Поново је време данка у крви

РЕВИЗИЈА историје Другог светског рата у Србији почела је када је коалиција „Заједно“ преузела власт у Београду 1997. године. Тада је скинута петокрака са Старог двора и тада су одузете улице Иви Лоли Рибару, Ивану Милутиновићу и Сави Ковачевићу. Људима који су најсветлији примери антифашизма у Европи и за које никакве грехе комунистичког режима не можеш да вежеш јер су погинули пре краја рата. То почиње у крилу власти коју чине, да не спомињем мртве, Вук Драшковић и Весна Пешић.

Данас, осамнаест година након што је њена власт одузела овој тројици улице, Весна Пешић и други из ГСС, попут Жарка Кораћа, критикују рехабилитацију Драже Михаиловића иако су сами започели тај тренд. Као што ће камен који бациш пасти на земљу, тако ће, ако 1997. године узмеш улицу Иви Лоли Рибару, 2015. године бити рехабилитован Дража.

Овако Мухарем Баздуљ, један од најбољих и најпознатијих младих писаца на простору који у последње време зовемо „регионом“, коментарише реакције које је у Србији изазвала рехабилитација вође Равногорског покрета. Сарајевски писац са београдском адресом, који није избегао да буде ухваћен у чаршијски сукоб такозваних прве и друге Србије. Због његових ставова део „другосрбијанске“ јавности, али исто тако и анонимни учесници разних националистичких форума у БиХ, прогласили су га „српским играчем“ и готово му налепили етикету српског националисте.

– То је последица неколико мојих текстова у којима сам покушао да пољуљам стереотипну црно-белу слику, зато што ни стварност није таква – објашњава Баздуљ. – Мислим да су антикомунизам и антијугословенство костури у орману и први грех те „друге Србије“. Ако њима укажеш на то, крећу „ад хоминем“ напади. Али то ме не додирује превише јер сам кроз сличан третман прошао у Сарајеву када сам писао о нечему што се не допада тамошњој чаршији. На пример – да се не могу тек тако отписати догађаји у Добровољачкој јер ту нису побијени неки „четници“ већ клинци који су били на служењу војног рока. Био је ту и један лекар, отац Саше Радуловића…

КОМПЛЕКС МАЊЕ ВРЕДНОСТИ* Жалимо се да се млади и успешни не задржавају овде, а онда доводимо „страни менаџмент“ као чудотворно решење за пропале фабрике? – Код млађих генерација дошло је, иако то звучи као груба фраза, до губитка националног самопоуздања. Некада смо имали ужасан осећај супериорности према Чесима и Пољацима, причали шта све можемо са једном црвеном у Варшави… Некада смо имали осећај супериорности, сада комплекс мање вредности.

* Да ли вам се чини да су реакције на ваше ставове жешће делом и због тога што нису у складу са оним што би се на основу вашег „бошњачког идентитета“ очекивало?

– Има тога. То је догматска свест која не тежи никаквом дијалогу, чак и у ширем кругу сличномишљеника. Ако имало скренеш сматраш се отпадником. Наравно, то не важи за тај читав „фронт“. Има људи који су спремни за неку врсту нијансираности, али баш због тога и они често буду етикетирани.

* Говорите о недоследности дела грађанске Србије у случају рехабилитације Драже Михаиловића. Слична недоследност може се прочитати и у реакцијама које стижу из региона?

– Чини ми се да реакције у Хрватској служе да тамошње власти прикрију властити ревизионизам који је раније почео и много даље одмакао. У Хрватској су већ деведесетих не само избрисане партизанске улице него су оне дате високим усташким функционерима. Неки, попут Миле Будака, по бизарној идеји да су били писци, уврштени су у школске програме. Лицемерно је да данашња Хрватска, која је већ двадесет година суштински базирана на раскиду са антифашистичком традицијом, као нека Трноружица која се буди после зимског сна, открива да је Србија кренула да некога рехабилитује.

* Хрватска председница је критику Србији због Драже упутила из Блајбурга?

