Поштоване колеге,

Поштоване колеге,

Ако ово већ нисте добили из неког другог извора, молим вас да прочитате и
размотрите овај апел председнику Хашког трибунала, Теодору Мерону, поводом
забрињавајућег писма који је представница за штампу те установе, Нерма
Јелачић, пре неки дан упутила директорки Шведске државне телевизије Еви
Хамилтон у настојању да спречи приказивање материјала, посебно на тему
Сребренице, који није у складу са пресудама Трибунала. За подробан текст о
томе, и текст писма Јелачићеве, молим вас да одете на следећи линк:

Овај скандалозан покушај једне правосудне установе да утиче на медије, и да
при том изнуђује поштовање за своје пресуде, изазвао је велико негодовање и
огорчење. Давид Петерсон, коаутор низа књига са професором Едвардом
Херманом, саставио је једно протестно писмо Теодору Мерону и моли све који
се слажу са његовом садржином да Давиду упуте кратко писмо са дозволом да
њихово име дода списку потписника. Поред тога, он моли да наведете земљу
одакле се јављате, да би се видео међународни карактер ове акције. Када се
прикупи довољно потписа, представка ће бити достављена Мерону.

Подразумева се да ово писмо можете упутити свим својим пријатељима и
познаницима са молбом да се придруже.

Срдачан поздрав и хвала на сарадњи,

Стефан Каргановић

———- Forwarded message ———-
From: <davidepet@comcast.net>
Date: Wed, Nov 30, 2011 at 9:28 PM
Subject: RE: Open Letter to the International Criminal Tribunal for the
Former Yugoslavia
To: davidepet@comcast.net, srebrenica.historical.project@gmail.com

Dear Stefan: Hello. —
Below you will find the final draft of the Open Letter that we’ve
prepared for publication in Sweden and elsewhere.
At the moment, I am looking for individuals who are willing to add
their signatures to the letter.  I already know that I can count on you.

But if you could forward it along to figures whom you’d also like to
sign it, then by all means please do — if they’d like to add their names
to this letter, they can send me an email that tell me so, as well as tell
me their country of residence, and how they would like to identify
themselves in connection with this letter.
When I’ve collected a number of signatures, I will submit the letter as
well as a complete list of signatories listed in alphabetical order to each
of the following Swedish media: *Aftonbladet*, *Dagens Nyeter*, *Svenska
Dagbladet* — and, of course, copies will also go to Ms. Eva Hamilton at
Sveriges Television, as well as to Ms. Nerma Jelacic and Judge Theodor
Meron, the latter being the current President of the International Criminal
Tribunal for the Former Yugoslavia.
Also, as a signatory to the letter, everyone will be free to use the
complete text of the letter any way that that he or she likes.
Thank you for your time.

— David Peterson
Chicago, USA

*Open Letter to the International Criminal Tribunal for the Former


To Whom It May Concern:

On November 24, Ms. Nerma Jelacic, acting in her official capacity as the
International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia’s Head of
Outreach, addressed a letter to Ms. Eva Hamilton, the Chief Executive and
Editor-in-chief of Sveriges Television (Swedish Public Television, or SVT).

Ms. Jelacic reprimanded SVT for having broadcast in August of this year the
documentary film *Staden som offrades* („*Srebrenica: A Town Betrayed*“),
by the Norwegian filmmakers Ola Flyum and David Hebditch.[*1*]

„[M]uch of the [film’s] content runs counter to rulings made by the ICTY,“
Ms. Jelacic noted.  She also asked that, „should [SVT] decide to broadcast
any further material which contradicts facts irrefutably established by the
ICTY including those related to the Srebrenica genocide, that the ICTY be
given the opportunity to present its findings.“[*2*]

Clearly, Ms. Jelacic’s request is designed to intimidate SVT, and to warn
other media not to follow SVT’s example and broadcast *Srebrenica: A Town
Betrayed*.   Space and time should not be provided to any other person
whose work challenges the ICTY’s alleged facts.  It is unacceptable to
discuss Srebrenica outside of what Ms. Jelacic called the ICTY’s
„definitive judgements.“

But *Srebrenica: A Town Betrayed* does an impressive job of portraying much
of the largely ignored but important political background and context to
the Srebrenica tragedy–material that receives little or no weight in the
ICTY’s judgments.  Furthermore, many of the ICTY’s accepted facts *are *highly
contestable.[*3*]  We fully support Swedish Public Television’s decision to
broadcast this documentary, and consider Jelacic’s effort to obtain equal
time for the ICTY’s publicists an illicit form of pressure on SVT, wholly
incompatible with Western principles of freedom of speech and of the press.

As the fate of the population in the Srebrenica „safe area“ after July 11,
1995 is currently an issue before the ICTY in the trial of Radovan
Karadzic, and will also be an issue in the trial of Ratko Mladic, Ms.
Jelacic’s intervention at SVT also amounts to a denial of the fundamental
rights of the accused to be presumed innocent.  It betrays the fact that at
the ICTY, there never has been any real purpose to the Srebrenica-related
trials, other than mechanisms of official guilt-assignment and propaganda.[*
4*]  It is this truth that Ms. Jelacic appears intent on shielding from

Nerma Jelacic has long displayed animosity towards ethnic Serbs, as well as
towards the wartime political structures and figures of the Republic of
Serbia and the Srpska Republika within Bosnia and Herzegovina (where her
hometown is located[*5*]).  Her current attempt as the ICTY’s Head of
Outreach to intimidate Swedish Public Television adds greater weight to the
contention that the central task of the ICTY is not to render unbiased
justice, but to impose the official NATO interpretation of the Yugoslav

[*1*] For one YouTube version of the documentary in question, see Ola Flyum
and David Hebditch, *Srebrenica–**A Town
Betrayed*<http://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8>(Oslo: Fenris
Film, 2010).

[*2*] Nerma Jelacic, Head of Outreach, International Criminal Tribunal for
the former Yugoslavia, Letter Addressed to Ms. Eva Hamilton, Chief
Executive and Editor-in-Chief, SVT (Swedish Television), November 24, 2011,
p. 1; p. 4.  (For a copy of this letter, written on the official ICTY
letterhead, see *here*.)
[*3*] For work that powerfully contests the ICTY’s accepted facts, see,
e.g., Germinal Civikov, *Srebrenica: The Star
Trans. John Laughland (Belgrade: NGO Srebrenica Historical Project, 2010);
and Edward S. Herman, Ed., *The Srebrenica Massacre: Evidence, Context,
Politics <http://www.electricpolitics.com/media/docs/herman.srebrenica.pdf>*(Evergreen
Park, IL: Alphabet Soup, 2011).
[*4*] On the ICTY as a mechanism of official guilt-assignment and a stager
of show-trials, see Edward S. Herman and David Peterson, *The New York Times on
the Yugoslavia Tribunal: A Study in Total Propaganda
*, *ColdType*, 2004, p. 29.
[*5*] See Nerma Jelacic, „‚Milosevic shattered my life, caused all the
pain‘,“ <http://www.guardian.co.uk/world/2001/jun/24/warcrimes.balkans> *The
Observer*, June 24, 2001. Also see Nerma Jelacic,
in death, Milosevic wins
*The Observer*, March 12, 2006.

U subotu 3.12.2011 sa početkom u 19h pozivam Vas da dođete na promociju moje nove knjige ,,Oluja“ u klubu Bogotražitelj, Ivan Begovva 7 -Autor, Miroslav Kusmuk

U subotu 3.12.2011 sa početkom u 19h pozivam Vas da dođete na promociju moje nove knjige ,,Oluja“ u klubu Bogotražitelj, Ivan Begovva 7

Помозите опстанак барикада на Космету | НАШИ


Због најновијих оружаних напада НАТО окупатора на Србе на Косову и Mетохији и одлуке режима Бориса Тадића да не пружи помоћ нападнутом становништву, активисти СНП Наши стигли су рано јутос у Косовску Митровицу где је оформљена стална база.

Subject: blog intervju sa Violetom Božović,autorkom romana o sudbini 12 banjaluckih beba i 13 toj Sladjani Kobas, koja je zivela samo 13 godina, da bude savest i opomena svim kreatorima rata.

