Ф. М. Достојевски о Словенима (Србима) ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА, КОЈУ САМ ДАВНО ХТЕО РЕЋИ

Ф. М. Достојевски о Словенима (Србима)
ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА, КОЈУ САМ ДАВНО ХТЕО РЕЋИ

Ф. М. Достојевски
Између осталог, рећи ћу једну посебну речцу о Словенима и о словенском питању. Одавно сам је хтео рећи. Сви сада код нас почињу да говоре о скорој могућности мира, т. ј., о скорој могућности да се колико-толико реши и словенско питање. Дајмо дакле слободу нашој фантазији, и замислимо да је цела ствар свршена, да су напорима и крвљу Русије Словени већ ослобођени; осим тога, да Турско царство више не постоји, и да је Балканско полуострво слободно и живи новим животом. Разуме се, тешко је претказати у каквом ће облику, до последњих
појединости, доћи та слобода Словена, бар за први пут – да ли ће то бити нека федерација ( федерације, изгледа, још врло, врло дуго неће бити) или ће доћи мале засебне владавине у облику малених држава, са позваним владаоцима из разних владајућих домова? Немогуће је, такође, предвидети: да ли ће се најзад проширити у својим границама Србија, или ће то Аустрија спречити; колико ће се простирати Бугарска; шта ће бити с Херцеговином, Босном; у какве ће односе с новоослобођеним словенским маленим народима ступити, на пример, Румуни,
или Грци – цариградски Грци, и они други, атински Грци? Да ли ће, најзад, све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће стајати под протекторатом и надзором „европског концерта држава, па у том броју и Русије; – (ја мислим, ти мали народи ће неизоставно измолити европки концерат, макар и заједно с Русијом , али тада тако да европске државе буду протектори тих малих народа према властољубљу Русије;) – све то је немогуће решити унапред тачно, и ја и не узимам на себе да решавам.

Али, ипак, могућно је већ сада сигурно знати две ствари: 1)да ће се убрзо, или можда баш и не убрзо, сва словенска племена Балканског полуострва неизоставно ослободити јарма турског, и почети да живе новим, слободним, и може бити независним животом; и 2). . . Ето о том другом, које ће се сигурно, десити и остварити, о том баш већ давно хоћу да искажем своје мишљење.

Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протестује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже
ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских
држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзљивом, лукавом и варварском
великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признаду ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство – ако т. ј. те идеје престану да живе у њему – охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи.

И овај садашњи, свеопшти руски рат, рат целог руског народа, с Царем на челу – који је преузет противу душмана Турака за ослобођење несрећних народа – јесу ли ето тај рат барем разумели Словени? како мислите? Али, у садашњем моменту да и не говоримо томе; та ми смо још потребни Словенима, ми их још ослобађамо; но потом, када их будемо ослободили, и они се како-тако и среде – да ли ће онда бар признати овај рат за велики подвиг преузет ради њиховог ослобођења – то ми, ето, реците, то? Не, нипошто на свету неће признати! Напротив,
истаћи ће као политичку, а потом и као научну истину: да није било за прошлих сто година ослободиоца – Русије, они би се давно и давно сами умели ослободити од Турака, својом храброшћу, или с помоћу Европе, која, да није на свету опет те Русије, не само да не би имала ништа против њиховог ослобођења, већ би их она сама ослободила. Ово лукаво учење сигурно да већ и сада постоји међу Словенима; а доцније ће се неминовно развити у научну и политичку аксиому. Сем тога, почеће и о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији.
Можда ће за читаво столеће, или још дуже, непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије; удвараће се европским државама, клеветаће Русију, сплеткариће и интриговати против ње.

Ја, наравно, не говорим о појединим лицима; биће и таквих који ће схватити шта је значила, шта значи, и шта ће значити Русија за њих, свагда! схватиће сву величину и сву светињу дела Русије, и велике идеје чију она заставу истиче, у човечанству. Али ће ти људи, нарочито испочетка, јавити се у тако бедној мањини, да ће се изложити исмејавањима, мржњи, и чак политичком прогањању. Нарочито пријатно ће бити ослобођеним Словенима да говоре, и да трубе широм целог света, како су они племена образована, способна за највишу европску
културу – док је Русија земља варварска, мрачан северни колос, и чак не од чисто словенске крви, тлачитељ који мрзи европску цивилизаију.

Они ће, наравно, од самог почетка увести уставна стања, парламенте, одговорне министре; имаће говорнике, говоре. То че их врло умирити, и чак и усхићавати. Они ће бити у заносу читајући о себи у париским и лондонским новинама телеграме, који извештавају цео свет: да је, на пример, после дуге борбе у парламенту пало најзад министарство у Бугарској, а ново састављено од либералне већине, и да је некакав тамо њихов Иван Чифтлик пристао, најзад, да прими портфељ претседника министарског савета. Русија треба озбиљно да се припреми за
то: да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама, политичким и социјалним, и, на тај начин, мораће да преживе читав, и дуг период европеизма, пре него што ће постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом словенском опредељењу у човечанству. Између себе, те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији
за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно, у тренутку несреће, не иначе) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што ено стоји огроман магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство.

Биће чак таквих тренутака, кад ће они бити у стању да они скоро свесно признају: да би се њихово јединство, без Русије – великог источног центра и велике привлачне силе – очас распало, распрштало на парчета, тако да би и сама националност њихова ишчезла у европском океану, као што ишчезавају неколико засебних капи воде у мору. А Русија ће ко зна колико још носити тугу и бригу да их мири, да их уразумљује, и, може бити, да потрже за њих и мач, по потреби. . . Разуме се, јавља се питање: па у чему је ту корист Русије, чега ради се Русија
тукла због њих сто година, жртвовала своју крв, снагу, новце? Зар тога ради да би пожњела ситну и смешну мржњу и незахвалност? Одговор је, наравно, да ће Русија ипак увек бити свесна да центар словенског јединства – јесте она; да, ако Словени могу да живе слободним националним животом, да је то зато што је то зажелела и жели она, и што је све с тим у вези учинила и створила она. А какву ће корист донети Русији ово сазнање, сем труда, једа и вечите бриге?

Одговор на то је засада тежак, и не може бити јасан. Прво, свима је то познато, Русија не мисли, и никада неће и не сме имати мисао: да на рачун Словена проширује своје територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових замаља направи губерније, и т. д. Сви Словени сумљиче Русију за ту тежњу и сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година у будуће. Али, Бог нека сачува Русију од таквих тежњи! Што више буде доказивала своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније постићи уједињење њихово око
себе доцније, кроз векове, након сто година. Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од самог почетка, отстрањујући себе од сваког туторства и надзора над њима, дајући им да знају само: да ће она увек потегнути мач на оне који буду дирнули у њихову слободу и националност – тиме ће баш Русија опростити се страшних брига, и старања да снагом одржава туторство, свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а Европи увек сумљив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија победити, и привући
најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу сви, тада већ с пуном, с дечијом поверљивошћу. Сви ће се вратити у родно гнездо.

О, наравно, постоје о томе разна учења, па чак и песничка гледишта и сада, међу многим Русима. Ти Руси не надају да ће нове, ослобођене, за нови живот ускрснуле словенске народности припити се уз Русију као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће у најскоријем времену унети много нових и још незнаних елемената у руски живот, прошириће словенство Русије, душу Русије, утицаће чак на руски језик, литературу, стварање, обогатиће Русију духовно и показаће јој нове видике. Признајем, мени је то одувек изгледало само као књижевни
занос; док је истина то да ће се нешто томе слично свакако догодити, али не, рецимо, пре сто година; а засад, можда још за читав век, Русија неће имати шта да узима од Словена, нити од њихових идеја, нити од литературе – да би нас учили – сви су они за то страшно недорасли! Напротив, можда ће целог овог века Русија морати да се бори с ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, с њиховим ружним навикама, с њиховим несумљивим и блиским издајством Словенства за вољу европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће се ти народи
грамзљиво бацати.

