Један од најупечатљивијих тренутака церемоније обележавања
годишњице НАТО агресије у Нишу било је обраћање Слађана Вучковића,
пиротехничара, пензионисаног заставника прве класе, који је приликом
чишћења терена од касетне муниције изгубио обе руке.С
Слађан Вучковић је током обележавања почетка бомбардовања у Нишу
рекао да се НАТО пре 20 година дрзнуо на кукавички чин — да нападне све
нас, нашу децу, нашу земљу, малу али поноситу.
На данашњи дан пре 20 година Слађан је био на терену у склопу редовних активности војске. Његов посао био је да уништава убојита средства. Тада се наизглед мирно поподне претворило у агонију.Т
– Нисам бринуо за себе, дао сам заклетву држави још 1982. као питомац
војне школе. Бринуо сам за породицу, супругу и двоје деце. Ћерка је
тада имала непуних десет, а син непуних пет година – рекао је Слађан
Вучковић.О
Сећа се да је 15. априла било прохладно поподне када је чистио терен
од бомби. Очистио је 106, а онда је на ред стигла и та 107, која му је
променила живот.
У експлозији те бомбе остао је без обе руке и једне ноге.и
– Сећам се експлозије и дима и како покушавам да нађем наочаре… Крв
ми се сливала низ лице, али видим да колеге трче према мени. Не осећам
физичку бол, само бол у души. Сада више никад нећу моћи да помилујем
децу, да их учим да цртају, пишу, да играмо кошарку – испричао је
заставник прве класе у пензији Слађан Вучковић.
Тада су, каже, деца још била мала, а на њему је био велики терет –
како им објаснити да им је тата другачији јер је радио свој посао и
уништавао бомбе које су тате неке друге деце послале на нас.Д
– После неколико месеци деца су ми дошла у посету. Био сам пресрећан што их видим, али и тужан што више не могу да их ухватим за руку. Када су отишла, плакао сам…- испричао је Слађан Вучковић.Његова деца су, истиче, прерано одрасла и суочила се са суровом стварношћу коју доноси рат.
24.
марта љета Господњег 2019. одржан је
двадесетогодишњи помен жртвама Нато
агресије у храму светих Врачева Козме
и Дамјана у Кикинди. Тим поводом је
настао текст, да се не заборави.
АНЂЕЛИ
СМРТИ НАД ПОЉИМА ХРИСТОВЕ ПШЕНИЦЕ
Псалам
Асафов:
(
79)
Боже
незнабожци дођоше у наслеђе твоје,
оскрнавише свету цркву твоју, Јерусалим
претворише у зидине. Трупове слуга
твојих дадоше птицама небеским да их
једу, тела светаца твојих зверима
земаљским. Пролише крв њихову као воду
око Јерусалима, и не беше ко да погребе.
Постадосмо подсмех у суседа својих,
ругају нам се и срамоте нас који су око
нас..
Ко
је Православни род србски? Ко су Светосавци
тог малог племена који у ово време
пометње народа стаје уз Крст и Христа
не марећи за жртве, глад, нечасни суд и
осуду? Ко је мало племе Савино и Христово
да се у ово време Откровења дрзнуло да
одбије печат звери па исуче мач вере и
оружје љубави и стане уз свету војску
Христову?
Две
хиљаде година и више од прогона Христа
и Хришћана страдавају праведници са
светим именом љубави на вратима срца.
Надувава се и кити блуд славећи нечастивог
у свом раскошу његове изопачености.
Содом изниче из зидина цивилизације
намерене да себе прогласи богом а Бога
историјом. Народи се гомилају пред
вратима града изграђеног на костима и
страху, на оштрици мача и на јауку деце.
На крви и пљачки, на златним шаркама
врата од пакла.Тискају се и траже свој
део плена немани да утоле своју глад.
Глад антихриста набујао до најцрњих
одаја људске несвести. Народ светоотачки
и Светосавни стаје у ред пред свете
лавре. Стаје покорно у љубави, вери и
нади. Чека се рука свештеничка да
благосиља и да опрости. Да нагне путир
на жедна уста Христа. Да благомири и да
утеху. Чека се да се у метанијама добије
сила и снага Богосина и да се издржи и
последње распеће цивилизације. Народи
се откидају од љубави, од вере, од
будућности човека у боготелу и смишљају
нову превару како досећи вечност у телу
блата новог човека без Бога, без вере,
без части без Духа светога. Пише се нова
историја безбожника, укидају се јауци
мученика, бришу трагови јунака. Нечасни
се славе а јунаци тамниче и погубљавају.