Subject: blog intervju sa Violetom Božović,autorkom romana o sudbini 12 banjaluckih beba i 13 toj Sladjani Kobas, koja je zivela samo 13 godina, da bude savest i opomena svim kreatorima rata. Violeta Bozović je napisala roman, u ime svih onih majki i oceva, koji su  ostali bez svoje nikad prezaljene dece,i tako  kao pisac i majka, digla glas protiv bezumlja i zlocina nad nevinima. Knjiga o Sladjani Kobas je zabilježeni trag u vremenu i ta knjiga svedoči i opominje.Uvek na strani nedužnih i stradalih, koji bi danas da su živi  imali   18 godina. Ako postoji ideja za film o ovom dogadjaju,zasigurno bi se trebala realizovati preko ove dragocene i ljubavlju nadahnute  knjige, u kojoj su  objavljeni  i dokumenti vezani za ovaj dogadjaj kao i  prica ispricana u vidu fiktivnog dnevnika.Pisac je identifikacijom sa Sladjanom Kobas u formi dnevnika ispisao  pricu o ratu posle koga vise niko nije bio isti.U prilog toga svedoci 12 malih humki u Banjaluci i 13 ta u Prijedoru misljenje je velikog dela Srpske dijaspore..Citiraćemo reči  Violeta Bozović“Svako prekrajanje ove teme i vodjenje u drugom pravcu je pucanj u njihovu žrtvu i ponižavanje istine. Glas dijaspore je glas vase savesti!!! Glas upucen u pravcu Banjaluke i celog sveta.
Dusan Nonkovic osnivac i urednik Glasa dijaspore

Ko je Sladjana Kobas? Budimo član projekta da se ne ponovi!

Za naš katastrofalan ugled u svetu glavni krivac je propaganda „milosrdnog andjela“ kako bi se opravdali vojni pohodi sa ciljem nametanja sile za realizaciju neokolonijalnih odnosa. Pod zastavom globalizacije vodila se politika zavadi pa vladaj koja je samo uz najcrnju propagandu bila moguća. Trpajući sve pa čak i nezamislive laži o srbima i Srbiji samo da bi se diskreditirala najveća republika Jugoslavije i slomila kičma Jugoslavij nahuškavali su manje republike pa i manjine protiv Srbije jer ako se slomi Srbija slomila bi se i kičma Jugoslaviji a izolovana za sebe, Srbija bi bila lak plen neoosvajača. Gde im nisu pomogle najcrnje intigre tu bi se dohvatili sile pa čak i bombardovanja uranskom municijom. Da im je to sve manje ili više pošlo za rukom je razlog i to što su mnogi naseli lažnim obećanjima i novcu koji je ta obećanja pratio. Da bi se pred svijim narodima opravdala nužnost upotrebe sile i dobila legitimacija vojnom pohodu pod zastavom globalizacije pribeglo se ovoj propagandi kako bi kako bi od državljana NATO država dobili legitimitet. Da je ova laž o srbima, koja se kao istina propagirala svetom, urodila plodom omogućeno je i našom pasivnošću i nesposobnosti da se organizujemo i argumentativno prikažemo istinu onako kakva je i kakvi smo u svojoj suštini. Krajnje je vreme da se organizujemo i pomognemo da se dovrši prava slika o njihovim nedelima. Dnevnik Sladjane Kobas bi bio samo prvi korak u tom pravcu. Drugi autori knjiga bi sledili kako bi isplivala cela istina o naj odvratnijem i naj perfidnijem organizivanju zločina posle drugog svetskog rata. To nam ja dužnost kako se nebi zaboravilo i ponovilo. Ko misli da od ovog projekta neće biti ništa mora znati da je takav stav u interesu naših zlotvora i da nas je doveo dovde gde jesmo. Budite član ovog projekta za istinu kako bi se baram na ovaj način odužili našim pokoljenjima a i sprečili da se zaboravi jer ako se zaboravi postoji mogućnost da se to zlo ponovi.
Dušan Nonković
Odgovorimo na ne kulturu i nasilje, kulturom! Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza!
Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza! Violetina knjiga, posvećena dvanaest preminulih beba u Banjalučkoj bolnici zbog surove blokade i jedne trinaestogodišnje devojčice koja je u trinaestoj godini preminula od raka je slučajno prva knjiga kao putokaz kojim putem valja ići i boriti kako bi se naš narod ispravio i uspravno krenuo dalje. Niko od nas ne može učiniti sve ali svako može učiniti nešto kako bi se ovaj projekt uspehom krunisao!
Dušan Nonković
Prvi korak je već učinjen, prevodjenje te knjige na Engleski je u sigurnim rukama!
Traži se dobrotvor koji bi tu knjigu kompetentno preveo na nemački jezik !
Nama će onda još samo preostati da se pobrinemo kako bi što više sveta engleskog i nemačkog područja čulo za tu knjigu a i za sledeće koje bi trebalo da slede ovom putokazu!
Blog intervju sa Violetom Božović, autorkom romana “Dnevnik Slađane Kobas”
Published on 03/26,2009
Kada ste prvi put čuli za ime Slađana Kobas, i pod kojim okolnostima se to desilo?
Ovim pitanjem ste me vratili u ratnu 92. godinu. U Valjevo, gde sam boravila u periodu kad su granice između Srbije i Republike Srpske bile zatvorene, zbog oružanih borbi koje su se vodile na Koridoru. Sećam se noći kad je u jednom valjevskom restoranu, nastao muk i zaprepaštenje. Muzika je naglo prekinuta. Na tv ekranu su se odvijale potresne slike umiranja Banjalučkih beba u inkubatorima. Beba, koje su pred očima celog sveta umirale, samo zato što je, avionu natovarenom bocama kiseonika odlukom međunarodne zajednice bio zabranjen let za Banjaluku. Svi smo plakali. Izašla sam napolje, pogledala u nebo i pitala se „ZAŠTO“, moleći se – za te male nevine dušice što izdišu u agoniji.. Kiseonik su zatim preuzele kopnene snage koje su probijale koridor, boreći se da, da ako proboj uspe, on kopnenim putem bude dostavljen bolnici na Paprikovcu.. Iz te borbe smrt je dobila bitku. Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Slike dece među kojima su pored srpske bila i deca drugih nacionalnosti, tužno su obišle svet.
Nisam ni slutila da ću u godinama koje slede, igrom proviđenja i sudbine, upravo ja biti određena da napišem knjigu o ovoj tragediji, i da ću patnju te umiruće dece sabrati u liku jedine preživjele bebe, male Slađane Kobas. Djevojčice iz Prijedora. Grada u kojem sam odrasla. Slučajnost!.? Živjela je trinaest godina. Kao da joj je svaka od njih dvanaest poklonila po jednu godinu svog života. Da svedoči.
Možete li ukratko da opišete događaje pred nastanak romana?
Godine su prolazile a ja sam se sve predanije bavila književnim radom. Boravkom u Beogradu se lagano ostvarivao moj životni put pisca, a moje knjige kao da su se utrkivale da se kroz mene i ostvare. “Kandilo sećanja“, “Remenje monaških sandala”, “Kako se pravi nebo“, “Dve senke za jednog čoveka” i sudbonosni put mog ponovnog dolaska u Prijedor u kojem se tih dana sa tugom govorilo o poslednjim danima života Slađane Kobas, teško obolele od karcinoma. Tih dana u organizaciji TV Prijedor i Kozarskog Vjesnika, pripremalo se književno veče, povodom gostovanja mladih pesnika, mladim stvaraocima Ribnika, a u cilju povezivanja dva grada. Veče je planirano da se održi u Domu kulture, u Ribniku. Tim povodom me je pozvao da budem specijalni gost, direktor Televizije Prijedor, gospodin Zoran Sovilj, zamolivši me da mladima Ribnika priredim jedan lep kulturni događaj i tako dam svoj književni doprinos bratimljenju dva grada. Dan uoči toga, sve televizijske stanice u Republici Srpskoj su objavile vest. Umrla je Slađana Kobas. Opet isti osećaj tuge i nemoći, osećaj već proživljenog, sećanja na onu valjevsku noć kad sam i sama poput svih prisutnih bila svedok agonije banjalučkih beba. Uzela sam olovku i napisala pesmu „Na noć osmehnuta“, posvećenu mojoj maloj prijedorčanki. Veče u Ribniku počelo je minutom ćutanja i posvetili smo je uspomeni na Sladjanu Kobas.

