Kako su Srbi postali Albanci – How Serbs became Albanian – Video

HOLIVUDSKI GLUMCI STALI NA STRANU SRBA: „Mora da tamo postoji nešto važno, kada im otimaju zemlju!“

HOLIVUDSKI GLUMCI STALI NA STRANU SRBA: „Mora da tamo postoji nešto važno, kada im otimaju zemlju!“

15 januara 2020 Merken

George Clooney, Sharon Stone and Steven Soderbergh and auction winner at amfAR’s Cinema Against AIDS event, presented by Bold Films, the M?A?C AIDS Fund and The Weinstein Company to benefit amfAR (Photo by Tony Barson/WireImage for amfAR)

Jedan od najpoznatijih svetskih glumaca Robert de Niro je naklonost prema Srbima pokazao i tako što je svojoj kćerki dao ime Drina.

Džordž Kluni, Šon Koneri, Robert de Niro, Šeron Stoun, Dženifer Aniston, Tom Henks, Ričard Gir, Džoni Dep, Džejms Vuds, Stiven Sigal javno podržavaju Srbe i tvrde da je Kosovo srpsko, ali Srbija nije učinila ništa da podršku ovih svetski poznatih ličnosti iskoristi u borbi za oslobođenje svoje južne pokrajine, koju pod okupacijom drže Zapad i NATO.

Jedan od najpoznatijih svetskih glumaca Robert de Niro je naklonost prema Srbima pokazao i tako što je svojoj kćerki dao ime Drina. U razgovoru za britanske medije de Niro je izjavio da je Srbija jedna od najmanjih država u Evropi, ali sa najvećim mukama. Slavni glumac je ponovio da su Srbima “od strane Evrope, ali i celog sveta” učinjene brojne nepravde, a da je najveća “kada je 1999. godine odlučeno da se bombarduje ova mala zemlja”.

On je istakao da se emotivno i moralno već dugo lično oseća kao Srbin i da je to više puta javno govorio. Želja mu je da snimi istorijski film o Srbiji. A najviše bi voleo da glumi “najinspirativnije srpske istorijske ličnosti” Dražu Mihailovića, kojeg je nazvao prvim gerilskim borcem protiv Hitlerovog fašizma ili Slobodana Miloševića koji je, po njemu, tragična ličnost šekspirovskog kalibra. Da se de Niro dobro razume u istoriju Balkana vidi se po njegovoj izjavi da su Srbi, Hrvati i Bošnjaci isti narod, koji je istorija razdvojila.

Kao student Robert de Niro je putovao po Srbiji i proveo nekoliko nezaboravnih dana sa seljacima u jednom šumadijskom selu. Ćerku je nazvao Drina i zbog toga jer mu je supruga u vreme trudnoće čitala roman “Na Drini ćuprija”. Naklonost prema Srbima krunisana je prijateljstvom sa Novakom Đokovićem i podrškom koju mu je nekoliko puta pružao na turniru “Ju-Es Open”.

– Pitaju me zašto volim Srbe? Ko zna, možda imam neke pretke iz Srbije, pa zbog toga – rekao je De Niro. Za ovakve i slične izjave, koje daje već decenijama, Robert de Niro nije tražio pare. A ni srpski pasoš. Iako bi, sudeći po slučaju Stivena Sigala, dobio i jedno i drugo.

U borbi za KiM Srbija može da računa i na podršku holivudske zavodnice Šeron Stoun, koja se više puta javno eksponirala kao prijatelj srpskog naroda i lobirala među svojim kolegama da podrže “srpsku stvar”.

Najviše pažnje svetskih medija privukla je kada je Karli del Ponte ponudila da pomogne u hvatanju generala Ratka Mladića, tako što će pokušati da ga zavede.

Naravno, ovom izjavom Stounova se podsmehnula tužiteljici Haškog tribunala, koja je pre toga godinama uzalud pokušavala da Mladiću uđe u trag. Glumica tvrdi da Srbe podržava zato što su u pravu, što je zaključila interesujući se za istoriju Balkana i srpskog naroda. A to interesovanje je posledica njenog prijateljstva sa Srbima.

– Rođena sam u Midvilu, u blizini Pitsburga. U komšiluku su stanovali i Milica i Dušan. Moji roditelji Džo i Doroti poreklom su iz Irske, a njihovi Milorad i Milunka iz Srbije. Družili su se i zajedno radili u obližnjoj fabrici smole i lepka. Teta Milunka je često pravila hleb od kukuruznog brašna, koji nam se veoma dopadao. Kada bi se vratila s posla, sećam se da nas je često pozivala da večeramo kukuruzni hleb udrobljen u mleko. Iako je to jednostavan i siromašan obrok, nama je bio veoma ukusan – objasnila je u jednom intervjuu.

Kada se njen otac Džo otrovao na poslu, prvi mu je u pomoć pritekao Milorad. A njena drugarica Milica je ubedila da se prijavi na takmičenje za mis, čime je i počela njena uspešna karijera. Ona tvrdi da su Dušan i Milica najzaslužniji pa se njen rođeni brat iščupao iz kandži droge.

