ПРОТЕСТИ КОЈИ НЕ ЗАХТЕВАЈУ ОСТАВКУ ИЛИ РАЗРЕШЕЊЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА СЛУЖЕ ЊЕГОВОМ УСТОЛИЧАВАЊУ

ПРОТЕСТИ КОЈИ НЕ ЗАХТЕВАЈУ ОСТАВКУ ИЛИ РАЗРЕШЕЊЕ

АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА СЛУЖЕ ЊЕГОВОМ УСТОЛИЧАВАЊУ

Поносити се својим прецима а не бити их

достојан – чин је вредан само презрења.

Антоније Ђурић

„Српска ствар“, број 9, стране 22 и 23, 2014

Прослава за прославом херојских дела наших дедова се одвија ових месеци у организацији садашње власти.Истовремено она, следећи пример њеног вође Александра Вучића, и под његовим руководством, делује супротнохеројским остваривањима наших предака, противно Уставу и Резолуцији СБ УН 1244,разрушује државу, уништава слободу народа појачавајући вишеструку окупацију.

Александар Вучић размишља да ли да распусти Народну скупштину. Зашто кад он влада свим народним посланицима из СНС као њихов противуставни председник, кад Народна скупштина спроводи све што јој он налаже? Такође и Влада. Зашто кад је Народна скупштина одбила да спроведе Одлуку Народног скупа?

Народни скуп* (https://www.youtube.com/watch?v=-4Xm53sVHlI&t=188s) одржан 15. 09. 2018. пред Народном скупштином је једногласно усвојио Одлуку која гласи:

ОДЛУКА

На основу чланова 1-3, 3. става члана 4, члана 5, последње одредбе члана 16, првог става члана 21, члана 98, последњег става члана 99, члана 111, првог става члана 118 и последњег става члана 194 Устава и на основу стварне ситуације (тзв. „реалног стања“) у Републици Србији,

Народни скуп одржан у Београду пред Народном скупштином у суботу 15. септембра 2018. године захтева да Народна скупштина Републике Србије:

  1. покрене до 12:00 у понедељак 24. септембра 2018. године, уставни поступак разрешења председника Републике Александра Вучића, да га ефиксно спроведе по Уставу, и да разреши председницу Владе Ане Брнабић, због њихових повреда Устава те кршења заклетви и губитка легитимитета, ако до 11:59 у понедељак 17. септембра 2018., не поднесу неопозиве оставке председнику Народне скупштине и држављанима Републике Србије,
  1. истовремено смени Републичку изборну комисију – РИК,
  1. изабере нову РИК до понедељка 1. октобра 2018.,
  1. обавеже нову РИК да среди бирачке спискове до петка 2. новембра 2018.,
  1. ради задовољења уставног захтева члана 111 Устава, који гласи:

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“,

да до петка 2. новембра 2018. године усклади Закон о избору председника Републике с Уставом тако да се први ставови чланова 18 и 19 Закона о избору председника Републике, који гласе, следствено:

«За председника Републике изабран је кандидат који је добио већину гласова бирача који су гласали.»,

«Ако ни један кандидат не добије већину гласова бирача који су гласали, гласање се понавља у року од 15 дана од дана првог гласања.»,

избришу и 1. став члана 18 да се замени следећим текстом у складу с чланом 111 Устава:

«За председника Републике је изабран кандидат који добије више од половине броја гласова свих бирача уписаних у бирачки списак.

Ако нико од кандидата то не добије, у року од 60 дана се расписују нови избори за председника Републике на којима не може да учествује ни један кандидат из првог изборног круга. Изабран је кандидат који добије више од половине броја гласова свих бирача уписаних у бирачки списак.

Ако и после другог изборног круга гласања нико од кандидата није добио довољно гласова, онда, Генералштаб Војске Србије у року од 30 дана именује за председника Републике држављанина Републике Србије, који је последњих 10 година живео у Србији и који није био кандидат за председника Републике у претходна два изборна круга. Та личност у Народној скупштини полаже јавно председничку заклетву народу после чега га Народна скупштина проглашава (инаугурише) за новог председника Републике.»,

  1. до петка 2. новембра 2018. године да усклади Закон о избору народних посланика с Уставом тако да за сваког кандидата за народног посланика треба да се скупи исти број потписника (на пример: две хиљаде потписника, један потписник може да потпише само за једног кандидата) без обзира колико је кандидата на изборној листи да би се испоштовало уставно право на једнакост свих грађана пред Уставом и законом (1. став члана 21 Устава), и да свака листа добије онолико мандата колико је сразмерно добијеним гласовима те да се избришу садашњи чланови 81-83 тог Закона да би се укинуло противуставно озакоњење крађе гласова,
  1. до 3. новембра о.г. распише опште изборе, да се одрже и спроведу по Уставу и закону,
  1. по објављеним, у законском року,изборним резултатима изврши конституисање нове Народне скупштине која ће даље да води процес по Уставу и закону.

Да нова Народна скупштина:

  1. поништи све противуставне законе, декларације, резолуције, све противуставне међудржавне уговоре, и противуставне, самовољне, пријаве за чланство у међународним заједницама, савезима, поднетим у име Републике Србије,
  1. референдиумском одлуком народа утврди законски однос између највеће плате (председника Републике) у државној служби и најмање плате (неквалификованог радника на пословима без опасности) у држави и да исти однос важи и у свакој приватној организацији између највеће плате и најниже плате у тој организацији.

Да тај однос може да се мења само референдумском одлуком народа.

  1. донесе закон да је референдум пуноважан једина ако на референдум изађе више од половине бирача од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак.“

Народна скупштина, којој је ОДЛУКА била поднета пре подне 17.09.2018. је игнори-сала ОДЛУКУ Народног скупа.На снагу је ступила Декларација Народног скупаhttp://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2018_10_02GSVSGrlPpMMZavd.27490917.pdf:

ДЕКЛАРАЦИЈА НАРОДНОГ СКУПА

С обзиром:

  • да су председник Републике Александар Вучић, председница Владе Ана Брнабић, многи народни посланици и чланови Владе својим противуставним деловањима, одлукама и неизвршавањима уставних обавеза погазили и одбацили своје заклетве, они су изгубили легитимитет да буду на тим врховним државним положајима и да извршавају те врховне државне функције,
  • да они спроводе изразито непријатељске захтеве страних Влада према Србском народу и Републици Србији, који уништавају државу, њену територијалну целовитост и границу међународно признатим од 1946. године по свим нашим уставима и онемогућавају државу да испуњава своје обавезе утврђене чланом 97 Устава,
  • да су се они оглушили о сва јавна упозорења и о све молбе-петиције да поштују Устав и закон,
  • да су одбацили Устав Републике Србије и Резолуцију СБ УН 1244,
  • да делују против државе, народа, његових слобода и права, да су понизили Републику Србију,
  • да су одбили да поштују и спроведу у дело Одлуке Народног скупа одржаног 15 септембра о. г.,
  • да непријатељи (дефинисани чланом 53 Главе VI Повеље Уједињених Нација) Републике Србије и Србског народа делују свим средствима, начинима и методама, на уништавање Србског народа и Републике Србије,

а на основу Преамбуле и чланова 1-3, 97 и 139 Устава, члана 2 Закона о војсци и чланова 2, 4 и 5 Закона о одбрани, Народни скуп тражи да се све одбранбене снаге Републике Србије ставе под команду Генералштаба Војске Србије и да Војска Србије, ради одбране од спољњег непријатеља и ради очувања мира, слободе и безбедности народа:

  1. преузме вођење Републике Србије по Уставу и закону до конституисања нове Народне скупштине,
  1. укине, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, имунитет председнику Републике Александру Вучићу, председници Владе Ани Брнабић, свим народним посланицима и члановима Владе који су деловали и/или делују супротно Уставу и/или закону и који су тиме одбацили своје заклетв и изгубили легитимитет,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, разреши дужности и положаја председника Републике Александра Вучића и председницу Владе Ану Брнабић,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, разреши дужности и положаја све народне посланике и чланове Владе из тачке 2,
  1. да обезбеди, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, заштиту Републике Србије и њених грађана,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, спроведе у дело Одлуке Народног скупа и под тачкама 2 до 8,
  2. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, обезбеђујући мирнодопско спровођење слободних општих избора по Уставу и закону успостави рад нове Народне скупштине која ће даље да води процесе у држави по Уставу, по свим законима који су у складу с Уставом, и да спроведе у дело Одлуке Народног скупа из тачака 9. до 11.“

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ НЕМА ЛЕГИТИМИТЕТ ДА РАСПУСТИ НАРОДНУ СКУПШТИНУ

И ДА РАСПИШЕ ИЗБОРЕ ЗА НАРОДНЕ ПОСЛАНИКЕ

Под руководством и притиском Томислава Николића као председника Републике, Ивице Дачића као председника Владе и Александра Вучића као првог потпредседника Владе, и саме Владе, народни посланици из СНС, СПС и њихових коалиционих партнера усвојили су њихов предлог и прогласили га 13.01.2013. г. за Резолуцију Народне скупштине. Њоме су признали шћиптарску власт створену под руководством вођа УЋК мимо Устава Републике Србије за легитимну власт на Косову и Метохији. То нису урадили ни Слободан Милошевић ни Борис Тадић. Потом су прихватили Бриселски споразум. Његовом разрадом и спровођењем руководи Александар Вучић. Он под својом влашћу држи посланичку већину у Народној скупштини. Она доноси, под његовим руководством као противустваним председником политичке странке СНС, нове противуставне законе. Он их затим у својству председника Републике прихвата и потписује. Потом ступају на снагу.

Потпуни дебакл је било иступање Александра Вучића на недавној седници Савета безбедности. Није тражио спровођење Резолуције СБ УН 1244, на пример потпуну демилитаризацију шћиптарских оружаних снага, нити поштовање Устава Републике Србије. Није изнео истину о деценијском шћиптарском прогањању Срба и шћиптарским злочинима над Србима. Уместо да тражи уклањање државне границе усред Србије, он је кукумавчио због повећања царине нашој роби коју је донело руководство УЧК а које је он признао и прихвата је за легитимну власт на Косову и Метохији и ако није основана на основу нашег Устава и у складу са нашим Уставом!!!

Без полагања председничке залетве Александар Вучић не би могао да ступи на дужност председника Републике, не би стекао легитимитет да извршава функције председника Републике.Он је изгубио легитимитет већ кад је у својој председничкој беседи погазио своју двоструку заклетву дату неколико минута пре тога!!! Потом ју је све даље одбацивао и све дубље газио и гази је. Поптуно је изгубио легитимитет да буде председник Републике, да извршава било коју функцију председника Републике. Узурпура положај, функције и права председника Републике!!! Нема легитимитет да распушта Народну скупштину нити да командује Војском Србије. Да би некако повратио легитимитет, Александар Вучић размишља да распусти Народну скупштину и распише изборе за народне посланике. Ако буде уверен у своју моћ да ће резултати избора бити објављени како њему одговарају, расписаће их. Ако више од половине од укупног броја бирача учествује на таквом гласању онда се њему враћа легитимитет, чак и ако већина бирача који буду гласали не прихвати његов предлог!!! Пошто би се такво гласање одвијало у организацији Александра Вучића који је изгубио легитимитет онда би и то гласање било нелегитимно. Јасно је да свако ко поштује Устав, јединство Републике Србије, своју слободу и слободу целог народа, ко поштује србске националне вредности, неће учествовати на таквом гласању. Као доказ тога сачуваће за своје потомство гласачки лист – позив да гласа.

То што су његови претходници, Слободан Милошевић с којим је Александар Вучић био у власти 1998. – 2000. као савезни посланик и министар за информације, Борис Тадић и Томислав Николић, деловали супротно Уставу и нанели велике штете држави и народу, не може да буде, и није, оправдање Александру Вучићу за његова противуставна и кривична дела. Он је знао све шта су они чинили и обећавао је да ће то да прекине. Сада се позива на њихова противуставна дела као оправдање и користи их као основу за своја уништавања државе и слободе народа, гажење своје двоструке заклетве и, што је најгоре, продубљивање нејединства Србског народа и срозавање морала, патриотског, родољубивог, морала у народу, подвлачењем нас под све јачу (и то обновљену нацистичку) окупацију.

ОРГАНИЗАТОРИМА И УЧЕСНИЦИМА САДАШЊИХ ПРОТЕСТА

Организатори и учесници у садашњим протестима би требало да буду јединствени у инсистирању да се спроведу захтеви из ДЕКЛАРАЦИЈЕ Народног скупа: као прво је оставка или разрешење Александра Вучића без даљег одлагања.

*О говорницима на Народном скупу

Осим народне посланице која је ненајављено молила у току Народног скупа да говори јер ту може неоматано и слободно да се искаже, а што јој није могуће у Народној скупштини, ни један од осталих говорника није био на врховном државном положају. Сви четворо који су молили да говоре ненајављено, јесу говорили. За народни скуп су били прихваћени да говоре и монархисти и комунисти (који су изненада, неочекивано, били спречени да дођу).

Београд, 13.01.2019. Др Љубомир Т. Грујић, редовни

професор у пензији, овлашћен да иступа у име Народног скупа

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд

Advertisements

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

Увод другог дела приказивања великана Француске левице, посветићемо Бошку И. Бојовићу (добио је име по деди Бошку). „ Када као народ немате самопоштовања, ви сте у ситуацији самозатирања. Темељ самопоштовања је поштовање сопствених предака и жртава“, упозорио је давно професор др Бошко И. Бојовић, професор на Сорбони, чији су степен и области научног интересовања задивљујући. Звање редовног професора на Француском универзитету се бира на нивоу целе Француске, постоји државни Савет универзитета који бира редовне професоре и доценте. Професор Бојовић је социолог религије, специјалиста за средњовековну историју, филолог, балканолог, оснивач Катедре за историју и друштво Југоисточне Европе на Сорбони. Његова ерудитска личност обогаћена је изузетно вредном особином, а то је духовност. Привилегија одабраних, у њу је закорачио уз Јустина Поповића.

С обзиром на то да су нам прадедови, дедови, очеви испод горовитиг Дурмитора, да су се зајдно борили против Турака, затим као комите против Аустроугара (рођени брат мога деде, Спасоје, погинуо је као комита, које је предводио Бошков деда Бошко Бојовић) у Великом рату и у Дргом светском рату, ишли су једни другима на славе, кумства, имао сам посебну привилегију да у неколико

наврата разговарам и пријатљујем са професором, који ми је посветио очеве разговоре на француском језику.

