критично о Америци написано-ту бива једна или две посете регистроване у статистици фб. Да није реч о к…Mehr anzeigen1
Nemojmo biti naivni, nema nam suverenosti niti političke nezavisnosti sa ovisnošću od stranih banaka i investitora! Sa privrednom dominacijom Nemačke ne može nam biti zastupljeni naši već samo njihovi, nemački interesi! Da bi se oprostili od tih zavisnosti ne smemo im dozvoliti da kupuju naše mlade naučnike, genije, inovatore jer tada proizvode za njih konkurentnu robu na svetskom tržištu a ne za nas! Nama prodaju, ti kakozvani investitori drugorazredne licence kako im ne bi mogli konkurisati na svetskim „tezgama“! Pa to je valda svima jasno da se Srbija nalazi u neokolonijalnom ropstvu-čije onda interese treba da zastupa Lajčak! Neoliberalna politika je politika jačeg i sposobnijeg gde za suvereniste nema mesta!
Ja vas pitam moji dragi narode kako da nam političari i vlada zastupaju naše interese kad su totaln ovisni od stranih investicija i na taj način totalno ucenjivi. Ili sklapaj samo delove umesto kompletnog produkta visokog kvaliteta ili proizvodi na bazi naših nekonkurentnih proizvoda pa konkurišete sa vama sličnim, siromašnim trećim svetom kiji je konkurentno sposoban u sektoru jeftine radne snage, jeftinih sirovina i ničim drugim kao što je to slučaj snama odnosno Srbijom. Na taj način se ne stvara bogato već totalno ovisno i siromašno društvo koje radi samo da bi preživelo ili se zadužilo pao u dužničko ropstvo i ostvarilo prividan standard kojeg postaje rob jer nema vremena čak ni da uživa u tome zašto se zadužio! Tu nema ni s slova od suvereniteta.
Svetska privreda je tako saštrikana da u prvoj liniji obezbedi dužničko ropstvo i tako obezbedi jačemu mir i prosperitet!
Srpski grof Sava Vladislavić, čiji je život i dalje velika zagonetka za istraživače, bio je dovoljno uticajan da se njegov potpis nađe na mirovnom sporazumu ruskog cara i turskog sultana. Zamislite da danas Putin i Erdogan potpišu važan sporazum, a da se na njemu nađe potpis nekog Srbina kao posrednika, kaže za Sputnjik istraživač Vladimir Davidović.
Vest da je nedavno pronađen dokument koji svedoči o vezi čuvenog italijanskog baroknog kompozitora Antonija Vivaldija s grofom Savom Vladislavićem pokrenula je brojna pitanja o životu moćnog srpskog plemića, jednog od najbliskijih saradnika ruskog cara Petra Velikog.
Antonio Vivaldi je svoju operu „Istina u iskušenju“, napisanu 1720. godine, posvetio grofu Savi Vladislaviću, uz neizmernu zahvalnost što mu je pružio pomoć i podršku. O tome svedoči posveta uz libreto koju je genijalni kompozitor namenio srpskom plemiću.
Sasvim neočekivano otkriće
Dokument je pronašao Branko Vukomanović, jedan od potomaka Save Vladislavića, koji u razgovoru za Sputnjik objašnjava da je tokom svojih istraživanja u digitalnoj arhivi Kongresne bibioteke u Vašingotnu sasvim neočekivano naišao na zapis na staroitalijanskom dijalektu, za koji se ispostavilo da je Vivaldijeva posveta srpskom grofu.
„Ta posveta je prvo bila mikrofilmovana, a potom je digitalizovana, tako da je sada dostupna najširoj javnosti. Masovna digitalizacija u bibliotekama širom sveta počela je tek pre desetak godina, tako da je tek u novije vreme svima nama dostupnije sve ono što se krije u raznim arhivima“, navodi Vukomanović.
Sava Vladislavić je u Veneciji boravio između 1716. i 1722. godine. U to vreme bilo je uobičajeno da umetnici posvećuju svoja dela uticajnim i moćnim ljudima koji su im pomogli.
„Dokument ne otrkiva u kakvom su odnosu bili Vladislavić i Vivaldi. Ne znamo da li su bili prijatelji ili samo poznanici. Vrlo je verovatno da je Sava slušao neke kompozicije Vivaldija, koji je baš u to vreme stvarao i svoje najčuvenije delo ‘Četiri godišnja doba’“, navodi Branko Vukomanović.
Libreto za Vivaldijevu operu Istina u iskušenju
Vivaldi je kompnovao nešto manje od stotinu opera, od kojih je sačuvano pedesetak. „Istina u iskušenju“ pronađena je tek 2006. godine u Italiji, ali italijanskim istraživačima je promaklo slovensko ime na posveti, zbog čega je ovaj podatak i ostao nezapažen sve do sada.
