Домагој Маргетић: Гади ми се моја Хрватска, руке су јој крваве до лаката од убијања Срба!

Домагој Маргетић: Гади ми се моја Хрватска, руке су јој крваве до лаката од убијања Срба!

Датум објаве: субота, јул 30, 2016
Објављено у Остало
Домагој Маргетић
Домагој Маргетић

Хрватски новинар-истраживач и бивши политичар Домагој Маргетић, поводом прославе 20. годишњице операције Олује упутио је отворено писмо “победницима” у којем им је поручио само једну реч – ФУЈ!

Писмо Домагоја Маргетића преносимо у целости и на оригиналном језику на ком је написано (унапред се извињавамо свима, али због аутентичности писма нисмо га преводили на српски):

“А док славимо ратове, о каквом то миру говоримо? Док су нам злочини државни празници, а злочинци национални јунаци, о каквом ми помирењу и с ким говоримо?

Побједници славе побједе. А слободни људи су једноставно – слободни. Слободнима не требају ни побједе нити побједници, не требају им масовне помпозне, бахате прославе туђе несреће. Не разумију побједници тај став контра њихове побједе. Јер побједници су некако, по дефиницији, таоци својих побједа. Или су побједници – или нису ништа. Зато та потреба величања њихових побједа. Јер ако им узмеш ту њихову „побједу“, не остаје им више ништа. И нису више ништа, ако нису побједници. А слободнима не требају побједе да би били нешто, не треба им та искомплексираност побједоносним синдромом. Док гледам те њихове перверзне припреме за слављење још једног од толиких, небројених, балканских побједничких митова, присјетио сам се једне моје колумне из 2010. године: „Диференцијација памети – Одричем се Хрватске!“.

А у ових се пет година, нажалост, није промијенило ништа због чега бих пожалио што сам се тада одрекао земље, коју ми ето намећу као домовину. Као што ми желе наметнути своју побједу. Као што ми желе наметнути, желе ми наредити захвалност што су нас „ослободили“. Каква ултимативна глупост! Тко уопће кога може ичега или икога ослободити?! Не разумију побједници да нас нису „ослободили“, него су нас распаметили, разбаштинили оно мало људскости која нам је била преостала, разбаштинили су нас оне три вриједности кроз које смо одрастали и одгајани – слобода, братство и јединство. Није ми јасно како ти наши сувремени побједници мисле да ето смију паушално то вриједности проглашавати југоносталгичарским флоскулама! Јер какве су тек флоскуле њихове приче о побједама, о ослобођењу, о некаквој националној и апсурдној државној слободи, како нама тек неприхватљиво звуче те њихове флоскуле о домовинском рату, о свему томе на чему они инзистирају да им тко зна како будемо захвални.

А ја, овако слободан, и ослобођен од свега, једноставно не разумијем на чему и коме то бих требао бити захвалан. Немају што за јести, немају чиме школовати дјецу, раде за цркавицу којом не могу платити нити основне мјесечне трошкове живота, раде а не примају плаћу, одузимају им домове, блокирани су, незапослени, али славе ратове! Још увијек их је могуће манипулирати и натјерати да машу заставама, да се куну у грбове, да славе ратове за тамо некакве „националне интересе“. Подилазити том њиховом колективном лудилу за мене би била издаја тог мојег дисидентства као особног животног опредјељења, као мојег избјеглиштва савијести пред њиховом побједничком хистеријом. Замислите руљу која слави тамо некакав „дан захвалности“, а да притом као хипнотизирани нису у стању размислити на чему то имају бити захвални?

На чему бити захвалан у земљи у којој су ратни злочинци – хероји; у којој су усташки капелани – свеци; у којој су пљачкаши и ратни профитери – угледни тајкуни и бизнисмени. Зар да демонстрацијом лудог народа показујемо колико смо захвални ратнопрофитерској елити што нас је опљачкала и отела нам све, а ми још пјевамо, машемо заставама и пљешћемо онима који су нам то учинили? А љути их када им кажем – луд народ. Но, не видим како бих другачије сам себи могао рационализирати и аргументирати то њихово понашање.

Они су нас као „ослободили“, а желе ми ускратити слободу да кажем што мислим о том њиховом „ослобођењу“, о тој њиховој побједи. Ако ви имате право славити, имам вам право и моралну обвезу рећи – за мене та ваша побједа, за мене Олуја, и прослава те ваше „побједе“ и рата није ништа друго него прослава ратних злочина и ратног профитерства. И ништа више. Желите нам забранити да и након двадесет година ствари назовемо правим именом. Злочине злочинима! Пљачку пљачком! Желите нас колективно, присилом на шутњу, у овим двадесет година претворити у своје суучеснике у том ратном злочину, пљачки, криминалу и ратном профитерству.