Čuvši za tu pesmu otac umrle devojčice me je kontaktirao osam meseci posle. Da bi danas darovana uspomeni na nju, pesma stajala kao moj skromni dar, na njenom spomeniku.
Kako ste sakupljali građu za roman?
Otac pokojne Slađane mi je bio jako zahvalan na pesmi posvećenoj njegovom detetu. Jednom prilikom uoči mog odlaska u Beograd sam mu rekla da Slađana ne zaslužuje samo pesmu, već zaslužuje da uđe u celu knjigu. On me tad pogledao i rekao mi “Molim vas napišite knjigu o mom detetu, ja ću Vam platiti koliko god da košta“. Na njenom računu ima dosta novca i ja bih ga investirao u to. Odlučno sam odbila takav predlog i tad sam mu rekla da novac od njega za takvo što, nikad ne bih mogla primiti, pogotovo ne sa njenog računa. Može mi „platiti“ samo tako što će mi pomoći u tome da mi daruje što veći broj podataka, koji će mi biti neophodni da napišem istinu. Uz malo moje umetničke slobode, i njegovih sećanja, kao i uz pomoć podataka koji su prisutni na internetu, knjiga bi mogla biti kompletna. Tom prilikom sam mu rekla i svoj stav, da ako uspem dostojno izneti jednu ovakvu temu, i stati pred sud vremena u korist žrtava-istinom o stradanju dece u ratu, ja sam već nagrađena. Ako napišem dovoljno dobro delo, i iz tog rada proizađu nagrade i priznanja, i ako knjiga bude prevođena, to je za mene kao pisca najveća nagrada za rad. Važno je da Slađana živi na stranicama ove knjige. Darujući mi kao roditelj informacije iz kojih ću nadahnuta istinom kroz svoje spisateljsko umeće oživeti lik Slađane Kobas i tako sačuvati sećanje na nju i njenih 12 umrlih drugara iz banjalučkog porodilišta. Kao blagoslov za početak rada zamolila sam ga da mi da jednu olovku koju je koristila dok je bila živa. Da kao podstrek svom samopouzdanju pred jednom takvom temom, započnem roman pišući ga njenom olovkom, koju i danas čuvam kao sećanje na period kad je nastajao. On je to i učinio, blagoslovivši mi početak pisanja.
Vrativši se u Beograd počeo je moj danonoćni rad na romanu koji se s prva trebao zvati “Na noć osmehnuta”, a pošto je jedino mogao biti napisan u prvom licu, u formi Dnevnika, tako je i poneo naslov “Dnevnik Slađane Kobas”. Sedeći u trpezariji mog Beogradskog stana na čijem zidu su pod svetlom malog kandila svetlile dvije ikone,(Svete Petke i Bogorodice), pišući Slađinom olovkom, ne osećavši ni umora ni opterećenja, iz mene je nicao jedan novi svet u koji sam sa puno ljubavi, mašte i nežnosti preselila ličnost Slađane Kobas, stvarajući je na najbolji način kojim sam je mogla satvoriti iz sebe, slikajući o njoj rečima i događajima. U ime svih majki koje nisu ostavile svoju decu na milost i nemilost vremenu, htela sam iskupiti bol saznanja, da je nju majka ostavila još kad je bila mala, i time dala još teži pečat sudbini ove izuzetne devojčice. I da ja nisam napisala knjigu o Slađani Kobas, smatram da je to trebala i mogla napisati samo žena. I niko više i niko drugi, i ne bi ni imao veće pravo na to. Samo iz pera majke bi moglo izaći dostojno saosjećanje za dete koje je napušteno, skoro od rođenja. Nek mi oproste za ove reči moje kolege po peru, pisci muškog roda. Iz noći u noć su se rađala nova poglavlja, koja su me držala u grozničavom iščekivanju, šta će se to dešavati u svakom narednom. Posebno bih izdvojila jedno poglavlje u kojem sam opisivala manastir Ostrog, za koji imam saznanje da je više puta posećivala kad je bila teško bolesna. Naime, u toku pisanja pred očima mi se pojavilo sećanje na jedan san koji sam sanjala kao devojčica. Taj san u kojem mi se prikazao Sveti Vasilije, bio je toliko čudesan i lep, da sam ga naprosto vođena nekim unutrašnjim vođstvom, poklonila Slađani u romanu. Opisuje susret sa svetiteljem iz čijeg monaškog ogrtača su padali mali zlatni krstovi, prepuni svetlosti. Kad padnu u blato iz njega naprosto ponovo izviru i pretvaraju se u krstoliku svetlost. Tri nedelje prije prve godišnjice od smrti Slađane Kobas pred zoru, ispisane su poslednje stranice Dnevnika. U drugom delu knjige uvrstila sam i neke dokumentarne celine, u vidu novinskih svedočenja iz perioda kad se odvijala sva ta drama vezana za događaj. Da spojim dva književna žanra. Da roman ujedno bude i u funkciji dokaza o tom strašnom događaju. Knjigu je lektorisala jedna divna žena koja na žalost i sama boluje od karcinoma, a zove se Olga Tošić, žena koja mi je ukazala na neke sitne korekcije i pomogla mi da sugerišući mi da napravim neke sitne izmene da bi roman bio autentičniji. Tačno 9. februara, na prvu godišnjicu od smrti Slađane Kobas, u Prijedoru u velikoj sali Pozorišta Prijedor je promovisana knjiga, posvećena umrloj devojčici. Tako je simbolično taj deveti februar prestao biti uspomena na njenu smrt, već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj. Ovom prilikom se zahvaljujem ocu male Slađane Stojanu Kobasu na saradnji i podršci koju mi je dao da bi što vjerodostojnije oslikala moju glavnu junakinju, Pedagoškom zavodu RS koji je kroz list „Riječ prosvjete“ preporučio knjigu školama Republike Srpske, direktoru Televizije Prijedor g.dinu Zoranu Sovilju i njegovoj supruzi Deborah na nesebičnoj podršci u medijima, posebno na Televiziji Prijedor, kao i svim televizijama i novinarima koji su radili na promociji ove teme, direktoru Pozorišta Prijedor -g.dinu Zoranu Barošu, gradonačelniku Banjaluke gospodinu Dragoljubu Davidoviću koji je ispred gradske uprave grada Banjaluke finansijski pomogao da se objavi prvo izdanje knjige, načelniku opštine Prijedor Marku Paviću na pomoći porodici Kobas za sve što im je bilo potrebno za vreme bolesti i posle svega što se desilo, sveštenicima SPC koji su dali svoj doprinos prisustvom na promociji. Zahvaljujem se svim onim čitaocima koji su kupovinom knjige omogućili da izađe i drugo izdanje knjige Dnevnik Slađane Kobas. Posebnu zahvalnost dugujem ekipi akcije DARUJMO REČ, -gospodinu Aleksandru Saši Popoviću i Zorici Sentić, koji su objavljivanjem na blogu akcije omogućili, da ova tema na najbolji način dođe do onih, kojima je i namenjena.
U nadi da će ovo pročitati i oni koji joj mogu pružiti šansu da živi i van granica Srbije i Republike Srpske, i da će ovaj roman doživeti prevode na više jezika  a jednog dana po njemu biti snimljen fiim o stradanju dece u  ratu,kako bi Istina mogla  svedočiti u korist toga da se tako sto nikad i nigde ne desi…

                         Samo za vas, na blog intervju odgovorila Violeta Božović.
 GD:Zahvaljujemo Vam se na ovom intervjuu

by dijaspora
Pisac i književnik Violeta Božović, koja je predsednik Udruženja pisaca Republike Srpske i dijaspore-Prijedor , primljena je u članstvo Matice Srpske u Novom Sadu. Povodom njene knjige, predstavio sam je čitaocima Glasa Dijaspore. Knjiga je sjajno i dirljivo napisana. Govori o bebama koje su u banjalučkoj bolnici umrle samo zato što se na molbu bolnice oglušilo i u ime sankcija sprečila ta humanitarna pomoć koja je za život beba bila neminovna. Doprema flaša sa spasonosnim kiseonikom je sprečena! Bebe su stim bile osudjene na smrt od “prijatelja” naših “dobrotvora”, boraca za ljudska prava!
Zbog tako banalnog razloga je umrlo 12 beba! Trinaesta devojčica je živela trinaest godina, kako pisac kaže, kao da je voljom gospoda za svaku bebu živela po godinu dana,da svedoči. . Na kaju je izgubila bitku za svoj dečiji život, podlegavši tako strašnoj bolesti kao što je to rak. Njoj je Violeta posvetila svoju knjigu, koja je veoma čitana, kojom je tu trinaestogodišnju devojčicu učinila besmrtnom.I podsetila na sudbinu tih nesretnih mališana koji su,kako pisac argumentovano delom i dokazuje,bili kaze bili zrtve bezumlja odraslih.

