РАЗВОЈ ЈЕЗИКА И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

РУСиЈА = Рађање у сунцу и ја = РУСИЈА –

СРБ и ЈА = Сунце рађање Бог и ја = СРБИЈА

Од 14 европских земаља реч сунце почиње са словом “С” али нити једна га има у имену своје државе до Русије, Србије, Словачке и Словеније. На Грчком, Мађарском и Финском језику реч сунце чак не почиње са словом “С” што наводи на закључак да се не ради о староседеоцима односно о аутотоној култури једног народа што не значи да тај народ у својој већини није аутотони народ.

Међутим на француском језику сунце почиње са “С” као и италијанском, шпанском, португалском, норвешком, шведском, данском, па чак и енглеско као и бугарском, румунском, пољском руском и српском језику почиње назив сунца са гласом “С”. Одкуда од толиких гласова и слова да сунце у толиким земљама почиње са истим Гласом односно словом ако не зато што је првобитни појам за сунце био исти глас “С” који се касније обележавао “С” словом. То би значило да је првобитни човек цивилизације обележавао сунце истим појмом што опет наводи на закључак да су то била племена истог народа. Првобитно споразумевање људи се одигравало немуштим споразумевањем знацима, разноразним сигналима. Али ако су били окренути леђима нису могли видети сигнал па стим ни претећу опасност те је однео “лав” понеког члана фамилије. Из те ситуације је настао глас у облику крика ради животне опасности. Пошто је живот динамичан настајале су и различите ситуације које су се различитим гласовима описивале, од грубих узвика до нежних тонова. Једним криком се рекло више него хиљадама немуштих реченица својих мисли. Низањем појединачних гласова који су описивали одређену ситуацију стварале су се прве речи а од речи прве реченице. На почетку споразумевања је стајао неки немушти сигнал па потом глас, затим реч па потом и речаница. Тако је постао језик део живог бића који се прилагођавао различитим условима живота. На почетку су сви наши претци обележавали сунце са гласом “С”. Због велике удаљености породица и племена једних од других, односни ретке насељености развијао се тај првобитни језик у различите аутотоне речи. Али то не значи да нам предци у Европи нису били исти. Глас “С” је био за све исти појам који се до данашњих дана задржао у свим европским језицима да сведочи до данашњих дана да потичемо сви од истог предка. Да ли италијанско Соло или немачко Сонне или данско и норвешко Сол или српско Сунце или румунско Сааре или руско Солнце у свим тим језицима се прије развоја речи називало једним “С” гласом. Превише је ту језика и држава да бу то била случајност да би се најупечатљивији део света који је човека окружавао називао истим гласом.

На крају да скратим одломак из моје књиге припремљене за штампу која чека на издавача још само толико- Цивилизација је почела са размишљањем о Богу.

Међутим све те државе немају у свом имену ни “С” ни “Р” односно симбол сунца ни симбол рађања до Русије и Србије. За почетак развоја и настанк цивилизације дао би малу предност Србији у односу на Русију јер у свом имену има симбол сунца, рађања и Бога СРБиЈА = Сунце, Рађање, Бог и Ја = СРБиЈА док код Руса постоји симбол сунса и рађања = рађање у сунцу и ја = РУСиЈА

Душан Нонковић Теодороцвић

Advertisements

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

МАЛИ ХИТЛЕРИ ДОЛАЗЕ НА ВЛАСТ ПО УЗОРУ НА ХИТЛЕРА

Самољубље је карактеристично у животу интелектуалаца. У самољубље сам се заглибио још као студент, мислио сам да све знам, а онда ми је помогао Сократ, који је рекао: „Ја знам да ништа не знам“. И тако до данашњих дана (од последње године студија другог факултета, прошле су 52 године), стално сам себе, опомињао, преиспитивао да ли сам се ослободио самољубља. Нажалост, као дугогодишњи сведок времена, уверио сам се да су ме окруживали и данс ме окружују многи самољубиви интелектуалци, посебно они којима је једино занимање највеће људско отуђење – политика. Узгред речено, политичари нису интелектуалци, они су генијални сваштари, а посебно је трагично – не раде у интерсу НАРОДА. На другој страни, интелсктуалци се нипочему не разликују од других људи, осим по томе што имају једну једину дужност (назвао бих је светом, прим. ККС), а то је да својим делима у свим областима живота, искључиво раде и помажу онима (жртвују се када је потребно) који су их изњедрили, школовали, који су им омогућили да буду интелектуалци, а то је НАРОД.

У масмедијима (посебно порталима), штампаним и електронским, свакодневно врве текстови, интервјуи о догађајима из прошлости, односно ти догађаји се плагирају, препричавају, прилагођавају одређеним слојевима друштва, партијама, понајприје владајућим, упућују се директне или индиретне поруке, извлаче закључци, има и „навијачких“ текстова, текстова у којима доминирају славопојке или мржња према некоме или нечему из те прошлости, приче које не почивају на ставрним чињеницам, архивској грађи, посебно оне приче и текстови који су обојени идеолошким слепилом, итд.

Зашто овај и овакав увод? Зато што ће се неко од мојих добронамерних и злонамерних читалаца упитати, да ли је овај сумасашол да пише о нечему о чему је „све написано“ више од деведесет година.

Међутим, недостаје једна свеобухватна књига о Хитлеру, односно Немачкој, око које се „врти“ цела Европа и не само Европа, од појаве Хитлера (нациста) до данашњих дана и о свим земљама учесницама у предратној, ратној и послератној игри, посебно о неким комшијама и народима, којима су сва злодела опроштена и који у овим опасним веременима изњедравају „мале“ Хитлере, што је уствари основни повода за овај текст (мој имењак Комнен Бећировић је написао: „Може колико хоће и овај папа, као и предходни, Хрватску помиловати, врховног духовника чудовишне Ендехазије, кардинала Степинца блаженим и чак свецем прогласити, може Хрватска у Европску унију и НАТО ступити, али све дотле докле не призна своје велико недјело, свој magnum crimen,  докле не престане да  свог злодуха   Анту Старчевића слави као «оца нације», докле буде истрајавала у потврђивању саме себе на поништавању другога, све докле се у њој не дигне нека велика савјест,  што је,  као што смо видјели, сасвим могуће, све дотле ће Хрватска остати тешка грешница  међу народима»).


Догађаји, за које је у неким временима требало да прође више од 30 година, смјењују се буквално дневно, недељно, месечно: у Западној и Источној Европи, посебно на Балкану у окружењу Србије, Блиском и Далеком истоку, америчкој Северној и Јужној хемисфери и којекуде, миришу на рат. Уствари, многе земеље су у рату иако се не пуца. То вербално пуцање и насиље, претвориће се у стварно насиље и стварно пуцање.

Дигресија: Свеобухватну књигу, али не о Хитлеру, Немачкој, Дргом светском рату, успео је да напише један чудесни човек, књигу под називом „Јерусалим“. Обухватиo је и Велики рат, крај другог светског рата „Прљави рат“ (Јевреји, Палестинци), на БИ, јеврејску незавсност – стварање државе Израел, дакако, све у контексту приче о Јерусалиму. Када сам пре годину дана прочитао књигу над књигама, „Јерусалим“ (више од 800 страна, насталих из неколико хиљада књига, од првих писаних дела, одгонетања хијероглифа, архивске грађе, разговара са великанина из разних наука), од Сајмона Сибага Монтефјореа, рекао сам једном историчару да обеси оловку о клин. После те књиге, која прати „живот“ града „небеса и земље“ 3000 година, земаља у његовом окружењу и европских, осјећао сам се и тужно и ружно, шта све нисам знао, а мислио сам да о Јерусалиму и многим земаља, које је Монтефјоре „ставио“ на своје место, много знам. Та универзална књига о универзалном граду, чудесног педестрогодишњег професора са Кембриџа, показује да се не само околне земљем већ цели свет „вртео“ и „врти“ и данас око тога града  (Храмовна гора и  Зид плача,  Храм Васкрсења Христовог  за хришћане, Купола на стени – Омарова џамија, џамија Ал Акса за муслимане. Ништа мање нису чудесне његове књиге „Сашењка“, „Једне зимске ноћи (две тајне љубави које су уздрмале Стаљинову владавину), „Романови“, “Стаљин”, „Небо у подне црвено“ и др.

О Хитлеру је написано толико књига да их се у омеђеном људском животу не може све прочитати, али од прочитаних издвајам две : „Књига о Хитлеру“, писана за Стаљина. Аутори су двојица СС-оваца који су били у близини Хитлера и која је дуго била под ознаком строго пов., војна и државна тајна и Х. М. Енценсбергера, „Хамерштајн или непоколебљивост“ Дакле, не пишем генерално о Хитлеру, већ само једу цртицу, један и верменски и садржајно кратак поглед на долазак Хитлера на власт, због, како наведох, „малих“ хитлерчића око нас, како долазе на власт и како владају.

Након Версајског мира, у Њемачкој је владао прави хаос. Oд Вајмарске републике (од 1919. До 1933.) се много очекивало, посебно што је њеним стварањем укинута монархија. Тај први покушај успостављања либералне демократије, завршио је катастрофално, доласком Хитлера на власт. За свих тих 15 година, Немачка је била подељена на разне партије (чак је и КПН, чије је руковдсво и радничка класа била најача и најшколованија у Европ, била подељена). Владале су свакодневне побуне, глад (гладни су се од двадесетих година, посебно у време велике економске кризе 1929. до 1933., раштркали по Европи, посебно по балканским земљама (када су им давали да једу, говорили су: „бите данке“ и тако је настала погрдна реч битанге), посебно је владала мржња према Версајском споразуму „који је Немачку понизио“, како су говорили млади Немци (са којима је Хитлер изградио нацизам, Гебелс је изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити“). У једну реч, Немачка је била перманентно у грађанском рату.

