СВЕ ЈЕ ОСТАЛО ИСТО САМО СЕ ИМЕ ПРЕДСЕДНИКА ПРОМЕНИЛО

https://www.youtube.com/watch?v=R_KvYdhq7Fw

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ – О БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗМУ

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=nAY0ivIMqmw#at=363

Беседа Владике Артемија на Видовдан 2013. године:

Беседа Владике Артемија на Видовдан 2013. године:

… да се пробудимо, да пазимо за ким идемо и коме служимо, под којим се барјаком налазимо – под барјаком Светог Кнеза Лазара или под барјаком Вука Бранковића и данашњих многих Бранковића који издају и Косово и наш народ ма где се он налазио!

Извор: 1srboljub

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=DACrizPkbu0#at=264

NIKOLA PEKOVIĆ, JEDAN OD NAJVEĆIH SRPSKIH TALENATA, POBEDNIK MNOGIH FESTIVALA, NOSIOC VISOKIH ODLIKOVANJA, POBEDNIK U EMISIJI TALENATA, NOSILAC NEKOLIKO ZLATNIH MEDALJA I MNOGOBROJNIH INTERNACIONALNIH PRIZNANJA MOLI ZA DONACIJU;POMOĆ KAKO BI MOGAO UČESTVOVATI NA SVETSKOM KUPU HARMONIKE U KANADI! – НЕВЕРОВАТНО… АЛИ ПОГЛЕДАЈТЕ И САМИ…

Поштовани,
Потребна ми је финансиска помоћ за одлазак на СВЕТСКИ КУП ХАРМОНИКЕ у Викторији-Канада.
Такмичење се одржава од 14 до 26 августа, првенствено је неопходна куповина авионских карата за мене и мог професора које износе око 3.200 евра, затим трошкови добијања визе у Бечу, котизација за такмичење, смештај и храна за време боравка у Канади.

Све трошкове од преко 40 досадашњих такмичења по Србији, европи и свету финансирали су моји родитељи за мене, али и за мог професора, јер је то правило које  постоји одавно у овој бранши. Наравно и моја сестра Бојана је ишла на бројна такмичења из клавира, певања уз гусле, рецитовања, етно певања итд. где је остварила одличне резултате, што су такође финансирали наши родитељи.
Познато Вам је да у Србији подршка друштвене заједнице није везана за успешне и талентоване, већ за партијске и политички подобне, тако да ни после свих резултата које сам остварио као такмичар, а и као студент немам никакву помоћ ни подршку у Србији, за одлазак на наведена такмичења. Моја породица није члан ни једне партије, већ се бавимо чувањем и преношењем националне културе и традиционалних вредноти.

Нешто више о мени и мојој сестри можете сазнати на лајк страници...

https://www.facebook.com/bojana.ima.talenat?fref=ts

https://www.facebook.com/pages/Nikola-Pekovic/273931466020679?ref=hl

сајт је још у фази израде.

 Мајка ми је учитељица, а отац предаје  гусле у музичкој школи, није у сталном радном односу, и има фонд свега 30% радног времена. Њихова примања су скромна и нису у могућности да финансирају наведена такмичења која мени пружају могућност да на најбољи начин представим Србију у свету.

Наравно да би било важно да неки донатор прати моју уметничку каријеру, а ја за узврат даћу све од себе да оправдам поверење. Нудим могућност рекламирања донатора у виду ношења пригодних обележја, промовисања на штампаним и електронским медијима и друштвеним мрежама. Могућност орджавања концерата, семинара, и учешћа на пригодним свечаностима по потреби донатора. Напомињем да планирам упис докторских студија негде у Америци тако да би ми доста значила подршка и у том правцу кроз познанства и контакте.

Надам се да биографија коју сам Вам послао и лајк странице пружају минимум информација које ће оправдати Ваше интересовање да ми помогнете колико је у Вашој могућности, с'обзиром на удаљеност.
Желећи Вам добро здравље, унапред се захваљујем и шаљем поздраве од мене и моје породице!

Слика са концерта победника, Дочек у Краљеву после ТАЛЕНТА СВЕТСКИ ТРОФЕЈ у Шпанији 2010

-Ја сам Никола Пековић рођен 23.12.1991.године у Краљеву. Студент треће и четврте године ФУ у Нишу, на инструменталном одсеку, хармоника у класи мр. Миљана Бјелетића.

-У протеклој деценији био сам учесник, организатор или суорганизатор на више стотина: такмичења, духовних академија, књижевних вечери, универзитетских јубилеја и свечаности, концерата, хуманитарних и различитих културних и највиших државних манифестација…

-Само у задњих неколико месеци наступио сам на: Светосавска акдемија у Сава Центру, Дани Ива Андрића у Вишеграду, Карневал у Врњачкој Бањи, Бранково коло у Сремским Карловцима, Лицидерско срце у Ужицу, Светосавска академија(Крагујевац, Бјело Поље, Косовска Митровица), Отварање универзитетске летње сцене у Крагујевцу, Међународни музички фестивал Константинусу Нишу, Коло пријатељства у Београду (Народно позориште), Мала матура велико срце у организацији министарства за Косово и Метохију, јубилеј Вечерњих Новости, централна манифест ација за Србију Дани европске баштине,даривање и задужбинарство у Краљеву. Европска престоница културе за 2012. годину је Марибор(Словенија) где сам наступао са сестром као представник Србије и свог града. Дан државности Републике Србије у Зубином Потоку, Дучићеве вечери поезије у Требињу. Бројни наступи на факултетима и универзитетима широм Србије. Чест сам гост духовних свечаности, на позив највећих духовних великодостојника.

-Са посебним задовољством вас обавештавам да сам у времену од 20.06.2008 -28.06.2008.год. био у Стразбуру на Парламентарној скупштини Савета Европе као представник музичке омладине Србије. То подразумева изложбу у организацији Сталне мисије Републике Србије у Савету Европе, поводом усвајања европске конвенције о заштити старих и традиционалних заната током јунске сесије Парламентарне скупштине Савета Европе, чију је реализацију подржала и званично увела стална делегација Народне скупштине Републике Србије у Парламентарној скупштини Савета Европе.