Dusan Nonkovic,osnivac i urednik Glasa Dijaspore

Божји изасланици

Божји изасланици

Спознајмо и испоштујмо изасланике Божје јер без тог спознања и поштовања неће имат појединац своје бити нити држава својег просперитета.
Знам, при читању ове реченице да ће по којем атеисти заискрити око иронијом па можда и презиром али и њих молим да прочитају овај чланак јер између земље и неба има више него што нам то око види и више од тога што нам памет може појмити!
Пред нама је божић, време где ће многи у цркве хрлити. Неки да виде и да буду виђени, неки да се моле богу за себе и своје ближње, неки да се моле за добробит своју призивајући Бога у помоћ изричући своју оданост и подврженост. Неки ће се молити за себе али и за своје непријатеље а неки за своја материјална добра. Можда је то и нормално да се човек моли из и због личног користољубља али то све није дубљи смисао молитве. Смисао молитве је наћи себе, у миру наћи своје спокојство, преиспитати себе дали је све урадио у свом свакидашњем животи онако како треба те да омогући својој унутрашњој бити да извуче закључке како би нашао себе и своју праву величину која би га научила да не чини увек изнова своје грешке, да се оплемени стим што се реши и одлучи да их више не понавља. Али није смисао молитве само у томе да се сагледају своје грешке и грехови већ да се и сагледају своја позитивна дела како би се нашло самопоуздање да се крене у лепшу будућност. Али, често се моли свему и свачему само не томе што је непрекосновано по наше свеукупно добро, оном најбитнијем. По завршеном обреду одлазе многи из цркве без да су нашли спокојство душе своје без и најмање помисли на изасланике божије.
Не би ме ни зачудило кад би ме сад неко упитао, шта му је сад то, шта су и ко су то ти божији изасланици без којих не можемо обстати ни ми као појединци нити држава као таква!?
Божији изасланици су посебно надарене особе изузетних врлина без којих нема напредка нити просперитета. Божји изасланици су зато јер се тим врхунским врлинама, тој врхунској надарености не може се начучити никаквом школом она је Божјом вољом дата! Један Никола Тесла мора бити са таквом основом рођен. Не може се од сваког човека створити особа попут Николе Тесле. Ја бих га назвао Божији изасланик највишег реда јер је свету учинио толика добра, не само да је дао светло свету већ је и дао у руке свету множштво патената да би човеку било лепше и лакше. Без његовог изума престале би све фабрике света да раде. Без његове струје седео би цео свет у мраку. Сваким даном служимо се неким прекидачем или шалтером а да и не помислимо ко нам је то омогућио! Ја би Рекао да је Никола Тесла Божји изасланик првог реда а да је наша грешка, као народа, била и остала у томе да нисмо имали и да немамо довољно слуха нити смо хтели препознати од неба нам дароване божје изасланике. Народ који тако поступа са таквим небеским даровима, препуштајући их целом свету остаће у беди и сиромаштву-таквима не може ни Бог помоћи! Све док се будемо молили за наше личне предности не губећи ни тренутка мисли на наше великане, како да их задржимо у својем гњезду, све дотле нећемо имато личног спокојства нити државног просперитета. Један народ мора хтети спознати своје изузетно надарене таленте а међу таквима мора и својег вођу наћи и свом силом подржати и следити!
Један за све сви за једнога. Само тако ће нам држава моћи доћи до просперитета а појединац до спокојства и душевног мира. Небо је према Србији Дарежљиво било а и данас је! На нама је да препознамо небеске дарове и као своје око у глави чувамо.
Само тако ће нам „земаљско царство“ бити повраћено!

Душан Нонковић-уредник Гласа Дијаспоре, https://dijaspora.wordpress.com

Радници ПЕС Сурдулица – ТВ ПИНК одбио да објави наш деманти

Радници ПЕС Сурдулица – ТВ ПИНК одбио да објави наш деманти
Пише: Вести
30 новембар 2011
Деманти, то јест обавештење после одбијања ТВ Пинк да објави наш деманти на прилог о Фирми
РС Партнерс ПЕС Сурдулица емитован у Националном Дневнику ТВ Пинк 27.11.2011.


