Vladimir Kršljanin: NATO is the main neo-fascist menace of our times, indicted and convicted by Milošević

Search for:

Vladimir Kršljanin: NATO is the main neo-fascist menace of our times, indicted and convicted by Milošević

ICSM20/05/2019FacebookTwitterEmailRedditLinkedInWhatsAppFacebook MessengerBloggerCopy LinkYahoo MailVKTelegramMail.RuGmailTeilen

Print Friendly, PDF & Email
  • NATO was created to defeat the USSR
  • In 1999 NATO became openly criminal
  • Fascist organizations have been used against Yugoslavia and Serbia
  • ICTY is a NATO organ installed in the UN structure
  • Serbia was not defeated by military aggression, but by “colored revolution”
  • Heroic martyrdom of Slobodan Milošević
  • Milošević Committee goes on
  • Post WWII International Law has an invincible guarantor – Russia
  • Solution for NATO created Balkan conflicts cannot be found within the Euro-Atlantic structures
  • Serbian-Russian alliance will stabilize the Balkans

ADDRESS OF VLADIMIR KRŠLJANIN, SECRETARY OF THE INTERNATIONAL COMMITTEE “SLOBODAN MILOŠEVIĆ” AT THE INTERNATIONAL CONFERENCE “Peace and progress instead of wars and poverty”, Belgrade, 23 March 2019

Walnut in a shell is a curious fruit: you won’t break it but will break your teeth.

Njegoš

NATO is an oligarchic-corporate military-political organization created to defeat the USSR (now Russia and the Orthodox Christian world) and to assure its dominance of the whole World. Until 1999 NATO hid behind its Charter, which defined it as a defensive organization. Since 1999, however, NATO has became an openly criminal organization that commits the crime against peace and many other crimes. On its 50th anniversary in 1999, under cover of the cynical concept of “humanitarian intervention”, NATO created a new excuse for its continued existence. The first excuse was the USSR, then it became Serbia, and now it is again Russia.

The USA, UK, Germany and other Western actors have been using, and still use for their war against Yugoslavia i.e. Serbia, the remnants and followers of the fascist organizations and formations of WWII; in Croatia, Bosnia and Herzegovina, and Kosovo and Metohija. Representatives of these fascist formations are today part of the governments in these lands, where tribute is being paid to WWII convicted fascist criminals, with little or no reaction from the Western democracies. One should always underline this dimension when speaking of the 1999 NATO aggression.

Due to its very character and by the methods it applied in our region NATO is the main neo-fascist menace of our times.

An organ of the neo-fascist NATO organization was installed in the UN structure as the Hague Tribunal (the ICTY and the “Mechanism” succeeding it) – the biggest criminal misuse of a judiciary and the UN in history. Its very existence compromises International Law.

Serbia was not defeated in 1999 by military aggression. It was defeated in the hybrid war i.e. “colored revolution” the following year. The consequence of this heavy defeat and subsequent occupation has led Serbia to pass through a painful and difficult recovery, but the nation has already entered into the process of the natural evolution of its state priorities.

Serbia’s heroic resistance in 1999 inspired the current strengthening of Russia, at the same time that it was a deadly blow to NATO to the extent that in NATO’s history it shall be written that the only country against which the whole NATO ever waged a war was Yugoslavia i.e. Serbia.

With the martyring heroism of Serbia in its resistance to NATO’s aggression, stands the, heroic martyrdom of its leader Slobodan Milosevic. A number of prominent personalities from many countries understood this immediately, and so they founded in 2001 the International Committee to Defend Slobodan Milosevic. Milosevic’s brave defense in facing the NATO Tribunal at The Hague was at the same time an indictment and conviction of NATO. That’s why we have to affirm its content whenever we speak about NATO aggression. For that reason, and in order to send important messages to the World, the Milosevic Committee still exists and acts. Today, among us are two out of three its current vice-chairmen – Sergey Baburin and Klaus Hartmann and also several of its members: Fulvio Grimaldi, Tiphaine Dickson, Cathrin Schuetz, June Kelly, Alexander Mezyaev, Peter Betcher, Andrea Martochia, Enrico Vigna, Zakhari Zakhariev and my humble self. The Milosevic Committee supports this conference and its conclusions.