И још неколико речи о Вајмарској републици, јер је један од основних узрока доласка Хитлера на валст: У њој је владала психологија реваншизма. Немци су се „хранили“ долхштослегендом, што је значило да Немачка није изгубила Први светски рат због пораза Армјије „већ због издаје отаџбине ударом отпозади, изнутра“. „Спољнополитички притисци (писали су и леви и десни), били су неподношљиви (Британци и Американци су, након завршетка Другог светског рата, то уочили, признали, „да Версајски мир није био разуман мир“, посебно понашање Француске и Пољске, којима се Хитлер осветио). Врхунац је бо када су годину дана, пре именовања Хитлера за канцелара, у Аустртији и Немачлкој формирани, „Милиција“ (јуришно оделење СА), „Црвени савез бораца на фронту“, „Челични шлемови“, „Ударне јединице“, „Немачки барјак“, „Савез за узајамну заштиту“, „Домовинска одбрана“. Сви су се они борили на улицама. И леви и десни су били милитантни.

У култури је завладао кич. „Развила се из блата, баруштине“. Филмови, као „Кабаре, „показују један хистерични, полиморфно перверзни „безочни“ Берлин“. Чак су се познати философи и писци предали некој врсти неминовности, летаргији, напуштали су Немачку (Херман Хесе, четворица великана Франфуртске филосифске школе, Адорно, Фром, Хоркхајмер. Маркузе, затим Хајдегер, Карл Шмит, Ернс Јингер, Брехт, Корш, Анштајн, Бертолт, Ремарк, породице Томаса и Хajнриха Мана и многи други, такође, сликари, композитори, музиколози, итд. Сви су били против Вајмарске републике и леви и десни, примера ради и Телман (КПН) и Гебелс (СС).

Већ 1921. Године појавио се „један смушењак, али вешт смушењак“, како га је, након разговора са Хитлером 1924. проценио тада шеф генерлштаба Рајхсвера (немачка армиа). Тај смушењак је био аустриски каплар Адолф Хитлер. Генреали Рајхсвера, као и већина канцелара, разних министара, који су се често смењивали, сматрали су га психопатом.

Хитлеру је све то, сав тај хаос одговарао, тако да је већ 1921. формирао буквално своју армију, своје ударне одреде, који су започели са прогоном комуниста и Јевреја. Међутим, све до 1933., када је постао канцелар, додворавао се генералима и високим официрима Рахјсвера и још краће време након тога, наставио да се додворава (управо зато што је знао шта мисле о њему), док их није поубијао, послао у логоре или пензионисао. Знао је, између осталог, да су неки генерали молили старог председника Немачке Хинденбурга да га не именује за канцелара, окарактерисали су га најпогрднијимн речима, да га треба ухапсити и прогласити ванредно стање. Хинденбург је обећао, али то обећање није одржао, иако је рекао генералима: „Ви ваљда господо моја не очекујете од мене да тог аустријског каплара именујем за рајхскацелара“. Само дан раније је са другим саговорницима пристао да га именује: „Деведест посто Немаца је за њега, нећу дозволити граћански рат ако га не именујем за канцелара“, рекао је сенилни Председник. Хитлер се, када је постао канцелар, претварао да није ни знао за сусрет генерал са Председником, иако је сазнао буквално све шта је изговорено, одмах након изласка генерала из Председниковог кабинета.

Повукао је изузетно лукав потез: када је иманован за канцелара, није одржао јавни говор и изнео свој (и његове партије) Програм, већ је позвао најважније генерале и др., које је сматрао да му сметају, на вечеру и том приликом је на изненађење свих, поднео двоипочасовни реферат. Присутни ( поједини преживели) су се касније присећали да је у почетку читао, говорио тихо, а онда еуфорично. „Неке ставове је понављао по десет пута, о непријатељству Енглеске, Француске, понижењу Немачке, посебно је истако проблем бољшевизма, „ који трује свет“. „Ја постављам себи рок да потпуно уништим марксизам за 6 до 8 година“ (тог момента никоме није пало на памет да је тачно најавио годину похода на Исток, на Русију). Нагласио је (додворавајући се присутном министру војном и генералима): „Онда ће војска бити способна да води активну политику (када су шеф Генерлштаба и још неки генерали дошли код предсеника Хиндербурга, одмах им је рекао да неће дозволити да се војска меша у политику и под великим притиском је пристао да са њима разговара), а циљ проширења животног простора немачког народа ће се постићи оружјем“ ( што је подразумевало освајање и поробљавање других земаља и народа).

Упитао се, понајвљајући десетак пута: „Како се Немачка може спасити? Како се незапосленост може отклонити? Ја сам већ 14 година пророк и једнако говорим – сви ови привредни планови, давање кредита индустрији, државне субвенције, представљају бесмислицу. Незапосленост се може отклонити на два начина: помоћу извоза по сваку цену и свим средствима, са високо примењеном политиком насељавања, која има за циљ проширење животног простора немачког народа. Мој предлог би био ово друго (понавио је десте пута). Међутим, остварење ових планова може да започне тек када буду створени предуслови за то. Један предуслов се зове консолидација државе. Више се не сме бити космополта. Демократија и пацифизам су немогући. Такође, она је у привреди штетна. Учешће радника у саветима предузећа као и војнички савети, представљају исту бесмислицу. Наш задатак је да освојимо политичку власт, да најоштрује сузбијемо свако субверзивно мишљење и да народ морално васпитамо. Сваки покушај издаје земље мора бити безобзирно кажњен – смрћу (поновио је то дест пуат). Шта вреди једна армија инфицираних војника. За све ове задатеке (многе нисм навео ради дужине текста, прим. ККС), потребна је брзина. Ја сам са својим Покретом већ формирао једно тело (…), које је према својој целокупној структури оспособљено да одмах изгради нову државу“.

Завршио је: „Сада ја вама, господо генерали, упућујем молбу да се зајдно са мном борите за велики циљ, да ме додуше не оружјем, али морално подржите. За унутрашњу борбу ја сам себи створио своје властито оружје. Ви сигурно више никада нећете наћи човека који се као ја свом снагом тако залаже за свој циљ, за спас Немачке. И када ми се каже: „Постизање тог циљ види се у Вашим очима!“, онда одговрим „Па добро онда искористимо мој живот!“

Инфорнација о тајној вечери и интегрални текст говора, стигао је у Москву за неколико дана. Хитлер у реферату на вечери, ниједном речју није споменуо високо развијену сарадњу Рајхсвера и Црвене армије: заједнички маневри, изградња фабрика оружја, авиона, бојних отрова, пријатељовње њемчких генерала са познатим руским маршалима, узајамне посете. Када је сазнао да је њгово излагање стигло у Москву, кажу да је побеснео, окрививши комунисте и Јевреје, као што их је у фебруару 1933. Године окривио за паљењ Рајхстага, након чега је председник Хинденбург прогласио ванредно стање и основна права ставио ван снаге. „Овом наредбом практично је укинуто право на изражавање слободе мишљења, укључујући слободу штампе, право на слободу удртуживаања и окупљања. Укинута је тајност писма, поштанска тајна, телеграфска тајна и тајна телефонирања. Кућни претреси и заплене, без судског налога, проглашени су за легалне. Хинденбургова наредба дала је влади Рајха право да посегне и у права савезних покрајина. „То је био прави државни удар“.

Подаци говоре да је Хитлер успио да од јануара 1933. до пролећа 1934. Године, створи приватну армију НСРПН од читири милона чланова. Шеф његовог штаба, капетан из Баварске, Ернст Рем (би је хомосекуалац) „захтевао је другу револуцију, да Рајхсвер нестане у смеђој поплави“. Сматарао је „да је Хитлер њега и његове људе издао“. Имао је „параноичне нападе и љутите тираде“. Говорио је: „Адолф је покварен, све ће нас издати“. Није подносио однос Хитлера са генералима Рајхсвера. „Ја сам му често говорио да се не дозволи обнова царске армије. Јесмо ли револуција или нисмо? Ако нисмо, растераће нас. Ја треба да се млатим са овим овновским крдом старих сдуржених ратника… Ја сам стожер нове Армије“. Сукоби између СА и Рахсвера су расли.

Хитлер није дозволио Рему да ради шта хоће. Знао је „да ако дође до грађанског рата да ће Хиндербург прогласуи ванредно стање и пренети власт на Рјахсвер“. Хитлер је наредио 30. Јуна 1934. да СС јединице убију Рема и целокупно воћство. Никада није утврђен тачан број жртава, сматра се да је у току три дана убијено најмање две стотине људи. У чланку „Дојче јуристен цајтунгу“, под насловом „Фирер штити право“: „Фиреров поступак је уистину представљао судско извршење правде. Он није подлегао правди, он је био врховна правда“.