Разговарали смо о многим темама, домаћим и међународним, као и о пок. очевима који су заједно ратовали. Розговори, причао је Бошко, које је водио Илија у Паризу (од 1967-1969, „одиграли су се у релативно кратком времену, али времену које је обележило Двадесети век (1968)“. Поредио је југословенско супростављање СССР-у и француско САД-у (Француска је напустила НАТО, затим је Де Гол запретио да ће уништити евродолар).

Бшко И. Бојовић је говорио и писао: „ Крајем шесдесетих година конвергенција особености двеју земаља, које траже сопствени пут у свету непомирљивих супротности, достиже највећи степен. Догађаји 1968. Године означавају, међутим, почетак испољавања њихових унутрашњих противречности које ће, дакако, имати сасвим различита исходишта. Док 1968. година у француској ознаачава почетак краја Де Головог режима, као и далекосежна престројавања на рачун конзервативне левице, дотле се у југословенској федерацији најављују раслојавајући процеси, којима ће почетком седамдесетих коначно преовладати бирократије републичких етатизама“.

Напоменуо је да је Илија имао још једн разговор са Роланом Бартом, али „по свему судећи остао је необјављен што му даје посебан заначај“. И Раолан Барт се у писму

Илији распитује за његово здравље и интервју (нажалост Илија је тада био тешко болестан).

Бошко И. Бојовић је написо безброј стрдија и дела, навешћемо само нека: „Синдром троугла на раскршћу светова“, „Косово и Метохија 11 и 12 век“, „На почетцима јужно-словенске историјографије“, „Хуманизам и ренесанса између балканског романтизма и словенског илиризма“, „Срби-Хрвати – распукнута федерација“, Југославија између два неспојива концепта“, „Југословенска драма- једно несуспешно искушење Европе“, „Сарајевски атентат 1914 – Млада Босна“, „Идеолошка логистика на тромеђи хладног рата“, сабрао је Илијине разговоре под насловом, „Разговори на француслој левици“ и многа друга.

ПЈЕР ДЕ БОАДЕФР: Књижевник и књижевни критичар, романописац, есејиста, и амбасадо, рођен је у Паризу 1926. године. Радио је најпре у Министарству просвете, а затим у Министарсву спољних послова. Бавио се књижевном критиком. Лауреат jе Grand P rix кињижевне критике. Држао је већи број предавања у земљама Европе и Америке. Основао је едицију „Класици двадесетог века“, чији је директор био дванаест година. Наводим само нека позната његоа дела: “Куда иде роман“, „Жива антологија данашње књижевности“, „Гете ми је рекао“, “Метаморфоза књижевности“, „Андре Малро“, „Жорж Санд у Ноану“, „Лав и лисица“. Написао је многа друга дела и есеје о разним писцима, и проблемима културе.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (поставио му је 19 питања, као и у првом делу, одабрао сам само једно): Да ли по вашем мишљењу, господине Боадефр, књижевни критичар има право да негативно суди о књижевном делу због тога што се не слаже са његовим аутором на идеолошком или философском плану? Другим речима, да ли је критичар дужан да занемари своје идејне концепције док расправља о неком делу, или пак терба да на основу конфронтације својих и пишчевих идеја оцењује то дело, до које мере критичар може да буде објективан?

PJER DE BOADEFR: Изгледа ми недопустиво да се одстрани, одбаци, известан број дела зато што не одговарају нечијем сопственом идеолошком или политичком опредељењу. А, на жалост, сви ми познајемо критичаре који одбијају да замисле да постоје други који не прихватају да говоре о књигама чија им се оријентација не свиђа. Али зато мислим да критичар има право да има „доктрину“ и да према тој доктрини суди о неком делу. Само он мора да игра отворених карата, мора да најави боју и да својим читаоцима поштено саопшти праве разлоге свог неслагања. Као мото своје прве збирке есеја „Метаморфоза књижевности“ ставио сам једну непозтнату, заборављену Бодлерову реченицу: „Критика мора да буде пристрасна, страсна, политичка, али јака са становишта које отвара највише хоризоната“. И ја мислим да је у томе сав проблем. Критичаар не може да претендује на то да буде објективан, он је нужно субјективан. Само та субјективност не треба да буд затворена да га закључа у затвор свог сопственог ја, неке идеологије, нити чак неке етике, треба да та субјективност буде отворена, развијена према свету (како су пролазили неки наши књижњвници и у доба социјализма и у доба постсоцијализма, да их не набрајам, процените сами).

ЖАН БРЕТОН: Био је црквени писар, бармен, новинар. Објавио је „Тело и сунце“. Написао је заједно са Серге Бриндеауном један манифест „Поезија ради живљења“. Би је помоћник директора ревије „Le Pont de Epee“ I edicije „Guy Chambelland“. Аутор је циклуса „Песници данашњице“. Као стручњак за малду фарнцуску поезију, објавио је прве збирке поема, са предговорима Марц Алина, Патрице Кауда, Ивес Мартина. Промовисао је је и едицију „Поезија ради живљења“, са првим насловом „Тачан иза звиждука возова“ од велике глумице Еммануелле Рива, а потом „Мохиканске птице“.

ИЛОЈА БОЈОВИЋ: Много се писало о Michel Foucaultu, Сартровом наследнику, какво је ваше мишљење у вези са Foucaultovom концепцијом о химанизму. Шта мислите о односу идеологије и уметности?

Литература има технократе који намећу своје законе. Обичан песник, обичан романсијер не усуђује се да протествује. Чист језик. Језик је постао полазна и неизбежна тачка на којој се све заснива да би се родило. Пре језика изгледа ништа није постојало. Као да је наше ментално „тло“ било једна обична колонија речи. Као да је стваралац поседовао само једну литералну меморију. За мене, пак језик је предмет и резултат културе. Хујање живота инспирише нас, а речи хватају сам живот, а ми са своје стране, постављамо питања, дакле, језик са своје стране напаја и пречишћава свет који га је створио. Он изражава како зна и како може стварност, али је, при том, и преображава, а то преображавање изгледа истинитије него првобитно искуство. Ја сам против уметности ради уметности. „Узгајање“ сна и јалове мисли дало је размажену децу која су се поиграла аутоматским пискарањем. Прави песници су вазда будни и на ногама они су потпуно људска бића која су често поражена, час солидарно, час запаљиво, ја већ сагледавам бразготине на њиховим лицима. Ја све оно што пишем, проистиче из живота дакле, од живота до песме и никада обрнуто. Упражњавам свакодневну поезију – реалистичну. Та је поезија сведок која разоткрива отуђења, извештаченост. На крају тражим да ме прихвате људи и земља, а не литература. Сматрам, као и Сартр, да је човек одговоран за своју судбину.

ЖАН КАСУ: Критичар уметности и историчар, романописац и песник. Био је директо Музеја модерних уметности у Паризу. Његово најаутбиографскије дело је „Од звезде до ботаничке баште“. Бавио се животом Филипа другог и познатом ревоилуцонарном 1848. „Живот Филипа“, затим „Кратко памћење“, „Легија“, збирка поезије „Тридест три сонета сатављена у тајности“, “Кућа под снегом“, „Париски масакри“, „Незнанци у подруму“, „Центар света, “Живот за слободу“,. Највећи домет достигао је у историје и теорије уметности што се види из текстова о Какасу, Мироу, Калдеру, Делакроа-у Рембранту, критичка монографија „Импресионисти и њихово доба“. После Другог светског рата, Жан Касу је са Клодом Алвином, Жан Мари Доменаком и још једним бројем француских интелектуалаца, жустро иступио против Инвормбироа и показао се као доследни пријатељ Југославије.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (није било лако одабрати које питање, односно одговр да наведем од 13 постављених питања и одговора): Да ли сте сагласни са гледиштем по коме је свака уметност јединство рационалног и ирационалног, али је степен рационалнисти у уметничким облицима различит. Например, већи је у књижевности него у сликарству, већи у сликартству него у музици, да је он израженији у оперским него у симфонијским делима, итд.