International Law, on which Russia rightly insists, as most of the World does, was created on the basis of the Great Victory of Russia over Third Reich and Axis powers. The war of Russia against ISIS in Syria shows that for today’s fascism there will be no mercy, just as there was none 80 years ago. For that reason, Serbia must not give up its historical claims based on the International Law. For that, she has an invincible guarantor – Russia. Demands to abolish the consequences of the aggression, to obtain war reparations and to establish criminal responsibility do not contradict cooperation with the nations of Western Europe and Northern America. On the contrary, they are beneficial even for them, and, to reach a just international order, they are indispensible.

By applying the divide and conquer rule, most of the Balkans were put under NATO control or occupation. Long lasting conflicts are an excuse for the massive NATO presence in the region. If one searches for the political solution of these conflicts within the Euro-Atlantic structures, there is no chance to find it. The long lasting conflict in Kosovo and Metohija, even as “frozen” one, is not a matter of the will of the Serbs and Albanians, but is an interest of NATO.

There is no “centuries long” hatred and conflict between Serbs and Albanians. But there have been several bitter historical episodes, always provoked by the Western powers. The solution of the Balkans’ problems cannot be through changes of state borders, but rather in the building of a community of free sovereign nations and persons.

The necessary precondition for the stabilization of the Balkans on the basis of its own historical tradition is the true alliance between Serbia and Russia. In the short term it will remove all imminent threat of war. In the longer term it will restore and affirm the values of the civilization of the oldest European nations.

Werbeanzeigen

Migrantska kriza – Predavanje Aljoše Milenkovića na Pravnom fakultetu

Владимир Кршљанин; НАТО криминална организација-поводом 20 год. агресије на југославију(VIDEO)

Строги затвор за слободну мисао: случај проф. Михаила Ђурића – за мене још један доказ да је комунистичким функционерима на кључним позицијама управљала ЦИА из сенке и то од инфонбироа до скорашњих дана а њоме најбогатије фамилије света.

Право

Строги затвор за слободну мисао: случај проф. Михаила Ђурића

17. јула 2019.mentalnihigijenicar

12615898565a19789514f7b308930530_700x525x464500
проф. Михаило Ђурић

На дан писања овог текста, пре 47 година, Окружни суд у Београду осудио је Михаила Ђурића, угледног професора Правног факултета, на две године строгог затвора. Тог 17. јула 1972. године, још једном у низу осуђена је слободна мисао од стране тадашњег режима. Све написано у наредним редовима имаће утемељење у конкретним документима, приложеним на самом крају.

ШТА СТОЈИ ИЗА ПРОГОНА ПРОФ. ЂУРИЋА?

Средином марта 1971. године, у организацији Секције Удружења универзитетских наставника и других научних радника СР Србије, одржана је јавна расправа поводом нацрта Уставних амандмана. Поред чланова секције, расправи су присуствовали и представници Уставне комисије СР Србије, Уставног суда СР Србије, Врховног суда СР Србије, Удружења правника СР Србије, Градске скупштине Београда, као и представници Факултетског одбора Савеза студената и Секретаријата Конференције Савеза комуниста Правног факултета у Београду.

Предвиђено је да расправа не буде формална, већ суштинска, уз пуну слободу изношења властитог мишљења.

НАЈСПОРНИЈА ТАЧКА ПРЕДВИЂЕНИХ ПРОМЕНА

Најконтроверзније одредбе тицале су се новог државног устројства. Отпутујмо у још даљу прошлост. По завршетку Другог светског рата, 1945. године, СР Србија је уређена тако да садржи две покрајине – Аутономну покрајину Војводину и Аутономну Косовско-Метохијску Област. Уставима из 1963. године и 1968. године, поменуте покрајине мењају своје називе, али и добијају све већа права, науштрб права СР Србије, чије се надлежности све више смањују. Такве тенденције доживљавају свој врхунац управо крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Предвиђено је да републике добију још шира овлашћења – осим СР Србије, будући да најшира овлашћења добијају и покрајине у њеном саставу, што аутоматски значи и сужавање ингеренција СР Србије. О томе довољно сведочи одредба у којој је предвиђено да покрајине имају право вета на одлуке СР Србије, уз конституцију државних и партијских Председништава.

