Новогодишња честитка уз песму; Ово је Србија

СРЋНУ НОВУ СРПСКУ ПОРАВОСЛАВНУ
7527. или 2019. ГОДИНУ !

Срдачно вас поздрављам. Живели !
Сима С. Мрaовић
Ovo je Srbija – SVILEN KONAC:

Ovo je Srbija – SVILEN KONAC Znas li odakle si, sine pogledaj planine sive Zejtinlikom cvece procvalo Sumadijom sunce zasjalo Ref. 2x A, ovo …
Advertisements

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

субота, 12.01.2019. у 22:44

(Фото А. Васиљевић)

ЊУЈОРК – Генерални конзул Србије у Њујорку Мирјана Живковић отворила је Конференцију посвећену Николи Тесли, уз поруку да сви ми можемо, на овај или онај начин, да допринесемо промоцији имена и рада тог славног српског научника и проналазача у Америци и свету.

Конференција, која се традиционално организује од 2013. године, одржана је у њујоршком хотелу „Њујоркер”, у организацији Тесла научне фондације из Филаделфије и уз финансијску подршку Министарства спољних послова Србије, управо у циљу такве промоције Теслине заоставштине.

Живковићева је у изјави Танјугу рекла да је интересовање јавности за конференцију много веће него прошле године, да је конференцијска сала била пуна, те да на њој учествују различити говорници из области науке, уметности, али и представници Тексас сајнс центра.

Овај центар, како је рекла, успео је да сачува последњу Теслину лабораторију на Лонг Ајленду и намерава ту да једног дана подигне Теслин музеј у Америци.

„Та организација је откупила земљиште на којем се налази лабораторија, али тренутно прикупљају средства да се лабораторија доведе у фактичко стање онако каква је била у време Николе Тесле, а ту су и други пројекти, укључујући интерактивни научни центар поред музеја”, рекла је Живковић.

Она је указала да је циљ конференције промовисање рада и имена Николе Тесле који, како је указала, није довољно познат у САД онолико колико би требало.

„Моја порука је да сви ми можемо на овај или онај начин да допринесемо да се Теслино име више чује у Америци, да се о њему више зна јер, на жалост није ни приближно месту које је дато Едисону”, рекла је она.

Како је додала, предузете су мере да се то промени, има пуно ентузијаста који раде на томе да се Тесла уведе у школски систем САД, али постоји много простора да свако од нас допринесе томе, преноси Танјуг.

Живковић је, у свом обраћању учесницима конференције, позвала Американце да посете Музеј Николе Тесле у Београду уз најаву владе Србије да ће он бити пресељен на већу локацију где ће комплетна поставка музеја моћи да се постави, а додала је и да постоји директан лет између САД и Србије.

На скупу у „Њујоркеру”, хотелу у коме је Тесла живео последњих 10 година живота, и где је и умро 7. јануара 1943. године, говорило је више од 20 учесника из САД, Канаде, Србије, Мексика, Аустралије и Хрватске.

Скуп је, како је раније рекао председник Фондације Никола Лончар, припрема за Тесла Фест планиран за јануар 2020. у „Њујоркеру” и у јулу 2019. у Београду.

Према речима Лончара, Фондација се залаже да се Теслин живот, успеси и његова ванвременска филозофија учине доступним младима широм света, како би се инспирисали да делају у Теслином духу за добробит човечанства. AddThis Sharing ButtonsShare to Facebook28Share to TwitterShare to Email

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

The Kosovo Project hat diese Petition an President of the United States Donald Trump und an 1 mehr gestartet.

***We are not seeking donations at this time***

To the United States President Donald Trump and Members of Congress, 

We, members of the Serbian American community and their friends, are writing to ask President Trump and the United States Congress to stop supporting Albanian leadership, as led by Hashim Thaci, and the creation of a military under their control in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

Hashim Thaci’s regime has cleansed two-thirds of the prewar Serbian population from their homes in the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The 40,000 Serbs of Pristina have been almost entirely purged from the city in a savage Albanian pogrom. Hundreds of Serbian Christians have, and continue to be murdered. Buses carrying Serbs are stoned while Serbian mourners are attacked in cemeteries. Recently heavily armed Albanian militias raided stores for food and other products with Serbian labels; the confiscated Serbian goods were burned in public bonfires. An 100% tariff has been imposed on Serbia while the tariff on Albania has been lowered to zero. All of this is an effort on the part of Hashim Thaci’s regime to eradicate Serbian Christians and other indigenous ethnic minorities in Kosovo, including Jews and Romas, out of existence.

Hashim Thachi has been identified by The Council of Europe as the head of a “mafia-like” Albanian criminal cartel engaged in trafficking heroin, weapons, and human organs. According to Carla Del Ponte, former prosecutor for the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, Hashim Thachi is also responsible for the harvesting of the organs of 300 Christian Serbs and other non-Albanian minorities in death “detention centers” in Albania.

Albanian leaders in Pristina openly declare their allegiance to neighboring Albania and have effectively removed the border between Serbia and Albania. Albanian leaders have declared their intent to create an ethnically pure greater Albania. Albanians in Kosovo have one of the highest ISIS participation rates in the Balkans. Numerous terror plots in Europe and against the United States are perpetrated by Albanians in Kosovo.

Over 150 Serbian Orthodox churches, monasteries, and cultural and religious sites have been vandalized, set ablaze, and destroyed. This goes against broader United States policy and recent acts of Congress protecting Christian minorities from persecution. Recently, President Trump signed into law H.R. 390, the “Iraq and Syria Genocide Relief and Accountability Act,” authorizing assistance to Christians persecuted in Iraq and Syria. The Serbian Christians in Kosovo should be entitled to the same protections and relief.

We respectfully ask President Trump and the United States Congress to take the following steps:

·         Immediately withdraw support for Hashim Thaci’s illegal military raised in violation of United Nations Security Council Resolution 1244

·         Issue a resolution condemning the persecution of Serbian Christians, Jews, Roma and other minorities by Hashim Thaci’s brutal regime

·         Offer support and relief to persecuted minorities in the region

·         Hold Senate hearings on the impact and cost of destabilizing United States foreign policy in Serbia and the Serbian Province of Kosovo and Metohija

·         Urge President Trump to remove all U.S. State Department holdover diplomats in Kosovo and replace them with appointees from President Trump’s administration

The Serbian people have been longtime allies of the United States. Serbs fought alongside the United States in both World Wars. Serbia lost 25 percent of its population during WWI. In WWII, Serbia fought as part of the Allied forces while hundreds of thousands of Serbs were rounded up by Nazis and murdered in concentration camps. At the same time,  Serbs executed the largest rescue mission of American Airman in history, Operation Halyard, which resulted in the air lifting of 432 U.S. and 80 Allied personnel from behind enemy lines.

