BEZ CENZURE: DEJAN LUČIĆ, NIKOLA ALEKSIĆ, PROF. DR MIODRAG DIMITRIJEVIĆ (DSS), ZVONIMIR TRAJKOVIĆ

Posted on Juli 31, 2013 by dijaspora

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=mVJsNv2jjEM#at=12

Filed under: AKTUELNO, Privreda, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti, video-filme | Leave a comment »

Miroslav Lazanski govori o Vojsci Srbije – 31.01.2013

Posted on Juli 30, 2013 by dijaspora

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=_Naz_0TT4XU

Filed under: AKTUELNO, Privreda, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti, video-filme | Leave a comment »

ВАСКРСНУЋЕ ЗОРКЕ ДЕЛИЋАко бисмо покушали да опишемо живот седамдесетчетворогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског. Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши оца и мајку, преживела је страхоте које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима. Два пута надмудрила је сигурну смрт доскочивши усташама, а била је дете. Деценијама је живела са наметнутим католичким идентитетом, док стасавши није постала „своја“, Српкиња. Данас је Зорка наша национална, историјска вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте догађаје у Другом светском рату, и то до детаља.
Зорка је, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој, дакле, ни високо образовање.
Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и, за опомену, слушамо памћење и мудрост. Наша саговорница у почетку говори без суза, мирно. Само када из сећања пробуди мајку у пламену, низ образе јој крену незадрживи потоци. Затим сузе прогута јер, вели, ту је да казује, да се не заборави!
А на почетку разговора, који је за њу поново преживљавање голготе, Зорка нас упозорава да са подмукло наметнутим „случајем“ Сребреница нипошто не смемо да се миримо:
„Злочин је оптужити наш народ који је један од најстрадалнијих у васељени. Перфидно је, криминално и подмукло да Србе у геноцидни народ претварају исти они који су нас деценијама убијали, требили. Они који су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниједан Србин ма где био, не сме да заборави. Морамо да се боримо, да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкој НДХ творевини. Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знају они зашто то раде. Ако би којом несрећом Србија поклекла, за век векова ће бити поништене све јасеновачке и јастребарске жртве, а генерацијама које долазе учинили бисмо страшну, неопростиву неправду, и то заувек! Јасеновачке жртве сада се смањују, десеткују, а Србија – ћути! Треба знати и колико је стотина хиљада наших жена и стараца страдало у логорима и јамама БиХ. Мора да се зна да је, према неким показатељима, сваки други Хрват и муслиман у време НДХ помагао на одређен начин усташки покрет и убијање „србочетничких бандита“ и „србочетничке копилади“, како су нас тих језивих година сви они називали! (потцртавање уред. СЛ) То је недопустиво, ако поштујемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана који је 24. фебруара 1990. изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“. За паметног довољно! Званични Београд не сме да поклекне. Сада би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватској. Јер, ко ће онда моћи уопште да им забрани да поново насрну на „геноцидне, злочиначке Србе!?“

– Кажите нам, молим Вас, нешто о тој несрећној 1941…
– Знате, постоје две боје које не волим. Од којих се стресем. Црна, усташка, и, црвена – за мене, ваљда, симбол проливене српске крви. То ме прати у стопу. Одмах, после оснивања НДХ, 24. априла 1941. године – а имала сам тада пет година – у моје родно село Крухари код Санског Моста у западној Босни, стигли су црни људи са црним униформама, црним пушкама. Биле су то усташе. Водио их је наш бивши слуга Омер Алагић. Прстом је хрватским војницима показивао које су куће у селу српске. Коју год је означио, та кућа би се убрзо нашла у пламену. Сећам се, на крсну славу, Ђурђевдан, у нашу кућу у којој су мој отац Драго Делић и мајка Драгица, са нас петоро деце, уз славску свећу, жито, постављену трпезу, дочекивали госте, кумове, усташе су ушле уз псовке и све по столу и кући поразбијале. Отац их је замолио да то не раде и прибрано их позвао да седну и почасте се, јер је то породична светковина. Усташе су биле изненађене таквом реакцијом, и љутито изашле, јер се Драго ипак није дао испровоцирати.
У исто време усташе су се сукобиле са Србима у селу Трмошња. Пуно Срба је тада рањено и убијено. Рањени су и неки усташки злочинци. За одмазду су извели 27 Срба, међу њима 10 Мидовића, сву моју ујчевину. Побили су их и повешали у парку и на тргу у Санском Мосту. Био је то први злочин хрватске војске после оснивања НДХ. Након тога уследило је саопштење да су били присиљени то да учине, јер је наводно један Србин пуцао на немачког војника.
Међутим, када сам касније трагала за документацијом открила сам по немачким изворима да нема никаквих доказа да је у питању био Србин; оправдано се сумњало да иза тог догађаја стоји Хрват. Дакле, хрватској војсци био је потребан повод, и то исконструисан. Почело је неумитно да се испољава страшно зло, невиђена мржња која је киптела из скоро сваког Хрвата, али и муслимана.
Биле су то године страха и ужаса!

– Убрзо су Вам ухапшени отац, стриц, деда…
– Тог пролећа по свим селима и градовима одводили су угледне Србе, а потом све мушке главе. Ухапсили су мог оца, стрица Душана, деду Јована и мајчиног оца Теодора. Деда Теодора су ухапсили међу првима због тога што је био солунски добровољац. И нису се заустављали. Теодор је истог дана остао без браће Дмитра и Душана, синова Милана и Душана, а убрзо је страдала и моја мајка. Све су му усташе побиле зато што је био солунски ратник. Паклено време, када су земљом ходали људи без милости. У њиховим срцима царовала је змијска мржња. Тог страшног дана пристигла је усташка сатнија, хрватски војници из Загреба, званичног назива Анте Старчевић. Водио их је озлоглашени усташа Славко Дасовић.
Но, да не заборавим: када су почетком маја 1941. године стигли у Сански Мост, само за три месеца од њихове зверске руке побијено је на стратиштима, јамама, логорима преко 10 000 Срба. Подсећам вас, пред рат је у срезу Сански Мост било 38 000 Срба, 18 000 муслимана и осам хиљада Хрвата (потцртавање уред. СЛ). Сматра се да је сваки други Хрват и муслиман помагао у хапшењу или клању.
Тако је на Илиндан, 2. августа, само у једном дану око пет и по хиљада Срба бачено у две јаме ископане у Шушњару, на имању мог оца, у близини села. Мушкарце су звали да се јаве због неког пописа. Масовно су пунили затворе, школе, магацине. Тамо су их усташки монструми мучили. Доцније сам сазнала од једне жене која је такође тада била у притвору, да је гледала како усташа наређује мом оцу и стрицу да се туку и један другом ломе руке и ноге. Они су се пуно волели, сви смо срећно живели у великој газдинској заједничкој кући. И пре су пристали да иду у смрт заједно него да један другог попреко погледају. Измасакрирани су бајонетима… Бачени су у јаму Шушњар.

– Гледали сте како Вам мајка нестаје у пламену?
– У село је 2. августа стигао брат нашег слуге. Радио је у Гестапоу и био у СС Ханџар дивизији. Пре рата су из наше куће носили храну и све што им је за децу требало. Онда су све заборавили. Наша је кућа била на пропланку. Мајка га је видела. Пре тога су запалили све преостале сеоске куће. Мајка је остала са деветоро деце – са нама, и са децом стрица Душана. Са бескрајном тугом предосећања вечног растанка благо, с пуно љубави нас је гледала. Никада нећу заборавити умилни поглед мајке која нас љуби за вечност. Плакала је тихо. Ми смо пригушено јецали. Тешила нас је. Све изљубила. Једва се растала од деветомесечног Јовице кога је још дојила. Те дивне нежне руке. Никада више нисам осетила ту љубав.
„Мили моји, молим вас, чувајте се и бежите у кукуруз! Драшко, сине, ти си најстарији, брини о свима њима, јер неће имати ко, ако се мени шта деси,“ биле су последње њене речи.
Нисмо још ни стигли да уђемо у велику њиву са високим кукурузима, а они су почели да дивљају. Мајка је потрчала за нама. На несрећу, вратила ју је рика животиња из наше штале која је као и кућа – била у пламену. Имали смо пуно крава, коња, волова. Сећам се црног бика којим се отац поносио и њиме редовно освајао награде на ‘‘кориди’‘ под Грмечом. И данас чујем пуцкетање буктиње која све гута, и рику животиња. Мајка је отворила врата штале да спаси животиње. Испред ње се одједном појавио бивши слуга, грубо је гурнуо. Пала је и посрћући устала и рекла му:
„Омере, злотворе, шта нам то радиш? Врати ми мог мужа и девера, пуна су два месеца како си их одвео. Ко ће нашу децу да отхрани!?“
Уместо одговора, хладнокрвно, са циничним осмехом, испалио је мајци метак у главу. У чело у висини очију. Пала је као покошена. Ми смо дрхтали и грцали. Пригушивали јецаје. Срце ми је јечало. Била сам избезумљена од шока, ужаса. На тренутак сам изгубила свест, нисам могла да дишем.
Пресекла ме је бука: велика ужарена греда почела је да пада на нашу мртву мајку, која се претворила у буктињу. То је најтежи тренутак у мом животу! И данас заплачем као мало дете. Била нам је тако потребна. Све касније били су сурови дани оковани леденом мржњом. Није ми јасно како сам све то преживела и како уопште постојим.

– Како сте се спасавали после мајчиног убиства?
Омер је, то смо чули у кукурузишту, позвао усташе да крену у потрагу за нама:
„Знам одлично ту породицу. Имају деветоро четничке копилади. У кукурузу су. Морамо их наћи и све преклати!“
Остало је нас девет сиротана: од стрица Душана најстарији син Драшко, имао је 14 лета, Петар је напунио једанаесту, Славка девет и Рада три године. Моја рођена сестра Невенка 13, Дара 11, Миле 9, и ја пет година, а Јовица још беба. Пред погибију мајка је последњи пут подојила Јовицу! Све дубље смо залазили у огромну њиву са кукурузима коју је отац са љубављу неговао. Чули смо како нас дозивају, прете, траже. Све је било добро док Јовица није почео да плаче. Дара му је чврсто затворила уста. Из руку јој је испао неколико пута. Поново га је стегла да не би плакао. Све се стишало. Била је ноћ, језива, августовска.
Испред нас је изашла наша крава Шаруља. Она нас је касније хранила. Када смо је први пут помузли, хтели смо да нахранимо Јовицу, али он је био мртав. Јецали смо сви. Ужасна ноћ. Спавали смо испод звезда у тужном дворишту у којем је догоревао наш дом.

– Били сте сведоци ужаса у Санском Мосту ?
Почели смо да живимо живот омражених, прокажених. Живот бескућника. Морали смо да просимо. Обично Рада и ја. Славка је рекла да смо умиљате и да ће се неко на нас смиловати.
„Мало хлеба!“ – молиле смо, очајне.
Но, и данас чујем:
„Марш из дворишта!“
Тако би нас дочекивали у муслиманским и хрватским кућама. Мало смо хране могли да сакупимо. Спавали смо на тавану железничке станице у Санском Мосту. Једне ноћи чули смо плех-музику. И сад ми одзвања Лили Марлен: хиљаде и хиљаде мушкараца, Срба, кретало се тихо. Били су измучени. Нема колона без краја. Понадали смо се да ћемо видети оца, деде или стрица. Нисмо тада знали да су већ мртви. Колона је ишла према Шушњару. Били су везани један за другог, руке преко рамена везане оштром жицом, тако да ако би један пао, пререзао би врат другом. Све до зоре кораци, сенке смрти. Пред зору на крају колоне ишла су запрежна кола, са лопатама, кречом, маљевима, пијуцима. Па још једна колона наших несрећника. Поред њих усташе, проклете. Срби су од батина, мучења, били напола мртви.
Питају се данас људи како је могуће да се толики народ – сви здрави, отресити, паметни – нису супротставили том животињском злу? Мало је оних који знају да Срби нису тек тако ишли под нож. Наиме још у затвору, сваког дана, и у колони, стално им је понављано:
„Уколико будете пружали било какав отпор, цела породица ће вам убрзо бити убијена.“
Жртвовали су себе мислећи да тако чувају своју децу, родитеље, супруге, мајке, сестре. Нису јадници знали, ни слутили, да је већина њих већ остала без породица.