– Boli me nepravda koja se čini Srbima, posebno ovo sa Kosovom – izjavila je glumica.

Da je Šeron Stoun istinu o Kosovu i Srbima objašnjavala svojim holivudskim kolegama potvrdio je i Džordž Kluni, koji je svojevremeno najavljivao da će učestvovati u organizovanju protesta protiv otimanja Kosova od Srbije.

On je ocenio je da je srpski lobi u Americi veoma slab, te da sve što se može čuti ili pročitati potiče od albanskog lobija. Ostalo je još samo da Kluni i Stounova napišu molbu Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu da budu srpski lobisti, pa da Srbija reaguje.

Malo je poznato i da je holivudski velikan Džejms Vuds (“Bilo jednom u Americi”) 1999. godine predvodio demonstracije protiv bombardovanja Jugoslavije i da je bio žestok u osudi tadašnje američke zvanične politike. Vudsova baba je poreklom iz Srbije.

Ričard Gir, veoma aktivan u kampanji za nezavisnost Tibeta, isprva nije bio naklonjen Srbima, ali je posle razgovora sa Šeron Stoun promenio mišljenje. Naime, postao je veoma sumnjičav zbog ogromnog pritiska da se Kosovo odvoji od Srbije.

– Mora da postoji nešto drugo u vezi s Kosovom, jer toliko žele da ga otmu – zaključio je Gir.

Među prijateljima srpskog naroda je i najpopularniji Džejms Bond svih vremena, Šon Koneri. Slavni Škot je situaciju oko južne srpske pokrajine uporedio sa njegovom rodnom Škotskom.

– Tokom istorije, Škotska je imala daleko više osnova da dobije nezavisnost, ali joj nije bilo dozvoljeno da se otcepi. Koja je razlika između moje domovine i Kosova, pa se pravi takav presedan?

Glas protiv rasparčavanja Srbije digli su i Majkl Daglas i Džoni Dep. Dok uzroci Daglasove podrške nisu poznati, na Depa je presudno uticalo druženje sa Emirom Kusturicom tokom snimanja filma “Arizona drim”.

– Slavio sam srpsku Novu godinu, ali i navikao da se sa Srbima pri pozdravljanju ljubim tri puta! Posebno mi se sviđa što držite do tradicije i što imate mnogo dobrih i ponosnih ljudi. Naravno, šljivovicu obožavam – izjavio je Dep kada je posetio Kusturicu na Mećavniku.

U nizu svetskih glumaca koji su u sukobima na Balkanu stali na stranu istine, podržavajući srpski narod, nalazi se i Tom Henks, inače potomak Abrahama Linkolna.

U intervjuu za kablovsku stanicu “E” dvostruki oskarovac, koji je posle venčanja sa glumcom Vilson, čija je majka Grkinja, prešao u pravoslavlje, izjavio da je “Kosovo oduvek bilo srpsko i da će ponovo biti jednog dana”.

Henks inače važi za jednog od najobrazovanijih glumaca. Zajedno sa Stivenom Spilbergom učestvovao je u snimanju dokumentarno-istorijskog filma o Drugom svetskom ratu.

Srbe je uporedio sa Jevrejima, koji nikada nisu gubili veru u svoje korene i da će se vratiti u svoju zemlju, pa su se celi milenijum pozdravljali sa “dogodine u Jerusalimu”.

Naklonost prema Srbima javno su iskazivali glumci Dženifer Aniston, Jul Briner, Natali Vud, Bob Marli i Tina Fej, zatim manekenka Naomi Kembel, britanski pevač Majkl Džordž.

Na to je verovatno uticala i činjenica da su svi oni po poreklu ili opredeljenju pravoslavci.

Dženifer Aniston, bivša supruga Breda Pita, za razliku od njegove kasnije supruge Anđeline Džoli, važi za velikog prijatelja srpske dijaspore u SAD.

Anistonova, poreklom Grkinja, u nekoliko navrata je donirala Srpsku pravoslavnu crkvu u Njujorku. Jedna od najplaćenijih svetskih glumica je često i gost u našim hramovima po Americi, zbog čega je omiljena među srpskim iseljenicima.

Postoji objašnjenje da je Džolijeva svoju ljubomoru i mržnju prema Anistonovoj projektovala na srpski narod i da otud potiče njen antisrpski filmski i politički angažman.

Dok su pojedini srpski glumci bez problema prihvatili da glume Srbe ubice u filmu Anđeline Džoli, Kasper van Din, suprug Katarine Oksenberg i zvezda filma “Svemirski vojnici”, izjavio je da nikada ne bi prihvatio ulogu Srbina negativca.

– Mnogo volim Srbiju. Ima ona izreka koja kaže da si odande odakle ti je žena. Pošto je Katarina srpska princeza, mora da sam ja Srbin – rekao je Kasper.

Bračne vode naterale su i slavnog glumca Kristijana Bejla, zvezdu poslednjeg “Betmena”, da zavoli Srbiju. Kristijan je već 12 godina u braku sa Sandrom Blažić, bivšom manekenkom iz Čikaga, čiji su se roditelji u SAD doselili iz Jugoslavije.