Такмиче се у колосеуму живота како
убогим и гладним нахранити звери и
изопачени ум бесрцног човека.
Један
од народа који одолева тој немани је
Светосавско племе српско. Оно у виноградима
Господњим калемљено вером Христовом.
У најезди тих зала вековима нападани и
сатирани одолевају немани. Када се
упалило кандило вере по земљи Србиновој,
нечастиви посла на голоруки верни народ
Турке. Кулук, прогон, пањевина, убиство,
набијање на колац, робље, покрштавање.
А на кандилу Српства све већи огањ вере
Христославне. Изгину цела снага отаца
уз светог кнеза Лазара на Газиместану,
Љубостињке осветлише бакљама пут у
Царство Небеско новомученицима Христовим.
И ту се Царство небеско отворило Србину.
Када су се безбожници надали да је
угашено кандило вере из тог кандила
изникоше Косовски божури, манастири и
звоници. Изникоше нове колевке ратника
Христових. И не прође много а безбожници
немачке силе ударише армијама на мали
народ. Велики рат. Мучеништво које се
памти. Битке које се проучавају. У
опанцима и полубоси, гладни и болесни
Српски народ се окупио поново око Крста
и око Христа. И наш мили род прикован за
мучеништво одоле и тој немани. Доби и
тај рат. Па дође Други светски рат. Па и
он прође, како прође. У житије Срба се
уврштише нова мучеништва и нови мученици.
Од оних ратних прогона и збегова, до
логора смрти и ужаса Јасеновца, Јадовног,
до шкрапа и увала у које су бацани
стрељани. Живи мучени, паљени.. Па дође
време мира и немира где се забрани Бог
и слава и очеви и оци и хероји. И све се
збриса са истим хтењем да се укине Небо
и успостави земља и глиб.
Господе,
Господе Боже, наш. И окруни се племе
Светосавско. Неман зари зубе у срце
Србиново, али опстаде луч огња Христовог
и када су се сви понадали да је угашено
оно букне огњем и осветли Светосавско
племе Србиново око Христа. Па дођоше
данашња времена. Још више сиђе антихрист
у празну зделу глади човекове. Још јаче
окупи регруте смрти у армаду славе
нечастиве. Овога пута хукне у све поре
народа па и нашег.
Наук
Асафов:
Зашто
се Боже, срдиш на нас дуго, дими се гнев
твој на овце паше твоје. Опомени се
сабора твога, који си стекао од старине,
искупио себи у наследну државу, горе
Сиона на којој си се населио. Подигни
стопе своје на старе развалине: све је
разрушио непријатељ у светињи. Ричу
непријатељи твоји на месту сабора
твојих, своје обичаје постављају место
наших обичаја. Видиш, они су као онај
који подиже секиру на сплетене гране у
дрвета. Све у њему што је резано разбише
секирама и брадвама. Огњем сажегоше
светињу твоју, на земљу оборише оскрнавише
стан имена твога. Рекоше у срцу свом:“
Потримо их сасвим.“ Попалише сва места
сабора Божијих на земљи. Обичаја својих
не видимо, нема више пророка.
Поново
нечастиви уздигоше анђела смрти над
поља Христовог жита. Помрче сунце од
ужаса и поново падоше бомбе по градовима
Срба. Овај пут је циљ био дубљи. Овај пут
је сатана развезао све војске и све
ужасе. Војске многих земаља се окупише
на крвав пир над малим народом Савиним.
Овај пут гранате смрти морају ући дубље.
И падоше на многе фабрике, угасише им
наковње. Падоше на војску и војне објекте
и укинуше јунаке и браниоце пред силом
немоћне аждаје. Падоше на градове и
пустише по њима смрт. Пала су деца рођена
по хумкама живота. У селима никну смрт
испод сваког семена живота. Колевке се
расушише и растурише. Ватра у камину се
угаси и завлада мрак. Анђео смрти укину
Србину право на живот, на рад, на веру,
на Христа на Ускрснуће. Силе адске
простреше празне јасле обмане у празне
трбухе глади народа па златним кашикама
засијаше пред очима похлепе. Нахрупише
Срби у свет да се богате пролазном и
пропадљивом материјом. Разаслаше нам
децу по свету да нас укину, да нас нема,
да подно Крста Распетог Христа није
више племена Срба. Да нас не буде више
око Крста и око Христа. Укинуше девојаштво
и мајчинство а дадоше само могућност
репродукције гена којег они створи.