Обавештавамо Вас да је послодавац наше фирме РС Партнерс ПЕС, Андреј Димитријевић у плаћеном термину на ТВ ПИНК у Националном Дневнику 27.11.2011.уз помоћ Извештача Милана Антанасијевића изнео низ неистина и подметања, то јест замена теза. Као што Вам је познато, због нерешавања настале ситуације у фирми, после деветнаесто-месечног штрајка, обратили смо се Министру Правде да нас заједно са својим породицама осуди на казне затвора и затворенас у затворима, како би на неки начин омогућили себи и члановима породице да преживимо зиму. Андреј је намерно извршио замену теза и изјавио да су се радници одлучили на тај корак, јер му Српска банка, као послодавцу неда кредит и ако му је Фонд одобрио нека средства. Док се извештач Антанасијевић упушта у неке прогнозе и предвиђа стечај предузећа. Дана29.11.2011.доставили смо деманти ТВ Пинк, који је насловљен уреднику Марији Митровић и уреднику Информативног програма ….Од њих смо захтевали да се пет реченица демантија прочита у Националном Дневнику њихове телевизије због непоштовања кодекса понашања извештача – новинара да треба да се чују обе стране у спору. Наравно да нисмо наишли на њихово разумевање, вероватно због новца који су узели од послодавца.
Зато се обраћамо Вама у жељи да наша истина изађе у јавност. Да би свима било јасније шта се догађало и даље се догађа у РС Партнерс ПЕС Сурдулица, ево још неких потребних објашњења.
Наша фирма је била једно од најуспешнијих предузећа на Југу Србије. До приватизације смо радили и примали плате. Приватизовани смо преко Агенције за приватизацију 19.12.2007. И ако је било више заинтересованих купаца, исти су застрашивани и морали су да одустану од куповине. Ни данас несмеју о томе да причају. Тако, на насу несрећу купила нас је фирма РСУНИТЕД ГРУП Београд. У почетку је нешто ирађено, јер је било доста затеченог репроматеријала. Међутим како је време одмицало, кренуло је са черупањем фирме. Најпре су узимали ненаменски кредити са залогом и хипотекама на имовину фабрике. Буквално је све под хипотекама а кредити нису враћени. Огромни новчани износи су пребацивани матичној фирми у Београду, на рачун неких услуга менаџмента. Затим је растурена и уништена наша имовина на Власинском језеру. То је прелепо радничко одмаралиште са осам апартмана, гаражама,… ,фабрички погон за производњу електро компонената и 2 хектара грађевинског земљишта, тик уз обалу језера, идеално за туризам. Циљ послодавца је био да то прода сам себи, због туризма. Тако је и урађено и то на очиглед Агенције за приватизацију и МЕРРа. У међувремену је производња смањена за 75%, није набављан репроматеријал, нису исплаћиване зараде по осам месеци, све до обуставе производње или штрајка. Сам државни врх и Амбасадор Русије вршили су огроман притисак на Агенцију, тако да је стално давала неке нове рокове послодавцу да отклони недостатке из уговора. Бар двадесет разлога је било за поништај приватизације. Можда је сувишно више набрајати те разлоге. Агенција за приватизацију је била у девет контрола, пратила пословање фирме али под нечијим притиском давала увек неке нове додатне рокове да купци отклоне примедбе. Требало је да поштују социјални програм, успоставе континуитет производње, да исплаћују зараде, задрже износе зарада бар на ниво пре приватизације, не задужују се кредитно, не стављају имовину у залог и под хипотеку, не отуђују нашу имовину без одобрење Агенције,….То је оно што није требало да се ради а рађено је а има још пуно ствари што је требало да раде а нису рађене. Сваког дана бивало је све теже. Вршен је стални притисак на запослене да морају да узму своје радничке књижице и оду. Сво време, гдин Андреј Димитријевић, који се је представљао као један од Власника, стално је понављао радницима, ви сте стока, дебили, што си не идете, знате ли да могу да Вам радим што хоцу, ја у Агенцији и Министарству Економије ногом отварам врата. Више пута је Андреј постављао питање „Ста чека ова стока што си не иде“. Због свега наведеног, Агенција је 26.11.2010. раскинула приватизацију субјекта приватизације Заставе ПЕС Сурдулица. Одмах се умешао сам државни врх да би се заштитили нечији интереси. Динкић, то јест МЕРР се обраћа Влади, да Влада задужи МЕРР да преиспита одлуку Агенције. Зашто МЕРР има потребу да се обраћа Влади, кад је добро познато да је Агенција Орган МЕРРа? Зато господо што је био велики притисак од стране Руске Амбасаде и од самог господина Конузина! МЕРР може да сугерише Агенцији, да отклони недостатке у својој одлуци ако нису у складу са Законом. Но, нема право да се меша у целисходност донешене одлуке! Пошто се ради о гдину Конузину, на врху пирамиде, бар на то указују чињенице, државни врх је урадио низ незаконитих ствари! И ако је све очигледно, послодавци их лажу и траже разлоге за своју кривицу. Лажу послодавци, не требају њима радници, радници им сметају, траже паре и посао а они јадни залутали! Немамо разлога да ћутимо, толико зла и јада нам је нанешено, да нас није брига ко је купац. Ми желимо да нас купац цени као људе а не као стоку.
Пошто смо све изгубили, немамо се чега бојати! Ако нас затворе, тамо у затвору, бићемо на топлом, даваће нам храну, постоје неки какви- такви услови. Ако нас пак поубијају, то јест стрељају, како нам већ дуже време прете, још боље, прекратиће нам муке, да се не спаљујемо или вршимо колективна или појединачна самоубиства!
МЕРР и Агенција су дали рок послодавцу да крене од 01.03.2011. да ради. Знате кад ће радити, НИКАД, па можда ни тад. Њима посао не треба. Шта ће им узели Власину због туризма а радници ће морати кад тад сами да оду! Зашто сад сви ви ћуте? По трећи пут померају датум почетка првог квартала послодавцу да успостави производњу. Жашто? Да би време пролазило и да не долази Агенција у контролу. Нема зашто да долази. У фирми јад и чемер. Нико не ради већ седамдесет дана. Ради само приватно обезбеђење послодавца. Шта мислите, да ли је наша имовина на сигурном? Нису ни покушали да по изрицитом захтеву захтеву Агенције изврше повраћај, отуђене имовине и ако је власницима наложено да раскину све уговоре о продаји објеката и земљишта, то јест да се изврши повраћај у предјашње стање а да се Агенцији доставе докази да да су сви објекти заједно са земљиштем враћени у власништво Субјекта. Како да врате кад им је то био једини циљ да узму.
Колико год им померају рок, све више се види и доказује стварно стање.
Какво даље кредитно задуживање И хипотеке, не долази у обзир. Ни ранији кредити нису враћани а све, али баш све је под хипотекама. У праву су господа из Српске банке. Кад је прављен Бизнис план, није помињан кредит.
У Сурдулици, 30.11.2011. Штрајкачки одбор
Синдикати: 1.Стојковиц Драган, председник
„Независност“- Д.Дјордјевић 2. Стаменковиц Станиса, члан
ССМС -Д.Јанковић 3. Станковиц Гоца, члан
АСНС -Д.Димитријевић 4. Дјордјевиц Виолета, члан
5. Младеновић Славица

Švedska državna televizija oštro je reagovala na pismo Haškog tribunala

Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje Švedska državna televizija oštro je reagovala na pismo Haškog tribunala upuceno ovoj televiziji povodom emitovanja filma „Srebrenica – izdani grad“ i izrazila nadu da se „slicni primjeri lošeg rasudivanja od strane Tribunala više nece ponavljati“.

U saopštenju za javnost direktorka i glavna urednica Švedske državne televizije Eva Hamilton izrazila je sumnju da je autorka pisma iz Tribunala uopšte gledala film na koji se žali, prenosi nevladina organizacija „Istorijski projekat Srebrenica“.
„Autorka ne ukazuje na cinjenicne greške u filmu, ali podrobno iznosi odluke Haškog tribunala prema kojima ono što se dogodilo u Srebrenici predstavlja genocid. Za posumnjati je da li je autorki poznat sadržaj filma koji je emitovala Švedska državna televizija“, zakljucuje urednica u saopštenju koje prenosi štokholmski dnevnik „Ekspresen“.
Organizacija „Istorijski projekat Srebrenica“ je takode osudila pokušaj Haškog tribunala da namece profesionalne kriterijume medijskim organizacijama i podržala Švedsku državnu televiziju u odbacivanju svakog takvog pokušaja.
„Pokušaj šefice kancelarije Haškog tribunala za odnose sa javnošcu Nerme Jelacic, povodom emitovanja u toj zemlji norveškog dokumentarca `Srebrenica: izdani grad`, da pismom od 24. novembra utice na uredivacku politiku Švedske državne televizije, gdje zahtijeva da se ubuduce ne prikazuje ništa što nije u skladu sa presudama Tribunala i bez prilike da Tribunal to prethodno prokomentariše, vratio se kao bumerang“, ocjenjuje „Istorijski projekat Srebrenica“.
Portparol Haškog tribunala Nerma Jelacic 28. novembra nije mogla potvrditi Srni da je Tribunal poslao pismo švedskoj i norveškoj televiziji povodom emitovanja filma „Srebrenica – izdani grad“, uz obrazloženje da to nije za javnost.
„Ne mogu vam potvrditi da li je haški Tribunal to pismo poslao, zato što se radi o internoj korespondenciji. Da li ono postoji ili ne, nije nešto što bi se iznosilo u javnost“, rekla je Jelacic i napomenula da Haški tribunal ne diskutuje svoja pisma.
Jelaciceva je, medutim, iznijela primjedbu da se u dokumentarcu ne spominju presude Haškog tribunala kojima su utvrdene neke od cinjenica o zlocinima koji su pocinjen u Srebrenici, te da su zbog toga „propusti u filmu ocigledni“.