По протоколу сам отворио и затворио наведену изложбу и презентовао нашу националну, традиционалну, народну, староградску и класичну музику на хармоници.

-Паралелно са наставом средњошколског образовања завршио сам нижу школу – свирање народних жичаних инструмената – гусле. Учесник сам бројних културних манифестација, такмичења где сам вреднован као најуспешнији и најјбољи ученик у оквиру етномузиколошког одсека у Краљеву. (Две златне медаље 2007, 2008 на такмичењу етно музике у Обреновцу, са инструметном гусле)

-Наступао сам и одржао солистичке концерте широмСрбије, Црне Горе, Словачке,Италије, Немачке, Украјине, Литваније, Летоније, Грчке, Француске, Португалије, Шпаније, Хрватске, Републике Српске, Словеније, Кине, Белгијеитд.

– Полазник сам зимских и летњих семинара хармонике у класи  најеминентнијих професора хармонике у нашој земљи и свету: мр. Алберта Ињакија из Шпаније, мр. Јурија Шишкина из Русије, мр. Мике Вајринена из Финске као и мр. Војина Васовића  и мр. Радомира Томића из Србије.

-Члан сам Ротаркт клуба „Ниш“ од 2010. године (по систему функционисања често правимо хуманитарне акције и помажемо другима).

-Члан сам Друштва гуслара „Жича“ из Краљева од оснивања 2002.године ( Кроз рад овог друштва успео сам да се духовно надоградим и такође врло често будем у прилици да помажем другима преко хуманитарних концерата и других активности).

-Трећу и четврту годину факултета завршавам у школској 2012/2013 години (дајем две године за једну). То ми омогућује да успешно реализујем своје планове о стручном усавршавању кроз уписивање мастер студија, а потом и доктората.

Наравно за сво то време, с`обзиром на већ изграђен имиџ у музици као врсти уметности, настојим да промовишем у целом свету хармонику као инструмент, факултет који похађам, своју земљу и на крају себе као уметника.

-У заједничком наступу са сестром Бојаном, победио сам у трећем серијалу такмичења Ја имам таленат 2012.год. и добио похвале од највећих извођача, композитора, професора и стручњака за хармонику у свету: Виктор Власов – композитор (Русија), Јуриј Шишкин – уметник (Русија), Мика Ваиринен – уметник (Финска), Ђанлука Пика-уметник (Италија) Федерик Де Шамп – председник СВЕТСКОГ ТРОФЕЈА хармонике (Француска) ) који је поводом наступа на таленту организовао специјалну емисију где је на својој телевизији емитовао снимак са мог наступа и уживо стручно и аналитички пред очима гледалаца коментарисао моје извођење) итд…

-Са овим је утемељен потпуно нови музички правац на светској музичкој сцени, чији смо оснивачи и креатори лично сестра и ја са чим су се сложили не само чланови жирија међу којима је и господин Иван Тасовац (директор београдске филхармоније) него и целокупна стручна домаћа и међународна јавност.

-То је предуслов да нас двоје кроз нов музички правац, чији смо ми аутори и извођачи, на светској музичкој и култрној сцени, наше музичко стваралаштво издигнемо и представимо на један модеран, аутентичан, али надасве квалитетан начин.

Учествовао сам, до сада, на укупно 44 националних, међународних и светских такмичења и фестивала и добио следећа признања:

1. награда Републичко такмичење музичких и балетских школа, Београд 03.2002.

1. награда Интернационални фестивал  ”Дани хармонике” Смедерево 05.2002.

1. награда Међународни фестивал хармоникаша, Нови Кнежевац 12.2002.

2. награда ”Accordionfest ” Београд   03.2003.

1. награда Интернационални фестивал  ”Дани хармонике” Смедерево  05.2003.

1. награда Међународни фестивал хармоникаша, Нови Кнежевац  12.2003.

1. место и лауреат  ” Акордеон фест ” Београд  03.2004.

1. награда Републичко такмичење музичких и балетских школа, Београд  04.2004.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша ”Звездане стазе” Крагујевац 05.2004.

1. награда Фестивал музичких школа, Бачка Топола  05.2004.

1. награда Интернационални фестивал хармоникаша ”Дани хармонике” Смедерево 20.2004.

1. место и лауреат Међународно такмичење у Италији (Трст) ”Фиса … Армоније ” 05.2004.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша у Лозници  03.2005.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша у Крагујевцу ”Звездане Стазе” 03.2005.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша у Хрватској (Пула) од 20.04. до 25.04.2005.

3. место Светско такмичење хармоникаша у Немачкој (Клингентал) од 06.05. до 13.05.2005.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша у Смедереву 05.2005.

4. место Светско такмичење хармоникаша у Италији „CITA DI CASTELFIDARDO“ 10.2005.

1.место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша у Словачкој (Попрад). 11.2005.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша у Лозници, 03.2006.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша ”Звездане Стазе” Крагујевац 04.2005.

1. награда Републичко такмичење музичких и балетских школа, Београд 04.2006.

2. место Светско такмичење хармоникаша у Немачкој (Клингентал)  од  06-13.05.2006.

3. место Светско такмичење хармоникаша у Италији „CITA DI CASTELFIDARDO“, 10.2006.

1. место и лауреат Фондације „Kонстантинус“ за најбољег извођача на свом инструменту у Србији 2007.

1. награда Републичко такмичење музичких и балетских школа(камерна музика),Београд 04.2008.

1. место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша у Лозници , 03.2009.

1. награда Међународно такмичење хармоникаша ”Звездане Стазе” Крагујевац 03.2009.

1.место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша у Хрватској (Пула) 04.2009.

1.место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша у Смедереву 05.2009.

1.награда Избор за „СВЕТСКИ ТОФЕЈ“ хармонике у Смедереву 05.2009.

2. место „СВЕТСКИ ТРОФЕЈ“ хармонике у Португалу 2009.

2. место Светско такмичење хармоникаша у Италији „CITA DI CASTELFIDARDO“, 10.2009.

1. награда Републичко такмичење музичких и балетских школа, Београд , 03.2010.

1. место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша ”Звездане Стазе” Крагујевац 04.2010.