Dušan Marić (srbijadanas.com)

НЕКА НАМ ПОЧНЕ ОВА НОВА 7528 ГОДИНА

НЕКА НАМ ПОЧНЕ ОВА НОВА 7528 ГОДИНА

ДА НАМ СЕ НИКАД ОВО ЗЛО НЕ ПОНАВЉА

ДА ЗАТО ШТО ЈЕ СРБ, СРБИН НЕ СТРАДАВА

ДА СЕ НЕ ДИЖЕ НА БОЖЈЕ ДЕЛО ЗЛА РУКА

СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ

Црвено сунце ко у крви окупано

уморно клизи, трагом хоризонта

ко клупче суза крвљу натопљено

залази суморно, ко рањена душа

да тихо мре тминама перманента

тугујући тако за милионима срба

Nељудско бреме и сунцу је тешко

Постиђено, усташким злочинима

подсећа на крв са усташких кама

дубинама, дубљим од зенице ока

оставља на небу траг крви срама

да се памти док је народа и сунца

Сећа на милионе поморених срба

крик покланих беба, мајки, очева

баки, дека унука, недужног света

у јаме баченog, маљем поубијанog

од, усташа и српских, конвертита

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал може бити бездушног народа

где влада безумље и туга људима

Зар су безумни овладали умнима

хиљаду питања а нигде одговора

а сузе су скрвљу, текле потоцима

под окриљем, усташа и Ватикана

Кад видиш на небу црвено сунце

да понире у тој пурпурној лепоти

дубинама дубљим, од зенице ока

мораш знати да тако црвено тоне

да подсети на крв недужног света

злочин усташа и срба конвертита

И увек ће то наше прелепо сунце

при крају дана, тонути дубинама

подсећајући на прећутане, жртве

на крик милиона побијених срба

на каме усташа“за дом спремних”

и нас убоге што из страха ћутимо

што ћутањем злочин одхранисмо

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал има влада ко хрватских сада

да умањују бројке уморених срба

да се подсмева невиним жртвама

газећи без срама образe предака

И сваки пут очаран чарима сунца

усред радости моје обузме ме туга

сунце постане, јатом црних птица

а смех беба, мукла ледена тишина

безазлена радост камом окончана

у ропцу крви без трунке саосећања

хладном руком монструма без ума

за дом спремних, без душе и Бога!

Душан Нонковић-Теодоровић

https://simple.wikipedia.org/wiki/Srbosjek

MOLIM GOSPOĐU KOJA JE NAKAUTIRALA KOMUNALNU POLICAJKU DA SE JAVI UREDNIKU GLASA DIJASPORE NA E-ADRESU dusan.nonkovic@gmx.de RADI ORGANIZOVANJA DONACIJE (video)