Boba Borojevic

—– Forwarded Message —–
From: S. K. <srebrenica.historical.project@gmail.com>
Sent: Tuesday, November 29, 2011 9:15:24 AM
Subject: Srebrenica Historical Project: A desperate institution tries media intimidation

Postbus 90471,
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078  (the Netherlands)
+381 64 403 3612  (Serbia)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site: www.srebrenica-project.com


a letter dated November 24, 2011, Nerma Jelacic, head of Outreach at the
International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, addressed to Ms. Eva
Hamilton, Chief Executive and Editor-in-chief of Swedish Television [SVT] a
letter containing a number of demands and criticisms in relation to SVT’s
decision to broadcast the documentary, “Srebrenica: A Town Betrayed.”. The
following are some of the more disputable points made in that letter:
[1] Jelacic letter, p. 3, example
(b):   Evidence from the exhumations that the Trial
Chamber reviewed in the Krstić case shows that most of the victims were not
killed in combat but in mass executions. In the mass graves exhumed so far,
Tribunal investigators found 448 blindfolds on or with the victims‘ bodies as
well as 423 pieces of cloth, string or wire that were used to tie the victims‘
People who were blindfolded or had their hands tied behind their backs were
obviously not killed in combat. [Reference: Par. 75, Krstić judgment]
fact, the presentation of this evidence is cleverly arranged in order to create
the misleading impression that 423 blindfolded individuals + 448, with their
hands tied,  for a total of 871, were
indisputably execution victims in Srebrenica. In the original Krstić judgment, par.  75, exactly the same misimpression is
encouraged. But we have read not only the judgment, but also the autopsy
reports on which the judgment is based. It turns out that in most of these
cases blindfolds and ligatures overlap, i.e. most of those who were apparently
executed in this category had both blindfolds and ligatures at the same time.
Their total number is 442, not 448. This is an example of trickery that the
Tribunal uses in order to increase the apparent number of people who beyond any
doubt had the status of prisoners at the time when they were shot.
Jelacic letter, p. 4:Evidence from the exhumations that the Trial Chamber
reviewed in the Krstić case shows that most of the victims were not killed in
combat but in mass executions.
This assertion is then referenced to the evidence
of prosecution expert witness Dean Manning given in the Krstić trial:
The Prosecution also relied on forensic evidence that the overwhelming
majority of victims located in the graves, for who a cause of death could be
determined, were killed by gunshot wounds. [Dean
Manning, T. 3565, Krstić trial]

In fact, contrary to Ms. Jelacic’s assertion, the chamber in the Krstić judgment did not devote any
significant attention to the mass of evidence that a substantial number of
Srebrenica related deaths did result from combat with the 28th Division Army of Bosnia and Herzegovina column that was breaking out from
Srebrenica and making its way to Tuzla. The only consideration of this issue is
given in par. 77, and very briefly:

The Trial Chamber cannot
rule out the possibility that a percentage of the bodies in the
gravesites examined may have been of men killed in combat. Overall,
however, the forensic evidence presented by the Prosecution is consistent with
the testimony of witnesses who appeared before the Trial Chamber and recounted
the mass execution of thousands of Bosnian Muslim men…

That is hardly an indication of careful evidence review. Executions and
combat casualties are entirely separate issues and testimony about “mass
executions of thousands,” even if true, cannot be used to minimize or deny the
significance that a substantial number were also legitimate combat casualties.
The evidence for that is contained in the Prosecution’s own forensic record.
That record shows that in a total of 627 of the autopsy reports the pattern of
injury [shrapnel, mine fragment, high velocity projectile, etc.] is consistent
only with death in combat. In fact, out of 1,919 sets of femur bones in
Srebrenica related mass graves (which suggests the presence of approximately as
many individuals who died of a variety of causes) death by bullet, which would
be consistent with execution, occurred in 505 cases. Therefore, to the extent
that the forensic record indicates something about the relative number of
combat deaths and execution victims, it suggests strongly that they are
similar. And it should be borne in mind that this data is contained in the
autopsy reports that were prepared by the forensic experts working for the
Prosecution of the Hague tribunal between 1996 and 2001. For the sake of a
balanced picture of this evidence, it should be noted that out of 3,568 autopsy
“cases” in that record, 1,583 [or 44,4%] consisted of reports which referred
not to bodies but only to a few bones, from which no significant forensic
conclusions about the cause and time of death can be drawn. In fact, in 92,4%
of the latter cases, the Prosecution’s own forensic experts noted in their
autopsy reports that no “cause of death” determination could be made.
Again, with respect to these
specific issues, Nerma Jelacic’s letter is not informative but creates a
smokescreen which conceals the questionable evidential basis on which the court
judgments that she invokes in fact rest.

[3] Jelacic letter, p. 2,
example (c):  Proceedings before the Tribunal have proven beyond reasonable doubt
that Srebrenica was a planned killing operation, and not an act of revenge by
emotionally agitated Bosnian Serb soldiers. It is impossible to kill 7,000 to
8,000 people in the space of one week without methodical planning and
substantial resources. Mobilizing such resources cannot be done at the whim of
a few revenge-fuelled soldiers. It needs to be ordered and authorized by
commanders at high-levels. In the Krstić case, the Trial Chamber heard a large
body of evidence that demonstrated that the Bosnian Serb army mobilized
resources between 11and
19 July 1995 in order to kill Bosnian Muslim prisoners.
But contrary to Nerma Jelacic’s assertion that based on
ICTY court judgments “it was proven beyond a reasonable doubt that Srebrenica
was a planned killing operation,” not only was the existence of such a plan
never demonstrated in court but, in fact, in view of the failure to produce it
the Krstić appellate chamber stated
that “the existence of a plan or policy is not a legal ingredient of the
[genocide] crime.” [Krstić appellate
judgment, par. 225] If actions allegedly constituting genocide occurred
fortuitously, and not in a planned fashion, what is the basis for inferring the
necessary special intent, dolus specialis,
to exterminate the target group in whole or in part? The important point,
however, is that Jelacic again misrepresents the judgment on which she relies.
ICTY did not rule that there was a “planned killing operation,” but drew that
conclusion inductively [see par. 26, Krstić appellate judgment], which in the absence of direct evidence makes the
conclusion legitimately controversial and very much debatable.
Also refuting Nerma Jelacic’s arguments is the testimony
of Richard Butler, veteran ICTY Prosecution military expert, who has testified
in numerous Srebrenica-related trials. Quite recently, on March 23, 2010, he
testified again in
the trial of Pelemiš and Perić, before
the State Court of Bosnia and Herzegovina [Case X-KR-08/602]. In his testimony
in that trial, Butler makes several affirmations which render the existence of
genocidal intent prior to the fall of Srebrenica on July 11, 1995, highly
First, he confirms that the initial goal of the
Serbian military operation for which the planning began on 30 June, 1995, was
only the reduction of the UN protected area to the city limits of Srebrenica.
Second, the order to enter the city was issued by President Karadžić on 10
July, i.e. only one day before that actually happened so that the takeover of
the enclave was an improvised decision taken in light of the operation’s
overall success up to that point. Third, until the scope of the operation was
suddenly broadened on 10 July to include the takeover of the entire enclave, it
was conducted entirely on the Drina Corps level, without any involvement of the
VRS General staff and other higher level structures. Fourth, Butler is “not
aware” of a single case in which VRS used firepower on civilians in Srebrenica
after 11 July, the date when the enclave was taken over and the operation
ended. Fifth, concerning the deportation of civilians from the enclave, there
is “no evidence in the documents” of any planning in that regard prior to 11
July in the morning when the decision to take Srebrenica was made. Sixth,
Butler accepts that there was no expectation within the ranks of the VRS that
prisoners might be executed on 12 or even 13 July.[1]
How compatible is this timeline and analysis of events
with Ms. Jelacic’sthesis that the political and military leadership on
the Serbian side intended the destruction of the Bosnian Moslem community in
Srebrenica as such? If there was genocide in Srebrenica, was it a matter of
prior intent or was it an afterthought?
evidence directly contradicts Ms. Jelacic’s assertion on p. 4, section (a), of
her letter that “Proceedings before the Tribunal
have proven beyond a reasonable doubt that Srebrenica was a planned killing
operation and not a spontaneous act of revenge.”
[4] On p. 4, section (c), of her letter
Ms. Jelacic calls into question the statement that “only c. 2,000 individuals
were executed in the first 48 hours following the fall of Srebrenica,” and that
massive numbers [5,000, in fact] were killed as “military targets.” But,
curiously, she does not cite the source. The person shown making that
allegation in the documentary “Srebrenica: A Town Betrayed” is John Schindler,
and his position at the time the relevant events were occurring is extremely
important. He was a top ranking official of the US National Security Agency and
in 1995 he was stationed in Sarajevo. Mr. Schindler was eminently in a position
to know what he was talking about and his estimates certainly merit at least as
much attention as the Tribunal’s judgments in view of the sensitive and
confidential information that he must have been privy to.
[5] Ms. Jelacic is technically correct
in conveying thus the substance of the ICTY judgment in the case of Popović and others: “… the Trial Chamber found beyond
reasonable doubt that ‚at least 5,336 individuals
were killed in the executions [emphasis
added] following the fall of Srebrenica. The Trial Chamber also notes that
the evidence before it is not all encompassing. Graves continue to be
discovered and exhumed to this day, and the number of identified individuals
will rise. The Trial Chamber therefore considers that the number could well be
as high as 7,826. “ [Jelacic letter, p. 4, section (c)].
But while it is true that the Popović chamber did make that statement, the assertions it contains
are scientific nonsense. The finding “beyond reasonable doubt” that “at least
5,336 individuals were killed in the executions” is linked in the judgment to
the DNA evidence that was submitted during trial. [Popović et al., Judgment, par. 624] DNA technology can only
identify mortal remains by relating them to a sample given by a close relative,
or it can help to reassociate parts of a dismembered body. It gives no
information whatsoever about the time, place, and manner of death, which are
the key elements that need to be established during a trial for the attribution
of criminal liability to be sustainable. The Popović chamber simply assumes that since those people are dead
they must have been executed, but since at the same place and time there was
another significant cause of death – combat – that assumption cannot be made
automatically. This particular misstatement, which is common to the ICTY
judgment being invoked and to the Jelacic letter invoking it, is another item
that clearly counterdicts Ms. Jelacic’s self-assured demand to
Swedish Television that ICTY judgments be given privileged status in Srebrenica
The demands made by Ms. Jelacic in the letter she sent
out to Swedish State Television on behalf of ICTY are an outrageous attempt by
a judicial institution to interfere with the right of media to decide what it
will or not show, according to their own appraisal of the facts and of the
public interest. Such attempts to exercise censorship or to subject media
productions to a filtering process are unacceptable. They reflect ICTY’s
desperation for the results of its staged trials to be given in serious
discussions the weight they do not deserve and for the evidence of the massive
professional defects that infect its flawed judgments to be concealed and suppressed.
Stephen Karganovic
Srebrenica Historical Project



