Војислав Шешељ за руску Рен ТВ

https://www.youtube.com/watch?t=16&v=ZTC99GkMdeU

Русија тражила од Америке да уклони авионе из Сирије

http://rs.sputniknews.com/svet/20150930/4921485.html

Путинових седам тачака за нови светски поредак

Објављено: 30. септембар 2015, 12:06

Актуелно / Издвојено / Планета / Свет |

БРИСEЛ – Председник Русиjе Владимир Путин говорећи на заседању Генералне скупштине Уjедињених нациjа указао jе на седам наjважиjих тачака коjе се тичу светске геополитике, а у првоj jе указао на одговорност Запада , на челу са СAД, за очаjно стање на Блиском истоку.

Због безумних воjних интервенциjа, под изговором да jе реч о „демокрасткоj револуциjи“, Блиски исток jе претворен у велику темпирану бомбу, оценио jе Путин, а преноси саjт Политико.

Наметање jедног уређења никада ниjе успевало, а ШСР jе на тежи нажин научио да не може да изводи социjалистичке револуциjе, а и Запад би требало да научи да не може да извози демократске револуциjе.

Kао другу важну тачку означио jе улогу Уjедињених нациjа, коjе нису нагомилана скупина западних сила, већ организациjа коjа би требало да гарантуjе мир и безбедност за све, а не само за пробране државе због одређене користи.

„Из тог угла, jедино УН имаjу право да формираjу коалициjу за борбу против Исламске државе. Уколико се то не деси, Eвропу ће преплавити милиони избеглица, а ниjедна земља неће бити сигурна од терориста“, рекао jе Путин.

Tреће, руски председник улагање вета у УН сматра „потпуно нормалном поjавом“. Tу се пре свега мисли на осуду Русиjе у Уjедињеним нациjама због припаjања Kрима, али и руског вета на формирање Tрибунала коjи би истраживао и осудио одговорне за пад малезиjског авиона MХ17.

Притом руски председник нагалашава да су сучељавање мишљења и неслагања потпуно нормалне поjаве.

Kао четврту важну поенту Путин jе означио ситуациjу у Сириjи. Oн jе рекао да Запад мора да разуме да jе влада Башара ал-Aсада, колико год мањкава, ипак jедина легитимна институциjа коjа постоjи у Сириjи.“ Ни Гадафиjев режим у Либиjи ниjе био идеалан, али оно што jе дошло после њега може се слободно назвати ужасом“, рекао jе.

„Прецизно координисане и испланиране акциjе рушења режима jедне државе остављаjу много простора за рађање зла попут Исламске државе, чиjи су се садашњи лидери „осилили“ након свргавања Садама Хусеина, коjи их jе држао под контролом – сматра Путин.

„Умерена опозициjа“ jедноставно не постоjи, што су и показали комични и папрено скупи покушаjи СAД да тренираjу и наоружаваjу сириjске побуњенике.

Пето, Запад мора да смањи апетит за рушењем режима за коjе сматра да не испуњаваjу његове идеале када су људска права и слобода медиjа у питању. Путин jе у ову групу уврстио и Русиjу, поручивши Западу да се „држи даље од унутрашњих ствари његове земље“.

Наиме, утицаj пре свега СAД у Украjини изазвао jе крваве последице и довео до рата и више од 8.000 жртава, указао jе руски председник.

Шесто, свет се мора вратити у нормалне оквире трговине, хармонизоване под окриљем Светске трговинске организациjе и Уjедињених нациjа. Oваj нови поредак не сме бити диктат наjjачих држава, већ мора бити фер и jеднак за све, укључуjући и заjедничка тржишта EУ и Eвроазиjске униjе коjу заговара руски председник.

За увођење санкциjа због политичких разлога и личне финансиjске користи не би било места у таквом свету, сматра Владимир Путин и додаjе да санкциjе против Русиjе мораjу бити укинуте, jер „Запад зна да не постижу жељени ефекат“.

Седмо, Запад мора поштовати логичну и оправдану забринутост Русиjе због НATO експанзиjе. Након распада ШСР-а и Варшавског пакта, ширење НATO алиjансе може се схватити jедино као угрожавање Русиjе и претња њеном суверенитету, сматра Путин.