1. место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша у Грчкој 04.2010.

1. место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша у Словенији05.2010.

1. место и лауреат Међународно такмичење хармоникаша у Смедереву 05.20010.

1. место и лауреат Избор за „СВЕТСКИ ТРОФЕЈ“ у Смедереву 05.20010.

1. место и лауреат „СВЕТСКИ ТРОФЕЈ“ хармонике у Шпанији 2010.

2. место Светско такмичење хармоникаша „Accoholiday“у Украјини (Кијев) 2011.

2.награда Фестивал гудача у Сремској Митровици (камерна музика) 2011.

1. место у трећем серијалу такмичења „Ја имам таленат“ 2012.

2. место Светско такмичење хармоникаша „Accoholiday“у Украјини (Кијев) 2013.

-Из новина: „Svetskitrofejharmonike(TrophéeMondialdel’Accordéon) jeovegodineslaviosvoj 60. rođendan. Za sve te godine Trofej je obišao više od 20 zemalja širom sveta i gotovo sve kontinente. 60godina Svetski trofej je bio prilika za otkrivanje novih umetnika, modernih pedagoških dostignuća i evolucije samog instrumenta. Za ovih 60 godina 142 umetnika su pobedom na ovom takmičenju započeli svoje blistave karijere i otvorili nove stranice u istoriji ovog instrumenta. Treba navesti neka imena koja su ostavila neizbrisiv trag u razvoju i popularizaciji harmonike: Džez muzičar Ričard Galjano (1966 i 1967), Japanac Koba Kobajaši (1980), Francuski kompozitor Frank Angelis (1981), Amerikanac Peter Soave (1986), Frederik Dešamp, aktuelni predsednik Trofeja i svetski priznati umetnik na harmonici, (1992), kao i dva svetski poznata francuska zabavljača Domi Emorin, (1997) i Džerome Rišar (1997 i 1998).

MeđuovimvelikanimaovegodinesenašloiimenašegsugrađaninaNikolePekovi

akojijeukategorijiNacionalnitrofej (NationalTrophy) osvojioprvomestoititulu ŠampionaNacionalnogtrofeja. U veoma jakoj konkurenciji i pred četrnaestočlanim žirijem kog su činili najeminentniji umetnici i pedagozi harmonike svetskog nivoa, Nikola sa ponosom može reći da je osvojio sam vrh ove teško osvojive planine sačinjene od mladih umetnika iz svih krajeva sveta. Naravno da se ogroman deo ovog uspeha pripisuje i njegovom profesoru, Miljanu Bjeletiću, koji je Nikoli usadio najviše izvođačkekriterijume na harmonici. “

-После СВЕТСКОГ ТРОФЕЈА уследило је друго место на великом међународном такмичењу хармоникаша у Украјини (Кијев- 2011, 2013), без старосне границе, што значи да су право учешћа имали ученици, студенти, професори, магистри, доктори хармонике итд. Ово такмичење је познато по томе што се на њему окупљају најеминентнији уметници и професори из целог света.

-Добитник сам ордена:

1) Врховног Атамана руске Козачке војске која је најелитнија војна формација под личном командом председника руске федерација Владимира Путина

2) Светог Ђорђија од културно историјског центра СРПСКА КРУНА из Крагујевца.

– Добитник сам плакете Октобарске награде града Краљева 2009.год.

– Постао сам заштитно лице Фонда за младе таленте Републике Србије 2011 године

– Добитник сам Константиновог признања од Града Ниша и компаније Филип Морис

– Постао сам заштитно лице италијанске фабрике Бугари 2011. Једна од водећих фабрика у свету за производњу хармоника. У Јулу 2011. на позив фабрике одржао сам четири солистичка концерта у Кини и презентовао њихов најновији модел хармонике Омниа.

Ускоро ћу се представити публици Канаде, Италије, Русије итд.

У архиви поседујем:

– видео снимке, фотографије са скоро свих својих наступа, гостовања на телевизији и такмичења

– дипломе, повеље, захвалнице, признања, медаље и ордење којих имам преко 100

– новинских чланака имам преко 200, а до многих нисам успео да дођем

Никола Пековић

36000 Краљево, Србија

Мокрањчева 12

Фиксни: 036361691

Мобилни: 0648065803

Маил: pekovic.nikola@yahoo.com

Сајт: www.pekovicnikola.com

(сајт није тренутно у функцији због ажурирања нових информација)

Dragan Serdar; pokusavam da pronadjem prijatelja Gosp Mirka Stankovica iz HEDEHAJM-BRENC

Postovani trebam vasu pomoc,

pokusavam da pronadjem prijatelja

Gosp Mirka Stankovica iz HEDEHAJM-BRENC,napisao je par knjiga,i clan je uduzenja knjizevnika dijaspore Sedmica,

dali mi mozete pomoci

ili mu dajte moj e mail da mi se javi,hvala

pozdrav iz New Zealanda

Dragan Serdar

10 jednostavnih saveta za duži život

VI STE OVDE: medio Magazin Lifestyle

0

Komentara:

27.06.2013 10:51

Voditi zdrav i uredan život je jednostavnije nego što ste mislili, a kao rezultat produžićete svoj životni vek

San

Naučnici su ustanovili da ljudi koji spavaju duže, duže žive. Utvrđeno je da ljudi koji imaju preko 100 godina spavaju i više od 8 sati. Zato, ma koliko vaš život bio zauzet, nađite vremena za san. Napunićete baterije, izlgledaćete svežije i poboljšati šanse da dožitivite duboku starost.

Kućni ljubimac

Ljubimci smanjuju nivo stresa. Takođe, oni zahtevaju da se pokrenete, prošetate, preusmerite misli i opustite se uz igru. Uz ljubimca ćete biti fit, zabavićete se i osloboditi stresa, koji je najveći tihi ubica modernog doba.

Usvojite optimizam

Ljudi koji pozitivno posmatraju život manje su skloni stresu i lakše se bore sa stresnim situacijama. Oni imaju čak 50% manji rizik od prerane smrti. Važno je dodati da pesimisti mnogo češće imaju viši krvni pritisak, što je dovoljno da oterate loše misli i počnete da mislite ružičasto.

