РОБОВЛАСНИЧКА МОНЕТА И ЊЕНА СИМБОЛИКА

20171028164843_IMG_1887

Аутор фотографије Никола Нонковић  из колекције Стевана Нонковић

Робовласничка монета која је служила за трговину робовима од 15. до 20. века

Роб је коштао 12 до 50 оваквих карика

Највећа манифактура се налазила у Бриселу – Каква симболика!

Та монета, као новац за трговину робовима, била је забрањена тек 1940. године.

Трагајући тако траговима срба наишао сам узгред и на траgове поганих Evropejaca koji nas под командом НАТО, у име глобализма неоколонијализацијом tako bezdušno satanizuju кољу и убијају ни криве ни дужне па отуда и тај робовски новац на корицама књиге као један од најуспешнијих налаза тог трагања. Како каже она наша стара народна; снег пада да свака зверка покаже свој траг. Њихов траг је остао за сва времена неизбрисив. На жалост та зверка оставља и до данашњег дана крваве трагове својег профита. Једна минијоритетна али супериорна мањина тлачи, убија, и себи подчињава огромну већину недужног света и то у име тобож демократије у којој се већина мора послушно понашати и покоравати прохтевима тих агресивних мањина уколико не желе бити Бомбардоване па и уништене од моћне узурпаторске мањине.

Добрих има неупоредиво више али не долазе до изражаја. Улога им је сведена на пружање хуманитарне помоћи, рекама избеглица које су остале без крова над главом услед бомбардовања од те погане мањине залуђене неким идејама које са Богом немају никакве везе. Наоружане и купљене за тањир супе убјају друге како би ова моћна мањина могла профитирати на оружју и отетим природним ресурсима остављајући пустош за собом и милионе недужног света без крова над главом.

Први ратови су настајали из нужде кад би неко номатско племе, номадског времена, остајало без животних намирница услед суша или епидемија које би им захватиле животињско благо, ради свог обстанка неразумевајући друге методе за свој обстанак до силе.

Данас се воде ратови због неутољивих апетита баснословно богатих и утицајних појединаца који су узурпирали власт да би уз помоћ својих полтрона и купљених послушника били још богатији а стим и утицајнији како би удовољили свом егу, похлепи за што већим профиту и влашћу.

Појединци од утицаја су одговорни за ратове а не народи иза којег се ти појединци крију паушалним осуђивањем читавих народа.

Паушално осуђивање народа је само алатка за изазивање ратова и медијум иза којег се крију појединци од утицаја како не би могли бити оптужени за изазивање ратова из који само они излазе као победници са још већим профитом.

Бог их је као и нас све благодарио безбројним могућностима и лепотама живота али уместо да уживају у Божјим благодетима они подпирују ратове, уништавају животе, Божја дела, против Божје воље да би удовољили својем егу, похлепи за профитом као да последња кошуља има џепове. Решење је у позивању на одговорност за своја недела праве кривце а то није народ већ су то најутицајније и најбогатије фамилије света.

Душан Нонковић Теодоровић

Из моје књиге: Тагом срба II

Књигу можете набавити у Србији по цени од 5€ или 600 дината а у иностранству 10€ Контактирај те ме на е-маил адресу: dusan.nonkovic@gmx.de ili putem fb

Advertisements

TRAGOM SRBA II – RECENZIJA Akademika prof. dr. Burović Kaplana

NONKOVIĆ I NJEGOVA KNJIGA

Dušan Nonković Todorović (rođen 1940 u Subotici) osvedočio se pre svega u praksi, svojim životom i radom za opšteljudsko čovekoljublje i, posebno, za srpsko tradicionalno rodoljublje, za što je i odlikovan visokim državnim odlikovanjem još 2005.godine, a zatim se osvedočio i u teoriji, svojim publicističkim, književnim, pa i naučnim stvaranjem. On ne samo što je pre više godina pokrenuo internet portal GLAS DIJASPORE, koji, kao vlasnik, glavni i odgovorni uredni, izdaje u nemačkom gradu Lübeck, već je i pisao i objavljivao bezbroj dopisa, tretirajući aktuelne i viruletne probleme naroda i domovine svoje, vidljivom umešnošću, vešto i objektivno, pa i smelo. Svojim portalom i dopisima on je snazno uticao na formiranje aktuelne svesti Srba Srbije i njene dijaspore po svetu, nadahnujući ih rodoljubljem i savremenom progresivnom svešću da se svi, bez obzira na versku i klasno-društvenu pripadnost, trebamo angažovati za rešavanje svih akutnih problema domovine i naroda. Sa svojim odabranim dopisima, esejima, on je 2014. objavio i jednu posebnu zbirku pod naslovom RAJ NAM JE NA DOHVATU RUKE, A GRADIMO PAKAO – ZASTO ?

