Напад на српско-руски енергетски споразум Пише: др Драган Петровић

Напад на српско-руски енергетски споразум

Пише: др Драган Петровић

NIS___Postrojenje_u_Elemiru.jpg

 

По стручним и релевантним пројекцијама од свих великих сила у свету, само Русија није у ситуацији да и током следеће две деценије увози важне енергенте попут нафте и гаса: САД су у ситуацији да увозе и више од половине сопствених потреба нафте и нешто гаса; земље ЕУ из сопствених потреба подмирују тренутно око 25% нафте и нешто преко половине гаса. Године 2030. земље које сад чине ЕУ ће моћи да из сопствених извора задовоље тек око 20% потреба нафте и око 40% гаса. Могућности у том правцу Кине, Јапана и Индије су још мање, односно удео сопствених извора је још скромнији. Једина светска сила која и сада, а посебно за двадесет година, не само да неће морати увозити нафту и гас, него ће имати вишеструке могућности да огромне произведене вишкове извози, јесте Русија. Сада она може извозити и више од две трећине сопствене производње нафте, а за двадесет година пројекције су и више од три четвртине. У случају гаса, могућности извоза су такође изразите, па најважнији енергенти, уз поседовање еквивалентне снаге у нуклеарном наоружању са САД, представљају области где је Москва још од нестанка СССР задржала елементе некадашње суперсиле, што се такође односи и на укупно посматрано целокупне природне ресурсе којима располаже, и који су као такви највећи на свету (посебно практично све важније руде метала и неметала, укључујући и племените метале и дијаманте, шуму, чисту питку воду, квалитетне обрадиве површине, као и највеће површине са најквалитетнијом земљом за земљорадњу у свету, черноземом,  и друго).

NIS___Rafinerija_Pancevo.jpg

Када је у питању остатак Европе, он је посебно зависан од руских енергената, али и других важних наведених ресурса којима управо Русија обилује. Посебно су Немачка, Француска, Италија и друге највеће европске земље упућене на стратешку економску сарадњу са Русијом, али и развијање што свеобухватнијих односа са Москвом по низу других питања (попут, рецимо, општег питања безбедности и др). Са друге стране, америчка политика (уз коју је и Британија) са незадовољством посматра све јачу потребу за продубљивањем на што свеобухватнијем нивоу сарадње земаља ЕУ (и осталих европских земаља) са Русијом, где је посебно важна енергетска сарадња.

 

У том правцу, англо-америчка политика покушава да омета на сваки начин овај природан процес интересне сарадње западне и средње Европе са Русијом, односно источним делом европског континента. Потреба за руским ресурсима и производима се у економији подводи као ниска еластичност тражње, односно она нема супститута: практично као што сваки појединац, да би преживео, мора куповати хлеб, тако и државе морају као незаменљиве и без алтернативе користити и увозити управо ресурсе и производе којима Русија обилато располаже, а то се посебно односи на драгоцене енергенте − нафту и гас. Отуда Русија спада у ретке земље у свету и по томе што редовно вишеструко више извози у номиналном износу, када се посматра укупна размена са светом, него што увози; разлог томе су и колосална средства која се добијају од извоза енергената, племенитих метала, дрвета и др.

 

Систем цевовода којима се спроводе скупоцени енергенти до потрошача су свакако врло важни и њихова мрежа се стално допуњује. Србија би изградњом „Јужног тока“ дошла до сопствене и вишеструке добити од изузетног значаја.

 

Са једне стране, она би обезбедила за сопствене потребе сигуран и континуиран, дакле, несметан доток гаса, што је веома важно ако се сетимо извесних застоја и рестрикција у дистрибуцији ових енергената у неколико наврата последњих година, као последице покушаја кључних земаља у постојећем систему цевовода (Украјине, потом Белорусије) да тренутном блокадом дотока за остатак Европе издејствују посебне повластице од Москве, у виду додатног обарања цене енергената за њих. Изградњом „Јужног тока“, и пре тога „Северног тока“, ове земље и постојећи путеви цевовода, односно систем „Дружба“, направљен још пре више деценија кроз средишњи део Европе, према његовом западном делу, који иде преко територије Украјине, и у мањој мери и преко Белорусије, изгубио би своју ексклузивност и повлашћен значај, изградњом ових алтернативних праваца.

 

Rusko_srpski_sporazum.jpg

Друго, Србија би и сама добила на значају, јер би престала да буде само пријемник енергената, преко транспорта цевовода који воде из других земаља, и постала и сама једна од држава која има значај и могућности транзитне земље ових важних енергената за средишњи и западни део Европе.

 

Треће, Србија би од транзита енергената преко своје територије почела у будућности, пуштањем у рад „Јужног тока“, да добија у континуитету солидна (посебно за једну сиромашну и дотоком девиза дефицитарну земљу)  средства, која би временом брзо исплатила уложена средства српске стране за изградњу трасе.

 

Четврто, поред Србије, крак „Јужног тока“ ићи ће и за Републику Српску, чиме се додатно јача овај српски ентитет, његова веза са Србијом и пријатељском силом Русијом, а тиме и капацитет за одбрану интегритета Републике Српске који је у континуитету угрожен од власти у Сарајеву и дела међународног фактора (управо оног коме и сам пројекат „Јужни ток“, са свим што он носи, представља велику сметњу, а то је искључиво англо-америчка политика).

Vladimir_Putin_with_Vojislav_Kostunica_1.jpg

Пето, и можда најважније: изградњом „Јужног тока“ изузетно се јача утицај Русије на читавом Балкану и у односу и на саму Србију, што је изузетно значајно за српски фактор у целини, јер је од свих светских сила једино Русија та која је у целини наклоњена српским егзистенцијалним интересима и показује према нама своје пријатељство, и у сваком случају одсуство било каквих непријатељских елемената. Тиме српски фактор најзад добија једну велику силу као пријатељску ближе свом окружењу, да не говоримо да преко повећаног руског утицаја следи и утицај других земаља које су у интеграционим процесима са Москвом, попут Белорусије, Казахстана, Украјине, а да се и економски продор Кине и других сила БРИКС-а на тај начин додатно поспешује. Србија и Република Српска тако јачају и своју геополитичку снагу и додатну привлачност за тренутно од Ђукановићевог режима отргнуту од традиционалног српског националног бића Црну Гору, као и на јужну српску покрајину Косово и Метохију, јер геополитичке игре на Балкану, и поред свих досадашњих америчких подухвата на српску штету, нису, а то нас историја учи, никако и дефинитивно завршене.

 

У оквиру пројекта „Јужни ток“ се планира изградња четири крака (тока), од којих сваки има могућност за проток 15, 75 милијарди кубика гаса. Планирано је да ће овај цевовод кроз Европу почети са радом у првом кварталу 2016. године, а да ће своју пуну снагу – од 63 милијарди кубика – показати 2018. године. Цена „Јужног тока“, данас најскупљег пројекта у Европи, процењује се на 16,6 милијарди евра.

