УДРУЖЕЊЕ СИНДИКАТА ПЕНЗИОНЕРА СРБИЈЕ ПОЗИВА НА ПРОТЕСТ

УДРУЖЕЊЕ СИНДИКАТА ПЕНЗИОНЕРА СРБИЈЕ

Дечанска 14/VII, 11000 Београд, Tel: +381 11 333 5 267

Web-www.usps.org.rs, e-mail: sindikat.penzionera@gmail.com 

ПРОТЕСТ ПРОТЕСТ ПРОТЕСТ

26. 10. 2017. године у 11 сати

на Тргу Николе Пашића

НА ДАН ДОНОШЕЊА НЕУСТАВНИХ ЗАКОНА О ПЉАЧКИ ПЕНЗИОНЕРА

Сви пензионери су опљачкани јер им пензије нису увећане од 2012. године за најмање 10%. Дођите на трогодишњи помен моралу пред Народном скупштином Србије, правди пред Уставним судом Србије и истини пред РТС „Ваше право да знате све“. Доста пљачке пензионера! Позовите пријатеље

УДРУЖЕЊЕ СИНДИКАТА ПЕНЗИОНЕРА СРБИЈЕ

Дечанска 14/VII, 11000 Београд, Tel: +381 11 333 5 267

Web-www.usps.org.rs, e-mail: sindikat.penzionera@gmail.com 

Advertisements

SPOMEN – SOBA ‘’ KOSMETSKE ŽRTVE ‘’ SRPSKI ZID PLAČA , ĆUTANJA I ODJEKA

SPOMEN – SOBA ‘’ KOSMETSKE ŽRTVE ‘’ SRPSKI ZID PLAČA , ĆUTANJA I ODJEKA

SPOMEN - SOBA  ‘’ KOSMETSKE  ŽRTVE ‘’ SRPSKI ZID PLAČA , ĆUTANJA  I ODJEKA

SPOMEN – SOBA  ‘’ KOSMETSKE  ŽRTVE ‘’ SRPSKI ZID PLAČA , ĆUTANJA  I ODJEKA

 

Da kažeš putniku namerniku , u spomen- sobu da navrati , oči u oči  gledaće Kosmetske žrtve , možda će se u očima njihovim prepoznati . Te oči preklinju :-

Istinu nemoj prećutati . U očima nemih slika lučevina u pogledu . Oči im kapljice jutarnje rose . U zatočeništvu mučili su ih zverski porobljivači i zlotvori .

I svakom Krstanu i Krstani , zbog  Časnog Krsta , glavoseča  bi na giljotini glavu odsekao … I  svakom Bosiljku i Bosiljci , živo srce iščupao , kurjacima dao .

I svakom Božuru i Božani oči izvadio i svakog Srbislava zbog krštenog imena utamničiti znao…

Zastani putniče , namerniče  u Spomen – sobu ti navrati  , ne ćuti , usudi se , da se krvoločno zverinje osudi . Ubice žetelaca i policajaca na slobodi , mučitelji žena i dece , koji su šamarali , bičevali , tukli , silovali , masakrirali …. Pogledaj dobro , gledaju te žrtve , nestali , ubijeni, poklani …

U grobnice i tamnice, žive su ih bacali i bosonogu srpsku nejač sa vekovnog ognjišta proterali . A posle očeve smrti rađa se posmrče , pulsiraju im srca čuješ li odkucaje?  Umrli su  u logoru smrti iza bodljikavih žica , u’’ žutoj kući ‘’nepovrata skalpelom skidali kožu im sa lica .

Zar se ne usuđuješ da kažeš , putniče  namerniče  – Justicijo , još si slepa !