NEKA SE JAVE I OSOBE KOJE SU SPREMNE DA DONIRAJU OVU MLADU MAJKU A POŽELJNO JE I POLICAJKU!
MIŠLJENA SAM DA SU OBADVE OSOBE ŽRTVE NEPROMIŠLJENOG I NEZRELOG ZAKONA IZ SLEDEĆIH RAZLOGA: DRŽAVI TREBA DA JE OD VITALNOG INTERESA DA IM GRAĐANI SACUVAJU RADNE NAVIKE I VOLJU ZA PREDUZETNIŠTVOM! DRUGO, MLADA MAJKA SE BORILA ZA SVOJU DECU KAO UGROŽENA TIGRICA PA AKO TREBA I PESNICAMA KAD NEMA DRUGOG IZLAZA ODNOSNO DRŽAVA ZAKAŽE. PRODAVATI ODEĆU IZ KOJE SU JOJ DECA IZRASLA NIJE NIKAKAV NI GREH NI PREKRŠAJ JER NA STVARI NA KOJOJ JE VEĆ JEDNOM UBRAN POREZ NE BI SE SMLO, PO SVIM MORALNIM NORMAMA I PO DRUGI PUT UBIRATI. ZAR BI BOLJE BOLO DA SE BAVI PROSTITUCIJOM ILI DA SE PO MRAČNIM ĆOŠKOVIMA ISPIJA PIVO. ZAR NIJE BOLJE OMOGUĆITI SOCIJALNO UGROŽENIM OSOBAMA DA SE NAEKAKO SAMOINICIJATIVNO SNAĐU NEGO DA BUDU NA TERETU DRŽAVI, SEBI I DRUŠTVU U CELINI. U RAZVIJENOJ NEMAČKOJ SE ZA POLOVNU ROBU KOJA SE PRODAJE PO BUVLJACIMA I ĆIŠKOVIMA GRADA NEUBIRA NIKAKAV POREZ ŠTO JE I ISPRAVNO JER SE NE OPOREZUJE DUPLO KAO ŠTO SE SUDSKA PRESUDA NE MOŽE IZREĆI DRUGAČIJE DVA PUTA ZA ISTI DELIKT. PORED TOGA JE BOLJE DA SE LJUDI NEČIM ZANIMAJU NEGO DA TRAŽE SVOJ SPAS U ALKOHOLU, DRUGIM DROGAMA I PROSTITUCIJI. KO JEDNOM IZGUBI RADNE NAVIKE TEŠKO ĆE IH MOĆI POVRATITI. TO ZNA I NEMAČKA DRŽAVA PA POČETNIKE U MALOPRODAJI OPOREZUJE U PRVIM GODINAMA SA POLA OD NORMALNOG POREZA-NE MUZE SE KRAVA KOJA NEDAJE MLEKA. A POŠTO SAM BIO I 25 GODINA U NEMAČKOJ TRGOVAC NA MALO MOGU REĆI DA SE I KONTROLE U MALOPRODAJI ZA POČETNIKE IZBEGAVAJU IZ DVA RAZLOGA. PRVI JE ZBOG SOCIJALNOG MIRA A DRUGI ŠTO TI KONTROLORI KOŠTAJU DRŽAVU VIŠE NEGO ŠTO UBERU POREZA ILI UBERU POREZA DOVOLJNO ALI DRŽAVA MORA VIŠE UTROŠITI NA SOCIJALNU POMOĆ. POGOTOVO KAD SE ZNA DA GA PREKRŠILAC NEMA OD ČEGA PLATITI. NEMOJMO DA UVOZIMO I UGLEDAVAMO SE NA REALITI VEĆ I NA ONO ŠTO JE POZITIVNO KAKO SE SOCIJALNE DRŽAVE BRINU O SOCIJALNO UGROŽENIM POGOTOVO MAJKI I DECE. NA OVAKAV NAČIN SE NE SUZBIJA BELA KUGA NITI SPAŠAVA DRŽAVA!
NARAVNO DA SAOSEĆAM I SA POLICAJKOM-NIJE ONA KRIVA ŠTO JE DOBILA POSAO KOJEM NIJE DORASLA A KOJI BAŠ I NIJE OD NEKE MORALNE VREDNOSTI!
AKO POSLANICI ODNOSNO DRŽAVA NE UME NA DRUGI NAČIN DOĆI DO NOVCA DO NAJSIROMAŠNIJE OPOREZOVATI ONDA JE KRAJNJE VREME DA USTUPI SVOJE MESTO ONIMA KOJI TO UMEJU A TAKVIH U ZAMLI SRBIJI SIGURNO IMA ČAK I NA PRETEK!
DA NAM SE OVO DEŠAVA JE ZATO ŠTO PONOVO GRADIMO, OD STRANOG FAKTORA, OVISNU PRIVREDU ZASNOVANU NA STRANIM SAVETNICIMA KOJIMA SU BLIŽI LIČNI I TUĐI INTERESI OD INTERESA NARODA SRBIJE. UTRPAVAJU NAM DRUGORAZREDNE LICENCE KOJE NISU NA SVETSKOM TRŽIŠTU KONKURENTNE A UZ TO SMO IM I UCENJIVI RAZNORAZNIM BLOKADAMA! VLADA SE MORA OTARASITI TAKVIH SAVETNIKA I OSLONITI NA NAŠE MLADE NAUČNIKE KOJI POBEĐUJU ŠIROM SVETA A OD KOJIH SVI IMAJU KORISTI SEM SRBIJE!
U PROTIVNO SE NEĆE MOĆI IZBEĆI SOCIJALNI NEMIRI JER KAD SE OBIČAN GRAĐANIN OSETI DA NIJE ZAŠTIĆEN OD DRŽAVE ONDA PREUZIMA VLAST U SVOJE RUKE PA MAKAR TO BILO I GOLIM PESNICAMA!

KAKVU BUDUĆNOST MOŽE DA IMA NAROD KOJI U SVOJU VLADU BIRA TAKVE KOJI ŠURUJU SA UBICAMA SVOJIM I TRGOVCIMA OTETIM LJUDSKIM ORGANIMA

KAKVU BUDUĆNOST MOŽE DA IMA NAROD KOJI U SVOJU VLADU BIRA TAKVE KOJI ŠURUJU SA UBICAMA SVOJIM I TRGOVCIMA OTETIM LJUDSKIM ORGANIMA

ŠTA OČEKIVATI OD TAKVIH KOJIH JE NAJVIŠI PRIVREDNOEKONOMSKI DOMET UBIRANJE POREZA ZASNOVANOG NA TUĐIM UMESTO SVOJIM LICENCAMA.

ŠTA OČEKIVATI OD ONIH KOJI SE HVALE KAKO IM JE MLAD ČOVEK, GENIJE, POŠTENO UPLATIO DVADESETAK MILIONA NA OSNOVI PRODAJE SVOG IZUMA, KOMPJUTERSKE IGRICRICE ZAPADU.

