Exhibit organized and presented by RAS -The International Serbian Organization and Washington School of Photography

Silent Witness -Serbian Life Through a Child’s Eyes

At the beginning of the summer 2009, Serbian children in Kosovo were given digital cameras and asked to record their daily lives. These gifts to the children didn’t only bring a little joy to their lives, spent for more than a decade behind barbed wires of concentration camps-like Serbian communities, but were also meant to provide this exhibit’s visitors with at least a glimpse into the poverty, anxiety, humiliation and suffering of the Serbs who remained to live in the territory with constant presence of NATO forces and under daily threats of further persecutions by Albanian extremists and islamists.

We hope that you will honor the opening ceremony with your presence and grant yourself a chance to learn more about the reality of today’s Kosovo.

The exhibit’s opening reception will be held at the

Washington School of Photography gallery

4850 Rugby Avenue, Bethesda, MD 20814

October 9th 6-9pm

Exhibit organized and presented by RAS -The International Serbian Organization and Washington School of Photography

www.rasinternational.org www.wsp-photo.com

Serbian ethnic food will be served at this free event

For more information please feel free to contact rasinternational.info@gmail.com

АПЕЛ ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ СРБИЈЕ – ПАРТИЈА ВЕТРАНА СРБИЈЕ

БЕОГРАД 30. септембар – Руководство Партије ветерана Србије је данас упутило
писмо председнику Владе Републике Србије Мирку Цветковићу са захтевом да
прими делегацију војних бескућника, како би на основу својих надлежности
покренуо поступак код надлежних министарстава за решавање њихових проблема.
Војне бескућнике је још у мају ове године примила председница Народне
скупштине Славица Ђукић-Дејановић и после разговора упутила писмо
председнику Владе са препоруком да, уз ангажовање министара Шутановца и
Мркоњића, прими и делегацију војних бескућника и предузме мере за почетак
решавања проблема, али се председништво администрације још увек није
огласило.
Партија ветерана Србије подсећа јавност да се ради о око 4.000 цивилних
лица, подофицира и официра и преко 12.000 чланова њихових породица који већ
18 година живе у касарнама, сутеренима, подрумима, вешерајима, сушионицама и
другим објектима који су недостојни за живот људи, уз ограничавање
елементарних људских права и слобода због тога што су поменути објекти у
власништву војске.
Они су спашавајући преко 40.000 војника на одслужењу војног рока и питомаца
војних школа и баснословно вредне борбе система од напада паравојних и
терористичких формација у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини,
изгубили сву личну имовину, а власт и петооктобарска и она претходна, је
игнорисала њихове захтеве изигравајући руглу и њихову жртву и саму државу.
Због тога је Партија ветерана у свом писму захтевала од председника Владе
Цветковића да прекине голготу ових храбрих и поштених људи.

ЖАЛОСТ И ОПОМЕНА – Партија Ветерана Србије

БЕОГРАД 30. септембар – Партија ветерана Србије најоштрије осуђује хулигане
који су извршили свирепо убиство француског држављанина Бриса Татона и
позива актуелну власт да предузме све мере како би се убудуће спречио
вандализам и даље урушавање угледа Србије и српског народа.
Истовремено, Партија протествује због злоупотребе овог трагичног догађаја од
стране неких политичких субјеката и појединаца за напад на Србију као што је
то учинио Јелко Кацин, словеначки дипломата и високи функционер Европског
парламената.
Подсећамо да је Кацин био непосредни учесник и руководилац пропагандног тима
словеначких паравојних формација, које су на најсвирепији начин убиле 48 и
раниле неколико стотина припадника ЈНА пре 18 година.

Predsedniku Republike Srbije – Sprecite ponizavanje Srbije i Srpskog naroda

Sprecite ponizavanje Srbije i Srpskog naroda

predsednik@predsednik.rs i jzivanovic@predsednik.rs ——————————————————————————————————————————————— Predsedniku Republike Srbije Gospodinu Borisu Tadi]u Beograd, Srbija

