Januara 1943. godine, ratni pesnik Vladimir Nazor je napisao potresne stihove svoje „Majke pravoslavne“, u popaljenom srpskom selu kod Vrginmosta

Vodič za život… Dragoslav Bokan

Veliki zločin

Januara 1943. godine, ratni pesnik Vladimir Nazor je napisao potresne stihove svoje „Majke pravoslavne“, u popaljenom srpskom selu kod Vrginmosta. Iako partizan, iako mason, iako nekadašnji katolik, iako ateista, iako Hrvat, ovaj veliki jugoslovenski književnik zastaje na svom vojničkom putu i zgrožen onim što je video piše ovu nezaboravnu pesmu na temu rečima prosto neopisivog stradanja Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. I tako načinje jednu veliku, za nas izvanredno važnu, a sve od tada pa do danas nepoželjnu temu

Temu strašnog, neosuđenog, očigledno od mnogih oproštenog i prećutanog ustaškog genocida nad srpskim stanovništvom. Nad stotinama hiljada tada surovo pobijenih ljudi, žena, staraca, dece, čak i odojčadi. Izraelski memorijalni centar Jad Vašem govori o najmanje pola miliona srpskih i drugih žrtava stradalih u NDH od 1941. do 1945. – u samo jednom hrvatskom logoru: u „devetom krugu“ jasenovačkog pakla. Kada bismo samo zamislili sve ove pobijene ljude, ej LJUDE, morali bismo sebi da predstavimo nekakvu jezivu planinu – visoku stotine metara – a sastavljenu od muških, ženskih i dečjih tela! Nekoliko živih solitera velikih poput palate „Beograđanka“, posađenih jedan na drugi. Čitavu vavilonsku kulu neljudskog ustaškog iživljavanja nad Srbima, sastavljenu od bola i užasa, straha i nesreće, isečenog mesa i polomljenih kostiju, prekinutih života i nedovršenih snova.

I nema porodice poreklom iz krajiških delova nekadašnje Austrougarske koja u svom sećanju nema zapisana imena upravo tada stradalih rođaka i predaka. Nema nikoga među nama iz tih krajeva, ko u srcu i pamćenju ne nosi deo ove bolne, još uvek zabranjene i nepoželjne priče o stradanju koje kao da više nikoga i ne zanima. Jer više niko (ni tamo, ni ovde, ni nigde) i ne pominje Jasenovac, Jastrebarsko (jedini logor smrti na svetu pravljen isključivo za decu, srpsku i jevrejsku decu), Staru Gradišku i Gospić.

Kao kada bi preživeli Jevreji jednostavno zaboravili da su postojali Aušvic i Dahau, Mauthauzen i Buhenvald, Majdanek i Treblinku! Kao kada bi, iz ma kog razloga, rekli: „Ostavimo prošlost i stare rane, zaboravimo i oprostimo sve ono sa čim je teško suočiti se bez bola i ponovo proživljenih, opet prizvanih strahota“. Uz, recimo, ludački dodatak svemu: I nemojmo mešati nemački narod i njihovu državu sa ubistvima koje je počinila šaka poludelih ideoloških nacista“. Ili: „Ne postoji lepše mesto za letovanje od nemačke obale Baltika, pa zar da to sad propustimo i zaboravimo, a zbog onoga što se među nama dešavalo u prošlom veku“. Ili: „Ma dosta nam je toga da nam se na nos stalno nabija taj Dahau!“…

Možete li uopšte zamisliti tako nešto, a da na to odmah ne odreagujete opravdanim negodovanjem i zgražanjem, svesni da je tako nešto i apsurdno i nemoguće i nenormalno?

A tek da li možete zamisliti da ista ta nemačka država podigne optužbu za genocid – optužujući za njega svoje jedva (samo slučajno) preživele žrtve? Tražeći nekakvu „pravdu“ od, recimo, Jevreja u američkoj vojsci, i od britanskih i svih drugih ratnih pilota (a posle svega što se dogodilo) – za svoje stradale u savezničkim bombardovanjima?! Tražeći da se njihov spaljeni i do temelja uništeni grad Drezden pominje u izraelskim i svim američkim školama kao mesto velikog stradanja koje se „nikada ne sme zaboraviti“?!