Obilaze Srpki Zid Plača , majke , očevi , sinovi …. Na njihovim licima godovi vekovnih hrastova , na njihovim usnama krvavi božuri , na licima pragovi spaljenih manastira , u njihovim očima grobovi predaka . Ovde majke grle sinove svoje samo preko slika . Na njihovim licima  knjigama  starozavetnim  jecaj i pitanje : –

A gde ćemo mi beskućnici ? Na nihovim licima bioskopsko platno i gledaš beznađe proteranih i  gladnih . Oni su tu …. Uvek ko senke u 12 i 44 …

Nemoj ih opterećivati pitanjima , kad sve vidiš u pogledima , kad sve vidiš na tim bioskopskim platnima , gde ćeš uočiti jezive scene , pakao i užas izgnanika .

Ovde je svaki dan izložba lica kidnapovanih i ubijenih Srba .

Ispred Srbskog Zida plača , minutom ćutanja odaj im poštu i ćuti  i ćuti , sve dok ne izađeš na ulicu . A tad opsuj i svet i državu i vlast  i sve one koji jezivu istinu o stradanju i zatiranju Pravoslavnih Srba prećute .

 

( Spomen – soba ‘’ Kosmetske žrtve ‘’ , nalazi se u Beogradu , ul. Masarikova , ‘’ Beograđanja ‘’ 20 sprat )

 

Tekst i fotografije : Slavica Jovanović

 

DSCI0022.JPG

SAM_0556.JPG

SAM_0562.JPG

SAM_0563.JPG

SAM_0577.JPG

SAM_0618.JPG

SAM_1381.JPG

SAM_1841.JPG

SAM_1861.JPG

SAM_2109.JPG

DSCI0250.JPG

 

DSCI0264.JPG

 

DSCI0339.JPG

DSCI0353.JPG

DSCI0381.JPG

DSCI0228.JPG

 

DSCI0466.JPG

Tekst i fotografije : Slavica Jovanović

 

https://www.facebook.com/profile.php?id=100011827320604

Нова књига Славице Јовановић новинара и књижевника ’’ Не клечи пред злотвором ‘’

slavicafinis0.jpg

Нова књига Славице Јовановић новинара и књижевника ’’ Не клечи пред злотвором ‘’ 2017. године
Славица Јовановић

Чуваркућа која се разбокорила

Ово је време када се, по Песникињи, “вране ките орловим перјем, а орлова крила им не приличе‘. И када “одроди рода-нероди“, шире руке и у лице љубе оне “који су те, земљо, нахранили костима и скелетима“. Иако, због тога од многих куђена, Песникиња разуме и неистомишљенике, јер и по Богу свако има право на свој избор, а њен избор је да се не одриче њој својственог чојства и јунаштва, које је најчешће у корист њене штете, па себе, такву, од многих невољену, попут Исидоре Секулић и Владислава Петковића Диса од стране Јована Скерлића, али своју и постојану попут ово двоје, поистовећује са чуваркућом, која се, као у  песникињиним стиховима “разбокорила“, која не да себе нашем свеколиком духовном потонућу, и позива и нас да не тонемо, него да сложни, чувамо “годове родословног дрвета“, “да поштујете оне што су живот дали за слободу и овај трен мира“. И оне који ће живот дати, кад устреба. Кроз њих, знане нам и незнане, вољене и невољене, схваћене и несхваћене, Славица Јовановић пева и о себи, о својој љубави према родној груди, јер: “љубав је најважнија од свих религија“ и “немам куд и немам нигде  до ли завичају“. Самим тим, њене песме постају свеопште, космополитске, с поруком: Не дирај ме, не дирам те. Ти имаш свој завичај и ‚цветове честославице“, имам и ја“. Са теретом свога крста на плећима, и свог песничког Усуда, пева Песникиња, свидело нам се или не, и о томе да се не клањамо зурлама и таламбасима, него – фрули! “Свирале су наша изворишта, светиње и прагови огњишта“. Распевала се фрула Славице Јовановић, не само о рату и ратницима, о нашим вековним сахранама и нарикачама, распевала се и  о свадбама, о рађању и крштењу, о славама, лилама, прелима и поселима, о светим местима са иконостасима и звоницима, одакле се шири звон са мирисима тамјана и босиока. Распевала се фрула Песникиње, распевало се њено “песмодарје“ језиком “саморастим“, речима које је, попут Момчила Настасијевића, отргла из својих сновохватица. И кроз, некима “милоуху‘, некима “немилоуху“, песму фруле, Славица Јовановић нас опет опомиње да будемо вазда опрезни, у овом “трену мира“, јер “зна те крвник у лице пољубити, стављајући маску анђела“, и ови “бестидници без лица приносе гиљотини и житног свица“…