Говор Владимира Путина донео jе нови, оштриjи и директниjи став по питању светске политике, и то на наjбољем месту – за говорницом у коjу су биле упрте очи читавог света. Председник Русиjе вешто jе изложио непобитне чињенице о грешкама коjе Запад годинама прави у своjим интервенциjама широм света и упаковао их у своjе идеjе, оцењуjе Политико.

Прочитајте још:

Да ли је Владимиру Путину у Њујорку претила опасност?

Вашингтон одустао од хитне смене Асада

Извор: Танјуг

Putin auf deutsch: UNO-Rede zum IS

https://www.youtube.com/watch?t=113&v=6owLX_rmzSs

OPSESIJA

https://www.facebook.com/notes/du%C5%A1an-nonkovi%C4%87/opsesija/893116587403564?ref=notif¬if_t=like

29. September 2015 um 10:44

OPSESIJA

Baš te briga što srcem volim

baš te briga što me duša boli

baš te briga što toliko patim

baš te briga što na te mislim

Baš ni mene za to nije briga

živim ljubav mesto umiranja

pa te ljubim mesto da mrzim

više si mi nego što to misliš

Baš me briga što nekog voliš

ti si mi ljubav, opsesija misli

ruža bordo što u meni cvetaš

misao moja što se zove sreća

Dušan Nonković-Teodorović

Ovo je najupečatljiviji deo Putinovog govora: Da li sada shvatate šta ste uradili? (VIDEO)

http://www.pravda.rs/2015/09/28/ovo-je-najupecatljiviji-deo-putinovog-govora-da-li-sada-shvatate-sta-ste-uradili-video/

ПУТИН: За разлику од Русије, други у Сирији подржавају терористе које „продају” за опозицију

http://fakti.org/rossiya/putiniana/putin-za-razliku-od-rusije-drugi-u-siriji-podrzavaju-teroriste-koje-prodaju-za-opoziciju

КОМПЛЕТАН ГОВОР ВЛАДИМИРА ПУТИНА НА ГЕНЕРАЛНОЈ СКУПШТИНИ УН

28. септембар 2015.

Подијели

Facebook

Twitter

Владимир Путин данас у УН

Руски лидер Владимир Путин – наступивши на јубиларном 70-ом засиједању Генералне скупштине УН – упозорио је да се проблем избјеглица и миграната може ријешити једино обновом уништене државности земаља из којих долазе.

Истовремено је затражио одговорност за оне који су створили конфликт на Блиском Истоку и омогућили ширење тероризма у том дијелу свијета.

Посебно је упозорио да се територијална цјеловитост Украјине „не може успоставити пријетњама и силом оружја“.

Упозорио је да је примјена санкција за неке земље постала средство за уклањање конкурената са тржишта и позвао друге државе да се са уважавањем односе према различитости земаља и да им не намећу „јединствени модел развоја“.

Принцип говор предсjедника Руске Федерације објављујe у цjелини:   

Седамдесетогодишњи јубилеј Организације уједињених нација је добар да се вратимо у историју и попричао о нашој заједничкој будућности.

Земље које су уништиле нацизам су 1945. године удружиле снаге како би положиле чврсте темеље послератног свjетског поретка.

Подсjећам да су кључне одлуке о принципима међусобне сарадње држава и одлуке о стварању УН доношене у мојој земљи на састанку лидера антихитлеровске коалиције на Јалти.

Систем успостављен на Јалти плаћен је страдањима и десетинама милиона живота, двама свjетским ратовима који су проотутњали планетом у ХХ вijеку, и, да будемо објективни, он је помогао човjечанству да прође кроз бурне, понекад драматичне догађаје последњих седам деценија, али је свijет сачувао од потреса великих размjера.

Организација уједињених нација је структура којој нема равних по легитимности, репрезентативности и универзалности. Да, на рачун УН се у последње врijеме чује много критика. Оне наводно демонстрирају недовољну ефикасност, а доношење принципијелних кључних одлука наилази на несавладиве несугласице, прijе свега између чланица Савjета безбjедности.

Међутим, желим да истакнем да су несугласице у ОУН постојале увijек, током свих 70 година постојања организације. И право вета се користило увijек: њега су користиле и Сједињене Америчке Државе, и Велика Британија, и Француска, и Кина, и Совјетски Савез, а касније Русија. То је потпуно нормално за разнолику организацију са оволиком заступљеношћу држава.

