Данас се навршава 89 година од смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса, почасног грађанина Мачванског Прњавора
ДР . АРЧИБАЛДУ РАЈСУ
Пред спомен- костурницом у Мачванском Прњавору
Чујте Срби, чувајте се себе , дал су Срби чули опомену ,
кад клањају се своме Мучитељу , не гледају борце, ни рањенике ,
ни богаље, а ни брањенике , све до јуче Србске заштитнике .
Целом свету кад су климоглави , само своме роду су душмани ,
ољагали, своје испљували. Сутра исту славу дочекали.
И не чују звона Хиландарска , обезглављене их воде крвопије,
покидан чокот винове лозе њихово ће бити покољење,
а очи им ко кактуса бодље , најубојитијом светлицом засевне,
не признају предзнак ни знамење, а браћи су највећи међаши .
Чујте Срби, не часите часа, саслушајте Свеглас сред безгласја ,
и великог пријатеља Срба мудрооког Арчибалда Рајса.
Злотворима крунишете главе, дарујете ордење, медаље ,
а свом роду сакатом рањеном, трнов венац мученичке славе .
Проклеће вас Свевид у Невиду , жигошете колоне скелета ,
суза спаљене мајке и детета , где хиљаде костура и сенки
невидом вас прошлости надгледа.
Где стрељани, мучени, убијени, спаљивани до најмлађег детета ,
без даха, гласа и покрета , без живота , наде и полета.
Чујте Срби грмљавину гласа, глас истине Арчибалда Рајса .
То су рећи и Светога Саве : Само слога Србина Спасава !
Кад олуја ветар заталаса и проговоре многе мртве главе ,
кад посете спомен- костурницу ,
где похрањене су кости 535 страдалника,
то је и тестамент Арчибалда Рајса. Ту где многи остају без гласа.
Страх и трепет су вам пијавице и вукови у јагњећој кожи ,
чак ни јагње у вучијој кожи, не би дало да се обезбожи .
Погледајте на ратнике наше , изгинуле у ходочашћу глади
тугованку земља кад запева, за све оне што су за њу пали.
Што образе нису продавали .
Чујте Срби чувајте се себе, нек босиљак ожили звуке старинских лира,
да поштујете оне што су живот дали , за слободу и за овај тренут мира.
Чујте Срби чувајте се себе , да би род свој сачували,
ту где су загрљени мајка и дете, спаљени где и остали ,
руком аустро- маџара да се не заборави.
У порти цркве Светог Илије , пркоси спомен- костурница ,
ридање, лелек и трудне жене нерођених мртворођеница ,
скелети, костури, лица без лица и нерођена деца из извађених материца .
Е баш зато саслушај роде , о окрутностима и злочинима аустроугара,
где су сукнуле ватре до неба спаљене деце руком зликоваца аустро- маџара.
Из стења изникла трава пониклица, проникао босиљак из дечијег лица,
из нечије лобање и гроба , рузмарин неожењених младића ,
зар је ико пречи роду од свог рода .
Зар се гази чизмом преко гроба оца ?
Да Србијом ничу костурнице, то су жеље змије подмуклице .
Погледајте безруке, безноге , све вас мање , држите се слоге ,
И слушајте Арчибалда Рајса , ил вам нема ни трага ни гласа.
Послушајте глас Светога Саве : – Само слога Србина спасава !
Не буде ли Светосавље светиња, потомства ће водити утвара .
Чујте Срби ако нисте глуви, чујте Срби , зар већ нисте чули ?
Зар је пречи туђин вам од рода, кад клањате се одроду нерода .
Букаџије, гласноговорници камен су темељац новој костурници .
СПОМЕН – КОСТУРНИЦА , ПРЊАВОРСКА КОСТУР- КАПЕЛА
( Подсећање : 17. августа 1914. године Аутро – угари , спалили су у школи 48 Прњавораца ,
из школе у пламену , мајке су кроз прозор избачивале децу , а које су аустроугарски војници дочекали на бајонете )
Између реке Дрине и брда Џајевца , на обронку планине Цера ,
у огњу злотвора горела су деца , у спаљене очи мајке сузу да натера ,
да угаси пламен , урлике и јецај , од костију људских исклесана капела ,
Ћеле – Кула Западне Србије , ту душманин откри право лице ,
погнуте су главе испред Спомен – костурнице , гробнице- исповедаонице ,
у огњу хтедоше да спале и Крсног Свеца .
Народну ношњу униформом звали . док су на ломачи живе спаљивали ,
силовали, клали , убијали , коњ’ ма за репове растрзали ,
на бајонете дочекали ….
Овде сред мачванске равнице , долазише често Србо – убице ,
ко гаврани птице злослутнице , да живе затрпају у гробнице.