Sex

Ljudi koji redovno imaju seksualne odnose su srećniji, bolje se odmore i lakše podnose stres. Za muškarce je seks posebno važan, jer redovna ejakulacija smanjuje rizik od raka prostate.

Bacite cigarete

Ukoliko ste pušač, nikada nije kasno da prestanete sa ovom ubistvenom navikom. Ljudski organizam je čudo – ma koliko ste cigareta popušili do danas, ako sada prestanete povećavate šanse da se organizam u potpunosti očisti i oporavi od štetnog uticaja cigareta.

Antioksidanti

Trudite se da svaki obrok bude bogat antioksidantima. Njih možete naći u velikom broju voća i povrća, poput malina, šljiva, graška ili jagoda.

Vežbe

Ukoliko želite da održite težinu, oblikujete mišiće, pomognete svom kardiovaskularnom sistemu i oslobodite endorfin, važna je fizička aktivnost. Dovoljno je da odvojite 10-ak minuta dnevno i vaše telo će vam večno biti zahvalno.

Kilaža

Višak kilograma loše utiče na srce i dijabetes. Malo zdrave dijete, uz svakodnevno vežbanje, neće vam donesti samo bolju figuru već i unutrašnje zadovoljstvo.

Smejte se

Smehom se smanjuju adrenalin i kortizol, a raste endorfin. Pustite neki smešan film ili video klip. Čitajte viceve ili gledajte smešne fotografije. Produžićete život i dobro se zabaviti.

Aktivan mozak

Što smo stariji, teže učimo. Ali to ne znači da treba zapustiti vijuge i sive ćelije. Naprotiv, važno je da učite nove veštine, neki novi hobi i redovno čitate knjige.

Izvor: Kurir

Pratite najnovije vesti putem naše Facebook stranice, Twitter-a
ili preko Android aplikcije na vašim telefonima.

ODSLUŠAJTE OVO VRLO PAŽLJIVO

http://www.youtube.com/watch?v=DjWW4v8RO4A&feature=youtu.be

Преговори тек после примене споразума

Тема дана

Србији не предстоје нови услови, али предстоји компликованија процедура

Срдачан сусрет: Жозе Мануел Барозо и Ангела Меркел

Од нашег специјалног извештача

Брисел – Видовданска вест из Брисела, према свему што се јуче могло чути у разговорима са европским дипломатама, биће „позитивна и историјска” за Србију, али датум почетка преговора о приступању Србије Европској унији неће бити „безуслован и без неких нових заседања” Европског савета.

Након јучерашње одлуке немачког Бундестага, дипломатски извори у Бриселу наводе да је јасно да ће шефови држава и влада ЕУ на самиту највероватније донети одлуку да Европска комисија почне све припремне радње за почетак преговора, али ће коначна одлука о тачном датуму одржавања међувладине конференције Србије и ЕУ (која формално представља почетак преговора) бити донета на децембарском самиту ЕУ. Једноставно речено, Србији не предстоје нови услови, али предстоји компликованија процедура.

„Након одлуке Бундестага, очекујемо да лидери ЕУ у закључцима самита наведу да би прва међувладина конференциjа могла да се одржи у jануару 2014. године, али само ако Европски савет потврди потпуно и траjно спровођење плана о примени Бриселског споразума између Београда и Приштине”, каже „Политикин” извор у Европском савету и додаје то „суштински нису нови услови али јесте одлагање доношења коначне одлуке”.

Осим тога, према очекивањима, Европски савет ће данас овластити Европску комисију да почне припреме за преговоре, а то подразумева да почне да припрема преговарачки оквир ЕУ за преговоре са Србијом, као и да крене са вишемесечним скринингом, односно дубинским снимањем свих реформи и усклађености српског законодавства са европским заједничким правним тековинама. Овај процес траје неколико месеци, али европски комесар за проширење Штефан Филе тврди да је Комисија спремна да га заврши већ у октобру.

Према речима нашег извора, Европски савет ће највероватније донети одлуку да ово тело жели да потврди преговарачки оквир, који уобичајено усваја само Савет министара ЕУ, чиме ће први пут оваква одлука бити донесена на највишем нивоу.

Међутим, за сада су све очи упрте у то када ће доћи до свих неопходних договора Београда и Приштине, као и њихове примене. На јучерашњој седници Спољнополитичког одбора Европског парламента висока представница Кетрин Ештон је рекла да је постигнут договор и око позивног броја за Косово, али да чека коначну потврду. Позивни број за Косово је, иначе, део споразума о телекомуникацијама, који још није званично постигнут а који је услов за датум Србији, наведен још у закључцима Европског савета у децембру 2011. године.

Министaр тeлeкoмуникaциja Рaсим Љajић, који се јуче у Бриселу састао са дирeктoрoм зa зaпaдни Бaлкaн у Дирeкторату зa прoширeњe ЕУ Пjeрoм Мирeлoм, рекао је да je дoгoвoр o тeлeкoмуникaциjaмa врлo близу и дa je тeкст спoрaзумa „мање-више усaглaшeн, a дa сe сaдa oчeкуje дa прeдстaвници EУ у рaзгoвoру сa приштинским влaстимa кoнaчнo усaглaсe тaj споразум”.

„Ми се слажемо да заједно радимо да Косово добије позивни број и да у року од три месеца дођемо до тог модалитета, да то решење мора бити обострано прихватљиво, а да до 2015. буде примењено. Што се тиче ’Телекома’ у договору стоји као и раније да се дају дозволе за постојеће базне станице на Косову како би ’Телеком’ могао несметано да функционише до расписивања тендера на којем ће ’Телеком’ учествовати”, рекао је Љајић и додао да се нада да су дошли до једног компромисног решења. „Трудили смо се да дођемо до избалансираног текста, да наставимо разговоре кроз имплементационе групе како би овај споразум био у потпуности преточен у реалност”.

Н. Радичевић

објављено: 28.06.2013.