Поштовани господине Председниче, Обраћам Вам се захтевом да по сваку цену спречите постављање „спомен обележја“ за непостојећи „концентрациони логор“ код Зрењанина, у селима Бегејци и Стајићево, 3. октобра 2009. Иницијатива за ову акцију, срачунату да подупре тужбу Хрватске против Србије за „геноцид“, потиче од председника С.О. Зрењанин, Александра Мартона, и „Удружења правника Вуковар 1991“. Недопустиво је да локалне власти и нека НГО из земље која је све само не пријатељска на овакав начин вршљају по Србији и спроводе акције које наносе штету читавој држави и доводе је у опасност плаћања будућих ратних репарација. Стога сматрам да одговорност није њихова већ Ваша, не само као Председника републике, већ као и шефа водеће странке у владајућој коалицији. Још једном Вас молим да ову акцију на сваку начин спречите. У противном, сматраћу Вас и Вашу странку непосредно одговорним за ненадокнадив губитак угледа који ће држава Србија да претрпи и – не дај Боже – за евентуалне репарације које ће Србија бити приморана да плати Хрватској. С поштовањем, огорчени грађанин Србије kontakt.predsednik@predsednik.rs i jzivanovic@predsednik.rs

Unter starkem Druck aus Brüssel und Berlin wiederholt die Bevölkerung Irlands an diesem Freitag ihre Abstimmung über den Vertrag von Lissabon

Newsletter vom 30.09.2009 – No means Yes

DUBLIN/BERLIN (Eigener Bericht) – Unter starkem Druck aus Brüssel und
Berlin wiederholt die Bevölkerung Irlands an diesem Freitag ihre
Abstimmung über den Vertrag von Lissabon. Wenige Tage vor dem
Referendum hat Bundespräsident Köhler den Vertrag unterzeichnet und
damit die deutsche Ratifikation abgeschlossen; dies sei ein „Signal“
an die Iren, ihr „Nein“ vom Juni 2008 zurückzuziehen und nun mit „Ja“
zu stimmen, heißt es in der deutschen Hauptstadt. Dort herrscht
vorsichtiger Optimismus. Dublin hat unter Druck vom europäischen
Festland eine intensive PR-Kampagne lanciert, die exakt auf die Gegner
des Elitenprojektes ausgerichtet ist und insbesondere städtische
Unterschichten sowie ländliche Milieus umstimmen soll. Das Referendum
kann damit als Gradmesser für die Fähigkeit der EU-Eliten gelten,
demokratischen Widerstand gegen ihr Herrschaftsprojekt mit simpler
PR-Tätigkeit auszuschalten. Gefahr drohe bei einem irischen „Ja“
allenfalls noch aus Großbritannien, heißt es in Berlin: Dort könne
unter bestimmten Umständen die Bevölkerung ebenfalls nach ihrer
Haltung zu dem Vertrag befragt werden. Deutsche Politikberater rechnen
in diesem Fall mit einem sicheren „Nein“.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57630

ВЛАСТ ИЗГУБИЛА КОМПАС! – THE GOVERNMENT HAS LOST ITS COMPAS

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

ВЛАСТ ИЗГУБИЛА КОМПАС!

УХАПШЕНА БОРКА МИЛАНКОВ, ДРЖАВЉАНИН ШВАЈЦАРСКЕ, ЗБОГ
ПОЛАГАЊА ЦВЕЋА НА СПОМЕНИК КНЕЗУ МИХАИЛУ!

Након хапшења чланова патриотских организација „1389“
и Образа, власт по свему судећи хапси кога стигне! У недељу 27.09. око 20
часова окружена кордонима полиције, госпођа Борка је била принуђена да се
преда. Наиме, госпођа Миланков је тог дана положила цвеће на споменик кнеза
Михаила поводом његовог доласка на власт и покушала да одржи кратак, историјски
говор који је прекинут жустром реакцијом полиције. Педесетогодишња Борка
Миланков је истог момента ухапшена, приведена у МУП Стари град и по хитном поступку
осуђена на 10 дана затвора за наводно ремећење јавног реда и мира и спроведена
у женски затвор Забела код Пожаревца без могућности плаћања кауције.

Овим поступком власт показује свој страх од
исказивања јавног мишљења и на све могуће начине покушава да то спречи, не
либећи се кршења основних људских права. Острашњеност власти иде у такву
крајност да се на улицама Београда без имало скрупула примењује полицијски
терор.

Поставља се питање да ли је пут у демократску државу
пут геј парада, медијског мрака и хапшења недужних грађана!?

Покрет 1389

PUBLIC
ANNOUNCEMENT

THE
GOVERNMENT HAS LOST ITS COMPAS

BORKA
MILANKOV, THE CITIZEN OF SWITYERLAND HAS BEEN ARRESTED FOR LAYING THE FLOWERS
ON THE MONUMENT OF THE DUKE MIHAILO!