Разболеше народ. Дадоше им болести не
излечиве, да копне и падају као снопље.
Дадоше им жуч да се сладе весељем и
радошћу далеко од храмова вере, испосништва
и трпљења. И шта би подно Армагедона?
Када се цео свет радовао што је Савино
племе довео пред жиг звери из Србског
срца, кад уста занемеше скупљена од
бола, од туге од очаја тихо уз јецај
звона поново се зачу:“ Алелуја, алелуја,
алелуја, слава теби Боже“.
Е
крвници света, када сте убили Милицу
мислили сте убили сте нам децу, но она
васкрсну у Христу и са Љубостињкама нам
осветли пут у Царство небеско, у свеживот
у Христу у вечност Љубави његове. Када
сте по Косову и Метохији рушили манатире
нисте ни знали да сте од сваког одбаченог
камена саградили нов. Нов велики храм
у сваком срцу Србиновом. Када сте нас
хватали и секли, трговали нам органима,
нисте ни знали да ген Србинов по свету
шаљете а нове мученике у свету војску
Христову и ено их где уз Лазара и светог
Саву, уз Уроша и Милоша уз светог Николаја
и Аву Јустина, уз многе светце и многе
праведнике стоје уз Крст и Христа.
Напокон
незнајући шта радите у својој бесумучној
игри развејали сте жито од кукоља па на
једну страну падоше они одкинути од
вере и Христа а на другу они други Срби
што кроз Христово пострадање и смрт
чекају Воскресеније. Бадава вам векови
мржње и ратова. Бадава вам логори и
казаманати. Бадава сте нас раселили,
осиротили, убијали нам младост и старост
чинили сиротом и самом. Бадава сте
смишљали уроте и судије и џелате, јер
кад год зазвони звоно на храму светосавном
Србин ће ма где био и ма колико патио и
мучио се опет уз Крст часни и Христа.
„Честитка“ из Хага о изреченој другостепеној пресуди доживотне робије Радовану Караџићу – не случајно – стигла је Србима 4 дана прије обиљежавања двадесете годишњице крвавог НАТО пира на тадашњу СРЈ, који је трајао од 24. марта до 10. јуна ’99. И то, и дан и ноћ – без престанка – 78 дана
Првом Председнику Републике Српске Радовану Караџићу, 20. марта жалбено
веће хашког трибунала, изрекло је пресуду доживотне робије?! Једина
разлика у односу на првостепену пресуду којом је добио 40 година затвора
је – доживотна – а за исто?! У осталом, њему је, који 19. јуна пуни 74
године – свеједно! И она од 40 је доживотна! Али за Републику Српску и
Србе – није! Ова доживотна је томе намењена?!
Радовану су
„спаковали“ све што се могло „спаковати“?! Злочини против човечности и
кршење закона и обичаја ратовања, истребљење, прогон несрпског
становништва, терорисање, убијања по Сарајеву, нехумана дела,
противправни напади на цивиле и – геноцид у Сребреници?!
Што се
тиче такозваног геноцида у Сребреници, е то је посебна, упорна – за
дуготрајне потребе – пројектована прича Србима – до краја не
откривена!!! Оно што је сад већ званично потврђено, то је договор Алије
Изетбеговића и председника Америке Клинтона, још априла ’93. године, да
се у Сребреници жртвује најмање 5.000 муслимана, како би НАТО имао
оправдање да се директно умеша, бомбама против Срба и тако омогући
муслиманску победу?!
У Америци се ови подаци воде под државном
тајном, која може бити доступна тек након 30, односно 50 година! Истина,
до некле, о овом договору процурила је преко тадашњих званичника
Сребренице, који су одбили Алијину наредбу, знајући да су међу тих 5.000
и њихови рођаци, пријатељи, познаници, комшије…! Тадашњи шеф полиције у
Сребреници Хакија Мехољић, један је од оних који је о овоме, чак и
књигу објавио!
Те ’93. једно кратко време, пронела се та вест о
жртвовању Сребренице, која није могла бити са сигурношћу потврђена, па
сам ја, као ратни репортер, коме су сваку изгиоворену истину са ратишта,
„независни“ новинари у Београду, пришивали као лаж и пропаганду –
проценила да ће бити виша штета него корист да то објавим! Данас мислим
да сам направила грешку.