ИНКРИМИНИСАНИ ГОВОР ПРОФ. ЂУРИЋА

Већ првог дана расправе (18. март 1971. године), присутнима се обратио проф. Михаило Ђурић, а његов говор објављен је у часопису Анали Правног факултета, под насловом – Смишљене смутње (види на крају). Већ у уводнику, професор Ђурић наглашава да се неће изјашњавати конкретно за и против предлога, већ ће се осврнути на оно много важније – последице до којих може довести ,,уставна криза“:

Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не саадржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.

Оно што се, такође, услед романтичарских заноса и потајних жеља појединаца, мистификује, јесте наступ проф. Ђурића као српског националисте. На првом месту, професор наступа као стручњак са интегритетом, као слободномислећи човек, као хуманиста. То је његово полазно становиште. Ваља узети у обзир и друштвену ситуацију из тог периода. У пролеће 1971. године, почиње да буја хрватски национализам, оличен у тзв. МАСПОК-у, па би следеће Ђурићеве речи требало тумачити имајући у виду владајућу ситуацију и ,,Хрватско прољеће“.

Има нечег увредљивог и недоличног у томе што смо данас сви ухваћени у мреже национализма, што данас сви морамо да се бавимо оним што није и не може бити наша главна, а камоли једина преокупација. У времену у коме живимо има тежих, озбиљнијих, далекосежнијих питања од ових која су наједном постала толико важна.

У овом говору, указује се првенствено на чињеницу да је Југославија само, како сам професор каже, географски појам, једна развалина од државе, која функционише по принципу насилне и вештачке равноправности. Једина фаза која је преостала у развоју такве државе јесте њен распад. Колико је било истине у томе – процените сами.

Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.
Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. 

Тек након ових битних напомена, на ред може доћи прича о национализму професора Ђурића. Свестан своје велике одговорности, професор, будући натеран новим предлозима да говори о националним питањима, одлучује да, као и увек, потпуно искрено и свеобухватно приступи теми и демистификује дотадашњи положај српског народа у Југославији и евентуални његов положај у случају прихватања промена Устава.

Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом!

Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски.
У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.

У случају да републичке границе, како је предвиђено, постану државне, проф. Ђурић предвиђа две могућности које би имали Срби:

…да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку).

На крају свог говора, који ће га избацити са факултета и послати у затвор, професор закључује:

Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.
То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.

ОСУДА И ПРОГОН

Због свог говора, професор Ђурић је, најпре, избачен са факултета. Након избацивања, свој научни рад продужио је у Институту друштвених наука, радећи до 1990. године као научни саветник, након чега је враћен на ПФ, где је пензионисан годину дана касније.

Такође, пресудом Окружног суда у Београду, на дан 17. јула 1972. године, осуђен је на казну строгог закона у трајању од две године, због кривичног дела непријатељске пропаганде (чл. 118. став 1. КЗ). Врховни суд Србије решавао је о жалби браниоца оптуженог изјављеној против пресуде Окружног суда, па је 4. јануара 1973. године дошло до преиначење пресуде, али само у погледу казне – професорова кривица је потврђена, али је казна затвора смањена на девет месеци.

Тако јe профeсор Ђурић због својe дослeднe борбe за истину, правду и владавину права, због чврстe вeрe у слободу мишљeња, говора и интeлeктуалног стваралаштва — осуђeн на робију. Човeк који јe у храбрости за истину видeо највиши израз људског достојанства, профeсор који јe својe студeнтe учио да јe љубав прeма истини и правди највeћа страст људског ума, тe да јe присуство аутономног критичког интeлeктуалца у модeрном полису кључ дeмократијe — нашао сe у злогласном затвору у Пожарeвцу.