Posveta Vivaldija Savi Vladislaviću
EKSELENCIJO: Kome bi trebalo posvetiti ovu dramu, do samo Vama, prepoštovani gospodine, jer primivši je tako velikodušno u svom domu u prvim danima njenog probnog izvođenja, ljubazno ste pokazali da je uzimate pod svoju zaštitu; zbog čega se, bez daljih molbi da se zauzmete za dozvolu iste, Vašoj Ekselenciji, njenom zaštitniku, posvećuje.
Kažem Vama, jednom gospodinu, anđelu čuvaru ilirske regije, čije poznajete drevno i jasno poreklo; koje po obe linije potiče pravo od Prvih gospodara, despota i grofova tako ratničke i slavne nacije; koja, ne zato što je ostala pokorena, sa delom Dalmacije pod osmanskom vlašću, grofovija Vaše prepoštovane porodice nije pretrpela nikakav slom; budući da je, osim toga što je ostavljena na slobodi, što je već bila, činom drugačijeg i časnijeg promišljanja, u istu bila vraćena opsežnom, carskom Poveljom; čime su joj potvrđene drevne privilegije i imunitet koji je uživala; kao što se sve, sa autentičnim dokazima, jasno pojavljuje u Arhivu Dubrovačke Republike.
Ali čemu nabrajati vrle osobine koje Vas krase, kada su i previše očigledne! Jer kome bi moglo ostati skriveno, da se Vaša Ekselencija plemenitošću duha, mudrošću uma i lakoćom ophođenja, sa najdelikatnijim i najvažnijim intrigama kneževa, tako mudro nosila, da je Vaše ime s velikim razlogom svuda tako ugledno postalo. Da se Vaša Ekselencija po uzvišenosti ističe u Dubrovačkoj Republici. Da Vam je NJegova Svetost sadašnji papa (koji Vas je u svakoj prilici prepoznao kao stalnog zagovornika hrišćanske vere) ukazao čast da Vas učini Palatinskim vitezom; i zato što ste se nedavno spojili na čuvenom venčanju sa NJ.E. gospođom Virdžinijom Trevizani, slavnim potomkom te drevne, plemićke venecijanske porodice Trevizani, koja se može pohvaliti svojim duždima, patrijarsima i prokuratorima presvetle Venecije, uvek nepobedive, Dominantne Republike.
Ali čemu podsećati na tolike plemenite vrline, kojima se Vi odlikujete, kad je dovoljno samo pogledati ko ste, posmatrati Vaše delovanje kao dvorskog savetnika jednog od najvećih monarha sveta, kakav je upravo pobedničko Carsko Visočanstvo, čije carstvo, moćno zbog dominacije nad ogromnim kraljevstvima, kojeg se plaše zbog vojne snage, a koja se ogleda u njegovim vazalima, ostavlja živopisnu sliku svoje veličine u svim delovima sveta. Dovoljno je to reći o Vama, koliko god to pisac ikada može, da pokaže ko ste, zajedno sa hrabrom podrškom koju ova drama uživa; sa poniznim naklonom ostajem najodaniji i najponizniji sluga Vaše Ekselencije. N.N.
Kako Vivaldi otkriva put Save Vladislavića do pape
Vladimir Davidović, koji je preveo Vladislavićeve „Tajne izveštaje o sili i strukturi kineske države“, pisane za Petra Velikog, kaže da Vivaldijeva posveta istraživače upućuje, pre svega, na jedan do sada najmanje osvetljen deo Vladislavićevog života, a to je njegov dugogodišnji boravak u Veneciji, upravo po nalogu velikog ruskog cara.
„Među brojnim važnim zadacima, Sava Vladislavić je imao, politički gledano, za Rusiju najvažniji zadatak, a to je uspostavljanje konkordata s Rimskom kurijom. On je tokom boravka u Italiji bio u neposrednom kontaktu s papom, o čemu Vivaldi i piše u posveti. Za Italijane, kao i za sve katolike, papa je bog na zemlji, a s njim je srpski grof šest godina pregovarao o konkordatu. Taj deo Savine aktivnosti nije dovoljno poznat. Sigurno ima dokumenata o tome, a oni se, najverovatnije, nalaze u Vatikanskom arhivu. Rusi raspolažu samo povremenim Savinim izveštajima o napredovanju pregovora. To je, dakle, pravac u kojem bismo mi sada mogli, potpuno svesni nivoa koji je Sava imao u Italiji, da nastavimo svoja istraživanja“, kaže Vladimir Davidović.
Čovek kome su verovali i ruski car, i turski sultan
Srpski grof je rođen 1668. u selu Jasenik, kod Gacka u Hercegovini. Kao mladić je otišao u Dubrovnik, gde je postao veoma uspešan trgovac. Bogatstvo je počeo da stiče upravo u Veneciji, gde se oženio damom iz otmene kuće. NJegova sledeća stanica bila je Carigrad, u kojem je nastavio da razvija trgovački posao. Tu je upoznao i ruskog konzula koji ga je poslao caru Petru Velikom.