Ovaj vrli srpski sin se nije afirmirao samo kao rodoljub i publicista, novinar, već i kao umetnički stvaraoc, kao pesnik. Do sada je objavio dve zbirke uspelih pesama: SAN I LJUBAV VEČNA i ZVEZDE HORIZONTA, jedna zrelija i uspesnija od druge. Počasni je član Udruženja pisaca RS i dijaspore Prijedora.

Ne samo kao novinar, koji se neminovno oslanja na istoriske činjenice iz prošlosti, već i kao mislilac, rodoljubivo uznemireni duh, on se zauzeo i istorijskom prošlošću svog srpskog naroda, nastojeći da osvetli neke strane te prošlosti na bazi novih otkrića, arheoloških iskopina, Vinčasko pismo i Vinčanska kultura, pa srp. Tako nam ove godine stavi u ruke njegovu četvrtu knjigu – TRAGOM SRBA (Beograd 2017), kojom se sa esejistike vidno naklanja prema nauci, pretendirajući da i samo ime Srba potiče od SRPA. Ne dozvoljeći nam da dovršimo čitanje ove knjige i da se razmislimo o njoj, on nam stavlja u ruke i svoju petu knjigu – TRAGOM SRBA II, kojom nastavlja sa cunjanjem i prebiranjem po srpskoj prošlosti, a sa pretendiranjem da su „Srbi dali svetu od srpa do prve hidrocentrale na Niagari, da su Srbi prije bilo koga u Evropi topili bakar, bili prvi metalurgi u svetu“ i da u vremenu, u kojemu aktuelno živimo, „ateisti postaju bliži bogu“, jer se „religija odrekla nauke pa dobila ateizam, a nauka religije i dobila – profitere bez etike!“

Očigledno je i po samom naslovu, posebno po sadržini i tretiranim problemima da u ovoj knjizi imamo nastavak prethodne, samo što se ovde autor više zauzeo sa rasprostiranjem Srba pre nove ere i, posebno, na zapadno-evropskom i nemačkom prostranstvu. Preko etimologija i semantike toponima i hidronima on nam otkriva dokle su se prostirali Srbi u praistoriji. Njega ne samo etimologija imena grada Lübeck, već i ponos stanovnika tog grada potseća na „slavenski mentalitet“. Iz mnogih reči i stavova njegovih možemo pomisliti i što-šta nevremenog, preteranog i lošeg. Ali je činjenica da nemamo posla ovde sa nikakvom nacionalističkom preteranošću, jer Dušan Nonković se osvedočio kao sin našeg vremena ne samo njegovom izvrsnom poemom ČE GUEVARA, koju nam donosi upravo i u ovom izdanju, već i njegovom pomenutom knjigom eseja, gde je kao moto postavio reči: „Vreme je da se svet ujedini, progovori i postavi sve na svoje mesto !“.

Otkrivanjem nekadašnjeg rasprostiranja Srba i njihovog asimiliranja, integriranja i slivanja sa drugim narodima, on nam svedoči i dokazuje da su se narodi od pamtiveka izmešali i da smo – prema tome – braća. Da – braća. Pa i sa Nemcima ! Treba znati da su ovom Srbinu, godine 1941, u Kraljevu, vojnici nemačkog Vermahta – streljali sasvim nevinog oca, uzetog tako taoca, pa zamalo i njega – u naručju majke. A on, posle tog užasa – on je pošao u Nemačku i oženio se Nemicom, pa joj poverio – njoj, Nemici, i materinstvo svoje dece. Posle ovih očiglednih stavova Srba, oni koji su ogrezli za sebe u šovinizam i rasizam, sataniziraju srpski narod za ono što sami nose u svojoj kriminalnoj potsvesti i duši.

Verujemo da će se ova nova knjiga Dušana Nonkovića prihvatiti od čitalaca i razumeti kako treba, jer se ovde radi o naučno dokazanim istinama i sasvim humanim ciljevima njenog autora, a ne o kojekakvim patološkim i suludim nacionalistiškim pretendiranjima, sasvim strana, tuđa i neprihvatljiva u životu i stvaranju ovog autora.