 

Све ово наравно добро зна америчка политика, која је у протекле две деценије у периоду своје доминације доста учинила да девастира српско национално биће на читавом Балкану, посматрајући нас елементима дугог трајања, као православне, као Словене и као историјске потврђене савезнике са Русима, дакле широке масе српског народа, као „непоправљиво проруске“. Стога америчка политика чини све да на сваки могући начин омете изградњу „Јужног тока“, посебно откада се замишљени алтернативни цевовод „Набуко“ показао неисплативим и промашеним. У том правцу, преко медија који се налазе у Србији, а под пресудном контролом атлантистичких снага, се додатно подгрејава напад на „Јужни ток“, у чему свакако предњачи ТВ Б92. Ова телевизија на територији Србије, у емисији „Инсајдер“, радикализује нападе на „Јужни ток“, служећи се селективним презентовањем информација, једностраним односом према овом питању, избором саговорника и чак на моменте и прекрајањем истине. Она чак снима читав серијал емисија посвећених „Јужном току“, покушавајући, ако већ не може да оспори укупну важност и значај овог пројекта за српске интересе, да акцентира поједине сегменте остварења уговора, и да тражењем потенцијалних (и исфорсираних, а некад и измишљених) мана и непрецизности у његовој реализацији окреће јавно мњење у Србији против овог пројекта и укупне сарадње са Русијом.

 

Тако већ након емитовања прве емисије у замишљеној и снимљеном серијалу на ову тему, емитоване 23. септембра, у једночасовном трајању можемо сагледати целокупну концепцију овог новог (старог) медијског подухвата. У емисији се истиче као највећи проблем читаве концепције функционисања „Јужног тока“ кроз Србију што је у његовом ланцу реализације предвиђена и једна ћерка фирма са седиштем у Швајцарској, иако сам уговор, како се признаје, даје могућност да њено седиште може бити било где. То је наведено и прецизирано још у првобитним договорима за остварење „Јужног тока“ са Србијом још током 2008. године, тако да тај део уговора остаје неспоран и у касније дорађиваним клаузулама реализације читавог концепта и јасно је да се не може мењати, као и сваки уговор, без сагласности обе стране. Стиче се утисак да инсистирањем на потенцијално лошијим решењима за српску страну, овог и неких других делова уговора о „Јужном току“, „Инсајдер“ заправо не жели корекцију самог уговора, што је немогуће без сагласности обе стране, већ покушава да оспори читав уговор, и макар стварање што горе и искривљене слике у читавом јавном мњењу земље о овом подухвату. Чудно је да са оваквом прецизношћу и чистунством, којим „Инсајдер“ тражи евентуално могући губитак од максималне добити за „Јужни ток“, чији је укупан добитак за српску страну свакако неспоран, не показује ни изблиза за било који од низа подухвата које је протеклој деценији и кусур српска страна имала од бројних промашених приватизација, од Америке и дела Запада наметнутог погубног неолибералног економског модела, распродаје домаћих банака и привредних објеката, нарочит је пример „Сартид“, цементара и капиталних објеката (за по један евро и сл.), а показује само тамо где се реализује пројекат са руском страном. Интересантно је да се у читавој једночасовној емисији о концепту „Јужни ток“, где се, говорећи о српском интересу за њега, нигде не спомиње да овај капитални подухват за српску страну носи и одређене добитке, а посебно се нигде ни једном речју не спомиње пресудна помоћ од стране Русије да се у СБ ОУН блокира амерички покушај признавања независности Косова, и друге широке и свеобухватне политичке помоћи које Србима пружа руска страна.

 

Као главни саговорник у емисији, и већ у континуитету мање или више суптилни али постојани трудбеник на блокади и различитом оспоравању „Јужног тока“ кроз Србију је министарка енергетике Зорана Михајловић. Она је и започела фактички своју каријеру у политици као један од најистакнутијих експонената формално НВО – „ИСАК центра“ − а заправо америчке финансијске организације и центра за организовање и финансирање подухвата јавне денунцијације и блокаде остварења „Јужног тока“. Претходно је постала истакнути функционер Г17 Плус, да би потом ушла у Напредну странку. Михајловићева је члан „Ист бриџ“, америчке лобистичке НВО, заједно са истакнутим атлантистичким играчима у Србији. Необично је да за странку чије чланство и бирачи од формирања чине у највећем русофили и подржаваоци „Јужног тока“, у кључном министарству за остварење „Јужног тока“ представља атлантистички лобиста. Но, кад је у питању управљачка пирамида садашњег СНС, њен врх чини у геополитичком погледу друкчије опредељена структура људи, од претежно патриотског и континентално геополитички опредељене базе, што се због блокаде медија у Србији знатно спорије разазнаје у ширем јавном мњењу – управо довољан период да се остваре замишљени подухвати великих сценариста – оверавање одвајања Косова и Метохије, укључујући и његов северни део, од Србије, наставак примене неолибералне економије која нас води ка предвидљивом банкроту и, у сваком случају, даљој привредној агонији бесперспективног и погубног наставка пута „ка ЕУ без алтернативе“ (и, у свом финалу, вероватно и без Срба), блокаде медија и др. Интересантно је да је и једини појединац који је запослен у енергетском управљачком сектору данас, и који се појавио у овој емисији, такође критикујући квалитет постигнутог уговора „Јужни ток“ − Светислав Крстић, који је такође функционер и члан СНС. Како је на тапету Крстићевих и Михајовићевих критика посебно био и Бајатовић и „Србијагас“ иза кога стоји СПС, онда би и површном посматрачу постало вероватније да актуелна власт далеко боље сарађује у отуђењу Косова и Метохије, даљњем ЕУ путу или задржавању блокаде медија, него што је изгледа непостојећи консензус око (само) узнемиравања реализације пројекта „Јужни ток“. Да ли је СПС изгледа и за реализацију „Јужног тока“, и за неодржавање геј параде (која је управо отказана), или су у постојећој коалицији ствари иза паравана ипак нешто различитије него што се то широј јавности може чинити?!

 

Михајловићева је, између осталог, већ покушала у априлу месецу ове 2013. године, да директније доведе у питање остваривање „Јужног тока“ у Србији, покушавши да га повеже са концептом Трећег енергетског пакета ЕУ, што је због реакције Владе и јавног мњења стављено до даљњег ад акта. Тиме би се овај концепт, с обзиром на то да Србија још није недвосмислено изгласала да је он од националног значаја и као такав недодирљив за овај филтер енергетске подобности при ЕУ (концепт Трећег енергетског пакета), могао кад-тад довести у питање, што још увек није дефинитивно скинуто са дневног реда. И управо у том правцу, не треба нови (стари) медијски покушај сатанизације „Јужног тока“ од стране Б92 и других (страних по власништву и уређивачкој политици, а домаћих само по локацији) медија у Србији посматрати само као јалов покушај оспоравања овог великог привредног подухвата, са значајним геополитичким утицајем. Јер преко реализације „Јужног тока“ најзад и грађани Србије и српских простора могу осетити тековине (благодети) постепеног али неумитног процеса прерастања светског поретка ка мултиполарном. Од оног монополарног, остале су нам свакако нама добро познате тековине: рушевине од бомбардовања деведесетих, са пратећим последицама до данас; земља економски упропашћена, упорном применом неолибералног економског концепта; блокирани и једнострани медији, чији су Б92 и сам „Инсајдер“ типични представници; губитак територија и фрагментација српског етничког простора, где су поједини крајеви изложени расељавању и геноцидној политици према српском становништву (у Хрватској, на Косову и Метохији, изузев севера, за сада), или пак само културном и идентитетском геноциду (Црна Гора), Хашки (не)суд и бројни други проблеми и њихове последице и ожиљци у свакоме од нас. Да ли ће, и упркос свему, реализација концепта „Јужног тока“ бити почетак промена набоље на српским просторима, промена које ће бити на тај начин донете и споља, као што су нам, уосталом, погубне последице и промене у последње две деценије биле такође наметнуте и донете споља, само са различите стране света, јер је америчка администрација ипак на далеком Западу? У том случају, за почетак, сарађујмо макар на реализацији концепта „Јужни ток“, који долази са ближег Истока (из Русије) и простире се и ка ближем Западу (дакле средњој и западној Европи).