– Драшко је, рекосте, био на Шушњару и тако видео клање и бацање људи у јаме…
– Видео је непрегледну колону Срба, младих, средовечних, старих. Неке је препознао из Крухара, неке из оближњих села. Две огромне јаме већ су биле ископане и припремљене. На имању мог оца. Ужасно је то сазнање. Муслимани су ископали јаме за Србе. Унезверен Драшко је посматрао кришом како наш комшија Дино Вранић бајонетом убија људе. Са великим уживањем је набијао српске бебе на бајонет. По томе је касније постао озлоглашен. На тај начин су завршиле моја стрина и њена беба. Придружио му се и Хрват Виктор Туњић, усташа који је касније „мирне савести“ побегао у САД. Наравно да титоистичка власт касније није ништа учинила да буде враћен и кажњен. Драшко је гледао како маљем из све снаге удара човека. Причао нам је да га је пуцање лобања прогањало дуги низ година. У стомак би у сваког несрећника зарили бајонет и онда га бацали у јаму. Некога би заклали. Све је тихо обављано. Ни пуцањ није смео да се чује. Када су завршили посао бацали су креч. Сећам се да је касније крв у потоцима излазила из јама, пролазила кроз земљу.
Какав је то народ који недужном људском крвљу поји земљу? Монструозан! Сви бунари су били пуни људске крви. Нисмо имали више где да пијемо воду. Кришом смо по ноћи одлазили на Саву. Наша крава више на том земљишту није пасла.
И животиња зна за милост и саосећање, они не! У Санском Мосту сутрадан весеље, стигао италијански циркус! Муслиманске и хрватске породице са својом децом. Већина мушкараца претходне ноћи била је у Шушњару. То је постала свакодневица за Србе широм НДХ, у Јадовну, херцеговачкој Коритској јами, у Лици. На све стране јаме. То је највећи геноцид о којем се мало, или скоро ништа не зна. По неким подацима, у јамама је страдало више Срба него у Јасеновцу, а помиње се 730 000 јасеновачких жртава.
Дане Ластавица је пишући књигу о јамама навео да у Хрватској постоји преко 324 јаме. У БиХ их никада нико није ни бројао! А и Козара и западна Босна пуне су јама…

– Кажете да сте убрзо морали да идете у католичку цркву на покрштавање?
– Једно јутро чули смо са разгласа обавештење да ће она српска деца која не дођу на покрштавање бити убијена као они на Шушњару. Сви смо морали на принудно покрштавање! Сада је непрегледна колона српских малишана чекала на покрштавање.
Нас је пронашла баба Смиља, сестра деде Теодора Мајкића, из мамине фамилије. И повела нас. Смиљи је хрватска војска побила осамдесеторо ближих и даљих у фамилији Мајкића. Остала је сама. У католичкој цркви фратар Илија Шермет, уз усташког војника, пита:
„Је ли добровољно примаш римокатоличку веру?“
Баба Смиља ћути. Три пута је питао. На крају му је одговорила:
„Како црно драговољно, када сте ми све моје Мајкиће побили!“
Шермет даде знак усташи да је води. До излаза из „божијег храма“ тукао ју је кундаком по леђима. Питао нас је колико имамо пара, рекавши да се крштење плаћа, и одузео нам све што смо тих дана испросили.
На једном документу за све нас писало је: „Деца Драге Делића драговољно прелазе у римокатоличку веру и са тим светим чином они постају Хрвати“.
Ти папири су ишли у Бања Луку, а акцију покрштавања надгледао је и извршио Алојзије Степинац. Видела сам га неколико пута. Извесно време провели смо као слуге на имању злочинца, комшије Дине Вранића. Спавали смо у штали. У пролеће 1942. по нас је дошао Омер Алагић и рекао да је НДХ организована, да је „НДХ прогледала и сада се отварају сиротишта на све стране. Ови Делићи иду за Јастребарско“.
Стрпали су нас у вагоне за стоку, без воде, хране. Три дана су нас мучили, а могли смо да стигнемо за једно поподне.

– Ваша прва станица на путу за Јастребарско био је Јасеновац ?
– Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене сународнике и по наређењу бацају их у Саву.
И данас ми је пред очима улаз у јасеновачко паклено гротло. Драшко нам је прочитао шта пише на улазу. Клаоница за Србе, Жидове и Цигане. Огромним словима. Касније сам сазнала да су Немци, када су први пут поражени на источном фронту, преправили таблу и написали на њој само Радни логор.
Те ноћи депортовано је много деце из Бихаћа. Тих дана јама Гаревица код Бихаћа, и неке друге, прогутале су око 20 000 Срба. Са нама су била и сирочад из Кључа, Петровца, и у исто време низале су се јаме у тим местима. План је био да нас сместе у ‘‘клостере’‘, односно самостане. Тако је зацртао Миле Будак, тадашњи министар. Ко зна колико је композиција сваког дана пристизало са српским малишанима.

– Имате ли снаге да нам подробније опишете те јасеновачке дане ?
– Април. Хладно. Спавали смо у баракама. Изјутра би нас истерали. Драшко нам није дао да пијемо воду из мочваре јер се од распада људских лешева претворила у црвену воду са црвима. Пронашао је зарђале конзерве и по ноћи ишао до Саве по воду.
Када је стигао био је избезумљен:
„Убијали су Србе, падају у реку. Сава носи много лешева“.
Још нам је престрављен шаптао:
„Видео сам скеле, али не од балвана, него од мртвих људи. Направили су скеле везујући мртве жицом. Преко њих су прелазили јадни старци и жене, деца са хрватске на босанску страну у Доњу Градину у логор“.
У Доњој Градини има 125 јама. Ексхумација је обављена само на пет.
Претпоставља се да је у јамама Доње Градине пострадало око 500 000 Срба, и то само на босанској страни.

– Ваш брат је видео и Јевреје депортоване из Сарајева?
– Видео је када су пристигле композиције са Јеврејима. Овог пута то су били Јевреји из Сарајева, они најбогатији. Морали су прво да поскидају сав накит.
Те ноћи у пећ циглане убацивали су Јевреје. Тако су усташе пекле циглу. У ваздуху смо осетили неки чудан, непријатан мирис – мирис спаљених људи. Ујутру више није било ниједног Јеврејина.
Преко 350 јадника спаљено је само те ноћи.
Још ужасније је било након козарачке офанзиве, у јуну 1942. Са Козаре се сручило преко 70 000 српских сељака. Породице без краја. На Козари су све српске куће попаљене, а народ је транспортован у Јасеновац. После неколико дана сточни вагони из Јасеновца возили су нас за Загреб. Били смо смештени у Заводу за глухонијеме, који је претворен у сабирни центар.
Сваког дана смо по стотину пута чули, стално су нам понављали:
„Упамтите, ваше родитеље поклали су србочетнички кољачи“.
Први пут је требало да добијемо храну. Била је припремљена нека каша, а деце 30 пута више него што је било каше. Веома су се усташе забављале, смејали су се, када су видели како се огладнела сирочад отима за храну.

– Убрзо сте пребачени у Јастребарско ?
– Дочекала нас је часна сестра Пулхерија. Одмах су одвојили браћу од нас. Били смо у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердедија, у подруму, влажном, смрдљивом, пуном паучине, мишева, пацова, великих црних буба. Свако јутро гледали смо како износе мртву децу. И ту су биле јаме.
У цик зоре долазио је гробар Фрањо Иловар запрежним колима, лопатом товарио мртве. Јула 1942. било је на хиљаде малишана. Поготово после Козаре.
Јастребарско је највеће стратиште српске нејачи и једини концентрациони логор за децу на свету (потцртало уред. СЛ). Колико је деце прогутало Јастребарско вероватно најбоље зна Ватикан. Све је у њиховим архивама. Али то је добро чувана тајна, јер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убијању српске деце, будућности једног народа.
Били смо гладни, болесни. Плакали смо, и због тога били зверски кажњавани. Добијали смо батине и када бисмо по ноћи од претрпљених ужаса у сну вриштали.
Ја поготово, када бих сањала мајку у пламену.
То часна сестра Ана Пулхерија више није могла да издржи. Била је злогласна. Касније је оптужена да је крива за смрт преко три хиљаде деце у Јастребарском. Она је иначе била свастика Мила Будака, који је основао логор за српску децу.
То јутро са групом од 100 мртве деце морала сам поћи и ја. За казну сам претходно била скоро на смрт пребијена. Звала сам се 97. Добила сам 97 удараца шибом, а пала у дубоку несвест после 50 удараца. Остало је морала да поднесе моја сестра.
Славка ми је касније причала да су ми леђа и руке били крвави, и да сам убрзо престала да дајем знаке живота. Мислећи да сам мртва бацили су ме у запрежна кола, али на несрећу била сам на дну испод мртве деце. Ужасан је био осећај када сам се освестила у јами са мртвом децом. Имала сам само шест година и била свесна да ћу бити жива затрпана ако не изађем. У магновењу сам дрхтавим ногама покушавала да се попењем. Зуби су ми цвокотали од страха. Ноге су ми пропадале поред глава, руку, ногу, мртвих.
Некако сам успела да се искобељам и у тренутку када је гробар кренуо да поспе креч видео ме је и толико се уплашио да је вриснуо и побегао мислећи да сам васкрсла.

– Убрзо сте поново гледали смрти у очи?
– Када сам изашла из јаме нисам могла да се снађем, нисам знала куда даље.
Поред мене се одједном појавио пас Рекс, чији је власник био Дасовић.
Оптужили су ме да сам покушала да побегнем, а за тај прекршај казна је била клање.
Остати жив и нормалан и преживети клање, и видети како кољу српску децу као јагањце – за мене ће то увек бити чудо!
Нож којим су клали био је врло дуг, узан као прст и са обе стране имао је оштрице. Часна сестра је држала детету главу, а кољач би зарио нож право у дететов гркљан, али тако да оштрица прође са друге стране кичме.
Сваком закланом малишану вадили су очи и слагали у корпицу. На дар кардиналу, како сам доцније сазнала (потцртало уред. СЛ). Била сам последња у реду. Навикла сам на умирање, и више сам друговала са смрћу, а мало знала шта је живот. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био је потпуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио.
Крв је шикљала из мог врата. На све стране. Од крви били смо попрскани и часна сестра, и усташа и ја. Сливале су се и локве од заклане деце.
Видите, носим дубок ожиљак са клања у Јастребарском. Тада су ме одвели у амбуланту, опрали рану и зашили, ставили ми облоге на леђа, завили врат, дали лекове и потом мене и моје сестре преселили на први спрат где су била смештена усташка сирочад.
Они су имали истинску негу, добре оброке, ишли у школу.
А ми, Српчад, доле смо умирали. Дуго година су ме моји озлоглашени усвојитељи терали да кријем врат и ожиљак – сведочанство усташког злочина…

– Како се десило да вас одведу из Јастребарског?
– Славко Дасовић је дошао по једно мушко дете. Часна сестра рекла је да има само девојчице.
Када нас је погледао онако бледе, мршаве, краставе, био је изричит да не жели кући да води ниједно. Али, ваљда та грчевита борба за живот инстиктивно ме је гурнула:
„Узми мене, бићу добра“, рекла сам му и притрчала умиљато и плашљиво.
Негде дубоко у души стидим се тог свог геста.
Како сам уопште могла да потрчим, молим и касније ословљавам са „тата“ окорелог зликовца који сноси одговорност за бројне покоље, па и оне у Санском Мосту, мом селу? Онда сам била очајно, уплашено дете. Сада размишљам као одрасла, искусна особа. Интересовао се за мене, за моје порекло. Мој идентитет био је избрисан. Научила сам да сам 97. И ништа више; сећања у магновењу.
Срећом, чула сам како часна сестра одговара да има мој картон. Да сам Зорка Делић. Али и тренутка када му је објашњавала које сам годиште и чињеницу да су ми лажно написали да сам млађа две године, да би кроз смех рекла:
„Шта може да памти дете од три године? Ништа.“
Као да сам се поново родила:
Ја сам Зорка, а не 97 – понављала сам у себи.

– Како сте се снашли у Загребу?
– Дошла сам код Славка Дасовића. Домаћица је била његова пријатељица, усташкиња Марија Чоп, Хрватица из Загреба којој од првог момента нисам била симпатична. Радила је у усташком покрету и сваког јутра у униформи одлазила на посао. Живели су у великом јеврејском стану, а власницу и њеног сина истерали су у собичак. Морали су обоје да се покрсте, и за то су дали пуно злата, новца. Сина су јој убрзо одвели на школовање за фратра. Или то, или смрт. Касније сам се у стану спријатељила са том Јеврејком и једном јој спасила живот, прикривши је, тако да је усташе нису пронашле. Била је преплашена, беспомоћна.
Око врата сам увек морала да носим шал. Рана је полако зарастала, а Дасовић и Чопова су ми строго наредили да мараму не скидам и никада никоме не причам о рани и ожиљку на врату, иначе ће ме вратити у Јастребарско. Сећам се да је Марија Чоп прву ноћ инсистирала да ме Дасовић врати у логор, и да она неће да брине о српском копилету. Те ноћи сам легла гладна и пошто је било јабука на ормару, попела сам се, узела једну. Истог момента се нашао поред мене Рекс, а ово двоје су се грохотом смејали, уз коментар да су знали да сам лопов.
Сутрадан сам била сурово кажњена и речено ми је да ће ме пас растргнути. Марија Чоп после извесног времена није хтела да брине о мени, тако да ме је Дасовић одвео код своје сестре, шездесетогодишње удовице Јелке. Ретко је навраћао. Касније је побегао у Америку, а Јелки слао новац. Школовала ме је и васпитавала као праву Хрватицу католкињу. Учила да не волим Србе, четнике. Понављала да сам сироче због србочетника. Терала ме је да идем стално у њихову цркву, што је изазивало код мене прави кошмар.
Прекинута је свака веза са мојим сестрама, браћом. Дуго нисам знала шта је са њима. Дуго сам носила лажно име, имала други идентитет, а у документима логорским је писало да сам мртва. Била сам Марија Дасовић.
После рата Дасовић је због оптужби за злочине над Србима био годину дана у затвору (потцртало уред. СЛ). Када је изашао хвалио се да му је помогао његов ратни друг из Првог светског рата, Јосип Броз. Отишао је за Америку. Када је сасвим остарио и вратио се, у болници у Загребу, на самрти ми је признао да је крив за моју породицу и молио ме да му опростим. Нисам могла. Дао ми је неку фотографију. Окренула сам се и отишла.
О Јелки сам се бринула до краја њеног живота. Живела је у Мостару са мојим супругом Влајком, и са мном. Нисам је оставила. Формирала сам породицу. Изродила двоје деце, сина и ћерку. Обоје су сада зрели људи и признати стручњаци у својој професији. Са Влајком сам живела 34 године у срећном браку.