Akademik,

Pro. Dr Kaplan BUROVIĆ

UKOLIKO ŽELITE NABAVITI KNJIGU; TRAGOM SRBA I a i II

uspostavite kontakt  putem e-maila: dusan.nonkovic@gmx.de ili

fb preporuke odnosno inboksa: Dišan Nonković

Primerak košta u Srbiji 5 € ili 600 dinara (uz nadoknadu poštarine po cenama pošte Srbije) u inostranstvu 10€

Knjiga će vam biti poštom dostavljena

Kein automatischer Alternativtext verfügbar.

Моју нову књигу Трагом Срба II можете набавити у Србији по цени од 5€ или 600 динара плус поштарина у иностранству 10€ плус поштарина. Заинтересовани нека ми се јаве: ovde preko veze ili preko e.adrese

Kein automatischer Alternativtext verfügbar.
·КЊИГА КОШТА У СРБИЈИ 5 евра у земљама ЕУ 10 €

Заинтересовани нек се јаве на: dusan.nonkovic@gmx.de

ili uspostavite kontakta na fb Dušan Nonković

Одужио се Србији са 5.960 стипендија

Одужио се Србији са 5.960 стипендија

Датум објаве: субота, октобар 28, 2017
Родитељи ми рекли: „Куд год одеш, гради себи кућу доброте“. Родољуб Нићифоровић из Париза готово две деценије дарује најталентованије ученике и студенте из наше земље
Фото Анђела Стевановић Живковић
Фото Анђела Стевановић Живковић

Судбина им није подарила децу, али он и његова супруга Шантал не жале: имају их на хиљаде који у њихов дом, у Паризу, уносе радост, као да су им рођена. Замислите какво је то богатство!

Ово је прича о Родољубу Нићифоровићу из Париза, а родом из Постења код Новог Пазара. Ово је лекција како се враћа дуг детињству и завичају. Путоказ како да будемо бољи, пружајући руку у невољи нечијој деци, туђој, сасвим непознатој. И, како да изнедримо људе за понос не само средине у којој се остварују у својој професији, већ и целе нације.

– Срећан сам човек – говори Нићифоровић. – Помислим понекад да нема срећнијег од мене кад чујем да су успели, да им је наша помоћ помогла на путу који су зацртали. Срећан сам кад стигне писмо, као недавно од Иване и Невене Јоловић, најбољих студената економије на новопазарском државном универзитету, да уписују мастер… Кад се јави проф. др Милица Петровић, најмлађи доктор наука на катедри индустријског машинства Београдског универзитета… Кад ми поруче Селма и Ахмо Реџовић: сестра лекар, брат добио специјализацију… кад ми испричају да Никола Терзић, виртуоз на хармоници, осваја европске награде… Кад сестра, која је изгубила брата под бомбама, успешно заврши медицину… Како да не будем срећан. Они су за „наше мало“, вратили велико поверење. Куд ћете веће радости.

Родољуб Нићифоровић казује ово са осмехом, оним који имају само људи који дарују, а ником ништа не дугују. А за даривање не траже никакво признање. И у томе је величина давања. И у томе је наша срећа да, пуким случајем, упознамо овог Човека.

Фото Приватна архива
Фото Приватна архива

Како се уписао у досад мало познату књигу племенитих?

Прича нам, најпре, да се после бомбардовања са својом Францускињом, супругом Шантал, упутио у Србију са дубоко у памћење урезаним осудама народа ком припада, а којима се достојанствено супротстављао у земљи некадашњег француско-српског пријатељства. Био је запањен разореном Србијом, Београдом у ком је стасавао као студент економије. Завичајем уз чије се лепе слике будио.

– Тада смо решили супруга и ја да на свој начин помогнемо – присећа се Нићифоровић. – По повратку у Француску основали смо удружење „Сена и Сава“, симбол спајања Париза и Београда. Определили смо се за то да помогнемо талентованој деци, средњошколцима и студентима из породица са слабијим материјалним стањем, нећу да кажем сиромашним. И, међу прве у удружење укључили најближе: родитеље моје супруге, породицу њене сестре, наше најближе пријатеље – да свако издвоји колико може… Успут смо им говорили како изгледа Србија после бомбардовања, показивали фотографије… Наша мисија, што се каже, на прву је уродила плодом. Круг добротвора се ширио. Порука тој нашој деци је била: ми помажемо данас, ти памти, па сутра узврати слабијем од себе.