После решења словенског питања, Русији очигледно претстоји коначно решење Источног питања. Задуго још неће разумети садашњи Словени: шта је то Источно питање! Баш као што ни словенско уједињење у братству и слози неће разумети још врло дуго. Објашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи задатак Русије у будуће. Но запитаће неко: ради чега све то? и зашто да Русија узима на себе такав посао? Ради чега: ради тога да би живела вишим животом, великим животом, да би светлила свету великом некористољубљу и
чистом идејом, да би оваплотила и створила, на крају крајева, велики и моћан организам братског савеза племена, да би створила тај организам не политичким насиљем, не мачем, већ убеђењем, примером, љубављу, некористољубљем, светлошћу; да би уздигла, најзад, све ове мале до себе и до разумевања њеног материнског опредељења. Ето то је циљ Русије, и то су њене користи, ако хоћете да знате. Не буду ли нације живеле у вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима служења човечанству, већ буду само служиле својим „интересима“,те
ће нације несумљиво пропасти, следиће се, обеснажиће се и умреће. Виших циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину. Само тиме ће Словенство рећи своју нову лековиту реч човечанству. . . Већих циљева нема на свету. Значи, и ништа „корисније“ не може бити за Русију сем да увек има пред очима те циљеве, да их све више и више објашњава себи самој, и да се све више и више уздиже
духом у том вечитом, непрекидном и врлом свом раду за човечанство.

Буде ли завршетак садашњег рата срећан – Русија ће несумљиво ући у нову и вишу фазу свога живота

Advertisements

MILAN BRDAR U „ATLANTISU ULTRA“: NA DELU JE VELEIZDAJA ZEMLJE, U PAMET SE NA IZBORIMA!

MILAN BRDAR U „ATLANTISU ULTRA“: NA DELU JE VELEIZDAJA ZEMLJE, U PAMET SE NA IZBORIMA!

ponedeljak, 27 februar 2012 23:18 Biljana ĐOROVIĆ

brd27022aOvi su se očigledno osvedočili kao bludni sinovi, spremni da rasprodaju državu. Oni to ne vide kao svoju državu, već kao svoj plen


Emisiju počinjemo analizom onoga što je u mejnstrim medijima nazvano dogovorom Beograda i Prištine. Delegacija Beograda i Prištine postigle su dogovor o regionalnom predstavljanju i integrisanom upravljanju prelazima. U fusnoti – kaže se – biće navedena rezolucija 1244 i mišljenje Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Prištine. Evropska unija ovaj dogovor naziva velikim korakom napred, a predsednik Boris Tadić kaže da su na delu realizacija plana „i Evropa i Kosovo“. razgovaramo sa profesorom Milanom Brdarom. Ovih dana iz štampe su se pojavila dva toma knjige prof. Brdara „Hronika razorene Troje”.

BILJANA ĐOROVIĆ: Kako vi komentarišete dogovor Beograda i Prištine koji se u našoj štampi predstavlja kao veliki korak napred, citirajući visoku predstavnicu za spoljnu politiku i bezbednost EU Ketrin Ešton i komesara za proširenje Štefana Filea?

MILAN BRDAR: Parola „i Evropa i Kosovo“ je adekvatna u ovom trenutku, samo je pitanje gde je tu Srbija. Hoću da kažem – sve kada se podudare svi simptomi iz poslednjih 10-15 dana, uključujući i ovo najnovije, izgleda da se samo nastavlja politika prodaje Kosova uz sluđivanje našeg javnog mnjenja, naročito sada uoči izbora. Ako, s jedne strane, imamo, počevši od naše predsednice Skupštine, izjavu da neće biti izbora na severu Kosova, pa onda trange-frange priče hoće-neće, pa zadovoljstvo Evropske unije, uz trljanje ruku i izjavu naših predstavnika kako tu, naravno, Kosovo nije priznato kao država – a znamo da smo i ranijim merama, počevši od pasoša i pečata, imali de facto priznavanje – to samo svedoči u stvari da se politikom tihog, nečujnog puzanja Kosovo sve više priznaje.

Samo nismo naveli da je šefica prištinskog tima Edita Tahiri – a to naši mediji javljaju pošto se izređaju predstavnici političkih stranaka, koji govore o fantastičnom koraku napred – izjavila da će Kosovo od sad biti predstavljano jednako kao i druge dražave u regionu, za Unmikom više nema potrebe i da je Srbija danas de facto priznala nezavisnost Kosova jer se tim protokolom uređuju odnosi između dve države.

– Nažalost, naša situacija je takva da bi mi – da bismo zaključili šta je na kraju odlučeno na takozvanim pregovorima – svaki put trebalo da tražimo izjavu Edite Tahiri, a ne nekog od naših. Naročito ne od ovog momka koji nas predstavlja Borka Stefanovića, koji će verovatno posle svega biti nagrađen nekom funkcijom u Evropskoj uniji kao naša bivša ministarka sporta, čije zasluge za sport niko video nije, a dobila je nagradu da je tamo neka šefica za neku demokratiju uz, naravno, odgovarajuću veliku platu. Očekujem da će i ovaj momak tako proći jer zadovoljstvo Evropske unije je dovoljno svedočanstvo da tu, što se nas tiče, nisu čista posla. Kako u obrazloženju naših vlasti, tako i u sudbini dela naše teritorije.

Sve u svemu, imamo u stvari gnusnu politiku prevare sopstvenog naroda ne bi li se prodajom zemlje, odnosno parčeta teritorije dobila kandidatura, koja je vladajućoj stranci životno potrebna na sledećim izborima. S obzirom – uprkos svem busanju u prsa – da nema čime da se pohvali u predizbornoj kampanji, imaćemo dakle kandidaturu po cenu odsecanja. To je kao u onom Šekspirovom komadu kada Antonio (iz „Mletačkog trgovca“; prim. prir.) kaže da će da odseče kilo sopstevnog mesa. Slušajući vesti juče i danas, setio sam se jedne scene na Zelenom vencu, kad sam bio klinac, kada Ciganin šibicar sa one tri šibice vara jednu ozbiljnu ženu koja se primila na mamac i kojoj je uzeo sve pare. Pa je onda jadna žena skinula ogrlicu oko vrata, koju je nosila, pa je skinula na kraju i venčani prsten, da su okupljeni počeli da viču: “Nemoj više, aman, da igraš!”, a ona u groznici igra i dalje i gubi. To je situacija naše vlasti u igri sa Evropom i SAD.

Oni su toliko u proevropskoj groznici zato što nemaju kud više u stvari sa svojom promašenom politikom, da su oni zaista spremni da rade do poslednjeg Srbina, odnosno do rasprodaje teritorije. Ovo što je bio gospodin, takozvani, Vestervele i što nas maze u poslednje vreme iz Evrope, samo je uvlačenje u mišolovku iz koje nama izlaska biti neće, pogotovo ako dobijemo kandidaturu. Posle kandidature bilo koji dalji zahtev ova vlast će bespogovorno ispunjavati. A ja očekujem da ista ta Evropa – makar i na prevaru i uz pomoć trikova – pomogne Demokratskoj stranci da ostane na vlasti ili u vlasti. I zato u stvari najveća odgovornost sutra na izborima pada na nas kao građane da odmerimo što pametnije i da vodimo računa za koga ćemo da glasamo. Jer ovi su se očigledno osvedočili kao bludni sinovi, spremni da rasprodaju državu. Oni to ne vide kao svoju državu, oni to ne vide ni kao državu, oni to vide kao svoj plen, koji su komad po komad spremni da dele, samo da bi što duže ostali na vlasti.