– За крај, молим Вас опишите нам ваш сусрет са Ивом Андрићем.
– Била сам председник литерарне секције у загребачкој гимназији у трећем разреду. Професорица хрватског језика предложила је да у госте позовемо Крлежу, чему сам се супротставила – памтим га наиме по ружном гесту, када сам имала осам година. Дасовић ме је послао са пошиљком код неког генерала, а ја грешком ушла у Крлежин стан. Питао ме је како га не препознајем, када је он чувени хрватски писац. Одговорила сам да никада нисам чула за њега. Истерао ме је напоље.
Предложила сам зато професорици да у Загреб позовемо Иву Андрића. Њега сам читала, волела и поистовећивала своју судбину са судбином деце отете на основу „Данка у крви“; себе сам доживљавала као јаничара. Била сам пресрећна када нам је Андрић дошао. Говорио је о себи, својим делима, и посетио и наш час ликовног. Лепо сам цртала, па сам искористила прилику да га портретишем. Када сам му поклонила рад био је изненађен. Рекао ми је да имам смисла за уметност. Написала сам му посвету. За узврат он је мени поклонио књигу На Дрини ћуприја и написао посвету која потом као да је обележила читав мој живот.
Замолила сам га да посвету пише не Марији Дасовић, него Зорки Делић, што је он брзо схватио. На посвети је писало:
„Ваш ентузијазам, снага, љубав према животу, лепоти, људима, воде вас тешким путем на којем ћете увек бити победник“.

Биљана Живковић

Напомена: Објављено у часопису Печат 1. априла 2010. (www.pecat.co.rs). Напис уредило, редиговало и потцртало Уредништво Српског листа.

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Да је само једна од тврдњи Зорке Делић тачна, ни Србија као држава, ни Срби као народ не би требало да имају никакве дипломатске односе са Хрватском и Хрватима, као ни са муслиманским делом Босне и Херцеговине – Ватикан да и не помињемо.
Нажалост, на сећања петогодишње девојчице се не да руком одмахнути, раменима слегнути, нити их као ‘‘немеродавна’‘ пренебрегнути. Сличних исказа, и од много старијих сведока, има на хиљаде. Чак и данас, после 70 година, још је на десетине хиљада Срба који могу да испричају шта им се дешавало, шта су доживели, видели и чули за ‘‘Независне државе Хрватске’‘, 1941–1945.
Као осмогодишњи дечак, и сам сам дошао у додир са сведочанствима о хрватском ‘‘тисућлетњем сну’‘ и његовој непорецивој јави. Наиме 1954, као син саветника југословенске амбасаде у Атини, у њеној библиотеци сам наишао на неколико албума са усташким и немачким фотографијама, каквих потом нисам налазио ни у уџбеницима судске медицине. Тих књига није било у Југославији; држане су тада на сигурном, за случај ‘‘неспоразума’‘ са ‘‘нашим’‘ западним ‘‘савезницима’‘, који су повремено истицали усташку емиграцију као доказ диктатуре у Југославији.
Те диктатуре је нажалост било, има је и данас, али је она погађала углавном Србе као народ, некомунисте као неистомишљенике, и грађанство и сељаштво као класе. Колико су Хрвати од ње ‘‘патили’‘ показује и случај Славка Дасовића, описан од Зорке Делић. Кољач Дасовић је наиме добио годину дана затвора и прилику да емигрира (’‘побегне’‘) и потом се врати у земљу, док су и малолетни четници стрељани, као и старци који су под кокардом званичне Југословенске војске чували свој кућни праг.
Удбини поверљиви албуми су ме већ тада суочили са Злом какво ми потом није допуштало да добар део модерне књижевности не доживим као афектацију, лаж или уметничарење. Антисрпски ратови 1991–1996, после којих су се и борци са фронта вратили малограђанштини, југоносталгији и модернитету, натерали су ме да појаву и пројаву Јадовна, Јасеновца и надасве Јастребарског – више него Аушвица – повежем са питањем смисла не само људског живота, већ и лика самога Творца.
Јер ко може да коље децу због ‘‘дисциплинских’‘ прекршаја одавно је поништио разлику између и најтежих криминалаца и ‘‘обичних’‘ људи, поставши демон кадар да мртвој деци копа очи и слаже их у котарицу – за Кардинала Алојзија Степинца кога ће један други старац злих очију, Папа Бенедикт, ускоро посветити.
Буревесници Апокалипсе – усташе, немачки нацисти и шиптарски балисти – одавно су индулгенцијом ослобођени не само кривице већ и гриже савести: Немци као барјактари Новог светског поретка у Европи, Хрвати, муслимани и Шиптари као њихови јаничари на Балкану. Све страхоте Другог светског рата (The Good War, како га зваху амерички либерали) бледе пред ‘‘хуманитарним’‘ интервенцијама и ‘‘борбом за људска права’‘ Трећег светског ‘‘мира’‘ – већ оптерећенијег ратним злочинима него иједан оружани сукоб у историји.
Повест о породици Делић из Крухара код Санског Моста требало би зато да буде део наставног програма за све разреде наших школа, ма колико нас неко оптуживао за ‘‘говор мржње’‘.
Јер, најгора је мржња прећуткивање: Јастребарског, Јасеновца, јама, Вуковара пре него је испаљен иједан метак 1991, сплитске Лоре, Брадине у Херцеговини, Тарчина у Босни, Тропоје из 1999. у Албанији, те имена и националности ‘‘бораца за слободу и демократију’‘ који су та губилишта устројили, и опслуживали.
Нека нам Бог да маха да својим будућим односом према нашим душманима, а и Његовим непријатељима, и Њему осветламо образ.