Иван Глишић, књижевник

( из предговора књиге )
ЉУБАВ ЈЕ НАЈВАЖНИЈА ОД СВИХ РЕЛИГИЈА

Генералу Полиције др. Братиславу Дикићу који је током противтерористичке акције 04.06.1999. године на Косову и Метохији тешко рањен

Брушим речи рубин небрушени, капљом крви што божур залива,

из крвотока вечних божуришта, Извориште, Исток да проклија.

Шкољку коју отворићу сада у њој има хиљаде бисера,

сваки бисер љубав божанствена,

та шкољка је срце и сунце што просија.

Не мирују звери крвожедне, маскиране у троглаве змије,

ал ја не дам Косово светињу, ни угравирано име свете религије.

Опет змија мења кошуљице, ко птица перје склона митарењу,

хранилиште орлушинама биће, ко на силу покори ми земљу.

Хтели лелек, живот заустављен, да занеми и певање птица,

нек му језик упадне у грло, нек удави се змија подмуклица.

Капље крви претачем у риме, које свету земљу заливаше,

хајдучица, детелина горка, Светогорка на њој исклијаше.

Где гинули су људи од нељуди, ко расуто семе и разнето ветром

у кљуновима птица, из њихове крви из бескрвне вене,

румен са истока умивен у сузи у име слободе и молитве неме.

Надживеће љубав, веру, наду, све и урлик и јецај и рат и векове.

 

Крвопији мучилиште ће да преседне, надживеће Мир – немире,

никад пред ратовима да не поклекне,

замахнуће крилима бели голубови,

гледајући са висине поскоке,

бориће се људи против окова и тамнице,

надживеће љубав и мир, време и невреме и предстојеће векове.

Храбри се бранитељ борио смело, у очи смрти погледао,

без ногу оста Косово непокорено, али не клечи,

не клецају колена онима који ногу немају,

нити они клече, нит се домовине одричу, ни бесмртних

мртвих Срба из „жутих кућа“ смрти …

На срцу ожиљци у маскираним временима

и молитва Василију Острошком у невременима.

И имам  противотров против змија отровница- терориста,

а то је вера, мир, слобода и љубав искрена чиста.

Кад се на исукане сабље осмехнеш, из погледа пупољци изникну,

не устукнеш и не поклекнеш, кад се на њихов кукавичлук,

храброшћу подсмехнеш, смели брањениче,

кад ти  видарица песмом траварице рањениче, ране извида,

теби који бориш  се за слободу и зору која засвиће

и свако голуждраво птиче, за свако праскозорје и сваку колевку.

Свака капља твоје крви брањениче,

мастило је којим се исписује име,

име слободе и име мира .

Љубав према мајци домовини,

супростављајући се свима који нас означише са мртворођенима, из костију крајпуташа клија,

Љубав је најважнија од свих религија.

 

ДР. АРЧИБАЛДУ РАЈСУ

Пред спомен – костурницом у Мачванском Прњавору

 

Чујте Срби, чувајте се себе, дал су Срби чули опомену,

кад клањају се своме Мучитељу, не гледају борце, ни рањенике,

ни  богаље, а ни брањенике, све до јуче Србске заштитнике.

Целом свету кад су климоглави, само своме роду су душмани,

ољагали, своје испљували. Сутра исту славу дочекали.