A sve se to dešava u srpsko-hrvatskim odnosima, u njihovom amoralnom, upornom i stvarno neljudskom nepristajanju da ISKRENO PRIZNAJU I POKAJU SE ZA SVE POČINJENO U VREME NDH, SA ODGOVARAJUĆOM OSUDOM SVOJIH ZLOČINACA I SVIH ONIH KOJI NISU NIŠTA PREDUZELI DA SE OVAJ ZLOČIN SPREČI (A KASNIJE I ZABORAVI). To se sve događa već decenijama (sve do danas) pred našim očima, a uz manje-više ravnodušni pogled takozvane „međunarodne zajednice“, pa čak i nas samih. Dešava se sramota koju ćemo teško moći da ispravimo i speremo sa sebe – osim ako odmah i sasvim konkretno ne preduzmemo nešto po tom srpskom „pitanju svih pitanja“.

Ali, vratimo se, ipak, konkretnom povodu za ovo naše podsećanje na veliki zločin koji nam i dalje sramotno izmiče iz kolektivne narodne svesti. Vratimo se „Majci pravoslavnoj“ i njenoj nezalečivoj, zaboravljenoj tragediji, s one strane svega što uopšte možemo da zamislimo na temu ljudskog zla.

Tu Vladimir Nazor piše o tragediji jedne srpske majke kojoj su ustaše pred njenim očima pobile čitavu porodicu, njenog muža i njihovo dvoje dece: malog Jovu i malenu Ružu. On tu stihovima opeva užasni bol ove žene koja je doživela ono što se, možda, može telom preživeti, ali ne i dušom. Pominje spaljenu kolevku njenog mališana i romantični đerđefić njene devojčice, poklanih i bačenih u duboku, „strašnu i prokletu“ jamu. Tu oni, prerezanih grkljana, leže pokraj svoje mrtve bake i nemo dozivaju majku, za njom plaču „i boje se, jer je rupa puna ljudi, vlažna, tavna“. Piše veliki pesnik o „pečatu šutnje“ koji je udaren na zanemela usta očajne majke, same na svetu sa svojim oreolom mučeništva, svojim sećanjima i svojom i našom tragedijom.

I ostavlja nam, svima – kao zavet – ove svoje reči upućenu majci našoj pravoslavnoj:

„Bol nemoj gušit svoju, bol ti preduboku!

Pusti neka tužba tvoja odjekuje širom zemlje!

I nek traje vekovima!“

komentari (13)

pošalji komentar

Skandinavac [neregistrovani] (14. 01. 2012, 23:26:01)

Jos strasnije od precutkivanja…

… je ponasanje tj stravicna nezainteresovanost svih dosadasnjih vlasti u republici Srbiji od 1945 pa sve do danasnjih dana. Da makar na neki nacin otrgnu od zaborava genocid nad Srbima!
Da ga pomenu, da urede stratista, ma da urade bilo sta!

Cesto se pitam li su svi moji sunarodnici iz Srbije stondirani jos od 1945 i ne vide da sakrivanje i guranje pod tepih ovakve strave i zla vodi ka jos vecem zlu- totalnom nestajanju Srba?

Uzmi te se u pamet Srbi, Beograde uspavani prestonice samozadovoljna, ucini nesto da probudis iz letargije Srbiju. Ili ste svi vi iz tog Bgda udareni u glavu pa ne vidite kud plovi taj brod.

pošalji odgovor

Ђорђе [neregistrovani] (15. 01. 2012, 08:55:41)

bojanic73@open.telekom.rs

Сведоци смо разних облика притисака и обмана о томе како ће све бити боље само да….Шта? Одустанемо од свог националног идентитета? Одрекнемо се Православља, славне историје и заборавимо прошлост? Прихватимо законе и норме по којима ћемо бити лако регистровани и надгледани од западних моћника? Пристанемо на сигуран пут у суноврат глобалног уређења болесних умова?
Ни у најсуровије време није довољно само преживети, мада се и то доводи у питање гледајући степене загађења којима смо изложени. Сваки живот појединачно јесте вредност. Само што је губљење идентитета, поништавање националног памћења и достојанства, прелазак у безобличну масу послушника, одбацивање властите традиције и културе зарад прихватања наметнутих квазивредности равно смрти.
https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

pošalji odgovor

Dojčilo [neregistrovani] (15. 01. 2012, 09:33:32)