ЖАН КАСУ: Сигурно је да књижевност у овој врсти, не бих рекао хијерархије, у овој врсти табеле различитих уметности, коју сте изложили, заузима посебан ранг. Литература се користи језиком. Средство литературе, материјал књижевности је језик. А језик је оно чиме се свакодневно служимо да бисмо нешто рекли, а често и да искажемо паметне ставри, бар се надам. У сваком случају, трудимо се да наш језик буде рационалан, и постоји низ области у којима је битно да језик буде рационалан, рецимо у домену науке. Наука истражује само рационални језик. Књижевност се користи тим истим иструментом, тим истим материјалом али изнад сваке рационалне преокупације, а понекад га употербљава да бунца, да сања у области лирике, области чисте фантазије, менталног нереда, и коначно у свакојаким сновима потпуно ирационалним, који доводе до менталних поремећаја, до лудила. Сигурно је да има и своје проблеме и да, с другер стране, закон језика, то јест граматике, синтаксе, исти су као и они који се употребљавају са посебном еластичношћу у књижевности, чак и у поезији, која је најслободнија од свих књижевности. Што се тиче сликарства, још увек у сликарству откривамо ставри које су блиске нашем разуму. То су предмети реалности. Предмети, ствари, животиње, жеље, све што нас окружује што прердставља нашу средину. Све ствари улазе у једну нову област, а то треба схватити и то рађа деликатне ситуације и тешкоће. Ми знамо шта су то јабуке, видимои их на столовима наших трпезариј, једемо их, гледамо. Кда их поновооткривамо у некој мртвој природи, например Сезановој, мислимо да се ради о истим јабукама. Међутим, то нису исте јабуке, оне су ушле у једну нову област, област уметности. Што се тиче музике, у праву сте када кажете да у тој области можемо сасвим лако закључити да се више уопште не радио о рационалним елементима. Звуци музике одговарају само музици. У ствари музички језик је савим други језик који се апсолутно разликује од нашег свакодневног језика. Или размете тај језик или га не разумете.

РОЖЕ ГАРОДИ: Философ, есејиста, романописац, био је комуниста, члан ЦК, а потом Политбироа КПФ. Напушта КПФ, постаје обраћеник у католичку веру, а потом муслиман, уверен да је „ислам синтеза хришћанства и комунизма“ (један наш „Гароди“ постао је Немања, вероватно је пронашао синтезу православља, Мокре горе, а касније Андрић града, прим. ККС). Гароди је од свих на Француској левици најконтроверзнија личност, узбуркавао је јавност негационистичком иступима, због којих је био често снакционисан. Написао је велики број дела, а најзначајнија су: „Бог је умро, перспективе човека“, „Љјудска реч“, „Позив живима“, „Хегел“, „Мој усамљени обилазак века“, „Оснивачки митови израелске политике“, „Процес израелског ционизма“ и др.

Дигресија: Интересантно је да смо шесдесетих година, за време студија у Загребу, нас тројица цимера у студентском дому на Тргу фашизма (не знам како се данс зове тај трг), згради која је у доба НДХ била злогласни затвор, којим је управљао Дидо Кватерник, одакле су жртве вођене у Јасеновац и друга стратишта, највише читали Гародиа на француском и превели његову брошуру „Карл Маркс“.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Познате су ваше расправе о односима католичанства и марксизма. Можете ли нам рећи да ли је у пракси, у некој конкретној акцији већ било неког озбиљног зближавања између њих, и у којој се мери може, у таквим акцијама, занемарити несумњива идеолошка разлика каатоличанства и марксизма.

РОЖЕ ГАРОДИ: Овде бих хтео да разликујем два основна вида овог проблема посматраног најпре са становишта чињеница, а затим са становишта начела. Хтео бих да вам скренем пажњу да ће се следећи конгрес Друштва светог Павла (католичко друштво у тада Западној Немачкој, прим. ККС) одржати од 26. до 30. априла ове године (разговор вођен 1969) у Маријанским Лазнама (град у Чешкој, која је тада је била социјалистичка), то је нешто сасвим ново и први пут се догађа у једној социјалистичкој земљи. На том конгресу ће се окупити, подвлачи Гароди, неки међу најеминентнијим католичким и протестанским теоретичарима, са два континета, затим марксисти из свих социјалистилких земаља, као и марксисти из западних земаља. Ето то је нова појава која је раније била незамислива, затим пут Подгорног (био је председник Президијума Врховног Совјета СССР-а) у Ватикан. Превођење дела Тејара де Шардена у СССР-у, која осветљаавају нови лик хришћчанства. Споразум између Мађарске и Ватикана 1964. који нормализује односе између цркве и државе. Међутим, тешко је све то помирити. У питању је демократија која сваком човеку и сваком детету пружа могућности да се потпуно развије, да рзвије све људске потенције које носи у себи. Са овога становишта такозвани „слободни свет“, или буржоаске демократије ни издалека не одговарју овој дефиницији, зато што званочне француске статистике показују да је број радничке деце, која имају могућност да развију све своје способности школујући се на универзитетима, бескрајно мали у односу на браојчно стањ радничке класе у Француској. Да се послужимо речима католичког писца Сен-Егзиперија: „Када је дете за нешто спобно, а нема могућност да ту способност развије, ми у њему убијамо једног Мцарата“. У режиму такозваног „слободног света“, сваког дана убијају мале Декарте, мале Моцарте, јер дете од четрнаест година шаљу на трицикл за превоз терета док је оно у себи носило једног Моцарата или Декарта. Немам илузије да ће се природа капитализма изменити.

У трећем делу биће приказани изузетно интересантни разговори са Жорж Делиосом, Филипом Девилером, Жан-Мари Доменаком, Лисјен Голдманом, Ежен Јонеском, Жан Лакатуром, Анри Лефевром.

Новогодишња честитка уз песму; Ово је Србија

СРЋНУ НОВУ СРПСКУ ПОРАВОСЛАВНУ
7527. или 2019. ГОДИНУ !

Срдачно вас поздрављам. Живели !
Сима С. Мрaовић
Ovo je Srbija – SVILEN KONAC:

Ovo je Srbija – SVILEN KONAC Znas li odakle si, sine pogledaj planine sive Zejtinlikom cvece procvalo Sumadijom sunce zasjalo Ref. 2x A, ovo …

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

субота, 12.01.2019. у 22:44

(Фото А. Васиљевић)

ЊУЈОРК – Генерални конзул Србије у Њујорку Мирјана Живковић отворила је Конференцију посвећену Николи Тесли, уз поруку да сви ми можемо, на овај или онај начин, да допринесемо промоцији имена и рада тог славног српског научника и проналазача у Америци и свету.