This is not the first time Serbs have suffered at the hand of Muslim-extremist occupiers. The Ottoman Turkish Empire subjected Serbian Christians in the Balkans to torture, taxation, slavery, and murder for five centuries. This includes Christians in Kosovo and Metohija. As Bishop Nikolaj Velimirovic explained to a congregation at Saint Paul’s Cathedral on June 28, 1916: 

„We made the Turkish sabres blunt with our bones…Not for a decade, nor for a century, but for all those centuries between Rafael and Shearer… In other words, while Europe was becoming Europe we know Today, we were its fence, the impenetrable wall, and the wild thorns around the gentle rose. On Vidovdan, year 1389, Serbian tsar Lazar came to Kosovo with his brave army, on the frontier of the Christian Europe, and in order to defend the Christian culture, he gave his life. At that time there were as many Serbs as Englishmen now. Today, there are ten times less Serbs than then.“

The Serbian people are facing a similar persecution today. 

The Serbian Province of Kosovo and Metohija is the cradle of Serbian civilization. What Jerusalem is to the Jews, Kosovo and Metohija is to the Serbian people. The identity of the Serbian people is inseparable from the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The very word itself, Kosovo, is Serbian, not Albanian.

The European Union and NATO have opposed the creation of an Albanian army in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

There are over one million Serbian Americans in the United States and they are primarily located in swing states. Serbian Americans are following this issue closely.

If the United States continues with the catastrophic and failed policies of former administrations the stability of the Balkans will be compromised, and Europe will be at risk of war.  Please act to stop this injustice before it is too late.

Respectfully,

The Serbian American CommunityStarten Sie jetzt Ihre eigene PetitionDiese/r Petitionsstarter/in setzt sich für Dinge ein, die ihr/ihm am Herzen liegen. Machen Sie das auch?Petition starten

Neuigkeiten

We have reached 16000 signatures! Let’s get to 20K!Dear friends,  We have reached 16000 signatures!… The Kosovo ProjectVor 18 StundenAlle Updates anzeigen

Darum unterschreiben Menschen:

Liliana Dasic·Vor 4 WochenKosovo is part of Serbia exactly like California part of USA. Americans, California will never be Mexico again, right.?! So, Kosovo needs to stay in Serbia!!! 

  • 45

·


Jadranka Bozinovska·Vor 4 WochenNo mater what religion you are, you should be respectful of sacred places. Kosovo is Serbia!!!

  • 43

·Alle Gründe ansehen

Траг у времену из црног шешира

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

Свакдневно врве текстови о догађајима из времена пре Нове ере до днашњих дана. Наравно, не треба препустити забораву велике догађаје и велика дела, од најстаријег „Епа о Гилгамешу“ до нових великих дела као што је „Јерусалим“.

Имам осећај да је чувена француска левица заборављена, да вероватно младе генерације нису упознате са више од 30 великана те левице. Углавном су били учесници Француског покрета отпора који је oкупљао све слојеве и идеологије, леве и десне, а након завршетка Другог светског рата одлучено је на изборима какав ће ситем владати и ко ће владати у Француској (на несрећу и поделе које и данс трају, на просторима бивше Југославије, КПЈ са Брозом на челу, осим борбе против нацизма, одмах је уводилa и комунистички систем, уместо да је био јединствен покрет четника и партизана, до слома фашизма).

Свакако треба споменути контроверзну, али неоспорно велику политичку личност Де Гола, као и оснивача ФПО Стефана Хесела. Управо је Де Гол окупио око себе те великане, иако их је већина била у КПФ (касније су напуштали КПФ, разочарани у СССР и Стаљинове чистке, затим након Информбироа, а посебно после Прашког прољећа). Де Гол их је слао за амбасадоре, постављани су за руководиоце научних и културних институција, бирани за чланове Академије наука, професори на најпознатијим универзитетима, експерти и мисонари за решавање разних међународних проблема. Многи су неке Деголове политичке потезе подржавали, а неке критиковали, али то није била критика Француске, или издаја (која је увријежена на овим просторима, ниједн није био страни плаћеник, прим. ККС), зато им је омогућено да стварају и делују. Француска и француски народ су им били на првом мсту.

За ово подсећање искључиво је заслужн познати патриота, новинар, публициста, велика српска личност, Илија Бојовић, син Бошка Бојовића, који је 1912. године дошао из Монтане (САД) и постао један од вођа комитског покрета против Аустроугарске у Северном делу Црне Горе, односно Херцеговини. Након Великог рата, обављао је многе одговорне дужности у краљевини Југославији. Дапчевић, Ђилас (кога у овим временима салве и дижу у звезде у црној Црној Гори и у серјалима у Србији, а био је највећи секташ, Србе је сматрао хегемонистима, о чему је писао, а отерао је у смрт многе угледне људе), Пијада, осудили су га 23. априла 1943. године на смрт само због тога што је одбио да се политички реактивира и прикључи партизанима.

С обзиром на то да је Илија студирао медицину, био је у току рата шеф санитета, али након рата у духу васпитно-политичке мере нових влатотодржаца, није му дозвољено да заврши студије медицине. Уписује Теологију, коју није завршио, јер је морао дуго да се лечи од турбекулозе. Почиње да се бави новинарством, ликовним и уопште културним рецензијама. Средином шесдесетих година одлази у Париз, где обавља низ (31) интервјуа са најпознатијим француским интелектуалцима. Успоставља везе са деловима емиграције, пријатељује и сарађује са Властом Стојановићем, дугогодишњим уредником у Француској радио телевизији (ОРТФ)

Интервјуи Илије Бојовића објављивани су од Сежане до Ђевђелије, затим у Францускуј и др. земљама. Интервјуи су настали од 1966. до 1969. године (умро је у 41. години живота 1971. године од турбекулозе).

У овом дугом животу, потрудио сам се да прочитам макар по једно дело тридесетиједног великана француске левице. А, сада препуштам Илији разговоре са њимам (наводим само по једно питање и један одговор).

