У ОРГАНИЗАЦИЈИ ШАБАЧКОГ ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА ОДРЖАНА ЈЕ ТРИБИНА

http://www.jutarnjiglasnik.info/ekologija/sabacki-ekoloski-pokret-odrzao-tribinu-povodom-medjunarodnog-dana-zastite-ozonskog-omotaca-16-septembra/

У ОРГАНИЗАЦИЈИ ШАБАЧКОГ ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА ОДРЖАНА ЈЕ ТРИБИНА

ПОВОДОМ МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА ЗАШТИТЕ ОЗОНСКОГ ОМОТАЧА 16.  СЕПТЕМБРА

Подсећање : -Почев од 1994. године, потписивањем Монтреалског протокола у свим земљама света 16. септембар се обежава као међународни дан заштите озонског омотача.
Озонски омотач ствара се под утицајем сунчеве светлости, апсорбује штетно ултраљубичасто зрачење и тако штити Земљу и живи свет.
Стандардна дебљина озонског омотача је око 3 мм, али његова дебљина значајно варира услед постојећих штетних утицаја.

„Озонска рупа“ је први пут примећена осамдесетих година прошлог века, а утврђено је да су узроци њеног настанка физичко-хемијски процеси, у којима атоми хлора и брома из фреона и халона разграђују молекуле озона.
На трибини  у Шапцу говорили су  председник  Шабачког Еколошког Покрета  ШЕП


-а  , Трифун Дробњак адвокат , Академик проф. др Марко Тодоровић из Српске Академије Иновационих наука и други учесници … У  двочасовном излагању могло се чути о загађености у Шапцу , о фабрици Зорка , спомињала се и Вискоза а дотакли су се и других тема …, итд

Док су присутни постављали питања .

На крају је Академик проф. др Марко Тодоровић Шабачком Еколошком Покрету уручио захвалницу за досадашњи рад .
Текст и фото : Славица Јовановић

21743549_1464015220352807_5802189303625642440_o.jpg

Advertisements

Политика под контролом страних обавештајних служби

Аутор: Владимир Стојковић

Политика под контролом страних обавештајних служби

У Србији смо данас сведоци веома чудних политичких прекомбиновања и прерасподеле политичког плена који народ чини збуњеним и изненађеним. Наизглед се одигравају се невероватне трансформације појединаца и политичких субјеката који уз вокабулар пријемчив широким народним масама позивају на смену (или останак) власти, свако са своје позиције и кроз своју „фокус“ групу (патриотску или грађанску), користећи политичку арену као средство за освајање плена.

Просечан гласач се осећа збуњеним и изненађеним из циклуса у циклус, верујући оним што виде и чују преко сервиса јавног информисања, било преко „мејнстрим“ или „алтернаативних“ медија. Као шлаг на торту се појављују „независни аналитичари“, „интелектуална елита“ и јавне личности који заједно чине посебни декор на политичкој сцени појашњавајући процесе, оправдавајући или критикујући потезе власти или опозиције.

А да ли је баш тако као што видимо и како нам се представља? Да бисмо ипак разумели сва догађања у политици направимо малу ретроспективу појаве политичког плурализма у Србији.

Отварањем досијеа, видимо постојање документа из 1948. године који нам указује на детаљан план и програм разбијања СФРЈ од стране атлантистичких структура безбедности који ће бити спроведен подривањем државе користећи мрежу агентуре постепено имплементирану у највише државне институције.

Сведочењем пензионисаног пуковника ЈНА, Слободана Вукосављевића, долазимо до информације за постојање строго поверљивог документа из 1972. године о будућем формирању политичких странака на подручју СФРЈ, а под контролом тима у служби безбедности на чијем се челу налазио Гојко Шушак, бивши министар одбране у Влади Републике Хрватске.

Оно што је занимљиво, у том документу се наводе тачно имена политичких странака и личности које ће бити носиоци политичких процеса у будућим временима.
Није више тајна да „спонтани“ прелаз из једног политичког система у други је био све само не спонтан.

Балканско буре барута је требало запалити врелом реториком национализма кроз контролисане националисте и популисте који долазе из контролисаних (од стране Запада) центара моћи. Зато данас наизглед конфузне изјаве бившег шефа кабинета Мике Шпиљка, квазинационалисте Вука Драшковића, не треба много да чуде и да неког изненађују.