Приликом оснивања ОУН није се ни сматрало да ће овдjе владати истомишљеништво. Суштина организације и јесте тражење и постизање компромиса, а њена снага је узимање у обзир различитих мишљења и тачака гледишта гледиштима.

Одлуке које се разматрају у ОУН, усаглашавају се у виду резолуција или се не усаглашавају, како кажу дипломате: пролазе или не пролазе. И све радње било којих држава мимо тог поступка нелегитимне су и супротне су Повељи ОУН, савременом међународном праву.

Сви ми знамо да је по завршетку „хладног рата“ – и сви други то знају – у свијету настао један центар доминације. И тада су они који су се нашли на врху те пирамиде дошли у искушење да помисле да, ако су они тако јаки и изузетни, најбоље знају шта треба радити. Па, према томе, не треба се обазирати ни на ОУН, која често, умјесто да аутоматски озакони потребну одлуку, само смета, како код нас кажу, „мува се под ногама“.

Кренуле су приче да је Организација у виду у којем је створена застарјела, да је испунила своју историјску мисију.

Наравно, свијет се мијења, и УН треба да буду у складу са том природном трансформацијом. Русија је спремна за рад на даљем развоју УН са свим партнерима на основу широког консензуса, али покушаје да се уздрма ауторитет и легитимност УН сматрамо крајње опасним. То може да доведе до рушења цијеле архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег.

То ће бити свијет у којем ће умјесто заједничког рада владати егоизам, свијет у којем ће бити све више диктата и све мање равноправности, мање стварне демократије и слободе, свијет у којем ће се умјесто заиста независних држава множити број фактичких протектората којима се управља споља. Јер, шта је то државни суверенитет о којем су колеге овдје већ говориле? То је, прије свега, питање слободе, слободног избора своје судбине за сваког човјека, за народ, за државу.

Кад смо већ код тога, поштоване колеге, у истом реду је и питање такозване легитимности државне власти.

Не може се играти и манипулисати ријечима. У међународном праву, у међународним пословима сваки термин треба да буде јасан, транспарентан, треба да има једнако схватање и једнако схватане критеријуме. Сви смо ми различити, и према томе се треба односити с поштовањем. Нико не треба да се прилагођава једном моделу развоја који је неко једном заувек прогласио исправним.

Нико од нас не треба да заборавља искуство из прошлости. Ми се, на примјер, сјећамо и примјера из историје Совјетског Савеза. Извоз друштвених експеримената, покушаји да се изазову промјене у различитим земљама полазећи од својих идеолошких позиција често су доводили до трагичних последица, доводили су не до напретка, већ до деградације. Међутим, изгледа да нико не учи на туђим грешкама, већ их само понавља. И, извоз такозваних „демократских“ револуција се наставља.

Довољно је погледати ситуацију на Блиском истоку и у Сјеверној Африци, о чему је говорио претходни говорник.

Наравно, политички и социјални проблеми су присутни одавно, и људи тамо су, наравно, жељели промјене. Али, шта се догодило у стварности?

Агресивна спољна интервенција довела је до тога да су – умјесто реформи – државне институције, па и сам начин живота, били уништени без икаквог пардона. Умјесто побједе демократије и напретка – насиље, сиромаштво, социјална катастрофа, а људска права, укључујући право на живот, нимало се не поштују.

Дође ти да питаш оне који су створили такву ситуацију: „Да ли бар сада схватате шта сте натворили?“ Али плашим се то остати пуко питање, зато што од политике, у чијој су основи самоувјереност, убијеђеност у своју изузетност и некажњивост, још увек нису одустали.

Већ је постало очевидно да је вакуум власти, који се појавио у низу земаља Блиског Истока и Сјеверне Африке, довео до формирања зона анархије које су одмах почели да попуњавају екстремисти и терористи.

Под заставама такозване Исламске државе већ ратују десетине хиљада бојовника. Међу њима су бивши припадници ирачке армије које и упад у Ирак 2003. године избацио на улицу. Регруте Исламској држави лиферује и Либија чија државност је разрушена уз грубо кршење резолуције Савјета безбједности УН№ 1973. Сада редове екстремиста попуњавају још и чланови такозване умјерене сиријске опозиције коју подржава Запад.