КЛОД АВЛИН: Романописац, песник и сликар руског порекла, рођен 1901. у Паризу. Студирао је у Версају и Паризу. Његова значајна дела су: „Праскозорје“, „Заробљеница“, „Египатске шетње“, „Монолог за несталим“, „Речи завршетка“, „Тежина ватре“, „Двострука смрт Фредерика Белоа“ (преведен на српски), „Госпођа Мајар“, многа друга дела, есејиста, приче за децу, а у току Покрета отпора, или како га је Алвин назвао, „Слободни Французи у Француској“, издаје илегалну едицију „Поноћна издања“ у којој је објављивао дела писаца из Покрета отпора, односно објавио је и прво издање хронике „Мртво време“ (преведена на српски). Добитник је престижних нагарада, одликовања, руководио је разним институцијама.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Авлин, ви сте учетвовали у Отпору као писац. Објавили сте у илегали Мртво време, истиниту поему у прози која је постал класична за ту епоху. Ако степен и карактер ангажованости у разним периодима живота једног уметника зависи од веће или мање затегнутости социјалних супротности, сматарате ли да то ангажовање у њему не престаје никад?

КЛОД АВЛИН: Ја одбацујем реч ангажованост која је често у употреби. Ангажовати се у једној борби, било да је она војничка, политичка, религиозна, значи лишити се интелектуалне слободе у корист групе за коју се човек бори. Ништа ми не изгледа тако страно оном што бих назвао „дужност духа“, дужност која се ослања не на лишавање слободе, већ напротив на индивидуално осећање одговорности. Чак и усред борбе писац мора да остане луцидан и да сачува свој критички став. Неопходна унутрашња усамљеност, потребна једном таквом ставу, није никаква повластица која се тражи: она је основна потреба, његова судбина. Често и његово проклетство.

ЖАН АВЛИН: Није желела да јој И. Бојовић исписује биографију, само је рекла: „Знам изузетне жене у многим областима. Међу романописцима, да поменем само оне које нису међу живима, Вирџинија Вулф, Колета, дале су књижевности ствари које мушкарци не би могли да пруже“

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Реците неколико речи о положају жене, посебно о положају жене која ради, о удатаој жени, о мајкама које раде.

ЖАН АЛВИН: Нисам стручњак за та питања, стога се мишљење које могу да ван дам ограничава на моја лична запажања. Ја сам, разуме се, за еманципсацију жене. Девојка треба да студира или да научи неки занат и да нађе себе према својим склоностима и тежњама. Има ли чега занимљивијег до радити посао који вам се допада и обезбеђује егзистенцију. На почетку брака рад жене побољшава живот брачног пара и дозвољава му да достигне бољи стандард да би припремио будуће огњиште. Мислим да би требало да жена која има деце престане да ради, макар док су мала. Толико пута сам гледала праву трку са сатом. Трчи, носи дете у обданиште ујутру, трчи увече пре затварања, а то је 18 сати, по њега, купује пре повратка кући, а код куће се посао наставља и млада жена не може да легне пре поноћи и поред тога што јој муж често помаже. После извесног времена замор је толики да је жена у нервно напетон стању и брачна хармонија може да се пољуља. Посебно би требало увести скраћено радно време за мајке. Сви би тиме добили и послодавци и службеници, радници (

РОЛАН БАРТ: Познати француски књижевник и лингвиста, утемељивач семиотике (општа теорија знакова и симбола у логици и лингвистици, прим. ККС). Рођен је у Шербуру, од детињства живео је у Паризу. Након што је предавао у школама, затим у Александрији, постаје професор на Сорбони. Године 1976. изабран је за професора књижевне семиологије на престижном College de France у Паризу. Скоро све књиге преведене су му на многе стрне језике: „Нулти степен писања“,. „Митологије“, „О Расину“, „Критички есеји“, „Критика и истина“, „Систем моде“, „Ролан Барт по Ролану Барту“ и др. Барт је прибегавао изражавањима психоаналитичког карактера која уплићу књижевну морфологију, социјални и философки контекст. Посебну пажњу посвећује језику, као главном елементу књижевног дела.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Барт, молим кажите нам како ви гледате на књижевну критику. Видите ли је као целину или пак под појмом критике подразумевате више разних врста суочавања са делом? Није ли се критика у толикој мери издиференцирала и какав понор дели једног импресионалистичког критичара од једног структуралисте – да значи готово за сваког оног ко се њоме бави нешто сасвим специфично?

РЛАН БАРТ: Има две врсте критике. Постоји, најпре, критика која се изражава у чланцима часописа и новина, а која је, могло би се рећи критика лансирања, јер она се састоји у томе да покуша да лансира или да спречи лансирање неких других; то је, дакле, социолошка критика, зато што у таквим случајевима критичар представља одређену публику чије укусе он сматра да назире и изражава ; постоји, затим, критика у књигама, која је по својој дефиницији суштинска критика, структурална критика; у том случају критичар пише књигу која је коментар неке друге књиге. Ја се лично суштински интересујем за критику-књигу, структуралну критику. Са своје стране мислим, да критика не треба да буде ни она која суди , ни она која тумачи, нити естетска. По мом схватању, критика не може да се разликује и у томе је можда нов захтев који снажно треба истаћи – критика не може да се разликује од теорије књижевности, теорије књижевности за коју Французи никада нису имали посебно изражену склоност. Француски писци су написали веома значајне странице о томе шта је књижевност, али теоријски дух, дух теоријског говора о књижевности, често је недостајао, а то је потребно.

ЖАК БЕРК: Рођен 1910. у Алжиру. Био је професор и шеф катедре за Социјалну историју савременог ислама на Француском колеџу и студијски руководилац у одсеку Муслиманске социологије у Практичној школи за високе студије у Паризу. Берк се посветиои истраживачкој делатности на подручју Северне Африке, Саудијске Арабије и Ирака. Провео је више година на Истоку као професор и међународни стручњак за основно образовање и консултант на националним универзитетима. Један је од првих стручњака кога је Влада независног Алжира, ангажовала као саветодавца за аграну реформу. На молбу УНЕСКО-а, ради у Египту на проучавању социологије једног села у делти Нила. Написао је десетине дела: „Друштвене структуре Високог Атласа“, „Арапи између јучерашњице и сутрашњице“, „Магреб између два рата“, „Осиромашење света“, „Од Еуфрата до Атласа“, и др.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Берк, послератна епоха је, пре свега, карактеристична и по антиколонијалној револуцији из које су настале многе независне државе у Африци и Азији. Провели сте више година на Истоку као међународни стручњак и консултант за декаолонизацију. Сматрате ли да су искуства земаља које су се ослободиле колонијализма дала нове поуке и за друге земље, нарочито индустријски развијене.