ИНТЕРВЈУ: НАТАША ВУНШ, експерт Немачког савета за спољне односе Пре учлањења у ЕУ морате да признате Косово

Политика

ИНТЕРВЈУ: НАТАША ВУНШ, експерт Немачког савета за спољне односе

Пре учлањења у ЕУ морате да признате Косово

Немачка одлаже почетак преговора са Србијом због негативне атмосфере у домаћој јавности према проширењу Европске уније

Наташа Вунш

Од нашег специјалног извештача

Брисел – Немачки политичари се плаше да уколико безусловно дају датум почетка преговора Србији да ће у том случају Србија стати са техничким преговорима, изврдавати или успорити процес примене договореног са Приштином, каже у разговору за „Политику” Наташа Вунш, експерт за европске интеграције и западни Балкан у Немачком савету за спољне односе. Према њеном мишљењу, немачки политичари су превише притисли Србију и непотребно инсистирају да се све договорено споразумом између Београда и Приштине примени што пре.

Који је главни разлог зашто Немачка не жели да се одмах одреди тачан датум почетка преговора, када Берлин има могућност да у оквиру Савета министара блокира тај процес приликом потврђивања преговарачког оквира ЕУ или отварања поглавља?

Управо тако. Кад год процени да Србија не испуњава договорено, Немачка има могућност да заустави тај процес, како приликом одобравања преговарачког оквира који је неопходан за почетак преговора, тако и приликом отварања и затварања сваког преговарачког поглавља. Међутим, у овом случају није проблем у Србији већ у унутрашњој политичкој атмосфери у Немачкој и односу према проширењу ЕУ. Ко год прати немачке медије могао је да примети да протеклих месеци постоји веома негативно извештавање о томе зашто уопште Хрватска улази у ЕУ. Уз такву медијску кампању и негативну атмосферу у јавности према уласку Хрватске, чије придруживање је Немачка свесрдно подржавала, можете замислити каква би реакција била да је сада у том пакету и Србија добила тачан датум, иако сви знамо да ће проћи године до пуноправног чланства Србије у ЕУ. Због такве атмосфере, а имајући у виду и септембарске парламентарне изборе, немачки политичари желе да одложе давање датума Србији, а модел за то је пронађен у томе да желе у децембру да провере да ли је у потпуности примењен бриселски споразум.

У декларацији Бундестаг је истакао да Немачка пре пуноправног чланства Србије у ЕУ очекује и „пуну нормализацију односа” Београда и Приштине. Да ли то значи да Немачка очекује да Србија, пре уласка у ЕУ, призна Косово?

Да. Немачка управо то очекује и то све јасније и гласније говори. То може да се догоди и дан пред учлањење, али је неизоставно јер је тешко замислити да ЕУ дозволи улазак земље која нема дефинисане границе. Осим тога, сва преговарачка поглавља којима се уводе европски стандарди у Србији односиће се на територију без Косова, док Косово има посебан пут европских интеграција који је далеко иза оног на којем је Србија.

Да ли немачки политичари, а и остали европски политичари, то кажу веома јасно српским политичарима или је то увек у некој дипломатској форми?

Мислим да им све јасније то говоре, а то сам чула и од два посланика Бундестага и једног високог немачког дипломате, који кажу да није могуће да Србија уђе у ЕУ без признања Косова. Мислим да се уопште више и не разматра да би Србија могла да поново под своју власт стави Косово. С друге стране, постоје и практичне ствари због којих ће се инсистирати на признању Косова, као што је на пример представљеност Србије у Европском парламенту у којем убедљива већина подржава независност Косова.

Какав споразум Бундестаг очекује од Београда и Приштине када у декларацији наводи да очекује да нормализација односа мора да напредује са циљем постизања „правно обавезујућег споразума”?

Премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи постигли су договор, али много тога се договара и у техничким преговорима тако да Немци желе да се сви договорени детаљи ставе у својеврсни оквир, који би био „правно обавезујући споразум”. Лично, не знам како је могуће постићи тај оквир а да се то не уради без неке врсте међусобног признања и биће веома тешко постићи тај договор тако да обе стране буду задовољне.

На састанку Савета министара, Немачка и још неке земље су инсистирале да сваки корак унапред Србије у европским интеграцијама буде праћен истим кораком унапред Косова. Да ли то значи да би, на пример, неслагање држава чланица ЕУ око Споразума о стабилизацији и придруживању са Косовом могло да опструише на другој страни напредак Србије, по систему „ако не дајемо ништа Косову, нећемо дати ни Србији”?

То би било веома проблематично, јер се свеукупни процес европских интеграција заснива на томе да се напредак сваке државе анализира засебно. Инсистирање Савета министара да се у исто време отворе са Србијом преговори о чланству а са Косовом преговори о ССП-у заправо је њихов покушај да обема странама дају својеврсну награду за постигнуте споразуме, и по мени то је добро решење.

Ненад Радичевић

објављено: 28.06.2013.

Биљана Србљановић: Гаврило Принцип није Србин, он је …

(Стандард)
Ауторка драме, која ће бити изведена у Бечу на 100-годишњицу Првог светског рата, објашњава своје (другосрбијанско) виђење Сарајевског атентата – Срби нису Срби, а када су Срби Срби онда су кукавице и најгори олош. 

Биљана Србљановић
То су историјске чињенице и то је једно поносно наслеђе које Југославија има, инсистирам баш на имену Југославија, а истовремено сам сад мало пратила баш због тога што сам то писала, пратила сам тај почетак читавог таласа, пошто се, као што си рекла, завршила година Константина и креће сада година атентата. И тај Видовдан је ужасно карактеристичан – ево, овај Видовдан сада као чекамо датум, да ли ћемо добити или не. Поред косовског боја, атентата и изручивања Милошевића, оно што ми је најпарадигматичније за овај тренутак, на Видовдан је концерт Светлане Ражнатовић.

И то је тачно оно где смо ми дошли сто година после Гаврила Принципа. Истовремено, имате неке потпуно опскурне историчаре који су, по презименима бих закључила да су на неки начин наследници породица тих неких Младобосанаца, и ту сада пишу у фељтонима, у наставцима, подижу једну страшну температуру, стварају наратив у коме лажно оптужују међународну, валидну историјску и академску јавност, да оптужује Србију за почетак Првог светског рата.