И не чују звона Хиландарска, обезглављене их воде крвопије,

покидан чокот винове лозе њихово ће бити покољење,

а очи им ко кактуса бодље, најубојитијом светлицом засевне,

не признају предзнак ни знамење, а браћи су највећи међаши

Чујте Срби, не часите часа, саслушајте Свеглас сред безгласја,

и великог пријатеља Срба мудрооког Арчибалда Рајса.

Злотворима крунишете главе, дарујете ордење, медаље,

а свом роду сакатом рањеном, трнов венац мученичке славе.

Проклеће вас Свевид у Невиду, жигошете колоне скелета,

суза спаљене мајке и детета, где хиљаде костура и сенки

невидом вас прошлости надгледа.

Где стрељани, мучени, убијени, спаљивани до најмлађег детета,

без даха, гласа и покрета, без живота, наде и полета.

Чујте Срби грмљавину гласа, глас истине Арчибалда Рајса.

То су речи и Светога Саве: Само слога Србина Спасава!

Кад олуја ветар заталаса и проговоре многе мртве главе,

кад посете спомен – костурницу,

где похрањене су кости 535 страдалника,

то је и тестамент Арчибалда Рајса. Ту где многи остају без гласа.

Страх и трепет су вам пијавице и вукови у јагњећој кожи,

чак ни јагње у вучијој кожи, не би дало да се обезбожи.

Погледајте на ратнике наше, изгинуле у ходочашћу глади

тугованку земља кад запева, за све оне што су за њу пали.

Што се никад нису продавали.

Чујте Срби чувајте се себе, нек босиљак ожили звуке старинских лира,

да поштујете оне што су живот дали, за слободу и за овај тренут мира.

Чујте Срби чувајте се себе, да би род свој сачували,

ту где су загрљени мајка и дете, спаљени где и остали,

руком аустро – маџара да се не заборави.

У порти цркве Светог Илије, налази се спомен – костурница,

ридање, лелек и трудне жене нерођених мртворођеница,

скелети, костури, лица без лица.

Е баш зато саслушај роде, о окрутностима и злочинима аустроугара,

где су сукнуле ватре до неба спаљене деце руком зликоваца аустро-маџара.

Из стења изникла трава пониклица, проникао босиљак из дечијег лица,

из нечије лобање и гроба, рузмарин неожењених младића,

зар је ико пречи роду од свог рода.

Зар се гази чизмом преко гроба оца?

Да Србијом ничу костурнице, то су жеље змије подмуклице.

Погледајте безруке, безноге, све вас мање, држите се слоге,

И слушајте Арчибалда Рајса, ил вам нема ни трага ни гласа.

Послушајте глас Светога Саве: – Само слога Србина спасава!

Не буде ли Светосавље светиња, потомства ће водити утвара.

Чујте Срби ако нисте глуви, чујте Срби,  зар већ нисте чули?

Зар је пречи туђин вам од рода, кад клањате се одроду нерода.

Букаџије, гласноговорници – камен су темељац новој костурници. .

 

ЧОВЕК ЈЕ ЈЕДИНА ВОДА ОБОЈЕНА У ЦРВЕНУ БОЈУ ЉУБАВИ

 

(Посвећено Стевану Синђелићу жандарму, који је убијен од стране шиптарског терористе „косовокрадице“ из аутоматске пушке, стојећи на бранику отаџбине.)

 

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави према слободи, једина крвава вода која се у ратовима  попут  водопада слива у земљу, те црвене реке теку, где год су ратови и где се пролива недужна крв. Човек је једини виолински кључ, који песмом откључава врата мира, песник и птице научи да пева а сунце да сија. После ратова, бомбардовања, нагазних мина, ко птице без замаха и крила, кренуће колоне људи у инвалидским колицима. Богаљи са штакама и катетерима.

Остали су у животу и сад су ампутирци, инвалиди, осиромашени уранијум очи им спржи, а  касетна бомба у њиву заривена, оста успомена на НАТО поклоне у виду експлозива, све су то нови Чернобиљи  и Хирошима и Нагасаки а терористама –  камиказама компаси и оријентири… У празним очним  дупљама, ко дечији кликери, стаклене су им очи. Називају их богаљима и сакатима, са штакама и протезама, вештачким ногама, рукама, стопалима, шакама, како да загрле сина и погледају ћерку, безруки и безноги .