Suština

Ovom tekstu se nema šta dodati niti oduzeti. Briljantno. Čestitam autoru Neki dan sam gledao hrv. film „Četverored“ koji govori o likvidacijama ustaša u Bleiburgu. Bez obzira na tradicionalno lošu glumu tradicionalno loših hrvatskih glumaca (čast izuzecima)film obiluje gomilom detalja koje povezuje jedna reč. Laž. Recimo, partizanski oficir im psuje mater „hrvatsku“. Zatim, partizanski oficir „je do prije mjesec dana bio četniki Vojvoda na Kordunu u Topuskom“. Svakom ko iole poznaje istoriju tih krajeva zna da Kordunu nije bilo četnika a koji bi to oficir partizanske vojske imao petlju da psovkom dirne u „zjenicu oka“ a to je bratstvo i jedinistvo u maršalovoj terminologiji. Međutim, oni uradiše film na kome će , doduše na bazi istorijiskih neistina, vaspitavati naraštaje. Mi zarad ne znam čega (evrointegracija, Jadranskog mora, mira u regionu, tolerancije) zaboravismo i zapostavismo sećanje na stotine hiljada ljudi koji su pobijeni samo zato što nisu Hrvati. Nemojmo se vaditi na komunistički period u kome smo živeli. Imali smo dvadeset godina da nešto uradimo ali nismo a, bojim se, ni nećemo.

pošalji odgovor

Ranka [neregistrovani] (15. 01. 2012, 09:54:31)

Pokajanje.

Nikada se nece Hrvati pokajati za svoe zlocine.Njima je zlocin zapisan u genetski kod.Casta izuzecima , na nivou promila, kao sto je Vedrana Rudan, i par njih.
Nije Srbija pametna, za sad, da ne odustane od tuzbe za sve zlocine koje su Hrvati ucinili u svim ratovima, i koje i dalje cine.

pošalji odgovor

Slavica [neregistrovani] (15. 01. 2012, 10:16:08)

Jame

Eh Dragoslave hvala ti za srcanost i energiju kojom podsecas sve nas na istoriju koju zaboravljamo.Moj deda Nikola Bursac,ucesnik I svetskog rata,nosilac Karadjordjeve zvezde,ucesnik Solunskog fronta ..i da ne nabrajam,ubijen je kukavicki/kako su Hrvati uvek to i radili/ 1941 god.i bacen u neku Licku jamu.Za grob mu ne znamo ali sve jame su nasa stradanja.Sa Une sam i od najranije mladosti nosim spomenik i stradanje Jasenovacko u ocima i srcu.Nikad necu zaboraviti!

pošalji odgovor

Marjana Jevtić [neregistrovani] (15. 01. 2012, 11:49:46)

Veliki zločin

Hvala Vam Bokane što podsećate sve na ono što su zaboravili, a to je da traže pravdu za ne tako davno počinjeno ali potisnuto optužbama i medijskom neistinom da su Srbi veći zločinci od Nemaca i Hrvata ustaša kao i da su krivi što i u ovom ratu nisu dozvolili da budu jedine žrtve – to je jedina srpska krivica.

pošalji odgovor

Lukic Nikola [neregistrovani] (15. 01. 2012, 12:12:08)

statistika na grobljima

Na mnogim srpskim grobljima u Hrvatskoj na spomenicima pise nastradao u Jasenovcu, Jadovnu itd.Na otvaranju Jasenovca prikazivani su vjerodostojni snimci onog sto se tamo desavalo.Sve to nije dovoljno svjetskim mocnicima da dodju do istine.Istina je samo njihova i druge nema.

pošalji odgovor

Desanka [neregistrovani] (15. 01. 2012, 12:30:14)

Zahvalnost

Gospodine Bokan! Svaka čast i velika zahvalnost za ovaj napisan članak.Hvala, u ime svih nas koji smo zauvek otišli iz Vrginmosta, sa Korduna i drugih srpskih krajeva.Neka naša i njihova deca i sva druga deca pročitaju ovo. Kao učenik 8.raz.osnovne škole Heroj Milan.Mraović-Simić u zgradi ZAVNOH-a 1977.g.u Topuskom, recitovala sam stihove „Majke pravoslavne“ i pročitavši ovaj članak ponovo sam je izrecitovala svojim ćerkama.

pošalji odgovor

sokrat [neregistrovani] (15. 01. 2012, 16:33:40)