Не постоји озбиљан историчар који сматра да је Србија атентатом изазвала Први светски рат. Аристотелова дефиниција рата је да се зна шта је повод рата, а шта је врло често случајан узрок. Али истовремено постоји једно потпуно нерешено питање, а то је улога Младе Босне, улога терористичког акта у историји стварања Југославије. И оно што је мени најзанимљивије и најболније од свега је што ми се чини да та псеудонаучна јавност инсистира на томе да је то Србин, Гаврило Принцип Србин, и да је то акт српског самоосвешћења и српски националистички покрет у оном најсветлијем смислу, како они то мисле.

МУЛТИКУЛТУРНИ ПРИНЦИП
Гаврило Принцип се изјашњавао као Југословен, он је на суђењу говорио „ја сам Србо-Хрват и говорим хрватско-српски“; он је у последњим данима када му је рука висила закачена жицом за раме, коју нису хтели да му ампутирају у аустроугарској болници, у затвору у Терезину, последњих дана у потпуном лудилу и бунилу је говорио о томе како се одлично сећа да ни као мали није био религиозан. Када га је судија на суђењу питао: „Да ли верујете у Бога“, он се насмејао. Њега је судија питао: „Да ли сте Ви убили Фрању Фердинанда зато што је био побожан човек?“ Он је рекао: „Мени је то потпуно небитно“. Млада Босна је била антиклерикална, антишовинистичка, југословенска идеја са великим еманципаторским идејама да модернизује просторе бивше Југославије. Они су сматрали да су Срби и Хрвати браћа.

Главу му је разбио аустроугарски полицајац у Сарајеву када је ишао на демонстрације подршке загребачкој омладини, Луки Јукићу. Јесте да он улази у неко своје полустасавање, цоминг оф аге – али врло рано, већ са 15 година – као освешћени Србин. А онда полако и сам сведочи о томе и пише писма како среће неког Ива Крањчевића и разговарају и каже: „Ми мислимо све исто, политички, филозофски, људски, ми се исто веселимо, делимо исте књиге, а он је Хрват, а ја сам Србин; па, значи да та нека врста поделе не постоји“.

И они су људи некако срасли једни са другима до те мере да су били од радикалних Срба и радикалних Хрвата јако много оптуживани. Па је он сам сведочио, а то ти ови што пишу по Политици и Вечерњим новостима о историји Младе Босне никад неће рећи, неће спомињати његова писма где он каже како га нападају српски радикали. То је једна врста поновног убијања једне страшно важне идеје, а њихова идеја је била република, антиклерикална, еманципација жене, право гласа женама, удружење словенских народа на културном нивоу, а затим и на политичком, и пре свега ослобођење од тираније, односно окупације. Нормално је да се Босна у том тренутку, па и Хрватска угледала на Србију, јер је Србија била прва независна земља у окружењу, а истовремено Србија наравно има аспирације, поготово од тих националистичких и најодвратнијих снага окупљених око Уједињење или смрт, односно Црне руке, према Босни да је припоји себи.

И сад ти ту имаш младобосанце, који су Југословени, и имаш Црну руку, који су великосрби, и то је клеш, историјски сукоб који је мени ужасно занимљив на који начин су ти младобосанци заправо искоришћени од једне врло ретроградне идеје. Јер ти кад погледаш првих двадесетак година 20. века, имаш преко 40 великих светских владара који су убијени у атентату. То је тираноубиство и то не може да се гледа из данашње позиције. А они који оптужују Гаврила Принципа као терористу морају да схвате историјски констекст; да је у историјском контексту тог доба тираноубиство било средство борбе за ослобођење. Они заиста јесу били окупирана територија и он има право да изрази свој бунт и радикалном методом, бацањем бомбе, односно метком у онога који за њега представља тиранина, односно окупатора.

С друге стране, оно што је најлепше у Младобосанцима, поготово атентаторима, истовремено знајући да су идеолошки, филозофски, на правом путу, они имају једну страшну моралну муку од самог чина убиства и насиља. То се све овде брише и заборавља, овде се данас, сто година после атентата, глорификује чин насиља. Нисам историчарка, нити сам написала историјску драму, мене су ти људи занимали као људи и занимало ме је да видим из каквог миљеа потичу неки људи као што су Чабриновић, или као што је Грабеж, или пре свега као што је Гаврило Принцип, или Данило Илић, и какве унутрашње сукобе они имају у односу на своје политичке идеје, како се развијају те политичке идеје које ја потпуно делим.

Да сам живела 1914, ја бих била с њима и водила бих исту врсту полемика које су они водили са Андрићем; када Андрић дође и каже „нека је на част свим тим Жерајићима“, мисли на такође једног чувеног атентантора који није успео у покушају, него се сам убио – он се убио, није могао да пуца – „на част свима њима, али ја нисам тај, ја не могу да пуцам, али ја ваше идеје подржавам“.

То су људи који су имали ослободилачке, еманципаторске идеје, а који су страшно страдали у једном процесу који је опет, како да кажем, легалистички процес. Гаврило Принцип није осуђен на смрт јер је био месец дана млађи од пунолетства и то је ипак невероватно да ти сад одеш, убијеш нечијег престолонаследника, а онда ти та држава каже: „Па, добро, иако имаш грешку у крштеници“ – по једној верзији његове крштенице он је био пунолетан, а по другој је био малолетан. Они су извршили вештачење крштенице, хеј, 1914. године, и прихватили чињеницу да је малолетан и нису га осудили на смрт, него на 20 година робије, што се на крају испоставило као горе па је Принцип полако, лагано умирао у једној грозној муци, а његова најгора мука је била што је био сам, што није имао с ким да разговара, што није могао да чита и да пише.

ЗЛИ АПИС И ЗЛИ РАНКОВИЋ
И онда почиње рехабилитација Младе Босне и Гаврила Принципа, а пре свега Аписа, од стране Ранковића, односно наставка Црне руке – од оног најгорег што постоји код нас од 1903, од убиства Обреновића, па до дан данас, до овога што је сада амбасадор у Кијеву, то је једна иста тајна организација са једним истим уставом, са једним истим светоназором. То су сурове убице удружене у тајну организацију, тајно удружење у које се улази, а из њега се не излази, излази се само смрћу; које има интересе записане у свом уставу, изнад свих интереса државе, појединца, морала, па чак и те религије, а чији су носиоци шефови тајних полиција од Аписа до дан данас. И то је немогуће пренебрегнути.