Конференција, која се традиционално организује од 2013. године, одржана је у њујоршком хотелу „Њујоркер”, у организацији Тесла научне фондације из Филаделфије и уз финансијску подршку Министарства спољних послова Србије, управо у циљу такве промоције Теслине заоставштине.

Живковићева је у изјави Танјугу рекла да је интересовање јавности за конференцију много веће него прошле године, да је конференцијска сала била пуна, те да на њој учествују различити говорници из области науке, уметности, али и представници Тексас сајнс центра.

Овај центар, како је рекла, успео је да сачува последњу Теслину лабораторију на Лонг Ајленду и намерава ту да једног дана подигне Теслин музеј у Америци.

„Та организација је откупила земљиште на којем се налази лабораторија, али тренутно прикупљају средства да се лабораторија доведе у фактичко стање онако каква је била у време Николе Тесле, а ту су и други пројекти, укључујући интерактивни научни центар поред музеја”, рекла је Живковић.

Она је указала да је циљ конференције промовисање рада и имена Николе Тесле који, како је указала, није довољно познат у САД онолико колико би требало.

„Моја порука је да сви ми можемо на овај или онај начин да допринесемо да се Теслино име више чује у Америци, да се о њему више зна јер, на жалост није ни приближно месту које је дато Едисону”, рекла је она.

Како је додала, предузете су мере да се то промени, има пуно ентузијаста који раде на томе да се Тесла уведе у школски систем САД, али постоји много простора да свако од нас допринесе томе, преноси Танјуг.

Живковић је, у свом обраћању учесницима конференције, позвала Американце да посете Музеј Николе Тесле у Београду уз најаву владе Србије да ће он бити пресељен на већу локацију где ће комплетна поставка музеја моћи да се постави, а додала је и да постоји директан лет између САД и Србије.

На скупу у „Њујоркеру”, хотелу у коме је Тесла живео последњих 10 година живота, и где је и умро 7. јануара 1943. године, говорило је више од 20 учесника из САД, Канаде, Србије, Мексика, Аустралије и Хрватске.

Скуп је, како је раније рекао председник Фондације Никола Лончар, припрема за Тесла Фест планиран за јануар 2020. у „Њујоркеру” и у јулу 2019. у Београду.

Према речима Лончара, Фондација се залаже да се Теслин живот, успеси и његова ванвременска филозофија учине доступним младима широм света, како би се инспирисали да делају у Теслином духу за добробит човечанства. AddThis Sharing ButtonsShare to Facebook28Share to TwitterShare to Email

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

The Kosovo Project hat diese Petition an President of the United States Donald Trump und an 1 mehr gestartet.

***We are not seeking donations at this time***

To the United States President Donald Trump and Members of Congress, 

We, members of the Serbian American community and their friends, are writing to ask President Trump and the United States Congress to stop supporting Albanian leadership, as led by Hashim Thaci, and the creation of a military under their control in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

Hashim Thaci’s regime has cleansed two-thirds of the prewar Serbian population from their homes in the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The 40,000 Serbs of Pristina have been almost entirely purged from the city in a savage Albanian pogrom. Hundreds of Serbian Christians have, and continue to be murdered. Buses carrying Serbs are stoned while Serbian mourners are attacked in cemeteries. Recently heavily armed Albanian militias raided stores for food and other products with Serbian labels; the confiscated Serbian goods were burned in public bonfires. An 100% tariff has been imposed on Serbia while the tariff on Albania has been lowered to zero. All of this is an effort on the part of Hashim Thaci’s regime to eradicate Serbian Christians and other indigenous ethnic minorities in Kosovo, including Jews and Romas, out of existence.

Hashim Thachi has been identified by The Council of Europe as the head of a “mafia-like” Albanian criminal cartel engaged in trafficking heroin, weapons, and human organs. According to Carla Del Ponte, former prosecutor for the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, Hashim Thachi is also responsible for the harvesting of the organs of 300 Christian Serbs and other non-Albanian minorities in death “detention centers” in Albania.

Albanian leaders in Pristina openly declare their allegiance to neighboring Albania and have effectively removed the border between Serbia and Albania. Albanian leaders have declared their intent to create an ethnically pure greater Albania. Albanians in Kosovo have one of the highest ISIS participation rates in the Balkans. Numerous terror plots in Europe and against the United States are perpetrated by Albanians in Kosovo.

Over 150 Serbian Orthodox churches, monasteries, and cultural and religious sites have been vandalized, set ablaze, and destroyed. This goes against broader United States policy and recent acts of Congress protecting Christian minorities from persecution. Recently, President Trump signed into law H.R. 390, the “Iraq and Syria Genocide Relief and Accountability Act,” authorizing assistance to Christians persecuted in Iraq and Syria. The Serbian Christians in Kosovo should be entitled to the same protections and relief.

We respectfully ask President Trump and the United States Congress to take the following steps:

·         Immediately withdraw support for Hashim Thaci’s illegal military raised in violation of United Nations Security Council Resolution 1244

·         Issue a resolution condemning the persecution of Serbian Christians, Jews, Roma and other minorities by Hashim Thaci’s brutal regime

·         Offer support and relief to persecuted minorities in the region

·         Hold Senate hearings on the impact and cost of destabilizing United States foreign policy in Serbia and the Serbian Province of Kosovo and Metohija

·         Urge President Trump to remove all U.S. State Department holdover diplomats in Kosovo and replace them with appointees from President Trump’s administration

The Serbian people have been longtime allies of the United States. Serbs fought alongside the United States in both World Wars. Serbia lost 25 percent of its population during WWI. In WWII, Serbia fought as part of the Allied forces while hundreds of thousands of Serbs were rounded up by Nazis and murdered in concentration camps. At the same time,  Serbs executed the largest rescue mission of American Airman in history, Operation Halyard, which resulted in the air lifting of 432 U.S. and 80 Allied personnel from behind enemy lines.

This is not the first time Serbs have suffered at the hand of Muslim-extremist occupiers. The Ottoman Turkish Empire subjected Serbian Christians in the Balkans to torture, taxation, slavery, and murder for five centuries. This includes Christians in Kosovo and Metohija. As Bishop Nikolaj Velimirovic explained to a congregation at Saint Paul’s Cathedral on June 28, 1916: 

„We made the Turkish sabres blunt with our bones…Not for a decade, nor for a century, but for all those centuries between Rafael and Shearer… In other words, while Europe was becoming Europe we know Today, we were its fence, the impenetrable wall, and the wild thorns around the gentle rose. On Vidovdan, year 1389, Serbian tsar Lazar came to Kosovo with his brave army, on the frontier of the Christian Europe, and in order to defend the Christian culture, he gave his life. At that time there were as many Serbs as Englishmen now. Today, there are ten times less Serbs than then.“

The Serbian people are facing a similar persecution today. 

The Serbian Province of Kosovo and Metohija is the cradle of Serbian civilization. What Jerusalem is to the Jews, Kosovo and Metohija is to the Serbian people. The identity of the Serbian people is inseparable from the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The very word itself, Kosovo, is Serbian, not Albanian.

The European Union and NATO have opposed the creation of an Albanian army in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

There are over one million Serbian Americans in the United States and they are primarily located in swing states. Serbian Americans are following this issue closely.

If the United States continues with the catastrophic and failed policies of former administrations the stability of the Balkans will be compromised, and Europe will be at risk of war.  Please act to stop this injustice before it is too late.