 

Можда је и наша геополитичка будућност сарадња и партнерство са ближњим Истоком и са ближњим Западом, који уосталом, уз све потенцијалне мање разлике, међусобно успешно сарађују на, за „стари континент“, стратешком пројекту „Јужног тока“, који нас и на тај начин може повезати у енергетски јединствену Европу од Атлантика до Урала (Владивостока), баш као што је том визионарски тежио и један Де Гол. То свакако није онај „бриџ“, мост који на невидљив али препознатљив начин повезује Б92, „Инсајдер“, Михајловићку и врхове различитих пирамида у Србији и око ње, али је свакако онај мост који је и те како прихватљив и за којим теже широке масе становништва у Србији и на српским просторима − мост ка будућој егзистенцији и опстанку на ветрометини геополитичких интереса мост великих сила, мост ка опстанку једног народа, какав су наши преци већ знали да пронађу и у далеко тежим околностима: у сеоби Срба под Чарнојевићима пред турским погромима, или неки од трошних али ипак спасоносних мостова преко залеђених река српској војсци и народу у беспућима Албаније пре једног века. Можемо ли га и сад пронаћи и крочити на њега у правом тренутку и на правом месту, и оставити иза себе све изазове који стоје на том путу, и где „Инсајдер“ представља само једно од пролазних птица-ругалица поред пута?

 

ФОТО: ФоНет

 

Геополитика бр. 67, октобар 2013

Najstarija Biblija pronađena u Jerusalemu govori kako Isusova ‘braća’ ne smatraju Isusa Bogom nego učiteljem

Najstarija Biblija pronađena u Jerusalemu govori kako Isusova ‘braća’ ne smatra Isusa Bogom nego učiteljem. Također, iz nje se može saznati kako Isus nije razapet, kao i još mnogo toga.

isus

Zapisi Isusove braće opisuju ga kao učitelja, a ne božanstvo. Inače, Isusova braća je spomenuta u nekoliko stihova u Bibliji, što služi kao dokaz da je on imao braću, ali i sestre.

Jakovljeva knjiga otkriva mnogo stvari koje nećemo susresti u kršćanskoj praksi i tradiciji, niti u Novom zavjetu. Jakov je prenio ono što je saznao od svoga brata. U njoj se ne spominju razapinjanje, Božije žrtvovanje za ljude itd…

http://www.youtube.com/watch?v=0CDaN-xhrKI#t=163

(DRMAJ)

Tajni dosijei – Kama Sutra za bankare

http://www.youtube.com/watch?v=QRKlBIM9Acg

Јужни ток – историјска шанса Србије (Анализа) – СРБИН. ИНФО

Јужни ток – историјска шанса Србије (Анализа)

hrvatska-izgubila-juzni-tok_430_2574

(Србин.инфо – Драган Петровић)

Трговинским споразумом и протоколом, који је закључен у Москви фебруара 2008. године, предвиђене су мере за унапређење робне размене у смислу повећања српског извоза. Споразум о сарадњи у области нафте и гасне привреде у циљу унапређења нафтне и гасне привреде између Србије и Руске Федерације, који је потписан у јануару 2008, ствара предуслове за даљи развој сарадње између Србије и Русије у области енергетике.

Енергетски споразум има за циљ стварање повољних услова за пројектовање, финансирање, изградњу, реконструкцију и коришћење објеката гасне и нафтне привреде на територији Републике Србије, повећање енергетске сигурности и обезбеђење континуираних испорука гаса и нафте из Руске Федерације, њихов транзит у треће земље, као и производњу нафтних деривата на територији Републике Србије.

Захваљујући споразуму о сарадњи у области нафтне и гасне привреде, Србија би у наредних тридесет година могла имати обезбеђено снабдевање гасом и другим енергентима. Инвестициони радови на територији Републике Србије на изградњи гасовода, подземног складишта гаса и других капацитета омогућују запошљавање радника и повећање производње у неким другим секторима који обезбеђују инпуте за инвестиције у ове инфраструктурне енергетске капацитете. Посредно би се тиме могла повећати производња и у другим гранама, јер се упошљавањем радника повећава платежна моћ становништва и тражња на домаћем тржишту.

Након изградње капацитета за транзит гаса Србија ће се наћи на једној од најважнијих европских „саобраћајница“ енергетске мреже и могла би имати вишеструку корист од ових споразума. Планиране инвестиције у гасни сектор у Србији у наредних пет година износе две милијарде евра. Осим тога, почетком 2013. године очекује се почетак изградње најважнијег пројекта гасне инфраструктуре у Србији – крака међународног гасовода „Јужни ток“.[1]

Србија је енергетски сиромашна земља. Резерве квалитетних енергената нафте и гаса су симболичне и чине мање од 1% у укупном билансу резерви Србије, док преосталих 99% чине енергетске резерве угља, у којима доминира нискокалорични угаљ лигнит.

Поред енергетско – ресурсног сиромаштва, биланс Србије указује на тенденцију повећања енергетске зависности, како примарне енергије (нафте, гаса, угља), тако и секундарне (електричне енергије).

Зачеци актуелно руско-српске (у оквиру СФРЈ) енергетске сарадње у нашем региону сежу у совјетски период, у седамдесете године прошлог века, када се одвијала брза и обимна гасификација у СССР-у и државама СЕВ -а. На то је утицао и први нафтни ембарго након арапско-израелског сукоба 1973. и окретање европских потрошача снабдевању нафтом из СССР-а, али и до тада недовољно заступљеном енергенту – гасу. У то време гас је, преко Мађарске, стигао и до Југославије. Распад ССС Р –а и промене у државама Савета за узајамну економску помоћ неко време зауставиле су ширење гасних послова.  Ипак, још је 1996. Формирано заједничко руско-српско предузеће Југоросгас, а 2006. Србији је понуђено учешће у пројекту Плави ток II, који је био претеча сада актуелног пројекта Јужни ток.[2]

Споразумом о сарадњи у области нафтне и гасне привреде уговорена је реализација три крупна подухвата:

  1. изградња на територији Републике Србије деонице гасоводног система у оквиру магистралног гасоводног система из Русије кроз Црно море и територију трећих земаља за транзит и испоруке природног гаса у друге земље Европе;
  2. изградња подземног складишта гаса на месту исцрпљеног гасног поља Банатски двор, које се налази 60 километара североисточно од Новог Сада;
  3. реконструкција и модернизација технолошког комплекса који припада Акционарском друштву „Нафтна индустрија Србије“.[3]

Ради изградње гасовода и подземног складишта гаса земље оснивају се одговарајуће компаније. Компаније учесници су испред Руске Федерације Отворено акционарско друштво „Гаспром“, или његова афилирана лица (компаније-кћерке) која оно одреди, а испред Републике Србије Јавно предузеће „Србијагас“.

Подела удела у оснивачком капиталу сваке од компанија извршена је на следећи начин:

руски учесник – најмање 51 %
српски учесник – највише 49 %.