https://www.facebook.com/groups/grupasrbi/

ВАСКРСНУЋЕ ЗОРКЕ ДЕЛИЋ</p>
<p>Ако бисмо покушали да опишемо живот седамдесетчетворогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског. Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши оца и мајку, преживела је страхоте које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима. Два пута надмудрила је сигурну смрт доскочивши усташама, а била је дете. Деценијама је живела са наметнутим католичким идентитетом, док стасавши није постала „своја“, Српкиња. Данас је Зорка наша национална, историјска вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте догађаје у Другом светском рату, и то до детаља.<br />
Зорка је, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој, дакле, ни високо образовање.<br />
Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и, за опомену, слушамо памћење и мудрост. Наша саговорница у почетку говори без суза, мирно. Само када из сећања пробуди мајку у пламену, низ образе јој крену незадрживи потоци. Затим сузе прогута јер, вели, ту је да казује, да се не заборави!<br />
А на почетку разговора, који је за њу поново преживљавање голготе, Зорка нас упозорава да са подмукло наметнутим „случајем“ Сребреница нипошто не смемо да се миримо:<br />
„Злочин је оптужити наш народ који је један од најстрадалнијих у васељени. Перфидно је, криминално и подмукло да Србе у геноцидни народ претварају исти они који су нас деценијама убијали, требили. Они који су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниједан Србин ма где био, не сме да заборави. Морамо да се боримо, да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкој НДХ творевини. Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знају они зашто то раде. Ако би којом несрећом Србија поклекла, за век векова ће бити поништене све јасеновачке и јастребарске жртве, а генерацијама које долазе учинили бисмо страшну, неопростиву неправду, и то заувек! Јасеновачке жртве сада се смањују, десеткују, а Србија – ћути! Треба знати и колико је стотина хиљада наших жена и стараца страдало у логорима и јамама БиХ. Мора да се зна да је, према неким показатељима, сваки други Хрват и муслиман у време НДХ помагао на одређен начин усташки покрет и убијање „србочетничких бандита“ и „србочетничке копилади“, како су нас тих језивих година сви они називали! (потцртавање уред. СЛ) То је недопустиво, ако поштујемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана који је 24. фебруара 1990. изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“. За паметног довољно! Званични Београд не сме да поклекне. Сада би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватској. Јер, ко ће онда моћи уопште да им забрани да поново насрну на „геноцидне, злочиначке Србе!?“</p>
<p>– Кажите нам, молим Вас, нешто о тој несрећној 1941…<br />
– Знате, постоје две боје које не волим. Од којих се стресем. Црна, усташка, и, црвена – за мене, ваљда, симбол проливене српске крви. То ме прати у стопу. Одмах, после оснивања НДХ, 24. априла 1941. године – а имала сам тада пет година – у моје родно село Крухари код Санског Моста у западној Босни, стигли су црни људи са црним униформама, црним пушкама. Биле су то усташе. Водио их је наш бивши слуга Омер Алагић. Прстом је хрватским војницима показивао које су куће у селу српске. Коју год је означио, та кућа би се убрзо нашла у пламену. Сећам се, на крсну славу, Ђурђевдан, у нашу кућу у којој су мој отац Драго Делић и мајка Драгица, са нас петоро деце, уз славску свећу, жито, постављену трпезу, дочекивали госте, кумове, усташе су ушле уз псовке и све по столу и кући поразбијале. Отац их је замолио да то не раде и прибрано их позвао да седну и почасте се, јер је то породична светковина. Усташе су биле изненађене таквом реакцијом, и љутито изашле, јер се Драго ипак није дао испровоцирати.<br />
У исто време усташе су се сукобиле са Србима у селу Трмошња. Пуно Срба је тада рањено и убијено. Рањени су и неки усташки злочинци. За одмазду су извели 27 Срба, међу њима 10 Мидовића, сву моју ујчевину. Побили су их и повешали у парку и на тргу у Санском Мосту. Био је то први злочин хрватске војске после оснивања НДХ. Након тога уследило је саопштење да су били присиљени то да учине, јер је наводно један Србин пуцао на немачког војника.<br />
Међутим, када сам касније трагала за документацијом открила сам по немачким изворима да нема никаквих доказа да је у питању био Србин; оправдано се сумњало да иза тог догађаја стоји Хрват. Дакле, хрватској војсци био је потребан повод, и то исконструисан. Почело је неумитно да се испољава страшно зло, невиђена мржња која је киптела из скоро сваког Хрвата, али и муслимана.<br />
Биле су то године страха и ужаса!</p>
<p>– Убрзо су Вам ухапшени отац, стриц, деда…<br />
– Тог пролећа по свим селима и градовима одводили су угледне Србе, а потом све мушке главе. Ухапсили су мог оца, стрица Душана, деду Јована и мајчиног оца Теодора. Деда Теодора су ухапсили међу првима због тога што је био солунски добровољац. И нису се заустављали. Теодор је истог дана остао без браће Дмитра и Душана, синова Милана и Душана, а убрзо је страдала и моја мајка. Све су му усташе побиле зато што је био солунски ратник. Паклено време, када су земљом ходали људи без милости. У њиховим срцима царовала је змијска мржња. Тог страшног дана пристигла је усташка сатнија, хрватски војници из Загреба, званичног назива Анте Старчевић. Водио их је озлоглашени усташа Славко Дасовић.<br />
Но, да не заборавим: када су почетком маја 1941. године стигли у Сански Мост, само за три месеца од њихове зверске руке побијено је на стратиштима, јамама, логорима преко 10 000 Срба. Подсећам вас, пред рат је у срезу Сански Мост било 38 000 Срба, 18 000 муслимана и осам хиљада Хрвата (потцртавање уред. СЛ). Сматра се да је сваки други Хрват и муслиман помагао у хапшењу или клању.<br />
Тако је на Илиндан, 2. августа, само у једном дану око пет и по хиљада Срба бачено у две јаме ископане у Шушњару, на имању мог оца, у близини села. Мушкарце су звали да се јаве због неког пописа. Масовно су пунили затворе, школе, магацине. Тамо су их усташки монструми мучили. Доцније сам сазнала од једне жене која је такође тада била у притвору, да је гледала како усташа наређује мом оцу и стрицу да се туку и један другом ломе руке и ноге. Они су се пуно волели, сви смо срећно живели у великој газдинској заједничкој кући. И пре су пристали да иду у смрт заједно него да један другог попреко погледају. Измасакрирани су бајонетима… Бачени су у јаму Шушњар.</p>
<p>– Гледали сте како Вам мајка нестаје у пламену?<br />
– У село је 2. августа стигао брат нашег слуге. Радио је у Гестапоу и био у СС Ханџар дивизији. Пре рата су из наше куће носили храну и све што им је за децу требало. Онда су све заборавили. Наша је кућа била на пропланку. Мајка га је видела. Пре тога су запалили све преостале сеоске куће. Мајка је остала са деветоро деце – са нама, и са децом стрица Душана. Са бескрајном тугом предосећања вечног растанка благо, с пуно љубави нас је гледала. Никада нећу заборавити умилни поглед мајке која нас љуби за вечност. Плакала је тихо. Ми смо пригушено јецали. Тешила нас је. Све изљубила. Једва се растала од деветомесечног Јовице кога је још дојила. Те дивне нежне руке. Никада више нисам осетила ту љубав.<br />
„Мили моји, молим вас, чувајте се и бежите у кукуруз! Драшко, сине, ти си најстарији, брини о свима њима, јер неће имати ко, ако се мени шта деси,“ биле су последње њене речи.<br />
Нисмо још ни стигли да уђемо у велику њиву са високим кукурузима, а они су почели да дивљају. Мајка је потрчала за нама. На несрећу, вратила ју је рика животиња из наше штале која је као и кућа – била у пламену. Имали смо пуно крава, коња, волова. Сећам се црног бика којим се отац поносио и њиме редовно освајао награде на ‘‘кориди’‘ под Грмечом. И данас чујем пуцкетање буктиње која све гута, и рику животиња. Мајка је отворила врата штале да спаси животиње. Испред ње се одједном појавио бивши слуга, грубо је гурнуо. Пала је и посрћући устала и рекла му:<br />
„Омере, злотворе, шта нам то радиш? Врати ми мог мужа и девера, пуна су два месеца како си их одвео. Ко ће нашу децу да отхрани!?“<br />
Уместо одговора, хладнокрвно, са циничним осмехом, испалио је мајци метак у главу. У чело у висини очију. Пала је као покошена. Ми смо дрхтали и грцали. Пригушивали јецаје. Срце ми је јечало. Била сам избезумљена од шока, ужаса. На тренутак сам изгубила свест, нисам могла да дишем.<br />
Пресекла ме је бука: велика ужарена греда почела је да пада на нашу мртву мајку, која се претворила у буктињу. То је најтежи тренутак у мом животу! И данас заплачем као мало дете. Била нам је тако потребна. Све касније били су сурови дани оковани леденом мржњом. Није ми јасно како сам све то преживела и како уопште постојим.</p>
<p>– Како сте се спасавали после мајчиног убиства?<br />
Омер је, то смо чули у кукурузишту, позвао усташе да крену у потрагу за нама:<br />
„Знам одлично ту породицу. Имају деветоро четничке копилади. У кукурузу су. Морамо их наћи и све преклати!“<br />
Остало је нас девет сиротана: од стрица Душана најстарији син Драшко, имао је 14 лета, Петар је напунио једанаесту, Славка девет и Рада три године. Моја рођена сестра Невенка 13, Дара 11, Миле 9, и ја пет година, а Јовица још беба. Пред погибију мајка је последњи пут подојила Јовицу! Све дубље смо залазили у огромну њиву са кукурузима коју је отац са љубављу неговао. Чули смо како нас дозивају, прете, траже. Све је било добро док Јовица није почео да плаче. Дара му је чврсто затворила уста. Из руку јој је испао неколико пута. Поново га је стегла да не би плакао. Све се стишало. Била је ноћ, језива, августовска.<br />
Испред нас је изашла наша крава Шаруља. Она нас је касније хранила. Када смо је први пут помузли, хтели смо да нахранимо Јовицу, али он је био мртав. Јецали смо сви. Ужасна ноћ. Спавали смо испод звезда у тужном дворишту у којем је догоревао наш дом.</p>
<p>– Били сте сведоци ужаса у Санском Мосту ?<br />
Почели смо да живимо живот омражених, прокажених. Живот бескућника. Морали смо да просимо. Обично Рада и ја. Славка је рекла да смо умиљате и да ће се неко на нас смиловати.<br />
„Мало хлеба!“ – молиле смо, очајне.<br />
Но, и данас чујем:<br />
„Марш из дворишта!“<br />
Тако би нас дочекивали у муслиманским и хрватским кућама. Мало смо хране могли да сакупимо. Спавали смо на тавану железничке станице у Санском Мосту. Једне ноћи чули смо плех-музику. И сад ми одзвања Лили Марлен: хиљаде и хиљаде мушкараца, Срба, кретало се тихо. Били су измучени. Нема колона без краја. Понадали смо се да ћемо видети оца, деде или стрица. Нисмо тада знали да су већ мртви. Колона је ишла према Шушњару. Били су везани један за другог, руке преко рамена везане оштром жицом, тако да ако би један пао, пререзао би врат другом. Све до зоре кораци, сенке смрти. Пред зору на крају колоне ишла су запрежна кола, са лопатама, кречом, маљевима, пијуцима. Па још једна колона наших несрећника. Поред њих усташе, проклете. Срби су од батина, мучења, били напола мртви.<br />
Питају се данас људи како је могуће да се толики народ – сви здрави, отресити, паметни – нису супротставили том животињском злу? Мало је оних који знају да Срби нису тек тако ишли под нож. Наиме још у затвору, сваког дана, и у колони, стално им је понављано:<br />
„Уколико будете пружали било какав отпор, цела породица ће вам убрзо бити убијена.“<br />
Жртвовали су себе мислећи да тако чувају своју децу, родитеље, супруге, мајке, сестре. Нису јадници знали, ни слутили, да је већина њих већ остала без породица.</p>
<p>– Драшко је, рекосте, био на Шушњару и тако видео клање и бацање људи у јаме…<br />
– Видео је непрегледну колону Срба, младих, средовечних, старих. Неке је препознао из Крухара, неке из оближњих села. Две огромне јаме већ су биле ископане и припремљене. На имању мог оца. Ужасно је то сазнање. Муслимани су ископали јаме за Србе. Унезверен Драшко је посматрао кришом како наш комшија Дино Вранић бајонетом убија људе. Са великим уживањем је набијао српске бебе на бајонет. По томе је касније постао озлоглашен. На тај начин су завршиле моја стрина и њена беба. Придружио му се и Хрват Виктор Туњић, усташа који је касније „мирне савести“ побегао у САД. Наравно да титоистичка власт касније није ништа учинила да буде враћен и кажњен. Драшко је гледао како маљем из све снаге удара човека. Причао нам је да га је пуцање лобања прогањало дуги низ година. У стомак би у сваког несрећника зарили бајонет и онда га бацали у јаму. Некога би заклали. Све је тихо обављано. Ни пуцањ није смео да се чује. Када су завршили посао бацали су креч. Сећам се да је касније крв у потоцима излазила из јама, пролазила кроз земљу.<br />
Какав је то народ који недужном људском крвљу поји земљу? Монструозан! Сви бунари су били пуни људске крви. Нисмо имали више где да пијемо воду. Кришом смо по ноћи одлазили на Саву. Наша крава више на том земљишту није пасла.<br />
И животиња зна за милост и саосећање, они не! У Санском Мосту сутрадан весеље, стигао италијански циркус! Муслиманске и хрватске породице са својом децом. Већина мушкараца претходне ноћи била је у Шушњару. То је постала свакодневица за Србе широм НДХ, у Јадовну, херцеговачкој Коритској јами, у Лици. На све стране јаме. То је највећи геноцид о којем се мало, или скоро ништа не зна. По неким подацима, у јамама је страдало више Срба него у Јасеновцу, а помиње се 730 000 јасеновачких жртава.<br />
Дане Ластавица је пишући књигу о јамама навео да у Хрватској постоји преко 324 јаме. У БиХ их никада нико није ни бројао! А и Козара и западна Босна пуне су јама…</p>
<p>– Кажете да сте убрзо морали да идете у католичку цркву на покрштавање?<br />
– Једно јутро чули смо са разгласа обавештење да ће она српска деца која не дођу на покрштавање бити убијена као они на Шушњару. Сви смо морали на принудно покрштавање! Сада је непрегледна колона српских малишана чекала на покрштавање.<br />
Нас је пронашла баба Смиља, сестра деде Теодора Мајкића, из мамине фамилије. И повела нас. Смиљи је хрватска војска побила осамдесеторо ближих и даљих у фамилији Мајкића. Остала је сама. У католичкој цркви фратар Илија Шермет, уз усташког војника, пита:<br />
„Је ли добровољно примаш римокатоличку веру?“<br />
Баба Смиља ћути. Три пута је питао. На крају му је одговорила:<br />
„Како црно драговољно, када сте ми све моје Мајкиће побили!“<br />
Шермет даде знак усташи да је води. До излаза из „божијег храма“ тукао ју је кундаком по леђима. Питао нас је колико имамо пара, рекавши да се крштење плаћа, и одузео нам све што смо тих дана испросили.<br />
На једном документу за све нас писало је: „Деца Драге Делића драговољно прелазе у римокатоличку веру и са тим светим чином они постају Хрвати“.<br />
Ти папири су ишли у Бања Луку, а акцију покрштавања надгледао је и извршио Алојзије Степинац. Видела сам га неколико пута. Извесно време провели смо као слуге на имању злочинца, комшије Дине Вранића. Спавали смо у штали. У пролеће 1942. по нас је дошао Омер Алагић и рекао да је НДХ организована, да је „НДХ прогледала и сада се отварају сиротишта на све стране. Ови Делићи иду за Јастребарско“.<br />
Стрпали су нас у вагоне за стоку, без воде, хране. Три дана су нас мучили, а могли смо да стигнемо за једно поподне.</p>
<p>– Ваша прва станица на путу за Јастребарско био је Јасеновац ?<br />
– Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене сународнике и по наређењу бацају их у Саву.<br />
И данас ми је пред очима улаз у јасеновачко паклено гротло. Драшко нам је прочитао шта пише на улазу. Клаоница за Србе, Жидове и Цигане. Огромним словима. Касније сам сазнала да су Немци, када су први пут поражени на источном фронту, преправили таблу и написали на њој само Радни логор.<br />