– проф. Јовица Тркуља –

Недуго након изрицања пресуде, седморо наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стeван Врачар, доц. др Бранислава Јојић, др Алeксандар Стојановић и асистeнти Данило Баста и Војислав Коштуница), потписује молбу за помиловање професора Ђурића. И та ствар је завршена хитром акцијом партијске организације Правног факултета – даље потписивање петиције је спречено, а њени организатори дисциплински кажњени и удаљени са наставе.

Такође, поред Ђурићевог, још неколико излагања је означено као политички спорно (Коста Чавошки ,,Уставност и право вета“, Стеван Ђорђевић ,,О избору председника републике по амандману XXVI“, Андрија Гамс ,,Концепција амандмана: историјски промашај – научна збирка“), па је донета одлука о забрани растурања часописа Анали Правног факултета бр. 3, од маја 1971. године, с тим да се ,,сви примерци растуреног часописа одузимају… и имају се уништити путем индустријске прераде“.

Егзекутори ових прогона и чистки на Правном факултeту у Београду — бројне равнодушне и амбициозно дисциплиноване колеге и студенти — добили су аплаузе и доживели експресну професионалну и политичку промоцију у државно-партијској и унивeрзитетској хијерархији, у дипломатији, у мeђународноправним форумима за људска права. Изнeвeравајући морални и интeлeктуални eтос научника и профeсора, они су прихватили поданички однос интeлeктуалних вазала и лакeја политичких моћника.

–  проф. Јовица Тркуља –

Овде се завршава прича о слободи мисли и демократским расправама у Брозовој Југославији. Међутим, то није једина позадина прогона слободомислећих интелектуалаца са Правног факултета. Уз то, требало је показати како национализма има и у Србији, не само у Хрватској, те демонстрирати одлучну борбу режима против таквих иступа. Оправданост страховања уваженог професора Ђурића, обзнањена је у својој пуној форми двадесет година након инкриминисаног говора.

Mihailo-Djurich-foto-D-JEVREMOVICH

Прогонитељи, поданици и лакеји политичких моћника, данас су заборављени или се о њима говори са изразито негативним призвуком. Насупрот њима, поносно стоји професор Михаило Ђурић, светоназор свим бескомпромисним борцима за истину и правду, а трн у оку поданицима, каријеристима и љубитељима линије мањег отпора. Професоре, вечна Вам слава и хвала!

МИХАИЛО ЂУРИЋ (1925-2011)

СВАКИ СРБИН БИ МОРАО ЗАНТИ ЗАШТО МУ СЕ ЗЕМЉА ПРЕДАКА ЗОВЕ СРБИЈА УБЕЂЕН САМ ДА НЕ ЗНА! ЕВО МУ ПРИЛИКЕ ДА ТО САЗНА РАДИ БУДУЋНОСТИ СВОЈЕ!

ОСВРТ НА РАЗВОЈ НАУЧНИХ ДОСТИГНУЋА ОД РАЧУНАРА ПРЕКО ПЛУГА, СРПА ДО ПАЉЕЊА ВАТРЕ КРЕСАЊЕМ КАМЕН О КАМЕН У ПАРАЛЕЛИ РАЗВОЈА ЈЕЗИКА ОД МОДЕРНОГ РОМАНА ПРЕКО ЈЕДНОСТАВНОГ СПОРАЗУМЕВАЊА ДО ПРВОГ КРИКА