– Павелић и Дража не могу да се пореде. Можда на неком нивоу са Павелићем може да се пореди Недић, али ни то није добра паралела. Павелић је имао колаборационистички систем иза себе, састајао се врло често са Хитлером, био његов близак сарадник. А иако су Дражине јединице у одређеним тренуцима сарађивале са окупатором, не може се рећи да је Дража лично имао било какав пријатељски однос са вођом Трећег рајха. Чак је једно време био на Хитлерој потерници.

* Да ли смо рехабилитацијом Михаиловића добили две паралелне верзије историје?Могу ли оне да остану једна крај друге или се ипак мора трагати за заједничким историјским наративом?

– Пресуда је ту мање важна, а битнија је одлука из 2004. године о изједначавању партизана и равногораца. Те паралелне историје на званичном нивоу постоје најмање десет година. После Путиновог говора у Београду и учешћа Србије на паради у Москви, као никад у последњих 20 година осећамо понос што смо учествовали у антифашистичкој борби. А истовремено имамо рехабилитацију. Можда ћемо и то за педесет или сто година посматрати као што Енглези данас виде Рат ружа. Али данас, делимично и због свега што се дешавало деведесетих, ове ствари имају дневнополитичку тежину.

* Александар Вучић је у Сарајеву поручио да Срби и Бошњаци морају да размишљају о заједничкој будућности. Чини се да Србија све више преузима улогу некога ко жели да заборави поделе и успостави нове односе у региону?

– Чини ми се да је Вучић схватио једну релативно баналну ствар – да би се неком врстом заједничке политике Срба и Бошњака смириле неуралгичне поделе у три државе на западном Балкану. Поред Србије и БиХ, ту је и Црна Гора где би сарадња српских и бошњачких партија могла да означи нову врсту политичке парадигме. Ако би дошло до минималног консензуса о заједничком интересу на линији Београд – Сарајево – Тирана, то би могло да пацификује регион. Делује охрабрујуће то што се чини да део међународне заједнице који је имао интерес да овде има тачке замрзнутог конфликта, сада настоји да пацификује регион.

* Мислите ли да је то могуће с обзиром на ескалацију приче о „Великој Албанији“ и инциденте попут оног у Куманову?

– То је вероватно најпроблематичнији фактор унутар наше регије. Направићу овде једну кафанску аналогију – када је деведесетих постојала идеја да сви Срби треба да живе у једној држави, међународна заједница се томе оштро успротивила. Данас, када Албанци имају исту тежњу, имамо само декларативно противљење. Принцип мора да постоји – ако су границе непроменљиве, онда су непроменљиве. Ту наравно долазимо на питање Косова, које је вероватно кључно. Свако ко то посматра са минимумом објективности и поштења види да је идеја да је тај случај „суи генерис“ – обична глупост. То је заиста отворило Пандорину кутију. Мислим да се чак ни Путин не би усудио да анектира Крим да није било преседана Косова.

* Изгледа да је албански национализам једини национализам на Балкану који међународна заједница не осуђује?

– Емил Сиоран каже да час национализма не долази истовремено свим народима. Мислим да је на неки начин тај час код Албанаца закаснио. Али Албанци веровато из перспективе неког западног стратега који посматра демографске карактеристике изгледају као најјача карта у будућности. Један пријатељ из Америке, који је држао предавања свуда по Балкану, причао ми је како је свуда, од Србије до Словеније, чак и у Сарајеву, слушао приче о томе како су Американци грозни људи. Једино у Приштини и Тирани су му плаћали пиће кад чују да је Американац.

* Толико је крви проливено у различитим борбама за независност, а дошли смо до тога да живимо у полуколонијалним државама?

– Крлежа је у једном есеју рекао да ће Хрвати, ако некада и добију ту независност о којој сањају, једва чекати да је неком опет дају. И на неки начин то се потврђује. Највећи албански писац Исмаел Кадаре рекао је да Балкан може да буде свој на своме ако се договоре Грци, Албанци и Словени. Када посматрамо Грчку, видимо да, иако је у ЕУ, она данас има псеудоколонијални положај. То ме подсећа на Андрићеву „Травничку хронику“ где муслимани гледају ка Истанбулу, Хрвати ка Бечу, Срби ка Петрограду. Уместо да су упућени једни на друге. То можете да проширите на читав регион данас. У српским и хрватским медијима једна од главних тема је одлазак младих у Немачку. Малтене имамо данак у крви. Они овде немају перспективу, а Западу је драже да увози Европљане и белце који су део истог културног миљеа него становништво правог „трећег света“.