Нићифоровић је од људи из завичаја тражио да му доставе списак деце којој је потребна материјална подршка, а захтева је сваког дана стизало све више. Удружење „Сена и Сава“ их је и кумовским везама спојило са одређеним људима из Париза.

– Кумство је за мене и данас, упркос времену у коме се све мање поштује, нешто узвишено, готово као родитељство – казује нам Нићифоровић. – Тако су Парижани имали све више кумчади у Србији. На деци је било само да се понекад јаве кумовима. Писмом, разгледницом, поруком… Да изразе поштовање. А пре свега, да за себе учине нешто добро, заврше школовање, постану своји људи.

Прелиставамо томове документације Удружења „Сена и Сава“… Лица деце. Готово две деценије су прошле. Многи су већ стасали људи, имају и своје породице. Ко да преброји све. Заустављамо се на 5.960 имена, односно стипендија које је ово удружење даровало деци у Србији, понајвише њих је из Нићифоровићевог завичаја, из Новог Пазара.

Ивана и Невена Јоловић Фото Бојан Миловић
Ивана и Невена Јоловић Фото Бојан Миловић

Издвајамо податак: за првих 40 стипендиста, на самом почетку, удружење је даровало по ондашњих 50 марака, држава је издвајала – 10. Данас удружење, у школовању талентованих студената који испуњавају критеријуме учествује са 30 евра – месечно.

– Захвална сам господину Нићифоровићу, његовој супрузи, њиховим пријатељима и свима у удружењу – каже нам проф. др Милица Петровић. – То није само материјална помоћ, то је и прича о међусобном поштовању, бризи и о много чему чега смо у овом времену лишени. Ми смо, заиста, више од пријатеља и кумова. Ми смо породица.

Ивана и Невена Јоловић, у поруци уз фотографије које су нам упутиле, шаљу и писмо које су недавно упутиле Удружењу „Сена и Сава“ на адресу Родољуба и Шантал Нићифоровић.

– Нисмо вас заборавили и нећемо. Хвала што сте нам и ви донекле помогли да успемо и желимо да са вама поделимо радост нашег успеха.

Милица Петровић Фото Анђела Стевановић Живковић
Милица Петровић Фото Анђела Стевановић Живковић

Али Родољуб Нићифоровић није ставио тачку на Удружење „Сена и Сава“. Желео је да племениту причу допуни тако да она траје… И када се упише у небеску књигу доброте. Да се ланац ни тада не прекине. Тако је сву своју имовину у Паризу, стан у центру, све непокретне и покретне ствари, у сагласност своје супруге Шантал, заложио у задужбину. Ова задужбина сваке године, као и овог октобра, награђује људе и институције које су помогле да се глас правде Србијом пронесе. Који су даровали део себе за другога.

НАГРАДЕ ГУЈОНУ И „НОВОСТИМА“

Задужбина „Родољуб Нићифоровић“ на свечаности у Новом Пазару (сутра у Културном центру у 14 сати) поделиће признања појединцима и институцијама који су се у протеклој години уписали међу племените: 34 дипломе и похвалнице у вредности од 10.000 динара, 12 „великих диплома“ – награда од 60.000 динара – и четири значајне донације за школу у родном Постењу и одељењу музичке школе „Мокрањац“ у Рашки. Међу награђенима „великим дипломама“ су хуманитарац Арно Гујон и књижевник и дипломата Ђоко Стојичић. Фонд хуманости „Вечерњих новости“ награђен је са 30.000 динара.

САМО ЈЕДНА ЖЕЉА НА УМУ

– Задужбина ми је одавно била жеља – каже Нићифоровић. – Жеља, како би се учило на лекцијама и других. Да се учи онако како сам ја поуку понео од родитеља: куд год да одеш, сине, гради себи кућу доброте. Били смо сиромашни, бројна породица. Мене је стипендирала држава док сам студирао економију и ја сам само једно имао на уму – да се одужим.

Аутор: Милена Марковић

Извор: НОВОСТИ

Награда „Живојин Павловић“ књижевнику Радомиру Смиљанићу

Награда „Живојин Павловић“ књижевнику Радомиру Смиљанићу

Књижевну награду „Живојин Павловић“ за најбољу књигу прозе писаца из Јагодине и Поморавља, или оних који су рођењем везани за овај град, за 2016. годину добио је познати писац, публициста и преводилац Радомир Смиљанић.