Апис је пре свега био велика кукавица, прележао је Балканске ратове, а да нису знали шта му је. Знаш, кад читаш писмо његове сестре која га хвали, она објашњава како је мали Драгутин био диван, али је био болешљив као дете, и, како крене рат, он падне у кревет. Како се потпише мир, тако се он придигне из кревета, па како два месеца касније креће други рат, он мора тад у бању, па онда Други балкански рат прележи у бањи. Па се придигне чим се заврши и тај рат, и онда постане шеф тајне полиције.

Стварно изгледа као филмски сценарио кад погледаш како се Младобосанци одлучују на убиство Франца Фердинанда. Они седе по Београду, живе тако по неким становима, па онда иде Чабриновић, уђе у кафану, у тај Златни венац или како се већ зове, има Ги де Мопасана у џепу. Онда га гледају ове комите који су сви црнорукаши, па кажу: „Шта, бре, ти то читаш, ево теби јуначке народне песме, ево теби Устав Уједињења или смрт, па то да читаш, баци то тамо“.

А ови читају Золу, Толстоја, Достојевског, они су сви себи пунили главу Достојевским јер је то питање да ли ти имаш право да убијеш, морално питање изнад сваке религије, изнад сваке политичке догме. Они су искрено људи запитани над новим савременим моралом. И сад, ти људи седе тако, ти клинци, знају да нешто морају да ураде јер желе да нешто ураде, имају једну врло чисту идеју и онда стигне анониман допис, исечак из новина, на којем је слика Фрање Фердинанда, гостоваће у Сарајеву 28. јуна и поред пише ћирилицом штампаним словима, калиграфски да се не препозна рукопис „здраво“, и ништа друго.

И, сад, гледа овај Чабриновић који је типографски словослагач, анархиста, социјалиста, верује у право жене, чита он то, шта ово значи, човече, шта ово значи. Па онда покаже Принципу, Принцип каже: „Видиш ти, он је окупатор“. Па онда не знају шта да раде с тим, па покажу овом једном црнорукцу у кафани што седи поред, који се случајно баш затекао ту, па каже: „Шта ти мислиш о овоме“.

Цитирам ти документа која су занимљива као филм. Па онда овај гледа и каже: „Било би добро кад би било људи“, а ови кажу: „Па, има људи, па ево, ми, како мислиш је л’ има људи, ми само немамо средстава“. Каже: „За средства ћемо лако“. Младобосанци до дана суђења нису до краја разумели да је њима Црна рука у руке дала не само пиштоље и бомбе него и цијанид који није радио. Црна рука је њих жртвовала да их направи мартирима; сви су добили по пакетић цијанида да прогутају након пуцања. Прогутали су и Чабриновић након што је бацио бомбу и Гаврило Принцип након што је пуцао и убио двоје људи и покушао да убије трећег. Ни један ни други није умро, добили су пролив, то им је дала Црна рука, а они до дана самог скоматавања и вођења на суђење нису тога свесни, јер они иду за својом идејом.

Они би вероватно ишли за том идејом и сами, али можда не би на тај начин и можда би размислили о главној теми која је мучила Младобосанце, а то је каква ће одмазда бити према Србима, јер је већина тих атентатора била српског порекла иако су се изјашњавали као Југословени. Један је био муслиман који се изјашњавао као Србин, што је типична балканска компликација.

КРИВА ЈЕ СРПСКА ТАЈНА ПОЛИЦИЈА
Инсистирам на тој причи не због тога што сад само мене то окупира, мада и због тога, него зато што ми данас ништа од свега тога из те полемике нити осећамо нити видимо. До рехабилитације пре свега Аписа долази ’53. Године, када поново почиње Солунски процес, односно ревизија солунског процеса до које је дошло тако што је Александру Ранковићу, тадашњем Апису педесетих година, шефу тајне полиције, стигао анонимни допис и рекао „здраво“, па види шта је стварно било, Апис је неправедно погубљен. Што и јесте, јер за то за шта је суђен није био крив – али он је заправо суђен због тога што је радио о глави, што је био јачи од сваке државе, што је спремао атентате на све и што је већ једног краља убио.

У крајњем случају, и да је истина то да су Срби обећали Аустријанцима да ће се обрачунати са идејним творцем атентата у Сарајеву пре него што потпишу мировни споразум. То и сам Апис у својим записима говори, јер он је признао, а онда је то покушавао да повуче, јер је мислио да ће тако лакше да се извуче. Он је пред својим гробом ископаним пре него што су га стрељали рекао: „Руке оног мртваца из Сарајева ме овде стежу“.

Значи он је одлично знао које је његово учешће у Сарајевском атентату, он је лично имао, и то постоји у архивама, признанице руског конзула којима су плаћане пушке, пиштољи, да би се пребацили за Босну. Значи, то је један комплот у наоружавању неких идеалиста који би вероватно у том смеру и ишли, али чињеница је да у томе постоји улога српске тајне полиције. Не српске државе, јер он је био и против државе, него улога српске тајне полиције у сарајевском атентату апсолутно постоји.

На сахрану тог другог црнорукца Ранковића у Београду дошло је сто хиљада људи. Такви су овде најпоштованији. Ранковић је у ствари поновио Солунски процес и рехабилитовао Аписа, и Тито је заправо рехабилитовао целу Младу Босну, па је ’53. поставио ону плочу. На неки начин величају Младу Босну у оном идеолошком смислу, што они и јесу били, јер они јесу Ур-Југославија, њихови напори су били социјалистички, па и комунистички напори, јер они су били за једнакост економских средстава. Гаћиновић је био пријатељ Троцког, они су били и марксисти итд. Тако да нема никакве везе са српским национализмом, ни најмање.

