Због гриже савести убио се амерички пилот који је бомбардовао Србију

Објављено: 5. јул 2013.

(Срби на окуп)
Амерички борбени пилот потпуковник Харолд Ф. – Хуч Мајерс убио се јер није могао да издржи притисак савести и сталне ноћне море, које су га мучиле од 1999. године и бомбардовања Србије и Црну Горе.

Мајерс је пре неколико месеци пензионисан уз дијагнозу посттрауматског стресног синдрома, познатог и као ”вијетнамски синдром” и тешке депресије.

Његова супруга каже да 12. септембра ништа није слутило да ће Мајерс дићи руку на себе.

– Провели смо предиван дан заједно, били смо на ручку, уживали. Али је он ћутао више него обично. Такав је био стално последњих неколико година… А када смо дошли кући, извукао је пиштољ и рекао: ”Извини, не могу више да издржим”, а онда испалио хитац у слепоочницу  – рекла је уплакана Елизабет и додала да ће га памтити као правог, истинског хероја.

За разлику од њене изјаве, локална полиција тврди да је у дом Мејерсових дошла на позив о пријави породичног насиља. Полиција верује да је Мејерс претио супрузи пиштољем, после чега је она побегла из куће. Елизабет Мејерс, међутим, и даље негира да је између ње и мужа било сукоба.

Према изјавама Мејерсових пријатеља, којима се поверавао, пилот је имао ноћне море.
– Сањао је људе како горе од бомби, њихову вриску, јауке. Сањао је децу, старце, раскомадана тела… Најгоре је било када није могао да се пробуди и поред таквих снова. То му је очигледно дошло главе – рекао је један од његових пријатеља.

Мајерс је учествовао у бомбардовању бројних жаришта у свету. Пре НАТО агресије на СРЈ под називом “Милосрдни анђео”, бомбардовао је и циљеве у Републици Српској, а учествовао је и у операцијама у Ираку и Авганистану.

Амерички медији преносе да је био више пута награђиван и одликован.

ИСТОРИJСКА ИЗЈАВА ДОКТОРА ШЕШЕЉА У ХАШКОМ СУДУ

http://www.youtube.com/watch?v=UCtsWLgOzIo

Das Märchen vom Magensäureüberschuß und die Säure des Lebens

http://www.alpenparlament.tv/video/das-marchen-vom-magensaeureuberschus-und-die-saeure-des-lebens/

Veröffentlicht am 26 Juni, 2013 | Aufrufe – 8820

1

Uwe Karstädt im Gespräch mit Michael Vogt über ein weiteres Gesundheitsmärchen.

Unsere genetische Prägung, die sich aus unserer Entwicklungsgeschichte über die letzten Millionen Jahre ergibt, erfordert ganz bestimmte Makro- und Mikronährstoffe in bestmöglicher Qualität. Viele unserer sogenannten “Zivilisationserkrankungen”, darunter Herz-Kreislauf-Erkrankungen, Diabetes, Arthrose, Rheuma und Gicht, sind Folgen von “falschem Treibstoff”.

Viele Menschen glauben, daß es allein schon ausreicht, wenn Sie nur beste Qualität aus dem Naturkostladen essen. Das ist zwar vom Qualitätsstandpunkt richtig und wichtig, aber bei weitem nicht ausreichend. Es gibt wahrlich abenteuerliche Diät- und Ernährungsrichtlinien. Eine der gravierendsten Fehler ist, Fett durch konzentrierte Kohlenhydrate zu ersetzen. Kein Ölofen kann mit Kohle und Holz befeuert werden, ohne Schaden zu nehmen. Der menschliche Körper aber ist ein Fettverbrennungssystem.

Weitere Themen

• Magensäureüberschuß – Magensäuremangel?
• Was macht Magensäure und was passiert bei Magensäuremangel
• Streß und seine Auswirkungen
• Möglichkeiten der Streßreduzierung
• der Heilungsansatz: Ernährung, Nahrungsergänzung, Streßreduzierung
• Sickerdarm: Ursachen , Auswirkung und Heilung

Uwe Karstädt hat mit „Säure des Lebens“ einen neuen Bestseller vorgelegt, der erneut in bewährter Manier mit Gesundheitsmärchen aufräumt – Märchen, die lediglich der Pharmaindustrie nutzen: Dieses Buch handelt und bespricht im Detail von einem Mangel an Magensäure als Auslöser für eine Vielzahl von Folgeerscheinungen. Die Folgen erleben wir dann als Krankheiten, die aber von der Schulmedizin nur selten in Zusammenhang mit fehlender Magensäure gebracht werden. Aber nicht nur das. Die ersten feststellbaren Auswirkungen eines Magensäuremangels werden auch noch in der Regel völlig falsch behandelt. Damit wird das Krankheitsbild oft chronisch und verstärkt sich auch noch durch eine falsche Behandlung mit den erwähnten Medikamenten.

Fragen Sie nicht Ihren Arzt oder Apotheker, ob Sie dieses Buch lesen sollten:
Nach der Lektüre dieses Buches werden Sie ganz  alleine wissen, was Ihnen wirklich fehlt, wenn Sie von  Allergien, Sodbrennen, Kopfweh, Migräne, Herz- schwäche, Osteoporose oder Verdauungsstörungen  geplagt werden.  Und Sie werden nach der Lektüre dieses Buches auch  wissen, mit welch einfachen Mitteln Sie Übergewicht,  Schlafstörungen, Depressionen, Haarausfall und selbst  Leiden wie Asthma, Burn-Out oder auch degenerative  Formen von Arthrose sowie Arthritis heilen, verhindern oder lindern können.

Warnhinweis: Dieses Buch ist schonungslos!
Wenn Sie dieses Buch gelesen haben, werden sich nicht nur Ihre Ansichten, sondern möglicherweise auch Ihr  ganzes Leben radikal verändern. Sie werden sich nicht  länger von der Pharmaindustrie mit Chemie vollpumpen  lassen. Sie werden nicht länger glauben können, dass die schulmedizinisch orientierte Ärzteschaft vorrangig  an Ihrer Gesundheit interessiert ist. Und Sie werden auch nicht mehr länger glauben können, dass die Lebensmittelindustrie tatsächlich Mittel zum Leben produziert.