Њих су прво наоружали и обучили, да би они потом прешли на страну такозване Исламске државе.

А чак ни сама Исламска држава није настала на пустом мјесту: њу су такође испрва „гајили“ као оружје против неугодних свјетовних режима.

Чим је створила мостобране у Сирији и Ираку, Исламска држава је почела да своју експанзију шири на друге регионе, са амбицијом да успостави своје господство у цијелом исламском свијету и на само у њему.

Ту није крај њеним плановима. Ствари су више него опасне.

При оваквом стању ствари, лицемјерно је и неодговорно наступати са громким декларацијама о пријетњи међународног тероризма, а притом затварати очи на канале финансирања и подршке терористима, укључујући њихове приходе од трговине наркотицима и од нелегалне трговине нафтом и оружјем, па још покушавати манипулисати екстремистичким групацијама и држати их у својој служби ради достизања сопствених политичких циљева, у нади да ћете се касније са њима обрачунати, просто – да ће бити ликвидирани.

Онима који овако поступају и размишљају, хтио бих да кажем: господо, имате посла са веома суровим људима, али ти људи уопште нису глупи нити примитивни, ти људи нису глупљи од вас и ту још није сасвим јасно ко ће кога искористити за своје циљеве.

Последњи подаци који говоре како је умјерена опозиција предала оружје које сте јој дали терористима – то најбоље потврђује.

Сматрам да су сви покушаји шуровања са терористима, а поготово њихово наоружавање, кратковиди и да могу изазвати прави пожар.

Глобална терористичка пријетња може нарасти до критичних граница и захватити нове дијелове планете. Утолико прије што се у камповима Исламске државе кале бојовници из многих земаља, укључујући и европске.

Морам, на жалост, да кажем отворено, уважене колеге, да ни Русија у овоме није изузетак. Зато не смијемо дозволити да се главосјече, које су већ осјетиле мирис крви, врате својим кућама и наставе свој црни посао. Ми то, у сваком случају, не желимо.

Ваљда нико то не жели, зар не?

Русија је одувијек тврдо и доследно била против тероризма у свим његовим видовима.

Данас моја земља пружа војно-техничку помоћ и Ираку и Сирији, као и другим земљама у том региону које воде борбу са терористичким групацијама.

Сматрамо да је одбијање сарадње са сиријским властима и сиријском владином армијом – са онима који се храбро и очи у очи боре боре са терором – огромна грешка.

Вријеме је да се призна: да се у Сирији – осим владиних снага предсједника Асада и курдских добровољаца – нико други реално не бори против Исламске државе и других терористичких организација.

Ми знамо све проблеме тог региона и све његове противрјечности, али ипак треба полазити од реалности.

Поштоване колеге! Морам да примијетим да се у последње вријеме наш такав поштен и директан приступ користи као повод да се Русија оптужи за растуће амбиције. Као да они који о томе говоре немају никакве амбиције. Али, није ствар у амбицијама Русије, поштоване колеге, већ у томе да је већ немогуће трпјети стање ка којем иде свијет.

Ми заправо предлажемо да се водимо не амбицијама, већ заједничким вриједностима и заједничким интересима на основу међународног права, да удружимо снаге ради решавања нових проблема који су пред нама и да створимо заиста широку међународну антитерористичку коалицију.

Као и антихитлеровска коалиција, она би у својим редовима могла да уједини најразличитије снаге које су спремне да се одлучно супротставe онима који, као и нацисти, сију зло и мржњу према човјечанству.

И, наравно, главне учеснице те коалиције треба да буду муслиманске земље. Јер, Исламска држава не само да представља директну пријетњу за њих, већ и својим крвавим злочинима скрнави једну од највећих свјетских религија – ислам.

Идеолози бојовника се иживљавају над исламом, изопачују његове истинске хуманистичке вриједности.

Желео бих да се обратим муслиманским духовним лидерима: сада су веома важни и ваш ауторитет и ваше поуке и усмјеравања. Треба сачувати људе које покушавају да врбују бојовници од непромишљених потеза, а онима који су били обманути и који су се стицајем различитих околности нашли у редовима терориста треба помоћи да нађу пут ка нормалном животу, да положе оружје, прекину братоубилачки рат.