Сведочењем бивших официра безбедности о припреми 9. марта указује се на јасну организацију и учешће страних агентура у процесу свргавања са власти „мање контролисаног“ и потенцијално опасног Слободана Милошевића. Да ли данас некоме није јасна партиципација у политичком систему „сарајевског бунтовника“ и „великосрпског националисте“, а опет строго контролисаног потпаљивача ширих народних маса Војислава Шешеља? O 5.октобру се мање-више доста већ зна, али није на одмет можда поменути шуме Шварцвалда и обуку појединих актуелних носиоца политичке моћи у Србији. Опет наизглед „чудна комбинација“ заклетих политичких непријатеља и противника?

Методологија рада обавештајних служби нам јасно указује да данашњи политички циркус није сам по себи такав каквим га ми доживљавамо. Ниједна значајна политичка одлука не може бити случајна нити спонтана, а да претходно није усаглашена „на вишим нивоима“. Девастиране институције у Србији нису процес који се десио преко ноћи, већ плод дуготрајног рада на терену обавештајне агентуре и специјалних тимова за психолошке операције.

Још касних осамдесетих, консултујући нашег чувеног психијатра Веселина Савића, тражио се психолошки профил „просечног Србина“ и психолошки профили будућих „вођа“. Одговор је: „просечни Србин је лаком на мале паре, коруптиван и неморалан! За пет минута славе и новац спреман је продати себе и своје најмилије“. Јер да би се спровео утицај потребно је утицати на неког, јел` тако?

У одговору нашег чувеног психијатра је и делом дато објашњење на које слабе црте карактера носиоци јавних функција у Србији се хватају у канџе обавештајне агентуре.

У књизи Дејвида Овена „Болесни на власти“, јасно се указује да надсистем у светској политици увек поставља и бира типове личности који су најблаже речено „људи са благим психолошким тегобама“ и од њих формира политичке вође и државнике. Пренешено на наш систем, у стању смо да видимо галерију ликова који су дубоко уцењени и корумпирани, затим егоманијаке, социопате и сексуално девијантне личности као носиоце највиших државних функција и који су на челу најважнијих институција.
Опет кроз систем спојених судова и строгу контролу „са стране“, а кроз наше безбедоносне службе као извођаче радова, у корену се сузбија сваки уплив здравог расуђивања и деловања у јавном дискурсу кроз медијску блокаду и „црне спискове“ јер то представља потенцијалну клицу за промену система. Јер докле год постоји овакав однос снага у Србији, тј. теза-антитеза или садашња власт и квазиопозиција (грађанска или патриотска без битније разлике) нема бојазни да ће доћи до битније промене.

Да бисте препознали агенте од утицаја (издајнике!) кроз јавно деловање, а да не пратите трагове новца, питајте лидере покрета и партија, на пример, зашто нема сређивања бирачких спискова и увида у исте? Како то да у једној маленој општини на Косову и Метохији се приказује да има више рођених на месечном нивоу него на Менхетну? Зашто постоје измишљени ЈМБГ бројеви са унетом непостојећом цифром којих нема у матичној евиденцији рођених и зашто софтвер за изборне процесе и спискове контролише Мајкрософт корпорација?

Зашто се излази на изборе под овим условима ако је немогуће контролисати изборни процес? Шта то тачно значи дигитализација Србије што пропагира председник(ц)а Владе Републике Србије тј. шта се крије иза тога? Како то да лидери квазипатриотске опозиције имају редовне контакте са америчком и британском агентуром и формирају наизглед чудне коалиције? Ко поставља главне уреднике телевизија са националном фреквенцијом и ко контролише медијски простор у Србији? Да ли им је познато да се централа Фејсбука за овај интернет простор налази у Загребу, како је остварен контакт са њима и на који начин се врши контрола друштвених мрежа?

Мислите о томе…


Извор: СРБски ФСРепортер

Да ли сте знали; Нушићев син је био један од 1300 легендарних каплата који су положили свој живот да би ми живели

PODELI NA FB
PODELI TVIT

Verovatno većina ljudi nije upoznata sa radom Branislava Nušića van njegovih komedija, koje su ga zauvek označile kao jednog od najvećih srpskih komediografa. Ipak, ostavio nam je u nasleđe puno svedočanstava burnih vremena domaće istorije.