Websites

www.uwekarstaedt.de
www.alpha8.de

Lesestoff

• Uwe Karstädt, Die Säure des Lebens. Uwe Karstädt im Interview mit Michael Vogt
• Uwe Karstädt, entgiften statt vergiften
• Uwe Karstädt, Das Dreieck des Lebens
• Uwe Karstädt, Die 7 Revolutionen der Medizin

Sehstoff

• Uwe Karstädt, Die Säure des Lebens. Uwe Karstädt im Interview mit Michael Vogt, DVD
• Uwe Karstädt: Zurück zur Natur
• Uwe Karstädt: Streß ist tödlich
• Uwe Karstädt: Homocystein
• Uwe Karstädt: Lebensmittelindustrie
• Uwe Karstädt: Sodbrennen

• Gesundheit & Wohlbefinden

CELER JE NAJSNAŽNIJI PRIRODNI AFRODIZIJAK

DrSvetlana Stanojevic

Ljekovito bilje

vor etwa 4 Monaten

CELER, SELEN, AČ – Apium graveolens / -CELER JE NAJSNAŽNIJI PRIRODNI AFRODIZIJAK- Ljekoviti su svi dijelovi, uključujući i plodove od kojih se spravlja ljekovito ulje.. Celer je ljekovit i kad ga uzimamo koa hranu i začin, za što se koristi korjen i zeleni nadzemni dio, prvenstveno listovi. Celer se koristi u liječenju vodene bolesti, reumatskih bolesti, gihta ( uloga) i pretjerane gojaznosti, hroničnog kataea pluća, grčeva u prsnom košu, što se povezuje s osjećajem straha, nadutosti, slabosti želuca, pomanjkanja apetita . Prema starim zapisima koristili su ga stari Grci i Rimljani, a opisuje ga i preporučuje kao ljekovitu biljku i sv Hildegarda od Bengena. Celer je odavno poznat u narodu, naručito kao afrodizijak, pa postoji uzrečica; “ Kad bi žena znala što celer znači muškarcu išla bih ga tražiti po cijelom svijetu “ . ili „Kad bi muškarac znao za celerovo djelovanje, zasadio bi njim cijeli vrt „. Značajno je naglasiti da celer obiluje vitaminima A ,B ,C ,E , a liječi i pomaže kod niza bolesti – bolesti nastale pomankanjem vitamina A ,B , C , E ,; giht, reuma, pospješuje izbacivanje mokraće, izbacuje pijesak i kamen iz bubrega i mjehura ; liječi plućni katar, djeluje protiv temperature, potiče njegu i rast kose – još jednom celer je najjači afrodizijak. ČAJ :- 2 čajne kašike isjeckanog celerovog korjena preliju se s 1/4 l hladne vode i polagano grije dok zakipi; nakon 5 minuta procijedi se. Pije se po 2 šole dnevno. Na isti način pravi se čaj od celerovog lišća, ali on brzo grije do vrenja i odmah se procijedi. SOK :- najljekovitiji je iscijeđen svjež celerov sok iz korjena, listova i stabljike ; u odnosu na korjen uzima se manje listova, jer oni daju gorak ukus.Čisti celerov sok pije se 3 x na dan po pola šolje; 15 minuta prije jela; može se b pomiješati i s drugim sokom. SOK OD LIŠĆA :- pola čaše tog soka uzima se za tjeranje mokraće iz organizma. OBLOZI :- sitno nasjeckani korjen i listovi celera kuhaju se u vinu dok se dobije kaša; tu kašu stavljamo kao oblog u području mjehura. Time liječimo zastoj mokraće. OBLOZI :- ako dojke otvrdnu, nasjecka se celerov korjen i stavi na grudi kao oblog. Po potrebi se to ponavlja, a istovremeno se pije 1-2 šoljice čaja od celerovog korjena. MJEŠAVINA ZA NJEGU KOSE :- napravi se uvarak od celerovog lišća i stabljike zajedno s listovima čička i breze ; opere se kosa i osuši bez ispiranja. Osim njege ova mješavina potičei rast kose.