Да поновим, све је ово, осим неких ситних налукница, познато, поготово старијим генерацијама (иначе сам велики противник поделе на младе и старе генерације, односно одувек затупам мишљење да би требало помирити младост и мудрост, која се стиче изкључиво годинама). Зато овај мали, скромни приступ (на сонову књига и докумената) једном давном времену, препоручујем младима, како би боље разумели савремена догађања, како би откривали „мале“ Хитлере у разним земљама, посебно на Космету, Рашкој области у комшилуку Србије, разним украјинама, великим британијама (Велика Британија је прије Хитлера оснивала концентрационе логоре, извршила је геноцид над Индусима, Бурима, у Бенгалу ), империјама зла (извршила је геноцид над Индијанцима и у многим земљама) и др.

Каква је разлика између такозваних косовских вођа, њихових превара, претњи, уцена, формирање армије, односно убуца (по узору на Рема) и др., од Хитлерових метода. У унесрећеном СБ ОУН (види критички фељтон о ОУН, од ККС), пре неколико дана, слушали смо Хитлеровско-Ремовско-Гебелсовско излагање (назвао бих га трабуњање, прим. ККС) тзв. председника тзв. државе Косово. Он се поносио тиме што је „носио униформу“. Да, носио је униформу УЧК, која је побила све што је било српско, која се служила Хитлеровсим, нацистичким методама и која није престала да се свакодневно тим методама служи и убија. Након што је то изнео и признао у срцу ОУН, требало га је одмах удаљити са седнице, јер је испрљао, опоганио ту седницу и СБ. Уствари није му требало дозволити да присуствује седници. Међутим, на седници су били лудаци – амбасадори В. Британије и Империје зла (види њихова излагања). Ако су Империја и Запад полудели, зар морамо да будемо и ми луди. Када ће се наше вође и раније, а поготово садашње, призвати упамет, смирити се, да се са убицама, наркодилерима, нацистима – шиптарским, није смело и не сме седати за исти сто. Зато је писмо Империјиног Трампа, са којим се наше вође узносе и величају га, велика подвала. Чак се у овој унесреећеној Србији иде толико далеко да неки „велики“ гласноговорници наших владара изјавише „да је Трамп надиграо Путрина“. И друго, кукњава за Резолуцијом СБ ОУН 1244, коју су наше вође, по наговору тих западних лудака погазоли, је срамна накнадна памет. Зар је морал толико побегао од пређашњих и овосадашњих вођа да не могу превалити преко својих уста – ПОГРЕШИЛИ СМО. Али, након таквог признања се подносе оставке. Институција – подношење оставке – у Србији не постоји.

Философ Карл Јасперс је био видовит. Настанак нацизама назаво је опоменом: „Било је могуће да се то догоди, и може у свако доба да се деси“.

LAŽIMA I FALSIFIKATIMA ALBANCI SU NAM OTELI I OTIMAJU RODNA OGNJIŠTA Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik – na radost onih koji ga cene i žalost onih koji ga mrze, posle dužeg vremena znak života!

LAŽIMA I FALSIFIKATIMA

ALBANCI SU NAM OTELI I OTIMAJU RODNA OGNJIŠTA

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Nekakav DJ_SHEMA, koji nam se pretstavlja i kao Makedonac, preko interneta, prenoseći engleski moj intervju za albanološke probleme, objavljen u listu VEST (Skoplje, 25-28.februar 2003), kaže: “Kaplan Burović e kontradiktoren” (Kaplan Burović je kontradiktoran). Ja sam mu tražio, preko interneta, da mi kaže gde sam to kontradiktoran, ali DJ_SHEMA nije mi odgovorio. Naprotiv, izrazio je i iznenađenje gde je to on za mene rekao da sam kontradiktoran. Ako je iskreno njegovo iznenađenje, pitamo ko je napisao te reči tamo ?!

Činjenica je neosporna da same redakcije pišu koješta protiv mene i potpisuju druge, mrtve češće od živih.

Ali nije samo on koji pretendira da sam kontradiktoran. Ima i drugih, koji su se isto tako izrazili. Koiliko za primer spominjem nekakvog Prof. Okultis, koji – u vezi dopisa Porijeklo porodica i prezimena (http://forum.klix.ba/porijek-lo-porodica-i-prezimena-t48461s1150.html), od dana 15/08/2015 18:22 – tekstualno piše:„Kaplan Resuli Resulbegović Burović je mnogo kontraverzna (= kontradiktorna,- KB) ličnost. Neki dan sam čitao jedan njegov intervju za albanski medij. Pomučio sam se sa google translate, ali sam shvatio da jednu priču priča Srbima, drugu Crnogorcima, a treću Albancima. Sve treba kritički primati i propustati kroz stotine filtera, pa i Burovića“.

Ovaj „Prof.“, koji upotrebljava izraz kontraverzan za kontradiktoran, ako nije neki od onih Albanaca, koji je angažovan da piše protiv mene na srpskom jeziku i na našim sajtovima, sigurno je neki Titoista, ili titoistička sluga. Titoisti su angažovani protiv mene pre Enverovaca i ništa manje od njih. Oni su i njihovim pravim imenima već istupili protiv mene. Ali svi ovako, optužuju me bez dokumenata, činjenica. Niko od njih do dana današnjeg nije nam naveo ni jednu jedinu kontradiktornost, odnosno kontraverznost. Naprotiv, imamo dokumenta i činjenice da neki od njih falsifikuju i pretstavljaju kao moje te svoje falsifikate, kao npr. Albanci Agron Tufa i Dashnor Kaloçi. Prvi piše da sam tobože ja pisao da u Durres „sot e kësaj dite nuk ka asnjë frymë shqiptari(dan-danas nema žive duše albanske!). Posle ovoga me napada sa pretendiranjem da pisem neistinu. Ako pogledate moj tekst, videćete da sam tamo napisao: „U XI veku, u Drač nije bilo žive duše albanske“. U XI veku, ne dan-danas !

Drugi je objavio čitav dopis, falsifikovan od njega i njegovih enverističkih kolega, za koji pretendira da sam ga napisao ja. Iako sam mu preko štampe dokazao da je taj dopis falsifikovan, ne samo on, već i svi Albanci redom – ćute. Niko od njih ne uzima smelost da stigmatizira ova falsifikovanja. Što je istina, i svetska javnost ćuti, pa i naša srpsko-crnogorska i makedonska, koji treba da su svesni da ovi napadi protiv mene, nisu samo protiv mene, već i protiv njih, jer to što su ovi Albanci učinili jučer i što čine danas samnom, sutra će učiniti i sa njima i njihovom decom. Hapsiće ih nevine i odrati na živo, optužujući ih da su učinili i ono što nisu ni pomislili, pa i za ono što su im sami podmetnuli.

Od titoističkih i enverističkih, stalinističkih kriminalaca, niti možemo što drugo očekivati. U borbi protiv nas, pošto nemaju dokumenata, činjenica i fakata, kao što su upotrebljavali u prošlosti, oni i danas upotrebljavaju svoje laži i falsifikate. Njima nastojavaju da denigriraju čitaoce od strogo naučnih istina, koje smo izneli u javnost protiv njih. Lažima i falsifikatima albanski buržuaski intelektualci i Stalinisti su indoktrinirali ne samo svoj narod, već i strance, pa i mnoge Srbo-Crnogorce. Lažima i falsifikatima oni su ih huškali i huškaju ih protiv svih naroda na svetu, posebno protiv Slovena, protiv susednih Srbo-Crnogoraca i Makedonaca. Lažima i falsifikatima nam oteše Kosmet, pa se istim tim lažima i falsifikatima pripremaju za nova otimanja.

Зашто ћутите уместо да изнесете истину о односу ваше власти према Шћиптарима?