Having
arrested the members of the non-governmental, national organizations “1389” and
Obraz, our government started to arrest whoever she wants! On Sunday 27.09.
around eight o’clock in the evening, surrounded by a cordon of police, Mrs
Borka was enforced to surrender. Namely, Mrs Milankov that day laid the flowers
on the monument of the duke Mihailo, who became the duke of Serbia on that day,
and tried to hold a short, historical speech which was interrupted by a brisk
reaction of the police. Fifty-year-old Borka Milankov was immediately arrested
and detained to Ministry of inner business and with quick procedure convicted
with 10 days in women’s prison in Pozarevac, allegedly for disturbing public
peace and order without having the opportunity to pay the bail.

With this
procedure, the government has shown its fear of professing people’s opinion,
and tries on every way to prevent that, breaking basic humen rights. That went
to such extreme that police without scruples enforce terror.

We must ask
ourselves is it the road to democracy a road with gay parade, media darkness
and arrests of innocent people?!

NGO “1389”

Povjerljiva pravda – September 30, 2009 by Daily News Montenegro

Povjerljiva pravda

September 30, 2009 by Daily News Montenegro

Izvor: http://pollitika.com

Posebno imenovano sudsko vijeće Tribunala u Den Hagu osudilo je novinarku Florence Hartmann zbog nepoštivanja suda zbog objavljivanja povjerljivih informacija u svojoj knjizi. Novinarka je osuđena na novčanu kaznu od 7000 eura, koju zbog loše financijske situacije može isplatiti u dvije rate koje dospijevaju 14. listopada i 14. studenog.

Nekadašnja glasnogovornica ureda tužitelja u svojoj je knjizi i dva članka otkrila sadržaj dvije odluke žalbenog vijeća iz slučaja Milošević koje su izdane kao povjerljive (confidential) odluke, a kojima se potvrđuje odobravanje zaštitnih mjera za određene dokumente koje je sudu predala Srbija temeljem pravila 54 bis. Pravilo 54 bis propisuje proceduru za ocjenu zahtjeva za privilegijom odnosno zaštitom osjetljivih informacija važnih za nacionalnu sigurnost. I Hrvatska i Srbija koristile su to pravilo barem jednom da bi u dokumentima koje dostavljaju redigirale informacije važne za takozvane (vrlo fleksibilno definirane) “nacionalne interese”, a ne sigurnost.

Hartmann je knjigu “Mir i kazna” (kopija na internetu ovdje**) objavila 2007., a krajem kolovoza 2008. je optužena s dvije točke contempt of court (nepoštivanje suda), a u studenom se izjasnila “not guilty”. Suđenje Florence Harmann je trajalo 4 dana uz jedan dan za završne riječi. Nešto više od dva mjeseca nakon završnih riječi, vijeće je u odluci odbacilo argumente da su te informacije već ušle u javnu domenu prije objave knjige i članaka i to od strane samog Tribunala i stranke koja je zatražila zaštitne mjere za dokumente (Srbija). Vijeće je zauzelo tvrdi stav da odluka ostaje povjerljiva sve dok sudsko vijeće eksplicitno ne odluči drugačije.

Takav dogmatski stav ne daje dovoljno detalja na pitanje kako je moguće kazniti nekoga za objavljivanje povjerljive informacije koja je već ušla u javnu domenu jer povjerljiva informacija ulaskom u javni prostor prestaje biti po prirodi povjerljiva, makar neka odluka tvrdila suprotno. S druge strane, prenošenje odnosno širenje informacije za koju osoba zna da je povjerljiva i ne bi smjela biti u javnoj domeni (ali jest, barem vrlo ograničeno) je potencijalno siva zona odgovornosti. Izgleda da se u toj zoni Florence Hartmann poskliznula i – pala.