Признање те ваше побједе, за мене би био једини коначни пораз.
Јер ако је то што ви ових дана славите – слобода, онда ћу гласно викати –

ЈЕБЕШ СЛОБОДУ! ЈЕБЕШ СЛОБОДУ!

Али вама не допире до мозга, нити након свих ових година, да слобода и побједа немају баш пуно тога заједничког. И управо та суштинска супротстављеност побједе и слободе, та сукобљеност слободе са сваком побједом и сваким побједником, открива о каквом се овдје лудилу ради. То је та точка диференцијације на којој се разилазимо – разлика између побједника и слободних. Вама толико нејасна и непримјетна. Ваша се побједа толико разликује од моје слободе, управо по томе што ћете ви заувијек остати заробљеници својих побједа. У једном сте додуше, у праву. Та ваша побједа има име. Штовише, више имена. Та ваша побједа има управо онолико имена – колико је побијених и протјераних у име те ваше побједе. Гади ми се то ваше крваво славље. Нека славе они који су на крви, лешевима и рушевинама профитирали. А ви који им на парадама машете заставама и еуфорично кичете из својих гладних уста, обични сте суучесници тог њиховог готово непрекинутог крвавог, лешинарског похода.

Не пишем ово да бих ишта промијенио. Свјестан сам да је то немогуће. Али у времену доминантних луђака, можемо се барем дистанцирати и диференцирати од гомиле која им скандира.

Зато си узимам лободу јавно рећи – Олуја је злочин у којем су једну побијени, други протјерани, трећи попљачкани. А ви ми сад покушајте рационално објаснити што се ту точно има славити?

А док славимо ратове, о каквом то миру говоримо? Док су нам злочини државни празници, а злочинци национални јунаци, о каквом ми помирењу и с ким говоримо? Протјерали сте организирано око 380 тисућа грађана ове земље и то називате побједом? И нису ли те милитантне прославе ваших побједа управо јасна порука онима које сте протјерали да им случајно не падне на памет враћати се, да за њих овдје више нема мјеста, да ово није њихова земља? Јер тко би се нормалан вратио у земљу у којој је дан тог етничког чишћења државни празник?

А тко сте ви, биједо, да говорите и одређујете што је чија земља, и што је коме домовина?

Фуј!

Својим ратним побједама покушавате надомјестити умрлу савијест, ако сте је икада имали. Само онима без савијести може бити тако лако побјеђивати. И само онима без савијести може бити тако лако славити такве побједе и побједнике.

Гади ми се и ова држава, и ово друштво, и ова маса. Не могу вам довољно уопће упризорити колико вас искрено презирем овако колективно луде. Негдје у подсвијести очито вам је јасно да не постоји колективна слобода, па сте можда зато побјегли у своје колективно лудило и прогласили га слободом, попут оних луђака затворених по лудницама који се прогласе исусима, и тко зна каквим повијесним, стварним или измишљеним ликовима.

Ето – то је та ваша слобода. Једна велика масовна лудница коју сте прогласили државом, и колективно лудило које сте прогласили националном слободом. Зато се још једном могу само одрећи Хрватске и уз сав тај пријезир и гађење викнути с улице: Фуј! Ви ћете ионако наставити уживати у својем лудилу, јер као и сваком луђаку, вама самима са собом, тако лудима је баш савршено добро. Без обзира што вас пљачкају, без обзира што немате за живот.

Само, ето, остају жртве те ваше побједе. Жртве којима још увијек нисмо рекли обично, људско, од срца – опрости. Жртве којима не допуштамо нити да буду обиљежена имена, јер се бојите ако негдје испишемо имена тих жртава та ће ваша побједа добити тај крвави, лешинарски, прљави идентитет ратног злочина. И ма колико бјежали од тога, вашу ће побједу тада прогањати имена којима сте исписали тај свој побједнички поход.

Зато за крај само могу рећи Опрости, молим те – свакој жртви тих побједа, ако су побјеђиване и у моје име. Опрости. И моје је кривње пуно у томе. Јер као многи, можда, нисам учинио довољно да пружим отпор тој њиховој побједи. Опрости. И само се могу без ријечи наклонити онима које сте побиједили.

Немате појма колико сте нас поразили том својом побједом”, написао је Маргетић.