Жири за доделу награде у саставу проф. Снежана Бихлер, историчар мр. Дејан Танић и хроничар старе Јагодине Нинослав Станојловић, био је једногласан, изјавио је  секретар Књижевног клуба „Ђура Јакшић“ у Јагодини Тони С. Стојановић.

Радомир Смиљанић је рођен 20. априла 1934 године у Јагодини (отац Угљеша Смиљанић, професор музике и композитор, мајка Даница). У Београду Р. Смиљанић завршава Филозофски факултет, Одсек за немачки језик и књижевност. Студирао је и музику. После студија Р. Смиљанић је постављен за стручног сарадника у Институту друштвених наука где је изазвао пажњу својим истраживањем о читаности књиге у Југославији. Затим постаје уредник за питања културе, преводилац и спикер у емисијама на немачком језику ( Радио Београд 1965-69 г). Затим прелази у статус слободног уметника, уз интезивно бављење књижевним радом и културним ангажманом, ради као симултани и консекутивни преводилац за немачки језик на важним скуповима у земљи и иностранству, све до 1981. године када обољева и добија инвалидску пензију.

НЕ КЛЕЧИ ПРЕД ЗЛОТВОРОМ

Početna stranica > Novosti

Slavica Jovanović

Predstavljamo knjigu pesama Slavice Jovanović novinara i književnika : Ne kleči pred zlotvorom 2017.

Slavica Jovanović | Slavica Jovanović   | 26.10.2017.

Predstavljamo knjigu pesama Slavice Jovanović novinara i književnika : Ne kleči pred zlotvorom 2017.

Predstavljamo knjigu pesama Slavice Jovanović novinara i književnika : Ne kleči pred zlotvorom

KRŠTENOG TI  IMENA SRBINE , SRBISLAVE

 

( Posvećeno nedužno zatočenim Srbima u crnogorskim tamnicama

, kojima se sudi na nacionalnoj i verskoj osnovi , čime se krše osnovna ljudska prava i slobode i vređa ljudsko dostojanstvo ) .

 

slavicafinis0 (1).jpg

Krštenog ti imena Srbislave , ne idi u Milogoricu ,

tamo u imenoslovu nema imena tvog,

a ni ti Hristoljube, a ni ti Svetigore ,

Krstane , Hristoljube, Hristoslave,

Bogosava i Bogoslave ,

Bratomire i Bogovide , Krstoljube ,

tamo su naša braća Srbislavi u tamnici ,

zbog krštenog imena svog …

Čuješ li  vapaj žrtvenog  jagnjeta ,

roda rođenog .

Od Tamničara , NATO poslušnika ,

odavno je ruke digao i Bog .

Tamničari su Pravoslavlja krvožedni ,

mastilom pogane krvi bi da  pokatoliče ,

srpske korene , nasilno prekrštavaju ,

ono što su Krstom preci Zakrstili ,

u drugo ruho da preobuku i preobliče

i ne vide na strašila za ptice da liče ,

da poprimaju Sotone odličje

i tom sramotom na svom (ne)obrazu

još se i diče …

Udarili na nesavitljive , časne , nepokorene .

žrtvenu jagnjad rastrgle bi zubima , zveri od tamničara ,

samo da ih vide porobljene i glave oborene ….

I pred zidom smrti , pred nišanom aveti postrojene .

A prvi priznaše Nezavisno Kosovo

i da ti kazujem u ‘’pero’’ il diktafon svejedno ,

kazivanja idu s kolena na koleno ,

a ovi bi najradije Srbima držali opelo .

Zabranili da odjekuje Zvono Svetosavske crkve ,

proterali ćirilicu , Njegoša i Svetog Savu iz udžbenika ,

Pravoslavne sveštenike strpali bi u bukagije ,

Princip je za njih terorista . a Srbi zveri genocidne …

Sandžak bi za autonomiju , Nemanjići su njima okupatori ,

ali zato slave Veliku Albaniju ,

iskupili oko sebe srodnu bratiju ,

pljuju Crkvu Srpsku i Boga i mantiju .

Ne ostavljaju na miru ni vekovnu hartiju ,

prekrajaju mape Zapadnjačke sluge ,

marionete i dvorske lude ….

U tamnicu bacaju Pravoslavne  Srbe

i sude im bez optužnice ,

na doživotnu robiju hoće da osude ,

u Srbima vide teroriste i neljude ,

a u Tačiju i Rami dobroćude .