23 12 2018
Добро вече вам желим господо, чланови власти под председништвом Слободана Милошевића:Александре Вучићу, Ивице Дачићу и Томиславе Николићу (не знам Вашу еадресу, па неко нека Вам ово еписмо проследи), 
Сад је на телевизији објављена нова шћиптарска кукумавка на, и оптужба против, покојног председника СРЈ Слободана Милошевића. Она је сада појачана захтевом да Република Србија противуставној власти, (коју сте вас тројица устоличили супротно Уставу 2013. г. захтевом и присилом Народне скупштине да донесе 13.01.2013. противуставну Резолуцију из које сте извели и потписали противуставне Бриселске споразуме)  под руководством вођа УЋК плати неколико десетина (заборавих тачан износ) милијарди евра (или долара) као „обештећење штета које су они претрпели и поднели под влашћу Слободана Милошевића“.  Хашим Тачи се на недавној седници Савета Безбедности жалио на власт Слободана Милошевића. Клинтон је говорио да бомбардује Србију због власти Слободана Милошевића. НАТО је „правдао“ своје бомбардовање владавином Слободана Милошевића. 
Ви сте били чланови власти Слободана Милошевића.Такође и професор др Војислав Шешељ.
ЗАШТО ВИ ЋУТИТЕ?
Зашто не изнесете истину о владавини Слободана Милошевића у односу на шћиптарску националану мањину? 
Докле ће Србски народ и Србија да трпе последице те ваше заједничке владавине и лажне оптужбе против Србског народа и Србије? 
Докле треба да трпимо ваша непоштовања Устава и деведесетих година прошлог века и данас? Вашу неспособност да извршавате највише државне функције по Уставу. Најновији доказ такве ваших неспособности и немогућности да извршавате функције које држите је недавно иступање Вас, господине Александре Вучићу, на седници Савета безбедности. 
Нпр. Ви, господине Александре Вучићу, нисте тада рекли једноставну истину, а што Вам  је обавеза по Уставу и по Вашој двострукој председничкој заклетви датој народу на Уставу и Српској православној цркви и Богу на Мирослављевом јеванђељу: Косово и Метохија је србска земља, што је било потврђивано и потврђено свим уставима и од 1945. до данас, које су западне државе признавале и признају,  и по Резолуцији СБ УН 1244. Зато Србије укида насилно јој наметнуту и царину и границу у сред своје територије између своје покрајине Косово и Метохија и свог осталог дела.
На састанку представника националног савета области Белфор, када је један француски говорник рекао да је Слободан Милошевић био националиста, прекинуо сам га из публике речима: „Слободан Милошевиће је био ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТА, а не националиста.“
Ако вас тројица који сте били на највишим државним положајима, а вас двојица господо Вучићу и Дачићу, сте и сада на врховним државним позицијама Републике Србије, наставите да ћутите пред шћиптарским оптужбама онда стварате дубоко уверење да су оне истините и зато оправдане. 
Знајући за неке од злодела и злочина шћиптарске нацистичке владавине 1941.-1945. и шћиптарских терориста од 1945. (због којих је Титова Влада забранила протераним србским породицама да се у „Слободној Југославији и Србији“ врате у своје домове на Косову и Метохији) бранио сам код УН, власти водећих западних држава, СССР/Русије, Кине, Индије, Јапана, Србски народ и Србију у току свог 14,5огодишњег исељеничког живота од новембра 1992. до маја 2007. (документа можете видети на http://www.ssssseternal.org) од лажне западне пропаганде и демонизовања Срба и Србије. За то време сте ви владали Србијом заједно са Слободаном Милошевићем до октобра 2000. На власти сте поново последњих 6,5 година.
Што се тиче његове владавине у односу на Србски народ, Србију и СРЈ ја сам јавно излагао на време своје ставове и Слободану Милошевићу и нашим властима (видети на http://www.ssssseternal.org).
ЗШТО ВИ ЋУТИТЕ? 
ЗАШТО НИСТЕ ОТИШЛИ У ХАГ ДА БРАНИТЕ И ОДБРАНИТЕ СВОЈЕ СТАВОВЕ, СВОЈА ИСТУПАЊА, СВОЈЕ БУСАЂИЈСКЕ НАСТУПЕ, КАО ШТО ЈЕ УЧИНИО ПРОФЕСОР ДР ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ, И ДА, ОСТАЈУЋИ ДОСЛЕДНИ СВОЈИМ СТАВОВИМА БРАНИТЕ ЊИХ ИЗНОСЕЋИ ИСТИНУ КАО ШТО СУ ЧИНИЛИ СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ (ЕХ, ДА СЕ ТАКО БОРИО ЗА СРБЕ И СРБИЈУ ДОК ЈЕ БИО ПРЕДСЕДНИК ) И ДР ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ КОЈИ ЈЕ У ХАГУ ОСТАО ДОСЛЕДАН СЕБИ?
Уместо тога, жртвујете Србски народ и Србију да би сте се спасли од Хага.
Обавезни сте да одговорите и Тачију и Харадинају, свим шћиптарским терористима и западним оптужбама, захтевима и њиховом демонизовању Србског народа и Србије.  
Да сте рекли да нећете да поштујете заклетву, да нећете да је положите не само да не бисте били проглашени, господине Александре Вучићу за председника Републике, односно, Ви господине Ивице Дачићу за члана Владе те и министра спољњих послова, него не бисте били прихваћени ни за кандидате за те функције. Нисте то урадили. Ви сте се господине Дачићу подсмевали, спрдали,  захтевима да поштујете Устав. Обојица немилосрдно делујете супротно Уставу. Не само  да сте одбацили своје заклетве већ и даље газите по њима. Изгубили сте легитимитет да будете на тим врховним положајима и да извршавате те врховне државне функције. 
Ви, који нисте добили подршку ни 30% од укупног броја бирача на нерегуларно спроведеним председничким изборима 2017. године, господине Александре Вучићу, пре неки дан изјависте: „Нека и пет милиона грађана протествује, ја остајем и даље и не уступам“!!! Зар има бољег доказа Ваше самовоље, узурпације власти, подјармљивања држављана Републике Србије Вашем каријеризму, јачању идолопоклонства према Вама и култа Ваше личности?
Прекините да узурпирате највише државне положаје које насилно користите упркос томе што сте изгубили легитимитет.

Није Србски народ прогонио Шћиптаре. Напротив, пружио им је нечувено гостопримство на србској земљи: Косово и Метохији, југу Србије,…, у Београду.
А ви? 
Ако сте се ви огрешили о Шћиптаре, изнесите то пред Србски народ и обајсните зашто сте то чинили. Ако нисте, одговорите Шћиптарским и западним оптужбама.
Како год, давно је прошло време да Вам се упућују молбе да се повучете мирнодопски и својевољно с тих највиших државних положаја. На време сам Вам, господине Александре Вучићу упућивао петиције. О све сте се оглушили. Можда ћете се оглушити и о ову своју обавезу да истинито одговорите и шћиптарским и западним оптужбама. 
Ако се оглушите о ову вашу обавезу, господине Вучићу и господине Дачићу (који би размењивао Косово и Метохију за Републику Српску као да је иједно од њих за размењивање, одбацивање!) онда само отежавате стање свима.
У очекивању ваших истинитих одговора шћиптарским и западним оптужбама и ваших оставки без новог одуговлачења, желим вам обојици да на миру прославите предстојеће празнике, а целом народу да изабере у идућој години људе који се нису огрешили ни о кога и који су својим животима и радом заслужили да воде Србију, Србски народ и с њим у пријтељству живећим осталим држављанима Републике Србије.
Др Љубомир Т. Грујић, редовни професор у пензијиЏона Кенедија 31/1511070 Београд

Србски град Ново Брдо био већи од Париза и Лондона

Србски град Ново Брдо био већи од Париза и Лондона 
„На Косову, недалеко од Приштине, у подножју Велике планине, до данас су сачуване само рушевине старог, средњовековног града. Реч је о остацима Новог Брда, без сумње најзначајнијег града у историји старе српске државе. Ослоњен на богата налазишта оближњег рудника, „град сребрени, уистину златни“, како га је називао знаменити Константин Филозоф, Ново Брдо је, у време највећег процвата, било изузетно велико, чак веће од Париза и Лондона тога времена. Насељено претежно Сасима, који су били зналци у експлоатацији и преради руде, Ново Брдо је, како тврде поуздани списи, имало бројне цркве, уређене улице, канализацију, чак и неку врсту уличне расвете, кад је ни највећи европски градови нису имали. Колико је оно било значајно средиште, потврђује податак да је 1434. године у њему било, чак 125 конзула, представника држава са свих страна. На захтев деспота Стефана Лазаревића, у Новом Брду је донет законик о рудницима, први документ те врсте којим се регулише правно-економски живот средњовековне српске државе. По њему, рударима је дато право да раде само шест часова у току  једног дана, имали су своју униформу, химну, музику, заставу, а два пута годишње могли су да користе одмор, за шта су добијали и по три златника, у виду „регреса“.  Занимљиво је да је Ново Брдо тек 1455. године пало под турско ропство, 66 година после Косовске битке, кад је потпуно разорено, тако да се никада више није опоравило.““Да ли знате„,  Фонд РИБНИКАР, ПОЛИТИКА,  Београд, 2005, стр. 43, 44.

ПОКАЗАТЕЉИ КОЈИ УКАЗУЈУ ДА СУ СРБИ БИЛИ ПРВОБИТНИ ЉУДИ ПРВОГ ГЛАСА, РЕЧИ И РЕЧЕНИЦА, ПЛЕМЕ ИЗ КОЈЕГ ЈЕ ПОНИКЛА ЦИВИЛИЗАЦИЈА СВЕТА

РАЗОТКРИВАЊЕ МИСТЕРИЈА

Први човек није био Академик! Приступите анализи језика са становишта првог човека па ће мо убрзо пронаћи заједничку основу српског језика који је без сумње изворни језик свим другим значајнијим језисима цивилизација!

Ostajem pri svojem stanovištu gledanja, analize, shvatanja i pri osnovi reči; СРБ,

(С-Сунце,-Р-Рађање, Б-Бог=СРБ). Први глас, по човека најбитније речи, сунца је С, друге најбитније речи, рађање или род, је Р и треће најбитније речи је Бог, Б и четврта најбитнија реч је била и остала “ЈА”( где је он односно “ја” у томе свему део тога).

Прво што је првобитни човек запазио, осетио и угледао било је сунце које га је будило и са својим заласком успављивало.

Оно га је пратило по дану и лепом времану на сваком кораку тако да је сунце било нешто што га је покретало да размишља о сунцу и понеким али пресудним дешавањима од пресудног значаја по живот на земљи.

Оно га је грејало, путе осветљавало а и било немилосрдно страховитим сушама а кад се не би појављивало, било скривено иза облака водило би често до поплава. Тако да га је човек од најранијег свога доба сматрао за нешто изузетно важно, нешто што је у њему изазивало дубоко страхопоштовање.

Тако је сунце постало нешто чему се радовао али и од чега је стрепио и страховао. Из тих разлога се сунце урезало дубоко у људску подсвест и постало свето, нешто што је из респекта поштовао и нешто чему се молио. Људи који су се одликовали изузетним способностима сматрани су особама којима је сунце подарило део своје моћи и способности да утичу на своју околину. То страхопоштовање се толико дубоко утиснуло у подсвест да су каснији свеци, како се то и данас види на иконама, добијали круг или кружну плочу златне боје над главом као знак сунчеве снаге и посебности. Данас се то вероватно и не зна одакле потиче та идеја да свеци имају на иконама изнад главе круг обично златне боје или плочу која подсећа својим изгледом на сунце. Одакле ако не из дубоке подсвести, прадушевног односа људи према сунцу.

