ILIRSKO POLUOSTRVO
– Semantika, etimologija i politika –
Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik
U stara, antička vremena, Balkansko poluostrvo su zvali Haimos (izgovara se Hemos). Ovo je staro-grčka reč, kojoj još nije pronađena semantika, ali se misli da se tako, u ta vrema, sigurno zvala koja planina Balkana, koja se moguće nalazi u današnjoj Hercegovini. Albanci su po naravi svojoj napravili od te reči Helm, da bi je istovetili sa “svojim” apelativom helm = “otrov”.
Ime BALKAN je iz vremena turske okupacije i potiče od turke riječi bal = « med ». U poslednje vreme izađe i jedan albanski super « etimolog », zvani Preljoc Margiljaj, koji nam etimologiju toponima Balkan izvede od « albanske » reči ballë = « čelo, deo glave »1). Pošto ovaj pretendira da su albanske etimologije i Atina, i Rim, i Paris, Britanija, Budimpešta, Giblartar, Lovćen, Troja, Ural, bog Zeus, bazirajući se na ove besmislice našalih se: « Posle ovoga albanske kohorte treba da oslobode i Japan, pošto i glavni grad te zemlje, TOKIO, ima albansku etimologiju, od apelativa tokë = « zemlja », a Japanci su tamo aktuelno okupatori, ako ne više bar onoliko koliko su, po ovim Albancima, i Srbi okupatori Beograda. Postoji mogućnost da su Tokio i izgradili « pretci » Albanaca, « božanstveni » Pelazgi, pre njihovog dolaska na Balkan »2). Na ovo mi drugi Albanac, nekakav Anton Gojčaj odgovara :
Japan nije albanski, iako Tokijo etimološki asocira na albansku riječ « toka », (zemlja). Mislim da je ovdje akademik Burović u svom elementu, jer, ako su se Albanci, kako tvrdi uvaženi akademik, stvarno na Balkan doselili negdje iz Azije, onda ni Japan kao pradomovina Albanaca, nije samo puka fantazija. Prof. dr akademik Burović od istorije pravi fikciju, a onda tu istu projektuje kao čistu nauku. Šteta što ga niko ne priznaje za proroka3).
Sve dok budemo imali za proroka vašeg uvaženog Preljoca, nemoguće je, gospodo Veliko-albanci, da postanu proroci autori « fikcija », kao što su svetski akademici, doktori i profesori Herman Hirt, Gustav Waigand, Wilhelm Tomaschek, Vladimir Georgiev, V. Parvan, S.Puškariu, G.Bonfante4), pa i albanski akademici Ećrem Čabej, Aleks Buda, Šaban Demiraj, Hasan Kaleši, Vinčenc Goleti, Luan Starova, Isuf Ljuzaj, dr Ardian Klosi, Ardian Vebiu, Fatos Ljubonja i mnogi drugi, koji su se već izrazili preko štampe u prilog mojih « fikcija », ili koji hoće da to učine, ali im vi, sa vašim kolegama, sada već svetski osvedočenim teroristima, ne dozvoljavate to.5)
Od VII veka nove ere, po hronikama i raznim napisima, ime Balkanskog poluostrva srećemo u formi ILIRSKO POLUOSTRVO. Pretendirajući za sebe da su Iliri, ili genealoški sledbenici Ilira, Albanci su pretendirali i pretendiraju da ILIRSKO POLUOSTRVO znači « poluostrvo Ilira » ili « poluostrvo Albanaca ». Mnogi od njih najserioznije pretendiraju to i dan-danas. A na bazi ovog pretendiranja oni su činili i čine i njihove političke konstrukcije, sada već poznate svima.