Већ у наредним данима Русија ће, као предсједавајућа Савјета безбједности, сазвати министарску сједницу ради свеобухватне анализе пријетњи на простору Блиског истока. Прије свега, предлажемо да се размотри могућност усаглашавања резолуције о координацији потеза свих страна које се борбе против Исламске државе и других терористичких групација. Понављам, таква координација треба да се заснива на начелима Повеље ОУН.

Рачунамо да ће међународна заједница моћи да изради свеобухватну стратегију политичке стабилизације и социјално-економске обнове Блиског Истока. Тада, поштовани пријатељи, неће ни морати да се граде логори за избјеглице. Талас људи који су били принуђени да напусте своју земљу буквално је запљуснуо прво сусједне земље, а затим и Европу. Овдје се ради о стотинама хиљада, а може се попети и на милионе. То је, фактички, нова велика горка сеоба народа и тешка лекција за све нас, укључујући Европу.

Желим да нагласим: избјеглицама су, без сумње, потребни самилост и подршка. Али, тај проблем се кардинално може ријешити само путем обнове државности тамо гдје је она била уништена, путем јачања институција власти тамо гдје су се оне очувале и обнављају, путем пружања свестране помоћи – војне, економске, материјалне – земљама које су се нашле у тешком положају и, наравно, људима који, упркос свим искушењима, не напуштају свој завичај.

Разумије се, никаква се помоћ не може и не смије наметати сувереним државама, та помоћ се мора нудити искључиво у складу са Повељом УН.

Све што се чини и што ће се чинити у тој сфери у складу са нормама међународног права – Уједињене нације треба да подрже, а све што буде противно Повељи УН – да одбаце.

Крајње важним сматрам помоћ у обнови државне структуре Либије, подршку новој влади Ирака и свестрану помоћ легитимној влади Сирије.

Уважене колеге, кључни задатак међународне заједнице на челу са УН и даље је обезбјеђивање мира, регионалне и глобалне стабилности.

По нашем мишљењу, морамо разговарати о формирању простора једнаке и недељиве безбједности, безбједности не за изабране већ – за све. Да, то је сложен, тежак и дуготрајан посао, али му алтернативе нема.

Међутим, код неких наших колега и даље, на жалост, доминирају блоковско мишљење из времена хладног рата и тежња да се освајају геополитчки простори.

Прво су наставили линију ширења НАТО. Намеће се питање: ради чега ако је Варшавски уговор престао да постоји, а Совјетски Савез се распао?

Упркос томе, НАТО не само да опстаје, него се и даље шири, као и његова војна инфраструктура.

Слиједи наставак

Драган Ђоговић: Отворено писмо Вељку Ђурићу Мишину в. д. директора Музеја жртава геноцида