ŠTA OČEKIVATI KAD UMESTO DA VLADA STVORI USLOVE ZA ODKUP PATENTA PA AKO TREBA I PO VEĆOJ CENI, SAMO DA OSTANE IZUM TOG MLADOG GENIJA U NAŠOJ ZEMLJI TE MNOGOSTRUKO VIŠE ZARADI NA PRODAVANJU LICENCI ŠIROM SVETA. VLADA JE DUŽNA DA STVORI TAKVE OKVIRE!

ŠTA OČEKIVATI OD TIH KOJI VLADAJU PO SAVETIMA STRANIH EKSPERATA KOJIMA JE BITNIJI PROFIT STRANOG POSLODAVCA OD SUVERENE PRIVREDE NAŠE ZEMLJE, KOJIMA JE BITNIJE DA NAM UTRAPI PREVAZIĐENE I NA SVETSKOM TRŽIŠTU PROIZVODNJU NEKONKURENTNIH PROIZVODA KAKO BI BILI U SVAKO DOBA UCENJIVI I OVISNI OD VELIKOG GAZDE.

TOLIKE SILNE GODINE SU PROŠLE A MI SE NISMO NI POKUŠALI OTETI TOM SMRTONOSNOM ZAGRLJAJU NAŠE PRIVREDE, BEZ KOJE NEMA NI NAŠEG SVEOPŠTEG SUVERENITETA.

ZAR SMO VEĆ ZABORAVILI KAKO SMO PROŠLI SA JUGOSLAVIJOM KOJOJ JE CELOKUPNA PRIVREDA BILA ZASNOVANA NA TUĐIM LICENCAMA.

ZAR SMO ZABORAVILI TU PRIVREDNU BLOKADU KOJOM SU NAVODNO HTELI RUŠITI MILOŠEVIĆA A POGAĆALI NAROD PA GA NA KRAJU I BOMBARDOVALI URANSKOM MUNICIJOM?

AKO STE VI TO SVE ZABORAVILI JA NISAM; TO KAD SAM DOŠAO DA U SUBOTIČKOJ FABRICI CIPELA, KUPIM DECI GLUHONOMOG DOMA 132 PARA CIPELA PO MERI A ZATEKAO SAM PRAZNA SKLADIŠTA-VIŠE HILJADA RADNIKA JE OSTALO BEZ POSLA I PLATA JER NAM ITALIJANI NISU, ZBOG BLOKADE, ISPORUČIVALI GRANULAT POTREBAN ZA IZRADU ĐONOVA. CELA PROIZVODWA JE STALA ZBOG TE BLOKADE A TAKO JE BILO I PO CELOJ ZEMLJI.

ZAR SMO ZABORAVILI ILI MOŽDA PO NEČIJEM SAVETU GRADIMO PRIVREDU NA ISTIM OSNOVAMA NA KOJIMA JE BILA SAGRAĐENA JUGOSLAVIJA A ZNAMO KAKO JE PROŠLA.

ZAR SMO SE VEĆ ODREKLI NAŠIH ŽRTAVA I ISTRAGE O TRGOVINI LJUDSKIM ORGANIMA?

ZAR NI TOLIKO NISMO SVOJI NA SVOJEMU DA BI MOGLI UDOSTOJITI NAJOSNOVIJE POTREBE LJUDSKOG DOSTOJANSTVA?

TO NE ZNAČI DA NE TREBA IZAĆI NA IZBORE. NE ZNAČI NI DA SE NE SME POGREŠITI ALI TO ŠTO JE NEOPROSTIVO SA NESAGLEDNIM LOŠIM POSLEDICAMA PO NAROD MORA SE ŠTO PRIJE ISPRAVITI I JOŠ BRŽE, AKO NE DRUGAČIJE, MENJATI IZABRANU VLADU KOJA RADI ZA TUĐE INTERESE A SVOJE PROMAŠAJE PROGLAŠAVA ZA POBEDE.

I TO TREBA NASTAVITI SVE DOK SE NE DOBIJE VLADA KOJA RADI U INTERESU SUVERENITETA SVOJE PRIVREDE I SVOG NARODA, KOJA ĆE ZATVORITI ODLIV KRVI IZ NAŠEG TELA I STVORITI I OMOGUĆITI KRUŽNU CIRKULACIJU KOJA JE NEOPHODNA SVAKOM ŽIVOM ORGANIZMU PA TAKO I DRŽAVI KOJA BI DA BUDE SUVERENA. MI MOŽEMO TO I MORAMO SVOJU PRIVREDU SAGRADITI NA SVIJIM RESURSIMA KAKO BI BILI NEOVISNI OD STRANOG FAKTORA.

SVE USLOVE IMAMO SAMO TREBA DA SE ODVOJIMO OD STRANOG UTICAJA I POVERIMO PRIVREDU NAŠIM GENIJIMA KOJI OSVAJAJU MEDALJE NA SVIM TAKMIČENJIMA SVETA.