ЖАК БЕРК: Да би се схватила деколконизација, потребно је да се схвати шта је био империјализам (и у овим временима требало би схватити шта је империјализам Империје зла и колонизација многих земаља Африке и Азије, прим, ККС). Тада је империјализам изгледао у техничком, финансијском и психолошко развојном процесу, својствен индустријским земљама. Империјализам треба посматрати са друкчијег становишта, полазећи од самих колонијалних земаља. Погледајте проблем Палестине, проблем који ће се ко зна за колико година осветлити. Покушало се кампањом у јавном мњењу, Француски народ покренути у корист Израела. Међутим, ту је била реч о питању које сваки истраживач Истока познаје већ одавно. Знао сам, на пример, да се јеврејско становништво Палестине, незнатна мањина пре рата 1914. године, увелико повећава, мало по мало, приливом досељеника, куповином земље и ускоро војном експанзијом. Позивајући се на ционистичку идеологију, један покрет, од кога су Арапи могли да виде само офанзивни аспект, ширио се све више на земљи коју су у почетку настањивали палестински Арапи. Знам добро да је Палестина веома стара земља, некадашња постојбина Јевреја али можемо ли да избришемо стварну историју толиких векова да бисмо се вратили ономе што је скоро митилогија. Било како било, за Арапе је експанзија Израела могла да представља само један европски извозни национализам. Полазећи баш од евроцентричних концепција, Вајман и други ционистички теоретичари сматрали су да је могуће у Палестини населити велики број јеврејског народа. Они су сматрали да неће бити великих тешкоћа од старне Арапа. Слично је било мишљење свих колонизатора. Један цијели народ је конолизован у својој сопственој отаџбини, или је растурен или је сакупљен у логоре за прегруписавање који личе на концентрационе логоре (невероватна видовитост, након више од 50 година од интервјуа, стање се између Јевреја и Палестинаца само погоршало, прим. ККС).

МОРИС БЛАНШО: Један од највећих француских философа, познати есејиста и романсијер. Сам је говорио да се учио на делима Ничеа, Хегела, Хајдегера, Кафаке, Лотремона, Сартра, Леириса, Дерида, романтичара, Џојса и Малармеа, којима је посветио свој најлепши есеј: „Погрешни кораци“. Његово најпознатије дело је „Мрачни Тома“, затим „Од Кафке до Кафке“; „Свевишњи“, „Последњи човек“, „Разговор без краја“, „Писање пропасти“ и др. Од екстремног десничара постао је екстремни левичар са сетнцијом: „Мисли и делај на такав начин да се Аушвиц више никд не би могао поновити“. Био је велики противник Де Гола. Није бирао речи када га је критиковао.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Посало сам питања Морису Бланшоу. Међутим, није ме примио на разговор, већ ми је у писмима изнео неке ставове.

МОРИС БЛАНШО: Драги Илија Бојовићу, опростите што вам одговарам писмом, јер учетвујем, колико год ми је то могућно, у садашњем побуњеничком покрету (студентски покрети у Европи и свету, дакако и у тадашњој Југославији, прим. ККС). Не осећам се душевно довољно способним да бих расправљао о питањим која ми постављате, о књижевности и у вези са којима бих, уосталом, могао само да покушам да вам покажем зашто су ми она туђа. Али збо пријатељских осећања која гајим према југословенском народу, не бих хтео да оставим без икаквог одговора вашу молбу са извесним разјашњењем. Желим, пре свега, да кажем: ма какве биле његове (Стуенског покрета) непосредне политичке последице, оно што се догодило има значај прекретнице, тако да ни са теоријског ни са практичног становишта гледано живот неће бити као раније ни овде ни на другим местима.

Господине Бојовићу, допустите да вам кажем какву су жалаосну и идеолошку грешку починили нашаи пријатељи са Истока, посебно совјетски руководиоци, када су у питању Де Гол и деголистички режим. За нас интелектуалце, овај режим представља нешто најгоре (ех да је жив Морис Бланшо, шта би данас рекао за неке режиме, прим. ККС): већ десет година он нам намеће стање политичке смрти, тиме што је угушио сваки ставрни политички живот, што му је једини циљ неразумни национализам, који се буди, не само у Француској, већ и у Немачкој, што тежи анахроничној и са моралног становишта презрења достојној величини, што одржава економски систем експолоатације и талачења, и, најзад, тиме што сваку могућност изражавања и доношења истинске одлуке одузима у корист једне једине необично ауторативне и надамене личности. Десет година подносили смо то стање политичке смртии и сам Де Гол није био ништа друго до представник те смрти у исти мах отмена и вулгарна образина иза које се крије ништавило. Да би се боље виде мој став, слободан сам да прикључим овом писму два текста које сам на самом почетку ових догађаја формулисао са неколико пријатеља и које је потписао велики бгрој писаца, од Сартра до Лакана.

Драги Илија Бојовићу, да не заборавим, молим вас да ми опростите што не одговарам директно на ваша питања. Увек сам се опирао предавању игри питања. Зашто? Одговорити није никада могуће сем оном који испитује, а јасно је, да је онај који је успео да постави право питање, одиста упитно питање, испунио свој задатак и може да се повуче, а одговр, уколико до њега и дође, може да подстакне питање или, пак, да врати још које почетом испитивању. Писање је повезано са захтевом једног увек индиректног и увек неформулисаног питања, о писању, захтев тако наметљив и тако оптужујући да смо за њега одговорни чак и пре писања.

НАПОМЕНА: Уколико се прихвати подсећање на великане француске левице, у следећем наставцима биће приказани, Пјер де Боадефр, Жан Бретон, Жан Касу, Филип Девилер, Жан Даркан, Жорж Делиос, Жан-Мари Доменак, Роже Гароди, Лиссјен Голдман, Андре Горц, Ежен Јонеско, Жан Лакутир, Анри Лефевре, Мишел Леирис, Серж Мале, Ален Мерсије, Пол Нуаро, Хелен Пармелен, Гаетан Пикон, Едуар Пињон, Ален Роб-Грије, Клод Симон, Филип Солерс, Жан Сир-Канал, Ани Таиб-Голдман и Жан Вилар.

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА

Самољубље је карактеристично у животу интелектуалаца. У самољубље сам се заглибио још као студент, мислио сам да све знам, а онда ми је помогао Сократ, који је рекао: „Ја знам да ништа не знам“. И тако до данашњих дана (од последње године студија другог факултета, прошле су 52 године), стално сам себе, опомињао, преиспитивао да ли сам се ослободио самољубља. Нажалост, као дугогодишњи сведок времена, уверио сам се да су ме окруживали и данс ме окружују многи самољубиви интелектуалци, посебно они којима је једино занимање највеће људско отуђење – политика. Узгред речено, политичари нису интелектуалци, они су генијални сваштари, а посебно је трагично – не раде у интерсу НАРОДА. На другој страни, интелсктуалци се нипочему не разликују од других људи, осим по томе што имају једну једину дужност (назвао бих је светом, прим. ККС), а то је да својим делима у свим областима живота, искључиво раде и помажу онима (жртвују се када је потребно) који су их изњедрили, школовали, који су им омогућили да буду интелектуалци, а то је НАРОД.