Postbus 90471,


Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (the Netherlands)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com




            У писму под датумом од 24. новембра 2011, Нерме Јелачић, портпарола Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКТБЈ), упућеном госпођи Еви Хамилтон, главном уреднику Шведске Државне Телевизије (СВТ), налази се низ захтева и приговора на рачун недавне одлуке СВТ да прикаже норвешки документарац „Сребреница: издани град“. Следи неколико најдискутибилнијих тачака из тог писма:


[1] Писмо Јелачићеве, с. 3, наведени пример (б): „Докази са ексхумација које је претресно веће у предмету Крстић размотрило показују да већина жртава није погинула у борби него у масовним егзекуцијама. У масовним гробницама које су до сада биле ексхумиране, истражитељи Трибунала су пронашли 448 повеза за очи у близини тела жртава, као и 423 комада тканине, жице или канапа што је било коришћено да се жртвама завежу руке. Људи који су имали повезе на очима и чије руке су биле везане иза леђа очигледно да нису настрадали у борби.“ (Референца: пар. 75, првостепене пресуде у предмету Крстић.)

Међутим, такав приказ доказног материјала очиледно је намештен да би се створио лажан утисак да је у најмању руку 423 појединца са повезима + 448 са лигатурама, што укупно чини 871, у Сребреници морало бити стрељано. У изворној пресуди генералу Крстићу, у параграфу 75, начин како је текст написан наводи на истоветан погрешан утисак. Међутим, ми смо прочитали не само пресуду МКТБЈ, већ такође и аутопсијске извештаје на којима се та пресуда темељи. На основу увида у те списе, произилази да се већина случајева повеза и лигатура заправо преклапа, односно да већина највероватније стрељаних лица у овој категорији истовремено има и повезе и лигатуре. Укупан број тих  лица је 442, не 448. Ово је један од примера варљивих метода којима се Трибунал служи са циљем да повећа број особа за које би се ван сваке сумње могло рећи да су били заробљени па затим стрељани.


[2] Писмо Јелачићеве, с. 4: „Докази са ексхумација које је претресно веће разматрало у предмету Крстић показују да већина жртава није страдала у борби него у масовним стрељањима.“

Ова тврдња се затим повезује са исказом вештака Тужилаштва, Дина Менинга, на суђењу генералу Крстићу:

„Тужилаштво се такође позива и на форензичке доказе који упућују на то да је огромна већина жртава које се налазе у гробницама, за које се може утврдити узрок смрти, била убијена пушчаним мецима.“ (Сведочење Д. Менинга, суђење Крстићу, Транскрипт с. 3565)

Међутим, на супрот тврдњама госпођице Јелачић, првостепено веће у предмету Крстић уопште се није бавило масом доказа да је знатан број погибија у вези са Сребреницом у јулу 1995. био проузрокован борбеним дејствима у којима је учествовала колона 28. Дивизије Армије БиХ током пробоја из Сребренице према Тузли. Једини помен у пресуди у вези са тиме налази се у пар. 77, и он је врло летимичан:

„Првостепено Веће неможе да искључи могућност да је један проценат прегледаних тела у гробницама припадао људима који јесу били убијени у борби. Међутим, у целини форензички докази које је Тужилаштво предочило уклапају се у исказе сведока који су се појавили пред овим Већем и који су посведочили о масовним погубљењима хиљада муслиманских мушкараца…“

Једва би се могло рећи да ово представља доказ свестраног проучавања форензичког материјала. Погубљења и погибија током борбе потпуно су различите ствари и зато сведочења о „масовним погубљењима хиљада“, чак и да су поуздана, немогу се користити да минимизују или пониште значај чињенице да је знатан број такође настрадао у оквиру легитимних борбених дејстава. Докази за то налазе се у форензичком досијеу са аутопсијским извештајима које су припремили стручњаци Тужилаштва. Ти извештаји показују да у укупно 627 аутопсијских извештаја образац рањавања (шрапнел, фрагмент мине, високобрзински пројектил, итд.) конзистентан је само са смрћу током борбених дејстава, што није занемарљив број. Заправо, од 1,919 комплета левих и десних бутних костију у масовним гробницама везаним за Сребреницу (што указује да се у тим гробницама налази приближно толико особа које су страдале од разних узрока) смрт од метка, што би указивало на могућност стрељања, појављује се у 505 случајева. Према томе, уколико форензички материјал упућује на било какав закључак о релативном односу броја настрадалих у борбеним дејствима и броја стрељаних, тај закључак би морао да гласи да су те цифре врло упоредиве. При томе, треба имати у виду да се ти подаци налазе у аутопсијским извештајима које су између 1996. и 2001. године припремили форензички  стручњаци који су радили за Тужилаштво Хашког трибунала. Да би се стекла јасна слика о овим доказима, требало би још додати и то да од 3,568 аутопсијских „случајева“ у том досијеу, 1,583 (или 44,4 одсто) састоји се не од тела него од само по неколико костију, на основу чега се не могу доносити никакви значајни форензички закључци у вези са начином и временом смрти. Шта више, у 92,4 одсто случајева у овој последњој категорији форензички стручњаци Тужилаштва сами су у својим извештајима навели да је узрок смрти  „немогуће утврдити“.

И у вези са овим специфичним питањима, писмо Нерме Јелачић опет ништа не разјашњава већ, на против, ствара димну завесу која прикрива несигурне темеље на којима судске пресуде, на које се она позива, почивају.