И поред неких недостатака за нашу страну у склопљеном Споразуму, очигледне су и предности које он доноси у односу на дотадашње стање и то због:

а) гаса

  1. Ниске резерве домаћег гаса (9%  увоз 91%),
  2. Неразвијена гасна инфраструктура: постоји један правац дотока гаса Русија – Украјина – Мађарска (Хоргош) – Србија,
  3. Диспропорција у развијености дистрибутивне мреже и степену гасификације северног (95%) и централно-јужног дела земље (испод 45%)
  4. Нетранспарентна процедура и реализација пројекта гасификације Србије,
  5. Набавке гаса вршене преко посредника, а не директно од произвођача,
  6. Угрожена енергетска стабилност због не-оперативности подземног складишта гаса у Банатском Двору.[4]

 

б) нафте 

  1. Резерве сирове нафте процењене на најмање 40-так година (50 мил т ),
  2. Домаћа производња нафте задовољава 20 % српске потрошње,
  3. Предвиђен раст финалне потрошње нафте за 27%, увоза 15% за период до 2015,
  4. Застарела инфраструктура и технологија – посебно у области рафинеријске прераде,
  5. Ниска искоришћеност капацитета од рафинеријске прераде од само 46,5%, услед технолошке застарелости (Панчево и Нови Сад),
  6. Недовољно инвестирање у домаћа истраживања и производњу нафте
  7. Монопол и фаворизовање државне компаније  НИС,

 

banatski-dvor-ilu

Подземно складиште гаса „Банатски Двор“, код Зрењанина, пуштено је у рад, чиме је обезбеђена већа сигурност у снабдевању гасом Србије. Складиште је у власништву руске компаније „Гаспром“ и српског предузећа „Србијагас“, а у његову изградњу уложено је 30 милиона евра. Пуштањем у рад подземног складишта „Банатски Двор“ обезбеђена је редовна испорука гаса како за привреду, тако и за домаћинства, што је од изузетног значаја, посебно ако се имају у виду проблеми са којима се Србија суочавала пре неколико година током несташица тог енергента. Планиране су и нове инвестиције, а реч је о још једном подземног складишту гаса и изградњи три до четири гасне електране у Београду, Новом Саду, Панчеву и Нишу.

После модернизације складишта гаса Банатски Двор, капацитет истог биће 450 милиона кубика гаса, што ће пружити Србији могућност формирања оперативних залиха, за случај прекида дотока гаса током ванредних ситуација. Радни обим складишта износи 10% укупне годишње потрошње гаса у Србији и та количина даје могућност стабилног снабдевања потрошача у одређеном временском року. Очигледно је, да склапање гасног аранжмана ће имати неколико позитивних последица за Србију, од којих је прва отварање више хиљада радних места.

Укупна финансијска тежина пројеката по изградњи српског дела Јужног тока и складишта гаса процењује се најмање на 2 милијарде евра. С обзиром на то да ће најмање пола извођача радова бити српске фирме, долазимо до претпоставке да ће најмање милијарда евра, током неколико година, бити убризгана директно у српску економију. Руске фирме, које ће радити на подручју Србије, ће такође трошити на њеној територији значајна финансијска средства, а градња гасовода ће захтевати и модернизацију, између осталог, и путне инфраструктуре Србије.

Почетак рада гасовода, планиран најкасније до 31 децембра 2015 године, обезбедиће непрекидно снабдевање Србије гасом директно од произвођача, пружајући  могућност да се Србија одрекне услуга мађарске компаније МОЛ, која транзит руског гаса српској страни наплаћује до 70 милиона долара годишније. Шта више, са почетком експлоатације гасовода, Србија и сама добија улогу транзитне земље, имајући на уму да властите потребе Србије не прелазе границу од 3 милијарде кубика гаса годишње.

Транзит гаса потрошачима у ЕУ и региону би могао доносити буџету Србије до 200 милиона евра годишње. Руски гас би могао одиграти подстицајну улогу за српску индустрију, чији је развој био успорен због недостатка енергената. Додатни импулс добиће и пројекат развоја гасне мреже у централној и јужној Србији, што ће се позитивно одразити на животни стандард локалног становништва.[5]

Изградња и проширење подземних гасних складишта спада међу најзначајније инфраструктурне пројекте, јер доприносе енергетској сигурности Србије и земаља региона. Осим складишта гаса у Банатском Двору, с процењеним максималним капацитетом од милијарду кубних метара гаса, планирана је изградња новог складишта у Банатском Итебеју, чији капацитет ће такође бити до милијарду кубних метара гаса. Студија о могућности складиштења природног гаса предвиђа изградњу још неколико складишта, која би заједно с постојећим резервоарима гаса омогућила складиштење до пет милијарди метара кубних гаса.[6]

Mapa_gasovoda___svet

Кад се узме у обзир изградња гасовода Јужни ток, изградња складишта гаса добија још већи значај. У 2013. години могао би да буде расписан тендер и припремљена пројектна документација за изградњу складишта гаса Итебеј. Србијагас планира да у 2014. години уложи 65 милиона евра у изградњу тог новог гасног капацитета код Зрењанина. Постоје две локације на којима би резервоари могли да се изграде – Острово и Итебеј, с тим што би Острово, које се налази јужно од Саве и Дунава, односно код Костолца, било махом за домаће потребе, будући да је реч о складишту мањег капацитета – око 160 милиона кубика гаса.[7]

Предвиђања су да би капацитет подземног складишта на гасном пољу Итебеј у Банату откривеног још 1949. године могло бити знатно веће од милијарду кубика. Извесно је да би и на тој локацији могао да се изгради додатни резервоар, који би, у великој мери, покривао не само домаће потребе, већ би се гас и продавао онима којима недостаје. Лежиште Острово је откривено почетком 2000. године. Испитивања су показала да је у питању локалитет који располаже капацитетима за експлоатацију у наредних дванаест година. Систем гасних складишта, међутим, вреди градити само ако ће се он користити у спрези са најављеним гасоводом Јужни ток.

Специфичност географског положаја Србије је што у суседству има чак осам земаља са којима има добру енергетску инфраструктурну везу и интерконекцију у сфери електромреже. Те земље су директно заинтересоване и за гасну интерконекцију. Започета је сарадња са Бугарском на изградњи гасовода Ниш – Димитровград – Софија, укупне дужине 120 километра, а вредност инвестиције са обе стране је 120 милиона евра. Планирана је интерконекција са Румунијом, на релацији Мокрин – Арад у дужини од 76 километара. Изградњом те деонице значајно би се растеретио основни магистрални правац Хоргош – Батајница.

Такође је планирана интерконекција са Хрватском, Црном Гором и Македонијом. Директна интерконекција на магистарални гасовод Јужни ток биће реализована са Босном и Херцеговином, посебно са Републиком Српском, капацитета 1,2 милијарде кубних метара гаса. Укупна вредност инветсиције је 35 милиона евра. У циљу максималне искоришћености гасовода Јужни ток кроз Србију, већ се ушло у разговоре са стратешким партнером Гасопромом и за отварање по једне интерконекције са Македонијом и Црном Гором, као и Албанијом.[8]

______________________________________________________

[1] Зорана Михајловић Милановић, « Српски енергетски сектор – стање и руско-српски односи », стр. 155, Односи Русије и Србије на почетку ХХI века, Жарко Н. Петровић (прир), ИСАК Фонд, Центар за међународне и безбедносне послове, Београд, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka Рапаић Стеван, Тржиште енергената и ЕУ и тржиште Србије, Научни рад, новембар 2009. год, Библид,. Стр. 2.

[2] Ружица Мрдаковић-Цветковић, „Актуелни проблеми економске и енергетске сарадње Србије и Русије“, Економска политика, Нова српска политичка мисао, 2008 – Интернет, Aktuelni problemi ekonomske i energetske saradnje Srbije i Rusije.; Анталојиј Поморцев, „Енергетски споразум Србије и Русије, две стране медаље“, Односи Русије и Србије на почетку ХХI века, Жарко Н. Петровић (прир) ИСАК Фонд, Центар за међународне и безбедносне послове, Београд, стр. 165, Интернет, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka .

[3] Зорана Михајловић Милановић, «Српски енергетски сектор – стање и руско-српски односи», стр. 155, Односи Русије и Србије на почетку ХХI века, Жарко Н. Петровић (прир), ИСАК Фонд, Центар за међународне и безбедносне послове, Београд, Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka.; Јокић Ана, Улога Русије на светском тржишту гаса и нафте, Мастер рад, Мегатренд Универзитет, Београд, 2013, стр. 78-80.

[4] « Нафтна индустрија », Међународни радио Србија, Интернет Naftna industrija.;
Драган Петровић, Ана Јокић,
Енергетска политика Русије, још необјављен рад-рукопис, Београд, 2013.

[5] « Нафтна индустрија », Међународни радио Србија, Интернет: Naftna industrija.;
Јокић Ана,
Улога Русије на светском тржишту гаса и нафте, Мастер рад, Мегатренд Универзитет, Београд, 2013, стр. 86-90.

[6]Рапаић Стеван, Тржиште енергената и ЕУ и тржиште Србије,
Научни рад, новембар 2009. год, Библид,.

[7] « Нафтна индустрија », Међународни радио Србија, Интернет: Naftna industrija.

[8] « Нафтна индустрија », Међународни радио Србија, Интернет: Naftna industrija.

Krvavi oktobar ostao bez kazne | Reportaže | Novosti.rs

 
 

 

Krvavi oktobar ostao bez kazne

Najmanje 10.000 streljanih talaca u Srbiji u jesen 1941. Često su bili predmet manipulacija. I Nemci, ali i komunističke vlasti, plašili su se da stratišta ne postanu mesta hodočašća

 

U SRBIJI se od prošle godine, kako doslovno piše u zakonu, „praznuje i obeležava radno Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu – spomen na 21. oktobar 1941. godine i krvavu jesen 1941. godine kada su nemačke okupacione snage izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu i širom Srbije“.

Mnogi istoričari i politikolozi smatraju da je ovakvo obrazloženje manjkavo i nepravedno prema najmanje 10.000 streljanih talaca samo u Srbiji tokom krvavog oktobra 1941. godine.

– Taj oktobar bio je apokaliptičan za sve Srbe, a ovako šturo definisan Dan sećanja pokazuje kako nam je slabo sećanje. Kad je reč o Srbiji, kako je moguće izostaviti masovne zločine nad civilima u Kraljevu, Jadru, Mačvi, gde su pobijene hiljade talaca? Da ne govorimo o selima koja je Vermaht sistematski uništio da bi ispunio kvotu za odmazdu – kaže istoričar dr Srđan Cvetković, iz Instituta za savremenu istoriju.

Odnos društva prema žrtvama Krvavog oktobra ilustruje činjenica da se spomen-park u Kragujevcu finansira iz lokalnog budžeta.

– Upravnik spomen-područja Buhenvald bio je više puta ovde i uvek nas je pitao zašto nismo pod upravom države već grada. On smatra da Kragujevac ima mnogo veći značaj od lokalnog – kaže istoričar Nenad Đorđević, kustos u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“.

OSVETA AUSTROUGARSKIH VOJNIKA – VAŠ je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo – naredio je general Franc Beme uoči krvavog oktobra 1941. godine.

Žrtve Hitlerove odmazde stradale su i u Hladnom ratu. Naime, u „Talačkom procesu“ u američkom sudu u Nirnbergu suđeno je dvanaestorici nemačkih generala za „masovna ubistva civila u Grčkoj, Albaniji i Jugoslaviji“. Titova Jugoslavija tada se nalazila na sovjetskoj strani gvozdene zavese. Sudije su zaključile da su „partizani nezakonite formacije, nisu morali da se tretiraju kao ratni zarobljenici“, pa je posle zarobljavanja njihova egzekucija bila legitimna!? Sud je zaključio da „pod određenim okolnostima, čak i uzimanje talaca, odmazde i ubistva mogu predstavljati dozvoljenu liniju akcije protiv gerilskih napada“.

General Franc Beme, komandant gušenja ustanka u Srbiji 1941, ubio se pre presude. Ostali generali odgovorni za smaknuće 70.000 srpskih talaca tokom Drugog svetskog rata osuđeni su vremenski. Presude su izrečene 1948. a svi su na slobodu izašli već 1953. godine.

Još gori udarac pravdi od ovakve presude je zaborav u Srbiji. Upravo to se desilo s prvim u nizu masovnih zločina Vermahta.

– U Dragincu je sredinom oktobra 1941. streljano 2.950 građana, a još mnogo ih je pobijeno u okolnim selima. Posle streljanja više od 6.000 ljudi komanda 342. divizije izvestila je višu komandu da joj za kvotu „100 Srba za jednog ubijenog Nemca“ nedostaje još 3.389 lica za streljanje, ali više nema koga da strelja! U Jadru prilikom streljanja nisu odvajani muškarci od žena i dece. Među ubijenima su i 24 moja rođaka iz sela Cikote kod Draginca, a moj otac je slučajno izbegao smrt – navodi istoričar mr Dragan Krsmanović, bivši načelnik Vojnog arhiva.

Izaslanik nemačkog Ministarstva inostranih poslova poslao je u Berlin izveštaj o 20.000 streljanih civila u Srbiji do 3. decembra. Zbog gubitaka od 160 mrtvih i 370 ranjenih u sukobima s ustanicima, okupacione vlasti nastavile su da streljaju i kasnije do propisane kvote od 39.900 talaca. Do 1944. Vermaht je u Srbiji pobio 70.000 civila u kaznenim ekspedicijama i odmazdama. Hitler je lično odredio proporciju odmazde, da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100 srpskih talaca-civila, a za ranjenog 50. Ova formula nije se primenjivala ni na jednom drugom okupiranom području.

STARO SAJMIŠTE MANIPULACIJA srpskim žrtvama je proces dugog trajanja, započet još posle Prvog svetskog rata, od kada Nemačka pokušava da okrivi Srbe kao izazivače svetskog sukoba, kaže dr Dragan Petrović, viši naučni savetnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu.
– Pojedine NVO minimiziraju srpske žrtve pokušavajući da imputiraju Srbima da su, ako ne direktni krivci, onda svakako pasivni saučesnici likvidacije 6.000-7.000 Jevreja među oko 18.000 žrtava logora Staro sajmište. Činjenice, pak, ukazuju da je reč o logoru koji se nalazio na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. Najbrojnije žrtve tog logora, čiji su organizatori i svi čuvari etnički Nemci, ako ih već posmatramo po etničkom principu, opet su Srbi – ističe dr Petrović.

– Hitler je zadržao prema Srbima isti stav koji su imali Austrijanci 1914. Kao Austrijanac držao se striktno toga, naređujući stroge mere prema Srbima. Stvoreno je shvatanje da bi najbolje bilo kada bi Srbija nestala s geografske karte. Srbi kao večiti uzročnici nemira morali su što je moguće više da budu stešnjeni i pritisnuti – rekao je na saslušanju 1947. Franc Nojhauzen, Hitlerov generalni opunomoćenik za privredu.

Radi gušenja ustanka u Srbiji Hitler je u septembru 1941. uputio 30.000 elitnih vojnika. Za komandanta je odredio pešadijskog generala Franca Bemea, koji je, kao i ostatak njegovog štaba, 1914. učestvovao u napadu na Srbiju. On u izveštaju od 15. septembra piše komandi: „Rukovodstvo je u rukama srpskih oficira. Vojnika i komandnog kadra ima dovoljno. Do sada se živelo u zabludi da se radi o komunističkom pokretu“. Beme naređuje sistematski teror civila i 24. septembra za dan je uhapšeno 4.000 žitelja Šapca od 14 do 70 godina. U sledećih 15 dana vojnici Vermahta ubili su 88 ustanika, streljali 1.267 talaca, uhapsili 17.420 osoba.