Извор:

Уживо Балкан

Напитак који поред масти избацује токсине снижује крвни притисак крвни притисак

http://www.bakini-recepti.info/zdravlje-i-ljepota/toliko-jak-napitak-da-ce-vam-pored-masti-izbaciti-sve-toksine-sniziti-pritisak-momentalno/

РЕЦЕПТ: Сок једног лимуна, чаша топле воде, пола кашичице изрендираног ђумбира, кашичица сирћета од јабуке и кашићица меда

Ово пијете свакога јутра на празан стомак-Кликни линк горе!

ВИДЕОДОКУМЕНТ – Пакао у јами Равни долац 30. јула 1941.

ВИДЕО – Пакао у јами Равни долац 30. јула 1941.

Датум објаве: субота, јул 30, 2016
Мошти ливањских Новомученика
Мошти ливањских Новомученика

У стравичну jаму Равни Долац дубоку 55 метара изнад села Руjана бачено jе 218 живих Срба, претежно жена и дjеце, од коjих се четрнаесторо успjело спасити. Бачени су у jаму на Огњену Мариjу, 30. jула 1941. године, а спасени након шест недjеља и три дана.

Још су живе три жене коjе су биле бачене у ту jаму. Једна од њих, Боjа Радета, рођена Лалић, живи у селу Губер код Ливна. Још jе жива и Милица Маљковић, рођена Бошковић, коjа живи у Сурчину, те Мара Јурић, рођена Лалић, коjа живи у Банатском Деспотовцу.

У цркви у Руjанима само jедном годишње служи се литургиjа jер нема Срба у том мjесту.

СА ТОБОМ БЕЗ ТЕБЕ

СА ТОБОМ БЕЗ ТЕБЕ

Јуче ми беше са тобом без тебе

данас ми оста без душе као јуче

сутра ће бити без тебе са тобом

да прекосутра буде опет ко јуче

жудња непрестана зов ми душе

И јуче ми душа тражила твоју

данас је тражила више но јуче

и сутра ће је тражит као данас

да ми буде прекосутра ко увек

тужно смиље без љубави твоје

Душан Нонковић-Т

Bila je crna princeza jugoslovenskog roka – umrla je sama i zaboravljena od svih

Bila je crna princeza jugoslovenskog roka – umrla je sama i zaboravljena od svih

Rođena je u proleće 1959. godine, duge crne kose i gotovo neverovatne harizme, bila je ikona jugoslavenskog rock and rolla osamdesetih. Ona je Margita Stefanović Magi, članica beogradske grupe Katarina Velika II, kasnije poznata pod imenom EKV.

Ona je bila deo beogradskog boemsko-umetničkog kruga, istog onog kojem su pripadali i ostali članovi grupe. Publika je u njenom odnosu prema klavijaturama videlu pravu pokretačku energiju grupe. Magi je bila umetnička duša, školovana pijanistkinja.

 

“U mom normalnom, stabilnom životu najnestabilniji deo sam upravo ja. I to ne zbog neke psihičke ili ne znam kakve nestabilnosti, već zbog stalnog traženja u svim mogućim područjima umetnosti i života”, tvrdila je jednom prilikom Magi.

Školovala se u srednjoj muzičkoj školi Josip Slavenski. Maturirala je kao jedna od najtalentovanijih pijanistkinja i dobila poziv za nastavak školovanja na konzervatoriju u Moskvi. Njena majka nije se slagala s odlaskom od kuće u mladim godinama, a Magi je poslušala majku. Upisala je Arhitektonski fakultet u Beogradu i diplomirala 1982. godine. Nakon završetka fakulteta, zajedno s dečkom Srđanom Vejvodom, počela je sve više da se zanima za podzemnu beogradsku scenu i krenula u potpuno drugom smeru.

Margita Stefanović Magi,

Od detinjstva je bila talentovana, * Foto: Printscreen

U proleće iste godine upoznala je Milana Mladenovića, a ubrzo nakon toga je pozvana u grupu Katarina II nakon uspeha na jednoj od proba.

U EKV ostala je do 1994. godine i Mladenovićeve smrti.

Uporedo s radom u EKV sudelovala je i u stvaranju albuma nekih drugih jugoslavenskih bendova poput Elvis J. Kurtović & His Meteors i Karlowy Vary. Komponovala je muziku za filmove Vera Hofmanova i Plavi plavi.