U TOM SMISLU; NEK VAM BUDE SREĆNA 2020 godina

Dušan Nonković Teodorović

Нинова награда у служби одржавања колонијалне свести

Нови Стандард

Нинова награда у служби одржавања колонијалне свести

15.01.19. 12:53

Очигледно је да она данас превасходно служи за одржавање компрадорског модела књижевности који Србима намеће колонијалну свест

Када је за свој други роман Ходочашће Арсенија Његована добио Нинову награду за 1970. годину, тада већ више не тако млади писац Борислав Пекић, бивши робијаш и будући емигрант, на церемонији уручења награде у фебруару 1971. изговорио је следеће речи: „Прави проблем књижевности није о чему и како писати, већ за шта и како живети. Па ако нам та књижевност, као део аутентичне људске историје, у живљењу помогне, исцрпла је своју битну сврху…“

Ако из наше данашње, пост-миленијумске перспективе читамо ове Пекићеве речи од пре скоро пола века, оне нам делују безнадежно далеко и страно, као оптимистични и племенити ехо из једног посве другачијег времена. Ако је књижевност заиста некада имала моћ да интелектуално ангажује и надахне широке народне масе и да људима помогне у осмишљавању њихових свакодневних живота, морамо констатовати да је она у међувремену велики део те своје друштвене улоге изгубила.

Убрзани развој технологије који није био пропраћен адекватним духовним развојем и последично планско заглупљивање људи путем мас-медија довели су човечанство у стање у коме се књиге читају мање него икада пре иако – барем формално – живимо у времену омасовљене писмености и апсолутне доступности свих садржаја. Капиталистичко устројство, суноврат традиционалног образовног система и потрошачки менталитет такође нису погодовали развоју слободне, мислеће индивидуе какву озбиљна књижевност захтева, како у улози писца, тако и у улози читаоца.

ПАРАДИГМА КУЛТУРНОГ ПОРАЗА
Ти глобални трендови постепеног губитка значаја књижевности закономерно су добили и своје локалне одјеке на нашем тлу. Књижевна сцена у Србији, која вероватно има више писаца него читалаца (о чему сведочи чак 200 романа пријављених за овогодишњу Нинову награду), данас је углавном провинцијално игралиште једне привилеговане и самопроглашене урбане квази-елите која између себе дели награде, признања и уносна постављења у културним институцијама.

Додела Нинове награде за роман године, некада најпрестижније књижевне награде на просторима на којима се говори српски језик, може се посматрати као парадигматична појава у којој се огледа сва дубина националног културног пораза. Ова награда установљена је за време бивше државе, а њен први добитник био је Добрица Ћосић 1955. године за роман Корени, који је, да иронија буде већа, баш недавно успешно екранизован на телевизији, чиме се потврдила његова трајна вредност и самим тим оправдала одлука жирија.

Добрица Ћосић, добитник прве Нинове награде за роман ,,Корени“

Занимљиво је погледати састав тог првог жирија који је Ћосићу доделио награду. У њему су били Милан Богдановић (као председник), Велибор Глигорић, Стеван Мајсторовић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић и Ели Финци, дакле све најеминентнији књижевни критичари тадашње Југославије. Жири је у мање-више непромењеном и сталном саставу функционисао дуги низ година, што је допринело стабилности критеријума и расту угледа који је награда уживала. Било је, наравно, повремено контроверзних одлука, понеких промашаја и мање вредних добитника, али се ипак може рећи да је награда држала одређени ниво и да је свакако била најрелевантније признање у домену домаће прозе.

Награду су током година добијали велики писци и капитална дела попут Меше Селимовића за Дервиш и смрт, Милоша Црњанског за Роман о Лондону и Данила Киша за Пешчаник. Остаје такође забележено да је нобеловац Иво Андрић никада није добио јер је 1954. процењено да је његова Проклета авлија прекратка да би могла конкурисати као роман, па је титулу првог лауреата понео Ћосић за већ поменуте Корене.

ТРИЈУМФ ИДЕОЛОГИЈЕ НАД ЕСТЕТИКОМ
Кола су, што се реномеа награде тиче, убрзано кренула низбрдо 1994. када је, у туробно време ратова и санкција, додељена Владимиру Арсенијевићу за роман У потпалубљу. Ту су упостављена два опасна преседана. Први је био додељивање награде потпуном почетнику који иза себе није имао ништа објављено пре тог романа, а други додељивање награде из чисто политичких разлога књижевном делу које не задовољава ни минимум уметничких критеријума. Био је то тотални тријумф идеологије над естетиком, а оба ова преседана, култ дебитанта и култ политизације, одредиће ток којим ће се награда даље кретати.

Арсенијевићева изненађујућа победа била је јасна порука београдске књижевне чаршије њеном некадашњем миљенику Слободану Милошевићу, јер се у тој стилски врло скромно написаној књизи осим нескривене мржње према тадашњем председнику и величања дезертерства слабо шта друго могло пронаћи. Након Арсенијевића уследио је низ шароликих и неуједначених лауреата, међу којима је било добрих, пристојних и не толико добрих књига, али се за мали број њих могао употребити епитет „великог“ романа. Са ове дистанце евентуално се може рећи за Ситничарницу код срећне руке Горана Петровића и за Теслу, портрет под маскама Владимира Пиштала да су оставили иоле трајнији утисак на публику.