Živi bili pa videli ko je u pravu. Da li oni koji sada piju šampanjac, vesele se i koji će nam trljati nos na medijima, hvaleći se svojim uspehom, ili mi koji govorimo da je to mišolovka iz koje nam izlaska i spasa nema. U stvari, odavno je jasno, ali i sada treba reći: najveća opasnost za Srbiju je ovaj put ka Evropskoj uniji. Tu nama nikakve perspektive nema, to je siguran put propasti Srbije kao Srbije. Svaki drugi put, pa makar i da se povezujemo sutra sa Korejom, za nas je povoljniji.

Naravno, pošto ova ocena može  samo da se proceni kao ludačka u vladajućim krugovima, koji gnusno preko medija lažu javnost, mi ćemo ostati na ovom putu propasti. Jedini spas, kao što sam rekao i u vašoj emisiji pre tri-četiri meseca, bio bi da se vlast tako izmeni da na vlast dođe neka koalicija ili stranka na vlast koja bi doslovno privremeno presekla sve političke kontakte sa Evropskom unijom. Zašto?

Na osnovu toga što nas ucenjujete, što nam odsecate deo po deo, što indukujete – kao mi ne znamo, pa imamo i mi tajnu službu pobogu – ove i one da žare buduće probleme kada Kosovo ne bude više na dnevnom redu, a to se i ovih dana već vidi. Dakle, ta igra – ako ne prestane – mi nemamo nikakvu perspektivu.

Zamolila bih vas da prokomentarišete još jedan događaj o kome je izvestio Marko Jakšić, a rekao je da je oko ponoći 22. februara grupa od dvadesetak nepoznatih ljudi u fantomkama napala – došavši od administrativnog prelaza na Rudnici a verovatno iz pravca Raške – čuvare barikada koji su se nalazili u šatoru u međuzoni. Branioci, koji su dežurali u trenucima napada, sumnjaju da su napadači pripadnici MUP Srbije, odnosno, Žandarmerije.

– Nema sumnje u to, naravno. Pazite, ja sam letos nekoliko puta jasno rekao šta nas čeka. Onaj ko analitički prati duže politiku Borisa Tadića mogao je letos da zaključi to što sam ja rekao: da će dići ruke od Srba koji su tamo na barikadama – što su uradili naročito povodom ovog referenduma, za koji su izmislili ovi iz Beograda da je izdaja narodne volje. Zamislite to sad – sede ovde male birokrate, plaćenici Evrope i Vašingtona i brbljaju kako je to izdaja narodne volje. Dakle, potvrđuje se ono što sam rekao letos, a rekao sam: da će ostaviti narod na cedilu, da će srpska policija srušiti barikade i rasterati Srbe. To se desilo sada, to se dešava upravo sad u ovom momentu. I kao poslednja faza, Boris Tadić će narediti da se barikade podignu, ali da Srbi s Kosova ne mogu da uđu u Srbiju bez stroge pasoške kontrole i pod uslovom da imaju šiptarski pasoš. To je poslednja faza.

Da li je to izdaja? To nije izdaja, to je veleizdaja zemlje, i to će tako da bude. To je uslov da se dobije kandidatura koja je žvaka za ludaka, odnosno obećanje bez ikakvog pokrića jer i Turska je kandidat trideset godina pa ništa. I mi ćemo biti kandidati sledećih trideset godina, ako budemo postojali sledećih trideset godina. Dakle, stvari su potpuno jasne. Ova vlast tri godine vodi politiku veleizdaje zemlje, i tu nema nikakve diskusije. I oni koji su govorili devedesetih godina šta nas čeka ispostavilo se da su bili u pravu, da se ne lažemo, da govorimo otvoreno. Hvala Bogu da dolaze izbori u maju ili krajem aprila, ali pod uslovom, naravno, da svojim glasovima skinemo s vlasti tu koaliciju, koja u stvari misli na Kosovo i Evropu, a ne misli na državu Srbiju. Da se namire Kosovo i Evropa, a od Srbije šta ostane i preostane, to je politika.

U znaku one analogije koju ste vi provukli sa Trojom, sa Trojanskim konjem, petooktobarski postavljenim ispred Skupštine – pomalo je sablasno da se ta predviđanja koja ste vi iznosili godinama ostvaruju

– Nažalost. Bio bih najsrećniji kada ne bi postojale ove moje knjige, u kojima sam sakupio sve što sam govorio od 2004. do juče, odnosno do kraja 2011. Nažalost, voleo bih da se sve ispostavilo kao netačno, i da ja tu knjigu nisam mogao da objavim. Ali eto, mi smo zemlja koja se sticajem okolnosti još uvek – i pogotovo posle Petog oktobra – nije oslobodila neokomunizma i titoizma. Karakteristika titoističke politike je antisrpstvo par exsellence. To je na prvom mestu – antisrpstvo. I učenje neradu. Ova vlast jedanaest godina nas uči neradu pričom o Evropskoj uniji, tako da vuče narod da čekamo neku Evropsku uniju da dođe da nas spasi. U međuvremenu, ona je počela da se raspada kao rasklimana kola na putu. Međutim, kao ludi pop Avakum, kako bi rekli Rusi, naš predsednik i njegova kamarila i dalje kažu: Evropa i samo Evropa. A poslednji slepac vidi – aman, pobogu, kako će oni nas da spasu kada se sada zanimaju o svojoj muci i svom jadu. Šta je njima jedna Srbija i šta im znači da bi oni nas spasavali. A nama je potreban spas.

brdar-knjigeAli očigledno da je to lepa igra u šahovskoj partiji…

– Nas uče neradu i čekanju da dođe izbavitelj sa, kako kažu, pristupnim fondovima i kreditima. Pa zadužili smo se preko glave. Druga stvar je neotitoistička politika kao antisrpska i veleizdajnička, to je očigledno.

Mi smo imali Dan Države. Pazite, pustili su sve neke – neki od njih su čak i agenti stranih zemalja – dežurne antisrbe da pljuju po Sretenjskom ustavu, i po Sretenju, i po Prvom srpskom ustanku. I niko ne reaguje na to. Dakle – kao što govorim već godinama da sam sebi dosadio – u ovoj zemlji je najveća vrlina i, ako hoćeš javni imidž, da te zovu u sve emisije priglupi novinari kojih ima tušta i tma u ovoj zemlji. Onda pljuni na Srbe. Pljuni na Srbiju. Pa ćeš, kao Čanak, kao Branka Prpa i stotine drugih imati prođu, i bićeš svako veče na nekoj televiziji. Pa će vas onda voditelji pitati da li znate nešto da svirate, da li znate da pevate, onako usput, tek da zabavimo narod. A to što, zajedno sa njima, bucaju zemlju, nema nikakve veze.

U medijima mi imamo ljude novinare i urednike koji nemaju trunke nacionalne svesti. Koji valjda misle da je vrhovna vrlina biti na strani tih kretena, koji nigde ne bi imali prođu kao što imaju u Srbiji. I to govori o našoj patologiji. To govori da mi nemamo ozbiljnu državu. U ozbiljnoj državi na nacionalni praznik ne može da se baca senka i da se pljuje. Takvi ljudi ne bi imali više nigde prođu. Ali to sve ide uz ovu vlast. I to samo napominjem kao ilustraciju antisrpske politike, koja je prešla u fazu potpune patologije.

To više – pazite – nije ni za psihijatriju. Računam da bi ozbiljan psihijatar samo mogao da kaže: ljudi, ovde pomoći nema, to samo priroda leči smenom generacija. I zato nema reakcije na ovo što radi naša vlast, nažalost naša, a koja u stvari nije naša. Nema nikakve reakcije iz intelektualnih krugova, sa Univerziteta, iz Akademije nauka. Sve je u skandaloznom ćutanju. I na kraju, to se, evo, dešava nekoliko godina i neprekidno je praćeno ćutanjem. Imamo tako emisije kao što je vaša i još neke, imamo nekoliko novina gde se to piše i evidentira, i to je sve.