Zanimljivost slučaja Hartmann leži u tome da se radi o prvoj osobi iz zapadne Europe bez korijena u bivšoj Jugoslaviji i prvom bivšem zaposleniku suda kojeg je sud optužio. Hartmann nije prvi slučaj optuženog novinara koji hrvatska javnost prati sa zanimanjem. Doduše, javnosti je prvo bilo potrebno neko vrijeme da prihvati da je uopće moguće kažnjavanje novinara zbog nepoštivanja suda, a prvi slučajevi u Hrvatskoj (Margetić i Marijačić) završili su neslavno za optužene. Pravni temelj za optuživanje osoba za contempt of court (nepoštivanje suda) nalazi se u Pravilima o postupku i dokazima (PDF). Makar mu je primarna nadležnost suditi u predmetima ratnih zločina, kako bi mogao izvršavati primarnu Tribunalu je potrebna i dodatna nadležnost za izdavanje subpoena, naloga za uhićenje i sl. pa pravilo 77 navodi nekoliko načina na koji se stranke ili drugi mogu naći u “contempt of the Tribunal” (podmićivanje ili zastrašivanje svjedoka, zastrašivanje osoba pred sudom, svjesno otkrivanje informacija suprotno odluci vijeća, itd). Bez ovlasti kažnjavanja ometanja rada Tribunal ne bi mogao obavljati svoju primarnu zadaću, potvrdilo je Žalbeno vijeće.

Kada je nakon presude ICJ u slučaju BiH v. Srbija (Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici) u Hrvatskoj buknula afera “zacrnjivanja” transkripata Vrhovnog saveta odbrane demagoško histeriziranje u medijima (a i pollitici.com) je ostavljalo dojam da je tužiteljstvo ICTY-a (personificirano u omiljenoj Carli del Ponte) napravilo neke “ustupke” Beogradu, “dopuštajući” redigiranje navodno ključnih dokaza povezanosti Beograda i masakra u Srebrenici dostavljenih sudu 2003. Istina je bila malo drugačija: mediji su prešutili da se tužiteljstvo borilo protiv povjerljivosti dokumenata nekoliko puta i to do najviše instance (izdano je barem 13 javnosti poznatih odluka), argumentirajući da zacrnjeni podaci nisu važni za nacionalnu “sigurnost” (više o dekonstrukciji mita o “pomoći tužitelja Beogradu” pročitajte u Medijska tvornica želja: Razapnite kurvu!). Izgledno je da tužiteljstvo nije podržavalo te odluke sudskih vijeća i moguće je da je među onima u tužiteljstvu koji su smatrali da su te odluke nepravedne bila i Hartmann koja je podatak o borbi protiv sudskih odluka objavila u svojoj knjizi.

No pozicija i posao koji je nekadašnja novinarka Le Monde-a (koja je prva javnosti otkrila masovnu grobnicu na Ovčari) obavljala u uredu haškog tužitelja nije joj bila dobra referenca pred sudom. Vijeće je namjeru i svjesnost čina argumentiralo upravo činjenicom da je optužena radila 6 godina kao glasnogovornica i stoga vrlo dobro znala što znači “povjerljivost” odluke. S obzirom na to, vijeće je komotno ustvrdilo da je sigurno van razumne sumnje da je nepoštivanje suda počinila znajući da krši sudski nalog, dakle s namjerom.

Okrećući se negativnim posljedicama njenog djela, vijeće je upozorilo da bi ponašanje ove vrste moglo ozbiljno odvratiti države da surađuju s Tribunalom glede dostavljanja dokaznog materijala odnosno da je povjerenje javnosti u efikasnost zaštitnih mjera vitalna za uspjeh rada suda. Drugim riječima, interes ispunjavanje mandata je vrhovni interes. Sud se mora oslanjati na suradnju država i svjedoka da bi ispunio mandat, a suradnja ovisi o tome koliko je sud sposoban implementirati svoje odluke glede zaštitnih mjera (npr. zaštita identiteta svjedoka). Ako sud ne kažnjava one koji prekrše njegove odluke o povjerljivosti izgubit će suradnju koja je nužna za ispunjavanje mandata. Kažnjavanje Florence Hartmann je dakle nužno za ispunjavanje misije.

Naravno, ispunjavanje mandata kao vrhovni interes ne zvuči najuvjerljivije za instituciju čiji bi primarni interes trebao biti ispunjavanje pravde. No sud nije u krivu kad dogmatski ponavlja da svaka povjerljiva odluka ostaje povjerljiva dok sudsko vijeće ne odluči drugačije i da je samovoljno otpuštanje podataka u javnost zapravo ometanje ekskluzivne prerogative vijeća. Između redaka, vijeće poručuje da je pravi put za objavu informacija potencijalno bitnih za interese pravde zahtjev vijeću da skine oznaku povjerljivosti. No ključno pitanje ostaje bez odgovora: kad sudsko vijeće to odbija učiniti i svi pravni putevi su iscrpljeni, kao u slučaju transkripata Vrhovnog saveta odbrane, koji mehanizmi ostaju na raspolaganju za objavu informacija bitnih za interese pravde?