Четврти јули – Дан који ће изменити ток српске историје

Марина РАГУШ | 05.07.2013 | 00:01

Фонд Стратешке Културе

Четвртог дана јула месеца ове, према свему судећи, прекретне године за Србију у Звечану је конституисана Скупштина Аутономне покрајине Косово и Метохија. Случајност је хтела да се Дан независности који славе Сједињене Америчке Државе, наметне за дан независности Уставом дефинисане територије Србије од Бриселске (читај: америчке) окупације. Четири српске општине са севера Космета тако су послале поруку званичном Београду и свету да су одлучне у одбрани Уставом Србије загарантованих права. Деведесетседам одборника полагањем заклетве прихватило је одлуку о формирању Скупштине. Славко Стефановић (председник Скупштине општине Лепосавић) из Социјалистичке партије Србије (СПС) постао је председником Привремене скупштине. Коста Гаљак из Српске напредне странке из Косовске Митровице и Добрица Добрић из Српске радикалне странке (СРС) из Звечана изабрани су за потпредседнике Скупштине. Два потпредседника из области јужно од Ибра биће изабрани на наредној седници. Љиљана Љумовић из Демократске странке Србије изабрана је за секретара Скупштине, док је Мирјана Васић, такође из ДСС-а гласовима присутних изабрана за њеног заменика.[1] „Увиђајући нужну и преку потребу да организовано заштитимо своје животе, породице и имовину, људска права и основне слободе, идентитет и интегритет, културу, вероисповест, позивајући се на повељу УН, Хелсиншки завршни акт и Резолуцију 1244 и одбацујући проглашено противуставно и незаконито проглашено отцепљење од стране сецесионистичког албанског покрета“[2] грађани општина Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић конституисали су Скупштину и тако дали свој коначни одговор на бриселски споразум. Свечана конститутивна седница сазвана је на основу: – Декларације која је усвојена на Сабору српског народа 22. априла у Косовској Митровици;- Закључка са седнице четири општине са севера Космета од 6. јуна текуће године одржане у Звечану, и – Консултација представника више општина са Косова и Метохије одржаних током маја и јуна месеца ове године. Иако најављивана за Видовдан (28. јуни) конститутивна седница одржана је ипак 4. јула јер Срби са севера КиМ нису хтели да буду изговор за неуспех званичног Београда да добије датум за почетак преговора о придруживању ЕУ. Према речима изабраног председника Скупштине Славка Стефановића чињеница да ова Скупштина „није одржана пре 28. јуна данас показује да нико од Срба са Косова не жели да омета своју државу у њеним напорима да се интегрише у европску заједницу“[3]. Конституисање привремене Скупштине КиМ представља покушај да се покрајина „врати с беспућа неправа на терен важећег Устава и закона (…) само демократска и економски јака Србија може помоћи српском народу на КиМ, али ми не можемо прихватити да цена уласка Србије у ЕУ буде губитак територије и насилна интеграција у институције непризнате државе“[4], рекао је Стефановић. Устав Србије који је био оквир размишљања и деловања Срба са севера КиМ јасно дефинише и гарантује права и обавезе којих се у Србији још увек дословно придржавају Срби са севера Космета. Тако је сваки њихов поступак у складу с важећим правним поретком дефинисаним највишим законодавним актом и у складу с тим евентуалне консеквенце могу сносити само и једино они који су се оглушили о тако јасно написано слово закона. Стога да подсетимо: У првом делу Устава Србије који дефинише „Уставна начела“ у члану 12 (који се односи на покрајинску аутономију и локалну самоуправу) пише: „ Државна власт ограничена је правом грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу. Право грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу подлеже само надзору уставности и законитости“.[5] У делу седам који дефинише територијално уређење Србије од члана 176 до члана 188 појмовно се дефинише аутономна покрајина и локална самоуправа, правно регулишу њене надлежности, акта, право на самостално уређивање органа, финансијска аутономија надзор над радом покрајине као и заштита покрајине. За нашу тему поменућемо неколико чланова: „Аутономне покрајине су аутономне територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију. Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија.(чл 182, став 1 и 2) Орган одређен статутом Аутономне покрајине има право жалбе Уставном суду ако се појединачним актом или радњом државног органа или органа јединице локалне самоуправе онемогућава вршење надлежности аутономне покрајине. Орган одређен статутом аутономне покрајине може покренути поступак за оцену уставности или законитости закона и другог општег акта Републике Србије или општег акта јединице локалне самоуправе којим се повређује право на покрајинску аутономију“. (члан 187, став 1 и 2)[6] У јединственом правном поретку Републике Србије који утврђује њен највиши законодавни акт на целокупној њеној територији уставност и законитост правних аката јасно је дефинисана хијарархијом домаћих и међународних општих правних аката који МОРАЈУ, како се изричито каже у члану 194, бити у складу с Уставом. Управо овде долазимо до епилога који се очекује у наредним данима. Према реакцијама представника актуалне власти (М. Дрецун, посланик СНС и председник Одбора за КиМ у Скупштини Србије и Ђ. Милићевић, посланик и портпарол СПС)[7] јасно је да ће актуална власт одбацити СВЕ што је у супротности са тзв. државном политиком или преведено на српски са Бриселским споразумом. Није само јасно, на који начин ће се „поништити“ воља Срба са севера КиМ, а да не буде у супротности с Уставним уређењем Србије. Наравно, с обзиром на претходне догађаје који се могу окарактерисати флагрантним кршењем Уставности и законитости или ударом на уставни поредак Србије, претходно је, тек, реторичка дилема. Уставни поредак срушен је вољом актуалне политичке „елите“ која се поставила изнад највишег правног акта Србије и тиме сторнирала све што једну државу треба да чини уређеним поретком. Нема права, не функционишу институције, правда је прогнана а грађани присиљени на грађанску непослушност како би опстали. У таквом стању не може се ни замислити какве све димензије нови развој догађаја може да поприми. Једно је сигурно: Срби са севера Космета одлучни су у одбрани свега што им гарантује Устав Републике чији су држављани и то нико ко је легалиста не може да им оспори. Они од којих се највише очекивало да стану у одбрану својих надлежности као и достојности судијске функције подбацили су на овом историјском тесту и показали да независног судства у Србији нема. Како, иначе, разумети понашање Уставног суда Србије који је требало да се већ огласи и сторнира све акте који су у супротности с Уставом Србије? Или, можда смо тему могли да започнемо изјавом генералног секретара НАТО-а Расмусена који је на конференцији за новинаре у Приштини рекао: „НАТО и КФОР ће бити спремни да се боре са сваким покушајем да се овај договор постигнут у Бриселу подрије“.[8] Тада би тек било јасно да, у времену (невероватних политичких дешавања које сведочимо са све већом запрепашћеношћу свакодневно) у коме је сила западне цивилизације прогнала право и правду и тако на сметлиште њихове интерпретације историје сместила демократију, су Срби са севера Космета четвртог јула ове године уцртали датум пробуђеног отпора против помахниталих олигарха новог светског поретка. Свесни шта све долази како из званичног Београда тако и из незваничних (про)западних центара моћи, ови су људи поново оживели дух предака који је знао снагу идентитета и чувао је својим заветом. Када се погледа преко те границе ниједна „земаљска“ сила не може да укроти талас који се подиже са хоризонта…а он је ту и овај пут у срцу Србије-на Косову и Метохији. Баш ту ће се ових дана и месеци одлучити колико смо га сви достојни а боравимо духом и телом на Истоку. Ту, на Косову и Метохији, не одлучује се само о Србима и Србији – у њеном самом срцу биће одлучена судбина целокупне Источне цивилизације. Од тога каква ће она бити, зависиће и пут којим ћемо сви кренути, знајући притом да смо се покренули баш тог четвртог јула који се игром случаја наметнуо за дан који једна прекоокенаска земља слави у помен независности. Замислите, какве ли случајности…. [1] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/326104/Konstituisana-skupstina-AP-Kosova-i-Metohije [2] исто [3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=07&dd=04&nav_category=640&nav_id=729086 [4] исто [5] Устав Србије, страна 4 [6] Исто, стране 57 и 59 [7] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/326104/Konstituisana-skupstina-AP-Kosova-i-Metohije [8] http://www.radiokim.net/vesti/rasmusen-nato-ce-pomoci-primeni-sporazuma.html

Весна Веизовић: Ово је идиот Алексадар Влајковић, нечовек који моли Хашима Тачија за финансијску помоћ да направе филм у чијем сценарију ОВК помаже Србима

Весна Веизовић

vor 18 Minuten

Ово је идиот Алексадар Влајковић, нечовек који моли Хашима Тачија за финансијску помоћ да направе филм у чијем сценарију ОВК помаже Србима, а Срби убијају Србе.
Шерујте ову слику, погледајте ову фацу која се још ишчуђава шта је спорно што он жели да на овакав начин помири “ две државе“
http://www.vaseljenska.com/vesti/vlajkovic-moljaka-tacija-za-pomoc-za-film-u-kom-srbi-ubijaju-srbe/

KO JE PERO ZUBAC

Перо Зубац

Из Википедије, слободне енциклопедије

Скочи на: навигација, претрага

Перо Зубац
Информације
Датум рођења	30. мај 1945.
Место рођења	Невесиње (Југославија)
Дела
Потпис

Перо Зубац (Невесињe, 30. мај 1945) је српски књижевник.