Respectfully,

The Serbian American CommunityStarten Sie jetzt Ihre eigene PetitionDiese/r Petitionsstarter/in setzt sich für Dinge ein, die ihr/ihm am Herzen liegen. Machen Sie das auch?Petition starten

Neuigkeiten

We have reached 16000 signatures! Let’s get to 20K!Dear friends,  We have reached 16000 signatures!… The Kosovo ProjectVor 18 StundenAlle Updates anzeigen

Darum unterschreiben Menschen:

Liliana Dasic·Vor 4 WochenKosovo is part of Serbia exactly like California part of USA. Americans, California will never be Mexico again, right.?! So, Kosovo needs to stay in Serbia!!! 

  • 45

·


Jadranka Bozinovska·Vor 4 WochenNo mater what religion you are, you should be respectful of sacred places. Kosovo is Serbia!!!

  • 43

·Alle Gründe ansehen

РАЗВОЈ ЈЕЗИКА И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

РУСиЈА = Рађање у сунцу и ја = РУСИЈА –

СРБ и ЈА = Сунце рађање Бог и ја = СРБИЈА

Од 14 европских земаља реч сунце почиње са словом “С” али нити једна га има у имену своје државе до Русије, Србије, Словачке и Словеније. На Грчком, Мађарском и Финском језику реч сунце чак не почиње са словом “С” што наводи на закључак да се не ради о староседеоцима односно о аутотоној култури једног народа што не значи да тај народ у својој већини није аутотони народ.

Међутим на француском језику сунце почиње са “С” као и италијанском, шпанском, португалском, норвешком, шведском, данском, па чак и енглеско као и бугарском, румунском, пољском руском и српском језику почиње назив сунца са гласом “С”. Одкуда од толиких гласова и слова да сунце у толиким земљама почиње са истим Гласом односно словом ако не зато што је првобитни појам за сунце био исти глас “С” који се касније обележавао “С” словом. То би значило да је првобитни човек цивилизације обележавао сунце истим појмом што опет наводи на закључак да су то била племена истог народа. Првобитно споразумевање људи се одигравало немуштим споразумевањем знацима, разноразним сигналима. Али ако су били окренути леђима нису могли видети сигнал па стим ни претећу опасност те је однео “лав” понеког члана фамилије. Из те ситуације је настао глас у облику крика ради животне опасности. Пошто је живот динамичан настајале су и различите ситуације које су се различитим гласовима описивале, од грубих узвика до нежних тонова. Једним криком се рекло више него хиљадама немуштих реченица својих мисли. Низањем појединачних гласова који су описивали одређену ситуацију стварале су се прве речи а од речи прве реченице. На почетку споразумевања је стајао неки немушти сигнал па потом глас, затим реч па потом и речаница. Тако је постао језик део живог бића који се прилагођавао различитим условима живота. На почетку су сви наши претци обележавали сунце са гласом “С”. Због велике удаљености породица и племена једних од других, односни ретке насељености развијао се тај првобитни језик у различите аутотоне речи. Али то не значи да нам предци у Европи нису били исти. Глас “С” је био за све исти појам који се до данашњих дана задржао у свим европским језицима да сведочи до данашњих дана да потичемо сви од истог предка. Да ли италијанско Соло или немачко Сонне или данско и норвешко Сол или српско Сунце или румунско Сааре или руско Солнце у свим тим језицима се прије развоја речи називало једним “С” гласом. Превише је ту језика и држава да бу то била случајност да би се најупечатљивији део света који је човека окружавао називао истим гласом.

На крају да скратим одломак из моје књиге припремљене за штампу која чека на издавача још само толико- Цивилизација је почела са размишљањем о Богу.

Међутим све те државе немају у свом имену ни “С” ни “Р” односно симбол сунца ни симбол рађања до Русије и Србије. За почетак развоја и настанк цивилизације дао би малу предност Србији у односу на Русију јер у свом имену има симбол сунца, рађања и Бога СРБиЈА = Сунце, Рађање, Бог и Ја = СРБиЈА док код Руса постоји симбол сунса и рађања = рађање у сунцу и ја = РУСиЈА

Душан Нонковић Теодороцвић

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА

Самољубље је карактеристично у животу интелектуалаца. У самољубље сам се заглибио још као студент, мислио сам да све знам, а онда ми је помогао Сократ, који је рекао: „Ја знам да ништа не знам“. И тако до данашњих дана (од последње године студија другог факултета, прошле су 52 године), стално сам себе, опомињао, преиспитивао да ли сам се ослободио самољубља. Нажалост, као дугогодишњи сведок времена, уверио сам се да су ме окруживали и данс ме окружују многи самољубиви интелектуалци, посебно они којима је једино занимање највеће људско отуђење – политика. Узгред речено, политичари нису интелектуалци, они су генијални сваштари, а посебно је трагично – не раде у интерсу НАРОДА. На другој страни, интелсктуалци се нипочему не разликују од других људи, осим по томе што имају једну једину дужност (назвао бих је светом, прим. ККС), а то је да својим делима у свим областима живота, искључиво раде и помажу онима (жртвују се када је потребно) који су их изњедрили, школовали, који су им омогућили да буду интелектуалци, а то је НАРОД.

У масмедијима (посебно порталима), штампаним и електронским, свакодневно врве текстови, интервјуи о догађајима из прошлости, односно ти догађаји се плагирају, препричавају, прилагођавају одређеним слојевима друштва, партијама, понајприје владајућим, упућују се директне или индиретне поруке, извлаче закључци, има и „навијачких“ текстова, текстова у којима доминирају славопојке или мржња према некоме или нечему из те прошлости, приче које не почивају на ставрним чињеницам, архивској грађи, посебно оне приче и текстови који су обојени идеолошким слепилом, итд.

Зашто овај и овакав увод? Зато што ће се неко од мојих добронамерних и злонамерних читалаца упитати, да ли је овај сумасашол да пише о нечему о чему је „све написано“ више од деведесет година.

Међутим, недостаје једна свеобухватна књига о Хитлеру, односно Немачкој, око које се „врти“ цела Европа и не само Европа, од појаве Хитлера (нациста) до данашњих дана и о свим земљама учесницама у предратној, ратној и послератној игри, посебно о неким комшијама и народима, којима су сва злодела опроштена и који у овим опасним веременима изњедравају „мале“ Хитлере, што је уствари основни повода за овај текст (мој имењак Комнен Бећировић је написао: „Може колико хоће и овај папа, као и предходни, Хрватску помиловати, врховног духовника чудовишне Ендехазије, кардинала Степинца блаженим и чак свецем прогласити, може Хрватска у Европску унију и НАТО ступити, али све дотле докле не призна своје велико недјело, свој magnum crimen,  докле не престане да  свог злодуха   Анту Старчевића слави као «оца нације», докле буде истрајавала у потврђивању саме себе на поништавању другога, све докле се у њој не дигне нека велика савјест,  што је,  као што смо видјели, сасвим могуће, све дотле ће Хрватска остати тешка грешница  међу народима»).


Догађаји, за које је у неким временима требало да прође више од 30 година, смјењују се буквално дневно, недељно, месечно: у Западној и Источној Европи, посебно на Балкану у окружењу Србије, Блиском и Далеком истоку, америчкој Северној и Јужној хемисфери и којекуде, миришу на рат. Уствари, многе земеље су у рату иако се не пуца. То вербално пуцање и насиље, претвориће се у стварно насиље и стварно пуцање.