U svojoj knjizi “Mir i kazna” Hartmann je istaknula upravo interes pravde kao kriterij procjene nečijeg političkog angažmana u međunarodnom pravosuđu. Ona ne negira da je politika sastavni dio međunarodne pravde, ali razlikuje situacije kada politika djeluje u interesu pravde i kada djeluje protiv njega te ovo prvo prihvaća, a drugo kritizira. Na etičkoj razini, djelovanje novinara može se ocijenjivati istim kriterijem i mnogi će se složiti da je objavom podatka o transkriptima Hartmann djelovala u jasnom interesu pravde.

Kritičari postupka protiv Hartmann pozivaju se upravo na interese pravde tvdeći da transkripti Vrhovnog saveta odbrane nikada nisu ni smjeli biti predmet odluke o povjerljivosti jer pokazuju da je Vrhovni savet odbrane sudjelovao u kontroli operacije zauzimanja Srebrenice pa je u interesu pravde da budu javni. Taj argument ima vrijednost ali je pravilno usmjeriti ga prema podnositelju zahtjeva za povjerljivost (Srbija) ili sudskom vijeću koje je donijelo odluku o povjerljivosti, jer on ne igra nikakvu ulogu u ocjeni odgovornosti Florence Hartmann za objavu povjerljivih informacija.

Na relevantniji argument da su podaci već postojali u javnoj domeni prije objave, vijeće je odgovorilo da time nije prestala vrijediti odluka jer se ona ne može poništiti uz pomoć “actus contrarius”. Drugim riječima, samo zato što su nešto napravili i drugi ne znači da to nije napravio i optuženik i da to nije kažnjivo. Najsnažnije svjedočenje u korist optužene, ono Nataše Kandić o tome kako su daleko ranije nego što je Hartmannova objavila knjigu nevladine organizacije u Srbiji raspravljale problem transkripata Vrhovnog saveta odbrane i izjave političara koji su se hvalili da su zaslužni za “pečaćenje” dokumenata radi “nacionalnih interesa” je propalo jer te rasprave nisu dosegle širu publiku pa nije bilo dovoljno uvjerljivo da spasi Hartmann od prvostupanjske presude.

Prema viđenju sudskog vijeća, Hartmann objavom nije promicala interese pravde jer oni uključuju poštivanje sudskih odluka. No interes pravde nije isto što i interes javnosti. Ono što je sigurno jest da je Hartmann, čak i ako nije radila u interesu pravde, radila u interesu javnosti. Naime, građani država bivše Jugoslavije imaju pravo znati zašto nisu dobili više pravde od Haškog suda. Građani ostatka svijeta pak imaju pravo znati zašto je ovaj UN sud, koji financiraju njihovi porezi, imao tako slabe rezultate. Javni interes bio bi više zadovoljen kad bi više bivših zaposlenika pokazalo stav i hrabrost koju je pokazala Hartmann i izašli s još više insajderskih informacija (svjesni da mogu biti kažnjeni) kako bi javnost mogla bolje razumijeti ovu ili druge nepravedne priče.

Tada bismo po cijeni od sedam tisuća eura za informaciju mogli barem spriječiti da drugi međunarodni sudovi ne ponove iste greške.

---

Possibly related posts: (automatically generated)

• CITATI IZ POVERLJIVIH RAZGOVORA SA HITLEROM
• MINISTARSTVU DIJASPORE – KNJIŽEVNIK I VAJAR BORISLAV STAPARAC
• Niš spreman za EP

Posted in Mediji, Region, Svijet | 1 Comment

on September 30, 2009 at 09:11 | Reply pero

Gospodja Hartman bi trebala biti zadovoljna na visinu kazne u odnosu na kazne koje se novinarima izricu u CG.Kada bi znala da se prije sudjenja oglasi i nas vrli premijer povratnik pa kaze da su kod nas novinari sacica nezadovoljnih zaludljeba i neostvarenih ljudi koji se nisu snasli u privatizaciji ona bi shvatila da ima gore od goreg.

Владика Константин у градовима Северне Рајне-Вестфалије – ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ 28. септембар 2009.

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ

28. септембар 2009.

Владика Константин у градовима Северне Рајне-Вестфалије

(ХИЛДЕСХАЈМ-ХИМЕЛСТИР) У суботу и недељу Преосвећени Епископ средњоевропски Г. Константин посетио је три црквене општине у северозападној немачкој савезној држави Северна Рајна-Вестфалија (Nordrhein-Westfalen).