Dakle, poslanici medija, koji su kao novinari, u stvari u većini slučajeva de facto završili kao prostitutke režima, što se inače kao fenomen potvrđuje na globalnom planu, gde je novinarstvo postalo politička prostitucija. Saučestvuju, dakle, sa režimom u gnusnoj akciji – prodaji i predaji zemlje. I od nas hoće da naprave debile učeći nas i utuvljujući nam u glavu da je to jedina dobra politika. To ne može da prođe, naravno. Neće ni proći. Sve će ostati zabeleženo u analima besramnog ponašanja bez presedana u istoriji. Hvala Bogu, ima ljudi koji barem zapisuju i ostavljaju svedočanstva jer su nemoćni da učine bilo šta drugo.

Za kraj samo da navedemo da ipak ima i reagovanja na ovaj dogovor iz Brisela od predstavnika akademske zajednice. Naime, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Predrag Simić izjavio je da su iz Brisela stigle dobre vesti za Srbiju jer se time otklanja poslednja prepreka za dodeljivanje statusa kandidata Srbiji na predstojećem zasedanju evropskog saveta. Simić je rekao da bi se moglo pretpostaviti da će kompromis biti upravo takav kakav je i postignut, odnosno da se, pored navođenja rezolucije 1244, na čemu je insistirao Beograd, u fusnoti doda jedan od dva zahteva Prištine, a to je mišljenje Međunarodnog Suda Pravde.

– Pa dobro, na to može da se kaže samo ovo: Fakultet političkih nauka sa svojim slavnim profesorima je bio garancija socijalizma i samoupravljanja pre 30-40 godina. Koliko je to bilo pouzdano i ozbiljno, toliko je pouzdano i ozbiljno ovo njihovo ovo akvizitiranje Evropske unije i našeg učlanjenja u istu. Pošto oni nisu imali obraza da se postide prvi put zbog besramnog učešća u socijalističkoj propagandi – titoističkoj, ajde – videćemo da li će ova druga generacija imati obraza sutra da se postidi barem pet minuta, i to javno za ovo što njihovi profesori tako autoritativno govore državi i narodu. Živi bili pa videli, vrlo uskoro će se sve pokazati.

A Borislav Stefanović je ohrabrujuće izjavio da je dogovor u potpunosti u skladu sa nacionalnim interesima.

– Pa, naravno, sve je uvek u skladu sa nacionalnim interesima, samo čijim? To nisu rekli – čijim? Znate, postoji nacionalni interes Amerike, postoji nacionalni interes evropske birokratije, postoji šiptarski, albanski nacionalni interes. Srpski nacionalni interes je neozbiljno pominjati, on ne može nikad nama da bude na prvom mestu. Znate, evropejski Srbi se prvo dokazuju time što nisu Srbi, neće to da budu, i, drugo, što rade u skladu sa tuđim nacionalnim interesima. Dakle, ja ne sumnjam da je taj sporazum u skladu sa nacionalnim interesima, samo znam da nije u skladu sa Srpskim nacionalnim interesima.
Neutorizovani intervju prof. Brdara priredila Matilda VELJKOVIĆ

Celu emisiju „Atlantis ultra“  možete preslušati OVDE

 

НАЈБОЉЕ ИЗ БАНАТА

Банатско удружење књижевника

НАЈБОЉЕ ИЗ БАНАТА
Banat Association of Writers

BEST FROM BANAT

Art-Project Journal of Literature and Art Natron

Арт-Пројект

Часопис за књижевност и уметност НаТрон
Милетићева број 14

23 000 Зрењанин
Банатски књижевни клуб и читаоница
Банатска академија наука и уметности

Banat Literary Club and Reading Room

Banat Academy of Arts and Sciences   

Mileticeva No. 14

23 000 Zrenjanin


023 549 698
www.art-natron.com  
www.art-projekt.rs  

Zmaj@beotel.net
www.najboljeizbanata.blogspot.com

najboljeizbanata@gmail.com

НаТрон часопис за књижевност и уметност

НаТрон журнал литературы и искусст

NaTron Journal of Literature and Art

 

Књига је најлепши и највреднији поклон

За 8. март поклоните понуђене књиге:

Производ 47 ЗАРОБЉЕНИЦИ ЉУБАВИ ауторка Јасмина Томић. Цена 200.00 RSD www.art-projekt.rs

Производ 94 TRAŽEĆI PROROČICU autor Dragan Karapandža Цена 600.00 RSD       www.art-projekt.rs

или изаберите на  www.art-projekt.rs  и поручите 023 549 698 najboljeizbanata@gmail.com   уз сваку поручену књигу поклон часопис НаТрон.

http://www.najboljeizbanata.blogspot.com/

http://www.youtube.com/watch?v=oV3MAak9O94

http://www.art-projekt.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=64:zarobleniciljubavi&catid=36:2009-09-05-14-29-00&Itemid=66

http://www.art-projekt.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=166:dragan-karapanda-qtraei-proroicuq&catid=36:2009-09-05-14-29-00&Itemid=66

NAJBOLJE IZ BANATA www.art-projekt.rs НАЈБОЉЕ ИЗ БАНАТА

TEORIJA 1% U FUNKCIJI RAZVOJA SRBIJE

TEORIJA 1% U FUNKCIJI RAZVOJA SRBIJE
(Molim Vas prosledite ovo svuda gde možete)

Još kao student ekonomskog fakluteta u Kragujevcu, na svojim postdiplomskim studijama 1989. godine, znao sam i imao priliku da vidim efekte dostignutog razvoja pojedinačne i kolektivne svesti na život pojedinaca, društva, ali i na upravljanje porodicom, firmom, pa i čitavom državom.
Kao ekonomistu, zaintrigiralo me je pitanje uticaja svesti ljudi na upravljanje kompanijom i privredni razvoj zemlje kao celine. Nesumnjivo je bilo da taj uticaj postoji i da je podložan nekim prirodnim zakonima.

Kada imate gomilu opiljaka gvožđa težine 1kg. i ravnomerno pomešate sa magnetnim prahom težine 10 grama, čitava masa primiće svojstvo namagnetisanosti. To je 1%.

Kada u destilovanu vodu od 1 litra dodate približno 10 gr. soli, sva voda poprimiće slankast ukus. Ako to isto uradite sa šećerom, biće slatka. I to je 1%.

Ako u neku prozirnu tečnost, dodate 1% bilo koje boje, sav sadržaj tečnosti će se obojiti i poprimiti to svojstvo.

U čitavom univerzumu postoji praktično neograničen broj sličnih primera u kojima je dovoljno umešati 1% neke supstance u 100% neke druge supstance i da ta druga poprimi kompletne karakteristike prve supstance, u razblaženoj formi. Povećavanjem koncentracije jedne supstance u drugoj, povećava se „uticaj i značaj“ koji ona ima u prenošenju svog svojstva na drugu supstancu. TAJ EFEKAT, NAZVAO SAM JEDNOSTAVNO EFEKAT 1%.

Prepoznavanje tog efekta „mešanja“ kao prirodni zakon, pitao sam se da li to važi i za živa bića, uključujući i čoveka. Konkretno, da li će 1% karakteristika jedne grupe biljaka, životinja ili ljudi, koncentrovano unetih u 99% karakteristika potpuno drugačije grupe, uticati da ta, mnogo veća celina poprimi svojstvo 1% unetih novih karakteristika. Prostim posmatranjem života na zemlji možemo već uočiti da se to manje ili više dešava ukrštanjem biljaka, životinja i ljudi različitih karakteristika. Ali, tu je u pitanju direktan „DODIR“ dve različite karakteristike i njihovo fizičko, odnosno materijalno mešanje, koje vremenom daje rezultat. Za to su nekada potrebne generacije, tj. proces je relativno spor.