Ulice im nose šiptarska imena ,

Srbijanska odavno su zabranjena ,

I sve one koji se usude da čuvaju Srbiju

od te NATO  kuge , ožigošu , zatru ,

na smrt ga osude …

Iz njihovih očiju  Vatikan  suklja

i njihova papinsko- kardinalska Duklja …

Zar misliš da će smeti ikog da pogledaju u lice ,

oči u oči il kradomice ,

zlotvori koji zatočenicima nevinim ,

neonsko svetlo upere u lice ,

te zmije podmuklice ,

guje u nedrima Srbije .

Ujela te džukela koju si majko Srbijo , nahranila.

Klimoglavci Zapadu, rukoljubi Vatikanu ,

skutoljubi Anatemi .

Usudi se Srbine, Srbislave na raskršću vekova ,

podigni glas ,

protiv Glavnog Anesteziologa , uspavljavača Srba ,

koji eutanazijom prekraćuju rodoslovlja vek ,

nismo mi lak plen , mi smo krupan zalogaj

i bićemo kost u grlu povazdan ,

ne daj da zid ćutanja , nevino oklevetane ,

u lance i katance zarobi, otrgni se, oslobodi .

Oslobodi braću iz kandži ‘’nebraće ‘’

čuj vapaj srbskih velikomučenika ,

jecaj i plač ,

njihovo tamnovanje , žrtvovanje je rogatom ,

neuništiva vekovna ognjišta ,

hoće da otrgne porobljivač .

Progovori Srbine , ne dozvoli da pobedi Tamničar ,

okupatorska čizma i otimač zavičaja …

Osudi Sudije Potkupljive na najstrožu kaznu

i ne daj na veru Pravoslavnu , neprolaznu ,

onima zbog kojih u utrobama majki prvorotki ,

osiromašenim uranijumom plod zloslutiše

i u stomaku majčinskom radijacijom ubiše .

Ne daj Srbe Srbislave zarobljene , zatočene ,

zbog svoje religije, zbog svoje vere ,

ko snoplje žita pokošene ,

uz lažne svedoke i svetogrdih svedočenja ,

grafolog vekovni iz zavetnih krasnopisa- rukopisa ,

pronaći će trag ,

ne potpisujte ništa sa Trulim Zapadom ,

reče i Sveti Srpki Patrijarh…

 

Krštenog ti imena, Srbine, Srbislave optuženi ,

pre presude , oni bi da si bezimeni ,

da ti se zatru i stopa i prag ,

da budu’’ crnogorki kumovi ‘’.  što daju imena latina

i krste decu obredima raspopa u crkvi Bogohulnika …

Bratoljube, ne veruj bratoubicama ,

tamo se čuju jecaji i krici

i da se nađeš u slepoj ulici ,

a ona nosi imena šiptarskih terorista ,

koji ti spališe manastir , ognjište vekovno ,

silovaše ćerku , zaklaše majku ,

rastrgnuše oca , zar se može oprostiti ubici

i onima kojima su počasni građani – Albanci ,

a jedino  Srbinu mesto  u tamnici ….

Umesto Njegoša  slave se Stepinci . Prvi počasni građanin Milogorice ,

Stipe Mesić , poznat po’’ savetu ‘’,

nemojte Srbe na vrbe  , nego Srbe na Srbe !

 

I onaj ko ima dva razreda škole , zna ko su oni što Srbe ne vole …

I kad svi ćute ja se usuđujem u ime pravde ,

ni jednog Srbina se ne odričem , ni Srbislava Hilandarca ,

ne poričem vinove loze Svetogorja , u stihovima uvek ih dotičem …

I da šapućem i da sričem i da pevam i da naričem ,

krstim se krstom Pravoslavlja , kad vidim čim se Tamničari diče …

 

Srbislave , naša uzdanice , ti se ne boj zlotvora tamnice ,

kbog krštenog imena ti sude , sami sebi ima da presude .

Sede granu na kojoj sede, sve misleći Srbe da pobede .

Što ti više potkresuju granje , rodoslovlje sve ti više buja ,

Drvo života duboko doseže  i ne boj se potkupljivih  milogorskih guja .