Те ноћи депортовано је много деце из Бихаћа. Тих дана јама Гаревица код Бихаћа, и неке друге, прогутале су око 20 000 Срба. Са нама су била и сирочад из Кључа, Петровца, и у исто време низале су се јаме у тим местима. План је био да нас сместе у ‘‘клостере’‘, односно самостане. Тако је зацртао Миле Будак, тадашњи министар. Ко зна колико је композиција сваког дана пристизало са српским малишанима.</p>
<p>– Имате ли снаге да нам подробније опишете те јасеновачке дане ?<br />
– Април. Хладно. Спавали смо у баракама. Изјутра би нас истерали. Драшко нам није дао да пијемо воду из мочваре јер се од распада људских лешева претворила у црвену воду са црвима. Пронашао је зарђале конзерве и по ноћи ишао до Саве по воду.<br />
Када је стигао био је избезумљен:<br />
„Убијали су Србе, падају у реку. Сава носи много лешева“.<br />
Још нам је престрављен шаптао:<br />
„Видео сам скеле, али не од балвана, него од мртвих људи. Направили су скеле везујући мртве жицом. Преко њих су прелазили јадни старци и жене, деца са хрватске на босанску страну у Доњу Градину у логор“.<br />
У Доњој Градини има 125 јама. Ексхумација је обављена само на пет.<br />
Претпоставља се да је у јамама Доње Градине пострадало око 500 000 Срба, и то само на босанској страни.</p>
<p>– Ваш брат је видео и Јевреје депортоване из Сарајева?<br />
– Видео је када су пристигле композиције са Јеврејима. Овог пута то су били Јевреји из Сарајева, они најбогатији. Морали су прво да поскидају сав накит.<br />
Те ноћи у пећ циглане убацивали су Јевреје. Тако су усташе пекле циглу. У ваздуху смо осетили неки чудан, непријатан мирис – мирис спаљених људи. Ујутру више није било ниједног Јеврејина.<br />
Преко 350 јадника спаљено је само те ноћи.<br />
Још ужасније је било након козарачке офанзиве, у јуну 1942. Са Козаре се сручило преко 70 000 српских сељака. Породице без краја. На Козари су све српске куће попаљене, а народ је транспортован у Јасеновац. После неколико дана сточни вагони из Јасеновца возили су нас за Загреб. Били смо смештени у Заводу за глухонијеме, који је претворен у сабирни центар.<br />
Сваког дана смо по стотину пута чули, стално су нам понављали:<br />
„Упамтите, ваше родитеље поклали су србочетнички кољачи“.<br />
Први пут је требало да добијемо храну. Била је припремљена нека каша, а деце 30 пута више него што је било каше. Веома су се усташе забављале, смејали су се, када су видели како се огладнела сирочад отима за храну.</p>
<p>– Убрзо сте пребачени у Јастребарско ?<br />
– Дочекала нас је часна сестра Пулхерија. Одмах су одвојили браћу од нас. Били смо у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердедија, у подруму, влажном, смрдљивом, пуном паучине, мишева, пацова, великих црних буба. Свако јутро гледали смо како износе мртву децу. И ту су биле јаме.<br />
У цик зоре долазио је гробар Фрањо Иловар запрежним колима, лопатом товарио мртве. Јула 1942. било је на хиљаде малишана. Поготово после Козаре.<br />
Јастребарско је највеће стратиште српске нејачи и једини концентрациони логор за децу на свету (потцртало уред. СЛ). Колико је деце прогутало Јастребарско вероватно најбоље зна Ватикан. Све је у њиховим архивама. Али то је добро чувана тајна, јер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убијању српске деце, будућности једног народа.<br />
Били смо гладни, болесни. Плакали смо, и због тога били зверски кажњавани. Добијали смо батине и када бисмо по ноћи од претрпљених ужаса у сну вриштали.<br />
Ја поготово, када бих сањала мајку у пламену.<br />
То часна сестра Ана Пулхерија више није могла да издржи. Била је злогласна. Касније је оптужена да је крива за смрт преко три хиљаде деце у Јастребарском. Она је иначе била свастика Мила Будака, који је основао логор за српску децу.<br />
То јутро са групом од 100 мртве деце морала сам поћи и ја. За казну сам претходно била скоро на смрт пребијена. Звала сам се 97. Добила сам 97 удараца шибом, а пала у дубоку несвест после 50 удараца. Остало је морала да поднесе моја сестра.<br />
Славка ми је касније причала да су ми леђа и руке били крвави, и да сам убрзо престала да дајем знаке живота. Мислећи да сам мртва бацили су ме у запрежна кола, али на несрећу била сам на дну испод мртве деце. Ужасан је био осећај када сам се освестила у јами са мртвом децом. Имала сам само шест година и била свесна да ћу бити жива затрпана ако не изађем. У магновењу сам дрхтавим ногама покушавала да се попењем. Зуби су ми цвокотали од страха. Ноге су ми пропадале поред глава, руку, ногу, мртвих.<br />
Некако сам успела да се искобељам и у тренутку када је гробар кренуо да поспе креч видео ме је и толико се уплашио да је вриснуо и побегао мислећи да сам васкрсла.</p>
<p>– Убрзо сте поново гледали смрти у очи?<br />
– Када сам изашла из јаме нисам могла да се снађем, нисам знала куда даље.<br />
Поред мене се одједном појавио пас Рекс, чији је власник био Дасовић.<br />
Оптужили су ме да сам покушала да побегнем, а за тај прекршај казна је била клање.<br />
Остати жив и нормалан и преживети клање, и видети како кољу српску децу као јагањце – за мене ће то увек бити чудо!<br />
Нож којим су клали био је врло дуг, узан као прст и са обе стране имао је оштрице. Часна сестра је држала детету главу, а кољач би зарио нож право у дететов гркљан, али тако да оштрица прође са друге стране кичме.<br />
Сваком закланом малишану вадили су очи и слагали у корпицу. На дар кардиналу, како сам доцније сазнала (потцртало уред. СЛ). Била сам последња у реду. Навикла сам на умирање, и више сам друговала са смрћу, а мало знала шта је живот. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био је потпуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио.<br />
Крв је шикљала из мог врата. На све стране. Од крви били смо попрскани и часна сестра, и усташа и ја. Сливале су се и локве од заклане деце.<br />
Видите, носим дубок ожиљак са клања у Јастребарском. Тада су ме одвели у амбуланту, опрали рану и зашили, ставили ми облоге на леђа, завили врат, дали лекове и потом мене и моје сестре преселили на први спрат где су била смештена усташка сирочад.<br />
Они су имали истинску негу, добре оброке, ишли у школу.<br />
А ми, Српчад, доле смо умирали. Дуго година су ме моји озлоглашени усвојитељи терали да кријем врат и ожиљак – сведочанство усташког злочина…</p>
<p>– Како се десило да вас одведу из Јастребарског?<br />
– Славко Дасовић је дошао по једно мушко дете. Часна сестра рекла је да има само девојчице.<br />
Када нас је погледао онако бледе, мршаве, краставе, био је изричит да не жели кући да води ниједно. Али, ваљда та грчевита борба за живот инстиктивно ме је гурнула:<br />
„Узми мене, бићу добра“, рекла сам му и притрчала умиљато и плашљиво.<br />
Негде дубоко у души стидим се тог свог геста.<br />
Како сам уопште могла да потрчим, молим и касније ословљавам са „тата“ окорелог зликовца који сноси одговорност за бројне покоље, па и оне у Санском Мосту, мом селу? Онда сам била очајно, уплашено дете. Сада размишљам као одрасла, искусна особа. Интересовао се за мене, за моје порекло. Мој идентитет био је избрисан. Научила сам да сам 97. И ништа више; сећања у магновењу.<br />
Срећом, чула сам како часна сестра одговара да има мој картон. Да сам Зорка Делић. Али и тренутка када му је објашњавала које сам годиште и чињеницу да су ми лажно написали да сам млађа две године, да би кроз смех рекла:<br />
„Шта може да памти дете од три године? Ништа.“<br />
Као да сам се поново родила:<br />
Ја сам Зорка, а не 97 – понављала сам у себи.</p>
<p>– Како сте се снашли у Загребу?<br />
– Дошла сам код Славка Дасовића. Домаћица је била његова пријатељица, усташкиња Марија Чоп, Хрватица из Загреба којој од првог момента нисам била симпатична. Радила је у усташком покрету и сваког јутра у униформи одлазила на посао. Живели су у великом јеврејском стану, а власницу и њеног сина истерали су у собичак. Морали су обоје да се покрсте, и за то су дали пуно злата, новца. Сина су јој убрзо одвели на школовање за фратра. Или то, или смрт. Касније сам се у стану спријатељила са том Јеврејком и једном јој спасила живот, прикривши је, тако да је усташе нису пронашле. Била је преплашена, беспомоћна.<br />
Око врата сам увек морала да носим шал. Рана је полако зарастала, а Дасовић и Чопова су ми строго наредили да мараму не скидам и никада никоме не причам о рани и ожиљку на врату, иначе ће ме вратити у Јастребарско. Сећам се да је Марија Чоп прву ноћ инсистирала да ме Дасовић врати у логор, и да она неће да брине о српском копилету. Те ноћи сам легла гладна и пошто је било јабука на ормару, попела сам се, узела једну. Истог момента се нашао поред мене Рекс, а ово двоје су се грохотом смејали, уз коментар да су знали да сам лопов.<br />
Сутрадан сам била сурово кажњена и речено ми је да ће ме пас растргнути. Марија Чоп после извесног времена није хтела да брине о мени, тако да ме је Дасовић одвео код своје сестре, шездесетогодишње удовице Јелке. Ретко је навраћао. Касније је побегао у Америку, а Јелки слао новац. Школовала ме је и васпитавала као праву Хрватицу католкињу. Учила да не волим Србе, четнике. Понављала да сам сироче због србочетника. Терала ме је да идем стално у њихову цркву, што је изазивало код мене прави кошмар.<br />
Прекинута је свака веза са мојим сестрама, браћом. Дуго нисам знала шта је са њима. Дуго сам носила лажно име, имала други идентитет, а у документима логорским је писало да сам мртва. Била сам Марија Дасовић.<br />
После рата Дасовић је због оптужби за злочине над Србима био годину дана у затвору (потцртало уред. СЛ). Када је изашао хвалио се да му је помогао његов ратни друг из Првог светског рата, Јосип Броз. Отишао је за Америку. Када је сасвим остарио и вратио се, у болници у Загребу, на самрти ми је признао да је крив за моју породицу и молио ме да му опростим. Нисам могла. Дао ми је неку фотографију. Окренула сам се и отишла.<br />
О Јелки сам се бринула до краја њеног живота. Живела је у Мостару са мојим супругом Влајком, и са мном. Нисам је оставила. Формирала сам породицу. Изродила двоје деце, сина и ћерку. Обоје су сада зрели људи и признати стручњаци у својој професији. Са Влајком сам живела 34 године у срећном браку.</p>
<p>– За крај, молим Вас опишите нам ваш сусрет са Ивом Андрићем.<br />
– Била сам председник литерарне секције у загребачкој гимназији у трећем разреду. Професорица хрватског језика предложила је да у госте позовемо Крлежу, чему сам се супротставила – памтим га наиме по ружном гесту, када сам имала осам година. Дасовић ме је послао са пошиљком код неког генерала, а ја грешком ушла у Крлежин стан. Питао ме је како га не препознајем, када је он чувени хрватски писац. Одговорила сам да никада нисам чула за њега. Истерао ме је напоље.<br />
Предложила сам зато професорици да у Загреб позовемо Иву Андрића. Њега сам читала, волела и поистовећивала своју судбину са судбином деце отете на основу „Данка у крви“; себе сам доживљавала као јаничара. Била сам пресрећна када нам је Андрић дошао. Говорио је о себи, својим делима, и посетио и наш час ликовног. Лепо сам цртала, па сам искористила прилику да га портретишем. Када сам му поклонила рад био је изненађен. Рекао ми је да имам смисла за уметност. Написала сам му посвету. За узврат он је мени поклонио књигу На Дрини ћуприја и написао посвету која потом као да је обележила читав мој живот.<br />
Замолила сам га да посвету пише не Марији Дасовић, него Зорки Делић, што је он брзо схватио. На посвети је писало:<br />
„Ваш ентузијазам, снага, љубав према животу, лепоти, људима, воде вас тешким путем на којем ћете увек бити победник“.</p>
<p>Биљана Живковић</p>
<p>Напомена: Објављено у часопису Печат 1. априла 2010. (www.pecat.co.rs). Напис уредило, редиговало и потцртало Уредништво Српског листа.</p>
<p>КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА</p>
<p>Да је само једна од тврдњи Зорке Делић тачна, ни Србија као држава, ни Срби као народ не би требало да имају никакве дипломатске односе са Хрватском и Хрватима, као ни са муслиманским делом Босне и Херцеговине – Ватикан да и не помињемо.<br />
Нажалост, на сећања петогодишње девојчице се не да руком одмахнути, раменима слегнути, нити их као ‘‘немеродавна’‘ пренебрегнути. Сличних исказа, и од много старијих сведока, има на хиљаде. Чак и данас, после 70 година, још је на десетине хиљада Срба који могу да испричају шта им се дешавало, шта су доживели, видели и чули за ‘‘Независне државе Хрватске’‘, 1941–1945.<br />
Као осмогодишњи дечак, и сам сам дошао у додир са сведочанствима о хрватском ‘‘тисућлетњем сну’‘ и његовој непорецивој јави. Наиме 1954, као син саветника југословенске амбасаде у Атини, у њеној библиотеци сам наишао на неколико албума са усташким и немачким фотографијама, каквих потом нисам налазио ни у уџбеницима судске медицине. Тих књига није било у Југославији; држане су тада на сигурном, за случај ‘‘неспоразума’‘ са ‘‘нашим’‘ западним ‘‘савезницима’‘, који су повремено истицали усташку емиграцију као доказ диктатуре у Југославији.<br />
Те диктатуре је нажалост било, има је и данас, али је она погађала углавном Србе као народ, некомунисте као неистомишљенике, и грађанство и сељаштво као класе. Колико су Хрвати од ње ‘‘патили’‘ показује и случај Славка Дасовића, описан од Зорке Делић. Кољач Дасовић је наиме добио годину дана затвора и прилику да емигрира (’‘побегне’‘) и потом се врати у земљу, док су и малолетни четници стрељани, као и старци који су под кокардом званичне Југословенске војске чували свој кућни праг.<br />
Удбини поверљиви албуми су ме већ тада суочили са Злом какво ми потом није допуштало да добар део модерне књижевности не доживим као афектацију, лаж или уметничарење. Антисрпски ратови 1991–1996, после којих су се и борци са фронта вратили малограђанштини, југоносталгији и модернитету, натерали су ме да појаву и пројаву Јадовна, Јасеновца и надасве Јастребарског – више него Аушвица – повежем са питањем смисла не само људског живота, већ и лика самога Творца.<br />
Јер ко може да коље децу због ‘‘дисциплинских’‘ прекршаја одавно је поништио разлику између и најтежих криминалаца и ‘‘обичних’‘ људи, поставши демон кадар да мртвој деци копа очи и слаже их у котарицу – за Кардинала Алојзија Степинца кога ће један други старац злих очију, Папа Бенедикт, ускоро посветити.<br />
Буревесници Апокалипсе – усташе, немачки нацисти и шиптарски балисти – одавно су индулгенцијом ослобођени не само кривице већ и гриже савести: Немци као барјактари Новог светског поретка у Европи, Хрвати, муслимани и Шиптари као њихови јаничари на Балкану. Све страхоте Другог светског рата (The Good War, како га зваху амерички либерали) бледе пред ‘‘хуманитарним’‘ интервенцијама и ‘‘борбом за људска права’‘ Трећег светског ‘‘мира’‘ – већ оптерећенијег ратним злочинима него иједан оружани сукоб у историји.<br />
Повест о породици Делић из Крухара код Санског Моста требало би зато да буде део наставног програма за све разреде наших школа, ма колико нас неко оптуживао за ‘‘говор мржње’‘.<br />
Јер, најгора је мржња прећуткивање: Јастребарског, Јасеновца, јама, Вуковара пре него је испаљен иједан метак 1991, сплитске Лоре, Брадине у Херцеговини, Тарчина у Босни, Тропоје из 1999. у Албанији, те имена и националности ‘‘бораца за слободу и демократију’‘ који су та губилишта устројили, и опслуживали.<br />
Нека нам Бог да маха да својим будућим односом према нашим душманима, а и Његовим непријатељима, и Њему осветламо образ.</p>
<p>https://www.facebook.com/groups/grupasrbi/