НЕОСПОРНО ЈЕ ДА СЕ ЧОВЕК ПОСТЕПЕНО РАЗВИЈАО И ДА НИЈЕ ТЕК ТАКО СЕО У МЛАЗНИ АВИОН А ДА НИЈЕ ПРЕШАО ПРЕДХОДНЕ ФАЗЕ СОБСТВЕНОГ РАЗВОЈА ОД СКУПЉАЊА ПЛОДОВА ДО ЛОВЦА ОД ЗЕМЉОРАДНИКА ДО ЕЛЕКТРОТЕХНИЧАРА И КОСМОНАУТА.ТО ЈЕ МАЊЕ ИЛ ВИШЕ ПОЗНАТО СВАКОМ ЦИВИЛИЗОВАНОМ ЧОВЕКУ АЛИ КАКО СТОЈЕ СТВАРИ СА РАЗВОЈЕМ ГОВОРА, ПИСМА И ЈЕЗИКА. КАКО СТОЈИ СА ГОВОРОМ КОЈИМ СЕ СВАКОДНЕВНО СЛУЖИМО ОПИСУЈУЋИ САСВИМ ПРИРОДНО ОД НАЈЈЕДНОСТАВНИЈИХ ДО НАЈКОМПЛИКОВАНИЈИХ СИТУАЦИЈА БЕЗ ЧЕГА НЕ БИ МОГЛО НИ ДОЋУ ДО ТАКО ВИСОКИХ ТЕХНИЧКИХ ОТКРИЦА КАО ШТО ЈЕ ТО РЕЦИМО СТРУЈА.

ДА ЛИ СМО УОПШТЕ СВЕСНИ РАЗВОЈА ЈЕЗИКА И УЛОГЕ КОЈУ ЈЕ ОДИГРАО У НАСТАНКУ ЧОВЕКА НА ОВОМ ДАНАШЊЕМ НИВОУ. ДА ЛИ УОПШТЕ ИМАМО НАУКУ КОЈА СЕ БАВИ СУКСЕСИВНИМ ПРОУЧАВАЊЕМ РАЗВОЈА ЈЕЗИКА ОД ДАНАШЊЕГ ДАНА ДО ПРВОГ КРИКА.

ЗАШТО ЈЕ ТО ВАЖНО ПРОУЧАВАТИ? ПА ЗАТО ШТО СЕ ПРВО ЈЕЗИКОМ ВОДЕ РАТОВИ ПА ПОТОМ БОМБАМА. КАКО ЈЕ ТО МОГУЋЕ? МОГУЋЕ ЈЕ ЈЕР СЕ ЈЕЗИКОМ МНОГО МАНИПУЛИШЕ А МАЛО ЗНА О ЈЕЗИКУ.

КАДА БИ СЕ ЈЕЗИК ПРОУЧАВАО ДО САМОГ ПОЧЕТКА, ПРВОГ КРИКА И ПРВОГ СЛОВА ЗНАЛИ БИ ДА СЕ ШИРОМ ЕВРОПЕ ГОВОРИЛО ИСТИМ ЈЕЗИКОМ ДА РЕЧ СУНЦЕ СВИХ АУТОТОНИХ ДРЖАВА ЕВРОПЕ ЗАПОЧИЊЕ И ДАНАС СА СЛОВОМ “С” ДА СЕ ТАЈ КРИК “С” РАЗВИО У РЕЧ СУНЦЕ, СОЛ, СЛО СОНЕ И. Т. Д. НЕ МОЖЕ СЕ ТУ ГОВОРИТИ НИОКАКВОЈ СЛУЧАЈНОСТИ ГДЕ ИМЕ СУНЦА ПОЧИЊЕ СА СЛОВОМ “С” КОД ТУ НЕГДЕ ДВАДЕСЕТАК ЕВРОПСКИХ ДРЖАВА. ДА ЛИ ФРАНЦУЗИ ИЛИ РУСИ ИЛИ ИТАЛИЈАНИ ИЛИ СРБИ, ШПАНЦИ ИЛИ ДАНЦИ И.Т.Д. КОД СВИХ ЊИХ ПОЧИЊЕ РЕЧ СУНЦЕ СА СЛОВОМ “С” НЕМА ТУ НИТИ НАЈМАЊЕ СУМЊЕ ДА СУ СЕ СВЕ РЕЧИ КОЈИМ САДАШЊЕ ДРЖАВЕ ОБЕЛЕЖАВАЈУ СУНЦЕ РАЗВИЛЕ ИЗ “С” ГЛАСА ДА СУ СВЕ ДРЖАВЕ ПОТЕКЛЕ ОД ИСТИГ ПЛЕМЕНА. АЛИ НЕКИМ МОЋНИЦИМА ЈЕ БИЛО, ОД ВАЈКАДА, У ИНТЕРЕСУ ДА ТО СВЕ РАЗЈЕДИНЕ, УСИТНИ ДА БИ ОВЛАДАЛИ СТВАРАЈУЋИ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ, ДРЖАВЕ И ИМПЕРИЈЕ ПОЛИТИКОМ, ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ. СВЕТ ЈЕ СВОЈИМ ПРЕЋУТКИВАЊЕМ ОМОГУЋИО ХАЛАПЉИВОСТ И ГРАМЗИВЉОСТ ПОЈЕДИНАЦА.