У суботу, 26. септембра, Владика је служио Св. Архијерејску Литургију у Липштату (Lippstadt) поводом обележавања двадесетогодишњице вршења православних Богослужења у тамошњем храму Св. Стефана Дечанског, који је Српској православној цркви дала на коришћење римокатоличка црквена општина Св. Вида (Витуса). Парохију у Липштату опслужују пароси из оближњег Дормунда (Dortmund), тако да је на Св. Литургији у суботу саслуживао протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић. Појао је црквени хор састављен од руских православаца који поју и на богослужењима у српској православној цркви у Дортмунду, а процењује се да је на свечаном Богослужењу учествовало око стотину верника. У својој архипастирској проповеди, Преосвећени Владика је нагласио значај вере у свакодневном животу и позвао присутне да свету православну веру сведоче и практикују; при том је Епископ посебно нагласио значај слављења Крсне Славе. Након богослужења, Епископ је у пратњи клира и верног народа посетио и оближњи стари римокатолички храм који потиче још из доба пре «велике шизме» из 1054. године и који је осликан фреско техником, а који такође користи српска православна парохија у Липштату.

Епископ Константин у старом храму у Липштату (фото: Душко Лазић).

У поподневним часовима Владика Константин је посетио Црквену општину Диселдорф (Düsseldorf), једну од најстаријих и највећих црквених општина Епархије средњоевропске. У тамошњем храму Св. Саве Преосвећени је присуствовао вечерњем Богослужењу које је служио јереј Неђо Ђокић.

Поводом храмовне и парохијске Славе Црквене општине у Келну, Преосвећени Владика служио је у недељу 27. септембра Св. Архијерејску Литургију у храму Воздвижења Часног Крста у Келну (Köln).

Епископ Г. Константин и верни народ у Келну (фото: Дејан Вулић)

Саслуживали су келнски пароси, протојереј Неђо и јереј Младен Јањић, са два свештеника Руске православне цркве. На Богослужењу је учествовало око 600 верника, а појао је хор келнске парохије којим диригује попадија Марина Јањић, супруга оца Младена. На Св. Литургији се причестила група поклоника који се са својим свештеницима припремају за поклоничко путовање на Свету Гору, а који су Светом Причешћу приступили заједно са својим породицама.

Са Св. Архијерејске Литургије у Келну (фото: Душко Лазић).

У току Св. Литургије пререзан је славски колач. У проповеди се Епископ Г. Константин обратио вернима говорећи о значају Часног Крста. Преосвећени је изричито похвалио рад келнских пароха и пожелео вернима који одлазе на поклоничко путовање срећан пут. Наком проповеди Г. Епископа, присутнима се на немачком језику обратио и јереј Младен Јањић истакавши значај празника и исказавши благодарност свима који су дошли у храм Божији. Богослужењу је присуствовао и Хорст Кремер (Horst Krämer), градоначелник Порца (Porz), келнске општине у којој се налази српска православна црква.

При келнском храму Воздвижења Часног Крста изграђена је у међувремену и једна капела која ће бити посвећена Св. Арсенију Сремцу. Њено освећење планирано је за 15. новембар ове године. Поводом освећења капеле део моштију Св. Арсенија Сремца донеће у Келн Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Оне ће трајно остати у капели ради поклоњења верника.

Информативна служба

Српске православне епархије срењоевропске

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

SOKAKTUELL@aol.com

„Priče boje vatre“ na turneji po Toplici – Predlog Glasa Dijaspore, ako još niste našli poklon za novogodišnje praznike onda kupite ovu knjigu! Time bi jednim potezom troje usrećili!)

„Priče boje vatre“ na turneji po Toplici

ponedeljak, 28 septembar 2009 22:24

Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje  Ljubitelji književnosti u Toplici s velikom pažnjom pratili promociju nove knjige Luke Joksimovića Barbata. „Priče boje vatre“ pobudile veliko interesovanje čitalačke publike u Prokuplju, Blacu i Kuršumliji.

22. septembra 2009, sa početkom u 19 časova, u Narodnoj biblioteci „Rade Drajinac“ u Prokuplju, održana je promocija knjige „Priče boje vatre“. O knjizi su govorili književnici Dragan Barjaktarević i Dragan Borisavljević, kao i sam autor Luka Joksimović Barbat.