Sledeći masakr odigrao se od 15. do 20 oktobra u Kraljevu, a nemačka komanda saopštava da je streljala 1.735 ljudi. Do danas su istoričari Muzeja u Kraljevu otkrili identitet 2.190 streljanih, ali i nemačku naredbu koja zabranjuje dostojno obeležavanje stratišta.

– Prilikom zakopavanja streljanih treba paziti da se tamo ne stvaraju srpska svetilišta (hodočašća). Stavljanje krstova na grobove, ukrašavanje istih itd. treba sprečiti. Zato treba sahranjivanje vršiti namerno na usamljenim mestima – naredio je general Beme.

Prvi organizovani izlazak na groblje streljanih bio je oktobra meseca 1942, kada su majke i supruge, po dozvoli tadašnjeg komandanta mesta, nemačkog kapetana Dimela, organizovale prvi pomen.

RANKOVIĆ I ŽRTVE NAJVEĆA manipulacija žrtvama u Kraljevu je uvođenje brojke od 6.000 streljanih, kaže Dragan Drašković.
– Posle hapšenja Draže Mihailovića, iz svih gradova i mesta slani su telegrami podrške Aleksandru Rankoviću i Ozni. Ovdašnji funkcioneri Sindikata železničara šalju „u ime 6.000 streljanih drugova“ poruku: „Železničari iz Kraljeva čijih je drugova na hiljade pobijeno: zločini su vršeni po naređenju Draže, a u ime kralja Petra“. Posle Ranković koristi ovu tvrdnju u govorima. Ovakve ideološke manipulacije ponizile su ne samo žrtve, već ceo srpski narod – kaže Drašković.

– Na pomenu, pored majki i supruga streljanih, učestvovalo je i nekoliko sveštenika. U godinama posle oslobođenja svakog 14. oktobra održavaju se organizovani pomeni, ali ubrzo su udaljeni sveštenici. Oko 1950. centralni deo spomen-groblja je „uređen“ tako što su posađene topole, pošto su prethodno povađeni krstovi sa humki. I nove vlasti su se plašile stvaranja srpskog mesta hodočašća – kaže istoričar Dragan Drašković, direktor Muzeja u Kraljevu.

Suštinska izmena u obeležavanju tragedije u Kraljevu odigrala se 1965, kada se umesto tradicionalnih crnih plakata koji najavljuju pomen pojavljuju šarena obaveštenja koja promovišu „Oktobarske svečanosti“.

– Tako su žrtve stavljene u potpuno drugi kontekst, proterivanjem tradicije i narodnih običaja sa kraljevačkog stratišta. Stvarana je i profilisana nova manifestacija – kaže Drašković.

Ista stvar desila se u Kragujevcu i okolini, gde su za noć uklonjeni krstovi sa stratišta na kojima je od 19. do 21. oktobra streljano 2.792 osobe, među kojima i veliki broj đaka. U izveštaju državne komisije FNRJ sudu u Nirnbergu 1947. navedeno je 2.300 streljanih.

Krstovi sa humki povađeni su oko 1950. godine

– Nije bilo zgodno isticati da su žrtve bili srpski taoci. Posle rata se vodila politika izjednačavanja žrtava radi stvaranja nekih novih jugoslovenskih osnova. Kao što su jame u Hercegovini zabetonirane, tako su i srpski taoci streljani u odmazdama predstavljani kao žrtve u ideološkom smislu iako nisu bili ni četnici ni partizani – navodi istoričar Nenad Đorđević, kustos u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“.

  1. 4c 30. septembar 2013. 13:17 #2663834

    I tako,ponavlja se ta nama istorija i dan danas,kupujemo njemacka vozila i hrvatske prehrambene proizvode,treba njima lova da ponovo imaju s cim tamaniti Srbe,a najsladje je kad zrtva to finansira.

  2. Bojan 29. septembar 2013. 21:55 #2663055

    Samo da kazem malo istine.Mene je uciteljica ucila da su sve te odmazde ucinjene od strane Nemaca a ne cetnika i ne moze da se mnogo tu govori o nekavoj ideologiji,jer je ona kao razlika postojala izmedju partizanskog i cetnickog pokreta.Nemci sa tim i nisu imali bas mnogo veze,bilo je njih briga i za cetnike i za partizane mada su ove prve kao pogodne za saradnju dobro iskoriscavali.To sto su nama Nemci uradili nisu uradili nikome a to sto smo mi sami sebi uradili nijedan narod ne radi.

    • Sedi, jedan 30. septembar 2013. 00:47 #2663238

      Ne može sve da se nauči od učiteljice u četiri razreda osnovne škole. Suština je da su Nemci vršili odmazdu isključivo prema Srbiji i Srbima, a ne prema komunistima i Jugoslovenima kako se učilo posle rata. Kao što možeš da pročitaš, ako te je učiteljica naučila, za Nemce su srpski oficiri i vojnici, odnosno četnici, Dražinovci, ili Jugoslovenska vojska u otadžbini bili pravi protivnik, a ne vojno nesposobni komunisti

  3. radule 29. septembar 2013. 14:19 #2662590

    1. Franc Beme nije se ubio pre presude nego pre optuzbe. 2. Od 12 generala u Talackom procesu samo je Franc Beme bio odgovoran za zlocine u Srbiji na jesen 1941.godine. Ostali su komandovali drugim podrucijma. 3. Kvalifikacija partizanskih formacija kao nezakonitih, nema veze sa pripadnoscu Jugoslavije Istocnom bloku.Dokaz: Grcka i Norveska nije bila u Istocnom bloku pa su isti tretman u tumacenju kod sud imali i njihovi partizani 4 Naredba 100 za 1 ubijenog Nemca bila je u celoj Evropi

    • Nemci valjda znaju 29. septembar 2013. 16:00 #2662718

      Kad Nemci kao što su Nojhauzen i Nojbaher, učesnici događaja, kažu da je samo u Srbiji važilo 100 za jednog, valjda su obavešteniji od tebe. Proveri malo spisak generala, pa ćeš naći „Austrijanca“ Kovača i druge koji su bili zaduženi za Srbe . Grčki partizani-komunisti su takođe započeli građanski rat u Grčkoj u čemu im je Tito pomagao oružjem , pa je i u toj zemlji doveo do prolivanja bratske krvi. Gde nađe te norveške partizane, majke ti.

  4. dbr 29. septembar 2013. 09:10 #2662259

    Nacizam=Fašizam=Komunizam

  5. Borislav 29. septembar 2013. 08:49 #2662246

    Hitlerovci su pobili ljude a titoisti su te zrtve tumacili u svoju korist te cak i streljali mnoge srbe zbog zlocina koje su pocinili nemci. Svi znamo da u oktobru 1941 nije bilo druge vojske osim kraljevske.Zalosno je da mi ni danas u Srbiji nismo doneli zakon koji zabranjuje promovisanje Hitlerovih i Titovih generala i saradnika u vezi sa pogresnim tumacenjem srpskih zrtava. Zabranjivanjem bi se barem vratilo dostojanstvo tim srpskim zrtvama a potomci bi saznali istinu o svojim pretcima.