Nakon Mladenovićeve smrti nastavila je dqa svira u grupi Kurajberi, a 1995. godine formirala je grupu EKV i objavila album pod nazivom Ti si sav moj bol.

 

Godine uspeha protekle su u senci borbe s teškim narkoticima. Zavisnost je dobila jednu novu dimenziju 1996. godine nakon smrti njenog oca. Prodala je porodični stan i kupila dva manja, a ostatak novca potrošila je na putovanje u Indiju. Sve to je uradila kako bi pokušala da se reši zavisnosti od droga.

Neuspešno.

Margita Stefanović Magi,

Iza sebe je ostavila pesme koje i danas klinci slušaju, *Foto: Printscreen

Nakon povratka iz Indije, prodala je oba stana i novac uskoro potrošila. Tako je završila na ulici kao beskućnica. Poslednje godine života provela je u napuštenoj garaži u predgrađu Beograda i skloništu za beskućnike na Voždovcu. Krajem 2002. godine umrla je u klinici za zarazne bolesti u Beogradu u 43. godini života.

Šest godina kasnije, u knjizi Aleksandra Ilića, potvrđeno je da je zbog intravenoznog korišćenja droga zaražena HIV-om.

Crna prinzeca jugoslavenskog „novog vala“ umrla je u neljudskim uslovima, a iza nje ostalo je bogato muzičko nasleĐE. I danas se sluša njena muzika, a albumi EKV-a možda su danas čak i više cenjeni nego dok su članovi grupe bili živi.

Неизмишљена прича о њој

Објављено у Ливањско поље, Новости чланица САБРАЊА, Огњена

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења.

Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа.

Нигде њене црне мараме…

Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи.

Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца, јетрва, заова, зетова, сестрића, братића, тетака, стричева, ујака, кумова…

Још ни мужа није ожалила, тек му је дала четрдесетницу, а онда, у само једном дану, црњем од смрти, убише јој и све друге. И све у Ливањском пољу, са другим Србима.

Остала је сама, овде у Срему, са својих троје деце. У мају 1941. године повезала је главу црном марамом. Имала је 37 година. Више тај црни знак туге није скинула. Са њим на глави проживела је пуних 48 година. Ни за сваког њеног по годину.

Ливањско поље
Ливањско поље

Никад нам није причала бајке.

Њене приче биле су о неким бркатим људима, опасним и снажним који се, мрка погледа испод густих обрва, туку са другим људима јер им не дају право на свој део земље и неба. Њене приче биле су о „гладним годинама“ и како се оне претрпе, о ратовима и нади у време после рата. А причала је и о прелу; о снеговима који покрију Динару и „заробе те“ да једва из куће изађеш; о извору два сата хода од куће; о девојкама и младим женама које, кад перу веш, открију своје босе ноге чак до колена…

Да ли се може назвати срећом кад преживиш, а сви твоји нестану? Нестану у крви, у мукама, у јауку…

Царева и принцеза, лепих, далеких и нестварних није било у њеним причама. И нису доброта и лепота увек побеђивеле. Оне о Снежани, Трновој Ружици, Пепељуги она је слушала док су их читали нама, деци. Преко седам гора… И она је прешла „седам гора“ мењајући живот Ливањског поља за овај, у Срему. Да ли је баш тај одлазак значио срећу њеног живота?

Да ли се може назвати срећом кад преживиш, а сви твоји нестану? Нестану у крви, у мукама, у јауку…

Претекла су њена деца. Да наставе име, ген, сећање. То је срећа. Божија воља!

Када је прешла преко Ливањског поља, на сватовски окићеном коњићу, од свог села до новог дома, то је била њена бајка са „живели су срећно до краја живота“. Не у палати и изобиљу, већ са њим кога је угледала код губинске цркве и чији лик од тада више није ни за тренутак нестао из њеног ока. Пратила га је и преко седам гора у другачији свет. „Живели су срећно до краја живота…“ Нико није рекао када ће и какав бити крај.

„До краја живота“ – звучи дуго, заувек.

А није било дуго. Ни две деценије. Али је значило заувек. Болно је спознала да заувек значи сваке вечери пред кандилом и иконом светог Аранђела, тихом молитвом за његову и њихове душе. Значи ли то да она није била довољно добра, вредна и племенита, па није заслужила срећан крај своје приче?

Мистериозни ритуал сада, када је давно нема, добро разумем. Тада, пред иконом и кандилом, била је са њима. Ту су сваке вечери живели као некад. Тако је побеђивала бол да би се могла предати сну у који их је молитвом призивала.