Nušić je imao veliku porodičnu tragediju tokom Prvog svetskog rata. Njegov sin jedinac bio je jedan od 1300 kaplara koji su izvučeni iz školskih klupa i odvedeni na front. Svima je dat čin kaplara, odakle im i ime. Mladi Strahinja Ban Nušić poginuo je 1915. godine na Dunavu u svojoj 19. godini.

Ban je bio ambiciozan čovek, temperamentan, romantičan i sklon tehnici koliko i umetnosti. Ban je trebalo da postane deo intelektualne elite društva.

Na frontu je dosta pisao i mnoge njegove zabeleške i pisma su sačuvani.

Videvši da će poginuti, Ban je napisao ocu pismo:

Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban.

Na poleđini koverte, mladi Nušić zabeležio je i:

Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresatu.

Bio je teško ranjen u borbi kod Požarevca, a pismo mu je nađeno u džepu šinjela.

Nušića je ova vest potpuno slomila.

Budući da je u to vreme bio upravnik pozorišta u Skoplju, povela ga je bujica ljudi koji su se povlačili prema Albaniji. Uz njih je bio dok su se povlačili preko Prištine, Prizrena i Peći, gde se razišao sa njima otišavši u Crnu Goru i odatle dalje u Marsej. Ostatak tužne povorke je krenuo u albanske planine.

Nušić nam je ostavio vredno svedočanstvo iz tih dana povlačenja u vidu knjige Devetstopetnaesta – Tragedija jednog naroda. Na početku stoji posveta sinu:

Mesto trošne kamene ploče,
sine,
ovom knjige tuge i bolova
beleži ti otac grob

U ovoj knjizi, Nušić je beležio svedočanstva sa terena i sudbine ljudi koje je upoznavao. Vesti su brzo putovale i ljudi su bili željni bilo kakvih novih informacija, pa je svaka glasina takođe zabeležena u knjizi.

Ovde ćete pročitati:

  • Priču o dve žene koje razgovaraju preko koloseka iz dva različita voza –jedna sa decom na vozu koji ide u Kosovsku Mitrovicu i ne zna da će tamo početi golgota, a druga koja je na vozu za Solun, na sigurnom.
  • Priču o visoko školovanom međunarodno priznatom slikaru koji je ostao bez šake.
  • Priču o višestruko odlikovanom vojniku koga je slom motivacije skupo koštao.

Jako je teško izdvojiti upečatljive trenutke, jer je knjiga gusto nabijena pričama kakve se čitaju bez daha. Ali evo ih nekoliko.

Dve slike prikazuju ukrcavanje na vozove koji odlaze iz Skoplja. Većina ljudi nije ni birala gde će otići, ukrcavao se kako je ko stigao, ne gledajući koja je destinacija.

Video sam jednu grubu i ružnu sliku. Prilazi vagonu jedna gospa u dubokoj crnini, noseći tugu kao jedino imanje koje je spasla. Njoj je tek juče stigao glas da joj je na severnom frontu poginuo sin. Ona nema snage da se gura, snagu joj je bol ispio, ona prilazi mirno, skromno, pogruženo vagonu, uverena valjda da će joj saučešće otvoriti put. Možda bi tako i bilo da kancelarijski oficir koje je komandovao vagonom kao nekim utvrđenim i posednutim položajem, nije smatrao svakoga ko se tome vagonu približi za neprijatelja. Vojnik je grubo odgurnuo nesrećnu mater, a oficir je to odobrio pogledom koji je jasno kazivao:
― Šta si ti, ko si ti? Mati? Nama ne trebaju majke, trebaju nam samo deca njihova, da ginu tamo. Rodili ste, i to je sve što ste mogli učiniti, i sad još možete plakati. To vam niko ne brani!
Postupak vojnika, ili upravo njegova starešine, izazva u gomili sveta odvratnost i gunđanje, ali to nije ništa omelo starešinu da prema drugoj porodici bude grublji, prema trećoj još grublji.
(…)
Uzbuđen ovom grubošću, siđe iz istoga voza jedan Amerikanac, kome izvesno nije ni bilo namenjeno mesto tamo, ali kojega je oficir propustio ne znajući koju li će stranu državu uvrediti ako i prema njemu postupi onako kako postupa prema majkama čija su deca na položajima. Ne govoreći ni reči, ne obazirući se ni na koga, ovaj stranac prođe kroz gomilu i približi se onoj gospi u crnini. On je kroz vagonski prozor video šta je bilo, on je opazio da je na licu one žene ocrtan dubok neki bol i u njegovoj se plemenitoj duši probudio osećaj saučešća, tako svojstven obrazovanome čoveku. On ne reče ni reč ženi, on joj samo pruži ruku, povede je kroz gomilu i uvede je u vagon, pri čemu su ga pratili blagodarni pogledi cele gomile koja se maločas gnušala.