Дигресија: Свеобухватну књигу, али не о Хитлеру, Немачкој, Дргом светском рату, успео је да напише један чудесни човек, књигу под називом „Јерусалим“. Обухватиo је и Велики рат, крај другог светског рата „Прљави рат“ (Јевреји, Палестинци), на БИ, јеврејску незавсност – стварање државе Израел, дакако, све у контексту приче о Јерусалиму. Када сам пре годину дана прочитао књигу над књигама, „Јерусалим“ (више од 800 страна, насталих из неколико хиљада књига, од првих писаних дела, одгонетања хијероглифа, архивске грађе, разговара са великанина из разних наука), од Сајмона Сибага Монтефјореа, рекао сам једном историчару да обеси оловку о клин. После те књиге, која прати „живот“ града „небеса и земље“ 3000 година, земаља у његовом окружењу и европских, осјећао сам се и тужно и ружно, шта све нисам знао, а мислио сам да о Јерусалиму и многим земаља, које је Монтефјоре „ставио“ на своје место, много знам. Та универзална књига о универзалном граду, чудесног педестрогодишњег професора са Кембриџа, показује да се не само околне земљем већ цели свет „вртео“ и „врти“ и данас око тога града  (Храмовна гора и  Зид плача,  Храм Васкрсења Христовог  за хришћане, Купола на стени – Омарова џамија, џамија Ал Акса за муслимане. Ништа мање нису чудесне његове књиге „Сашењка“, „Једне зимске ноћи (две тајне љубави које су уздрмале Стаљинову владавину), „Романови“, “Стаљин”, „Небо у подне црвено“ и др.

О Хитлеру је написано толико књига да их се у омеђеном људском животу не може све прочитати, али од прочитаних издвајам две : „Књига о Хитлеру“, писана за Стаљина. Аутори су двојица СС-оваца који су били у близини Хитлера и која је дуго била под ознаком строго пов., војна и државна тајна и Х. М. Енценсбергера, „Хамерштајн или непоколебљивост“ Дакле, не пишем генерално о Хитлеру, већ само једу цртицу, један и верменски и садржајно кратак поглед на долазак Хитлера на власт, због, како наведох, „малих“ хитлерчића око нас, како долазе на власт и како владају.

Након Версајског мира, у Њемачкој је владао прави хаос. Oд Вајмарске републике (од 1919. До 1933.) се много очекивало, посебно што је њеним стварањем укинута монархија. Тај први покушај успостављања либералне демократије, завршио је катастрофално, доласком Хитлера на власт. За свих тих 15 година, Немачка је била подељена на разне партије (чак је и КПН, чије је руковдсво и радничка класа била најача и најшколованија у Европ, била подељена). Владале су свакодневне побуне, глад (гладни су се од двадесетих година, посебно у време велике економске кризе 1929. до 1933., раштркали по Европи, посебно по балканским земљама (када су им давали да једу, говорили су: „бите данке“ и тако је настала погрдна реч битанге), посебно је владала мржња према Версајском споразуму „који је Немачку понизио“, како су говорили млади Немци (са којима је Хитлер изградио нацизам, Гебелс је изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити“). У једну реч, Немачка је била перманентно у грађанском рату.

И још неколико речи о Вајмарској републици, јер је један од основних узрока доласка Хитлера на валст: У њој је владала психологија реваншизма. Немци су се „хранили“ долхштослегендом, што је значило да Немачка није изгубила Први светски рат због пораза Армјије „већ због издаје отаџбине ударом отпозади, изнутра“. „Спољнополитички притисци (писали су и леви и десни), били су неподношљиви (Британци и Американци су, након завршетка Другог светског рата, то уочили, признали, „да Версајски мир није био разуман мир“, посебно понашање Француске и Пољске, којима се Хитлер осветио). Врхунац је бо када су годину дана, пре именовања Хитлера за канцелара, у Аустртији и Немачлкој формирани, „Милиција“ (јуришно оделење СА), „Црвени савез бораца на фронту“, „Челични шлемови“, „Ударне јединице“, „Немачки барјак“, „Савез за узајамну заштиту“, „Домовинска одбрана“. Сви су се они борили на улицама. И леви и десни су били милитантни.

У култури је завладао кич. „Развила се из блата, баруштине“. Филмови, као „Кабаре, „показују један хистерични, полиморфно перверзни „безочни“ Берлин“. Чак су се познати философи и писци предали некој врсти неминовности, летаргији, напуштали су Немачку (Херман Хесе, четворица великана Франфуртске филосифске школе, Адорно, Фром, Хоркхајмер. Маркузе, затим Хајдегер, Карл Шмит, Ернс Јингер, Брехт, Корш, Анштајн, Бертолт, Ремарк, породице Томаса и Хajнриха Мана и многи други, такође, сликари, композитори, музиколози, итд. Сви су били против Вајмарске републике и леви и десни, примера ради и Телман (КПН) и Гебелс (СС).

Већ 1921. Године појавио се „један смушењак, али вешт смушењак“, како га је, након разговора са Хитлером 1924. проценио тада шеф генерлштаба Рајхсвера (немачка армиа). Тај смушењак је био аустриски каплар Адолф Хитлер. Генреали Рајхсвера, као и већина канцелара, разних министара, који су се често смењивали, сматрали су га психопатом.

Хитлеру је све то, сав тај хаос одговарао, тако да је већ 1921. формирао буквално своју армију, своје ударне одреде, који су започели са прогоном комуниста и Јевреја. Међутим, све до 1933., када је постао канцелар, додворавао се генералима и високим официрима Рахјсвера и још краће време након тога, наставио да се додворава (управо зато што је знао шта мисле о њему), док их није поубијао, послао у логоре или пензионисао. Знао је, између осталог, да су неки генерали молили старог председника Немачке Хинденбурга да га не именује за канцелара, окарактерисали су га најпогрднијимн речима, да га треба ухапсити и прогласити ванредно стање. Хинденбург је обећао, али то обећање није одржао, иако је рекао генералима: „Ви ваљда господо моја не очекујете од мене да тог аустријског каплара именујем за рајхскацелара“. Само дан раније је са другим саговорницима пристао да га именује: „Деведест посто Немаца је за њега, нећу дозволити граћански рат ако га не именујем за канцелара“, рекао је сенилни Председник. Хитлер се, када је постао канцелар, претварао да није ни знао за сусрет генерал са Председником, иако је сазнао буквално све шта је изговорено, одмах након изласка генерала из Председниковог кабинета.

Повукао је изузетно лукав потез: када је иманован за канцелара, није одржао јавни говор и изнео свој (и његове партије) Програм, већ је позвао најважније генерале и др., које је сматрао да му сметају, на вечеру и том приликом је на изненађење свих, поднео двоипочасовни реферат. Присутни ( поједини преживели) су се касније присећали да је у почетку читао, говорио тихо, а онда еуфорично. „Неке ставове је понављао по десет пута, о непријатељству Енглеске, Француске, понижењу Немачке, посебно је истако проблем бољшевизма, „ који трује свет“. „Ја постављам себи рок да потпуно уништим марксизам за 6 до 8 година“ (тог момента никоме није пало на памет да је тачно најавио годину похода на Исток, на Русију). Нагласио је (додворавајући се присутном министру војном и генералима): „Онда ће војска бити способна да води активну политику (када су шеф Генерлштаба и још неки генерали дошли код предсеника Хиндербурга, одмах им је рекао да неће дозволити да се војска меша у политику и под великим притиском је пристао да са њима разговара), а циљ проширења животног простора немачког народа ће се постићи оружјем“ ( што је подразумевало освајање и поробљавање других земаља и народа).