Оно што се сад зна о Сребреници и што се
једино може подвести под међународно кривично и ратно право, јесте да
је у Сребреници извршен ратни злочин стрељања војних заробљеника, а не
цивила! То стрељање је и данас под велом тајне, која ни пред хашким
трибуналом још није откривена, зашто, по чијој наредби и с којим циљем
је то извршио Десети диверзантски одред, вишенационално састављен од
Словенаца, Хрвата, Срба,.. изнад којега „лебди“ француска обавештајна
служба?! На четири локације се још и не зна ни које стрељао?!
Према различитим изворима, број стрељаних је од 500 до 1.000, а онда су
томе придодати сви погинули у сукобу са српском војском, од артиљерије,
минских поља, у сукобима на другим местима (јер то је сад ствар
престижа), међусобних сукоба (по муслиманским сведочењима о неслагању
око избора на који начин дејствовати). Тако да муслимани данас, подржани
од Запада, сваке године сахрањују по једну кошчицу у по једном
тоботу(сандуку) како би стигли до задатог броја „стрељаних“ од 8.372
који им тамо од самога старта уклесан стоји?! Ако би заиста и био толики
број стрељаних заробљених војника, како они кажу – опет то није геноцид
– може само да буде ратни злочин!
Е како се то – тамоњима у Хагу
„јавља“ – на основу чега они пресуђују геноцид, кад то што се десило у
Сребреници нема благе везе с међународном Конвенцијом о геноциду из
1948. – то сам ђаво зна?! Број српских жртава у Подрињу под Насером
Орићем, који је са командним местом у Сребреници три године – у широком
кругу – вршио покољ, а који су идентификовани, сахрањени и то – цели (до
душе многи без главе), за сада је 3.267, од чега – 47-моро деце?! Ово
нико жив и не помиње, камо ли да суди?! Е сад мене интересује – ово где
се није бирао ни пол ни годиште – да није „можда“ то геноцид – господо?!
А тек Сарајево, у којем је према попису из ’91. године било 159.000
Срба, од којих се данас тамо води да живи, мање од 4.000?! Нема истраге
ко их је протерао и где су побегли! Нема истраге ни како је Сарајево
„прогутало“ 6.377 Срба?! Нема података ни о појединим целим поубијаним
српским породицама, јер – нема ко да пријави! Нема ни приче о 126
сарајевских логора за Србе, нити о десетинама јавних кућа у којима се
Алијина војска иживљавала над српским мученицама – од девојчица са 12
година, па до годишта које им је могло „чинити ужитак“!
Радила сам ту језиву истину 2004/5. на једној приватној телевизији. Те емисије се налазе на мом сајту milijanabaletic.com,
под називом „Страдање Срба у Сарајеву – гробнице на три спрата“;
„Логори за Србе у БиХ и Хрватској и манипулације Сребреницом“.
Сваки доказ који је Караџићева одбрана поднела, у виду оригиналних
јавних и тајних докумената, снимљених говора, сведочења разних
политичара, инсајдера, жртава, пресретнутих разговора, (од којих бољег
доказа нема) – који су приказивали истиниту слику догађаја – једноставно
је игнорисано, или тумачено као Радованова пропаганда, а за доказ
узимана „истина“ супротне стране и представника УНПРОФОР-а, који су били
уз супротну страну?!
За „злочине“ које Радовану стављају на
терет – они немају доказа! Али – тим горе по Србе и правду?! Шта ће им
докази кад имају „матрицу“ по којој тврде да је вршио етничко чишћење,
убијао, мучио, прогони, чинио геноцид…?! Зато су Готовина, Туђман,
Чермак, Макрач, Алија, Орић, Харадинај, Љимај, Чеку… – невини – у
„бљеску“, „олуји“, „медачком џепу“, Сарајеву, Подрињу, Федерацији,
КосМету, „жутим кућама“?! И – сви ослобођени?! А неки – ни
процесуирани?!
Ма, у осталом, сва ова фарса њима је, одлично
позната! Знају монструми – да су Радована Караџића невинога осудили, као
и многе наше хероје тамо, којима су, за сад, укупно преко 1400 година
тамнице запечатили?!