МОЖЕМО ПОЋИ ОД ЧИЊЕНИЦЕ ДА ЈЕ РЕЧ СУНЦЕ ЈЕДНА ОД НАЈСТАРИЈИХ РЕЧИ АКО НЕ И НАЈСТАРИЈА. ДА ПОСТОЈИ ОД КАД ЈЕ И СВЕТА. ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДА РЕЧ СУНЦЕ, СВИХ ДРЖАВА СТАРОСЕДЕОЦА ЕВРОПЕ ПОЧИЊЕ СА “С” СЛОВОМ. ТО НАВОДИ НА ЗАКЉУЧАК ДА СУ ПРА ПРЕТЦИ ЕВРОПСКИХ ДРЖАВА БИЛИ ИСТИ, ИСТО ПЛЕМЕ, И ДА СУ СЕ СПОРАЗУМЕВАЛИ НА ИСТИ НАЧИН. А ТО ОПЕТ ГОВОРИ ДА НЕ ПОСТОЈЕ ЕТНИЧКИ РАЗЛОЗУ ЗА ВОЂЕЊЕ РАТОВА, НА ПРОТИВ, ТО ЗАБРАЊУЈЕ ЕТИКА ДА СРОДСТВО РАТУЈЕ ИЗМЊЂУ СЕБЕ.

РЕЧ СУНЦЕ МОРАЛА ЈЕ БИТИ ВЕОМА БИТНА И ВАЖНА КАД СУ ЈЕ ЧАК И ДРЖАВЕ УГРАЂИВАЛЕ У ИМЕ СВОЈИХ ДРЖАВА.

ТА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ПОСЕБНО УОЧЉИВА КОД ИМЕНА СРБ-ИЈА.

ПРВО СЛОВО “С” ПО СУНЦУ, ДРУГО “Р” ПО РАЂАЊУ И “Б” ПО БОГУ ДОДАВАЊЕМ СЕБЕ; И ЈА, НАСТАЈЕ СРБИЈА. СВЕЦИ НА ГЛАВАМА НОСЕ ОБЕЛЕЖЈА СУНЦА, КРУЖНИ ПРСТЕН ИЛИ КРУЖНУ ПЛОЧУ КАО СИМБОЛ СУНЦА.

ВИШЕ О ТОМЕ СВЕМУ МОЋЕТЕ ПРОЧИТАТИ У МОЈОЈ НОВОЈ КЊИЗИ У ПРИПРЕМИ.

Душан Нонковић Теодоровић

СРБИ ИПАК НЕПОБИТНО НАЈСТАРИЈИ НАРОД, КОЛЕВКА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ – ОСВРТ НА РАЗВОЈ ЈЕЗИКА

ОСВРТ НА РАЗВОЈ НАУЧНИХ ДОСТИГНУЋА ОД РАЧУНАРА ПРЕКО ПЛУГА, СРПА ДО ПАЉЕЊА ВАТРЕ КРЕСАЊЕМ КАМЕН О КАМЕН У ПАРАЛЕЛИ РАЗВОЈА ЈЕЗИКА ОД МОДЕРНОГ РОМАНА ПРЕКО ЈЕДНОСТАВНОГ СПОРАЗУМЕВАЊА ДО ПРВОГ КРИКА