vor 11 Stunden

Filed under: AKTUELNO, Literatura, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »

Offener Brief an Bundeskanzlerin Angela Merkel: Angemessene Reaktion auf die NSA-Affäre

Posted on Juli 29, 2013 by dijaspora

Dušan, diese Kampagne wurde gerade neu auf Change.org gestartet und wir denken, das könnte Sie interessieren.

Offener Brief an Bundeskanzlerin Angela Merkel: Angemessene Reaktion auf die NSA-Affäre

Von Juli Zeh

Juli Zeh unterstützen

Sehr geehrte Frau Bundeskanzlerin,

seit Edward Snowden die Existenz des PRISM-Programms öffentlich gemacht hat, beschäftigen sich die Medien mit dem größten Abhörskandal in der Geschichte der Bundesrepublik. Wir Bürger erfahren aus der Berichterstattung, dass ausländische Nachrichtendienste ohne konkrete Verdachtsmomente unsere Telefonate und elektronische Kommunikation abschöpfen. Über die Speicherung und Auswertung von Meta-Daten werden unsere Kontakte, Freundschaften und Beziehungen erfasst. Unsere politischen Einstellungen, unsere Bewegungsprofile, ja, selbst unsere alltäglichen Stimmungslagen sind für die Sicherheitsbehörden transparent.

Damit ist der „gläserne Mensch“ endgültig Wirklichkeit geworden.

Wir können uns nicht wehren. Es gibt keine Klagemöglichkeiten, keine Akteneinsicht. Während unser Privatleben transparent gemacht wird, behaupten die Geheimdienste ein Recht auf maximale Intransparenz ihrer Methoden. Mit anderen Worten: Wir erleben einen historischen Angriff auf unseren demokratischen Rechtsstaat, nämlich die Umkehrung des Prinzips der Unschuldsvermutung hin zu einem millionenfachen Generalverdacht.

Frau Bundeskanzlerin, in Ihrer Sommer-Pressekonferenz haben Sie gesagt, Deutschland sei „kein Überwachungsstaat“. Seit den Enthüllungen von Snowden müssen wir sagen: Leider doch. Im gleichen Zusammenhang fassten Sie Ihr Vorgehen bei Aufklärung der PRISM-Affäre in einem treffenden Satz zusammen: „Ich warte da lieber.“

Aber wir wollen nicht warten. Es wächst der Eindruck, dass das Vorgehen der amerikanischen und britischen Behörden von der deutschen Regierung billigend in Kauf genommen wird. Deshalb fragen wir Sie: Ist es politisch gewollt, dass die NSA deutsche Bundesbürger in einer Weise überwacht, die den deutschen Behörden durch Grundgesetz und Bundesverfassungsgericht verboten sind? Profitieren die deutschen Dienste von den Informationen der US-Behörden, und liegt darin der Grund für Ihre zögerliche Reaktion? Wie kommt es, dass BND und Verfassungsschutz das NSA-Spähprogramm XKeyScore zur Überwachung von Suchmaschinen einsetzen, wofür es keine gesetzliche Grundlage gibt? Ist die Bundesregierung dabei, den Rechtsstaat zu umgehen, statt ihn zu verteidigen?

Wir fordern Sie auf, den Menschen im Land die volle Wahrheit über die Spähangriffe zu sagen. Und wir wollen wissen, was die Bundesregierung dagegen zu unternehmen gedenkt. Das Grundgesetz verpflichtet Sie, Schaden von deutschen Bundesbürgern abzuwenden. Frau Bundeskanzlerin, wie sieht Ihre Strategie aus?

—

Juli Zeh

Ilija Trojanow

Carolin Emcke

Friedrich von Borries

Moritz Rinke

Eva Menasse

Tanja Dückers

Norbert Niemann

Sherko Fatah

Angelina Maccarone

Michael Kumpfmüller

Tilman Spengler

Steffen Kopetzky

Sten Nadolny

Markus Orths

Sasa Stanisic

Micha Brumlik

Josef Haslinger

Simon Urban

Kristof Magnusson

Andres Veiel

Feridun Zaimoglu

Ingo Schulze

Falk Richter

Hilal Sezgin

Georg M. Oswald

Ulrike Draesner

Clemens J. Setz

Ulrich Beck

Katja Lange-Müller

Ulrich Peltzer

Thomas von Steinaecker

Peter Kurzeck

Jo Lendle

Jan Christophersen

Angela Krauß

Christiane Neudecker

Kurt Drawert

Michael Augustin

Robert Menasse

Mareike Krügel

Annett Gröschner

Tanja Langer

Ron Winkler

Artur Becker

Cornelia Becker

Antje Ravic Strubel

Ulrike Steglich

Norbert Kron

Benjamin Lauterbach

Anton G. Leitner

Anke Bastrop

Annika Reich

Ditha Brickwell

Marica Bodrozic

Gisela von Wysocki

Kerstin Grether

Nora Bossong

Zora del Buono

Juli Zeh unterstützen

Dies ist eine automatisch erstellte E-Mail. Der oben stehende Petitionstext wurde nicht von Change.org erstellt. Change.org ist nicht für den Inhalt der Petition verantwortlich.

Die E-Mail wurde von Change.org an dusan.nonkovic@gmx.de gesendet. Sie können Ihre E-Mail-Einstellungen verwalten oder sich von E-Mails abmelden, die Sie von Change.org erhalten. Wir werden Sie vermissen!

Jetzt eine Petition auf Change.org starten.

Impressum: Change.org· 216 W 104th St., #130 · New York, NY 10025

Filed under: AKTUELNO, Немачки-Deutsch, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »

SA PRIŠTINOM SE SME PREGOVARATI IZRIČITO SAMO O REALIZACIJI OSNOVNIH LJUDASKIH PRAVA, UGROŽENOJ SLOBODI KRETANJA, POVRATKU PROTERANIH I RAZOTKRIVANJU ZLOČINACA TRGOVINE OTETIM ORGANIMA – KO O NEČEM DRUGOM PREGOVARA LEGALIZUJE ZLOČIN I STAVLJA SEBE U RED ZLOČINACA!

Posted on Juli 29, 2013 by dijaspora

PRIJE SVEGA SE MORA ZAHTEVATI DA SE ISPUNE PRVOBITNE I PODPISANE OBAVEZE KOJE SU I OD eu PODPISANE A TO JE RESOLUCIJA 1244 I POVRATAK PROTERANIH DA BI SE MOGLO BILO ŠTA VEROVATI JER BEZ VEROVANJA I POVERENJE NEUMNO JE O BILO ČEMU SE DOGOVARATI! ČEMU? DA NAS OPET PREVARE!!! PRVO NEKA ONI POKAŽU SVOJE REZULTATE PO PITANJU OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA KAO ŠTO JE TO SLOBODA KRETANJA I POVRATAK PROTERANIH PA ONDA TEK MOŽEMO RAZGOVARATI O BILO ČEMU-BEZ IZVODJENJA PRED SUD TRGOVACA ORGANIMA NEMA NIKAKVOG DOGOVARANJA. BUDIMO SVI SOLIDARNI SA ONIMA KOJI SU IZGUBILI SVOJE NAJMILIJE U TOJ PROKLETOJ OTIMAČINI LJUDSKIH ORGANA. KO GLEDA OVAKO RAVNODUŠNO OVU TRGOVINU I RAZBOJNIŠTVO ORGANIMA DABOGDA I SAM PROŠAO TAKO PA DA VIDI KAKO JE TO KAD MU VEĆINA SABRAĆE U NEVOLJI OKRENE LEDJA! NEMA KOMPROMISA KAD JE U PITANJU ZLOČIN-SVAKO DALJE DOGOVARANJE SA TERORISTIMA JE LEGALIZOVANJE TERORA KOJE NIJE BILO ZABELEŽENO U ISTORIJI ČOVEČANSTVA KAO ŠTO JE TO TRGOVINA LJUDSKIM NASILNO ODUZETIM ORGANIMA-KO TO TAKO ĆUTKE PRELAZI PREKO TE ČINJENICE NIJE BOLJI OD TIH ZLOČINACA. KO PREĆUTKUJE IB ZATAŠKAVA ZLOČIN UVRŠTAVA SE I SAM U TU VRSTU ZLOČINACA, ČINEĆI SEBE SAUČESNIKOM TOG ZA NORMALNOG ČOVEKA NEPOJMLJIVOG ZLOČINA. TO TREBA TAKO ZASTUPATI I U BRISELU PA BIH JA HTEO DA VIDIM KO ĆE TO BITI TAJ KOJI SE SA OVIM PREDLOGOM NE BI SLOŽIO. PRVO SE MORA PRVI KORAK ZAKORAČITI A NE DRUGI AKO SE NE ŽELI DA SE NE SAPLETE. DIPLOMATSKI TREBA ZAHTEVATI NA OVOM REDOSLEDU: PRVO INSISTIRATI NA ISPUNJENJU OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA, SLOBODE KRETANJA, RASVETLJAVANJE TRGOVINE ORGANIMA I POVRATAK PROGRANI PA POTOM TEK OTVARATI NOVA PITANJA I RAZGOVARATI O NOVIM USLOVIMA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »

Отели Србима станове, па им нуде да откупе друге

Posted on Juli 29, 2013 by dijaspora

Отели Србима станове, па им нуде да откупе друге

Хрватска притиснута условима ЕУ позвала избегле носиоце станарских права да конкуришу за стамбени простор, док је БиХ вратила избеглима станове

Загреб: цене откупа станова нису на нивоу оних из деведесетих година (Фото Н. Неговановић)

Рок за пријављивање бивших носилаца станарског права у Хрватској, који желе да остваре компензацију за станове које су под присилом напустили током рата у овој бившој југословенској републици, истиче 31. августа. Неки од отетих станова су запоседнути непосредно по протеривању њихових српских власника, други су додељивани заинтересованима на основу закона које је Хрватска усвојила, а који су игнорисали интерес некадашњих носилаца станарског права. У међувремену је нестао тај правни основ становања, типичан за бивше социјалистичке државе, а протерани корисници нису били у могућности да их откупе, чиме су оштећени у односу на оне који су ту могућност искористили.

За разлику од БиХ, где је Дејтонским споразумом зајамчена неприкосновеност својинских права, па су се носиоци станарских права вратили у своје напуштене станове, Хрватска се није придржавала преузетих обавеза из Бечког споразума о сукцесији, које се односе на ова права. Упркос дипломатским покушајима Србије и јавном изношењу овог проблема, Хрватску ништа није могло натерати да спроведе оно што је и потписала за шта је очигледно морала имати „леђа” у утицајним међународним круговима.

Како се ова држава приближавала ЕУ, морала је да обрати пажњу на станарска права избеглих Срба. Хрватска влада одредила је 31. август 2013, као последњи дан када ће ова држава прихватати пријаве некадашњих носилаца станарског права, који желе да прихвате својеврсну компензацију за станове из којих су протерани. Али ова понуда не важи за све некадашње носиоце станарског права, већ за оне који немају стан на своје име на простору бивше СФРЈ. Поменути рок 31. август практично важи за веће градове у Хрватској, изван такозваног подручја од посебне државне скрби (ППДС), то јест крајева Хрватске у којима се ратовало.

– За станове могу конкурисати и деца носилаца станарског права, на пример – ако је отац успео да купи стан у Србији, потомци ће без обзира на то моћи да захтевају стан у Хрватској – каже Јелена Марић, саветник у Комесаријату за избеглице и миграције Србије.

Станови који се нуде, а у 90 одсто случајева реч је о новоградњи, моћи ће се откупљивати по ценама три-четири пута нижим од тржишних. Величина станова који се нуде зависи од броја чланова породице, носиоцу станарског права припада 35 квадратних метара, плус десет квадратних метара по члану породице. Од бивших носилаца станарског права тражи се да се изјасне да желе да живе у Хрватској, али не постоје ограничења у отуђењу тих станова.