У масмедијима (посебно порталима), штампаним и електронским, свакодневно врве текстови, интервјуи о догађајима из прошлости, односно ти догађаји се плагирају, препричавају, прилагођавају одређеним слојевима друштва, партијама, понајприје владајућим, упућују се директне или индиретне поруке, извлаче закључци, има и „навијачких“ текстова, текстова у којима доминирају славопојке или мржња према некоме или нечему из те прошлости, приче које не почивају на ставрним чињеницам, архивској грађи, посебно оне приче и текстови који су обојени идеолошким слепилом, итд.

Зашто овај и овакав увод? Зато што ће се неко од мојих добронамерних и злонамерних читалаца упитати, да ли је овај сумасашол да пише о нечему о чему је „све написано“ више од деведесет година.

Међутим, недостаје једна свеобухватна књига о Хитлеру, односно Немачкој, око које се „врти“ цела Европа и не само Европа, од појаве Хитлера (нациста) до данашњих дана и о свим земљама учесницама у предратној, ратној и послератној игри, посебно о неким комшијама и народима, којима су сва злодела опроштена и који у овим опасним веременима изњедравају „мале“ Хитлере, што је уствари основни повода за овај текст (мој имењак Комнен Бећировић је написао: „Може колико хоће и овај папа, као и предходни, Хрватску помиловати, врховног духовника чудовишне Ендехазије, кардинала Степинца блаженим и чак свецем прогласити, може Хрватска у Европску унију и НАТО ступити, али све дотле докле не призна своје велико недјело, свој magnum crimen,  докле не престане да  свог злодуха   Анту Старчевића слави као «оца нације», докле буде истрајавала у потврђивању саме себе на поништавању другога, све докле се у њој не дигне нека велика савјест,  што је,  као што смо видјели, сасвим могуће, све дотле ће Хрватска остати тешка грешница  међу народима»).


Догађаји, за које је у неким временима требало да прође више од 30 година, смјењују се буквално дневно, недељно, месечно: у Западној и Источној Европи, посебно на Балкану у окружењу Србије, Блиском и Далеком истоку, америчкој Северној и Јужној хемисфери и којекуде, миришу на рат. Уствари, многе земеље су у рату иако се не пуца. То вербално пуцање и насиље, претвориће се у стварно насиље и стварно пуцање.

Дигресија: Свеобухватну књигу, али не о Хитлеру, Немачкој, Дргом светском рату, успео је да напише један чудесни човек, књигу под називом „Јерусалим“. Обухватиo је и Велики рат, крај другог светског рата „Прљави рат“ (Јевреји, Палестинци), на БИ, јеврејску незавсност – стварање државе Израел, дакако, све у контексту приче о Јерусалиму. Када сам пре годину дана прочитао књигу над књигама, „Јерусалим“ (више од 800 страна, насталих из неколико хиљада књига, од првих писаних дела, одгонетања хијероглифа, архивске грађе, разговара са великанина из разних наука), од Сајмона Сибага Монтефјореа, рекао сам једном историчару да обеси оловку о клин. После те књиге, која прати „живот“ града „небеса и земље“ 3000 година, земаља у његовом окружењу и европских, осјећао сам се и тужно и ружно, шта све нисам знао, а мислио сам да о Јерусалиму и многим земаља, које је Монтефјоре „ставио“ на своје место, много знам. Та универзална књига о универзалном граду, чудесног педестрогодишњег професора са Кембриџа, показује да се не само околне земљем већ цели свет „вртео“ и „врти“ и данас око тога града  (Храмовна гора и  Зид плача,  Храм Васкрсења Христовог  за хришћане, Купола на стени – Омарова џамија, џамија Ал Акса за муслимане. Ништа мање нису чудесне његове књиге „Сашењка“, „Једне зимске ноћи (две тајне љубави које су уздрмале Стаљинову владавину), „Романови“, “Стаљин”, „Небо у подне црвено“ и др.

О Хитлеру је написано толико књига да их се у омеђеном људском животу не може све прочитати, али од прочитаних издвајам две : „Књига о Хитлеру“, писана за Стаљина. Аутори су двојица СС-оваца који су били у близини Хитлера и која је дуго била под ознаком строго пов., војна и државна тајна и Х. М. Енценсбергера, „Хамерштајн или непоколебљивост“ Дакле, не пишем генерално о Хитлеру, већ само једу цртицу, један и верменски и садржајно кратак поглед на долазак Хитлера на власт, због, како наведох, „малих“ хитлерчића око нас, како долазе на власт и како владају.

Након Версајског мира, у Њемачкој је владао прави хаос. Oд Вајмарске републике (од 1919. До 1933.) се много очекивало, посебно што је њеним стварањем укинута монархија. Тај први покушај успостављања либералне демократије, завршио је катастрофално, доласком Хитлера на власт. За свих тих 15 година, Немачка је била подељена на разне партије (чак је и КПН, чије је руковдсво и радничка класа била најача и најшколованија у Европ, била подељена). Владале су свакодневне побуне, глад (гладни су се од двадесетих година, посебно у време велике економске кризе 1929. до 1933., раштркали по Европи, посебно по балканским земљама (када су им давали да једу, говорили су: „бите данке“ и тако је настала погрдна реч битанге), посебно је владала мржња према Версајском споразуму „који је Немачку понизио“, како су говорили млади Немци (са којима је Хитлер изградио нацизам, Гебелс је изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити“). У једну реч, Немачка је била перманентно у грађанском рату.

И још неколико речи о Вајмарској републици, јер је један од основних узрока доласка Хитлера на валст: У њој је владала психологија реваншизма. Немци су се „хранили“ долхштослегендом, што је значило да Немачка није изгубила Први светски рат због пораза Армјије „већ због издаје отаџбине ударом отпозади, изнутра“. „Спољнополитички притисци (писали су и леви и десни), били су неподношљиви (Британци и Американци су, након завршетка Другог светског рата, то уочили, признали, „да Версајски мир није био разуман мир“, посебно понашање Француске и Пољске, којима се Хитлер осветио). Врхунац је бо када су годину дана, пре именовања Хитлера за канцелара, у Аустртији и Немачлкој формирани, „Милиција“ (јуришно оделење СА), „Црвени савез бораца на фронту“, „Челични шлемови“, „Ударне јединице“, „Немачки барјак“, „Савез за узајамну заштиту“, „Домовинска одбрана“. Сви су се они борили на улицама. И леви и десни су били милитантни.