… a poviest naša s ponosom će reći:

naš poglavnik je velik vladar bio – v. nazor… tamo gde prestaje naše stradanje, počinje zaborav… isti krajišnici, najverniji titovi vojnici bejahu..

pošalji odgovor

Stevan [neregistrovani] (15. 01. 2012, 18:27:51)

Jasenovac

U Brozovoj diktaturi nismo smeli pisnuti a sada je valjda demokratija….

pošalji odgovor

Stevan Sevo [neregistrovani] (15. 01. 2012, 18:35:15)

Jasenovac

……Bojim se da ponovo ne dodje do prisilnog pokatolicavanja srpskog zivlja u Krajini…

pošalji odgovor

Mile Rakic [neregistrovani] (16. 01. 2012, 10:50:56)

Zabranjena istina…

Naredba vlastodtzaca,“Europskih“, je da se ti zlocini zaborave i zatvore usta onim koji o njima govore,raznim obecanjima a i pretnjama. Jedna od tih je i obecano „blagostanje“ kao clanovima EU.Sve su to smisljene lazi i podvale, ali svemu ima pocetak i kraj pa tome.

pošalji odgovor

sasa stankovic [neregistrovani] (17. 01. 2012, 06:18:25)

febris9982@gmail.com

Sezdesetih godina proslog veka. nas desetine pitomaca doma u Glini je kopalo temelje za spomen dom borcima NOBa. Temelji su kopani na mestu gde je bila do temelja porusena pravoslavna crkva. Kopajuci naisli smo na sloj tamne tvrde mase koja je licila na osuseni lak. Analizom Dr. Hrkaca u Glinskoj bolnici, ustanovljeno je da je to s korena krv. Ustase su prilikom povlacenja iz Vrgin Mosta svratili u Glinu i u crkvi zaklali 37o srba, zene i dece. Vise niko ne spominje tu tragediju, a Hrvati slave Juru Francetica koji je bio na celu koljaca. Dokle cemo imati kratko pamcenje ?

pošalji odgovor

Zaboravi oci kestena

Zaboravi oci kestena

von Tijana Trklja, Samstag, 26. November 2011 um 11:07

List,je pao…

Suzu mi je poslao.

Jesen je dosla,

Druga godina je prosla.

 

Kisa se sprema,

Zivotna olovka drijema.

Magla oko‘ mene,

U maglu prelazi moje vrijeme.

 

Uspomene?

U dnevniku stoje…

Kroz srce provlace ,

Rijeci tvoje.

 

Na platnu kesten drijema,

Oko tinja protiv vremena.

Vrijeme protice ,

Papir u maglu skrece…

 

Ne tinja nista,

Samo jedan list pada,

Nosi poruku;

U zivotu si razlozi su ,

Bez razloga,

Slucajnosti su okolnost vremena…

Za tebe je poruka;

Zaboravi oci toga kestena !!!

Zavicaj moje majke – Autor Tijana Trklja

  • Tijana Trklja

    • Zavičaj moje majke

      Tamo gdje život,

      Kao oblak kiše .

      Tamo gdje sve poput

      Smrti ovjenčane.

      Tamo je bilo nekad ,

      Jedno mjesto…

      Puno

      Radosti I sreće …

      Kako život okrenu,

      Novi list,

      Sve to brzo proteče .

      Danas ga posjećuju ljudi,

      Koji nekad tamo djetinstvo provedoše,

      Svrate-navrate,

      Nekadašnje uspomene oslade.

      Kako je bilo tada,

      A kako sada…

      Teško je stihom reci,

      To je čudno mjesto,

      Puno zaraslih uspomena,

      Tu je trava godinama nekošena …

      Tu je crkva jedina svetinja,

      Koja sija kao lampa ne ugašena.

Izgubljena kazaljka vremena – Autor Tijana Trklja

Izgubljena kazaljka vremena

Nisam imala

Dovoljno mana,

Da bi me voljeli.

Samo sam umjela

Uvijek iznova praštati,

I razumjevati.

Imala sam i ja svoja osjećanja,

U njima nije bilo gorčine…

A, zbog bola sam postala

Izgubljena kazaljka vremena…

Autor Tijana Trkulja

MOJE BALADE

Tijana Trklja, Donnerstag, 23. Juni 2011 um 16:00

Moje balade

Dok vjetra mrsi kosu,

Dok kisa umiva lice

Ili sunce topi dusu,

Moje srce pjesme pise.

U njima….