– Чак не морају да се откупе, већ се могу преузети на коришћење у својству, условно речено, „заштићених станара” – објашњава Јелена Марић.

На основу података пријављених правиће се ранг-листе. Првенство ће имати социјално угрожени – они који нису решили стамбено питање или им породица живи испод стандарда које је прописао УНХЦР-ом.

Службеници комесаријата контактирали су многе бивше носиоце станарског права из Хрватске. Има заинтересованих, али било је оних који намеравају да инсистирају на својим становима, па и оних који „не желе да чују за Хрватску”, чак и када је реч о овој понуди.

——————————————————–

Линта: свако да одлучи у свом интересу

„Не могу да препоручим бившим носиоцима станарског права у Хрватској ни да се пријаве за овој програм хрватске владе, али ни да га бојкотују. Свако треба пажљиво да проучи шта се нуди и да донесе одлуку за коју је уверен да је у његовом најбољем интересу”, каже Миодраг Линта, председник Коалиције удружења избеглица у Србији.

Он сматра да ова понуда није правична, јер се станови не нуде по повољним ценама по којима су некада откупљивани станови из којих су претходно протерани српски носиоци станарских права.

„Бивша хрватска премијерка Јадранка Косор је стан, у којем је претходно живела српска породица, откупила за 256 немачких марака по квадратном метру, а сада се Србима у већим градовима нуди да откупе станове по цени око 500 евра, зависно од локације”, објашњава Линта.

Понуда је дискриминациона, сматра он, јер је Србима који су до рата живели у великим градовима дат рок да се изјасне до 31. августа, а онима који су живели на ППДС-у, на пример у Книну, омогућено је да се о решавању стамбеног питања изјасне када то буду желели. Осим тога, испада да они који су упркос свим невољама дошли до неке стамбене јединице, на пример у Србији или БиХ, практично кажњени због тога, јер их то искључује из овог програма хрватске владе.

——————————————————–

До сада око 1.500 пријављених

У Комесаријату за избеглице и миграције Србије позивају некадашње носиоце станарских права у Хрватској (битно је да су то право имали 8. октобра 1991. године) да се пријаве за ове станове до 31. августа. На крају крајева, ако касније из било ког разлога процене да то не желе, могу одустати од склапања тих уговора, кажу у комесаријату. До сада се пријавило око 1.500 бивших носилаца станарског права у Хрватској, иако их је несумњиво далеко више – према проценама ОЕБС-а око 32.000, док српска страна сматра да их је било око 40.000. Мали одзив могао би се схватити и да је ово питање свих ових година било преувеличано, а већи број пријављених био би додатни притисак на Хрватску на решавању овог питања.

Милан Галовић

објављено: 28.07.2013.

inShare

Последњи коментари

stevan vis | 29/07/2013 08:09

Da bi se stvorilo ratnika,koji ce se boriti na jednoj od zaracenih strana nije dovoljna samo ideologija,pa bila ona zasnovana na nacionalnoj osnovi kao najjacoj,koju je prakticirao Hitler,vec mu se mora ponuditi nesto konkretno materijano u bilo kojem vidu,da bi obukao uniformu,uzeo pusku,da bi ubijao na brzinu stvorenog „neprijatelja“Jedna od tih naknada za takav „uzviseni“cin,bili su na meti i srpski stanovi.Metodi za otimanje stanova su bili razliciti,kao sto su izmisljanje snajperista-Srba upadanje u njihove stanove podmetanje snajpera i dotadasnji ukucani se nadju na ulicu,ili slucaj moga komsije koji je pred Robnom kucom uzviknuo parolu:“Ziveo Milosevic! i nosc ga je progutala a njegov stan useljen od strane jednog od bojovnika s porodicom.Bilo je slucajeva ubijannja celih porodica,a bi kuca dosla u vlasnistvo drugih.Vladalo je sveopce bezvlasce sve do dolaska Umprofora i povlacenje naoruzanih bojovnika s ulica u kasarne,kada je ova kataklizma ublazena.

mirko b. | 29/07/2013 08:43

Zašto im daju nove, neka im vrate njihove stanove. A vi koji se bavite ovom temom bolje bi bilo da joj posvetite malo više pažnje i malo bolje se informišete o tim prevarama. Kako hrvatska sprovodi taj sporazum o sukcesiji još drastičnija je slovenija samo naši vladari hoće da grade dobre odnose u regionu po grbači i onih izbeglih srba a i ovih koji žive u srbiji.

Slobodan Ratković | 29/07/2013 10:37

Ko to tvrdi da je FBIH vratila prognanim Srbima njihove stanove,kuće i imanja?Jedina istina je da je SR vratila stanove,kuće i imanja pripadnicima muslimanskog i hrvatskog naroda.I to je jedina istina,i druge nemá.A što se tiče Hrvatske i povratka srpske imovine prognanim Srbima,to se nikada neće dogoditi,jer Hrvatsko zakonodavstvo ne funkcioniše po principima jednakih prava svih gradjana,i nikada nije ne funkcionisalo na takav način.Pokušao sam u više navrata da uz pomoć BiH,ili Hrvatske „pravde“povratim vlastitu imovinu,i sve se završilo samo na tome.Ako pravdu potražim u Evropskom sudu pravde,proces će se otegnuti do kraja mog života.Naravno,odustao sam jer ne želim daljnje frustracije,a oni na to upravo i računaju.I tako će ostati sve do tada dok EU bude mazila njihove miljenike.S.R.

Filed under: AKTUELNO, Privreda, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »

Од “Олује” до Окупираног КиМ: Сестре које су расле на фронту

Posted on Juli 28, 2013 by dijaspora

Новости, РАТНИ ЗЛОЧИНИ, Страдање Срба, Хрватски геноцид над Србима / July 28, 2013

Оцени

Од “Олује” до Окупираног КиМ: Сестре које су расле на фронту

Када је 1991. у Хрватској почео рат имала сам 11 година, а сестра девет. Две године касније, отац ми је убијен на Велебиту. Није погинуо сам, већ је са њим убијено још двадесет двоје. Били су измасакрирани. Сахрањени су у заједничку гробницу, јер су се тако породице договориле. Два или три дана након сахране, мајка се разболела. Доживела је нервни слом, па је од јануара до октобра била у болници. С времена на време је долазила кући, али није могла издржати. Обесила се десет месеци после очеве смрти. Тако смо сестра и ја остале у рату скроз саме, прича за “Вести” Александра Будимир Мандић из Грачаца са садашњом адресом у Грачаници. Сећања како је пред “Олујом” бежала у Србију, и као дете, без иког свог завршила у Приштини, недавно је преточила у роман “Одрешена неман”. Из себе је истресла све што ју је годинама тиштило, а о чему нема снаге да прича са својим синовима.

28. 07. 2013. Ј. Л. Петковић – Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

Александра Будимир Мандић

Од Хрватске до Косова

Александра Будимир рођена је 1979. године у Задру. Детињство је провела у Грачацу. Основну школу је завршила у Грачацу и две године средње економске школе.
Ратни вихор ју је одвео 1995. године у Србију, где је након краћег боравка морала да се одсели у Приштину. Ту је завршила Средњу економску школу, а потом уписала Филозофски факултет.
На Косову је засновала породицу. Мајка је синова Филипа и Андреја. Ради као васпитач у предшколској установи у Добротину на Косову где и живи.
Књига “Одрешена неман” је њен књижевни првенац који је посветила “сенима драгих родитеља Душану и Мирјани Будимир и деци Филипу и Андреју који су ми све у животу”.

***

После смрти родитеља, ко је бринуо о вама и сестри у Грачацу?

– Саме. Потпуно саме смо се бринуле од себи. Имале смо ми родбину, мајка ми је иначе из Босне и тамо је имала браћу. У том тренутку, очев отац је био жив, његов брат и тетке, али нико од њих није био баш заинтересован да преузме бригу о нама. Зашто? Не знам. Можда такве околности у којима се живело. Био је рат. Сви су били на ратишту и свуда је било ратиште. И ето, ми смо ипак остале потпуно саме у Грачацу од 1993. до 1995. године. До “Олује”. Сада је породица свугде расута. Једини са ким сам у контакту је ујак, који нас и данас посећује.

Како сте се сналазиле за живот?

– Отац ми је у та срећна времена радио у познатом мотелу Лички кровови. И са тим искуством, две-три године пре рата отворили су он и мајка свој ресторан, тако да је било ту неке зараде и
уштеђевине, али ни то није било не знам колико. Док је трајало, трајало је. После смо примали неку накнаду од војске, а то је било једва да се састави крај са крајем. Ми смо ишле у школу и бринуле саме о свему како смо знале и умеле. Ево и дан данас да ме питате како – не знам.

И онда сте протерани?

– Да. Тачно 4. августа. Уопште, толико су ми свежа сећања, и стално је то негде у мени присутно. А откако сам овде на Косову, све ме још више подсећа на тај догађај. Шта да вам кажем – једанаест дана сам бежала. Било ми је тешко и претешко. Не дај боже да ми се све то десило у овим годинама, не бих преживела. Али, тада смо преживљавали трауму за траумом, стрес за стресом. Не стигнем ни да се окренем, а стиже ме нова трагедија.

И тако до Приштине.

– Дошла сам прво у Инђију, из Инђије у Нови Сад, па онда право у Приштину. У Приштини је било јако тешко, јер сам ту била сама. До Косова сам стигла половином септембра, а тек после неколико месеци нашла сам сестру преко Црвеног крста у Београду. Нас две смо се пред “Олују” раздвојиле, јер је био летњи распуст, а она је завршила осми разред и имала је жељу да у Београду упише гимназију. Зато је са једном нашом пријатељицом отишла тамо, па за време “Олује” уопште није била у Грачацу. Тако смо изгубиле сваки контакт. Тек после неколико месеци је дошла до мене. У књигу сам ставила све што ме је мучило свих ових година. Једноставно сам осетила да то морам да урадим, јер мој син има тачно 14 година, колико ја када сам остала сама.

Јесте ли били поново у Хрватској?

– Нисам одлазила 18 година. Претпрошле године сам отишла први пут. Сама. То не могу да опишем. Отишла сам на ексхумацију очевог тела, јер сам желела да оца и мајку сахраним једно поред другог. Тих месец дана у Грачацу је било као да никада нисам отишла. Дошла сам на гробље, као да сам ту долазила сваки дан. Нисам могла уопште да заплачем. Несвесно идем кроз те стресне ситуације, али стигне то мене мало касније.

Неколико година по вашем доласку, на Косову је избио рат. Све се поновило.

– Чим сам дошла 1995. године овде, знала сам шта ће бити. То сам одмах рекла. Само што сам у несрећи, имала срећу, да 1998. године, пошто ми се муж професионално бавио фудбалом, ми одемо у Црну Гору. Тако да сам тамо и родила старијег сина, и живели смо тамо у то време. Ипак, Драганова цела породица је остала на Косову, па сам опет све то преживљавала с њим. Када се мало смирила ситуација, често сам долазила и остајала овде по месец-два. Искрено, знала сам да ће овако бити. Не знам да ли је то неки исти сценарио, али ме овде свакодневно подсећа на то што је било у Хрватској. Само што овде то траје дуже.

Да ли бисте се вратили у Хрватску?

– Када сам отишла поново пре две године, мислила сам да ћу наћи све како сам и оставила. Али, све што је за нама срушено и запаљено 1995. године, тако је и данас. Ту се није ништа променило. Осим стараца који су дошли ту да умру на свом огњишту, ту нема више људи. То није онај град. У Грачацу сам провела и најлепше, и најсрећније и најтужније тренутке, и увек ћу се враћати тамо. Сада ми је жеља да одведем тамо децу, да га виде.

Због синова сте и написали књигу?

– Имам два сина. Једног од 14 година, и другог који ускоро пуни осам. Тај млађи и даље мисли да је мужевљева мајка родила и мене. У кући толико не причамо о томе шта ми се дешавало, да он уопште нема појма. То ми је била додатна инспирација за књигу. Да ја сада са двоје деце седнем и почнем да причам шта ми дешавало, то ми није пало на памет. Онда боље да то напишем, па када они одрасту, нека прочитају. Можда ће тада схватити да када сам била тужна и нерасположена, они нису били разлог. Стварно се трудим да они не осете. Али, када је годишњица смрти оца или мајке, обележавање “Олује”, или када крстите децу, а нема ко да вам дође на крштење… тешке су то ствари. Није лако.

Мирис мајке

Када се осврнете шта највише памтите?

– Смрт оца и смрт мајке. Из тих догађаја памтим сваки детаљ, сваку реч и реченицу. Верујете да после толико година могу да осетим мирис њихове коже, колико су та сећања свежа. Када причам са пријатељицама, питају ме: “Зашто не пробаш то да заборавиш?” Али, то је нешто што не могу да заборавим. Не заборавља се. Научила сам да живим са тим и потиснем то негде, али наиђе некада период када се све то врати.