Владимир Арсенијевић, добитник 41. Нинове награде за роман ,,У потпалубљу“

У времену у коме, како луцидно примећује француски књижевник Фредерик Бегбеде, „век трајања једног романа просечно краће траје од трајања рекламне кампање за Барила тестенину“, Нинова награда није била у стању да кроз селекцију уздигне локалну књижевну продукцију и да кристализује квалитет присутан у прозним делима објављеним на српском језику.

ЗЛОЧИН ПРЕМА НОВИНАРСТВУ И КУЛТУРИ
Може се такође констатовати да је на срозавање угледа Нинове награде у великој мери утицало и срозавање угледа недељника који је додељује. Од свог оснивања па и каснијег обнављања НИН је био лист око кога су се окупљали и у коме су писали водећи српски новинари и интелектуалци. Велика пера нашег новинарства попут Богдана Тирнанића и Александра Тијанића славу су стекла пишући колумне на страницама НИН-а. Уз периодичне падове и успоне, НИН је одржавао ту ексклузивну репутацију све до 2009. када је, испод жита, продат немачком Рингијеру за понижавајућу цифру која је званично била мања од милион евра.

За толико се отприлике данас продају просечни фудбалери из домаће лиге када одлазе у иностранство. То је био један од највећих злочина према српском новинарству и култури уопште, а за њега је била одговорна Демократска странка која је на тај начин желела да неутрализује критике које су долазиле из редакције тог недељника док га је водио Слободан Рељић. Након продаје, НИН се претворио у ћириличну и другачије дизајнирану верзију недељника Време, а заједно са овим угледним и утицајним магазином у стране руке је – у виду колатералне штете – прешла и Нинова награда, као препознатљив бренд и важан национални културни капитал.

ПОТИСКИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ
Промене су брзо постале видљиве. Иако се НИН и даље штампа на ћирилици, већ дуги низ година уназад ниједан роман штампан на ћирилици није добио Нинову награду. Међу шест романа који су ове године ушли у најужи избор ниједан није штампан на ћирилици, тако да је извесно да ће се та неславна традиција наставити. Треба рећи да је брига о језику и националном писму такође један од важнијих задатака високе књижевности, на чему се рецимо у Француској изузетно инсистира.

Издавачи обично правдају штампање на латиници комерцијалним разлозима, односно жељом да продају своја издања на екс-југословенским тржиштима где ћирилицу баш и не миришу, али свакако да незванична политика Ниновог жирија и компаније Рингијер такође имају утицаја на ту одлуку, поготово код оних издавача који се надају Ниновој награди. У том погледу, овакву скривену али ипак очигледну праксу обесхрабривања ћирилице можемо третирати као природни наставак старе аутроугарске политике забрањивања ћирилице и наметања латинице на окупираним територијама.

НЕПОЖЕЉНЕ ТЕМЕ
У политичком и идеолошком смислу такође се спонтано наметнуо идеалан профил добитника Нинове награде. За почетак, нипошто се не сме писати о темама које величају хероје и епизоде из националне историје. Национал-романтизам сваке врсте најстроже је забрањен. Тај кардинални грех починио је Слободан Владушић, угледни писац и теоретичар књижевности, који је ове године објавио Велики јуриш, вишеслојан и узбудљив роман о пробоју Солунског фронта који је превише мирисао на – од комуниста проказаног – Станислава Кракова. За казну, изостављен је из ужег избора, иако му по свим уметничким мерилима свакако припада место у самом врху.

Дејан Атанацковић, добитник 64. Нинове награде за роман ,,Лузитанија“

Ако се већ мора писати о национаним јунацима из Првог светског рата, онда је пожељно да се они, попут Мајора Гавриловића, прикажу као самоубилачки, опасни фанатици и дегенерици којима је место у лудници, баш као што је то учинио прошлогодишњи победник Дејан Атанацковић у роману Лузитанија. Уопште узев, треба бежати од великих наратива, епске тематике и широких прозних замаха, али ако се они већ користе онда је нужно безбедно их сместити у интернационални оквир, као што је учинио Александар Гаталица у награђеном Великом рату.

Такође, није препоручљиво доводити у питање глобални поредак, тај „најбољи од свих могућих светова“ у коме живимо откако је Фукујама, након пада Берлинског зида, прогласио „крај историје“. То је врло ,,непромишљено“ у свом изврсном антиутопијском роману учинио Миомир Петровић, па је и он за наук елиминисан из конкуренције за овогодишњу награду.

ТАБАШЕВИЋЕВ ПРОВЕРЕНИ РЕЦЕПТ
С друге стране, овогодишњи добитник Владимир Табашевић савршено се уклапа у ове новоуспостављене Нинове естетско-политичке калупе и каноне. Као да пред нашим очима стасава неки нови Арсенијевић, само далеко марљивији и посвећенији раду на себи. Када је пре две године у фото-финишу извисио за награду, на друштвеним мрежама је дигао кукњаву до неба, жалећи се да је због исфорсиране политичке коректности, односно политике родне равноправности, изгубио већ виђено признање, које је на крају отишло Ивани Димић за роман Арзамас.