Svako je primetio da nervoza jednog čoveka može da se prenese na čitavu grupu ljudi koja nešto radi i to veoma brzo, nekada gotovo trenutno. Slično, samo obrnuto, veoma smiren i pozitivan čovek može jako povoljno da utiče na čitavu grupu neraspoloženih ljudi. Na prvi pogled, deluje suprotno zdravoj logici. Realnije je očekivati da većina asimilira novog čoveka i pretvori ga iz pesimiste u optimistu ili obrnuto.
I to se dešava, ali samo ponekad. Od čega to zavisi. Od stabilnosti čoveka koji je ušao u grupu sa potpuno različitim karakteristikama, odnosno, mentalnim sklopom i misaonom snagom.
Tako je moje dalje razmišljanje zašlo u jednu potpuno novu dimenziju: MISAONU. I rodilo se konačno pitanje koje je tražilo odgovor: DA LI 1% LJUDI KOJI DELUJU ISTOVREMENO, SA ISTOG MESTA (kao magnet ili so) MOŽE DA UTIČE NA 99% SREDINE U KOJOJ DELUJE. Dakle, uprošteno, može li 1 čovek sa pozitivnim mislima da utiče na promenu 99 ljudi koji su okruženi raznim negativnostima? Odgovor je: MOŽE, I TE KAKO!

Stoti majmun

Godine 1950. na japanskom ostrvu Koshima grupa naučnika započela je 30-godišnje ispitivanje ponašanja majmuna Macaca fuscata. Pred kraj istraæiva-nja (1979. godine) zoolog Lajal Votson (Lyall Watson) objavio je knjigu pod nazivom “Æivotna bujica” (Life tide), koja je pokrenula lavinu diskusija i novih teorija po celom svetu.On je opisao naoko nezanimljiv eksperiment koji je posle šest godina doveo do zapanjujuñih rezultata. Naime, godine 1952. grupa naučnika počela je da daje majmunima posebnu sortu slatkih krompira. Majmunima se to svidelo, iako su krompire dobijali prosto bačene na tle, zbog čega su bili začinjeni neukusnim zrncima peska. Ubrzo je 18 mesečna majmunica Imo otkrila da taj problem lako moæe da reši pranjem krompira u moru i to je pokazala svojoj majci. Prema priči, od njih su to naučili i ostali majmuni iz grupe,pa je sve više njih uživalo u krompiru bez peska.Izgleda da je broj majmuna koji su se upoznavali sa ovom veštinom polako ali sigurno rastao. A onda se 1958. godine dogodilo čudo. Evo šta je otome napisao Lajal Votson u spornoj knjizi:

U jesen te godine određeni broj majmuna na ostrvu Košima prao je slatke krompire u moru… Pretpostavimo, na primer, da je taj broj bio 99 i da se utorak u jedanaest časova pre podne još jedan majmun pridružio grupi koja pere krompir. I upravo taj stoti majmun probio je neku granicu, prevršio kritičnu masu, pa su to veče skoro svi majmuni radili isto što i on. I ne samo to, nego ta navika je preskočila prirodne barijere i spontano počela da se širi po kolonijama na drugim ostrvima i na kopnu Takasakijame. Čak se i u poznatom časopisu “Naučni pregled” (Science Digest) pojavio tekst u kome je lansiran novi termin “Kvantni majmun”. Teoriju je podržao i britanski biolog dr Rupert Šeldrejk (Rupert Sheldrake), uvođenjem termina “morfična rezonanca” kojim se služio u pokušajima da ovom fenomenu pridoda naučna objašnjenja. Na tvrđenja dr Šeldrejka, pozvao se u svom udžbeniku i profesor dr Dejan Raković, pa tako sada studenti na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu uče o tome kako “jednom naučeni sadržaji od strane i malog dela neke biološke populacije – omogućavaju lakše buduće obučavanje preostalog dela populacije!” (udžbenik “Osnovi biofizike”, izdavač Grosknjiga 1995, str.163).

Naučnici nisu znali tada kako da objasne taj fenomen, ali je očigledno efekat 1% bio na delu.
I delovao je na misaonom planu.

Sličan efekat, samo među ljudima, mogao se videti kada se uvodila kablovska TV. Uobičajeno je bilo da par ljudi uvede kablovsku TV i da onda velika većina ljudi u naselju krene to isto da radi.

Kasnije, mnogo puta u životu, testirao sam efekat 1% na ljudima, u firmama, u porodici ili naselju.
Nemam još uvek čvrst dokaz, zasnovan na ozbiljnim i nezavisnim naučnim eksperimentima, ali
verujem da bi minimalno 1% populacije, okupljene istovremeno i na jednom mestu, uspelo svojim neprekidnim pozitivnim mislima, da utiče na širok spektar pozitivnih promena u celoj populaciji.
U slučaju naše Srbije, zaokružimo taj broj na 100.000 ljudi.

Ko može da čini 1%, koje su to pozitivne misli, kako to uraditi u Srbiji?

Činjenica je da u Srbiji ima sve manje pozitivnih, motivišućih i pre svega, verujućih ljudi, sposobnih da svojim delovanjem pozitivno utiču na druge ljude. Ali ih ima, još uvek. Srbija je Hrišćanska zemlja i verni Hrišćani treba da preuzmu svoju ulogu molioca za naš napaćeni narod. Pravoslavna Crkva ima pravu šansu da konačno na najbolji način pomogne Srbiji organizovanjem ove kritične mase od 100.000 molioca, koji bi svakodnevno, u isto vreme, i na istim mestima, u crkvenim hramovima, manastirima, portama ili sportskim halama sprovodili molitveni lanac za spas Srbije. Bilo bi dovoljno 30-45 minuta svakog dana. Tako snažne i koncentrisane molitve za spas Srbije, emitovale bi ogromnu količinu pozitivne energije, od koje bi korist imali svi, čak i oni koji ne veruju u Boga. A takva molitva, ustrajna, svakodnevna, sveopšta, isceljujuća, bila bi ugodna i Bogu. Zato pozivam našeg Patrijarha da probudi narod, pozove ga i povede u takvu molitvu za spas Srbije. Verujem da i danas postoje pojedinci koji se za to mole, ali za postizanje efekta 1%, neophodno jhe da kritična masa bude na okupu i da se moli istovremeno, na više lokacija u Srbiji, ali bar 100.000 ljudi.

Najjednostavniji način da se to uradi u praksi je da se napravi plan sa lokacijama, kapacitetima i terminom za zajedničku molitvu, da se u to vreme svakog dana okupe molioci i da se mole zajedno, u tišini. Da srpski narod izlije svoja srca pred Bogom. Da traži njegovu milost i vođstvo. Da se moli za prosperitet Srbije, za mudru vlast, za sve ono što sada nemamo, a tako želimo i tako nam treba.

Siguran sam da takav lanac molitve ima snagu da menja stvari. Da će svakodnevno rasti, da će početi i ljudi u svojim domovima da se mole, sa svojim članovima porodice. To bi bio pravi PREPOROD i PREOKRET Srbije. A to je tako blizu, tako moguće i tako jeftino.

Šta se može očekivati?