***

КОМЕНТАР ЧИТАЛАЦА: Zorica Mitic

Sandra Mandic je svedok, ucesnik i pero koje belezi istoriju koju mnogi hoce da zaborave. Samo onaj ko je gubio, kome je otimano iz srca, kome su ubijali najdrze, a da niko za to nije nikada odgovarao zna kako je tesko zaboraviti. Sandra se dobro nosi sa bolom, ali se tesko nosi sa nepravdom. Njena knjiga je borba za pravdu, za istinu o smrti njenih najrodjenijih. Hvala ti Sandra na hrabrosti da ispricas svoju pricu. Ona je opomena svima onima koji cute o zlocinima nad Srbima u Hrvatskoj.
Nek te Bog cuva draga sestro, tebe i tvoju decu.

Sandra Mandic har hatt 11 år da startet krig i Kroatia. To år senere ble hennes serbiske far masakrert i fjellet Velebet. Mor døde av sorg(selvmord) halv år senere så Sandra og to år yngre søstter ble foreldreløse i krigsherjet Krajina, den serbiske delen i Kroatia. 1995 ble de kastet ut av Kroatia også. Mange år sener kastet Norge henne og hennes barn fra Norge. Det er ingen grense hvor mye et menneske kan tåle. Nå skrev Sandra bok om sitt liv og oppreist trosser alle de sorger og vanskeligheter hun ble møt i livet. Urettferdighet svir mest og hennes bok er kamp mot urettferdighet som rammet serbere fra Kroatia.
Takk Sandra for din mot. Gud måtte passe på deg og dine barn!

Tags: Etnicko ciscenje, fb reporter, fejsbuk reporter, najnovije, nezavisni mediji, otadzbina, Progon, Srbija, SRBski FBReporter, stradanje, vesti, КОСМЕТ, СРБИЈА и СРБСКЕ ЗЕМЉЕ

1 Comment

Zorica Mitic

July 28, 2013 at 6:13 pm

20

Оцени

Sandra Mandic je svedok, ucesnik i pero koje belezi istoriju koju mnogi hoce da zaborave. Samo onaj ko je gubio, kome je otimano iz srca, kome su ubijali najdrze, a da niko za to nije nikada odgovarao zna kako je tesko zaboraviti. Sandra se dobro nosi sa bolom, ali se tesko nosi sa nepravdom. Njena knjiga je borba za pravdu, za istinu o smrti njenih najrodjenijih. Hvala ti Sandra na hrabrosti da ispricas svoju pricu. Ona je opomena svima onima koji cute o zlocinima nad Srbima u Hrvatskoj.
Nek te Bog cuva draga sestro, tebe i tvoju decu.

Reply

MUKA KOJA MUČI DIJASPORU I UBIJA SRBIJU

Posted on Juli 27, 2013 by dijaspora

http://www.koreni.rs/gost-u-studiju-tv-kopernikus-11-07-2013-gost-nikola-janic/#.UeBiOMp3lMU.facebook

Filed under: AKTUELNO, Privreda, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti, video-filme | Leave a comment »

Lekovi i deca u hraniteljskim porodicama – Drugging Foster Children

Posted on Juli 27, 2013 by dijaspora

https://www.youtube.com/watch?v=uhL-hgMYEh0

Lekovi i deca u hraniteljskim porodicama – Drugging Foster Childrenvia McTube for YouTube.
https://www.youtube.com/watch?v=uhL-hgMYEh0

Doktori rizikuju dečje zdravlje sa lekovima koji menjaju stanje svesti

autori: Brinda Adikari, Džoan Marteli i Sara Koh

Širom Amerike, deca u hraniteljskim porodicama primaju 13 puta više snažnih lekova koji menjaju stanje svesti, u odnosu na decu koja žive sa roditeljima. Štaviše, doktori ove lekove prepisuju u dozama većim od onih koje je odobrila Agencija za Hranu i lekove i to ponekad u opasnim kombinacijama, navodi se u izveštaju nezavisne Agencije GAO (Government Accountability Office).

“To se graniči sa zdravim razumom“, kaže senator Tomas Karper iz Delavera, koji je i zahtevao istragu Agencije GAO. “Želimo da se doktori koji prepisuju ove lekove deci i njihovo osoblje dobro zapitaju — da li negde grešimo?“

Regulatorna tela na Floridi bore se sa ovim pitanjem otkako je sedmogodišnji Gabrijel Majers 2009. godine izvršio samoubistvo, pošto je prethodno primao kombinaciju psihoaktivnih lekova.

Njegov psihijatar, dr Sohail Pandžvani, u nekoliko navrata mu je prepisivao dva leka koji na sebi nose upozorenje da je deci koja ih primaju potreban stalan nadzor, jer povećavaju rizik od pojave samoubilačkih sklonosti. Bez obzira što je Gabrijel išao kod ovog doktora sedam puta, njegov staratelj je tvrdio da mu je doktor u proseku posvećivao samo oko pet minuta svog vremena.

Gabrijelova smrt je proglašena za nesrećan slučaj, ali je istraga pokazala da je moguće da su lekovi uticali na ovakav ishod. Ova tragedija je pokrenula talas protesta širom zemlje.

“Ne mogu da prihvatim da je jedini način da se dopre do sedmogodišnjaka preko upotrebe psihoaktivnih lekova“, izjavila je senator sa Floride Ronda Storms, tokom saslušanja u slučaju Gabrijelove smrti. “Ne mogu to da prihvatim“.

Dečakov doktor se nagodio u parnici koja je vođena 2010. godine, kada je optužen da je prepisao toksičnu kombinaciju psihoaktivnih lekova jednom 16-togodišnjem pacijentu, koji je doživeo iznenadni srčani udar i potom umro. Pandžvani se nagodio u tom slučaju, ali nije priznao da je pogrešno lečio pacijenta.

Pandžvani je kasnije uhapšen zbog vožnje pod dejstvom alkohola i posedovanja kokaina. Po tim optužbama se izjasnio kao nevin ali ga je sud poslao na rehabilitaciju.

Kada su ABC News uspeli da kontaktiraju dr Pandžvanija, rekao nam je sledeće: “Tužne stvari se događaju ali to ne znači da sve treba svaliti na doktore, jer se mi deo biznisa čiji je cilj zbrinjavanje ove dece“.

Lekovi protiv psihoza, koji mogu da prouzrokuju niz zdravstvenih problema, kao što je naglo dobijanje na težini, povećan rizik za dobijanje dijabetisa i pojava neizlečivih tikova, nalaze se među najprodavanijim lekovima u Americi.

Saznajte više: Lekovi protiv psihoza najčešće prepisivani deci u hraniteljskim porodicama

Četiri proizvođača lekova morali su plate više od dve milijarde dolara odštete zbog optužbi da su nelegalno plasirali lekove protiv psihoza na tržište dečjih lekova. Svi su poricali sumnju na zloupotrebu.

“Kako to da se lekovi protiv psihoza, lekovi koji su namenjeni ljudima koji su izgubili dodir sa realnošću, prošire na tako veliko tržište?“, pita se neuropsihijatar dr Stefan Kruževski, koji je izborio višemilionske odštete kao ključni čovek u dizanju svesti protiv proizvođača lekova.

Postoje jako šture dugoročne studije o delovanju psihoaktivnih lekova na decu. Što se tiče lekova koji su već na tržištu, studije na osnovu kojih je FDA odobrila upotrebu tih lekova kod dece trajale su tek tri do šest nedelja.

ABC News su intervjuisali socijalnu radnicu koja sada radi u državnom sistemu hraniteljske nege. Ona je tražila da se njen identitet prikrije.

“Svako dete koje sam videla bilo je na nekoj vrsti psihoaktivnih lekova“, rekla je za ABC News. “Mnogo je lakše nakljukati dete lekovima nego ga fizički obuzdati ili platiti terapeutu 200 dolara na sat, koji će sa njim pričati o njihovim problemima“.

Dr Čarls Zina, priznati dečji psihijatar koji insistira na minimalnoj upotrebi psihoaktivnih lekova kod dece, kaže da doktori trpe pritisak sa svih strana da urade nešto sa ovom problematičnom decom i da su lekovi jedno od njihovih oruđa.

“Ti pritisci, kojih sam ja svestan, dolaze od strane porodica i škole, u kojima borave problematična deca“, kaže on. “Oni traže da se nešto uradi i to brzo“.

On dalje dodaje: “Postoji generalni konsenzus o tome da kada pokušavate da dete podvrgnete terapiji, uvek prvo pokušavate sa korekcijom ponašanja, pre nego što počnete da dajete lekove“….

… Procitajte ceo tekst na:

http://www.arterego.rs/Doktori%20rizikuju%20decije%20zivote.pdf

Милан Зарић

www.anti-censura.com

„Сајт бесплатних публикација.

Објавите своје текстове и видео материјале … Без цензуре!

Сазнајте актуелности и вести које на другом месту нећете наћи „

————————————–

Ако желите да пронађете тајне универзума, морате да мислите у смислу енергије, фреквенције и вибрације. – Никола Тесла

—————————————

————————————–

„Sajt besplatnih publikacija.

Objavite svoje tekstove i video materijale… Bez cenzure!

Saznajte aktuelnosti i vesti koje na drugom mestu nećete naći„

————————————–

Ako želite da pronađete tajne univerzuma, morate da mislite u smislu energije, frekvencije i vibracije. – Nikola Tesla

—————————————

Filed under: AKTUELNO, English, MEDICINA, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti, video-filme | Leave a comment »

Progovorila Jovanka Broz: Napali me jer znam Titove tajne

Posted on Juli 27, 2013 by dijaspora

Progovorila

Jovanka Broz: Napali me jer znam Titove tajne

Društvo, 21:36, 26.02.2013.

Autor: Fonet/Novosti

102 komentara

Bezbednosne snage, po nalogu nekih ljudi, nisu dozvolile da bilo koja informacija odavde izađe, decenijama. Pa i u logoru je bilo lakše, jer je i tamo neko dolazio i obilazio, a ja sam 30 godina provela u samici. Kampanja pritisaka sada se ponovo pojačava, jer je u toku ostavinska rasprava“, rekla je Jovanka

josip broz tito, jovanka, imovina, ostavinska rasprava, imovina SFRJ, — Nekada skladni par: Jovanka i Josip Broz

BEOGRAD – Titova udovica Jovanka Broz izjavila je da su njenu kuću opljačkali ljudi koji su tačno znali šta traže i koje su poslali oni koji se boje stvari koje zna i kojima je bila svedok i da su neke tajne iz Titovog vremena još „vruće

Jovanka broz je rekla da provala od pe nekoliko dana nije ni prva ni jedina u „privremenom smeštaju“ u kojem živi duže od 30 godina, „otkako su je s pištoljem pod grlom„, isterali iz kuće u kojoj je živela s Titom.

„Nije istina da mi iz kuće ništa nije nestalo, kako je objavljeno. Ukrali su mi vazu „ming“, venčani dar od pokojnog kineskog predsednika Mao Cedunga. Još nisam pobrojala šta je sve nestalo, ali zasada sigurno znam da su mi ukradeni nakit, novac, ali i beleške“.

Prema njenim rečima, ukradena je prepiska s nekim važnim ličnostima, na primer s Cvijetinom Mijatovićem i generalom Dolničarem.

Kako je rekla, „živi kako mora i kako drugi hoće“ i tvrdi da je decenijama podvrgnuta zastrašivanju i iscrpljivanju, jer su neke tajne Titovog vremena još „vruće“.

„Bezbednosne snage, po nalogu nekih ljudi, nisu dozvolile da bilo koja informacija odavde izađe, decenijama. Pa i u logoru je bilo lakše, jer je i tamo neko dolazio i obilazio, a ja sam 30 godina provela u samici. Kampanja pritisaka sada se ponovo pojačava, jer je u toku ostavinska rasprava“, rekla je Jovanka Broz za Večernje novosti.

Ona veruje da iza provale stoje ljudi koji su igrali veoma prljave uloge u poslednjim godinama Titovog života, a neki od njih su i danas živi i moćni.

Na pitanje o kakvim je srpsko-hrvatsko-slovenačkim tajnama reč, ona konstatuje: „Onaj kome sam ovo rekla – shvatiće“. A, kaže, bila je svedok događaja 1945. godine i onog šta se dešavalo nad srpskim narodom u Hrvatskoj radi „mira u kući“.

„Posle 50 godina, ta nagomilana nepravda je riknula kao vulkan, a ljudi su se pitali gde je to bilo zapreteno. Bilo je zapreteno u dušama jadnog naroda koji nije smeo da kaže ništa radi toga mira. Sadašnja situacija s Hrvatskom me podseća na to vreme, kad se traži da radi mira pređemo preko „Oluje“ i svega što se dešavalo. Čini mi se da to nije u redu prema budućim generacijama i da stvari treba raščišćavati dok postoje živi svedoci„, rekla je Jovanka Broz.

Ona je podsetila da je sud nedavno utvrdio da je nad njom izvršeno krivično delo, jer je lišena nasledstva, iako nije bila ni razvedena, ni osuđivana.

Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »

Nächste Seite »