Ali istina je sasvim drukčija. U IV-V veku, kada su Albanci sa njihovim stadima bili u Transilvaniji, na padinama planina Beskidi i Karpati, Sloveni su počeli da prodiru na ovo poluostrvo, dok u V-VI veku oni silaze masovno sa obala Dunava i faktički preplavljuju Balkan s kraja na kraj. Pri kraju VI veka ime Ilira se izgubi, nestade, onako kao što su nestali i sami Iliri. Od VII veka, sa imenima nekadašnjih ilirskih plemena, hroničari tog vremena počeše da nazivaju Slovene. Ovako Tribalima nisu se više zvali Iliri, već Srbi. U to vreme i poluostrvo počeše hroničari da nazivaju Ilirsko poluostrvo, podrazumevajući pod tim imenom «Slovensko poluostrvo », kao što su sada i pod Ilirima podrazumevali Slovene. Ilirikom se podrazumevala Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora, jedan deo Dalmacije, jedan veliki deo Vardarske Makedonije, pa i jedan deo Bugarske6). Poglavari Pećke patrijaršije, u doba osmanske dominacije, sledeći eruditsku tradiciju njihovog vremena, potpisivali su se povremeno i kao patrijarsi čitavog Ilirika. Konkretno, Pećki patrijarh Arsenije III Crnojević, u jednom pismu upućeno savetniku ruskog cara, potpisao se ovako: “ Arsenije, Božjom milošću, arhiepiskop pećki i svih Srba i Bugara i čitavog Ilirika patrijarh”.7)
______________
1) MARGILJAJ Preljoc: ILIRI GOVORE ALBANSKIM – ALBANCI GOVORE ILIRSKIM JEZIKOM, Podgorica 2000.
2) BUROVIĆ Kaplan: OD ILIROMANIJE DO TERORIZMA, Ženeva 2002, str. 81. Studija o Preljocu Margiljaj i njegovom delu, objavljena je prethodno pod naslovom Nasilje nad istorijom na stanicama lista GLAS CRNOGORCA, Podgorica, od 22-25 avgusta 2002.
3) GOJÇAJ Anton: Više od kritike, list GLAS CRNOGORCA, Podgorica, oktobar 2002.
4) Italijanski balkanolog, akademik prof. dr Guliano Bonfante, koji je pozvan od Albanaca 1972. godine da prisustvuje u Tirani na njihov Prvi sabor ilirskih studija, čim je video da se tu ne čini nauka, već veliko-albanska politika, propaganda, digao se da im napusti taj Sabor. Albanski akademik prof. dr Ećrem Čabej ga uhvati za krilo i zamoli ga da ostane, garantirajući mu da će biti na Saboru i naučnih studija. Tada je profesor Čabej po prvi put, u svom referatu o Ilirima, spomenuo i 12 argumenata G.Waiganda da Albanci nemaju ništa zajedničkog sa Ilirima. Od tada je profesor Čabej, valjda dozvolom od Envera Hodže, koji će i sâm priznati da albanskoj nauci nedostaje naučna objektivnost, počeo da tu i tamo kaže o Albancima i koju naučnu istinu, npr. da Albanci nisu autohtoni, da su došli u Mat (pokrajina Srednje Albanije) negdje u X veku n.e., a sa obala Baltičkog mora, preko Rumunije, što drugim rečima znači da nemaju nikakve veze sa Ilirima. Pre što uzme pero da piše, gospodin Gojčaj bi dobro učinio da prostudira probleme o kojima hoće da piše, a ne da nam se suprotstavi ćoravo, sa njegovim predrasudama, veliko-albanskim političkim ambicijama, pa i sa cinizmom.
5) Poznati albanski književni kritičar dr Adriatik Kaluli, 1994. godine, poseti me kod kuće u Ženevi i reče mi: “Ja se potpuno slažem sa vama, ali ne mogu da istupim preko štampe, jer živim u Tirani, gdje će me lupnuti kojom ciglom po glavi i ostaviti na mestu mrtvog, kao što su to već učinili sa drugima”.
6) J.RADONJIĆ: RIMSKA KURIJA I JUŽNOSLOVENSKE ZEMLJE, Beograd 1950, f. 95-101.
7) J.RADONJIĆ: PRILOZI ZA ISTORIJU SRBA U UGARSKOJ, U XVI, XVII i XVIII veku, Novi Sad 1919, F. 138.
*) Napisano u zatvoru Bureli (Albanija), 20. oktobra 1971, i odmah dato zatvorenicima da to pročitaju. Objavljeno sprva na albanski jezik u reviji YLBERI God. VII, Br. 10, Ženeva, decembar 1999, str. 36, a pod naslovom Gadishulli Ilirik. Zatim je preštampano, opet na albanski jezik, u mom delu MIKROLOGJRA,- Ženeva 2000, str. 96. Pri svakom preštampavanju je dopunjeno novim podacima, koje sam u međuvremenu saznao.
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | 1 Comment »
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 