Kao prvo, mogu se očekivati direktni blagotvorni efekti na same molioce. Ako 100.000 ljudi moli svaki dan, smanjiće se stres, osećaj beznađa, srčani udari. Čovek koji ustrajno moli dobija duhovni mir i širi ga među drugima, daje novu nadu, optimizam, energiju.
Kao drugo, smanjiće se čitav niz negativnih pojava u društvu: alkoholizam, konzumiranje droge, saobraćajni udesi, samoubistva i ubistva, kriminal.
Kao treće i najvažnije, prenosiće se efekti molitvene grupe na ostale građane Srbije i na pozitivniji ishod mnogih događaja koji Srbiju čekaju u budućnosti. Prvo među moliocima, a kasnije i mnogo šire, razvijaće se osećaj odgovornosti, samosvesti, smanjiće se zloupotrebe na poslu, bolovanja, povrede na radu. Sve zajedno, ova aktivnost ima potencijal da pokrene pozitivnu energiju, nove ljude i ideje, nove pristupe i direktno uštedi ogroman novac državi u vreme krize.

Šta se ne sme?

1. Mešati politika, stranke, stranačka obeležja….
2. Raditi bilo šta drugo osim molitve u dogovorenom terminu

Sta se još može i sme?

1. Crkva može da organizuje internet prenos molitve gde god je moguće
2. RTS može da orgaizuje emisiju posvećenu molitvenom lancu u Srbiji
3. Ministarstvo vera može da pomogne u organizaciji, postavi na svom sajtu Info bilten o tome,
4. Radio stanice mogu da prenose molitve ili da snimke objavljuju.
5. Svako ko dobrovoljno želi, može se priključiti molitvenom lancu u crkvi, svojoj kući, porodici.
6. Da svaka politička partija, koja priznaje Hrišćanstvo podrži akciju kao potez ka jedinstvu, bez stranačkih obeležja, kao želju za ostvarenjem ideala da se svi SLOŽIMO, POBOŽIMO I UMNOŽIMO“
7. Da napravimo Facebook grupu, hrabrimo se, podržavamo i molimo istovremeno.

Braćo i sestre, građani Srbije, verujući i ateisti, mi više ništa ne možemo da izgubimo. Ali, možemo pokušati da stvorimo novu nadu i novu šansu za spas Srbije jer „u svoj život privlačimo ono o čemu najviše razmišljamo, ono u šta najviše vjerujemo, ono što očekujemo i čemu se nadamo.“

U Jagodini, 28.02.2012.

Dragan Ljubisavljevic, dipl.ecc
Nezavisni Ekonomski Konsultant

ecckonsalting@gmail.com
biznisplan.com
internet-biznis.com
———————-

Живот у царству лажи

„ПЕЧАТ“, бр. 204 – 17.02.2012.

Пише МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

Живот у царству лажи

Да, драги К. све је почело са извештавањем о румунској „револуцији“.  Седам лешева које је природна смрт одложила у темишварску мртвачницу представљени су као жртве геноцида, чиме је значење те речи знатно обогаћено, пошто је за ту врсту злочина, ето, довољан и једноцифрен број. И то је прошло. Прошао је и „концлогор“  у Босни, са изнуреним заробљеником фотографисаним испред жичане ограде; прошле су црне режије на „Маркалама“ и у „Рачку“; прошао план „Потковица“, чијег се ауторства данас одричу и изумитељ и корисник; прошла вест о двеста хиљада убијених муслимана и сто хиљада силованих муслиманки, као и она о појави људождерства у околини Гораждa. пољуљана упозорењем путника да је у близини града приметио краву, па би, по свакој логици, она прва дошла на ред, пре него што се пређе на људетину; прошла фотографија срушеног моста на Неретви, са потписом да су злодело починили Срби; прогутали смо и безочну демонстрацију Садамовог тајног оружја у седишту ОУН, да би онда уследило крвопролиће које и до данас траје; прошла су, и пролазе, објашњења о узроцима грађанских ратова у Авганистану, Либији и Сирији, где спољашње интервенције, разуме се, имају чисто хуманитарне разлоге.

Речи „хуманизам“, „хуманитарност“ и људска права“ су нам се, после свега што смо видели, коначно згадиле.

*

        Навикавамо се на живот у царству лажи, немамо куда из овога света. Шта је садашња финансијска криза него исход вншедеценијског  лагања, обмањивања и самообмањивања? Шта је трошење преко онога што се зарадило него подваљивање себи и другима, хохштаплерски живот на високој нози? Колонијалне земље одувек су живеле изнад својих стварних могућности, а мањке су покривале пљачком прекоморских поседа. Приходи с те стране знатно су опали; отуда садашњи покушаји запоседања старих и освајање нових територија. Први колонијалисти су надирали у име цивилизације и Јеванђеља; ови данашњи би да усреће свет демократијом и људским правима, и да на те патенте убирају тантијеме. Лаж је прва погодба функционисања савременог светског поретка, а расипање незарађеног подразумева кривотворење водеће планетарне валуте. Задужене су државе, фирме, банке, појединци. Код кога? Поверилац је Истина, чија су мерила у свим областима одбачена, само што се то у вођењу финансијских послова најјасније види. Људи се тргну кад их ударе по џепу и онда се чуде шта им се догодило. Одговор је прост: стиже нас казна за живот у лажи.

*

Безгранична је слобода лагања код пропагандиста слободног света. Рибари који у Индијском океану бране територијалне воде од боље опремљених бродова западних риболоваца проглашени су за пирате. На насиље се одговара насиљем, на пљачку запленом улова. Уљези ћуте о свом непочинству. Лажи се нагомилавају, нове затрпавају оне од јуче. Свака је смишљена за једнократно дејство, колико да се заврши посао. Непријатељ се оцрњује свим средствима. Док су гледалачке и читалачке масе уживале у рушењу карпатског генија, ти и ја смо, драги К. сумњичаво вртели главама. Нико нас не може оптужити за филокомунизам, Садам и Гадафи нису нам били прирасли за срце, али смо сматрали да сваки човек заслужује извесно формално уважавање. Са ликвидацијом Чаушескуа – са начином како је то изведено и показано – почело је најновије мрачно раздобље историје. Кажу да су га мртвог усправљали, да би га још једном, за потребе истинољубиве телевизије, стрељали. Гадафија су крвавог вукли по прашини. Питање које је, тада, поставио младим џелатима („Дали ви,уопште, знате шта је зло?“) упућено је целој нашој цивилизацији. Бин Ладена су бацили у море, да спрече ходочашће арапског света. Жртва је, тако, уздигнута у висине до којих мисао најбрже стиже. Увређени народи дуго памте.

*

        Да би оправдала експедитивно погубљење румунског вође, средства обавештавања нису презала ни од детињастих будалаштина. Показане су нам две поморанџе и једна непоједена кобасица, у подруму председничке палате, као доказ раскошног живота Conđucatora и његових телохранитеља. Пуштена је вест о четири милијарде лолара склоњених у некој швајцарској банци. Том новцу се ни до данас није ушло у траг, а добро би дошао држави на прагу банкрота. У тренутку погубљења брачног пара Румунија није имала спољашњег дуга; у међу времену је вишеструко надокнадила пропуст. Ни ГадафијеваЛибија ником ништа није дуговала, што је знак непоштовања светскогустројства. ММФ позајмљује шаком и капом, све док нека земља, као Грчка, не падне у дужничко ропство. И Чаушеску и Гадафи су упражњавали некакве опите са социјализмом, што је кварило миран сан пушача томпуса. Сваки помен социјализма подсећа обесправљене масе да би се живот, можда, могао и некако друкчије уредити, што би робљу требало избити из главе. Од деведесетих година либерални капитализам је, први пут у историји, повео помамну идеолошкуофанзиву. „ђаци Чикашке школе су у Београду приватизовали банке са суровошћу с којом су их, 1945, скојевци национализовали.