Било је то неџентлменско и неколегијално понашање, јер је својом реакцијом омаловажио успех колегинице. Касније је променио плочу и тврдио је да се само зезао, али да је био несхваћен. Очигледно да је улога несхваћеног генија и нежног психопате она коју овај несвршени студент филозофије и рођени Мостарац воли да игра. У међувремену је написао роман Заблуде Светог Себастијана у коме се окренуо опробаном и очигледно успешном рецепту – пљувању по улози српске стране у ратовима 90-их.

У овој поетизованој избегличкој причи о жртвама и одрастању, на филозофском трагу Гастона Башлара, кључна сцена одиграва се још на почетку када главном јунаку, малом дечаку Карлу који је, баш као и аутор романа, избегао из Мостара, српски војници у бруталној редаљци силују мајку, што је описано неповезаним дечијим речима и слободним асоцијацима, чиме се само кроз књижевност потврђују сви они лажни стереотипи из пропагандне кухиње CNN-a и филмова Анђелине Џоли.

Владимир Табашевић, добитник 65. Нинове награде за роман ,,Заблуда Светог Себастијана“

Ако по овом делу икада буде снимљен филм, била би велика неправда да било ко осим Мирјане Карановић одигра улогу те силоване жене, јер она ипак има највише искуства са тематиком. Што се самог Табашевића тиче, он је овим не превише оригиналним делом свакако већ дубоко загазио на другосрбијанској стази, али ће у наредном периоду морати мало да поради на свом помало сировом јавном наступу, како би оправдао инвестицију коју је књижевни естаблишмент уложио у њега.

ДАВИД КАО ИДЕАЛТИПСКИ ПРИМЕР
Јер, поред самог дела, за добитника Нинове награде је врло пожељно да у јавности износи либералне, прозападне, југоносталгичарске и аутошовинистичке ставове. Сваки национализам је генерално лош, али је српски национализам најгори и најопаснији на свету, како је проповедао Крлежа. Још је Киш, који је у сваком погледу недостижни узор за овдашњу књижевну квази-елиту, тврдио да је „национализам, пре свега, параноја. Колетивна и појединачна параноја. Као колективна параноја, он је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести.“

Што се тиче „борбе против српског национализма“ ту је свакако један од корифеја добитник Нинове награде из 2014. Филип Давид, иначе својевремено и Кишов добар пријатељ, који је 2016. осетио потребу да се нападно и неукусно огради од присуства тадашњег председника Србије Томислава Николића на церемонији доделе награде за најчитанију књигу у мрежи домаћих библиотека која је одржана у Народној библиотеци. Многи су се тада запитали да ли би морално осетљиви писац направио сличан скандал да се којим случајем на додели награде, у својству америчког председника, појавио Барак Обама који је директно одговоран за нападе дроновима због којих је на десетине хиљада цивила изгубило своје животе. Ових дана времешни Давид, иако ове године нема роман у конкуренцији, поново привлачи пажњу изјавом за подгоричку Побједу у којој проглашава Србију искључивим кривцем за нестабилност на Балкану и за лоше односе са суседима.

У СЛУЖБИ КОЛОНИЗАТОРА
Политизација награда и награђиваних писаца није ништа ново. Од ње пати и најславнија књижевна награда на свету, Нобелова, која је, на запрепашћење читаве светске литерарне јавности, 2015. додељена потпуно непознатој белоруској новинарки и списатељици Светлани Алексијевич, као награда због њених антируских и антипутиновских ставова и „храбрих“ изјава попут оне да је „упијала мржњу према Русији са мајчиним млеком“.

Уосталом, сви памтимо како је немачка нобеловка румунског порекла Херта Милер, иначе поносна ћерка СС официра, пре пар година „почастила“ домаће љубитеље књижевности и новинаре који су дошли да је чују на Сајму књига прекорним изјавама да су Срби сами криви за бомбардовање НАТО пакта. Ако један Нобелов комитет мора да се коцка својом репутацијом у промоцији морално-политички подобних, а уметнички недостојних аутора, а за рачун једне глобалистичке агенде чија је моћ у опадању, зашто би ситуација била битно другачија са Ниновом наградом?

Филип Давид, добитник 61. Нинове награде за роман ,,Кућа сећања и заборава“

Очигледно је да она данас превасходно служи за одржавање компрадорског модела књижевности који Србима намеће колонијалну свест и епигонски и са закашњењем подражава стране узоре и моде. У њој ведре и облаче свемоћни идеолошки комесари, корумпирани кланови и интересне групе који намештају жирије, награде и конкурсе тако да је било какво изненађење унапред искључено. Питање је само да ли ће и докле озбиљни и национално одговорни писци пристајати да „трче“ на Ниновим намештеним тркама и да им на тај начин дају незаслужени легитимитет.

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши заменик главног уредника у часопису ,,Водич за живот“ и аутор романа ,,Олуја“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

INTERVJU: Milijana Baletić – Srpski narod je potpuno okupiran i ponižen -Video