Barjaktarević je, u svom prikazu, težište stavio na sadržinske elemente priča, dok je Borisavljević, u svom prikazu, ukazao na simboliku koju priče nose, na moguće analogije sa univerzalnim tragičkim poimanjem – na primer sa Danteovim paklom. Posebno je istakao vrednost priča u tome što se u njima pripoveda o događajima na takav način da svako od čitalaca lako može da zamisli da se svaki od tih događaja mogao desiti bilo gde na svetu, u bilo kojoj zemlji, u bilo kom mestu.

Samo dan kasnije, 23. septembra, ova knjiga je promovisana u Blacu. Celokupno književno veče održano u blačkoj Narodnoj biblioteci „Raka Drajinac“ snimala je lokalna televizija i snimljeni materijal, u koji je bio uključen i intervju sa Barbatom, emitovala u dva termina 24. septembra. Književno veče u Blacu bilo je začinjeno i sa nekoliko pesama koje je autor knjige otpevao uz pratnju na gitari. Odlomke iz „Priča boje vatre“ čitali su gimnazijalci Jelena i Miloš i autor Luka Joksimović Barbat.

25. septembra 2009, ova kratka toplička turneja „priča boje vatre“ završena je u Kuršumliji. U 19 časova, u svečanoj sali Skupštine opštine Kuršumlija, dobrodošlicu autoru Luki J. Barbatu i gostima poželeo je upravnik „Narodne Biblioteke Kuršumlije“, gospodin Nebojša Gašić.  Profesor književnosti, doajen lepe pisane reči, pesnik Radomir Milojković – Bale, koji je, ujedno, ispred Književnog društva „Milutin Uskoković“, autoru Luki Joksimoviću Barbatu i uredniku Milanu Ž. Joksimoviću uručio počasne članske karte ovog književnogdruštva, takođe se, prigodnim govorom obratio prisutnima, i nakon što ih je upoznao sa osnovnim biografskim podacima autora, o knjizi su veoma nadahnuto i ubedljivo govorili gospodin Nebojša Gašić i književnik Radivoje Pantić.Pročitane su i neke od priča iz knjige, u odličnoj interpretaciji gimnazijalki  Sandre i Jovane. Po završetku promocije, druženje je nastavljeno u restoranu „Srbija“.

Sledeća >

Nemački književnik i publicist Jirgen Elseser objavio novu knjigu u Srbiji na srpskom jeziku, Nacionalna država i fenomen globalizacije-kako možemo da se spasimo iz svetske ekonomske krize

Dragi prijatelj!

Habe gerade in Serbien mein neuestes Buch auf serbisch

Jirgen Elzeser, „Nacionalna Drzava i Fenomen Globalizacije. Kako mozemo da se spasimo iz svetske ekonomske krize“

vorgestellt. Es ist die serbische Ausgabe meines im Frühjahr auf deutsch erschienenen Buchs „Nationalstaat und Globalisierung“. Weiter unten können Sie Inhaltsverzeichnis und Vorwort des Buches auf serbisch lesen.

Meine Hauptthese: Nur wenn der Nationalstaat (Serbien) gegen die Globalisierung verteidigt wird, kann die ökonomische Vernichtung verhindert werden. Das Warten auf internationale Lösungen ist sinnlos, da diese durch die Börsen von New York und London (und den von ihnen gekauften Regierungen) blockiert werden.

„Lesenswert und erfrischend“ schrieb der „Blick nach rechts“ in einer Rezension, „leicht verständlich“ lobte die Zeitschrift „Ossietzky“. In Serbien erscheinen Buchauszüge u.a. in Novosti, Geopolitika und in NIN.

Bestellungen von „Nacionalna Drzava i Fenomen Globalizacije“ ausserhalb Serbiens direkt über mich: info@juergen-elsaesser.de; das Buch kostet, wie in der deutschen Urfassung, 8.80 Euro, dazu kommen 2.50 Euro Porto/Verpackung

——– Auszüge ————-

Jirgen Elzeser, Nacionalna Drzava i Fenomen Globalizacije
Kako mozemo da se spasamo iz svetske ekonomoske krize
Jasen (Beograd), Septembar 2009
Kontakt: Vojo Stanisic 064-1242626

Sadrzaj:
Predgovor
Kraj stabilnosti
Fiktivan kapital – realan rat
Od nacista do neokonservativaca
Levicarski globalizam
American Way of Life
Renesanca nacionalne drzave