„Sava Vladislavić je imao veliki uticaj. U Prutskom miru koji je Petar Veliki potpisao s turskim sultanom nalazi se i njegov potpis. Zamislite da danas Putin i Erdogan potpišu neki važan sporazum, a da se tu nađe i potpis nekog Srbina kao posrednika. To svedoči o značaju Save Vladislavića za dve u tom trenutku ogromne imperije. Tadašnji lideri, kraljevi, carevi i sultani imali su poverenje u njega lično. Znali su Turci vrlo dobro šta je on radio s Rusima, a znali su i Rusi vrlo dobro da se on obogatio upravo u Turskoj. I jedni, i drugi su imali mnogo osnova da sumnjaju, ali je i na jedne, i na druge Sava Vladislavić ostavio takav utisak da su ga beskrajno poštovali“, napominje Vladimir Davidović.
Dučićevo traganje za precima
Ličnost i život Save Vladislavića prvi je istraživao veliki srpski pesnik i diplomata Jovan Dučić, koji je 1942. godine u Pitsburgu objavio biografiju „Grof Sava Vladislavić“.
„Knjiga je, nažalost, objavljena za vreme rata. Dučić je bio predstavnik emigrantske vlade, njegova knjiga u Americi nije imala veliku publiku, kao ni u našoj zemlji, u kojoj je, ipak, bilo intelektualno jezgro čiji bi zadatak bio da se bavi ovakvim stvarima. Ta knjiga je tretirana kao nešto što ima i ideološku dimenziju, zbog čega nije ušla u nacionalno pamćenje i sećanje srpskog naroda“, objašnjava Vladimir Davidović.
Prema rečima našeg sagovornika, Dučić je istraživao etimologiju sopstvenog prezimena, budući da ona vodi ka italijanskoj reči duca (duka), što znači vojvoda.
„Tražio je vezu s bilo kakvim plemstvom u Hercegovini, a jedini plemić kog je otkrio bio je Sava Vladislavić. Vezu nije pronašao, ali je taj njegov lični neuspeh u traganju, zapravo, vrhunski uspeh nauke, jer smo otkrili značajnu ličnost“, napominje Davidović.
Srbin koji je pomerao granice u odnosima Rusije i Kine
Naš sagovornik naglašava da veliku zaslugu u istraživanju života i dela Save Vladislavića ima ruski akademik Mjasnjikov, istoričar rusko-kineskih odnosa, koji je objavio nekoliko knjiga u kojima se bavi utacajem srpskog grofa na razvijanje odnosa Kine i Rusije.
„Sava Vladislavić nije pomerao granice samo u političkom dijalogu Kine i Rusije, nego i u ekonomskim odnosima dve zemlje. Svoje bogatstvo nije gradio na upotrebi svog političkog uticaja, nego na poklonima koje je dobio od ruskog cara u znak zahvalnosti. Činjenica je da je on bio veoma sposoban čovek, koji je postigao poslovne uspehe već na početku karijere, ali je to stavio u službu ruske carevine“, navodi Davidović.
Prema njegovim rečima, Sava Vladislavić je bio reprezent takozvanog „baroknog čoveka“ – izvrsno obrazovanog poliglote, uspešnog u svom poslu, koji nije tražio pomoć od cara, nego mu je nudio.
Grof Sava Vladislavić i danas spaja Rusiju i Srbiju
„Zalog za njegovu ulogu u Poltavskoj bici bila je bukvalno njegova glava. Sava je tada, svojom veštinom, de fakto spasio Petra u sukobu sa švedskim kraljem Karlom Dvanaestim. Šveđani su se dogovorili s Turcima da napadnu Rusiju na dva fronta, a Sava je to saznao kao obaveštajni podatak i saopštio ga Petru. Ruski car se izbezumio, jer je sukob već počeo. Grof mu je tražio novac da potkupi Turke koje su Šveđani već potplatili. Na Petrovo pitanje šta će raditi ako to ne uspe, Sava je odgovorio da je jedini zalog koji može da mu ponudi njegova glava. Petar nije imao šta drugo, prihvatio je predlog i sve se srećno završilo, nakon čega je počela era beskrajnog poverenja“, navodi Davidović.
Novi izazovi za istraživače
Vladimir Davidović kaže da je jedan od neodoljivih izazova za istraživače još jedno delo Save Vladislavića, a to je „Tajni izveštaj o Crnom moru“, čiji je trag izgubljen.