НЕСПОРНО ЈЕ ДА СЕ ЧОВЕК ПОСТЕПЕНО РАЗВИЈАО И ДА НИЈЕ ТЕК ТАКО СЕО У МЛАЗНИ АВИОН А ДА НИЈЕ ПРЕШАО ПРЕДХОДНЕ ФАЗЕ СОБСТВЕНОГ РАЗВОЈА ОД СКУПЉАЊА ПЛОДОВА ДО ЛОВЦА ОД ЗЕМЉОРАДНИКА ДО ЕЛЕКТРОТЕХНИЧАРА И КОСМОНАУТА.ТО ЈЕ МАЊЕ ИЛ ВИШЕ ПОЗНАТО СВАКОМ ЦИВИЛИЗОВАНОМ ЧОВЕКУ АЛИ КАКО СТОЈЕ СТВАРИ СА РАЗВОЈЕМ ГОВОРА, ПИСМА И ЈЕЗИКА. КАКО СТОЈИ СА ГОВОРОМ КОЈИМ СЕ СВАКОДНЕВНО СЛУЖИМО ОПИСУЈУЋИ САСВИМ ПРИРОДНО ОД НАЈЈЕДНОСТАВНИЈИХ ДО НАЈКОМПЛИКОВАНИЈИХ СИТУАЦИЈА БЕЗ ЧЕГА НЕ БИ МОГЛО НИ ДОЋУ ДО ТАКО ВИСОКИХ ТЕХНИЧКИХ ОТКРИЦА КАО ШТО ЈЕ ТО РЕЦИМО СТРУЈА.

ДА ЛИ СМО УОПШТЕ СВЕСНИ РАЗВОЈА ЈЕЗИКА И УЛОГЕ КОЈУ ЈЕ ОДИГРАО У НАСТАНКУ ЧОВЕКА НА ОВОМ ДАНАШЊЕМ НИВОУ. ДА ЛИ УОПШТЕ ИМАМО НАУКУ КОЈА СЕ БАВИ СУКСЕСИВНИМ ПРОУЧАВАЊЕМ РАЗВОЈА ЈЕЗИКА ОД ДАНАШЊЕГ ДАНА ДО ПРВОГ КРИКА.

ЗАШТО ЈЕ ТО ВАЖНО ПРОУЧАВАТИ? ПА ЗАТО ШТО СЕ ПРВО ВОДЕ РАТОВИ ЈЕЗИКОМ ПА ПОТОМ БОМБАМА. КАКО ЈЕ ТО МОГУЋЕ? МОГУЋЕ ЈЕ ЈЕР СЕ МНОГО МАНИПУЛИШЕ А МАЛО ЗНА О ЈЕЗИКУ.