У осталом, они и не врше истрагу, цене
доказе па пишу пресуде – они само добију пресуду – па у њу слажу „дела“
све док је у врх вршка не напуне?! Иначе, како је Шешељ, као инсајдер,
објаснио: „Ове судије нису ни писале пресуду, они су само гласали.
Пресуде у хашком трибуналу пишу, у свим процесима, ангажовани, наводни,
стручњаци – и они су анонимни – њихова се имена не саопштавају?! Значи,
ко је Србима писао пресуде, знаће се кад се, након 30 до 50 година,
скине та – строго чувана државна тајна Америке о Сребреници!!!
А
тек како је све ово тог 20. марта пратила спектакуларна медијска
припрема и пренос! Плачу „мајке сребренице“ од среће, душебрижници
„људских права“ одахнули, и хрватска председница плавушица Колиндица –
ем Хрватица, а нетрепнувши – каже како је правда то што су Срби кажњени
за „геноцид“ над Бошњацима и Хрватима?! Разлетели се и „независни
новинари“ и аналитичари – не зна се ко боље утерује народу аргументацију
о „правичној“ пресуди!
ТВ Ал Џазира посејала телевизијске екипе
по свим градовима Српске, па све до Београда, Сарајева, Хага! Плаче
заједно с „мајкама сребренице“! Лепе кадрове најстравичнијих злочина по
екрану, приписујући их Србима ћутке?! Само нека је што језивије и
крвавије, јер – утисак пред изрицање пресуде – мора да се пумпа до
експлозије! Масакр из улице Васе Мискина, пијаце Маркале, снајперисање
људи по Сарајеву, Поточари, смењују се један за другим!
То што је
и из многих оптужница Србима нестао – масакр у Мискиновој, Маркалама и
снајперисање по Сарајеву – јер је доказано да је Алија (у сад већ
познатом муслиманском саможртвовању широм Планете) убијао свој народ
како би издејствовао помоћ Запада против Срба – не спречава Ал Џазиру ни
остале светске пропагаторе, све до Београда, да за’укану причу терају
по инерцији?!
Али, Ал Џазири, ма – препрофесионална?! Нико јој ни
примаћ није мога’! А како и не би кад јој је директор програма Горан
Милић, радо виђен, гошћен и чашћен у Србији већ близу пола века?! А
свака ти част на „истини“! Е тако лако умро – што би рекао наш народ!
Овако си пријатељу ’90-тих на ТВ Јутел-у разигравао ратну „истину“ у
Сарајеву и широм Југославије – и увек се знало ко ти је жртва, а ко
злочинац?! Али зато Београд, како онда, тако и данас, ширио ти је црвени
тепих пред ноге и ковао у звезде као професионалца?! И јеси
професионалац, али – бешчашћа, барем ово што ја могу о твом
„новинарству“ да сведочим!
Добро су Срби још увек и живи с
обзиром на сате и сате „програма“ у које су нас паковали и пакују –
разни „Милићи“ у лику „независних новинара“ од Запада, окружења до у
сред Београда?!
А бивши Тужилац за ратне злочине Владимир
Вукчевић, кога су окупационе ДОС-овске власти у Србији поставиле на то
место јула 2003. где је остао све до краја 2015. за ТВ Ал Џазиру каже:
„Ова пресуда је правична… Значајна је са аспекта правде за жртве… и
суочавања са прослошћу“?! Е тог лика, Београд је поставио да одради лов
над главним међу Србима, који су се супроставили агресији, окупацији и
погрому! Београд га је за срамно дело ‘ватања и испоручивања Хагу целог
државног и војног врха српскога народа и суђења сваком Србину на којега
су непријатељи упрли прстом, толико награђивао да је све медаље тешко
побројати?!
Ту су награде од „независних“ новинара, као што је
„Време“, па до председника Србије Бориса Тадића који га је 2012. – на
Дан државности одликовао Сретењским орденом првог степена – за нарочите
заслуге за лоцирање и хапшење хашких бегунаца?! Браво Србијо! Не треба
теби већег непријатеља од тебе саме?! На питања новинарке како је то
„витештво“ изгледало, колико су труда уложили, Вукчевић се похвалио:
„Знате ли ви колико сам ја енергије, ја и мој тим, уложили у то да ми
ухватимо њих… Дневно је преко 10.000 људи трагало за њима… Ми смо се
убили од посла“?! А свака ти част „јуначе“?! Ма српски народ све може и
да заборави, али твоје име, и теби сличних – никад – ако мисли да
опстане!!!