Kupuju neljude i kupuju zemlje , u Milogorici vazda ‘’ pojeftinjenje ‘’

za šaku dolara prodaje se obraz , za dve šake i kamen gde mu leži otac ,

za lulu duvana ikonu i sveca i kamenjar gde se igraše ko deca …

 

Tužioci tamniče  Srbe na samrti . ko je odan Pravoslavlju , ako se nasluti .

Svedoci saradnici , truli kriminalci ,

a teroristi svi što odani su Srbiji majci .

I  ne slute da su obični pajaci , da su pogrešni  njihovi koraci

i da su na rubu provalije.

I možda košuljice menjaju zmije , al ne mogu obraz zameniti ,

preci im se prevcu u grobu , što  zlo misle srbskome narodu ,

sve srbsko njima posta mrsko , u njima gazduje demon , ništa ljudsko ,

Srbina gledaju s visine i drsko ….

Nisu sve tajne u grob odnete ,čekić u sudnici kad se oglasi ,

ovde se sudi Pravoslavlju , A sude Sudije što zemlju otimaju ,

Ali u otisak svih osvita , raskrinkaće se i svedočenja i priznanja ,

pod batinama i ucenama iznuđivana , od ovih milogorskih batinaša .

Dvoveraca , dvosmernih ulica , nemaju maske, nemaju ni lica ,

dodvorica i pijavica , što sede na dve stolice ,

odlučiše se za onu Svetu u Vatikanu ….

 

Ovo je suđenje nevinim Srbima , unapred osuda Pravoslavlju …

Krštenog ti imena Srbine, Srbislave , ne budi žrtveno jagnje , progovori …

Sude mi zato što sam Srbin … Zaboravljaju im njihove Stolice Svete ,

mogli bi i električne da se sete  i sami sebe na nju osude ,

kad veličaju NATO nemilosrdnike , koji ubijaju nedužne ljude .

Izdrži, brate Srbine …., ne boj se strašila za ptice ,

što razbijaju kandila i luče , ikonostasu nož u leđa zariše …

Ničija nije do zore gorela  i ova njihova već dogoreva ….

Razviće se negativ filma , već se u glavi razvijaju slike ,

uz fiksir i crveno svetlo , zvono za uzbunu , zazvonilo ,

otrgli su se kontroli uma kad : tamniče vernike i hodočasnike .

 

Slavica Jovanović  novinar i književnik

 

Iz knjige Ne kleči pred zlotvorom 2017

Recezenti : dr Milan Mladenović književnik

i Ivan Glišić književnik

 