Садржај 1 Биографија 2 Признања 3 Радови 4 Спољашње везе

Биографија

Основну школу завршио у родном месту Невесињу, а експерименталну гимназију у Лиштици и Зрењанину. Студирао књижевност јужнословенских народа на Филозофском факултету у Новом Саду. Члан Удружења новинара Југославије, Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије.

Објавио 50 књига поезије, 20 књига песама за децу, једну књигу есеја („Ти дани“, Стражилово, Нови Сад, 1976), лирску студију о Ленки Дунђерској, три књиге пародија на југословенско песништво (Пантологија нова, Смејуљци, Перодије), 16 антологија југословенског и страног песништва. На стране језике преведено му је 7 књига (две књиге на македонски, две на албански, једна на мађарски, једна на италијански језик и једна на румунски језик), а песме су му превођене на двадесет светских језика. Налази се у десетак страних и преко три стотине српских антологија песништва и песништва за децу.

Био је главни уредник студентског листа ИНДЕКС, главни и одговорни уредник часописа за културу ПОЉА у Новом Саду, уредник загребачке ревије ПОЛЕТ, уредник скопске МИСЛЕ, часописа „Детињство“ Змајевих дечјих игара и часописа за децу „Витез“ из Београда, сарадник бројних југословенских ревија, часописа и листова. Као новинар, имао је своје колумне и фељтоне у “Борби” (Београд), “Побједи” (Подгорица), “Свијету” и “Недјељи” (Сарајево), “Оку” (Загреб), “Дневнику” (Нови Сад), “Полету” (Загреб), “Раду” (Београд), “Гласу омладине” (Нови Сад), “Уни” (Сарајево), “Суботичким новинама” (Суботица)…

Објавио је (са Гораном Бабићем, Луком Паљетком, Владимиром Николићем) драму “Мудбол”, изведену 1968. године, позоришни комад “Вратио се Николетина” (са Драганом Јерковићем), изведен у Београду 2000. године, ТВ драму “Избацивач”, која је емитована 1979. године, на ТВ Нови Сад и ТВ Београд.

Написао је либрето за балет “Бановић Страхиња” Стевана Дивјаковића и либрето за оперу Мирослава Штаткића “Ленка Дунђерска”.

На стихове Пера Зубца компоновано је више кантата, соло песама, ораторијума, а за стихове је добио најзначајније награде на југословенским фестивалима у Опатији, Београду, Подгорици, Нишу, Доњем Милановцу, Панчеву, Рожају, Никшићу.

Написао је сценарија за 8 документарних филмова и целовечерњи филм “Центар филма” из Београда о Јовану Јовановићу Змају. Добио је Златну повељу међународног Београдског фестивала документарног и краткометражног филма за сценарио филма Кароља Вичека “Пинки”.

Реализовао је педесетак мултимедијалних спектакала (Дани младости, логорске ватре, отварања олимпијских такмичења), а као телевизијски аутор и уредник написао је и реализовао преко четири стотине сценарија за документарне, музичке, забавне, уметничке и емисије за децу и младе. Уредник је популарних југословенских серијала за децу “Музички тобоган” и “Фазони и форе”.

Био је уредник популарне серије класичне музике Радио-телевизије Србије „Хармонија сфера“, шеснаест филмова о савременим композиторима класичне музике.

Признања

За књижевни рад награђен је значајним југословенским наградама као што су: “Награда пунолетства” ОК ССО Нови Сад, “Горанов вијенац”, “Горанова плакета” за књижевност за дјецу, “Јован Поповић”, “Жарко Васиљев”, Октобарска награда Новог Сада, Повеља Новог Сада, Награда ослобођења Мостара, Златна плакета града Вуковара, Велика повеља града Краљева, Награда ослобођења Кикинде, “Златна кап сунца Мостара”, “Стражилово”, “Змајев штап”, Награда Сремских Карловаца “Павле Адамов”, Годишње награде Радио Београда, Награде “Змајевих дечјих игара” за књижевност за децу, награда “Стара маслина” за књижевност за децу, Бар, “Гашино перо”, Лазаревац, за животно дело у књижевности за децу, “Златни кључић” Смедеревске песничке јесени за књижевност за децу, Златна чаша манифестације “Чаша воде са извора”, Награда ослобођења Војводине.

Заступљен је у читанкама и лектири у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини.

Радови

Објавио је више текстова о југословенској периодици на теме из совјетске и руске уметности. Писао је о С. Јесењину, В. Мајаковском, Б. Пастернаку, М. Цветајевој, О. Мандељштаму, В. Висоцком, В. Полонској, Ц. Ајтматову и другима.

Поему „Мостарске кише“ у преводу Ирине Чивилихине, објавио је московски часопис “Работница” (фебруар 1988.) у тиражу од 19.750.000 примерака. Неколико његових песама преведено је на руски језик и објављено у руским ревијама. Поема “Руска варка” објављена је и на италијанском језику, у Барију 2001. године.

Преводи Пера Зубца песника руских војника палих у отаџбинској војни, посебно песме Захара Городијског, објављени су у Југославији, а песма “Кад ми часи смрти постану блиски”, дуго година је веома популарна међу младима у Југославији.

Перо Зубац живи и ствара у Новом Саду. Запослен је у Радио-телевизији Србије, Телевизији Нови Сад, као одговорни уредник Редакције програма за децу и младе.

Анкета: Пола Хрвате хвали усташе!

(pressonline.rs)
Више од 40 одсто Хрвата данас има разумевања за страшне злочине које су усташе током Другог светског рата починиле над Србима, Јеврејима и Ромима! Хрвати оправдавају и злочине над децом!

Више од 40 одсто Хрвата оправдава страшни усташки геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату, показало је истраживање загребачког “Јутарњег листа”!

Истраживање овог дневника, у коме је учествовало 2.416 испитаника, показало је да чак 20% Хрвата мисли да су усташе убијале Србе, Јевреје и Роме јер су се ови побунили против хрватске државе, док 15,81 одсто верује да су их убијали зато што су били “страни елемент” у Хрватској?! Коначно, више од пет процената испитаника сматра да су “усташе тим убиствима покушале да спрече Вуковар 1991″ (!?!).

ФАКТИ
– НДХ је имала план да трећину Срба убије, трећину покрсти и трећину протера
– Усташе су смишљале веома окрутне начине за убијање Срба, тако да су користили ножеве, маљеве, па чак је и смишљено ново оружје “србосјек” за брзо клање Срба
– Тачан број убијених у НДХ никада није утврђен, али постоје подаци да је само у логору Јасеновац на најсвирепије начине убијено 800.000 Срба, Рома и Јевреја
– Хрватска је једина земља у којој су током Другог светског рата постојали специјални логори за децу.