КАДА БИ СЕ ЈЕЗИК ПРОУЧАВАО ДО САМОГ ПОЧЕТКА, ПРВОГ КРИКА И ПРВОГ СЛОВА ЗНАЛИ БИ ДА СЕ ШИРОМ ЕВРОПЕ ГОВОРИЛО ИСТИМ ЈЕЗИКОМ ДА РЕЧ СУНЦЕ СВИХ АУТОТОНИХ ДРЖАВА ЕВРОПЕ ЗАПОЧИЊЕ И ДАНАС СА СЛОВОМ “С” ДА СЕ ТАЈ КРИК “С” РАЗВИО У РЕЧ СУНЦЕ, СОЛ, СЛО СОНЕ И. Т. Д. НЕ МОЖЕ СЕ ТУ ГОВОРИТИ НИОКАКВОЈ СЛУЧАЈНОСТИ ГДЕ ИМЕ СУНЦА ПОЧИЊЕ СА СЛОВОМ “С” КОД ТУ НЕГДЕ ДВАДЕСЕТАК ЕВРОПСКИХ ДРЖАВА. ДА ЛИ ФРАНЦУЗИ ИЛИ РУСИ ИЛИ ИТАЛИЈАНИ ИЛИ СРБИ, ШПАНЦИ ИЛИ ДАНЦИ И.Т.Д. КОД СВИХ ЊИХ ПОЧИЊЕ РЕЧ СУНЦЕ СА СЛОВОМ “С” НЕМА ТУ НИТИ НАЈМАЊЕ СУМЊЕ ДА СУ СЕ СВЕ РЕЧИ КОЈИМ САДАШЊЕ ДРЖАВЕ ОБЕЛЕЖАВАЈУ СУНЦЕ РАЗВИЛЕ ИЗ “С” ГЛАСА ДА СУ СВЕ ДРЖАВЕ ПОТЕКЛЕ ОД ИСТИГ ПЛЕМЕНА. АЛИ НЕКИМ МОЋНИЦИМА ЈЕ БИЛО, ОД ВАЈКАДА, У ИНТЕРЕСУ ДА ТО СВЕ РАЗЈЕДИНЕ, УСИТНИ ДА БИ ОВЛАДАЛИ СТВАРАЈУЋИ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ, ДРЖАВЕ И ИМПЕРИЈЕ ПОЛИТИКОМ, ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ. СВЕТ ЈЕ СВОЈИМ ПРЕЋУТКИВАЊЕМ ОМОГУЋИО ХАЛАПЉИВОСТ И ГРАМЗИВЉОСТ ПОЈЕДИНАЦА.

МОЖЕМО ПОЋИ ОД ЧИЊЕНИЦЕ ДА ЈЕ РЕЧ СУНЦЕ ЈЕДНА ОД НАЈСТАРИЈИХ РЕЧИ АКО НЕ И НАЈСТАРИЈА. ДА ПОСТОЈИ ОД КАД ЈЕ И СВЕТА. ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДА РЕЧ СУНЦЕ, СВИХ ДРЖАВА СТАРОСЕДЕОЦА ЕВРОПЕ ПОЧИЊЕ СА “С” СЛОВОМ. ТО НАВОДИ НА ЗАКЉУЧАК ДА СУ ПРА ПРЕТЦИ ЕВРОПСКИХ ДРЖАВА БИЛИ ИСТИ, ИСТО ПЛЕМЕ, И ДА СУ СЕ СПОРАЗУМЕВАЛИ НА ИСТИ НАЧИН. А ТО ОПЕТ ГОВОРИ ДА НЕ ПОСТОЈЕ ЕТНИЧКИ РАЗЛОЗУ ЗА ВОЂЕЊЕ РАТОВА НА ПРОТИВ ТО ЗАБРАЊУЈЕ ЕТИКА ДА СРОДСТВО РАТУЈЕ ИЗМЊЂУ СЕБЕ.

РЕЧ СУНЦЕ МОРАЛА ЈЕ БИТИ ВЕОМА БИТНА И ВАЖНА КАД СУ ЈЕ ЧАК И ДРЖАВЕ УГРАЂИВАЛЕ У ИМЕ СВОЈИХ ДРЖАВА.

ТА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ПОСЕБНО УОЧЉИВА КОД ИМЕНА СРБ-ИЈА.

ПРВО СЛОВО “С” ПО СУНЦУ, ДРУГО “Р” ПО РАЂАЊУ И “Б” ПО БОГУ ДОДАВАЊЕМ СЕБЕ; И ЈА НАСТАЈЕ СРБИЈА. СВЕЦИ НА ГЛАВАМА НОСЕ ОБЕЛЕЖЈА СУНЦА, КРУЖНИ ПРСТЕН ИЛИ КРУЖНУ ПЛОЧУ КАО СИМБОЛ СУНЦА.

ВИШЕ О ТОМЕ СВЕМУ МОЋЕТЕ ПРОЧИТАТИ У МОЈОЈ НОВОЈ КЊИЗИ У ПРИПРЕМИ.

Душан Нонковић Теодоровић

Uživo: 24. sednica Skupštine grada Subotice