Tako i jedna žena, sirotica, sa dvoje dece na rukama, bila se već smestila u poslednji vagon voza koji će ići u Mitrovicu i, za vreme dok su još vozovi stojali, povela razgovor sa poznanicom, koja sedi na jednome denjku u poslednjem vagonu voza koji će krenuti u Solun.
― Nemaš čime da pokriješ decu? ― pita žena sa solunskog voza.
― Nemam. Ne znam šta mi bi, pošla sam kao bez glave. Sinoć nisam ni mislila da bežim, pa nit’ ponesoh što nit’ zatvorih kuću, nego tako… uzeh decu, pa ‘ajde! ― odgovara žena sa mitrovačkog voza.
― Pa kako ćeš? Vidiš kako sipi kiša, iskisnuće deca do gole duše.
― Kad bi imala što? ― vajkala se majka pa pogleda oko sebe. ― Kad bi imala… kad bi mi ti dala to ponjavče?
― I meni je, bome, to sva sirotinja što sam je ponela. Znaš kako je… nije da žalim.
― A valjda će i prestati kiša, ispadala se noćas! ― teši se majka pogledajući očajno u mutno nebo.
― Pa i neće, vidiš kako je mutno, ceo dan će tako. Nego… što ne pređeš ovamo? Eto ima ovde malo mesta pa da zajedno pogledamo decu.
― Pa ne znam, ovde samo prvo našla mesta. A gotovo i nema gde, zakrčila se deca između stvari.
― Pređi ovde, ima poviše mesta, a tu je i ponjavče, pa ćemo zajedno.
― Pa da pređem.
I diže se žena sa mitrovačkog voza, pa ne slazeći sa vagona, dodade onoj sa solunskog voza najpre jednu bošču, pa onda jedno, pa drugo dete, a zatim i sama uze preskakati ogradu vagonsku i, prihvatajući opružene ruke svoje prijateljice, prelazi preko onih lanaca i gvozdenih tabla što odbijaju sudare vagona.
Toga časa i tom odlukom, koja je potekla samo potrebom da ponjavicom zaštiti decu od kiše, ova majka im je u stvari, nesvesno, spasla život. Mesto na tople obale, gde ju je odveo vagon u koji je sad uskočila, vagon u kome je bila odveo bi je u albanske planine, gde bi deci svojoj iskopala grob.

U Prištini se sjatio narod koji je pobegao iz okolnih gradova. Nušić nam i odavde ostavlja jednu sliku:

Pre podne, kad bi se veći deo povlačio u kafanice i kuće da jede, gomilice jedva ako bi omanjile, jer velika većina na ulici, na nogama i jede. Parče hleba, do kojega se na velike jade došlo, i ma šta uz to što se moglo kupiti od piljara, od bakala ili sa kasapskog panja, ovde gomilica razvila na tuđem ćepenku maramu sa jelom i ruča, onde poneko usamljen, oslonjen na zid, na direk opštinskog fenjera, lomi rukama hleb koji drži pod miškom i štrpka tvrdi sir iz žute bakalarske hartije. A taj isti je, samo nekoliko dana ranije, sa belom servijetom na kolenima, nemarno preletao očima jelovnik, vraćao porcije što mu je dato mršavo meso i tri puta vraćao kelnera da mu donese hleb sa mekom gornjom korom. Jedan je seo na kamen, drugi na prazan sanduk pred dućanom, treći na zemlju. Jedna beogradska porodica, koja se viđa o premijerama u pozorištu, u čijim salonima gospodare Šopen, Grig i Čajkovski, koja otkazuje službu devojci što je slatkiše kupila u toj i toj radnji gde nikad nisu dovoljno sveži, očajno je i satima dreždala pred ćepenkom jedne ćevabdžinice, ne bi li došla na red da kupi nekoliko kozjih ćevapčića koje će iz jednih starih novina, nasred prištinske ulice, jesti prstima.