Међу образованијим слојем грађана у Хрватској сваки четврти појединац мисли да су усташе из 1941. “Борци за слободу”. Додатних 12,46 одсто сматра да су усташе “добри домољуби и католици”, који су Хрватској желели све најбоље. Нешто више од трећине, 38,74 одсто испитаника, слаже се да је “За дом спремни” нацистички поздрав, али истовремено 45,86 одсто њих тврди да је то патриотски слоган.

Реална слика Хрватске
Ово истраживање још једном је актуелизовало страшну чињеницу да и данас, шест деценија после Другог светског рата, многи Хрвати прихватају усташку, нацистичку идеологију као своју. Истовремено, ово истраживање поново је отворило питање да ли је заиста могуће помирење Срба и Хрвата.

Заменик председника Српског националног већа у Хрватској и саветник у хрватском Сабору Саша Милошевић каже да је поменута анкета “Јутарњег листа” дала сасвим реалну слику односа хрватског друштва према злочинима над Србима.

– Нажалост, ти резултати анкете сасвим су тачни и, што је најгоре, они никога овде не изненађују. Фашистички, нацистички и усташи симболи и изјаве које величају тај покрет свеприсутне су у хрватском јавном животу. Припадници хрватске елите из области политике, науке и спорта често промовишу усташтво.

Велики је проблем и то што многи хрватски медији немају администраторе који би цензурисали антисрпске и усташке коментаре, а ни полиција не реагује на говор мржње. Да би се ово преокренуло, потребно је покренути масовну медијску кампању против говора мржње и коначно почети с његовим санкционисањем. Међутим, бојим се да у Хрватској нема интересовања да се овај проблем реши – каже Милошевић.

Историчар Чедомир Антић каже да је Хрватска једина држава која је била на страни Сила осовине, а да у њој није извршена денацификација.

– Анкета показује да Хрватска никада није успела да се суочи с прошлошћу, иу том смислу најгора је од држава које су биле на страни Сила осовине у Другом светском рату. Хрватско друштво никада се није суочило с темом денацификације и никада није признало да је над Србима, који су чинили четвртину становника Хрватске и 40% становника Босне, извршен монструозни геноцид! Убијено је више стотина хиљада људи, у чему су у првим месецима НДХ учешће узели и обични грађани, а не само усташке формације.

Када је деведесетих година уведено вишестраначје, хрватска усташка емиграција подржала је странку која је дошла на власт. Феномен усташког покрета имао је дубоке корене у идеји хрватске државности, а елементи те идеологије постоје код Јосипа Франка и Анте Старчевића. Током последњег рата дошло је до неке врсте рехабилитације усташког покрета међу слојевима хрватског друштва који се не сећају Другог светског рата – каже Антић.

Гаје култ усташтва
Директор Информационо-документационог центра “Веритас” Саво Штрбац каже да је очекивао и горе резултате истраживања јер је хрватски државни врх током деведесетих година подстицао на ширење усташке идеологије.

– Искрено, очекивао сам да ће број оних који подржавају усташтво бити много већи. Младе генерације Хрвата, које су рођене уочи или током последњег рата, одгајане су на култу усташтва и мржње према Србима. На том култу је и настала модерна хрватска држава. Колико је тај култ јак међу њима најбоље показују концерти Томпсона, на којима учествује доста младих људи у униформама усташа. Туђман је ту идеологију и мржњу према Србима годинама ширио преко цркве, медија и школа. Мали број повратника Срба у Хрватску управо је показатељ негативног односа који Хрватска и њени грађани имају према Србима.

Хрватски политичари величају НДХ
Чедомир Антић каже да је усташка идеологија распиривана у Хрватској упркос чињеници да су се на њеном челу налазили људи који су били противници НДХ и чије су породице страдале од усташа.

– Неки од људи који су у време последњег рата предводили Хрватску војску својевремено су се борили против НДХ или су им усташе убиле чланове породице. Хрватском генералу Јанку Бонетку усташе су на веома свиреп начин убиле брата тако што су га пресекле тестером, док су Стипи Месићу усташе убиле бабу. Иако хрватски политичари критикују усташки покрет и осуђују злочине, они ипак веома често говоре да је НДХ била резултат права хрватског народа на државу – каже Антић.

INTRIGE ALBANACA PROTIV AKADEMIKA BUROVIĆA PRENOSE SE NA SRBSKI TEREN

INTRIGE ALBANACA PROTIV AKADEMIKA BUROVIĆA

PRENOSE SE NA SRBSKI TEREN

Na portalu VASELJENSKA TV.com, dana 18. februara 2013, objavljen je dugačak članak Ilije Petrovića pod naslovom ALBANCI, podjeljen u četiri nastavka. U trećem nastavku (A zbog njega se objavljuju i tri druga!), I. Petrović se zauzeo skoro isključivo sa ličnošću akademika, prof. dr Kaplana Burovića, tobože diskutira njegove albanološke teze, koje nigdje i ne spominje. Umjesto da nam kaže zašto se on ne slaže sa tim tezama, zauzeo se intrigiranjem svega i svačega, niskim lažima i očitim falsifikatima protiv Akademika Burovića, najbezobraznijim, antihumanim i antisrbskim huškanjem Srba pravoslavne vjere protiv njega. On ga i vređa svakako, u nama poznatom stilu albanskih ekstremnih nacionalista, šovinista i rasista, koji evo pola vijeka što neprekidno, preko svih medija i na svim jezicima, laju sve i svašta protiv njega, sa najprljavijim riječima i najabsurdnijim optužbama, kojima su dospjeli i na stranice francuskog “socijalističkog” lista L’HUMANITE. Svaka čast nekim izuzecima, koji su ustali i u odbranu Akademika Burovića, smjelo se suprotstavljajući svojim zemljacima. Posebnu čast rezervišemo za albanskog istoričara dr Ardian Kljosi, koji položi i svoj život prije godinu dana u odbrani Akademika Burovića i njegovih albanoloških teza.Pokoj mu duši i vječna mu slava!

Ko god je i površno pročitao taj članak I.Petrovića, odmah je shvatio da ima posla sa jednom prljavom paskvilom jedne niske, prodane duše kod albanskih nacionalista, koji je kao član Saveza “komunista” Srbije od vremena bio u njihovoj službi, pa otvoreno to demostrira i dan-danas slavopojkama za Envera Hodžu i njegove agente na Kosmetu. Štaviše, on je u njegovom bezobrazluku stigao dotle da optužuje i srbski narod za zločine nad Albancima i za aktuelnu situaciju srbsko-albanskih odnosa.