И сад ти имаш цео тај период, а онда почиње у Сарајеву деведесетих година, нови рат се спрема и ти сад имаш оснивање СДС, на коме говоре сви, од Матије Бећковића до Радована Караџића и онда Матија Бећковић има беседу о Гаврилу Принципу као великом Србину, велики Србин што је Швабу убио. И они почињу да величају Принципа као Србина – јер је он рођен као Србин – и чин убиства, значи, не идеју, не у контексту времена у коме су тираноубиства била уобичајена, него чин, као да је то чин крволока, али он је убио и он је наш. Наравно, оног момента када је почела опсада Сарајева, тог момента су извалили све, значи, одмах су скинули плочу. Подразумевали да је Принцип Србин, значи прихватили ту реторику СДС и потпуно унизили све оно што је позитивно постојало у бившој Југославији и што је тај човек на неки начин зачео.

Најпотресније ми је у целој тој причи: постојао је музеј Гаврила Принципа који је једна кућа где је била као хаљина његове маме, његова писма, кости, а кустос био је неки Бајро Гец. Значи Јеврејин муслиман. И већ на почетку опсаде Сарајева улетеле су банде да спале кућу и да униште сваки траг који је постојао од Младе Босне. Он је од тог тренутка па до краја опсаде Сарајева, тај Бајро Гец, спавао у музеју Младе Босне, својим телом одбранио и сачувао све артефакте који постоје и који се и дан данас чувају у архиву Сарајева. Значи, неки човек, није Србин, сарајевски Југословен, лежи ту и не да и рекли би, па, чекај, ти си у опседнутом Сарајеву, па на нас пуца овај твој Радован Караџић што је славио Гаврила Принципа, а овај каже – не, Гаврило Принцип није његов, него је мој и не дам. Својим телом је то одбранио.

И НА КРАЈУ МИЛОШЕВИЋ И КОШТУНИЦА
И сада дође Ивица Дачић и каже: „Па неће ваљда Францу Фердинанду да подижу споменик у Сарајеву, ко је још чуо да једна земља диже окупатору споменик“. Прво, он и даље не разуме да Сарајево није Србија. Друго, он јесте био представник окупационе силе, али је овај био терориста; обојица су жртве. Имена и Фердинанда и Гаврила Принципа морају бити обележена да остану урезана у историји целог овог поднебља. Да ти видиш како насиље рађа насиље, како се доведеш у ситуацију да ти је насиље једини излаз знајући да ће да роди ново насиље, то је тема која треба да се отвори овде. А не да се отвара тема ћирилице.

Бојим се само да ће то бити још један од разлога за национално пировање, не знам како то друкчије да назовем, мени су то националне оргије. И то баш на тај дан, Видовдан, који је за мене празник атентата, не само због овога, него због тога што је за време косовског боја Обилић извршио атентат. Битка је била готова, он се ушуњао у шатор и на победника извршио атентат. Према томе, то је начин борбе био тада, то је први атентат, други атентат је овај. Чак можемо рећи и да је изручивање Милошевића на неки начин био атентат јер ти другачије ниси могао њега да смакнеш. То је на неки начин симболички атентат. Да не причам о Видовдану на почетку Милошевићеве владавине, то је атентат без мртвих, с тим што је било мртвих на одложено.

То је тренутак када знаш да ће следећих десет година бити толико мртвих, тај тренутак, Видовдан ’89, кад он стиже на власт онако поздрављан, на онај начин, то је метак који је кренуо и који ће ићи, лутати, рикошетирати по целој Босни, Хрватској и завршити на Косову и у бомбама на Србију. То је такође једна врста атентата, он је такође атентатом, једном врстом духовног геноцида ступио на власт. Мислим да је то један страшно важан тренутак у коме треба да се замислимо да се на Видовдан укине свака врста светковина, и просто је бесрамно дозволити удовици ратног злочинца да одржи било какав концерт тог дана. На тај дан треба да се замислимо.

Иначе, Гаврило Принцип је добио казну од 20 година присилног рада, с тим што је писало да у тих 20 година сваког 28. јуна мора бити у самици без кревета, без и оно мало хране и воде што су му давали у аустријском затвору, у потпуном мраку, да размишља о свом гесту. Он је преживео само неколико тих датума јер је умро пред сам крај Првог светског рата. По свему што читаш, видиш да је њега највише болео тај тренутак јер он живи са том својом причом, та рука му је отпала, човече, па шта ћеш већу симболику, њему је рука којом је пуцао отпала. Чини ми се да у светлу разговора о тим протестима, о активизму, децу треба да учимо шта је заправо историјски факат, ко су заиста ти људи и шта значи веровати и погинути за идеју, шта значи бити жртва сопственог поступка и ко су људи који су дан данас у позадини.

Погледај писма Коштунице Аци Томићу у затвору и писма која је Апис примао у затвору док је молио за помиловање – он је цвилео до краја свог живота, он је пред гробом говорио: „Чекај да попушим још једну цигару, па чекај, одавде ми се не види море, чекај, немој сад да ме убијеш“. Човек који је измислио устав Црне руке у коме пише „из организације се излази само смрћу“, и који је говорио да за најмању издају следи смртна казна, а за смртну казну је једино важно да буде ефикасна, док начин, околне жртве, бол који наносиш, то је апсолутно небитно за све нас. Тај човек, родоначелник атентата, у ком су краљицу Драгу убили тако што су јој забили мач одоздоле до грла – тај је цвилео: „Немој, молим те, како ћу сад да пушим, морам да попушим још једну цигару, немој сад да ме убијеш, молим те“.

До дан данас ти видиш тајну полицију која се провлачи, Црна рука је и данас жива; тачно могу да замислим како се седи у Коштуничином кабинету 12. марта 2003, седе они тако, пуше ту непопушену Аписову цигару, чекају да им се јави. Они су сви ту, нисмо ми, сви имају алиби, Апис је имао алиби. И, када говоре данас крај је национализма и, као, наступа крај тог националистичког наратива, ја само видим један страшан ревивал, и занемаривање ужасно важних тема. Зло које се котрља овим Балканом мора да се осмотри на један паметан, интелигентан, отворен начин, да цела година буде посвећена томе, а не Константину – шта смо ми, ко смо ми, зашто је Југославија била у крајњем случају важна и једина могућа да овде колико толико задржи то буре барута.