Сунцу би у очи гледала верујући у своју чистоту. Није варала, није се лажно клела, није проклињала (можда понекад и то у мислима, скривено), па зашто је такву бол морала доживети? Бог види и зна. Није му дорасла. Ко је она да суди оно што је по вољи Божијој? То је одговор. У милост његову верује, али не може да из душе истисне питања која се надовезују као што се из вуне на њеној преслици ниже пређа.

Ако је и морало, а зашто сви? Зашто тако сурово? Зашто и они тек рођени?…

Naša groblja u LP1

Не, нису сви, одговара Бог у њој самој. Нису сви. Нису њена деца, није ни она. Она је остала да их све памти, носи у имену, у доброти, у Крсној слави. Зато је увек славила Славу и палила свећу на светог Аранђела и светог Јована. Да их не повреди, да је сећање врати у те славске дане када су сви били на окупу.

Памтим је како скида мараму, распусти свијену плетеницу, а онда се прекрсти пред иконом и миче уснама из којих не излазе гласне речи. Само последњу реченицу разазнајем: „Хвала Господе на милости Твојој и за овај дан“.

Никада није запевала. Ни тихо, ни уз радио, ни ону поддинарску, женску, да је мине жеља… Ни у највећој радости никад ни нота. Могао је из њеног грла изаћи само крик који би летео до Ливањског поља. А није ни крик.

Мистериозни ритуал сада, када је давно нема, добро разумем. Тада, пред иконом и кандилом, била је са њима. Ту су сваке вечери живели као некад. Тако је побеђивала бол да би се могла предати сну у који их је молитвом призивала. Њима се снажила за нови дан. Дан који је, као и сваком од нас, доносио нову бригу, радост, немир, победу, бол…

Не, више није могао осванути дан који ће њој донети бол. Све друго може, али бол више не.

Грешна ли је?

Радовала се радости своје деце, радовала се унуцима и са унуцима. Ретко, али и смејала се са њима. Да ли се то сме после свега?

Само никада није запевала. Ни тихо, ни уз радио, ни ону поддинарску, женску, да је мине жеља… Ни у највећој радости никад ни нота. Могао је из њеног грла изаћи само крик који би летео до Ливањског поља. А није ни крик. Само онда кад су јој јавили за мужа. Да га више нема. Са тим криком прихватила је истину и призвала снагу да иде да тражи његово тело које је Дунав љуљао док га није, успаваног, положио на своју обалу.

Са тим јауком зајечала је и за оне, све њене и свој народ, који ће тек нестати под ножем комшије, а крвника.

Није их ни оплакала, ни свећу запалила, ни парастос дала. За њихова пререзана грла и маљ на темену сазнала је кад их већ више од годину није било. Од тада, сваке вечери, све што она може. За њих и за себе. Они су исто. Неодвојиви. Они тамо и њене усне које се мичу пред иконом.

Зато верујем да је то поље, изнад кога ми је ноћас насмејана и срећна махала, њено Ливањско.

Trnovac

Ништа нам није речима и причом преносила. Није нас увлачила у тамне ходнике своје судбине. А није нас ни тровала одгонетнутом лажи бајке да правда и добро увек побеђују. Страдају и племенити и вредни и праведни…

Њене приче о животу училе су нас да будемо људи. Тврди на зло и жедни правде, вукови за своје и јагњад пред Богом. Није у мене заклетвом утиснула аманет да памтим њену судбину и њих.

Ипак, на неки само њој знан начин у мене је прелила своју мисао. Можда њеном вазда црном одећом, можда никад звонким, грленим смехом.

Овим записом сам јој хтела рећи да сада разумем све.

Почивај у миру, баба!

Аутор: Цвета Радић

Jedan komentar za Неизмишљена прича о њој

  1. ratka kanlic pujaz je napisao:

    И ја памтим само молитву и црнину, и у мене се прелила та мисао и понављам пред иконом молитву за све оне чија сам имена писала на листу искинутом из свеске за помен у цркви, и сад их знам наизуст и чујем звонки глас Оца Мирка како их чита…дуго, пажљиво, као да је сваког лично познавао…и ја сам имала осећај да сам сваког од својих дедова и сваког од пет ујака упознала, као да су били присутни за славском трпезом, знам сваког закланог Србина из Поточана …Дивно написана тужна прича, док је читам видим плаву Динару и мисао која се намеће….Зашто???

TRANSFORMACIJA SVESTI – Svet se budi – Ispovest američkog vojnika koji je istini otvorio oči! (VIDEO)