Ovaj dio članka izgleda da se dopao nekima tako mnogo da su ga odmah, još isti dan, preštampali na svom portalu, bez ostalih djelova, čime – svjesno ili nesvjesno – dokazuju da se za ovaj dio i napisao taj članak. Među ovima spominjemo portal VESTI.rs. Svesni da nemaju posla sa nikakvim samopriznanjima Akademika Burovića, kako to falsifikuje I.Petrović, ovi su postavili pod tim odlomkom ovo:

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajtaVaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajtaVaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava – molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestitekako bi uklonili sporni sadržaj.

Kako možete vidjeti, ovaj portal nema nikakvu adresu. Ima prozorčić za komente, ali da bi se komentirao treba lozinka.

I pored ovih prepreka, našao sam način kako da stupim u kontakt sa Redakcijom, od koje sam tražio adresu i lozinku, da bih postavio moj koment.

Odgovorili su mi na francuskom jeziku, koji ja ne razumem, ali vidim sasvim jasno da mrse i petljaju koješta, dok mi ni adresu niti lozinku ne dostavljaju. Tako da ja nit mogu stupiti u kontakt sa redaksijom, niti mogu postaviti moj koment. Šta je istina, ni od drugih ne vidim tu nikakva komenta.

I samo preštampavanje te paskvile protiv Akademika Burovića svjedoči o njihovom nekorektnom stavu ne samo prema Akademiku, već i prema svojim čitaocima, koje – sigurno – hteli bi da indoktriniraju tim intrigama, lažima i falsifikatima, za koje su sasvim svijesni, što se jasno vidi i iz te njihove napomene.

Koliko da se zna: Akademik Burović je prije više od mjesec dana odgovorio I.Petroviću preko portala VASELJENSKA. Tresnuo mu je u lice sve intrige, laži i falsifikate, dokumentima, činjenicama i zdravim argumentima. Dan-danas se ovaj Ilija nije oglasio. Sa svoje strane on ćuti, dok sa druge istrane ubacuje kao “komentatore” svoje pravoslavne fundamentaliste i Titoiste, pa i albanske protuhe (sa srpskim imenina !), koji “komentiraju” sa najprljavijim psovkama i uvredama, kao što su, između ostalih: “islamizirani Arbanas”, “šiptarsko lajavopseto”, “pobegao iz gumene sobe” i druga, koje nas potsjećaju na albanske uvrede i psovke, koje su ovi činili na njihovom jeziku i preko njihovih medija našem Akademiku, upravo zato što dokazuje da oni, Albanci, nisu ni autohtoni, niti Iliri.

Rekoh da je portal VESTI isti dan preštampao paskvilu portala VASELJENSKA. Rekoh da se puni drugi mjesec od kad je Akademik Burović odgovorio I.Petroviću. Zašto portal VESTI moli čitaoce da ih ODMAH OBAVESTIMO za netačne podatke, vređanja i drugo, dok sâm dan danas ne postavlja ispod te paskvile odgovor Akademika Burovića, pa – preko svega – i nas sprečava da odgovorimo Iliji Petroviću i samom portalu VESTI na njegovu “molbu”?!

Ima punih 50 godina što albanska mafija na vlast u Albaniji, lično i preko svoje agenture po svijetu, pošto su ga na živo odrali ništa manje već deset (10) puta u zloglasnom zatvoru Burelji, svakojakim lažima i bestidnim falsifikatima satanizira ga i vrši nad njim najprljaviji mobing, u znak zahvalnosti što je albanskom narodu, u poznatoj brazdi internacionalizma i drugih Jugoslovena, učinio mnoga značajna dobra, pa se i borio, lio krv i više puta imao poginuti u borbi za slobodu i demokratiju tog naroda. Paskvilama oni su ga satanizirali kao nijednu drugu ličnost svoje, albanske istorije, da su i Francuzi protestirali protiv toga.

I eto, nisu dovoljno oni što ga napastvuju, već su se okomili na njega i naši, srbski Titoisti, odjeveni u plašt pravoslavnih fundamentalista. Okomili se sljijepo nad ovim našim odanim i odranim sinom, sa tako značajnim naučnim, književnim i publicističkim doprinosom za stvar Kosmeta i srbstva uopšte, za toliku krv prolivenu od njega i njegove djece u odbrani naroda i domovine Srbije.

Ovim novim paskvilama protiv njega, kao i na albanskom terenu do sada, tako i na našem od sada, srbskom, pretrpeće sramni neuspjeh i autodemaskiranje, jer će im se vratiti autorima kao bumerang.

Upravo preko ovog portala, GLAS DIJASORE, jedan je dopisnik, pjevajući i pjesmu za Akademika Burovića i njegovo samopožrtvovanje za srbski narod, prije kratkog vremena rekao za njega:

„Akademik Kaplan je rođen osmoga avgusta 1934. godine. Ko se razume u numerologiju znaće da njegov numerološki kod 888 je ujedno i Božiji broj…E sad Albanci da Vas vidim? Kako ćete protiv Boga?”

Ovo vrijedi i za ovu sortu Srba, koji su se ujedinili sa Albancima u borbi protiv srbskog naroda, pa u toj kolotečini i protiv ovog odanog i odranog sina, kako bi rekao Ðuro Jakšić – protiv ovog kamena i bedena srbstva, odlikovan zlatnom medaljom SRPSKA KRUNA, pa i proglašen za SRBSKOG VITEZA.

Ovih dana ušla je u proces štampanja nova knjiga akademika, prof. dr Kaplana Burovića, koja za moto ima riječi poznatog latinskog pjesnika Publius Vergilius Maro:

Tu ne cede malis, sed contra audéntior ito !

Ne ustupaj pred nevoljama, već im smjelije idi u susret !

Ovo akademik, prof. dr Kaplan Burović savjetuje nama, pošto je lično od vremena pokazao u njegovoj mukotrpnoj praksi, gdje je, prezren i gladan kao pas, postojao hrabro i smjelo kao Bog.

Ivan LOVRENČIĆ

Народни фронт као решење за излазак из кризе српске опозиције

Народни фронт као решење за излазак из кризе српске опозиције (1 i 2 део)

---

Бошко Обрадовић

Када и у Србији сазрели време и свест народа о промени – тада треба да буде делатно спреман Српски општенародни фронт и преузме власт.

Београд, 04.07.2013

Први део: Зашто смо доживели пораз?

Први корак у самоосвешћивању свих нас који се сматрамо родољубивом опозицијом владајућем режиму Дачића, Вучића и Динкића, морало би да буде признање да смо доживели пораз и да се наша расцепканост у више колона приближила тачки у којој ће на следећим изборима комплетна патриотска опозиција ако се не буде удружила остати испод цензуса. Поставља се најпре питање како смо дошли у овако незавидну ситуацију?