Из тога произилази да је подсвест клица вечите душе, коју непрекидно носимо у себи од постанка човека. Или другим речима речено; подсвест је подсвесно памћење утисака од самог настанка човека који не умиру већ се подсвесно преносе сколена на колено и подсвесно назива савест или душа.

Потом је наш пра, пра, пра… предак уочио да и месец утиче на жене и рађање па га је обожавао као мало ноћно сунце са својим полумесецима.

Још му је фалило само обележје за пространство земље што је учинио крстом који је служио и као топографски знак да би се знало где се налази, на левој или десној, горњој или доњој страни крста односно пространства ; истока запада севера или југа. Та способност комбиновања та три знака; круга односно сунца месеца и крста били су први кораци цивилизације. Из комбинације тих знакова развила се интелигенција, душевна осетљивост што га је све више чинило човеком од разума. Касније се из тих способности развио прво једноставан календар па математичка способност а затим и писмо. Стиме му је пут у цивилизацију био широм отворен. Комбинаторичке способности су га чиниле све интелигентнијим и напреднијим.

Тако долази и до првог обележавања нечег чиме је толико био преокупиран наиме сунцом, рађањем и свемогућом силом званом Бог.

Први гласови тих речи; (сунце, рађање, Бог) дају реч : С – Р – Б = СРБ = од које додавајући себе „Ја“ настаје СРБИЈА

Сунце Рађање Бог и Ја

(С Р Б) и (ЈА)= СРБИЈА

А може се и овако схватити:

Сунце Род Бог = одкос рода, свети дар Сунца (род) дат од Бога= СРБ што је касније можда прешло у Срп, што ми је мање вероватно.

Без сунца не би било ни жетве ни српа а ни живота-стога сматрам да срп има посебну улогу у узимању светих дарова, плодова и жетви те да стим припада исто нечему што је од Бога подарено душевним путем. Уметници и проналазачи тако звани иноватори и њихова дела су најближе Богу!-мислим! Нетреба ни занемарити чињеницу да је срп у облику младог месеца који се исто сматра светим, како сам то већ раније описао.

Велика је вероватноћа да су прва два почетна слова/гласа најбитнијих речи СР (Сунце и Рађање) била основа за срп додавањем словима СР слово „П“по плоду(СРП) а можда се „Б“ претворило у „П“, што ми је мање вероватно, да би постојала мисаона разлика између Бога „Б” и поклона “П” Српа, што би представљало СРП . Додавањем основи СРБ себе („ЈА“ настаје Србија) што је означавало (свој) простор на којем је живео и подразумевао својим животним простором. Додавањем основи СР „П“ означавао је алатку за убирање рода односно плодова. „С“УНЦЕ „Р”ОД И „П“ОКЛОН (или Плод) су речи којих почетна слова/гасова дају реч СРП. Тако тешко изговорљиву реч није човек створио без да је имао неке веома јаке разлоге као што су то; сунце, рађање, Бог . Да је сам себи дао то име указује чињеница да други народи нису чак ни у стању да изговоре ту реч односно Србија већ је изговарају другачије од аутотоног народа. Уместо срб-и, по Сунцу Рађању и Богу, називају их серби, сораби, сорби, сармати итд.

Ту је сад питање шта је старије, реч Србија или Срп по оној; Кока или Јаје!?

Не треба изгубити из вида да је први глас речи старији, настао прије од речи којој предходи те да је споразумевање било првим гласовима касније насталих речи. Нити се може запоставити чињеница да је „С“ први глас којим се означавало сунце како на српском тако и на италијанском Соле, енглеском или немачком Соне и многим другима… што указује на то да се сунце у предјезичној епохи човека једнако обележавало код свих народа са истим гласом „С“међутим, не може се превидети чињеница да у именима тих држава нема тог гласа „С“ за разлику од срба и српске државе. Такође нема ни Рађања ни Бога, почетних гласова речи које су на самом почетку развоја цивилизација оставиле неизбрисиви отисак у српском језику до данашњих дана. Зашто друге државе па и највеће међу њима немају првог гласа најинпресивнијих речи које су му биле преокупација, сунце, рађање, Бог, зашто ако не зато што им је језик млађи, изграђиван много касније од српског. Па зато ни цивилизација није могла започети свој животни пут односно развој тим језицима. Мислим да ће многи страни специјалисти уз помоћ домаћих академика које су стране службе инфилтрирале или испирањем мозгова придобиле за неодрживе теорије свом силом и свим могужим и немогућим методама негирати ове чињенице. Међутим прошло је време да се из удварања из учтивоти погуреним ходом не би ли били што мањи да би нас што лакше јахали. Чињенице нас охрабрују да се усправимо и достојно чињеницама укажемо на своју величину не из неких нацистичких или фашистичких побуда већ да нас се коначно престане јашити, гази и затирати на сваком кораку.

Зашто се нашао међу нама човек наших корена који је свету поклонио струју, радио, поут Николе Тесле. Или човек без којег данас не би било телефона без Пупинове шпуле односно калема. Или човек попут Миланковића који је одкрио најтајанственије тане наше планете а којег називају Папом савремене екологије и да не набрајам даље. Или како је могуће да тако мала земља има најтрофејнију математичку гимназију на свету или да тако мала а да има тако пуно врхунских спортиста света; Новак Ђоковић, ватерполисте прваке света или кошаркаше који су постали светске легенде. Зашто ако не зато што је најстарији народ света са најстаријим зачетцима цивилизације, који је стим имао дужи временски период развоја од свих других. Пошто смо се уверили да од погуреног хода, умањивања себе из учтивости само да нас не би прогласили расистима, шовињистима и фашистима и да не доноси ништа добро до газења и уништавања из чисте похлепе за профитом није нам остало друге до да се усправимо и покажемо сву своју величину од Бога нам дату. Прије 100 година смо имали исти број становника као и Енглеска а сад нас има свега 8 милиона са тенденцијом да нас буде све мање све док не будемо подпуно уништени. Да нестанемо ко да никад није било, мислим да то није нити може бити у интересу човечанства. Крајње је време да позовемо свет и целокупно човечанство да се освести и увери шта смо ми као мали народ дали свету а шта смо од истог тог света добили.
Онима који мисле да је то све само игра речи препоручујем да то исто докажу игром речи својих матерњих језика, истине ради, да би схватили да је размишљањем о Сунцу Рађању и Богу (СРБ) цивилизација започела свој бескрајни пут.

Душан Нонковић Теодоровић

Direktor najtrofejnije gimnazije na svetu o uspehu koji postižu! DECU MORAMO DA UČIMO KAKO SE UČI, A NE ŠTA SE UČI

Direktor najtrofejnije gimnazije na svetu o uspehu koji postižu! DECU MORAMO DA UČIMO KAKO SE UČI, A NE ŠTA SE UČI

Direktor najtrofejnije gimnazije na svetu o uspehu koji postižu! DECU MORAMO DA UČIMO KAKO SE UČI, A NE ŠTA SE UČI

Foto: novosti.rs

Matematička gimnazija u Beogradu je najbolja na svetu među svim srednjim školama i gimnazijama.

Sa Srđanom Ognjanović, direktorom matematičke gimnazije smo pričali o trenutnoj situaciji u obrazovanju, medaljama, najboljim matematičarima na svetu, nagradama, finasijama, njegovoj višedecenijskoj karijeri u obrazovanju, o uslovima za upis,  kao i o tome kako bira kadar za nastavu.

* Vi ste direktor matematičke gimnazije, ali se Vaša misija tu ne završava. Vi ste neko ko je doprineo obrazovanju i zato ste dobili nagradu „Dunavski cvet“. Koliko Vama znači ova nagrada?

– Svaka nagrada i priznanje znači čoveku kao ja, koji je pred penzijom i koji toliko dugo radi u obrazovanju. Više od 30 godina sam bio nasatvnik, a jedanaest godina sam direktor Matematičke gimnazije, ceo svoj radni vek sam proveo u obrazovanju. Čini mi  se da, osim rada u školi, puno drugih stvari sam doprineo. Učestvovao sam u raznim komisijama koje su pravile planove i programe, održavao razne seminare za nastavnike, napisao preko  50 knjiga i zbirki zadataka  za učenike osnovnih  i srednjih škola. U svakoj prilici pokušao da pomognem, pa i u ovakvim razgovorima i intrevjuima da preko medija dam neki savet, a ponekada se i moj predlog i usvajao radi unapređivanja obrazovanja. Naš sistem je inertan i ogroman i dosta je teško menjati stvari. Mislim da od kada je ministar Šarčević na funkciji koji je agilan i pun energije i zahvaljujući njegovim naporima dosta stvari se uradilo na polju obrazovanja.

* Kroz višedecenijski rad i iskustvo na šta ste najviše ponosni?