*

        Нису на Западу сви сишли с ума, али опомене здравог разума остају без одјека и утицаја. Једна новинарка Би-Би-Сија, стигавши у Дамаск, била је запрепашћена открићем правог стања ствари. Оно што се у Великој Британији говори и пише је лаж! Чувши је, помислих: мора да је нашла неки поштенији посао од овог којим се до сада бавила. Садашње страдање земље, са свим одликама грађанског рата је, према сведочењу католичке монахиње Ањес-Мариам, предстојнице једног манастира у Сирији, изазвано споља. Потпаљивачи рата и достављачи оружја покушали су да свој подвиг легализују у ОУН. Кина и Русијасу прозреле ујдурму, па се самозвана међународна заједница (још један пример обмањивања у виду лажног представљања!) увредила. Кина и Русија су оцрњене, као да се те земље налазе на Марсу, као да нису део фамозне међународне заједнице.

*

        Тако, у сажетку, изгледа живот у орвеловској царевини лажи. Социјалистички поредак се урушио на славан, а капиталистичко уређење скапава на неславан начин. Не са треском, него цвилећи, како је пре стотинак година певао Т. С. Елиот. А опет, стотине хиљада избеглица из Трећег света чекају регуларизацију боравка у земљама ЕЗ, кријући се по рупама као мишеви. И они су жртве лажи што их је Запад, бајкама о благостању и универзалним правима човека, разаслао преко свих меридијана. Творци те бајке, дакако, нису у стању да приме сву беду света, али ни да се одрекну човекољубиве логореје. Хиљаде илегалаца логорује на обали Ламанша, ловећи прилику да се пребаце у Енглеску, где је лакше наћи мали посао и прикрити траг. Ако им се једног дана посрећи, па дођу до исправа, тек ће се онда сусрести са тегобама истинског живота. Боб Дилан им је, својевремено, упутио стихове пуне разумевања и саучешћа:

„Жао ми јејадног усељеника.

Од тренутка кад га прође радостусељења. “

 

*

 

        У царству лажи најпре се убија, па се образлаже смртна казна, која је, иначе, укинута. За то је задужена Седма сила, ударна песница оружаних снага. Она учествује у припреми ратних дејстава, као и у оправдавању похода. Ретки непослушници се пребацују на мање одговорне послове или се пензионишу. Ко се данас сећа Жака Мерлиноа, аутора књиге „Све истине о Југославији нису за изношење“?

*

        У сеоској учионици, где су га подвргли унакрсном испитивању, Чаушеску се држао надмоћно и достојанствено. У једном тренутку је помиловао жену по руци, да је умири и утеши. У том је покрету било више господства и људскости, него у шупљем кодексу људских права у име којег је убијен. И тако, драги К. у име хришћанског завета Не туци везаног!  ти и ја постадосмо браниоци свргнутих деспота…

        Деспотија лажи је гнуснија од ратног дивљаштва: дуже траје и разара душу.

__._,_.___

Recent Activity:

.

__,_._,___

Ko su stvarne žrtve na Kosovu i Metohiji?

Ko su stvarne žrtve na Kosovu i Metohiji?

Pregovorima timova iz Beograda i Prištine, verovatno su se najviše obradovale porodice prisilno nestalih Srba očekujući da će, kako je i najavljivano, razgovori o nestalima na Kosovu i Metohiji imati prioritet. Nadali su se da će se proces pronalaženja nestalih lica sa lista traženja ubrzati i da će oni, posle dvanaest ili trinaest godina od kidnapovanja njihovih srodnika, konačno saznati istinu o njima.

Do danas su ekshumirana, identifikovana i porodicama predata tela 364 prisilno nestalih Srba. Još uvek se ne zna sudbina njih 512. Tek, niko od kidnapovanih kosmetskih Srba se živ nije vratio svojoj porodici.

Problem nestalih se ni nakon nekoliko rundi pregovora u Briselu, više ne pominje. Navikle da godinama strpljivo čekaju saznavanje istine i pravdu i za njihove žrtve, porodice kidnapovanih i ubijenih Srba na Kosovu i Metohiji i dalje veruju da su  pregovori Beograda i Prištine jedini put da se prekine dugogodišnje beznađa kada su njihovi najmiliji u pitanju. Veruju, takođe, da se razgovorima mora doći i do garancija za bezbednost srpske i manjinskih zajednica na Kosovu i Metohiji, kao i stvaranje uslova za brži, održivi povratak onih koji žele da se vrate na svoja vekovna ognjišta. A takvih nije mali broj.

Da bi ponovni, zajednički život svih etničkih zajednica na kosmetskim prostorima, kao uostalom i u čitavom svetu bio moguć i bio dugoročan, bez novih međuetničkih sukoba, moraju se sagledati činjenice, javno progovoriti o žrtvama, zločinima i zločincima, ma koje vere i nacionalnosti da su. Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji nikada žrtve, posebno one civilne, nije delilo na albanske i srpske. Jednako majka žali sina, deca roditelje, sestra brata, ma kako da se oni zovu. Njihova bol i patnja za kidnapovanim ili ubijenim najmilijim, su iste. I sa tim se ne sme licitirati, jer bi to bio još jedan od brojnih počinjenih zločina nad decom, ženama, nejakima, starima…

Ali, neka bolna pitanja traže i čekaju odgovore, podrazumevajući istinu i suočavanje sa njom.

Godinama su na skupovima albanskih i srpskih porodica žrtava, gde se o nestalima i zločinima govorilo, zločini počinjeni nad Srbima i nealbancima pravdani i objašnjavani kao rezultat onoga „što je srpski režim devedesetih, činio Albancima“. Naravno da jedan zločin ne bi ni trebalo, niti smelo pravdati drugim. Ali, godine prolaze, medijska propaganda i na Kosovu i Metohiji i širom sveta se dobro potrudila da samo Albance prikaže kao žrtve. Možda je potrebno i kosmetsku javnost, kao i međunarodne moćnike, podsetiti kako se devedesetih i do devedesetih na Kosmetu živelo kao i da, pored albanskih, postoje i srpske i nealbanske žrtve koje su ostale na margini, i dalje se tretiraju kao žrtve drugog reda.

Obaveza Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji i porodica žrtava koje su oko njega okupljene je da podsećamo i domaću i međunarodnu javnost, koliki je procenat Srba i nealbanaca na Kosmetu živeo 1998. i 1999. godine i, u odnosu na taj broj, procentualno, predočiti da je tokom pomenute dve godine, prisilno nestalo, zvanično, 880  Srba i nealbanaca. U logorima je  zločinački mučeno pa ubijeno još preko dve hiljade. Porodice strepe da nikada neće saznati sudbinu još 512 prisilno odvedenih sa svojih kućnih pragova i koliko je njihovih tela iskasapljeno da bi se njihovim organima trgovalo, zarad sticanja bogatstva pojedinaca, ili da bi se finansirala teroristička organizacija koju su oni, zamislite ironije, nazivali „oslobodilačka vojska“?