Пре свега треба имати у виду да до пре годину дана а после више од 20 година економских санкција, бомбардовања, хашких пресуда, финансирања прозападне опозиције и НВО агентуре, и свих других облика специјалног рата против Србије, западни пројекат колонијалне власти није био у потпуности успео јер се велики део јавности и политичких странака и даље опирао потпуном понижавању и распаду Србије, посебно по питању Косова и Метохије. Зато је било потребно организовати највећу обавештајну акцију страних центара моћи до сада: превођење водећих политичара националног опредељења у редове евроунијата и прозападних послушника. Са успехом ове тајне операције отворио се простор да се уведе ред и у све друге непослушне делове српског друштва који су донедавно одолевали евроунијаћењу. Треба, дакле, имати у виду да су у последњих годину дана пацификоване све тачке друштвеног отпора окупацији: политичке странке, интелектуална елита, СПЦ, навијачи… и да су данас остали само мали џепови отпора који се налазе у огромној финансијској и медијској цензури. Све то се посебно очитовало на протестима против издајничког бриселског споразума, када је било основа за „Српско пролеће” и рушење власти, али су заказале све досадашње националне снаге: од странака, преко интелигенције, до СПЦ и навијача. Ако тада није дошло до синергије заједничког антирежимског наступа, то не значи да су у питању непремостиве личне сујете, већ да је неко одлично одрадио посао контроле над свим овим снагама и њиховим деловањем.

Стога је лако схватити родољубе које је данас ухватила чамотиња због нагомиланих историјских пораза српског народа, али није могуће разумети оне који престају да се боре или само критикују са дистанце интернет-патриотизма, јер се из њихових критика јасно види да оперативно никада нису сами пробали да нешто ураде.

Зашто је важно прихватити свест о поразу? Јер ће нас лишити лажних очекивања и погрешних пројекција сопствене снаге. Тек на темељу реалне процене актуелног тренутка на политичкој сцени и у народу, као и сопствених потенцијала, могуће је зидати нову организацију отпора, пре свега на потпуно новим начинима од ових досадашњих који су се показали неуспешним.

---

---

Велика Превара

Друга важна констатација је да живимо у највеће доба медијске цензуре и манипулације у новијој политичкој историји, с тим што је степен политичке преваре доживео врхунац. Лажно представљање почело је још пре избора – кроз лажна предизборна обећања. Дачић је говорио ЧВРСТО, ЈАСНО, ОДЛУЧНО. Тома Николић је обећавао да ће поништити све договоре које је Борко Стефановић постигао у Бриселу. Александар Вучић је говорио да Млађан Динкић мора завршити у затвору. Динкић је тврдио да никада не може сарађивати са СНС и да ће јавна предузећа ослободити партијског запошљавања. Све су слагали.

Потом је уследила највећа изборна крађа у последњих неколико изборних циклуса. Двери и СРС, који су против уласка Србије у ЕУ, су гурнути испод цензуса, а еврофанатици ЛДП и УРС подигнути изнад цензуса. Томи Николићу је Брисел честитао победу на председничким изборима три сата пре затварања биралишта. Николић је изневерио и своје обећање да ће испитати изборну крађу и казнити починиоце.

Шта су урадили у међувремену? Издали су Косово и Метохију, стају на страну против Републике Српске, настављају са огромним задуживањем државе, продају пољопривредно земљиште странцима, уводе ГМО семе и храну, запошљавају нове и нове партијске кадрове у државну администрацију, укинули су све царине на увоз робе из ЕУ и спремају тоталну распродају преосталог природног и привредног богатства, комплетну економију и даље води у банкрот досадашњи убица домаће привреде…

Сада морамо ковати нови план националног сабирања снага, како рече Милош Црњански још пре 80 година. Потребно нам је нешто што су Двери покренуле као идеју још пре више од две године, а што је данас актуелно у Русији, а то је Српски општенародни фронт: да у једну заједничку борбу саберемо све оне који су родољуби, који се не предају, који су спремни да се супротставе, који су понижени и увређени, који нису подлегли Великој Превари. Странке дефинитивно више нису решење, странке су део проблема. Потребно нам је нешто ново. А окидач за наше сабирање биће социјално-економски слом државе који следи и који се не може избећи.

Нема нити једног разлога за малодушност и предају. Велика Превара је можда на врхунцу, али после врхунца следи пад и отрежњење великог дела народа. Тада ће се грађани Србије запитати шта је алтернатива. Алтернатива свакако не могу бити ДС, ЛДП или било која странка уопште, што је најбоље видео Путин лично и дистанцирао се чак и од водеће странке власти чији је председник био и прешао на чело Руског општенародног фронта. Када и у Србији сазрели то време и та свест – тада треба да буде делатно спреман Српски општенародни фронт и стане на чело народа.

Народни фронт као решење за излазак из кризе српске опозиције (2. део)

---

Бошко Обрадовић

Народни фронт не сме да оклева и мора јасно да се определи против новог Тита – Александра Вучића.

Београд, 05.07.2013

Како је Александар Вучић постао лидер Друге Србије?

Не желим да трошим време на анализу политичких криминалаца које представљају Ивица Дачић и Млађан Динкић. Они ће ионако завршити као монета за поткусуривање страних центара моћи којима верно служе, а обрисаће их лично Александар Вучић као предизборне адуте на неким од следећих избора на којима треба наћи жртвено јагње за све што не ваља у држави и обезбедити нови мандат на власти. Желим да овом приликом говорим о ономе о коме наши медији више не смеју да изговоре ниједну критичку реч и који се великом брзином приближава статусу новог Тита. Свакодневно смо сведоци све више оних срамних прелетача и улизица који се куну да са Његовог пута неће скренути.

Веома ретко данас можете прочитати отворену политичку анализу феномена званог Александар Вучић. Како је политичар који је убедљиво изгубио изборе на којима се једино кандидовао под својим именом (за градоначелника Београда) упркос томе за годину дана постао најмоћнији политичар у држави? Хајдемо од почетка ове, једне од најуспешнијих страних обавештајних операција у новијој историји Србије.