Јирген Елзесер

Национална држава и феномен глобализације

Како можемо да се спасимо из светске економске кризе

Једина преостала суперсила поред себе не трпи ни једну другу нацију. Скакавац капитализма све прождире и пустоши, чак и разбујале националне привреде. Која држава се супротстави, бива проглашена неуспелом и уништена. Која се прикључи тој суперсили, мора да трпи војне базе и да свој суверенитет уступи империји. Као пре сто година на целој земљиној кугли настају колоније и полуколоније – као и затвори за мучење пркосних домородаца.
„Mars attacks“ (Марс напада) – овим позивом за помоћ 1999. обратио се Петер Хандке поводом НАТО-агресије против Југославије „онима на нашој планети Земљи који још увек нису мутирали у Марсовце и друге зелене убице“. И даље: „Марс напада, а док Марс напада Хелсинки, Мадрид, Палермо, Алжир, Дар-ес-Салам (’кућа мира‘), Јерусалим, Јерихон, Багдад, чак и Лондон и Париз, чак и Берлин и Вашингтон део су Југославије. Добар дан, Југославијо! Никад се више не видели, Европо. Америка Индијанцима. Марсовци на Марс.“
Писац је био један од ретких који је у конкретном случају препознао суштину – опасност за цело човечанство. Овај рат је, за разлику од напада на Ирак 1991. године, неоправдано започет без одобрења Савета безбедности УН. Тиме је спроведен нови „марсовски“ принцип против осведоченог хуманистичког који је био кодификован Вестфалским миром 1648. године, а по коме међународни поредак почива на суверенитету држава, потпуно независно од њихове величине. Никада више стране силе – као што су то учиниле Француска, Шведска и Ватикан у Тридесетогодишњем рату – не би требало да се мешају у интересе неке друге државе. Овај принцип тек су нацисти бацили у блато. „Људска права крше државно право“, објавио је Адолф Хитлер шездесет година пре Јошке Фишера – при чему је, неко ће се још и данас тога сетити, себи дао за право да титулу човек додели само изабранима. Када је окончана светска коалиција разума са великонемачким царством, повеља Уједињених нација поново је дефинитивно писмено утврдила недодирљивост националних држава. Само онај који повреди овај принцип и тиме постане опасност за мир у свету, требало би да се употребом силе научи памети – свакако тек након сложне одлуке Савета безбедности. И када je реч о нирнбершким процесима, наци-величинама је најпре на терет стављана њихова агресија против других држава. Повреде људских права, као и убилачки антисемитизам, у Нирнбергу су тек онолико обрађивани колико су били у вези са „кршењем мира“.
Разбијањем Југославије ова историјска искуства су избрисана. Започет бомбардовањима, нови светски поредак се темељи – претежно у идеологији, а мање у реалности – на људским правима, ради чијег остваривања национални суверенитет не сме да буде сасвим укинут. Агресивни рат, омражен од 1945. године, постао је незнатан грех, у неким случајевима чак и нужност. Моћници планете дали су себи слободу да на овај начин врло често уче памети „непослушне државе“. Авганистан је нападнут 2001, две године касније Ирак, а три године потом и Либан. Списак такозваних нитковских држава дугачак је, а као циљеви у наредном периоду означени су Иран и Сирија.
Роберт Купер, главни саветник Тонија Блера за спољну политику, отворено је – што је за похвалу – објавио доктрину 21. века. „Рушење нација“ (The Breaking of Nations) наслов је његове најновије књиге.1 У њој стоји: „Изазов за постмодерни свет лежи у томе да се прилагођава стандардима двоструких аршина. Европљани би требало међусобно да сарађују на темељу права и заједничке сигурности. Али изван Европе ваљало би да примењују суровије методе из претходних времена – силу, превентивне нападе, превару и шта год је још потребно.“ Кључ европске сигурности је, према Куперу, „да се ми у опхођењу једни с другима држимо закона. Али да када радимо у џунгли, морамо и да применимо законе џунгле“.2
Потпуно отворено залаже се за нови колонијализам. Макс Бот, уредник у часопису „Волстрит Џурнал“ (Wall Street Journal) одмах после 11. септембра написао је: „Очигледно је и није никаква случајност да САД сада имају у плану војни напад у многим од оних држава у којима су се бориле генерације британских колонијалних војника. Авганистан, Судан, Либија, Египат, Арабија, Месопотамија (Ирак), Палестина, Персија, Северозападна граница (Пакистан) – то су све региони у којима се у 19. веку распао ауторитет старих царстава, а западне армије морале су да среде н