Ipak, imućniji ljudi su imali različite sudbine i namere. Izvesne Mica Zuavka i Mica Senegalka krenule su sa povorkom u nadi da će naići usput na saveznike i upoznati francuske vojnike. U ovoj povorci je pažnju i zgražavanje izazvao njihov skupoceni fijaker. Jedna njihova rođaka je pokušala da svom detetu, koje je prepoznalo porodični fijaker, objasni kako to nije za njih nego za ranjenike, a ovo je izazvalo burnu reakciju ranjenog vojnika koji je slušao razgovor između majke i deteta.

On je dotle mirno i skromno stajao iza naših redova, naslonjen na zid, i nije učestvovao u gunđanju gomile i bio je miran kao da nije ni slušao primedbe koje su se sipale kao iz rukava za svakim kolima. Ali kad naiđe fijaker i kad gospođa završi svoju priču rečima: “Srpski se vojnici bore za nas, pa ne mogu ranjeni peške ići!”, poručnik planu na jedan mah. Krv mu se pope u obraze, nasloni se na štake i gurnu laktovima gomilu ispred sebe, pa izađe napred:
― Srpski se vojnici bore za nas pa ne mogu ranjeni peške ići! ― ponovi on uzbuđeno. ― A pogledajte, gospođo, pogledajte! Ova je noga prebijena i ja sam na ovim štakama iz Kuršumlije peške prešao preko planine, a eto ko se vozi na kolima!
― Sramota! ― graknu uglas i gomila.
― I sramota i nevaljalstvo! ― dodade uzbuđeno ranjeni poručnik i iščupa sa grudi Obilićevu medalju za za hrabrost i baci je pod točkove fijakera radi kojega se podigla bura negodovanja.
― Ne treba mi! Ne treba mi! Neka ovaj orden nose Mica Zuavka i Mica Senegalka, ja ću za Srbiju umeti poginuti i bez toga ordena!
Gomila zaneme na jedan mah pred ovim činom i nasta mrtva tiina. Povorka begunaca se i dalje kretala i prolazila mimo nas, gazeći pod sobom Obilićevu medalju za hrabrost koja je sve dublje u blato tonula…

Nedugo potom, povorci se pridružio i ostareli kralj Petar, kojeg su na jedvite jade naterali da krene sa narodom umesto da ostane da sačeka protivničku vojsku da ga ubije.

Kada je povorka shvatila da će morati da se povlači još dalje, i da to podrazumeva da će morati da napuste zemlju i putuju po ko zna kakvim uslovima, palo im je na pamet da sačuvaju kraljevsku krunu tako što će je zakopati kod Prizrena, gde su se zatekli.

I pod siromašnom svetlošću malog fenjera, momci pristupiše poslu lagano i oprezno. Podigoše dasku iz patosa i počeše da kopaju zemlju pod patosom. Valjalo je iskopati grob gde će se sahraniti kraljevska kruna koju ne htedoše poneti u nepoznate begunce. U Prizrenu već leži sahranjena jedna srpska carska kruna, tamo negde pod razvalinama crkve Sv. Arhanđela, neka tu nađe grob i kraljevska srpska kruna.

Grobari su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao. U mraku, kroz koji je probijao slabi zračić iz maloga fenjera, kretale su se alatima oružane senke, uznosili se i spuštali motike i budaci bez šuma, bez lupe.

Dok se u maloj sobici taj posao vršio, sekretar se i pukovnici povukli u raniju sobu da opet sednu oko stola za kojim su dotle očekivali da mine ponoć. Niko ni reči ne zbori, niko se ne diže glave, posađuju se oko stola nemo i ne pogledajući se među sobom.

Ipak, posle duže pauze, uzdahnu jedan od pukovnika i reče tiho, šapćući:
― Nisam nikad slutio da ću prisustvovati pogrebu kraljevske krune! ― i na njegovim se trepavicama pojaviše dve suze.
― Da! ― dodade drugi, sa rezignacijom, nemajući u trenutku na raspoloženju nijednu reč kojom bi izrazio svoje osećanje.

Svedočanstvo Branislava Nušića je jedno od vrednijih i značajnijih opisa Albanske golgote. Svi likovi iz Nušićevih dela su, na neki način, doživeli ovu tragediju.