Cuje se muzika zelja,

Opijena ritmom maste.

Taktovi talasa osjecaja,

Pokrivaju se u baladi mojih snova.

Gefällt mir nicht mehrGefällt mir · · Teilen

    • Klub PoezijeSnovi nam pjesme pišu…DOBRO DOŠLA Tijana!

      23. Juni um 16:05 · Gefällt mirGefällt mir nicht mehr · 1 PersonWird geladen …
    • Dušan NonkovićSvi superlativi nisu mi dovoljni da uviju ovu baladu u njienu istinsku veličinu onu koju zaslužuje – kao da je pisana besmrtnim perom poezije!-Nemogu se oteti utisku da se na nebu poezije rodila nova zvezda po imenu Tijana!

      vor etwa einer Stunde · Gefällt mir

Glas Dijaspore predstavlja mladu pesnikinju Tijanu Trklju

  • Tijana TrkljaTijana Trklja

    • Trešnje moga djeda
    • Djede moj,
      Trešnje.
      Sto si ih posadio
      U vrhu našeg vrta.
      Eno stasale.
      Kao djevojke za udaju.
      Bjele im se vjenčanice,
      Poput ivanjskih noći
      Punih mjesečine…
      Prozračno im krošnje istkano,
      Od naših osmjeha ,ispricanih priča.Djede,
      One uspomenom mame,
      Sjećanja mi prizivaju…
      Oprosti djede…
      Ali…
      Ne mogu,da ne zaplačem
      Pod njihovim velom uspomena,
      Koji vode do tebe .
      Tijana TrkljaMoja molitva Ocu Simeonu dobricevskomoja molitva Ocu Simeonu DobricevskomRiječi moje , danas uz vjetar plove
      Dok zvone zvona, Duh Sveti slazi,
      Na jezero zeleno,na zelenu treavu
      Na goru zelenu i dječiju kosu plavu.Oče Simeone,
      Poslušaj rijeci moje
      I srce dok pomilovanje tvoje zove.
      Izbavi tugu iz duše ove …
      Molim te Oče daj mi osjecaj novi.Oprosti Oce,
      Oprosti Sveti.
      Sto gresno gledam u oči poslanika tvoga,
      što možda tražim ne moguća djela,
      što slomljena stojim kao cijela .

      Ne vidim svjetlost bez pomoći tvoje ,
      Ne čujem pjesmu bez molitve ove ,
      Ne vidim juče , danas ni sjutra ,
      Bez imena tvoga i pomoći Boga blazenoga .

      Tijana Trklja
      Noć želja

      Očiju punih straha,
      Otvaram prozor…
      U lice mi dunu ledeni vjetar…
      Osjećam da mi mrzne pogled.

      Snežne pahulje
      Ne čujno su padale,
      S neba.
      Blistajuci kao kristali,
      Na mjesecini,sto se …
      Tu i tamo probijala kroz
      Oblak.

      Beznacajne rijeci lete,
      Na jedan tren…
      Trgnuh se !
      Prepoznah te riječi na vjetru.

      Koža sa lica spade,
      Ostaše samo oči ,
      Ukočene u noci.

      Tijana Trklja

  • Izgubljena kazaljka vremenaNisam imalaDovoljno mana,

    Da bi me voljeli.

    Samo sam umjela

    Uvijek iznova prastati,

    I razumjevati.

    Imala sam i ja svoja osjecanja,

    U njima nije bilo gorcine…

    A,zbog bola sam postala

    Izgubljena kazaljka vremena…

  • Autor Tijana Trkulja

 

Zaboravi oci kestena

von Tijana Trklja, Samstag, 26. November 2011 um 11:07

List,je pao…

Suzu mi je poslao.

Jesen je dosla,

Druga godina je prosla.

 

Kisa se sprema,

Zivotna olovka drijema.

Magla oko‘ mene,

U maglu prelazi moje vrijeme.

 

Uspomene?

U dnevniku stoje…

Kroz srce provlace ,

Rijeci tvoje.

 

Na platnu kesten drijema,

Oko tinja protiv vremena.

Vrijeme protice ,

Papir u maglu skrece…

 

Ne tinja nista,

Samo jedan list pada,

Nosi poruku;

U zivotu si razlozi su ,

Bez razloga,

Slucajnosti su okolnost vremena…

Za tebe je poruka;

Zaboravi oci toga kestena !!!