    • zoks 29. septembar 2013. 12:54 #2662473

      Nije komunizam ni komunjare uradile ni jednu jedinu stvar koja je bila za srpski nacionalni interes!Kome to danas nije jasno……………..jadan on!

    • kutuzov 29. septembar 2013. 13:29 #2662511

      …. a da li ste vi tamo vodili zapisnik ? Pa dokle vise vi i vasi istomisljenici od istorije kao nauke prvite minornu, dnevno politicku marionetu koju pise i njome upravlja svako kako kome to odgovara ?Na svu srecu ima jos onih koji po nesto pamte pa ovakve price imaju vise ne odobravanja nego sto bi ste to zeleli ali je zalosno bestidno laganje bez trunke stida.Dokle vise vadjenje cetnistva iz blata istorije? Veci neprijatelj kapitalizma od komunizma ne postoji pa to nije ni fasizam.

    • Nemci valjda znaju 29. septembar 2013. 16:07 #2662726

      Kutuzov nije bio Sovjet ni komunista. Kutuzov je bio Rus. Patriota. General ruske vojske a ne sovjetski politički komesar. Smešno je da komunista uzima nadimak Kutuzov, jer je to kićenje perjem ideološkog protivnika. Treba da uzmeši odgovarajući nadima kao što je Staljin, Đilas, Moša, Broz, Kardelj ili tako nešto.

    • kutuzov 30. septembar 2013. 07:47 #2663364

      Kutuzov je bio ,uspesan vojnik, patriota i covek koji se odlikovao razboritoscu i pravilnom sagledavanju situacija u kojima se nalazio i nema nikakve veze da li je komunista ili ne.Zasto sa nipodastavanjem govorite o jednom uspesnom periodu ove zemlje ? Sve sto se sada rasprodaje , otima i unistava stvoreno je u tom periodu, za vreme komunista srbima je naseljena Vojvodina a isto tako su to mogli biti i drugi, umesto krava i drvenih plugova i krsa i goleti data im je oranica i mnogo, mnogo toga

  6. iz glave 29. septembar 2013. 08:35 #2662233

    u Montenegru su počeli obeležavanje grobova poginulih nemačkih vojnika u ratu, a mi ćemo kada sredimo KosMet…die beste, nemačka medecina je najbolja na svetu

    • zoks 29. septembar 2013. 13:07 #2662488

      iz glave@ To ne treba da vas cudi prijatelju,pa u Crnoj Gori,danasnjoj i onoj ondasnjoj se poturcivalo!U Sumadiji se niko poturcivao nije! A BiH su drugovi iste sudbine kao i ovi novoformirani „milocrnoHorci“!


Nebojša Brkić : “ ROĐEN U KOLONI “

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Az3orm2i3MA#t=187

UTISAK NEDELJE 29. 09. 2013

http://teslavision.tv/video/diaspora-broadcast-network/utisak-nedelje-2992013.html

Miroslav Lazanski kad bi bio predsednik, kako se (ne) brani Kosovo, o teritorijama (Ub – Tribina)

http://www.youtube.com/watch?v=EJjGabXw6D0&feature=player_embedded#at=64

U crtanju granica ukinuli Metohiju, a predali Kosovo

U crtanju granica ukinuli Metohiju, a predali Kosovo

Kako su crtane jugoslovenske republičke granice koje su postale državne, ali na štetu Srbije: Da bi postao delegat, Petar Stambolić pripojio Leposavić KiM

U isto vreme dok su u Srbiji formirane autonomne oblasti kao države u državi, Milovan Đilas odbija zahtev dalmatinskih komunista da i Dalmacija dobije autonomiju. Oni su to obrazlagali činjenicom da ona nikad u istoriji nije bila pod vlašću Zagreba, a Đilas je odgovorio da je Dalmacija najhrvatskiji deo Hrvatske.

Đilasova komisija je razgraničavanje Vojvodine obavila za samo nedelju dana, koliko je potrošila na obilazak nekoliko sela od Srema do Baranje. Odlučeno je da vukovarski okrug i Baranja, u kojima je seosko srpsko stanovništvo bilo većinsko, ipak treba da pripadne Hrvatskoj. Opravdanje je pronađeno u podatku da je 1945. Hrvata bilo više u gradovima. Potpuno je zanemareno da je u gradskim sredinama tokom rata došlo do najveće promene nacionalne strukture zbog ubijanja i pokatoličavanja Srba, kao i zbog kolonizacije koju su izvele vlasti NDH.

– Sada čujem da je ta (hrvatska) većina nastala tako što su ustaše bežale iz Hercegovine i Bosne i naseljavale se tamo. To je za naša tadašnja gledanja bio naš narod. Zlikovce smo obično streljali, oni su bežali pred nama, a o ženama i deci – mi nismo brinuli – kazivao je Đilas 1989. godine.

Hrvatska je tada vodila sporove i oko linija razgraničenja sa Slovenijom, BiH i Crnom Gorom, koje su rešavale komisije na čelu sa Đilasom. Sporovi su, po pravilu, rešavani u korist Hrvatske.

– Broza i strukturu oko njega interesovalo je prvenstveno kako što više uvećati Hrvatsku ne mareći ni za etnički, ni za istorijski princip, osim onoga koji je bio razvijen kod hrvatske megalomanije. A da bi se ovaj plan realizovao trebalo je prethodno što više razmrviti srpski prostor – navodi dr Momčilo Diklić iz Instituta za evropske studije.

On ističe da ipak nije uspeo plan hrvatskih komunista o kolonizaciji Vojvodine.

– Po prvobitnom planu kolonizacije bilo je predviđeno da tri petine kolonizovanih budu hrvatske nacionalnosti. Kako nije došlo do međurepubličkog razgraničenja u potpunosti shodno hrvatskom planovima, akcenat naseljavanja stavljen je na Baranju, da se u njoj izmeni nacionalna struktura u korist hrvatskog stanovništva – otkriva dr Diklić.

Uprkos protestima Baranjaca, da nikad nisu bili deo Hrvatske i da su se 1918. prvi priključili Srbiji, Đilasova komisija ih je stavila pod šinjel Zagreba.

Komisije koje je vodio Milovan Đilas s nekolicinom komunističkih funkcionera, posle samo nekoliko dana boravka na trenu, izvodile su „odokativno“ improvizovane zaključke, ali sa dalekosežnim posledicama, smatraju istoričari.

Tito i Đilas

– Na taj način su granice Srbije iz 1918. anulirane, jer ih komunisti nisu priznavali. Razgraničenje s Vojvodinom i Makedonijom rešavale su komisije i ne pomišljajući na referendum i mišljenje građana – ukazuje dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.

On podseća da je Makedonija napravljena kao država povlačenjem granice na improvizovan način, zbog čega su se pobunili Srbi iz opštine Vratničke i sela oko Tetova.

– Pisali su pismo Petru Stamboliću, ali kad su krenuli kod njega u Beograd uhapšeni su. Time se otprilike završava razgraničavanje republika. Zatim se donosi Ustav koji kaže da je Jugoslavija federacija koju čine republike koje imaju pravo na samoopredeljenje uključivši i otcepljenje i ujedinjenje s drugim narodima. To praktično znači da je Makedonija mogla da odluči da se priključi Bugarskoj – objašnjava dr Pavlović.

Za ime Petra Stambolića vezuje se i otcepljenje dela Raškog okruga i njegovo pripajanja „autonomnoj oblasti Kosovo i Metohija“. Teritorijalna promena na prostoru severnog Kosova izvedena je 1959. tako što su Kosovskoj Mitrovici pripojeni srezovi Leposavić i Lešak, gde su većinom živeli Srbi. Zvanično obrazloženje bilo je da taj deo gravitira ka Mitrovici zbog rudnika. Stvarni razlog bilo je obezbeđivanje dovoljno glasova za izbor Petra Stambolića među delegate Savezne skupštine.