Драган Ђоговић
Бизнисмен; уметник; публициста; хуманитарац и активиста

Поштовани господине проф. др Ђурић Мишина,
поводом Вашег ауторског текста, објављеног у “Вечерњим новинама“ 19.08.2015. у којем сте видно револтирани због моје иницијативе за формирањем Музеја геноцида над српским народом, покушали да увјерите јавност да је дуг пут до меморијала, а моју покретачку иницијативу омаловажите и прикажете као личну промоцију богатог Србина из дијаспоре, обраћам Вам се овим отвореним писмом, под мотом: „Прво испеци па онда реци“, – следећим аргументима:
Вашим почетним пасусом у тексту наводите да је мало познато да у Београду већ двије деценије постоји Музеј жртава геноцида, a који се бави прикупљањем, обрадом и презентацијом музејског, архивског и других врста материјала који чине једну музејску установу, и да Музеј нема изложбени простор, па своје изложбе поставља у сродним институцијама или на отвореном простору.
Е, баш у том грму лежи зец, господине Ђурић Мишина!
Уопште није тачно да је мало већ увелико и нашироко познато да такав квази “Музеј“ постоји, али за мене, а највјероватније и многе друге је несхватљиво, непримјерно и апсолутно ирационално да ту прћију од 157 м2 на Тргу Николе Пашића бр. 11, сви Ви у њој запослени, и све српске власти од 2000-те године називате Музејом жртава геноцида.
Толики квадратни простор, као прво, има сам за себе сваки портир на улазним вратима у било којој градској установи. Као друго, жалосна је очигледна чињеница да појам Музеј, првобитна ријеч у називу Ваше установе, не одговара адекватној дефиницији која укратко гласи: Музеј (од старогрчког, мусíо – сједиште) је назив за установу и зграду, у којој се чувају, проучавају и свакодневно излажу за јавност археолошке, историјске, етнографске, техничке, војне итд. збирке старинских предмета, умјетнина и друге врсте документарне историјске грађе.
Дакле, називати некакву рупетину на неком спрату Музејом, а који то није, класична је обмана, и замајавање грађана. Примјерније, реалније и најпоштеније би било назвати га “Документациони центар жртава геноцида“.
Вас господине Ђурић Мишина, изгледа уопште не тангира, што годишње велики број домаћих и страних интересаната са намјером да посјете Музеј жртава геноцида , и упознају се са размјерама геноцидног страдања српског народа, остану у чуду кад схвате да се умјесто Музеја налазе пред затвореним вратима једне обичне оронуле стамбене зграде.
Наравно, јер путник намјерник назив Музеј дословном логиком схвата, и са адресом у џепу упућује се ка његовој локацији.
Даље, у тексту се цинично питате дали сам ја лично уопште икада посјетио Вашу изложбу. Ако Вас заиста интересује, ево Вам одговора: Нисам никада, а и немам намјеру да посјећујем једну овако изразито важну и драгоцјену изложбу која се врши у Вашој организацији на чергаршки начин, по некаквим парковима, парк-плацовима, сокацима и буварама затвореног типа.
Или, другим сликовитим обликом изражено: Ајд‘, пакуј у картонске кутије, товари у камионе, под шатором излажи, и враћај под хитно назад, ако удари недај Боже киша, гром, или нека друга елементарна непогода.
Иронично оцјењујем, да је оваква метода “одлична промоција”, за државне органе који теже да Србија постане савремено уређена држава.
Сувишно је наговјештавати, да ниједна, чак и најнеозбиљнија земља на свијету, не би дозволила да се на такав бизаран начин, као што радите Ви, презентира домаћој и страној јавности геноцидна страдања свог властитог народа.
Стога, ова моја иницијатива за формирањем Меморијалног центра, ради трајног сјећања на српске жртве геноцида, која је иначе само један сегмент са скале свих мојих досадашњих и будућих родољубивих и хуманитарних активности за српски народ и отаџбину, има сврху да се преузме први корак, одговорност, и истраје у отпочетој иницијативи, да би српски народ коначно добио Меморијални центар који по свим принципима моралности и поштовања према српским жртвама, одавно треба већ да постоји.
Са моје стране апсолутно је исправно и у реду ову изразито важну иницијативу покренути, чак и ако постоји велики ризик неуспјеха.
У тексту даље наводите да је први који је дао идеју стварања једног посебног меморијала који би требало да покаже српско страдање током 20. вијека, и то пре седам-осам година обзнанио на некаквом интернет-порталу, био Владан Вукосављевић, садашњи секретар за културу Београда.
Можда је за Вас био први, али у стварности није, јер сам још далеке 1989-те године послао предлог за формирањем Музеја, потписан под знаком подршке, од стране још 150 знаменитих српских дијаспораца из тог времена, тадашњим београдским властима.
Идеју сам вукао са собом још из ђачких дана, када сам као дванаестогодишњак наставнику историје изразио своје мишљење да није у реду што свуда ничу партизански споменици као печурке, а још увјек нигде нема меморијала за српске жртве, због чега сам приведен у милиционерску станицу, где сам добио такве шамарчине да ми од њих још и данас звони глава, а мој отац накнадно имао грдних проблема.
Враћам се на поенту.
На основу сроченог садржаја Вашег текста, (за којег до пре пар дана нисам знао, иначе би у мом недавном четрнаестоминутном гостовању по овој теми, у јутарњем програму Happy TV, код уреднице госпође Снежане Петовић, сигурно још пар ријечи надовезао ) стекао сам чврст утисак да припадате истом слоју оних људи који перманентно намећу ембарго над свим иницијативним напорима за формирањем Музеја.
Категорично тврдите, да пут до меморијала о жртвама српског народа води од Музеја жртава геноцида. Зашто онда из редова Ваше установе свих ових минулих година никада није потекла оваква иницијатива, и притисак на надлежне власти?
Зато, а ово са сигурношћу тврдим; што не можете, нити смијете, да је покренете сами.
Умјесто да на позицији в.д. директора “Музеја“ жртава геноцида коју обављате, вриједно и часно наставите зацртаним путем сјајног рада и труда оснивача Вашег “Музеја“ Др. Милана Булајића, (од стране петооктобараца 2002. године куриозно свргнут са дужности директора, због политичке воље да се страдања српског народа заташка и прикрије) и подржите иницијативу, Ви сте нашли приоритетно за сходно да се противите тезом да је пут од идеје до отварања меморијала веома компликован, и дугачак процес, те због тога индиректно сугеришете да се од идеје треба одустати.
Некима је слагање Лего коцкица компликована и немогућа мисија, господине Ђурић Мишина, а некима крампом дубоку рупу у води ископати, не представља никакав проблем.
С поштовањем
Драган Ђоговић
Српски дијаспорац из Дизелдорфa, Њемачка