Караџић је непосредно, пре него што су га вратили у
Шевенинген, а по изрицању пресуде, преко својих адвоката Горана
Петронијевића и Марка Сладојевића поручио: „Ово нема везе са правдом! То
је њихова правда! И то нас не занима… Српски народ и ја, заједно са
њим, смо већ победили. Створена је Република Српска, а српски народ је
слободан у властитој држави. Жртва коју ја подносим је мања од других.
Хиљаде младића је својим животом изградило Републику Српску…
Највећу жртву су поднеле мајке чији су синови, често синови јединци,
дали живот за слободу српског народа. Ова јалова освета Хашког трибунала
мени, старцу, не може ништа. У сваком рату, нарочито грађанском, изроди
почине злочине које је наша држава, ако је знала, осуђивала и
процесуирала. Ми смо се часно борили за слободу и једнакост српског
народа у Босни и Херцеговини. Зато, увек и свуда, будимо достојанствени,
не мрзимо друге и поносно чувајмо оно што је изнад свих нас – нашу
Републику Српску“!
Ма нека сте ви њему дали доживотну – тек ће сад Радован да живи!!!
Ова „честитка“ из Хага – не случајно – стигла је Србима 4 дана пре
обележавања двадесете годишњице крвавог НАТО пира на тадашњу СРЈ, који
је трајао 78 дана у континуитету – од 24. марта до 10. јуна ’99. Црну
Гору су бомбардовали три пута: Даниловград, Луштица и Мурино. Сад она
„ужива“, од кад је потписала капитулацију! Србија још није! Кад ће – не
зна се?! Углавном, те срамне ’99. уз ангажовање преко 1.030 борбених
авиона, 30 бродова и подморница – свакодневно, дан-ноћ су ударали по
Србији – како би нас дотукли и отели КосМет?!
Док су они са
„безбедне“ даљине, сејали бомбе и осиромашени уранијум по нама, улогу
пешадије доделили су Шиптарима под командом терористичке УЧК, који су
палили, рушили, прогонили, убијали, мучили, и искасапљене по „жутим
кућама“ у Албанији, распродавали Србе у органима?! Још се није ушло у
траг ни остацима остатака од тела преко 800 киднапованих Срба, а ни
броју оних по читавој Планети, који у себи „шетају“ купљене српске
органе… Који хорор!!!
Биланс крволочне НАТО агресије, несагледив је!
Убили су нам преко 2,5 хиљада цивила, 249 војника и 22 полицајца, а 6.000 цивила у инвалиде претворили?!
Тукли су нам аутобусе и возове пуне путника, пијаце на којима је врвило
од народа, убијали нам трудне жене и децу…?! Иза њих је Србија остала
разрушених мостова, рафинерија, фабрика, складишта хемијске,
прехрамбене, војне индустрије, болница, школа, обданишта, телевизијских
кућа, предајника…!
Према тадашњој процени комисије састављене од
врхунских стручњака у нашој земљи, материјална штета коју смо претрпели
износи преко 100 милијарди америчких долара! Од тога, ни до дан данас,
ни цента нам нису платили, а при том, њихова агресија на нашу државу и
народ, била је – без одлуке Савета безбедности УН?!
Не заборавимо; територија се може на краће ил дуже стазе изгубити, насиљем отети али сама територија не ствара нацију већ култура једног народа у шта спада како наука тако и литература и поезија-Примера ради, албанци немају једног Никола Теслу нити неког од посебног значаја на другим стазама. Јевреји су били хиљадама година без своје територије па су опстали. Из тих разлога не треба поезију подцењивати-не заборавимо да је и поезија део културе као и лирика или књижевност и још много тога што чини један наро, као и племенита дела сваког појединца.
Мимо све логике и људског разума, и мимо свих ово – Земаљских закона, отпоче на Србију, по наслову и датуму, од НАТО-пакта, та злочиначка агресија.
Коју натовска – зверска и убилачка банда, назва акцијом: “ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“, да би од света сакрили, обим безакоња и убијања деце, жена и невиних цивила.
А та НАТО – злочиначка банда, Србе је убијала, са касетним и осиромашено уранијумским бомбама, које су у свету, по свим међународним законима, за било какву употребу, већ одавно забрањене.