CIMG2776.JPG

БОРИС СТАПАРАЦ О СЕБИ, БОГУ, УМЕТНОСТИ, ДУШИ И ЧОВЕКУ-Видео

ГЛАС ДИЈАСПОРЕ ПРЕДСТАВЉА КЊИЖЕВНИКА ДИЈАСПОРЕ; ДРАГИЦУ ШРЕДЕР-ВИДЕО

Knjiga koja spaja ljude 19. – 21.10.2017 … da mi ne pobjegne u zaborav … Vučem uvijek velike torbe sa sobom. Navika je navika i eto obilježi me za vjeke vjekova. I nasljedna je koliko vidim. Moja kći vuče također knjige u svojoj torbi. Dogovor je jedino svako vuče svoje kad smo zajedno vani. Svoje i njene ne bi mi kičma preživjela. Ponekad usput i koju poklonim. To radim bez plana i prema trenutku i osobi. Ne znam unaprijed da li ću zbilja bilo koju na kraju i pokloniti. Ne znam zapravo ni koju ću staviti u torbu. Nekako to radim spontano trenutak prije izlaska iz kuće. Tako mi je baš u taj zadnji trenutak sinulo da bi Kristijanu mogla pokloniti Jasminkinu knjigu. Razlog mi je bio još nejasan, ali je tako moralo biti. Poslije se i on rodio i iskristalizirao i bio jasan kao dan. Niti Kristijana, a niti Jasminku nikada nisam vidjela, ali pričala s njima na telefon. Kristijan je iz zapravo Kristijan Sekulić iz Vojvodine, akademski slikar koji ima izložbu u Hildenu pored Düsseldorfa i mi smo išli na otvaranje izložbe značajnog imena „Od Antike do danas“. Jasminka je Jasminka Frleta Botica autorica iz Holandije koja je napisala knjigu „Velika ispovjed“ o ženama. Točnije radi se o 23 kratke priče nastale nakon razgovora sa stvarnim ženama koje su se usudile ispričati svoj život. Pravi vremeplov sudbina uzorkovan godištima i krajevima od kuda žene dolaze. Sigurno zanimljivo za Kristijana jer mi se čini da „dečko“ čita. Kratke priče su uvijek čitljive. Ako ne čita ide knjiga samnom opet doma. Neka je, neka se malo prošeta. Večer je bila živa, puno ljudi, govora, priče, slika i povijesti koja izbija iz njih, svi su bili tamo poznati i nepoznati, moji, tvoji i njihovi, atmosfera ispunjavajuća do zadnjeg atoma, svima nam je dobro, nosimo kući lijepu večer. Pričam, slikam se, slikaju me, pa opet pričam i vrijeme leti, počinje opraštanje i pozdravljanje. Dobijem poziv od Dragice da dođem u subotu ponovno u Hilden na Večer poezije i proze. Ona me pita da li i ja pišem. Pa pišem, tko danas ne piše, svi pišemo. Ne znam tada još tko je Dragica? Dragica Schröder isto piše. Ona je i autorica i prevoditeljica, ali i oraganizatorica subotnje večeri poezije i proze. Na stepnici na polasku kući dajem joj Jasminkinu knjigu da malo pogleda. Morala je odmah dalje za Kristijanom koji se otišao slikati i tako ni njoj, a ni Kristijanu nisam uspjela objasniti koja mi je namjera s knjigom. U subotu ću. Do subote se meni i mužu pridružila Barbara ljubiteljica lijepog slikarstava, a ujedino i autorica s kojim surađujem već godinu dana na prijevodima na hrvatski jezik. Došli smo sat vremena ranije da pogledamo još jednom izložbu u miru Božjem. Večer poezije i proze bila je u istoj zgradi s gradskom galerijom. Zapljusnule su nas pastelne Kristijanove boje odmah s vrata i stol pun novih crteža jer Kristijan i dalje stvara…Jasminkina knjiga je također već bila na rubu stola. Nismo pretjerano pričali o njoj jer smo se svi bacili na slike. Malo se fotografirali uz sliku „Digitalnog anđela“. Barbara je izabrala par crteža, uspjeli smo malo popričati i krenuli smo gore na poeziju i prozu. Dvorana obložena drveninom, kojom, ne znam, zaboravila sam pitati, odmah me je katapultirala stoljeće dva unazad. Nisam to očekivala. Odmah druguješ i sa savim tim gradonačelnicima čiji portreti vise svugdje uokolo. Nema naravno žena, ali aktuelna gradonačelnica je žena i ona je bila s nama tu večer uživo. Tada sam uistinu upoznala Dragicu. Majstorski je odradila večer. Predstavila turske, bosanske i hrvatske autore goste, makedonski nije mogao doći, i samu sebe srpsku autoricu, a i njemačke. U pauzi me je došla pitati kako se zovem i da ću ja biti prva nakon pauze. Pomislila sam da je došla faza čitanja onog što nas dojmljuje i što volimo, kako sam ja to protumačila, valjda imajući u vidu naše nove Večeri poezije i proze koje smo počeli organizirati u Matici hrvatskoj za Ruhrgebiet, a koje su zamišljene bez autora jer su oni ili skupi ili daleko ili mrtvi. Sve je bilo dobro dok ona nije mene najavila kao autoricu što ja nisam, a onda mi je sinulo da je ona to možda krivo zaključila zbog Jasminkine knjige koju sam joj dala na dva dana da pogleda. Jasminka ili Jadranka… Lako zamjenjljivo. Objasnila sam pred skupom nesporazum koji se dogodio zbog knjige i predložila da možda Barbara pročita svoje eseje koje prevodim na hrvatski i koje sam srećom uzela sa sobom. Barbara je i sama bila malo iznenađena, ali se je dobro snašla. Čitala je „Sve ima svoje vrijeme“. Jasminkina knjiga se u pravom smislu riječi osamostalila i sama napravila novi scenario tu večer, novu priču. Takve su knjige. Kad misliš da su završene jer su tiskane, tek tada zapravo počinju živjeti svoj novi život. Svaka bi knjiga izgleda mogla napisati novu knjigu, pogotovo ove putujuće po torbama koje ne znaju gdje će i kod koga završiti. Digitalne knjige nemaju te puteve jer nekako nisu materijalne. Istina je samo da su „lakše“, jedino ako ih želiš spontano pokloniti ne možeš ih tek tako izvući iz torbe.