[3] Писмо Јелачићеве, с. 2, наведени пример (ц): „У процесима одржаним пред Трибуналом доказано је ван сваке разборите сумње да је Сребреница била испланирана операција убијања, а не освета неурачунљивих војника међу босанским Србима. ..У предмету Крстић, претресно Веће је размотрило мноштво доказа који показују да је војска босанских Срба између 11. и 19. јула 1995. мобилисала ресурсе са циљем да заробљене босанске Муслимане побије.“


Међутим, насупрот тврдњама Нерме Јелачић, да из пресуда МКТБЈ произилази да је „доказано ван сваке разборите сумње да је Сребреница била испланирана операција убијања“, не само да постојање таквог плана пред судом никада није било доказано већ је,  у немогућности да се позове на такав план, другостепено веће у предмету Крстић навело да „постојање плана или политике уопште не представља правни елеменат злочина [геноцида].“ (Другостепена пресуда у Крстићу, пар. 225) Ако су се радње, за које се каже да представљају геноцид, догодиле случајно, а не плански, шта је основ за извођење специјалне намере, dolus specialis, да се циљна група у потпуности или једним делом уништи? Али битно је да Јелачићева, опет, погрешно представља пресуду на коју се позива. МКТБЈ никада није пресудио да је постојала „испланирана операција убијања,“  већ је такав закључак донео индуктивно. (Видети пар. 26, другостепена пресуда у предмету Крстић) Самим тим, пошто ни Веће не може свој закључак да поткрепи директним доказима по својој природи тај закључак је контроверзан и представља легитимну тему за јавну расправу.  


Аргументе Нерме Јелачић такође побија и сведочење Ричарда Батлера, дугогодишњег војног вештака Тужилаштва МКТБЈ, који је сведочио у бројним суђењима у вези са Сребреницом. Недавно, 23. марта 2010. он је сведочио у предмету Пелемиш и Перић пред Државним судом Босне и Херцеговине [предмет X-KR-08/602]. У свом наступу на том суђењу, Батлер је изишао са неколико тврдњи које чине предпоставку о постојању геноцидне намере од пре пада Сребренице 11. јула 1995. крајње сумњивом:

Пре свега, Батлер потврђује да је првобитни циљ српске војне операције, за коју је планирање отпочело 30. јуна 1995, било само сужавање заштићене зоне под заштитом УН на градску површину Сребренице. Друго, наређење да се уђе у град председник Караџић је издао тек 10. јула, што значи само један дан пре извршења, а то значи да је заузимање енклаве било импровизована одлука донешена у светлу успешних дотадашњих резултата операције. Треће, док опсег операције наједанпут није био проширен 10. јула тако да је  подразумевао заузимање целе енклаве, операција је у потпуности била вођена на нивоу  Дринског корпуса, без да су у то били укључени Главни штаб и друге више командне структуре. Четврто, Батлер је изјавио да му „није познат“ иједан случај коришћења ватрених средстава од стране ВРС против цивила у Сребреници после 11. јула, датума када је енклава била заузета и када је операција била приведена крају. Пето, што се тиче депортације цивила из енклаве, по Батлеру „у документима нема доказа“ било каквог планирања у вези са тиме од пре 11. јула ујутро, када је одлука да се Сребреница заузме већ била донета. Шесто, Батлер прихвата да у редовима ВРС није било назнаке или очекивања да би заробљеници могли бити стрељани ни 12, па чак ни 13. јула.[1]

Колико су овај приказ тока и анализа догађаја уклопиви у тезу госпођице Јелачић да је политичко и војно руководство на српској страни поступало са намером истребљења заједнице босанских Муслимана у Сребреници, као такве? Ако је у Сребреници био геноцид, да ли је он био последица претходне намере или је то нешто што је извршиоцима накнадно пало на памет?

Батлерово сведочење директно противуречи тврдњи госпођице Јелачић на с. 4, став (а), њеног писма Шведској телевизији да је „У процесима одржаним пред Трибуналом доказано … ван сваке разборите сумње да је Сребреница била испланирана операција убијања, а не спонтана освета.“


[4] На с. 4, став (ц), њеног писма госпођица Јелачић доводи у питање изјаву да је „само око 2,000 појединаца било стрељано у првих 48 сати након пада Сребренице“, и да је огроман број (око 5,000) настрадао као „војни циљ.“ Али зачудо она не наводи извор те изјаве. Особа која је приказана у документарцу „Сребреница: издани град“ како то говори јесте Џон Шиндлер, а у време релевантних догађаја положај који је заузимао био је веома важан. Он је 1995. био службеник највишег ранга Агенције за националну безбедност САД у Сарајеву. Г. Шиндлер је био на таквом положају да је морао знати то о чему  говори. Његове процене завређују бар исто онолико пажње колико и пресуде Трибунала, с обзиром на осетљиве и поверљиве информације којима је у оквиру свога посла он располагао.


[5] Госпођица Јелачић је технички у праву када овако преноси суштину пресуде МКТБЈ у предмету Поповић и остали по следећем питању: „…претресно Веће је стало на становиште да је ван сваке разборите сумње ‚најмање 5,336 појединаца било убијено у стрељањима [подвлачење Нерме Јелачић] након пада Сребренице. Претресно веће је  такође додало да доказна грађа која се пред њиме налазила није била свеобухватна. Нове гробнице се откривају и ексхумирају све до данас, тако да ће се број идентификованих појединаца повећати. Претресно веће сматра да би тај број могао достићи цифру од 7,826.“ [Писмо Нерме Јелачић, с. 4, став (ц)]

Тачно је да је Веће у пресуди у предмету Поповић и остали то напислао, али та констатација представља научну бесмислицу. Закључак да је „ван сваке разборите сумње“ најмање „5,336 појединаца било убијено у стрељањима“ у пресуди је везано за ДНК доказе који су током суђења били предочени. [Поповић и остали, Пресуда, пар. 624] ДНК  технологија само може да посмртне остатке идентификује упаривањем са биолошким  узорцима узетим од блиских сродника, и такође може да допринесе реасоцијацији раскомаданог тела исте особе. Међутим, ДНК не даје информацију било какве врсте о времену, месту и начину смрти, што су кључне чињенице које се морају доказати да би се некоме могла импутирати кривична одговорност за убиство. Веће у Поповићу једноставно предпоставља, пошто су те особе мртве, да су морале бити стрељане. Али пошто је у исто време и на истом простору постојао и један други значајан узрок масовне смртности – борбена дејства између колоне и ВРС – тако се нешто не може предпоставити аутоматски. Ово лажно приказивање чињеница, које је заједничко наведеној пресуди МКТБЈ и писму госпођице Јелачић, представља још један пример који дискредитује бахати захтев који госпођица Јелачић упућује Шведској државној телевизији да се пресудама МКТБЈ мора дати привилегован статус у свим јавним расправама о Сребреници.

Захтеви које садржи писмо госпођице Јелачић,упућено у име Хашког трибунала уредници Шведске државне телевизије, представљају забрињавајући покушај једне судске установе да омета право медија да сами одлуче шта ће, а шта неће, приказивати у складу са сопственим виђењем чињеница и јавног интереса. То одражава очајничко настојање Хашког трибунала да искусним професионалцима наметне обавезу уважавања резултата  својих монтираних процеса, и да истовремено застрашивањем обезбеди да многобројни докази мањкавости у тим пресудама буду сакривени од очију јавности и гурнути под тепих.


Стефан Каргановић


Душан Радовић (1922-1984)

Душан Радовић 


Данас ће бити лепо свима онима који не траже много.

Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.

Ми много волимо да имамо, али не умемо да живимо од онога што имамо. Ништа што имамо не може нас учинити толико срећним колико нас може учинити несрећним оно што немамо.

Родитељи се запрепасте кад чују да им се деца дрогирају. Не могу да верују. Кад су их последњи пут видели, нису се дрогирала.

Кад чујемо да неко није остварио оно што је желео, увек прво помислимо да је желео оно што није могао остварити. Почетак сваеће је у срећном избору жеља.


 Шта нам вреди то што имамо оно што други немају кад они све то више воле од нас.

Нема више нормалних. Сви смо мање-више луди. Неки краду као луди, неки ждеру као луди, неки пију као луди, а неки раде као луди, и они су најлуђи од свих.


Мало пара квари тело а много пара квари душу. Човек је на великој муци. У чему да чува душу ако поквари тело? Шта да чува у здравом телу ако остане без душе?


Ко нема у глави има у ногама, ко нема у ногама има у банци, ко нема у банци има нешто у Гроцкој, ко нема ни у Гроцкој – наћи ће му се нешто у мокраћи…

Нико баш није да нема нигде и ништа.


Дошла су друга времена. Деце је све мање, а паса све више… Пси су углавном расни, а деца су наша, домаћа и дивља.