Ovaj značajan događaj nam je mnogo bliži, na ljudskom nivou, nego što možda imamo utisak. Za to su se postarali mnogi umetnici ― pisci, slikari i fotografi, koji su prenosili priče sa lica mesta.

Пиротски град – задужбина кнеза Лазара или велможе Момчила

Пиротски град – задужбина кнеза Лазара или велможе Момчи

Пиротски или Момчилов град је зидано војно утврђење подигнуто поред  реке Нишаве на издвојеној стени код узвишења Сарлах у данашњем Пироту. На месту данашњег града налазила се кула мотриља која се помиње у III веку. У XII веку град се помиње под именом Атруби. Под називом Пирот први пут се помиње у XIV веку.

Чине га три спојене целине: Горњи, Средњи и Доњи град.

Горњи град је подигнут током последњих деценија XIV века, у време владавине кнеза Лазара. Према народном предању, подигао га је велможа Момчило о којем нема много података, осим да је живео у 14. веку и учествовао у бројним византијским грађанским ратовима где је стекао титулу деспота. Период његовог деспотовања није трајао дуго јер је погинуо 1345. године. Не постоје поуздани подаци о томе да ли га је подигао Момчило или лично кнез Лазар, због страха од турске најезде.

Горњи град је издуженог полигоналног облика са правоугаоним кулама, а у оквиру северног бедема, на врху стене подигнут је донжон. Лица бедема и кула су од ломљеног притесаног камена са уметнутим уломцима античких опека.

Средњи град изграђен је у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића. Има елипсоидни облик и степенасто се спушта на подножје издвојене стене. Бедеми Средњег града изграђени су од ломљеног камена у неправилном слогу, са језгром од трапанца.

Доњи град, који је изграђен у равници, као неправилни правоугаоник имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку, а неопходна одбрана ојачана је зиданим воденим каналом. У Нишкој капији Доњег града пронађена је мермерна плоча са натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804”.

Османлије су успеле да освоје град, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије. Историчари верују да је баш тај догађај био повод за Косовски бој.

Током прве половине XV века град се налазио на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана и Ђурђа, након чега је трајно прикључен Отоманској империји.

Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку, дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.

Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века, а данас се убраја међу споменике културе од великог значаја.

извори:
Споменизи културе
Википедија

SIRIJKE SAKRILE KAMERE POD BURKE i snimile jezive detalje života u srcu Islamske države (VIDEO)

Dve Sirijke skrivenom su kamerom uspele snimiti život u Rakki, srcu Islamske države. gradu na severu Sirije kojim vladaju teroristi.

S kamerama skrivenim pod burkama obilazile su dućane, vozile se taksijem i šetale ulicama, a snimile su zastrašujuće prizore pustog grada kojim se usđuju da šetaju samo naoružani teroristi.

Video prikazuje i ruševine džamije Uvais al-Karni, koja je bila vrlo važna i šijitima i sunitima. Kroz video se jedna od njih, Oum Muhamed, priseća svih strahota koje je proživjela u Rakki.

„Videla sam ga kako sedi na zemlji. Krvnici su bili poredani, svi odeveni u crno. Smaknuli su ga mecima, oskvrnuli tijelo, odsekli mu glavu, a onda ju nabili na kolac kojeg su svima pokazivali na kružnom toku“, prepričala je svoje svjedočanstvo o smaknuću jednog sugrađanina.

Na skrivenoj kameri pokazani su i dijelovi Rakkee u kojima su nekada živjeli bogati. Sada tamo žive strani borci IDIL-a i njihove porodice, tvrde dve Sirijke.

Маршал Жуков добија споменик у Црној Гори

Маршал Жуков добија споменик у Црној Гори

4
ПОДИЈЕЛИ

Facebook
Twitter

Пише: Игор Дамјановић

Локални парламент Берана донео је одлуку да се у овом граду на северу Црне Горе руском маршалу Георгију Жукову подигне спомен обележје, слично оном које је у Одеси уништено. Ово ће бити други споменик славном војсковођи ван територије бивших совјетских република. Први је подигнут у престоници Монголије, Улан Батору 1979. године.