Као што је Војислав Коштуница послужио петооктобарским револуционарима као кишобран за долазак на власт и уништавање српске привреде, културе и државе у целини, тако је и болесна лична политичка амбиција Томислава Николића да по сваку цену постане председник странке и државе пре пензионисања послужила Александру Вучићу да под тим плаштом направи најуспешнију прозападну политичку странку у Србији новијег доба – ЛДП+. Не заборавимо да је на тај начин уништена и највећа опозициона национална политичка странка. Следе као прво узимање Монтгомерија и других странаца за политичке и маркетиншке савете (све до промене личног изгледа који се мења у складу са променом политичких идеја), као и тајкунске и друге паре за прављење странке. Читав политички маневар задржавања посланичких мандата у Скупштини Србије, медијска проходност и све друге потребне испомоћи дошле су као директна инвестиција Демократске странке и тадашњег шефа свих безбедносних служби у Србији Микија Ракића, који постаје и остаје Вучићев близак пријатељ. Дакле, док се представља као опозиција Жутом предузећу које уништава Србију Вучић другује са срцем ове криминалне дружине и директно преко њихове помоћи формира нову странку – данас владајући СНС. Да ли знамо шта све проистиче као његова обавеза из овог пријатељства и дугова Александра Вучића према домаћим и страним менторима који су га довели на власт?

Вучићеви политички штићеници

Ово би Жути данас требало посебно да имају у виду када се жале на нову власт. А ако мало пажљивије погледамо и не жале се, већ спремно чекају на клупи да уђу као резервни играч и направе велику коалицију пре или после следећих избора, која је у страним центрима моћи и замишљена још приликом расцепа у СРС. Најбољи доказ томе је чување Ђиласа на челу Београда лично од стране Александра Вучића, који је уцењивао коалиционе партнере из СПС за смену власти у малим општинама и градовима, а неће у Београду који има највећу политичку тежину у Србији. Пита ли се ико зашто је Ђилас и даље градоначелник?

Али није Александар Вучић покровитељ само Ђиласу. Он има више својих политичких штићеника. Он је Млађану Динкићу, који уопште није био потребан за стварање владајуће већине, дао комплетна министарства у којима је новац, што му није дала ниједна коалиција у последњих 13 година, али јесте Вучић. Вучић најбоље зна да главни агент ММФ-а и Светске банке у Србији мора бити на том месту, док Вучић и његови лично не преузму ту улогу.

Он директно узима Расима Љајића у власт и подржава даљи развој његове пара-странке као резервне коалиционе странке и гура је свуда на локалним изборима да излази или самостално (као у Косјерићу) или на листи СНС (као у Зајечару).

Он подиже из политички мртвих Вука Драшковића и склапа са њим стратешко партнерство у Трстенику и ставља га на листу СНС-а у Зајечару, а биће и предавач на новооснованој Политичкој академији СПО-а за служење интересима странаца у Србији.

На којим изборима и коме је Александар Вучић обећао да ће бити заштитник Драгана Ђиласа, Млађана Динкића, Расима Љајића и Вука Драшковића, да не говоримо о Ивици Дачићу и СПС-у које директно штити од истраге о сусретима са мафијашким шефовима и разним криминалним радњама?

---

---

Посебна је тема како је Александар Вучић постао отелотворење свих политичких снова и жеља Друге Србије, која у овом тренутку нема бољег гласноговорника у домаћој јавности. Политичар кога подржавају Весна Пешић, Ненад Прокић и други ветерани „денацификације Срба” несумњиво је то заслужио својим новим видицима (наочарима) и литературом у којој предњачи „свето писмо” Друге Србије „Философија паланке” Радомира Констатиновића. Од највећег српског емигрантског писца Лазе М. Костића, чија је сабрана дела својевремено штампала СРС, до Радомира Констатиновића могуће је прећи пут само уз промену идентитета и вратоломију мозга, коју је Вучић несумњиво морао да направи да би постао прихватљив колонијалним господарима Србије.

Можда је Александар Вучић у праву ако не види озбиљну препреку у нама његовим овоземаљским политичким противницима, али дефинитивно потцењује мистичну снагу наших Светих предака на које је ударио покушавајући да измени српски национални идентитет кроз промену Видовданског смисла српске историје. Ту битку Александар Вучић неће моћи да добије и од овог Видовдана који изгледа толико победнички по њега заправо почиње његов дефинитивни политички пораз.

Вучићеви резултати нерада

Да ли је Александар Вучић променио било кога од жутих и америчких људи у Полицији, Тужилаштву и Судству? Ниједног.

Да ли Александар Вучић истражује било коју пљачкашку приватизацију изузев оне 24 које му је наложила ЕУ? Ниједну.

Да ли, поред медијских хапшења домаћих тајкуна која ни после годину дана власти нису завршила нити са једном правоснажном судском пресудом, Александар Вучић сме да пошаље инспекцију рада, еколошку инспекцију или било коју другу истрагу у било коју страну фирму у Србији, рецимо у Фијат?

Да ли је било који жути тајкун завршио на робији?

Да овде и не говоримо о Косову и Метохији као симболу националне издаје нове власти, или путу у ЕУ по сваку националну цену, или о обавези промене националне свести у српском народу, коју су нам испоручили Вучићеви немачки пријатељи, са којима је ближи него што је то био Зоран Ђинђић.

О медијској цензури и држању медија у својој руци као у најбоља Ђиласова времена (види се ко му је био учитељ како се то ради) сувишно је говорити. Толико улизивање новинара, толике похвале коалиционих и опозиционих политичара, толики прелетачки раст СНС-а… Као врхунац може се навести пример „Утиска недеље” у коме поред Александра Вучића гостују још једино бивши члан ЛДП-а који подржава сваку реч коју изговори његов нови лидер, као и политички аналитичар који се слаже са сваком мисли коју изрекне нови владар. Ту чак нема ни неког другог из владајуће коалиције, или  лажне опозиције из ДС и ЛДП која се ни по чему више не разликује од политике СНС, а камоли некога ко има другачије мишљење од Александра Вучића.

Србија данас функционише по следећем принципу: За све што је добро у Србији треба да будемо захвални Александру Вучићу, и ако имамо неки проблем обратимо се њему и он ће нам га решити. А за све што је лоше у Србији и што ову државу води у катастрофу, за то су криви претходни режими и он нема никакве везе са тим, јер је само потпредседник Владе и морате се јавити Ивици Дачићу. Е, па неће моћи.

Немамо разлога да се бојимо да поставимо питање одговорности Александра Вучића и да му будемо истинска опозиција. Зашто други калкулишу, и има ли уопште било кога другог ко није у договору са Вучићем у личном и страначком интересу и без обзира на националну и државну штету – велико је питање. Међутим, мимо политичких странака увек спремних на калкулације постоји свакога дана све шири општенародни фронт грађана који неће новог страног агента попут Тита на челу Србије. Време је да се и организујемо у заштиту Србије од нове титоизације и дефинитивне победе Друге Србије оличене у Александру Вучићу.

Први део

Бошко Обрадовић

Бошко Обрадовић