И зато, за те НАТОВЦЕ, требају да кажу сви Срби, да се тим НАТО – убицама, треба и те како да суди, да се суди, него шта и то одма‘ и без одлагања, да и неки други народ, ко наш – србски, не страда.
Недавно
сам донио одлуку да не објавим више ни једно слово јер двије деценије књижевеног
рада донијеле су ми углавном невоље. Свеједно је за мене једино писање оно што
ме испуњава задовољством, а од тренутка када рукопис пошаљем издавачу више не
могу да уживам јер књига није више у мојим рукама, не стварам је него само могу
да пратим њен пут који се обично завршава тиме да брже падне у заборав него
било који трач са српске естраде.
Такође
сам био одлучио да не дајем моје текстове на објављивање електронским новинама,
јер ни од тога нема никакве користи осим што сам стекао још непријатеља који се не слажу са мојим мишљењем и начином
на који пишем. Мислио сам да само код нас Срба могуће да вас неко замрзи јер
мислите другачије, али увјерићу се да нисмо једини, па сам ријешио да прекинем
мој бојкот објављивања и објавим овај текст.
Но
свакако главни разлог да поново објављујем оно што стварам је разговор са
једном књижевницом која ми се подсмјехнула због моје глупости да пишем оно што
се мени допада, а не оно што читаоци траже, односно на шта су навикнути.
–
Ја сам објавила само двије књиге и зарадила вјероватно сто хиљада пута више
него ти са свим твојим романима и драмама, али само зато што сам знала ша може
и мора да прође и нисам се бавила истјеривањем правде као што ти чиниш.
Препознала сам дух времен против којег се ти упорно бориш умјесто да му се
прилгодиш и лијепо живиш од свог талента.- рекла је, а ја сам отишао без
ријечи.
Могао сам
да се браним да је лакше писцу којем је њемачки матерњи језик јер има сто
милиона потенционалних читалаца, али сам се сјетио Милорада Павића који се
вајкао да је штета што није рођен као Нијемац или Турчин па би имао већу
читалачу публику, па сам одустао одједном срећан што сам припадник малог народа
и што пишем на мом матерњем језику без изгледа да нешто зарадим, а камоли да
постанем богат као поменута књижевница чија дјела равна петпарачим романима
које сам читао у младости.
Како
онда да очекујем да она разумије да моје писање долази из груди и да ми није
важно шта о мојим дјелима мисли читаоци који су програмирани да гутају ђубре
које им се сервира?
– Читаш ли
понекад своје књиге?- упитао ме један млад писац. Млад по књижевном искуству,
док животног као и година има напретек.
– Не читам,
али сам синоћ читао мој роман Рањен вук да се подсјетим на вријеме од прије
двадесет година када смо на овом истом мјесту мирно демонстрирали и палили
свијеће за погинуле. Замисли нисам плакао док сам га писао, али сам синоћ сам
пустио сузу сјетивши се свега, а највише због тога што агресија још увијек
траје премда многи тврде да је завшрена након седамдесет и осам дана.- одговорио сам и покретом руке показао
на празан Биркли плац гдје смо се састали да обиљежимо двадесетогодишњицу
некажњеног злочина почињеног над нашим народом.
Замукли смо
на тренутка гледајући у осмоугаони подијум на којем су два наша човјека постављала
озвучење. Ја кријем сузу, у њега не гледам, али знам да му није свеједно премда
није Србин него Хрват који се одлучио да остане вјеран својим принципима па је
због своје истинољубивости у проказан у сопственом народу и сопственој продици
као прочетнички оријентисан, што он свакако није.
Позван је
да говори поводом двадесетогодишњице НАТО напада и учиниће то најбоље што може
увјерен сам, а ја немам ни воље ни снаге да говорим јер чини ми се да сам све
толико пута написао, да сам одвано потрошио оно што бих могао да кажем.
