Za neke čuvena, a za neke sasvim nepravedno nepoznata, profesorka engleskog jezika na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Ljiljana Bogoeva-Sedlar otvorila je vrata svog kabineta i poslala nekoliko zanimljivih poruka studentima i našoj akademskoj i naučnoj zajednici.Uz to prilažemo i novi broj časopisa Lipar, koji je priredila profesorka Bogoeva-Sedlar, u izdanju Univerziteta u Kragujevcu.
Postovane gospodje i gospodjice, gospodo i mladici (bilo bi pogresno da napisem i gospodicici) vlasnici i urednici nezavisnih portala, blogova i drugih elektronskih i stampanih medija. Svi znamo da deo uticajnih medija u Srbiji godinama ne informise javnost korektno i cinjenično, vec jednostrano, pristrasno, sramno selektivno i u zavisnosti od interesa njenih vlasnika i centara politickih moci u Srbiji i izvan Srbije.
Svakim danom nad Srbijom se kao unistavajući sumski pozar siri arogantnost, nepostovanje i ignorisanje gradjana, obicnog coveka. Za neke medije ne vaze ni zakoni drzave, a vladine institucije koje imaju obavezu i resurse da to sankcionisu (zakon) prave se da nista ne cuju i ne vide. Kako je moguce da se u demokratskoj i pravnoj drzavi to godinama cini neometano i svakodnevno? Da li izmedju medijskih i politickih mocnika postoji precutni (ili direktan) dogovor, opisan u narednih nekoliko recenica:
Pusti vodju i njemu poslusne da neometano, bez nezgodnih pitanja, govore na tvom mediju sta hoce i kad hoce, a od tebe se nece traziti da se pridrzavas zakona o emitovanju i reklamiranju! Bice i dalje nezainteresovani za krsenje zakona, sve dok elektronski ili stampani medij pojedinca nastavi da ne dozvoljava, ili izuzetno retko dozvoli, da narod sa njihovih medija cuje ili procita i rec opozicije. Narod je oguglao na svakodnevne jednostrane bajke, a slusace ih i dalje, dok je pozamasan deo zarade „necije“ privatne televizije, mozda omogucen krsenjem zakona o medijima. Koga za to briga? Aktuelnu vlast, dok su na vlasti, sigurno ne. Milioni gledaju i slusaju ono sta oni pricaju, a neverne Tome, koje ne nasedaju na floskule, price, monologe i obecanja premijera Vucica, koje emituju i reprizirane po nekoliko puta dnevno (skoro svakodnevno), nisu vazni. Vazno je da narod cuti, a narod cuti jer ne zna o cemu cute vlast i medije koje gledaju, da bi zaboravili na njihove brige…
Učiteljica beogradske Osnovne škole “Filip Kljajić Fića” pokrenula je akciju pomoći učenici Oliveri Marković (10) čiji je otac Nebojša (62) preminuo od gladi i smrzavanja u noći između petka i subote.
Kuća Olivere Marković, Foto: Privatna arhiva
Jelena Šobot, učiteljica u ovoj školi, krajnje zabrinuta za život i zdravlje devojčice koja je jedno od šestoro Nebojšine dece, pokrenula je inicijativu da se pomogne porodici za koju tvrdi da živi u uslovima nedostojnim čoveka.
– Pretpostavlja se da je čovek umro ili od gladi, smrzavanja ili da se čak ugušio. Ne mogu to sa sigurnošću da kažem jer je obdukcija u toku. Oni žive praktično u kući od kartona. U sobi u kojoj deca spavaju smestili su smederevac na drva, a on se “grejao” u drugoj tako što je u nedostatku drva ložio u limenom lavoru gume, papir, odeću, ostatke sekundarnih sirovina, a inače je imao problem sa disanjem – navodi učiteljica za “Alo!”.
Prema njenim rečima Olivera je dobra i mila, divno dete koje u nastavi daje sve od sebe, razume se, koliko može jer je ometena u razvoju. Često je bolešljiva, što nije ni čudo s obzirom na baraku u kojoj živi – kuća nema ni vodu ni grejanje.
Olivera Marković sa mamom, Foto: Privatna arhiva
– To su strašni uslovi, posebno na ovakvim temperaturama. Dete je non stop bolesno, ima bronhitis, astmu, velike probleme sa disanjem. Sada je stalno prehlađena, a kako i ne bi bila kada sve vreme udiše paljevinu i spava u hladnom. A tek ne smem ni da pomislim šta bi doktori sve pronašli kada bi joj pregledali pluća. Zbog nehigijenskih uslova u kojima žive konstantno ima vaške, pa nosi maramu na glavi jer je šišaju na ćelavo, kako bi se zaraza povukla. Dete pati, to je devojčica… Pomalo je ometena u razvoju, u smislu da je nagluva, zbog toga ne može adekvatno da usvaja čitanje i pisanje, očigledno je da okolnosti u kojima živi uzimaju danak i to treba sprečiti dok nije sasvim kasno – kaže učiteljica i dodaje:
Radio 40 godina, umro u bedi
Nebojša Marković je poreklom iz Kosovske Mitrovice. Radio je u rudniku “Trepča” preko 40 godina. Od kada su izbegli u Beograd porodica nije mogla najbolje da se snađe. Mada je radio i u GSP-u kao automehaničar, on je poslednjih meseci bio bez posla, zbog čega je porodica bila prinuđena da hranu traži u kontejneru da bi preživela.
– Poslednjih meseci porodica se hrani bukvalno iz kontejnera. Niko ne zaslužuje takav život. Oliverina starija sestra ima 13 godina i takođe je učenica naše škole, ja poznajem tu decu i volela bih da im bilo ko pomogne na način na koji može. Mi se u okviru školskih aktivnosti organizujemo i prikupljamo pomoć za njih, hranu i odeću, međutim sada kada su ostali bez jednog roditelja bojim se da to više nije dovoljno, s obzirom da je majka pomalo nagluva i zbog takvog defekta teško pronalazi bilo kakav posao. U školi se trudimo da dobiju za džabe ono što je do nas, besplatne obroke i knjige. Ponekad Oliveru zadržim dodatno, jer ovde je bar u toplom.
Učiteljica nam je ispričala da se majkom Tatjanom Marković trenutno živi četvoro dece – dva sina od 21 i 16 godina i dve devojčice od 10 i 13 godina, a da su dve starije ćerke udate. Svako ko je zainteresovan da pomogne porodici, novac može uplatiti na ime Olivere Marković na broj računa: 265000000487327328.
Potrebna drva, hrana, posao za mamu…
Aleksandra Marković (21), Oliverina sestra koja se udala i sada živi u Lajkovcu, kaže za “Alo!” da je zaista zatečena smrtnim slučajem u porodici, i da još nije svesna šta se ni zbog čega dogodilo.
– Sestre su mi ispričale da je tata legao da spava i da su ga ujutru tek tako pronašli mrtvog. Za mene je ovo veliki šok, on je bio relativno zdrav, doktor koji ga je pregledao napomenuo je da bi uzrok smrti mogao imati veze s plućima. Ja mislim da je umro od hladnoće i gladi. Majka ne prima ni tuđu pomoć, ni socijalnu negu, to je što je. Najviše su im potrebna drva, jer je jako hladno, bojim se da se još neko od njih ne smrzne. Zatim hrana i odeća, posao za mamu… – rekla nam je ona.
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 