Споменик од костију исклесаше , бесмртне Спомен – костурнице ,
у црно нам завичај завише , разјапили чељусти , вилице .
Да нам деци сред танушног врата , запечаћене крвљу се виде огрлице ,
од трагова дављења и прстију , крвничке свирепости и грознице .
Кренуше низбрдо , а нема кочнице , сме ли ико да се загледа у лице ,
Мачве – Старомајке , вечне удовице . И све док нам покољења пале свеће ,
продужавају сећање на масакр и злослутно столеће .
( Могућа исповест мајке , која покушава да спасе своје чедо
из школе у пламену и мајки ,које избацују децу кроз прозор ….)
: – Анђеле , Анђела , сине и кћери , кад је школа ко ломача горела ,
кад су нас злотвори угљенисане хтели ,
хтедох да те одбраним од пламена , што сукну из учионица ,
потпалише га са много жара , подметачи пожара , утваре свих утвара ,
босоноги да ходамо по жеравици и изгоримо ко лиле Петровдана ,
а ја Бранимирка , твоја мајка , од огња да те преотмем ,
да ватру разбукталу предухитрим , отргнем из бакље живих ломача
и спржених руку те кроз прозор избацим , Сунцу и Ваздуху ,
не слутећи да ће те дочекати на бајонет – Жарач ,
што жар распирује , пепео разгрће …
А још миришеш на пупчану врпцу , изнет из колевке , окренут Сунцу ,
од колевке до попевке – кратка путања , из спршених очију суза искри ,
да угаси пожар неугасиви .
Ми смо мој сине Мучени , изгорели живи , ко да се уклета прошлост вампири ,
само сам хтела да наставиш да живиш , не слутећи да сам ти век продужила
за само пет минута , обневиделе очи од дима и пламена који сукља не виде бајонет- Жарач
и да те крвника дочека рука .
И чија смрт је лакша у огњу ил на оштрици бајонета .
Ја сам ти сине и Блажена и Богданка и Босиљка и Божица и Миља и Смиљана ,
Милодарка , дару утробе своје даровах живот , а не смрт , зато ни мртва не ћутим .
Огњене мој и Огњана , пламтели смо у варницама , изгорели смо у жеравици ,
узалуд молитве , јауци , крици , опколише нас немани у учионици , зборници ,
запалише нас ватрољуби на огњу огњеном , на огњишту рођеном ,
да једном васкрснемо из пепелишта и згаришта .
У овој школи где смо изгорели ко свеће ,исписиваће прва слова , креда ће им бити
наше кости беле . И мртва бићу ти спас и Спасенија ,
имена ми крштеног , Споменка према називу биљке споменак ,
да вас не забораве , ова ће школа бити Стамена ,
јер је грађена од костију , тврђих од камена .
Сунчице и Сунце , Васкрслава и Васкрславе , Голуба и Голубе , Крстана и Крстане …
Из пепелишта васкрснуше наше кости , ми смо ко буктиње изгорели ,
у крвавој прошлости , да би светлију будућност сагледала покољења
и знала шта су незвани гости , чинили прамајкама и праочевима
и да смо буктали ко буктиње , само да се сачува вољена земља ,
јер куд би без кућног прага моји беземљаши ?
Да нас поробе , освоје и покосе , то хтедоше ,
кад на у цркве , школе и куће , ко овце у торове сабише ,
нас Неболике и Милолике и душе Христолике да искорене ,
да нам затру семе .
Тај тренутак и ту игру сенки , које се плаше крвожедници ,
вапај и пламен голоруких , живих изгорели ,
грчевита борба угљенисаних руку да се спасе чедо
и у трену кад душе узлећу на Небо .
Кад зачујеш песму анђеоског хора , то се песмом брани од утвара и злотвора
и вековним звоном зазвониће школа,
ил се огласити са црквених купола , ту се огледају сенке прошлости ,
чијих се сенки и крвници плаше .
Знаћеш да си близу Прњавора , да је ту у близини и паљена школа
и да су питања још без одговора , из прошлости густ дим и даље док куља ,
знаћеш да су живе људе на ватру доливали уместо уља .
Ту сад расту селен , смиље и кадуља …
Славица Јовановић новинар и књижевник
Аутор фотографија : Славица Јовановић
из књиге “ Не клечи пред злотвором “
http://www.mojenovosti.com/index.php?option=novosti&catnovosti=0&idnovost=150740&Danas/se/navrsava/89/godina/od/smrti/istaknutog/humaniste,/kriminologa/i/prijatelja/Srbije/Arcibalda/Rajsa,//pocasnog//gradjanina/Macvanskog/Prnjavora/\#.W2tIMtIzbcs
Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Vesti | Leave a comment »