– Naravno, to je gimnazija. Ja sam bio i u učenik matematičke gimnazije, više od 40 godina sam tamo zaposlen. Postigli smo zaista izvanredne razultate. U početku je to bila mala škola i niko nije ni znao za nju. Mi smo sada stigli dotle da poznati ne samo u zemlji nego i u svetu. Kada se naši đaci pojave na nekom prijemnom ispitu na neki veliki Univerzitet ili na intrevju za posao u Guglu, Fejsbuku, Soni Eriksonu, Majkrosoftu i da  komisija koja razgovara sa kanditatima odmah se zna da je to značajna referenca – kada se spomene matematička gimnazija u Beogradu. Teško je reći koji je kriterujum da bi se reklo da je jedna škola bolja ili slabija, a mi smo prvi u svetu među svim srednjim školama. 

*Koliko odeljenja danas broji matematička gimnazija u odnosu na davnu  1966. godinu kada je osnovana?

– Postoji jedna interesantna anegdota. Tada su šestog septembra sve srednje škole počinjale sa nastavom i nije bilo đaka koji bi pohađali matematičku. Prijavilo se samo njih trojica, pa su oni išli po školama i nagovarali đake da dođu i onda je tek 19 septembra počela nastava sa zakašnjenjem. Trebalo je vremena da se okupe tih  50-ak ili 60-ak đaka koliko je ih je u prvoj generaciji pohađalo nastavu. Sada je potpuno drugačije, interesovanje je znatno veće- trenutno imamo 500 učenika, dva odeljenja osnovne škole i po pet odelenja od prvog do četvrtog razreda srednje škole. Naša odeljenja su nešto manja u odnosu na druge škole, a smatra se da je zbog efikasnosti rada to dobro.  Kada imamo prijemni ispit u junu za jedno mesto se prijavi po 3-4 kandidata. Dakle, ogromna razlika u odnosu na 1966. godinu kada su jedva nalazili kandidate. 

*Foto: Filip Plavčić

*Kakvom opremom raspolaže matematička gimnazija, s obzirom na to da imate i informatičke smerove ?

– U našoj školi se vrlo intenzivno radi informatika. Matematička gimnazija je i zbog toga značajna. Prva škola u tadašnjoj Jugoslaviji davne 1970. godine je prva dobila računar i to je tada bilo skupo, ja sam tada još bio đak, ali se sećam tog perioda. Škola je tada morala da uzme kredit u banci  kako bi nabavila računar. To je bio ogroman računar koji je zauzeo pola učionice, a mogućnosti su bile manje nego danas. Tehnologija je mnogo otišla napred. Mi moramo da pratimo taj razvoj jer su računari izuzetno važni. Trudimo se da nabavimo savremene računare koji ne kvari da bi đaci mogli da  iskoriste čas od 45 minuta najkvalitenije, umesto da čeka pola sata da se uključi i digne sistem. Potrebno je na svakih četiri ili pet godina obnavljati opremu, a to je veliki problem. Problem su i kabineti za prirodne nauke. Matematika je relativno jeftina nauka – kreda, tabla i eventualno jedan računar. Međutim, za fiziku, hemiju, biologiju, posebno za fiziku, astronomiju je neophodna izuzetno kvalitetna oprema. To je sve vrlo skupo i nama nedostupno, a mi se tu nekako snalazimo. Što se tiče računara mi imamo veliku pomoć Alumnia matematičke gimnazije (udruženje bivših učenika MG) koji imaju osećaja i kojima je mnogo u životu i karijeri pomoglo to što su završili matematičku gimnaziju. Neki od njih su jako bogati u svetu, ne kod nas (smeh). Kod nas je sve više malih kompanija koje se bave softverom gde dobar broj njih vode naši bivši učenici.  Oni ponekad pomognu našoj školi i svojim kolegama. Svesni su da su taj logičko-kombinatorički način razmišljanja naučili kod nas u školi i na fakultetu kasnije. Svesni smo da ne možemo očekivati neku veliku pomoć, jer ima više onih koji su ugroženiji. Uglavnom se oslanjamo na sponzore. Kada su kabineti u pitanju, onda pokušavamo sa fakultetima da ostvarimo dogovor. Od njih dobijemo neku opremu koja njima više ne treba, nešto pozajmimo, nešto kupimo i tako. Mislim da bi nastava u školama trebala da se realizuje više u laboratorijama i kroz praktičnu nastavu. Pre svega, mislim na fiziku i hemiju, a na žalost u ogromnoj većini škola se na tome uopšte ne radi. U Srbiji postoji ogroman broj osnovnih i srednjih škola koje uopšte nemaju kabinete za fiziku i hemiju, a kamoli da rade neke vežbe. Kako deca da nauče takve stvari  na pamet, a da ne vide kako to izgleda u praksi.  

*Vi ste bili đak, profesor, a sada i direktor matematičke gimnazije. Kako sada izgleda Vaš radni dan u matematičkoj gimnaziji?

– Ja sam 1969. godine ušao u matematičku gimnaziju. U to vreme škola je imala samo drugi, treći i četvri razred, a prvi razred smo završavali u nekoj drugoj gimnaziji, tako da smo posle prvog razreda ponovo polagali prijemni. Svi smo imali po dva prijemna ispita. Bilo je to lepo vreme. Škola je tek bila osnovana, vrlo mala, sa malo đaka i profesora. Svi su se poznavali i skoro svi su izuzetno uspešni.  Mogu slobodno da kažem da su to pioniri u oblastima kao što je informatika, programiranje koje je tada bilo u povoju. Vrlo brzo su zauzeli dobra mesta na informatičkom, elektrotehničkom, matematičkom, na institutu za fiziku, zasluženo naravno. Na institutu za matematiku, više od polovine zaposlenih su  bivši učenici matematičke gimnazije. Kada sam ja lično u pitanju, imam sreću da sam sa najboljim đacima na svetu, to otvoreno kažem i voleo bih da me neko demantuje. Oni mi zaista ispune dan u smislu da je to najlepši do dana kada se posvetite deci da im izađete u susret da se potpiše neka  preporuka ili nešto slično. Pravo je zadovoljstvo pričati sa njima, njihova razmiščljanja su vrlo zrela. Oni kada dođu kod nas u sedmi razred osnovne škole oni već znaju da će studiratina Oksfordu i čime će se baviti u životu što je zaista fanatstično. Svi prosvetni radnici u svim školama se uglavnom žale da generacije jedva ispunjavaju neki osnovni kriterijum gde jedva dolaze pismeni. Ja mogu da kažem da je kod nas baš suprotno, da su nam sve generacije sve bolje i bolje, da su to deca vrlo ozbiljna, odgovorna, motivisana da rade, postižu dobre rezultate, tako da mi je taj deo rada sa decom najlepši. Naravno da imam dosta i birokratskih obaveza, popunjavanja formulara, izveštaja koje ne volim. 

* Učenici, profesori, direktori su u ložili veliki trud kako bi naši đaci stekli što bolje obrazovanje. Spomenuli ste gde su sada učenici koji su pre 20 ili 30 godina pohađali matematičku gimnaziju. Danas situacija nije baš takva. Šta mi treba da uradimo kao društvo kako bi zadržali našu decu ovde u Srbiji?

*Foto: Filip Plavčić

– U početku je ogromna većina ostajala u Srbiji. Taj odlazak u inostranstvo je  postalo po meni i pomodarstvo. Ako se samo setimo da je sve počelo  90-ih godina koje su bile vremena krize što je potpuno razumljivo. Svi smo očekivali da će to proći i da će se svi oni vratiti, a u stvari sve više mladih ljudi odlazi u svet i  što je tužno to su sve najkvalitetniji, a  70-ih i 80- uh su odlazili nekvalifikovani radnici koju su u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji bili đubretari ili slično. Sada je suprotno, odlaze intelektualci, umovi i najobrazovaniji ljudi što je velika tragedija za zemlju. Moralo bi da se nešto uradi da se to zaustavi. Ja svake godine razgovaram sa maturantima. Od 100 maturanata, njih 15-ak se otrplike odluči na studiranje u inostranstvu, to znači da oni zauvek napuštaju Srbiju. Retko ko od njih se vrati, jer oni gube vezu sa našom akademskom sredinom, neće imati da sarađuju kada su u pitanju naučni radovi. S druge strne, treba mlad čovek da provede neko vreme u inostranstvu, da vidi kakva je tamo atmosfera, da vidi kako se tamo uči, da upozna ljude, da nauči jezike, da te kontakte kasnije eskploatišu i da se, naravno,vrate. Naše redovne studije i naš sistem je vrlo kvalitetetan, pa vidimo ga i na šangajskoj listi. Matematički fakultet je čak bio i bolji od Oksforda u bodovanju i to kad vidite se ispunite ponosom. Međutim, padamo posle toga na doktorskim studijama. Tu je potrebno imati vrhunske stručnjake, nobelovce. Neki ideal za mladog čoveka bi bio  da ovde uspešno završi osnovne, master, a onda kasnije i da četiri godine provede u inostranstvu na nekom velikom Univerzitetu doktorirati, onda kada poklupi sve kontakte da se vrati ovde. Ti mladi ljudi nisu mnogo zahtevni. Ne možemo ni očekivati da će svi da se vrate. Mi imamo momke koji rade u CERN-u. Ne možemo ni očekivati da će oni da se vrate, pa mi ovde ni nemamo tak akcelerator. Jedan broj njih će ostati su svetu. Da Tesla i Pupin nisu ostali u Americi niko nikada ne bi čuo za njih. Mi kao mala zemlja treba da damo mali doprinos svetskoj nauci. Dobar broj njih bi mogao da se vrati u Srbiju. Ja lično vidim veliku šansu u programiranju malih softverskih firmi koje imaju velike mogućnosti i relativno dobre zarade. To su mladi momci do 30-ak godina koji su vrlo uspešni. Da bismo što više mladih naučnika vratili u Srbiju treba što više da negujemo razvojne centre u koje se uopšte ne ulaže. Sjajan primer je Majkrosoftov razvojni centar ovde u Beogradu koji je u ovom delu Evrope jedini gde i stranci dolaze da rade koji su veoma uspešni i koji razmišljalju i o budućnosti.  Danas je svet postalo globalno selo. Preko interneta možemo da razgovaramo sa nekim u Australiji ili Kanadi, pa da zajedno radimo. Ne mora niko da živi u Londonu da bi radio za neku londonsku firmu. 