У култури је завладао кич. „Развила се из блата, баруштине“. Филмови, као „Кабаре, „показују један хистерични, полиморфно перверзни „безочни“ Берлин“. Чак су се познати философи и писци предали некој врсти неминовности, летаргији, напуштали су Немачку (Херман Хесе, четворица великана Франфуртске филосифске школе, Адорно, Фром, Хоркхајмер. Маркузе, затим Хајдегер, Карл Шмит, Ернс Јингер, Брехт, Корш, Анштајн, Бертолт, Ремарк, породице Томаса и Хajнриха Мана и многи други, такође, сликари, композитори, музиколози, итд. Сви су били против Вајмарске републике и леви и десни, примера ради и Телман (КПН) и Гебелс (СС).

Већ 1921. Године појавио се „један смушењак, али вешт смушењак“, како га је, након разговора са Хитлером 1924. проценио тада шеф генерлштаба Рајхсвера (немачка армиа). Тај смушењак је био аустриски каплар Адолф Хитлер. Генреали Рајхсвера, као и већина канцелара, разних министара, који су се често смењивали, сматрали су га психопатом.

Хитлеру је све то, сав тај хаос одговарао, тако да је већ 1921. формирао буквално своју армију, своје ударне одреде, који су започели са прогоном комуниста и Јевреја. Међутим, све до 1933., када је постао канцелар, додворавао се генералима и високим официрима Рахјсвера и још краће време након тога, наставио да се додворава (управо зато што је знао шта мисле о њему), док их није поубијао, послао у логоре или пензионисао. Знао је, између осталог, да су неки генерали молили старог председника Немачке Хинденбурга да га не именује за канцелара, окарактерисали су га најпогрднијимн речима, да га треба ухапсити и прогласити ванредно стање. Хинденбург је обећао, али то обећање није одржао, иако је рекао генералима: „Ви ваљда господо моја не очекујете од мене да тог аустријског каплара именујем за рајхскацелара“. Само дан раније је са другим саговорницима пристао да га именује: „Деведест посто Немаца је за њега, нећу дозволити граћански рат ако га не именујем за канцелара“, рекао је сенилни Председник. Хитлер се, када је постао канцелар, претварао да није ни знао за сусрет генерал са Председником, иако је сазнао буквално све шта је изговорено, одмах након изласка генерала из Председниковог кабинета.

Повукао је изузетно лукав потез: када је иманован за канцелара, није одржао јавни говор и изнео свој (и његове партије) Програм, већ је позвао најважније генерале и др., које је сматрао да му сметају, на вечеру и том приликом је на изненађење свих, поднео двоипочасовни реферат. Присутни ( поједини преживели) су се касније присећали да је у почетку читао, говорио тихо, а онда еуфорично. „Неке ставове је понављао по десет пута, о непријатељству Енглеске, Француске, понижењу Немачке, посебно је истако проблем бољшевизма, „ који трује свет“. „Ја постављам себи рок да потпуно уништим марксизам за 6 до 8 година“ (тог момента никоме није пало на памет да је тачно најавио годину похода на Исток, на Русију). Нагласио је (додворавајући се присутном министру војном и генералима): „Онда ће војска бити способна да води активну политику (када су шеф Генерлштаба и још неки генерали дошли код предсеника Хиндербурга, одмах им је рекао да неће дозволити да се војска меша у политику и под великим притиском је пристао да са њима разговара), а циљ проширења животног простора немачког народа ће се постићи оружјем“ ( што је подразумевало освајање и поробљавање других земаља и народа).

Упитао се, понајвљајући десетак пута: „Како се Немачка може спасити? Како се незапосленост може отклонити? Ја сам већ 14 година пророк и једнако говорим – сви ови привредни планови, давање кредита индустрији, државне субвенције, представљају бесмислицу. Незапосленост се може отклонити на два начина: помоћу извоза по сваку цену и свим средствима, са високо примењеном политиком насељавања, која има за циљ проширење животног простора немачког народа. Мој предлог би био ово друго (понавио је десте пута). Међутим, остварење ових планова може да започне тек када буду створени предуслови за то. Један предуслов се зове консолидација државе. Више се не сме бити космополта. Демократија и пацифизам су немогући. Такође, она је у привреди штетна. Учешће радника у саветима предузећа као и војнички савети, представљају исту бесмислицу. Наш задатак је да освојимо политичку власт, да најоштрује сузбијемо свако субверзивно мишљење и да народ морално васпитамо. Сваки покушај издаје земље мора бити безобзирно кажњен – смрћу (поновио је то дест пуат). Шта вреди једна армија инфицираних војника. За све ове задатеке (многе нисм навео ради дужине текста, прим. ККС), потребна је брзина. Ја сам са својим Покретом већ формирао једно тело (…), које је према својој целокупној структури оспособљено да одмах изгради нову државу“.

Завршио је: „Сада ја вама, господо генерали, упућујем молбу да се зајдно са мном борите за велики циљ, да ме додуше не оружјем, али морално подржите. За унутрашњу борбу ја сам себи створио своје властито оружје. Ви сигурно више никада нећете наћи човека који се као ја свом снагом тако залаже за свој циљ, за спас Немачке. И када ми се каже: „Постизање тог циљ види се у Вашим очима!“, онда одговрим „Па добро онда искористимо мој живот!“

Инфорнација о тајној вечери и интегрални текст говора, стигао је у Москву за неколико дана. Хитлер у реферату на вечери, ниједном речју није споменуо високо развијену сарадњу Рајхсвера и Црвене армије: заједнички маневри, изградња фабрика оружја, авиона, бојних отрова, пријатељовње њемчких генерала са познатим руским маршалима, узајамне посете. Када је сазнао да је њгово излагање стигло у Москву, кажу да је побеснео, окрививши комунисте и Јевреје, као што их је у фебруару 1933. Године окривио за паљењ Рајхстага, након чега је председник Хинденбург прогласио ванредно стање и основна права ставио ван снаге. „Овом наредбом практично је укинуто право на изражавање слободе мишљења, укључујући слободу штампе, право на слободу удртуживаања и окупљања. Укинута је тајност писма, поштанска тајна, телеграфска тајна и тајна телефонирања. Кућни претреси и заплене, без судског налога, проглашени су за легалне. Хинденбургова наредба дала је влади Рајха право да посегне и у права савезних покрајина. „То је био прави државни удар“.