Уочи празника независности Украјине, 23. августа ове године, уништена је биста маршала Георгија Жукова у Одеси. Управо у овом граду велики руски војсковођа, синоним за победу над фашизмом, обављао је своју прву послератну дужност. У Украјини је у сврху легализације рушења спомен обележја из совјетског периода усвојен чак и посебан закон. Међутим, недавно порушена биста у Одеси постављена је 2012. године, пуне две деценије од распада СССР-а. Двадесетак дана након овог вандалског чина, локални парламент Берана донео је одлуку да се у овом граду руском маршалу подигне спомен обележје, слично оном које је у Одеси уништено.

Гласовима политичких странака које у Беранама конституишу локалну власт, донета је коначна формална одлука да се подигне спомен обележје маршалу Георгију Жукову. Одборници на републичком нивоу владајућег ДПС-а гласање о овом предлогу су бојкотовали.

Може се рећи да је „Маршал победе“ (термин који је за Жукова одомаћен у народу након Другог светског рата) објединио посвађану беранску коалицију странака, које су на републичком нивоу опозиција владајућем ДПС-у. Дужи период беранска локална власт пролази кроз озбиљну кризу и ужива упитну подршку локалног парламента. Велимир-Бато Ђуришић, одборник Демократског фронта после неколико месеци појавио се на заседању, само да би омогућио изгласавање предлога који укључује подизање споменика маршалу Жукову. Формални подносилац предлога, који је СО Беране усвојила, била је месна Организација бораца НОР-а.

„Беране је велико слободарско место, баш овде је 21. јула 1941. године одржана Скупштина народних представника и изабран Одбор народног ослобођења за Срез берански, те донета одлука о успостављању народне власти. Ова Скупштина је била израз недвосмислене воље народа и може се рећи да је то био први орган те врсте у Црној Гори, Југославији и поробљеној Европи уопште. Наш град поштује цивилизацијске тековине и војсковођа који је спасао свет од фашизма свакако заслужује споменик у њему,“ рекао је у изјави за Russia Beyond на српском, Горан Киковић председник градског парламента Берана.

kiko sa ruskim kozackim atamanom moskovske oblasti 338x409 Маршал Жуков добија споменик у Црној Гори
Горан Киковић са руским козачким атаманом московске области

Киковић је такође подсетио: „Маршал Жуков је у бившој Југославији одликован највишим државним одликовањем, Орденом слободе, које је било вишег ранга чак и од ордена Народног хероја. У својој земљи одликован је 4 пута Орденом хероја Совјетског Савеза, а у САД Легијом за заслуге.“

По образовању професор историје, господин Киковић тренутно припрема за штампу занимљиво историјско штиво „Русија и Црна Гора кроз вјекове“. У изјави за портал Russia Beyond наводи: „Књига представља збирку прилога и докумената насталу са жељом да надвладам најраспрострањенију савремену лаж у Црној Гори, која се јавно изговара повишеним тоном, да нам Русија никада у историји није помагала. Моје истраживање полази од анализе драгоцене књиге ‘Црногорске финансије’, дела нашег еминентног научника др Мирчете Ђуровића, првог ректора црногорског универзитета и председника Црногорске академије наука и умјетности. Професор Ђуровић је документовао велику финансијску помоћ Русије држави Црној Гори у времену од 1711. до 1916. Историјску истину да без руске помоћи и заштите не било ни Црне Горе без устезања промовишем у овој књизи“.

juškovic 409x299 Маршал Жуков добија споменик у Црној Гори
Небојша Јушковић (трећи с лева) на прослави града Рјабинска у августу ове године, са Валентином Терешковом, Јунус-Бек Јевкуровим – председником Ингушетије и Дмитријем Мироновом – губернатором Јарославске области.

Саму идеју да се ван граница бившег СССР-а подигне први споменик маршалу Жукову заједно су иницирали руска организација „Бесмртни пук“ и НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде у Црној Гори“. Копредседник „Бесмртног пука“, организације на чијим манифестацијама спроведеним на Дан победе 9. маја у више од 60 земаља учешћа узме преко 10 милиона људи, чувени руски глумац Василиј Лановој у писму градоначелнику Берана Драгославу Шћекићу изразио је уверење „да би постављање бисте маршала Жукова у граду Беранама допринело учвршћивању антифашистичких вредности и вишековног пријатељства народа Црне Горе и Русије.“

„Као неко ко је од раног детињства васпитаван у духу антифашизма, чији су деда и 2 његова рођена брата погинули у борби против фашистичких окупатора, не могу да будем равнодушан према чињеници да ће се у Црној Гори подићи споменик ‘Маршалу победе’ Георгију Константиновичу Жукову,“ рекао нам је мр Небојша Јушковић, председник НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде у Црној Гори“.