И стихови су ми ко сакати, ко пали борци за слободу, у њима сви моји непогледи, у срцу заривени гелери, у очима чауре и меци, корачају ми песме на штакама и храмљу, немају ноге. Ко свим бранитељима слободе чије су ноге остале на светој земљи а они и мртви их траже и не слутећи да су њихове ноге и руке божури и корен из ког ће нићи слобода. Ја знам браниоче да ти немаш ногу, да си живот свој дао за слободу, тамо где је твоја коракнула нога, ту се чује песма и ту нема роба. Из сваке капи крви кад божур кад проклија, доказаће да је љубав јача од свих религија. Те црвене воде теку вековима, излију се увек, све у име мира.

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави, љубави према слободи и никад више робови и никад више окови и зато виолинским кључем отворимо врата мира, песмодарима и песмодарицама, анђелима голубовима белим, да се драгоцена црвена река живота не пролива у ратовима и да болнице не буду препуне оболелих од карцинома, оних што из летилица смрти истоваре тоне и тоне касетних мина и пројектила.

Славица Јовановић

из књиге ‘’ Не клечи пред злотвором ‘’ 2017 .год

Најновија  књига  из пера Славице Јовановић ,  новинара и књижевника :-  “ Не клечи пред злотвором “ … Књига је родољубиве и духовне садржине , о Србији, Косову , спомен- костурницама  итд. Предговор је  написао др Милан Младеновић  књижевник , Иван Глишић  књижевник и други . Обезбедите свој  примерак на време . Наруџбине на телефон :  061-265-83-66 или на мејл  slavica1969ј@gmail.com

 

CIMG2766.JPG

 

Петиција Народној скупштини за разрешење Александра Вучића је отворена за потписивање на:

Петиција Народној скупштини за разрешење

Александра Вучића је отворена за 

потписивање на:

https://www.peticije24.com/srbezav

НОВИ РАЗЛОЗИ ЗА РАЗРЕШЕЊЕ ПРОГЛАШЕНОГ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА

НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ и Њ.К.В.
АЛЕКСАНДРУ ПЕТРА КАРАЂОРЂЕВИЋУ
СРБИЈА – НЕ САКАБИЈА, СРБИ – НЕ САКАБИ
НОВИ РАЗЛОЗИ ЗА РАЗРЕШЕЊЕ ПРОГЛАШЕНОГ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА
 
Цео текст је у додатку у Уорду и у ПДФу.
Објављен је на интернету:

ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Гордана Гоца Павловић
17. Oktober um 09:38
Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око продаје преко порука)
ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Први светски рат је од самог свог почетка разоткрио своје лице зла и таме, која се спремала Србима и свему ономе што се звало српским. Мало је говорено и јако мало се зна о злочинима Бугара на тлу Србије у том периоду. Терор и геноцид над Србима започет је спровођењем бугарске политике, под начелом да треба истребити што више Срба, а оно што преостане бугаризовати.
Изјава председника бугарске владе, у то време, то јасно доказује:
„Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба!“
Која количина мржње је избијала из ове реченице, а оно што се припремало становништву имало је језив карактер!
Српски језик, српска црква, књиге-поготово историјске, споменици културе су први били на удару. Све што је носило обележје српства је уништавано и спаљено. Отворене су бугарске школе. Састављани су спискови свештеника, интелектуалаца, угледних и учених Срба. Ти људи су били први за одстрел. Они који су одведени у логоре у Бугарској: Сливен, Стара Загора, Ђумурџана, тешко да су се икада вратили.
Моја деца носе у себи топлу, јужњачку крв по оцу и мој је дуг према њима да оставим записане историјске чињенице, које неће наћи ни у једном уџбенику током школовања. Зашто и због чега нека се питају они који су надлежни за то!
Сурдулица- Кланица
Јужна Србија има своју посебну лепоту, а највише због људи који ту живе, меке душе и дивног, здравог смисла за хумор. Али те 1915.- 1916. сваки осмех је замро…
У Сурдулицу, која је увелико била окупирана од стране Бугара, 14. октобра 1915. године, доведена је група коју су чинили младићи, обучени у сељачка одела. Срби, махом из Владичиног Хана. Нису их увели у саму Сурдулицу, већ у место Калифер. Не зна се који је био лепши и паметнији. Те исте ноћи, са првим мраком, њихова младалачка срца су престала да куцају. Бугари им одузеше право на живот, на љубав, на потомство. Народ им је дао име „40 мученика“…
Група свештеника стиже у Сурдулицу 18. новембра 1915. године. Међу њима прота Стева Комненовић, који је у Лесковцу поздравио Бугаре, упутио им добродошлицу, сматрајући их словенском браћом. Злотвори су му узвратили тако што су га сатима мучили, а онда живом ишчупали језик. Тек после су га убили. Заједно са њим доведени Трандафило Т. Коцић-ђакон и учитељ, Јосиф Поповић-образовани свештеник, Михајло Игњатовић-цењени свештеник који је завршио богословију у Београду, Марко Јоковић-учитељ и други, мучени су до изнемоглости. Јахали су их, понижавали и тукли кундацима као стоку.
Сурдулица се претварала у кланицу, а Дубока долина, Занкова ливада, Влашка дол, Калифер, Радичева њива, Романовачки поток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река и околина постала је гробље невиних Срба.
Убијање је настављено. Само поглед је могао да кошта некога живота. Убијано је старо, младо, жене, деца. Бугари су највише волели да користе бајонете. Формирали су тајне одреде, који су свако вече слали у смрт недужне. Многи Срби, које су доводили из околине или из других удаљенијих крајева, нестајали су ноћу. Говорено им је да иду у логоре. Већина никада није стигла даље од кланице у Сурдулици. Свака киша је откривала лешеве, недостојно закопане. Испливавали су на површину, из плитких гробова, а са њима излазила је на видело истина о страдању.
Бугарска имена која ће остати заувек упамћена због злодела који су починили су: Нестор Симеунов- резервни поручник, Стојан Јуруков-резервни потпоручник, Др.Пејев-лекар, Тодор Витанов-резервни поручник, Минчев и Кирчов-поручници. Јурков и Кирчов су властитим рукама заклали велики број Срба, а Минчев је био познат по својим речима „да може он би једним потезом сабље све Србе поморио“.
Бугарски војници који су сваке вечери спроводили Србе до ливада смрти, често су се такмичили међу собом у начину и по броју убијених. Роми, чији је задатак био закопавање мртвих, причали су о сликам које су затицали на тим местима и неописивим страхотама. Пре убистава скидали су људе и узимали од њих све што се могло, личну гардеробу, кошуље, које су после продавали. Дешавало се да јадне жене препознају одећу својих мужева или синова. На њима трагови крви, подеротине од бајонета или рупе од метака. Знале су супруге и мајке да их више нема, па су очајнички желеле бар те кошуље да имају… Туго непреболна!
Поједини бугарски војници су тврдили да је за кратко време у Сурдулици и њеној околини убијено преко 2000 Срба…
Сам живот, ако се то може назвати животом, је био строго одређен правилима, чије је и најмање кршење значило смрт. Забрањено је било светло, свако кретање са падањем првог мрака, никакав глас из кућа се није смео чути. Међутим, људи су се и поред забрана пели на таване, одакле су могли јасно видети како Бугари сваке ноћи одводе људе са повезом на очима путем, везани по двоје или десеторо, не дозвољавају им да говоре и пожурују их. После тога би се чули или меци, јечање, јаукање. И онда би све утихнуло. Крвници су се враћали, прали ножеве и бајонете од невине српске крви. Учињени грех нису могли опрати, ни сакрити.
Имена многих жртава се знају, али много њих је уписано као број. Те језиве бројке мртвих, недужних Срба и сада роморе у Романовском потоку.
Време када реч Србин није смела да се каже остало је у сећању становника Сурдулице, Врања, Владичиног Хана и околине и пренето је причама са колена на колено.
Језива истина о страдањима људи тог краја не сме бити заборављена, али не сме бити ни поновљена. Највећа опасност за људски род јесте када се дозволи да се развије клица мржње и зла према другом народу или нацији. Сваки народ мора да зна своју историју, да памти хероје, а још више невине жртве, како никада више не би дошло до тога. Сваки народ мора да призна истину, иако је она често болна и тешка.
Једино тако се можемо ослободити стега прошлости и градити лепшу будућност. Време је неумитно, пролази и за собом оставља трагове. Код нас Срба, оставило је много крвавих стопа, превише невиних жртава којима дугујемо одавање почасти и чување од заборава. С вером у Бога и уз молитву за смирај њихових душа, запалити свеће и научити младе нараштаје да извуку поуке, како им се не би историја поновила, како не би доживели да не смеју да кажу да су Срби!
https://www.facebook.com/knjiganadar/photos/a.388601017959561.1073741827.388593544626975/910053135814344/?type=3&theater

Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око прода…

Заборављени митинг: Како су Американци славили Хитлера (ВИДЕО)

На интернету се појавио снимак готово заборављеног „проамеричког митинга“, организованог у Њујорку 20. фебруара 1939. на ком је 20.000 људи изводило нацистички поздрав испред заставе САД и слике Џорџа Вашингтона окићене кукастим крстовима.

Нацистички митинг у Њујорку 1939. године (Фото: rarehistoricalphotos.com)
Нацистички митинг у Њујорку 1939. године
(Фото: rarehistoricalphotos.com)

Лидер митинга Фриц Кун, Американац њемачког поријекла, се током заклетве застави одрекао „јеврејских медија“ и позвао да се „Америка врати америчком народу…“ и постане „бијела“.

Седмоминутни клип који је режирао Оскаром награђен документариста Маршал Кари заправо је спој више фрагмената снимљених у Медисон Сквер Гардену. Митинг је прекинут када је Исадор Гринбаум, 26-годишњи Јевреј из Бруклина истрчао на сцену.

Он је тада бачен у масу и претучен, прије него што је полиција стигла. Као да то није било довољно, кажњен је за недолично понашање новчаном казном у износу од 25 долара (данашњих 431).

„Дио Куновог говора који није приказан у филму, истиче оца Колина, чије су радио емисије хвалиле Хитлера и Мусолинија и имале публику од око 30 милиона људи“, каже аутор филма.

„Хенри Форд и Чарлс Линдберг изразили су своја антисемитска увјерења, а медијски могул Вилијам Рендолф Херст је изјавио: ‘Кад год чујете да је неки истакнути Американац назван фашистом, заправо је ријеч о лојалном грађанину који се залаже за американизам“.

Можда је имајући то у виду, Кари истакао изјаву новинара Њујорк тајмса из тог времена Халфорда Е. Лакока, који је рекао: „Кад фашизам дође у Америку, неће бити означен као ‘Мејд ин Џермани’; неће имати обиљлежја свастике; неће се звати фашизмом. Зваће се, наравно, американизмом“.

„За мене је најстрашнији дио филма реакција гомиле. Двадесет хиљада Њујорчана који воле своју дјецу и вјероватно су фине комшије, дошло је с посла тог дана, обукло одијела и сукње и отшло да аплаудира, смије се и пјева, док је говорник дехуманизовао људе који ће у наредних неколико година бити убијани. Ово није толико показатељ лоших ствари које су Американци радили у прошлости, колико упозоравајућа прича о томе шта бисмо могли да урадимо у будућности“.

(Daily Mail/Б92)

Извор: Радио Телевизија Републике Српске