* Koliko našim  đacima pri razvoju digitalizacije pomaže znanje koje steknu u matematičkoj gimnaziji ?

 – Neću preterati ako kažem da je 21. vek, vek matematike i tu nema nikave dileme. Mnoga zanimanja odumiru. U Americi kažu da za 10 godina neće biti potrebni vozači kamiona, a već sada veliki deo kamiona funcioniše bez vozača. Neće biti potrebni ni advokati ni sudije, jer će se sve to završavati softverski. Mi to moramo da pratimo, ne možemo baš da budemo lideri, to je sve jako teško napraviti. Srećan sam što naši političari, funkioneri, pa i ministri  sa našom premijerkom Anom Brnabić često koriste priliku da kažu da mi decu moramo da učimo kako se uči, a ne šta učimo. U današnjem svetu je besmisleno da sve učimo napamet jer je sve toliko dostupno. Pomoću jednog klika možemo da uđemo u bilo koju biblioteku na svetu i da saznamo neki podatak koji nam je potreban na primer, koliko je duboko neko jezero ili visina neke planine , ili kada se desila neka bitka. Mi se trudimo da đake u matematičkoj gimnaziji učimo da razmišljaju, jer će u budućnosti to biti važno.

* Naša deca odlučuju već u šestom razredu da sedmi i osmi razred završe u matematičkoj gimnaziji. Kako izgleda prijemni i školovanje u i tom periodu? Odakle ta ideja? 

– To je stara ideja koja je još 90-ih sazrela kod nas, a bila je realizovana u Mađarskoj i Rumuniji, a kasnije smo saznali da se primenjuje u Kini. Pomerili su tu granicu jer su stručnjaci zaključili da deca već u tom uzrastu ispoljavaju talenat. Kao što se i u sportu pomeraju granice, jer neko hoće da bude profesionalni teniser on mora od  treće ili četvrte godine da počne da trenira, ne može da čeka  da napuni  19 godina. Slično je i u nauci. Sa  12 ili 13 godina se već vidi da li je neko nadaren za matematiku. Bilo je potrebno  deset godina da ta ideja sazri. Ministarstvo i zavodi za unapređivanje  su to prihvatili  ali bilo je potrebno zbog toga menjati i član zakona. Veoma detaljno su rađene analize. Prvih nekoliko godina su postojala eksperimentalna odeljenja. Nekoliko puta godišnje su dolazili stručnjaci sa raznim testovima  pravili su paralelni grupu sa našom školom iosnovnom školom da vidi ima li napretka i da li su ta izdvajanja za ovako nešto opravdana i ima li smisla. Oni su očekivali da će naši đaci biti bolji iz matematike, ali nisu očekivali da će biti bolji u svim oblastima i brže su napredovlai, što je bilo iznenađenje za one koji to nisu pretili , a za nas nije, mi smo znali da su to dobra deca. Takva deca pobeđuju i iz istorije, biologije, besedništva, pisanja eseja, slikarstva, muzike. Kad je neko talentovan za matematiku, onda je taletovan za sve. Posle deset godina detaljnih proveravanja, najzad 2012. godine je ovaj sistem je ušao u redovnu nastavu. Sada imamo dva odelenja  sedmog i osmog razreda gde nam dolaze najbolji osnovci iz Beograda, ali i unutrašnjosti Novog Sada, Šapca, Paraćina. To su deca koja se odvajaju veoma rano od svojih roditelja što je posebno zadivljujuće, ipak su oni još mali. To je i dalje osnovna škola i ne razlikuje se mnogo, sem što imau nešto više ćasova matematike, a fondovi iz ostalih predmeta su nešto smanjeni. Sa njima se radi veoma brže. Postoji problem  kod dece koja su talentovana jer oni nemaju sa kim da svoja interesovanja razmene, vezani su samo za nastavnike. Onda nastavnici u odeljenjima redovne osnovne škole ne mogu da se posvete talentovanom đaku zbog drugog koji sporije prihvata gradivo, pa mu kaže hajde ti tamo sam se snalazi. U matematičkoj gimnaziji imaju neku vrstu vršanjačke edukacije. Imamo tu praksu da naši đaci treće i četvrte godine predaju osnovnica. To su najuspešniji maturanti koji su već osvajali medalje, a koje mlađi đaci gledaju kao bogove, a oni su to zaslužili. Takva deca mogo brže napreduju. Dakle, polaže se prvo test sposobnosti za prijem u sedmi razred osnovne škole i prijemni za prvi razred srednje pod istim uslovima kao i svi ostali.

*Foto: Filip Plavčić

* Da li se desilo nekad da đak po završetku osmog razreda matematičke ne položi prijemni za prvi razred gimnazije ili padne razred?

– Da. Dešavalo se. Nekih 95 odsto položi, desi se da ne upišu prvi razred, jer se predomisle. Sećam se da se jedan đak predomislio i hteo je po svaki cenu da postane pilot. Ne sećam se da je neko pao neki razred u matematičkoj, mislim da jeste možda pre nekih  deset godina, ali to nema neke veze sa matematikom. Mnogo je životnih situacija. Možda je u celoj istoriji škole zabeleženo tri slučaja.

 * Šta je bitnije prilikom upisa u prvi razred matematičke gimnazije – rezulatati sa prijemnog ili prosek ocena?

– Gleda se najviše prijemeni ispit koj nosi 240 poena, a 100 poena se gleda na uspeh u osnovnoj školi i završnom ispitu. Retko ko konkuriše kod nas, a da nije odličan. Ne mora ni biti odličan, ali neće se upisati đak koji ne zna da množi razlomke i reši jednačinu. 

* Spomenuli ste đake iz matematičke gimnazije koji su osvajali medalje. Da li je matematička gimnazija u Beogradu najtrofejnija na svetu i dalje?

– Jeste. Mi se time ponosimo. Ne možemo baš da kažemo da smo najbolja škola na svetu, ali ne mogu samo medalje biti kriterijum. Kada pogledate kakvu opremu imaju Šveđani, pa u  jedan njihov kabinet je uloženo kao u celu našu školu, jer njihova zemlja mnogo ulaže u obrazovanje. Matematička gimazija u Moskvi je nastala nekoliko godina pre naše, a nekadašnji profesori naše  matematičke gimnazaije su gledali da izuvuku sve najbolje iz moskovske gimnazije. Mislim da smo uspeli  da ih prevaziđemo i da smo sada uspešniji od njih. 

* Vašu đaci dolaze sa takmičenja gotovo uvek sa osvojenim medaljama. Šta Vi njima kažete? Da li samo takmičenje ima neki viši cilj ili se sve završava kada osvoje medalje?

– Tu mora da se napravi neka veoma značajna razlika  između sporta  matematike, informatike itd. U sportu je suština da osvoje medalju i onda mogu da se povuku i završe svoju karijeru. U nauci je potpuno drugačije. Nama su takmičenja nešto što je usput. Nama nije cilj da oni osvoje medalje, niti je to cilj ove škole već naprotiv, da postanu kompoletne ličnosti, da budu obrazovani, da znaju da misle, da primenjuju znanje i da imaju neko opšte znanje. Naša deca vole takmičenja jer jedva čekaju da odu negde u svet da odmere znanje. Medalje nisu prioritet, to je usputni rezultat. u drugim zemljama to nije tako. Tamo se mnogo posvećuje pažnja. Recimo kada je Rumunija postala prvak sveta u matematici dok su bili zatvorenom sistemu kada se setimo Čaušeskovog režima. Oni su tada izabrali 20-ak talentovanih đaka i godinama sa njima radili jedan dril i pripremali ih za takmičenja i ta deca nisu ništa drugo radila iz drugih predmeta i ta deca jesu pobedila na Olimpijadi, ali su izgubili nekoliko godina svog života umesto da su se bavili važnim stvarima. Zar nije lepo da se neko malo razume i u slikarstvo, pesništvo, književnost nego da samo zna da rešava zadatke. Većina naših matematičara su potpuno normalna deca. Vi kad njih sretnete ne bi vam palo na pamet da su prvi u svetu u matematici.

*Foto: Filip Plavčić

* Kakve se sve aktivnosti održavaju u sklopu matematičke gimnazije sem priprema za takmičenje?

– Razne letnje škole i matematički kampovi koje organizujemo. U letnjim kampovima se uglavnom pre podne vežba matematika, a popodnevni sati su rezervisani za sportske aktivnosti. Decu tu sjajno napreduju i zavoleli su to. Čak nam dolaze i đaci iz Rusije koji slušaju nastavu na ruskom i idu na izlete upoznajući Srbiju. Imamo i drugih aktivnosti koje nemaju veze sa matematikom. Nedavno je održano takmičenje u besedništvu. Mnogi se zapitaju kakve to beze ima sa matematikom. Ja sam ubeđen da matematika ima veze i sa pravima jer ta logika koja postoji kod studenata pravnog fakulteta i sudija, advokata je ona ista logika koju imamo u matematici. Mi smo ponosni i što je i Sima Avramov profesor pravnog fakulteta bio naš gost i član žirija i ugostio najbolje besednike iz Srbije, Regiona i inostranstva.