Подаци говоре да је Хитлер успио да од јануара 1933. до пролећа 1934. Године, створи приватну армију НСРПН од читири милона чланова. Шеф његовог штаба, капетан из Баварске, Ернст Рем (би је хомосекуалац) „захтевао је другу револуцију, да Рајхсвер нестане у смеђој поплави“. Сматарао је „да је Хитлер њега и његове људе издао“. Имао је „параноичне нападе и љутите тираде“. Говорио је: „Адолф је покварен, све ће нас издати“. Није подносио однос Хитлера са генералима Рајхсвера. „Ја сам му често говорио да се не дозволи обнова царске армије. Јесмо ли револуција или нисмо? Ако нисмо, растераће нас. Ја треба да се млатим са овим овновским крдом старих сдуржених ратника… Ја сам стожер нове Армије“. Сукоби између СА и Рахсвера су расли.

Хитлер није дозволио Рему да ради шта хоће. Знао је „да ако дође до грађанског рата да ће Хиндербург прогласуи ванредно стање и пренети власт на Рјахсвер“. Хитлер је наредио 30. Јуна 1934. да СС јединице убију Рема и целокупно воћство. Никада није утврђен тачан број жртава, сматра се да је у току три дана убијено најмање две стотине људи. У чланку „Дојче јуристен цајтунгу“, под насловом „Фирер штити право“: „Фиреров поступак је уистину представљао судско извршење правде. Он није подлегао правди, он је био врховна правда“.

Да поновим, све је ово, осим неких ситних налукница, познато, поготово старијим генерацијама (иначе сам велики противник поделе на младе и старе генерације, односно одувек затупам мишљење да би требало помирити младост и мудрост, која се стиче изкључиво годинама). Зато овај мали, скромни приступ (на сонову књига и докумената) једном давном времену, препоручујем младима, како би боље разумели савремена догађања, како би откривали „мале“ Хитлере у разним земљама, посебно на Космету, Рашкој области у комшилуку Србије, разним украјинама, великим британијама (Велика Британија је прије Хитлера оснивала концентрационе логоре, извршила је геноцид над Индусима, Бурима, у Бенгалу ), империјама зла (извршила је геноцид над Индијанцима и у многим земљама) и др.

Каква је разлика између такозваних косовских вођа, њихових превара, претњи, уцена, формирање армије, односно убуца (по узору на Рема) и др., од Хитлерових метода. У унесрећеном СБ ОУН (види критички фељтон о ОУН, од ККС), пре неколико дана, слушали смо Хитлеровско-Ремовско-Гебелсовско излагање (назвао бих га трабуњање, прим. ККС) тзв. председника тзв. државе Косово. Он се поносио тиме што је „носио униформу“. Да, носио је униформу УЧК, која је побила све што је било српско, која се служила Хитлеровсим, нацистичким методама и која није престала да се свакодневно тим методама служи и убија. Након што је то изнео и признао у срцу ОУН, требало га је одмах удаљити са седнице, јер је испрљао, опоганио ту седницу и СБ. Уствари није му требало дозволити да присуствује седници. Међутим, на седници су били лудаци – амбасадори В. Британије и Империје зла (види њихова излагања). Ако су Империја и Запад полудели, зар морамо да будемо и ми луди. Када ће се наше вође и раније, а поготово садашње, призвати упамет, смирити се, да се са убицама, наркодилерима, нацистима – шиптарским, није смело и не сме седати за исти сто. Зато је писмо Империјиног Трампа, са којим се наше вође узносе и величају га, велика подвала. Чак се у овој унесреећеној Србији иде толико далеко да неки „велики“ гласноговорници наших владара изјавише „да је Трамп надиграо Путрина“. И друго, кукњава за Резолуцијом СБ ОУН 1244, коју су наше вође, по наговору тих западних лудака погазоли, је срамна накнадна памет. Зар је морал толико побегао од пређашњих и овосадашњих вођа да не могу превалити преко својих уста – ПОГРЕШИЛИ СМО. Али, након таквог признања се подносе оставке. Институција – подношење оставке – у Србији не постоји.

Философ Карл Јасперс је био видовит. Настанак нацизама назаво је опоменом: „Било је могуће да се то догоди, и може у свако доба да се деси“.

Зашто ћутите уместо да изнесете истину о односу ваше власти према Шћиптарима?