KAPITALIZAM NIJE IDEOLOGIJA VEĆ SISTEM DESPOTIZMA JAČEGA ZASNOVANOG NA RAČUNICI

Kapitalizam nije ideologija već sistem despotizma jačega koji bazira na računici profita, konkurenciji tržišta, obstanaku jačega na račun slabijega, pravu da veća riba guta manju sve dok ne proguta i poslednju da bi se definitivno preobrazio u totalitarni režim, diktat sile, nasilja i vrati svojim korenima, onome što je kapitalizam od samoga početka i bio, totalnoj diktaturi najjačega bez demokratske kontrole, onome što se nekad zvalo robovlasničkim sistemom.

Prosperitet tog sistema je zasnovan na uzurpaciji moći putem korupcije što omogućava ogromna koncentracija novca u rukama pojedinaca koji kupljenim medijima formiraju izmedju ostalog i javno mišljenje kako bi se na izgled dobila demokratska legitimacija za svoje nedemokratske odluke koje su definitivno i odluke protiv demokratske kontrole a i interesa čovečanstva uopšte.

Moć te klike ultrabogatih uzurpatora moći su već od tolikog uticaja da se mešanjem u unutrašnje stvari suverenih država ignorišu i ruše osnovna načela UN karte, podižu i ruše vlade suverenih država u interesu tih moćnika, vode ratovi i bombardovanja bez odluke UN . Odlukama iz senke stvaraju žarišta kriza, provociraju gradjanske ratove pa i svetske krize, koje imaju za posledicu milione izbeglica koje opet vode do destabilizacije i drugih dobro stojećoh država. Ova svetska kriza koja je dovela čovečanstvo do ruba svoje propasti je u prvoj liniji kriza kapitalističkog sistema koji se oteo pravoj demokratskoj kontroli manipulacijama javnog mnjenja i uzurpacijom vlasti, prije svega SAD.

Komunizam kao i socijalizam su ideologije sistema zasnovanog na idealima za razliku od kapitalističkog sistema koji je zasnovan na stimulisanju pra instikata i budjenju moderne pohlepe u čoveku sa svrhom ostvarivanja što većeg ličnog profita. Ideali su po svojoj prirodi vema teško ostvarljivi pa i nije čudo što su ideologije podlegle kapitalističkom sistemu zasnovanog na pravu jačega ali ta pobeda bi mogla biti pirova pobeda jer kako se vidi i kapitalistički sistem, bez ideala, zasnovan na pohlepi i pravu jačega, vodi svojoj propasti. Svet se našao na rubu svog obstanka pa će morati učiniti zaokret kako se ne bi survao u sobstvenu provaliju. Instikti čoveka su se dokazali nadmoćniji nad idealima ali čovek bez ideala humanosti ne može obstati. Čovečanstvo će morati krenuti nekim novim putem gde će ideali biti u ravnoteži sa pra instiktima. Za sada čovečanstvom vlada moć pohlepnih!

Dušan Nonković-Teodorović