Те 1999-те
године свакако нисам знао оно што данас знам, а најмање сам се надао да ће
један Герхард Шредер изјавити да је Њемчка окупирана земља и да је морао да
ради оно што је радио, нити да је те исте 1999 године Јошка Фишер поручио у
повјерењу влади у Београду да је Америку немогуће побједити јер ето они су два
пута покушали и изгубили…Стојао сам јуче у Вадсхуту градићу у Њемачкој
недалеко од швајцарске границе, пред спомеником „њемачком орлу“ и чудио се да
је споменик подигнут у помен на храбре јунаке из 1870-1871, 1914-1918 и 1939 и
1945. Хајде де за оне који су пали у француско-њемачком рату још могу и да
разумијем, али да славе „јунаке“ из два свјеткска рата, а нарочито другог није
било јасно, док данас нисам чуо за ову изјаву Јошек Фишера. Љигавац који читаву
своју политичку каријеру базирао на причи о миру и људским правима, заложио се
за рат и да нама Србима одузме најосновије право, право на живот. Сад знам,
Нијемци се никад нису искрено одрекли Хитлера и нацизма, па њихово учешће у
нападу на СР Југославију можемо сматрати наставком Другог свјетског рата –
барем на то наводи изјава Јошке Фишера.
Герхард
Шредер наравно није изјавио за јавност да је Њемачка окупирана, држава него у
приватном разговору прије двије седмице у Цириху, а Јошка Фишер је рекао то што
је рекао дипломати за којег је знао да неће тиме махати као завјесом, него ће
пренијети надређенима и ћутати.
Сазнао сам
то данас од човјека у чију искреност не сумњам, али ако неко мисли да се моје
мишљење о поменутим злочиницима мало поправило градно се вара.
Знао сам и
те 1999-те да су они марионете, али су премда марионете веома страсно
заговарила напад на мој народ, служећи се најружнијим лажима које се могу
замислити, па сам зато двадесети вијек у роману Рањени вук назвао вијеком лажи
и скоро документовано овјековјечио како наше демонстрације у Цириху тако и
понашање тројице апостола нове религије, како сам назвао Шредера, Фишера и
Рудолфа Шарпинга тадашњег министра одбране „окупиране државе Њемачке“ како то
тврди бивише канцелар Шредер.
Апостоли сатанизма
су одрадили посао за свог господара и нестале из политике. Шарпинг се продао Русима или је кукавичије
јаје у Русији, Фишер тај мали сатаниста се мирно повукао, док су психопати
Шарпингу морали да монтирају аферу и макну га јер је већ било постало очигледно
да је лудак.
Злочинци су
опрали своје крваве руке и ником ништа. Хиљаде убијених и рањених у злочиначком
нападу који неко саракстично назвао „Милосрдним анђелом“ вапе за правдом.
Хиљаде оних који су изгубили најдраже ћуте јер агресија још траје, а Србијом
владају марионете које само што не вуку за рукав злочинце и не кажу им:
„Па људи ми вас молимо да вам опростимо што
сте нас напали, а ви нећете!“
СЕДАМДЕСЕТ
И ДЕВЕТ малих анђела, дјеце коју су убиле НАТО бомбе, мртви плачу јер њихове
убице настављају свој крвави посао на уништавању нашег народа. Сто тона
осиромашеног уранијума убија како оне који су му били изложени тако и њихове
потомке који су рађају унакажени или са већ формираним карцином који ће их
убити још прије него што прохадају.
Тихи рат
НАТО сатрапа се наставља, а марионете били оне наше или њемачке раде посао који
им је намијењен.
Данас,
двадесет година од како је почео напад НАТО пакта окупили смо се на истом оном
мјесту на којем смо прије двадесет година палили свијеће за погинуле
сународнике неријетко их гасећи сузама.
Препознајем
иста лица која сам гледао и те 1999-ете и плаче ми се. Од стотињак хиљада Срба
у Швајцарској сакупила се једва омања група као и у оним ноћима када смо нијемо
протестовали док нас је тај „цивилизовани“ западни свијет засипао пројеткилима
пуњеним осиромашеним уранијом, а њихови „слободни“ медији нама приписивали
злочине који су они починили, као и њихови штићеници Шиптари.
Те 1999-те
могао сам да разумијем да се људи плаше да дођу на демонстрације, али данас ми
се чини да смо игноранти које више занимају сопоствена мала задовољства него
судбина народа, али ипак има нешто што улијева наду. Нисам очекивао да ће се
појавити млади људи јер обично их забава интересује више него било шта друго,
али данас поред групе младића и дјевојака видјех и младе мајке и очеве са малим
бебама који су дошли да заједно са нама подијеле тугу.
Поред суза
које су ме гушиле нада да ипак није свије изгубљено измамила је осмијех на лице
јер ипак има Срба, према мало, који неће дозволити да злочини НАТО сатрапа
падну у заборав.
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 