23 12 2018
Добро вече вам желим господо, чланови власти под председништвом Слободана Милошевића:Александре Вучићу, Ивице Дачићу и Томиславе Николићу (не знам Вашу еадресу, па неко нека Вам ово еписмо проследи), 
Сад је на телевизији објављена нова шћиптарска кукумавка на, и оптужба против, покојног председника СРЈ Слободана Милошевића. Она је сада појачана захтевом да Република Србија противуставној власти, (коју сте вас тројица устоличили супротно Уставу 2013. г. захтевом и присилом Народне скупштине да донесе 13.01.2013. противуставну Резолуцију из које сте извели и потписали противуставне Бриселске споразуме)  под руководством вођа УЋК плати неколико десетина (заборавих тачан износ) милијарди евра (или долара) као „обештећење штета које су они претрпели и поднели под влашћу Слободана Милошевића“.  Хашим Тачи се на недавној седници Савета Безбедности жалио на власт Слободана Милошевића. Клинтон је говорио да бомбардује Србију због власти Слободана Милошевића. НАТО је „правдао“ своје бомбардовање владавином Слободана Милошевића. 
Ви сте били чланови власти Слободана Милошевића.Такође и професор др Војислав Шешељ.
ЗАШТО ВИ ЋУТИТЕ?
Зашто не изнесете истину о владавини Слободана Милошевића у односу на шћиптарску националану мањину? 
Докле ће Србски народ и Србија да трпе последице те ваше заједничке владавине и лажне оптужбе против Србског народа и Србије? 
Докле треба да трпимо ваша непоштовања Устава и деведесетих година прошлог века и данас? Вашу неспособност да извршавате највише државне функције по Уставу. Најновији доказ такве ваших неспособности и немогућности да извршавате функције које држите је недавно иступање Вас, господине Александре Вучићу, на седници Савета безбедности. 
Нпр. Ви, господине Александре Вучићу, нисте тада рекли једноставну истину, а што Вам  је обавеза по Уставу и по Вашој двострукој председничкој заклетви датој народу на Уставу и Српској православној цркви и Богу на Мирослављевом јеванђељу: Косово и Метохија је србска земља, што је било потврђивано и потврђено свим уставима и од 1945. до данас, које су западне државе признавале и признају,  и по Резолуцији СБ УН 1244. Зато Србије укида насилно јој наметнуту и царину и границу у сред своје територије између своје покрајине Косово и Метохија и свог осталог дела.
На састанку представника националног савета области Белфор, када је један француски говорник рекао да је Слободан Милошевић био националиста, прекинуо сам га из публике речима: „Слободан Милошевиће је био ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТА, а не националиста.“
Ако вас тројица који сте били на највишим државним положајима, а вас двојица господо Вучићу и Дачићу, сте и сада на врховним државним позицијама Републике Србије, наставите да ћутите пред шћиптарским оптужбама онда стварате дубоко уверење да су оне истините и зато оправдане. 
Знајући за неке од злодела и злочина шћиптарске нацистичке владавине 1941.-1945. и шћиптарских терориста од 1945. (због којих је Титова Влада забранила протераним србским породицама да се у „Слободној Југославији и Србији“ врате у своје домове на Косову и Метохији) бранио сам код УН, власти водећих западних држава, СССР/Русије, Кине, Индије, Јапана, Србски народ и Србију у току свог 14,5огодишњег исељеничког живота од новембра 1992. до маја 2007. (документа можете видети на http://www.ssssseternal.org) од лажне западне пропаганде и демонизовања Срба и Србије. За то време сте ви владали Србијом заједно са Слободаном Милошевићем до октобра 2000. На власти сте поново последњих 6,5 година.
Што се тиче његове владавине у односу на Србски народ, Србију и СРЈ ја сам јавно излагао на време своје ставове и Слободану Милошевићу и нашим властима (видети на http://www.ssssseternal.org).
ЗШТО ВИ ЋУТИТЕ? 
ЗАШТО НИСТЕ ОТИШЛИ У ХАГ ДА БРАНИТЕ И ОДБРАНИТЕ СВОЈЕ СТАВОВЕ, СВОЈА ИСТУПАЊА, СВОЈЕ БУСАЂИЈСКЕ НАСТУПЕ, КАО ШТО ЈЕ УЧИНИО ПРОФЕСОР ДР ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ, И ДА, ОСТАЈУЋИ ДОСЛЕДНИ СВОЈИМ СТАВОВИМА БРАНИТЕ ЊИХ ИЗНОСЕЋИ ИСТИНУ КАО ШТО СУ ЧИНИЛИ СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ (ЕХ, ДА СЕ ТАКО БОРИО ЗА СРБЕ И СРБИЈУ ДОК ЈЕ БИО ПРЕДСЕДНИК ) И ДР ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ КОЈИ ЈЕ У ХАГУ ОСТАО ДОСЛЕДАН СЕБИ?
Уместо тога, жртвујете Србски народ и Србију да би сте се спасли од Хага.
Обавезни сте да одговорите и Тачију и Харадинају, свим шћиптарским терористима и западним оптужбама, захтевима и њиховом демонизовању Србског народа и Србије.  
Да сте рекли да нећете да поштујете заклетву, да нећете да је положите не само да не бисте били проглашени, господине Александре Вучићу за председника Републике, односно, Ви господине Ивице Дачићу за члана Владе те и министра спољњих послова, него не бисте били прихваћени ни за кандидате за те функције. Нисте то урадили. Ви сте се господине Дачићу подсмевали, спрдали,  захтевима да поштујете Устав. Обојица немилосрдно делујете супротно Уставу. Не само  да сте одбацили своје заклетве већ и даље газите по њима. Изгубили сте легитимитет да будете на тим врховним положајима и да извршавате те врховне државне функције. 
Ви, који нисте добили подршку ни 30% од укупног броја бирача на нерегуларно спроведеним председничким изборима 2017. године, господине Александре Вучићу, пре неки дан изјависте: „Нека и пет милиона грађана протествује, ја остајем и даље и не уступам“!!! Зар има бољег доказа Ваше самовоље, узурпације власти, подјармљивања држављана Републике Србије Вашем каријеризму, јачању идолопоклонства према Вама и култа Ваше личности?
Прекините да узурпирате највише државне положаје које насилно користите упркос томе што сте изгубили легитимитет.

Није Србски народ прогонио Шћиптаре. Напротив, пружио им је нечувено гостопримство на србској земљи: Косово и Метохији, југу Србије,…, у Београду.
А ви? 
Ако сте се ви огрешили о Шћиптаре, изнесите то пред Србски народ и обајсните зашто сте то чинили. Ако нисте, одговорите Шћиптарским и западним оптужбама.
Како год, давно је прошло време да Вам се упућују молбе да се повучете мирнодопски и својевољно с тих највиших државних положаја. На време сам Вам, господине Александре Вучићу упућивао петиције. О све сте се оглушили. Можда ћете се оглушити и о ову своју обавезу да истинито одговорите и шћиптарским и западним оптужбама. 
Ако се оглушите о ову вашу обавезу, господине Вучићу и господине Дачићу (који би размењивао Косово и Метохију за Републику Српску као да је иједно од њих за размењивање, одбацивање!) онда само отежавате стање свима.
У очекивању ваших истинитих одговора шћиптарским и западним оптужбама и ваших оставки без новог одуговлачења, желим вам обојици да на миру прославите предстојеће празнике, а целом народу да изабере у идућој години људе који се нису огрешили ни о кога и који су својим животима и радом заслужили да воде Србију, Србски народ и с њим у пријтељству живећим осталим држављанима Републике Србије.
Др Љубомир Т. Грујић, редовни професор у пензијиЏона Кенедија 31/1511070 Београд

Србски град Ново Брдо био већи од Париза и Лондона

Србски град Ново Брдо био већи од Париза и Лондона 
„На Косову, недалеко од Приштине, у подножју Велике планине, до данас су сачуване само рушевине старог, средњовековног града. Реч је о остацима Новог Брда, без сумње најзначајнијег града у историји старе српске државе. Ослоњен на богата налазишта оближњег рудника, „град сребрени, уистину златни“, како га је називао знаменити Константин Филозоф, Ново Брдо је, у време највећег процвата, било изузетно велико, чак веће од Париза и Лондона тога времена. Насељено претежно Сасима, који су били зналци у експлоатацији и преради руде, Ново Брдо је, како тврде поуздани списи, имало бројне цркве, уређене улице, канализацију, чак и неку врсту уличне расвете, кад је ни највећи европски градови нису имали. Колико је оно било значајно средиште, потврђује податак да је 1434. године у њему било, чак 125 конзула, представника држава са свих страна. На захтев деспота Стефана Лазаревића, у Новом Брду је донет законик о рудницима, први документ те врсте којим се регулише правно-економски живот средњовековне српске државе. По њему, рударима је дато право да раде само шест часова у току  једног дана, имали су своју униформу, химну, музику, заставу, а два пута годишње могли су да користе одмор, за шта су добијали и по три златника, у виду „регреса“.  Занимљиво је да је Ново Брдо тек 1455. године пало под турско ропство, 66 година после Косовске битке, кад је потпуно разорено, тако да се никада више није опоравило.““Да ли знате„,  Фонд РИБНИКАР, ПОЛИТИКА,  Београд, 2005, стр. 43, 44.