DEJTONSKI SPORAZUM Advokat Goran Petronijević, član tima branilaca Radovana Karadžića, nedavno je otkrio da Republika Srpska i danas ima problem s granicama zbog debelih linija.
– U vreme ministrovanja šefa srpske diplomatije Gorana Svilanovića, iz strogo poverljive arhive Ministarstva spoljnih poslova Srbije, nestalo je mnogo dokumenata, koji su, navodno izgoreli u požaru. To je vrlo sumnjivo, jer prema informacijama koje imamo, izgorela je čajna kuhinja na spratu gde se nalazila arhiva, ali ne i arhiva. Tom prilikom je nestalo mnogo dokumenata, a između ostalog i original Dejtonskog sporazuma, pa zato Republika Srpska danas ne može da utvrdi svoje granice zbog debljine linija flomastera – rekao je Petronijević.

Kasnije je Stambolić negirao da je on uvećao teritoriju Kosova i Metohije na severu, tvrdeći da je to učinio Slobodan Penezić Krcun „da bi povećao broj Srba u pokrajini“, koja to još nije bila. Do danas nisu pronađene pisane državne odluke kojima je uvećana teritorija Kosova i Metohije za 197 kvadratnih kilometara.

– Kada je 1959. godine doneta odluka da u Kosovo i Metohiju uđe i Leposavić, to je učinjeno tako što su srezovi Leposavić i Lešak iz Raškog okruga pripojeni Kosovskoj Mitrovici i posredno uneli svoj atar u pokrajinu. To znači da Kosovo nije imalo „teritorijalnu celovitost“, niti je promena teritorije koju obuhvata izvršena odlukom o „pomeranju granica“ – ističe dr Pavlović.

Bez obzira na objašnjenja, Stambolićevo izborno pomeranje granica skupo je koštalo Srbiju. Naime, tek posle tog proširenja oblast Kosova i Metohije uzdiže se na nivo autonomne pokrajine 1963. godine.

– Dve godine posle Brionskog plenuma ime ove srpske pokrajine je prepolovljeno. Iz njenog naziva izbačena je Metohija samo zato što podseća na njeno poreklo – srpsko crkveno imanje. Političko rukovodstvo Srbije, koje je predvodio predsednik republičkog centralnog komiteta Petar Stambolić, prepustilo je da se „o imenu AP Kosova i Metohije odluči u pokrajini“. Tih dana kosmetski Šiptari su odlučili da se ubuduće zovu Albanci – navodi publicista Pero Simić.

Trenutno je aktuelno pitanje da li administrativna linija – granica između Srbije i Kosova, na severu, „prolazi“ vrhom Kopaonika iznad skijališta i hotela, tik uz vojnu bazu i mauzolej Josifa Pančića ili teško pristupačnom dubodolinom nekoliko stotina metara niže.

Naime, u dokumentaciji se, iz nepoznatih razloga, pojavljuju obe administrativne linije. Sumnja se da je možda reč o „fenomenu flomastera“ koji se pojavio i prilikom crtanja mapa u Dejtonu. Naime, posle okončanja rata u BiH, na terenu se pojavio problem ničije i svačije zemlje, koju su svojatale ili je se odricale obe strane. Na mapama su se pojavljivale s linijama razdvajanja koje su bile paralelne, ali udaljene i po nekoliko kilometara. Njihova tajna je otkrivena javnosti tek jedanaest godina pošto se u svom stanu na Palama ubio Nikola Koljević, nekadašnji potpredsednik RS-a i predratni član Predsedništva BiH.

On je bio očevidac da su linije razgraničenja na mapama malih razmera u Dejtonu crtane debelim flomasterom. Kad bi se mapa uvećala, radi primene u praksi, te linije postajale su široki koridori.

IB POKVARIO TITOV PLAN Tito je 1945. i 1946. u intervjuima stranim medijima otvoreno govorio da će Autonomna oblast Kosovo i Metohija biti pripojena Albaniji. Na pitanje novinara „Asošijeted presa“ šta će biti s ovim delom Srbije, Broz odgovara:
– Zavisi kakav će režim biti u Albaniji. Ako dođu komunisti na vlast ono može biti pripojeno Albaniji. Enver Hodža je u svojim uspomenama naveo da mu je Tito krajem juna 1946. obećao da će Kosovo i druge krajeve Jugoslavije gde žive Albanci ustupiti Albaniji čim se stvori balkanska federacija. Edvard Kardelj je prilikom posete Moskvi 1947. najavio Staljinu da će KiM biti ustupljeni Albaniji. Taj plan nije ostvaren zbog rezolucija Informbiroa.

– Gužva, pakovanje, i u gužvi u hodniku srećem Vladu Lukića, koji je trebalo da ostane još jedan dan radi prenošenja razgraničenja na kartu većih razmera. Jer poslednji trik je bio u tome što su linije razgraničenja izvučene debelim flomasterom na maloj mapi – zabeležio je Koljević atmosferu pred povratak u Beograd, kad je sve već bilo završeno.

O „flomaster“ granicama govorilo se i u Hagu. Američki general Vesli Klark, svedočeći protiv Slobodana Miloševića, pokazao je uvećanu kartu s dve paralelne crte.

– Koju sam ja crtu od te dve povukao generale Klark, ne razumem, nisam valjda povukao obe, a paralelno su jedna pored druge – pitao je Milošević.

– Sećam se da ste uzeli flomaster i ucrtali liniju na kartu – objasnio je Klark.

 

Granicu na Kopaoniku Albanci ne mogu zloupotrebiti

NEKO je, davno, pokušao i uspeo da granicu severa Kosova sa Srbijom „nacrta“ Pančićevim vrhom. Kasnije je to, pre događaja na Kosovu, ispravljeno, Raška i Leposavić su zajednički utvrdile tačnu granicu koju su verifikovali i nadležni državni organi i koja je upisana u katastru i drugim zvaničnim dokumentima. Kfor to zna i poštuje, a ni iz Prištine nije bilo nikakvih zahteva da se bilo šta menja – tvrdi Dragan Jablanović, bivši predsednik opštine Leposavić, a odnedavno predsednik Privremenog opštinskog veća.

On smatra da čak i ukoliko granica „na papiru“ stoji i dalje na vrhu Kopaonika, ne bi bilo nikakvih problema, jer na kosovskom (leposavićkom) delu planine bez dozvole Opštine Leposavić niko ništa ne može da gradi.

– Buduća Zajednica srpskih opština na Kosovu imaće sve ingerencije u oblasti prostornog planiranja i gradnje i biće brana svakom pokušaju da Priština zloupotrebi ovaj deo Kopaonika za neke svoje ciljeve – smatra Jablanović.

On podseća da Kopaonik nikada nije bio deo Kosova, dok Petar Stambolić nije pedesetih godina prošlog veka ovaj deo planine, zajedno sa Leškom, Vračevom i dobrim delom opštine Leposavić pripojio Kosovu. Svi kasniji pokušaji da se ovaj deo Kosova vrati Srbiji ostali su bez rezultata, jer ni u Beogradu, uprkos zahtevima iz Leposavića i Leška, za to nije bilo političke volje.

Vesti iz Rubrike

Intervju sa Dušanom Nonkovićem (1 deo) Star ali još uvek aktuelan!

http://www.youtube.com/watch?v=OvaY-QOTHTM