Упитао се, понајвљајући десетак пута: „Како се Немачка може спасити? Како се незапосленост може отклонити? Ја сам већ 14 година пророк и једнако говорим – сви ови привредни планови, давање кредита индустрији, државне субвенције, представљају бесмислицу. Незапосленост се може отклонити на два начина: помоћу извоза по сваку цену и свим средствима, са високо примењеном политиком насељавања, која има за циљ проширење животног простора немачког народа. Мој предлог би био ово друго (понавио је десте пута). Међутим, остварење ових планова може да започне тек када буду створени предуслови за то. Један предуслов се зове консолидација државе. Више се не сме бити космополта. Демократија и пацифизам су немогући. Такође, она је у привреди штетна. Учешће радника у саветима предузећа као и војнички савети, представљају исту бесмислицу. Наш задатак је да освојимо политичку власт, да најоштрује сузбијемо свако субверзивно мишљење и да народ морално васпитамо. Сваки покушај издаје земље мора бити безобзирно кажњен – смрћу (поновио је то дест пуат). Шта вреди једна армија инфицираних војника. За све ове задатеке (многе нисм навео ради дужине текста, прим. ККС), потребна је брзина. Ја сам са својим Покретом већ формирао једно тело (…), које је према својој целокупној структури оспособљено да одмах изгради нову државу“.

Завршио је: „Сада ја вама, господо генерали, упућујем молбу да се зајдно са мном борите за велики циљ, да ме додуше не оружјем, али морално подржите. За унутрашњу борбу ја сам себи створио своје властито оружје. Ви сигурно више никада нећете наћи човека који се као ја свом снагом тако залаже за свој циљ, за спас Немачке. И када ми се каже: „Постизање тог циљ види се у Вашим очима!“, онда одговрим „Па добро онда искористимо мој живот!“

Инфорнација о тајној вечери и интегрални текст говора, стигао је у Москву за неколико дана. Хитлер у реферату на вечери, ниједном речју није споменуо високо развијену сарадњу Рајхсвера и Црвене армије: заједнички маневри, изградња фабрика оружја, авиона, бојних отрова, пријатељовње њемчких генерала са познатим руским маршалима, узајамне посете. Када је сазнао да је њгово излагање стигло у Москву, кажу да је побеснео, окрививши комунисте и Јевреје, као што их је у фебруару 1933. Године окривио за паљењ Рајхстага, након чега је председник Хинденбург прогласио ванредно стање и основна права ставио ван снаге. „Овом наредбом практично је укинуто право на изражавање слободе мишљења, укључујући слободу штампе, право на слободу удртуживаања и окупљања. Укинута је тајност писма, поштанска тајна, телеграфска тајна и тајна телефонирања. Кућни претреси и заплене, без судског налога, проглашени су за легалне. Хинденбургова наредба дала је влади Рајха право да посегне и у права савезних покрајина. „То је био прави државни удар“.

Подаци говоре да је Хитлер успио да од јануара 1933. до пролећа 1934. Године, створи приватну армију НСРПН од читири милона чланова. Шеф његовог штаба, капетан из Баварске, Ернст Рем (би је хомосекуалац) „захтевао је другу револуцију, да Рајхсвер нестане у смеђој поплави“. Сматарао је „да је Хитлер њега и његове људе издао“. Имао је „параноичне нападе и љутите тираде“. Говорио је: „Адолф је покварен, све ће нас издати“. Није подносио однос Хитлера са генералима Рајхсвера. „Ја сам му често говорио да се не дозволи обнова царске армије. Јесмо ли револуција или нисмо? Ако нисмо, растераће нас. Ја треба да се млатим са овим овновским крдом старих сдуржених ратника… Ја сам стожер нове Армије“. Сукоби између СА и Рахсвера су расли.

Хитлер није дозволио Рему да ради шта хоће. Знао је „да ако дође до грађанског рата да ће Хиндербург прогласуи ванредно стање и пренети власт на Рјахсвер“. Хитлер је наредио 30. Јуна 1934. да СС јединице убију Рема и целокупно воћство. Никада није утврђен тачан број жртава, сматра се да је у току три дана убијено најмање две стотине људи. У чланку „Дојче јуристен цајтунгу“, под насловом „Фирер штити право“: „Фиреров поступак је уистину представљао судско извршење правде. Он није подлегао правди, он је био врховна правда“.

Да поновим, све је ово, осим неких ситних налукница, познато, поготово старијим генерацијама (иначе сам велики противник поделе на младе и старе генерације, односно одувек затупам мишљење да би требало помирити младост и мудрост, која се стиче изкључиво годинама). Зато овај мали, скромни приступ (на сонову књига и докумената) једном давном времену, препоручујем младима, како би боље разумели савремена догађања, како би откривали „мале“ Хитлере у разним земљама, посебно на Космету, Рашкој области у комшилуку Србије, разним украјинама, великим британијама (Велика Британија је прије Хитлера оснивала концентрационе логоре, извршила је геноцид над Индусима, Бурима, у Бенгалу ), империјама зла (извршила је геноцид над Индијанцима и у многим земљама) и др.

Каква је разлика између такозваних косовских вођа, њихових превара, претњи, уцена, формирање армије, односно убуца (по узору на Рема) и др., од Хитлерових метода. У унесрећеном СБ ОУН (види критички фељтон о ОУН, од ККС), пре неколико дана, слушали смо Хитлеровско-Ремовско-Гебелсовско излагање (назвао бих га трабуњање, прим. ККС) тзв. председника тзв. државе Косово. Он се поносио тиме што је „носио униформу“. Да, носио је униформу УЧК, која је побила све што је било српско, која се служила Хитлеровсим, нацистичким методама и која није престала да се свакодневно тим методама служи и убија. Након што је то изнео и признао у срцу ОУН, требало га је одмах удаљити са седнице, јер је испрљао, опоганио ту седницу и СБ. Уствари није му требало дозволити да присуствује седници. Међутим, на седници су били лудаци – амбасадори В. Британије и Империје зла (види њихова излагања). Ако су Империја и Запад полудели, зар морамо да будемо и ми луди. Када ће се наше вође и раније, а поготово садашње, призвати упамет, смирити се, да се са убицама, наркодилерима, нацистима – шиптарским, није смело и не сме седати за исти сто. Зато је писмо Империјиног Трампа, са којим се наше вође узносе и величају га, велика подвала. Чак се у овој унесреећеној Србији иде толико далеко да неки „велики“ гласноговорници наших владара изјавише „да је Трамп надиграо Путрина“. И друго, кукњава за Резолуцијом СБ ОУН 1244, коју су наше вође, по наговору тих западних лудака погазоли, је срамна накнадна памет. Зар је морал толико побегао од пређашњих и овосадашњих вођа да не могу превалити преко својих уста – ПОГРЕШИЛИ СМО. Али, након таквог признања се подносе оставке. Институција – подношење оставке – у Србији не постоји.

Философ Карл Јасперс је био видовит. Настанак нацизама назаво је опоменом: „Било је могуће да се то догоди, и може у свако доба да се деси“.