„Rusija nije imala izlaz na toplo more, a luke na Baltiku, držali su Englezi i Holanđani. Petar Veliki je izgradio Sankt Peterburg da bi imao rusku luku na severu, da ne bi zavisio od ucene zapadnih trgovaca koji su određivali cene skladišta, imali monopol nad trgovinom i držali Rusiju zarobljenom. Međutim, sever je u klimatskom smislu bio loš, te je Petar pokušavao da izađe na jug. Od Save je tražio da utvrdi gde bi na crnomorskoj obali mogle da se naprave luke. Taj projekat je imao vrlo dalekosežne posledice za razvoj Crnomorske flote, koja je napravljena na osnovu prvog Savinog izveštaja“, kaže Davidović.
Naš sagovornik, na kraju, zaključuje: „Nevidljive zasluge Save Vladislavića su ogromne, a zadatak svih nas koji o tome mislimo – jeste da se jedan ovako sveobuhvatno ozbiljan, pametan, vredan, pošten, borben, a istovremeno lukav čovek vrati u sećanje našeg naroda“.
Битка на Кошарама – најхеројскија борба на Косову 1999. године, кажу.
Можда је то тачно, али истина је само једна: хероји су сви који су те године дали животе за нашу земљу. А зашто се онда Кошаре посебно спомињу?
Караула Кошаре била је најтежа тачка за одбрану Косова и Метохије од продора Ослободилачке војске Косова (ОВК). А на њу су послати младићи који су те године служили редован војни рок. Послати су на Кошаре са својих 19, 20, 21 годином. Млади, срчани и, најстрашније од свега, без икаквог искуства у борбама и ратовању.
Слева на десно, почев од горе: Томашевић Стојадин, Филиповић Зоран, Поповић Стојан, Поповић Никола, Петковић Драган, Станковић Новица, Стошић Роберт, Тарицић Оливер.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Њима су дали војничку униформу и одвели их на најтеже одбрањиву тачку, пред вишеструко бројнијег непријатеља.
Слева на десно, почев од горе: Јосић Никола, Маринков Мирослав, Маринковић Драган, Милановић Предраг, Милић Срђан, Јовановић Бојан, Јовановић Станоје, Јокић Милан.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Тако су настали ови никад истинитији и никад болнији стихови:
„С’ овог боја мајко
Повратка ми нема,
Ко Кошаре чува
Зна да зло се спрема.“
Слева на десно, почев од горе: Радојковић Бојан, Спасојевић Срђан, Иванковић Саша, Коматовић Саша, Костић Дејан, Митић Дејан, Станојевић Владан, Несторовић Владимир.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
„Ја ти мајко жив се
Вратит’ кући нећу,
И сад већ у цркви
Запали ми свећу.“
Слева на десно, почев од горе: Божић Миленко, Бојовић Предраг, Јошовић Милосав, Васиљевић Саша, Васојевић Иван, Војводић Данило, Кисин Александар, Голубовић Ненад.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Одбранили су Кошаре. Погинуло је њих 108, а подаци о некима тек се прикупљају и коначан списак биће објављен у наредној публикацији Министарства одбране.
Слева на десно, почев од горе: Радоичић Владимир, Гобељић Миладин, Димов Далибор, Душанић Драган, Јоцић Мирослав, Михајловић Синиша, Павловић Илија, Станчевић Срђан.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Погледајте њихова лица и помолите се за њих, било да јесте или нисте верник.
Слева на десно, почев од горе: Булатовић Владислав, Васиљевић Саша, Церовић Радош, Бјелобрк Дарко, Богојевић Бојан, Богосављевић Иван, Богосављевић Предраг, Божилов Љубиша.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Хвала вам, нећемо вас заборавити.
Слева на десно, почев од горе: Ивановић Ивица, Иванковић Крунослав, Илић Радиша, Милићевић Драган, Милојевић Зоран, Милошевић Дарко, Михајловић Иван, Негић Бранислав.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Слева на десно, почев од горе: Тибор Церна, Шкиљевић Саша, Комарица Драган, Костић Томислав, Кошанин Срђан, Крунић Славко, Лалић Драги, Леовац Предраг.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Слева на десно, почев од горе: Јевтовић Милан, Вучељ Насер, Гредељевић Ђуро, Ђорђевиж Владимир, Јовановић Бојан, Јовановић Станоје, Павловић Милош, Јокић Милан.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране
Komentar: to je tako kad o nama o našoj vojsci brine strani faktor!A tako nam je i sa privrednim prosperitetom!
Strani faktor oduzina nam najbolje talente, izumitelje a nama prepušta svoje zastarele produkte sa kojima im ne možemo konkurisati na stranim tržištima dok naši geniji proizvode za njih a ne za nas prvoklasne produkte!
Dok ne shvatimo da sa državom upravlja strani faktor koji nas namerno čine nekonkurentnim nećemo bolje živeti niti imati neku dugoročnu šansu da živimo čoveku dostojnim životom. Sve dotle nećemo biti gospodari svoga na svojemu!