* Kako birate kadar za nastavu? Kako vršite selekciju? 

– Velika je sreća što imamo profesore kao ja koji su završili matematičku gimnaziju, a to je veliki benefit za školu. U našu decu smo ugrađivali naš entuzijazam koji smo i mi nasledili od naših prethodnika. Naši profesori imaju tu ugrađenu ljubav da prenose znanje, pa tako današnji profesori sa matematičkog fakulteta predaju našim đacima u gimnaziji. Mi imamo veliki broj profesora matematike, fizike čak i drugih predmeta koji su završili našu školu pa su studirali hemiju i znaju kako naš sistem funkcioniše i koji je nabolji način da se pristupi mladim talentima. Poslednjih nekoliko godina postoji zabrana u zapošljavanju u javnim ustanovama tako da mi sada nemamo mogućnsoti da sada obnavljamo kadar, nadamo se da ćemo to uskoro prevazići. Po novom pravilniku svaka škola je u obavezi da primi tehnološki višak iz neke druge škole što je za matematičku gimnaziju poprilično besmislen. Zamislite da je neko postao tehnološki višak u nekoj osnovnoj školi ili tehničkoj i taj profesor je godinama radio u jednom drugom ambijentu, sada treba da se prilagodi i da radi sa decom koja su među najboljima na svetu koja imaju neka druga interesovanja i drugi pogled na svet. To ne valja ni za tog profesora ni tu decu. 

*U matematičkoj gimnaziji je slučaj da učenik zna više od profesora….

– To je tačno i na to sam ponosan. Bezbroj puta vas đak pita nešto na šta nemate odgovor, pa vam preostaje samo da mu kažete „ja to u ovom trenutku ne znam, pogledaću , pa ću videti“. To nije sramota za profesora, niti su ta deca nešto posebno ponosna na sebe, niti likuju jer su uhvatili profesora da nešto ne zna. To je sve normalno, jer njihova interesovanja su velika. Osim redovne nastave organizujemo redovna predavanja jednom ili dva puta mesečno, pokušavamo da dovedemo naše bivše učenike koji su vrlo uspešni u svetu, profesori na nekom univerzitetu u svetu koji su objavili dosta naučnih radova ili je kandidat za Nobelovu nagradu, tako da je lepo kada oni mogu našim đacima da prenesu znanje. To je još jedan od načina da se našim đacima pomogne. 

*Možemo li reći da naši profesori dele znanje sa ostalim profesorima iz Evrope i sveta ili ljubomorno čuvaju znanje kada je u pitanju selekcija kanditata za takmičenje, na primer i slično?

– Promenila su se ta vremena. Ne bih hteo nikoga da prozivam, ali postoji jedna mala međunarodna zavera koji ljubomorno čuvaju znanje. Kad je recimo matematička Olimpijada oni jednostavno ne žele da podele iskustvo. Mi ih pitamo kako radite, na koji način, kako se pripremate, a oni ne žele da razgovaraju sa nama, pa nam kažu da je to zbog toga da ih ne bismo prestigli. Tu mislim na Ruse, Kineze i Amerikance. Mi nismo takvi. Kao što se te zemlje bore za prestiž u svemu ostalom i u tehnologiji, sportu privredi u svemu, pa tako isto i u nauci, dosta su sebični. Mi smo jedna mala zemlja. Uspevamo da budemo ravnopravni sa jednom Kinom, ne možemo da budemo bolji od Kineza. Prvi nivo takmičenja iz matemtike u Kini ima dva miliona dece, tako da je njima lakše da odaberu tim od šest najboljih takmičara nego nama, statistički gledano. 

*Foto: Filip Plavčić

* Da li su naši profesori matematike ikada bili u timu za sastavljanje zadataka na svetskom prvenstvu?

– Jeste. Na to smo ponosni. Dule Đukić je bivši đak naše gimnazije sa osvojenom zlatnom medaljom na Olimpijadi i kao učenik je bio izuzetan. Iz matematike se svake godine takmiči milijardu učenika na ovaj ili onaj način, pa je uspeh i da naši đaci budu i četvrti na svetu. Dule je dosta vremena posvetio na samoj pripremi đaka za takmičenje, a izuzetno je talentovan za pravljenje zadataka. Kako to ide? Na Olimpijadi đaci dobiju šest zadataka. Svaka zemlja pošalje 200-300 predlog, a međunarodni žiri odabere  najlepše zadatke. Jedne godine su dva Duletova zadatka bila na takmičenju. On je u tim krugovima u svetu poznat. Kad god su neka ozbiljnija takmičenja, pitaju nas da li je Dule sa nama došao. 

* Pretpostavljamo da Dule nije pristrasan i da naši đaci ne znaju o kojim zadacima je reč?

– Naravno da ne znaju. Kada bi se varalo, to bi brzo propalo. Čak se desilo da zadatak koji je Đukić dao nijedan naš đak nije uspeo da uradi. Tako da nije bilo sumnje. 

* Nedavno je završeno takmičenje iz informatike  u Šumenu. Kako se Vi osećate kada čujete da su vaši đaci osvojili medalje. Jel se desi da se nekada ne vrate sa medaljama?

– Ja sam jako ponosan. Poslednjih godina se nije desilo da se ne vrate bez medalje. Naime, slično kao u sportu, postoje Olimpijade  samo što se u nauci Olimpijade odigravaju svake godine i to u letnjim mesecima. Postoje brojna regionalna takmičenja kao ovo u Bugarskoj. Rusi imaju mnogo takvih takmičenja. Bili smo i u Rusiji, Kazahstanu, Rumuniji. Te istočne zemlje su nastavile tradiciju što se tiče matematičkih organizacija. Na zapadu manje toga ima. Naši đaci su redovno dobijali pozive za takmičenje jer znaju koliko su  uspešni i da će podići nivo takmičenja tim učestvovanjem. Meni se bezbroj puta desio da roditelj dođe i kaže „ne znam ni sam/sama zašto se moje dete uopšte upisalo u matematičku gimnaziju kad nije neki talenat, vidite vi ako nije, pa me zovite da je/ga ispišem „, a ona/on za nepunih godinu dana osvoji zlatnu medalju na nekoj Olimpijadi iz matematike. Kako da ne budete ponosni u takvoj situaciji. Posebno su mi dragi uspesi devojčica. Obično smo stava ovde u Srbiji, ne znam odakle to potiče da li od kuće, vaspitanja, nasleđa, pa kažu “ hajde, ti si žensko, šta ima ti da se bakćeš naukom, završi tamo neka prava ili ekonomiju i lepo ćeš se udati i muž će da ti… i tako dalje“. To vreme je potpuno prevaziđeno, ali još uvek toga ima. U svetu je mali broj devojaka koje se bave matematikom i informatikom. Ozbiljni Univerziteti kao na primer Kembridž i Oksford  pokrenuli su inicijativu da se pokrene matematička Olimpijada samo za devojke da bi motivisao devojke da što više rade i da ih na kraju privuče i biće zdravija sredina kada je procenat devojaka veći nego što je sada. Naše devojke su se pokazale kao najbolje u Evropi. Imamo trenutno u trećem razredu Jelenu Iliničić koja već dve godine zaredom osvaja zlatnu medalju. Ona je prošle godine bila prva sa maksimalnim brojem poena  na Olimpijadi za devojke. Ona je u matematici nešto kao Ivana Španović u atletici. Svi znamo za Ivanu, ali za Jelenu se manje znanja, a stvarno je izuzetna.

* Svaki odlazak na takmičenje košta i treba ga finansijski podržati. Za sada je Telekom Srbija jedini pomogao odlazak na takmičenja. Kakva je situacija sada?

– Telekom nam zaista mnogo pomaže i ja ne mogu da nađem reči da  im se zahvalim, jer su videli u ovoj deci možda neke svoje buduće inžinjere ili programere koji će njima u budućnosti biti potrebni. U skladu sa tim društvenim angažovanjem pomogli su ovu organizaciju letnjeg kampa i odlazak na takmičenja. Domaćini na takmičenjima obezbeđuju hranu i smeštaj za goste, ali treba platiti put. Kad je to negde u Bugarskoj ili Temišvaru, onda nije problem, ali put u Moskvu, Japan, Argentinu košta. Naši bivši učenici  su neko ko ima razumevanja  i oni nam takođe pomažu , jer i sami znaju kako je bilo u vreme kada su oni trebali da idu na takmičenja. Roditelji su im pomagali, pa nisu znali do poslednjeg momenta  da li će ići na takmičenje ili ne. Taj problem smo poslednjih godina uspeli da prevaziđemo zahvaljujući pomoći.

* Da li ste nailazili na neka vrata koja su bila zatvorena?

– Naravno da jesmo. Od sto vrata 99 njih nam je bilo zatvoreno. Ili ne odgovore uopšte ili kažu da oni ne rade to i da su za nešto drugo. Ja ne mogu nikog da osuđujem. Pomoć je potrebna mnogima. Srbija ima i bolesnu decu kojoj je potrebna pomoć i škole koje nemaju osnovne stvari, toalete na primer  a kamoli računare i treba i njima pomoći.