Među srpskim žrtvama i njihovim porodicama, malo se ko politikom bavio. Zato se i danas pitaju šta je OVK i od koga oslobađala? Jer, čitav privatni kapital, najjače firme, butici, mini i mega marketi – to svi koji su na Kosovu i Metohiji živeli do 1999.godine odlično znaju – bili su u njihovom vlasništvu. Oni su vozili najnovija i najbolja kola i imali najsavremenije izgrađene i opremljene vile, kuće i seoska domaćinstva sa kompletnom mehanizacijom. Školovali su se na svom jeziku, od osnovne škole do sticanja doktorskih titula na Univerzitetu u Prištini. Kod zapošljavanja je postojao „ključ“ – četvoro ili petoro Albanaca, a jedan „ostali“ – zavisno od opštine. Kod dobijanja stanova su imali mnogostruku prednost, jer su imali višečlane porodice, što im je obezbeđivalo dodatne bodove i vodilo ih u vrh rang listi. Medicinskog osoblja albanske nacionalnosti, od sestara do lekara i profesora koji su lakše dobijali specijalizacije u inostranstvu, bilo je shodno postojećoj nacionalnoj strukturi stanovništva na Kosmetu, uvek znatno više nego Srba. I Srbi i Albanci, kao i predstavnici svih ostalih etničkih zajednica, sve do 1999. godine lečili su se kod onih lekara za koje su smatrali da su dobri stručnjaci, da im mogu pomoći. Na lečenje u Beograd su slati svi oni bolesnici čija je bolest zahtevala tako nešto. Imali su Akademiju i Albanološki institut, brojne dnevne listove i nedeljnike, rado i televiziju, bogatu izdavačku delatnost, pozorište, balet…

Kada se sve ovo zna, onda priča o oslobađanju od bilo koga i bilo čega, malo ima smisla. U ovu će se istinu jednoga dana uveriti i svi evropski i svetski moćnici, koji su zdušno pomogli albanskim separatistima i teroristima da etnički očiste Kosovo i Metohiju i samoproklamuju još jednu albansku državu na Balkanu. Da bi oterali što veći broj Srba i nealbanaca, albanski teroristi su , zarad etnički čistog Kosova, prvo kidnapovali i ubijali najviđenije domaćine a zatim, da bi sve Srbe što više zaplašili i naterali ih da napuste svoja vekovna ognjišta, zverski su mučili i ubijali decu, žene, starce…

A Kosovo i Metohija je dovoljno veliko i bogato za sve. Ko zna kada jednoga dana dođe do istinskog  suočavanja sa istinom, možda bi se u svoje kuće i na imanja mogla vratiti većina od 250.000 proteranih kosmetskih  Srba.

Časopis „Kosmetske žrtve“

PRIČA

Na dobrotvornoj gala-veèeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za ¹kolu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od uèenika podelio je sa prisutnima prièu koju neæe zaboraviti niko ko je tada bio prisutan tom dogaðaju. Zahvalio je ¹koli i njenom predanom osoblju, te nastavio: „Ukoliko nije ometana spoljnim uticajima, sve ¹to priroda stvori je savr¹eno kreirano. Ali moj sin Sini¹a ne mo¾e nauèiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono ¹to i njegovi vr¹njaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?“ Svi prisutni su utihnuli. Otac je nastavio: „Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno dete, poput mog Sini¹e, doðe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i poka¾e, i to u vidu naèina na koji drugi ljudi tretiraju to dete.“ Potom je nastavio prièu. Sini¹a i njegov otac ¹etali su pored parka, gdje su neki deèaci, koje je Sini¹a inaèe poznavao, na terenu igrali fudbal. Sini¹a je upitao oca: „©ta misli¹, tata, da li bi me pustili da igram s njima?“ Sini¹in otac je znao da veæina deèaka ne bi ¾elela da neko kao Sini¹a igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu znaèilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni oseæaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da ga dru¹tvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu. Sini¹in otac je pri¹ao jednom od deèaka pored aut-linije i upitao (ne oèekujuæi previ¹e) bi li i Sini¹a mogao zaigrati s njima. Deèak se u neverici okrenuo prema igrali¹tu i rekao: „Znate ¹ta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bli¾i se i kraj drugog poluvremena. Pa, …, mo¾e, nek igra za na¹u ekipu, poku¹at æemo ga postaviti na poziciju levog beka.“ Sini¹a se malo namuèio hodajuæi do ekipe, ali je sa ¹irokim osmehom obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa maju¹nom suzom u oku i oseæajem rastuæe topline u grudima. Deèaci su mogli jasno videti i osetiti sreæu ovog èoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim. Pri kraju utakmice Sini¹ina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je jo¹ uvek gubila sa dva gola razlike. Sini¹a je pokrivao levu stranu terena. Iako nikakve akcije tuda nisu i¹le, on je oèito bio u euforiènom raspolo¾enju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine. U samoj zavr¹nici Sini¹ina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 ! Sada, s jednim golom u minusu, sme¹ila im se prilika za eventualno izjednaèenje u dodatnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosuðen je penal za Sini¹in tim i deèaci su se dogovarali ko æe ga izvesti.. Neko je imao ideju da puca Sini¹a, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !? Na op¹te iznenaðenje – Sini¹i su ipak dali loptu ! Svi su znali da je to bila nemoguæa misija, jer Sini¹a nije ni znao ni mogao ni pravilno ¹utirati, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Sini¹a stao iza lopte, protivnièki golman je, shvativ¹i da Sini¹ina ekipa svesno rizikuje poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sini¹inom ¾ivotu, odluèio baciti se na pogre¹nu stranu kako bi lopta ipak u¹la u mre¾u.. Sini¹a je uzeo zalet, zamahnuo i … traljavo zakaèio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktièno re¹ena, jer je lopta bila spora i veæina protivnièkih igraèa bi je mogla sustiæi. Meðutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povika¹e: „Sini¹a, Sini¹a, trèi za njom, Sini¹a, trèi, stigni je, stigni !!! Trèi, trèi, i ¹utni je u mre¾u !!!“ Nikada pre u svom ¾ivotu Sini¹a nije toliko brzo trèao. Uspeo je, jedva, stiæi do nje pre nego je zavr¹ila u gol-autu. Doteturao se i ¹irom otvorenih oèiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi ¹to æe dalje. Svi povika¹e: „©utni je, ¹utni je u gol !!!“ Uhvativ¹i dah, Sini¹a je vidno potresen, napre¾uæi zadnje snage, kao u nekom delirijumu, nekako umirio loptu, zahvatio je unutra¹njom stranom stopala i … i smestio je u mre¾u !!! Muk, … , a onda provala … prasak – svi skoèi¹e: ‚Sini¹a, Sini¹a, bravo, Sini¹a !!!‘ Zajapurenom i prenera¾enom Sini¹i priskoèi¹e svi saigraèi, grleæi ga, ljubeæi ga i slaveæi ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza. „Tog dana …“, zavr¹avajuæi svoju prièu s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu suze kotrljale niz lice, „…. deèaci obiju ekipa donijeli su komadiæ prave ljubavi i humanosti u ovaj svet.“ Sini¹a nije pre¾iveo do sledeæeg leta. Umro je jo¹ iste zime, nikada ne zaboraviv¹i da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presretan i pamteæi kako je svog malog heroja doèekala odu¹evljena majka, grliv¹i ga i plaèuæi od sreæe! * * * A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIÈI: Svi ¹aljemo i prosleðujemo stotine viceva, sme¹nih poruka i spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmi¹ljanja, a kada doðe do toga da po¹aljemo poruke poput ove, tu oklevamo … Nasilje, vulgarnosti, bizarnosti i èeste opscenosti slobodno prolaze i kolaju ‚Cyberspace‘-om, ali javna rasprava o uljudnosti najèe¹æe i ne sti¾e u na¹e ¹kole, ni na na¹a radna mesta. ©teta. Ako Vi sada razmi¹ljate o tome da li da prosledite ovu poruku, najverovatnije, birate ljude u svom adresaru koji su ‚prikladni‘ za to, dakle, one koji su „prikladni“ za ovu vrstu po¹te. Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi mo¾emo uticati na to da se stvari promene. Svi imamo na desetine prilika svakog dana pomoæi da se ostvari taj ‚prirodni poredak stvari‘. Tako mnogo, naizgled beznaèajnih, susreta izmeðu dvoje ljudi stavlja nas pred izbor: Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeæi priliku, ostaviv¹i tako svet jo¹ malo hladnijim? Stari mudrac je rekao da se svako dru¹tvo prosuðuje i ceni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince. Proèitav¹i sve ovo, Vi sada imate moguænost izabrati jednu od tri ponuðene moguænosti: 1.Izbrisati 2.Zadr¾ati 3.Proslediti Neka i u Va¹ dan bude utkan Sini¹in duh !!