Јушковић је такође истакао да је подизање споменика посебно значајно:

„У времену када се у свету покушава прекрајати историја и миноризовати значај Црвене армије и Народно ослободилачке војске Југославије у победи над фашизмом. Драго ми је да су нашу иницијативу свесрдно подржали градоначелник Драгослав Шћекић и председник СО Беране Горан Киковић.“

jušković 409x307 Маршал Жуков добија споменик у Црној Гори

У 190 градова и насељених места у Русији постоје улице, булевари и тргови који носе име маршала Жукова. Насељена места названа по славном војсковођи налазе се у његовој родној Калужској и Курској области. Први споменик маршалу Жукову подигнут је у граду Стари Сокол, а онај најпознатији на улазу на Црвени трг постављен је 1995. године. У свим већим градовима Русије највећи руски војсковођа има спомен обележје, а већ 10 година биста маршала Жукова налази се и у белоруској престоници Минску.

Поред бронзане бисте маршала Жукова, град Беране добиће улицу Јурија Гагарина и спомен обележје локалном хероју Лексу Саичићу, црногорском добровољцу у Руско-јапанском рату, носиоцу високих руских војних одликовања. Саичић је, по легенди која кружи његовим родним крајем, током учешћа на далекоисточном бојишту у двобоју погубио чувеног јапанског самураја.

Како нам је саопштио председник беранског парламента, до коначне реализације пројекта остало је да се реше технички детаљи и реално је очекивати да први споменик „Маршалу победе“ током наредних неколико месеци осване на Балкану.

Преузето са портала: Russia Beyond

ИЗАБРАНИ ДОБИТНИЦИ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ „НЕВЕН“

Пријатељи деце Србије

Косовска 19, 11000 Београд

тел.: 011/ 3343 247 и 3343 135

E-mail: pds@EUnet.rs

13.09.2017. у Београду

ИЗАБРАНИ ДОБИТНИЦИ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ НЕВЕН

Организација Пријатељи деце Србије са радошћу објављује победнике конкурса Књижевне награде „Невен“, дела издата у 2016. години. На овогодишњи конкурс је стигло 80 наслова намењених деци, из 15 издавачких кућа.

Жири за белетристику у саставу Милован Данојлић, Гордана Главинић и Ивана Мијић Немет одлучио је, да у конкуренцији 32 књиге, награду „НЕВЕН“ додели УРОШУ ПЕТРОВИЋУ за књигу „КАРАВАН ЧУДЕСА“, издавача Лагунa.

Најбољи илустратор је МАЈА ВЕСЕЛИНОВИЋ за илустрацију књиге „УЉЕЗИ“, одлучио је жири у саставу Jaна Вуковић, Бојан Стеванић и Братислав Миленковић. Жири је ове године у избору имао 33 наслов. Изабрану књигу издала је Фабрика књига.

У категорији популарна наука стигло је 16 књига, а жири у саставу Љубица Урошевић, Милован Данојлић, Гордана Главинић и Ивана Мијић Немет изабрао је књигу издавачке куће ПчелицаМАРИЈА КИРИ“, аутора АЛЕКСАНДРЕ БОЈОВИЋ

Додела награда лауреатима је 5. октобра у 13 сати у Свечаној сали Скупштине града Београда. Награда се традиционално додељује у току Дечје недеље.

Књижевну награду „Невен“ у 2017. години подржали су Министарство културе и информисања, Министарство за рад, запошљавање, борачка и соц. питања, и Продуцентска кућа НИРА.

Пријатељи награде су Скупштина града Београда, Модна кућа „Мона“, и Књиговезница Паштрмац.

О награди „Невен“

Установљена 1955. године, награда Невен подстиче стваралаштво за децу, афирмише ауторе и најуспешнија остварења за децу. Пријатељи деце Србије је додељују у три категорије: белетристика, илустрација књиге – сликовнице и популарна наука.

Награду чине повеља чији је аутор Душан Петричић и новчани износ. Додељује се  сваке године за издања штампана у претходној години.