НА ДЕЛУ ЈЕ „НОВА АРМАНИ ЛЕВИЦА“

* Може ли „нова левица“ да буде одговор на све веће незадовољство грађана политичким странкама и лидерима у читавом региону?

– Левица је покрет који од свог настанка тежи што већој инклузивности. Историјски, десница жели да основна права да што мањем броју људи, а левица да се та база прошири. Највећа опасност нових левичарских покрета јесте што покушавају да раде супротно. Уместо да буду инклузивни, они су ексклузивни. То је нека „армани“ левица, која тражи да будеш фенси обучен и да нипошто немаш сељачки укус у музици да би био левичар. Леве странке морају да нађу начин да у своју гравитацију убаце „губитнике транзиције“. Мислим да би они који су изабрали Вучића са паметном левицом постали њени гласачи. Чак и у време целовитих радикала, уверен сам да њихови бирачи нису били вођени национализмом већ пре свега осећајем беде и изгубљености. Нажалост, левица се, не само у Србији, претворила у једну врсту интересне групе за заштиту стечених права и привилегија.

* Има ли у Србији странке која би могла да постане права левица?

– Демократској странци, која је наставак оне Гролове и коју је оснивао Пекић, то левичарско одело никада није добро стајало. Пуно ближа правој левици био би СПС да нема тог ужасно тешког пртљага Милошевића. Могу да замислим да се млађе генерације, за које ће деведесете бити давна прошлост, пре окрену СПС него некој другој данас постојећој странци која тежи левици.

=== из последњих коментара уз овај чланак:

Гвозден 31. мај 2015. 18:14 #3510952

У било ком облику заступати тезе комунизма и правдати њихове присталице као борце за слободу, је безумље које се ничим не разликује од било ког нацистичког или стаљинистичког славоспева. Комунисти који су сматрани Србима, или бар Југословенима,су у Србији оставили дебео траг крви и отворене ране које никако да зарасту. Свако ко је био уз злотвора, што су они дефинитивно и били, штитио га и тиме одржавао на власти, ничим се не разликује од оних који посташе муслимани или католици.

Dejanbg 31. мај 2015. 17:14 #3510886

Sve neki silni filozofi i mislioci a ne vide dalje od nosa. Draža nije bio svetac ( nijedan vojskovođa to nikad nije ni bio) ali nije ni zločinac. A zaista, samo najpovršniji ljudi mogu u Josipu da vide oslobodioca i nekakvu pozitivnu figuru, barem što se Srba tiče. Živeli su u njegovo vreme, minimalno od minimalnog rada, neodgovorni prema budućim generacijama, otimali , hapsili ljude bez krivice i krali bez kajanja, a danas glume nekakve moralne gromade i uglednike.

Мухарем Баздуљ: Поново је време данка у крви | Друштво | Novosti.rs

На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша

Драган Вукадиновић

На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши и браниоце и 6.000 Турака који су упали у утврђење. Синђелић се у мају 1809. са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш.
На Чегру је био у најистуренијем од шест српских шанчева и на њега је напад усмерио командант нишке тврђаве Куршид паша, али су устаници одбили више турских јуриша. Пошто је увидео да браниоци, упркос невиђеном херојству, не могу да одоле турској сили, запалио је складиште муниције. После битке паша је, да би застрашио Србе, наредио да се од глава погинулих устаника озида кула, која је добила назив Ћеле-кула. Првобитно су на њој биле 952 лобање, а сада је остало неколико десетина. Синђелић је учествовао у свим борбама у Поморављу од почетка устанка 1804. и истакао се у бојевима на Иванковцу 1805, кад је за показану храброст добио чин војводе, и на Делиграду 1806. под командом Петра Добрњца – Pesma: https://www.youtube.com/watch?t=58&v=4kf09tnHELs

Gefällt mir · Kommentieren

пензионисани пуковник Жак Огар ЗБОГ СРБА ЖРТВОВАО ВОЈНИЧКУ КАРИЈЕРУ

Британци су на Косову изигравали мировњаке, а у ствари борили су се заједно са терористима ОВК-а против Срба. Хтио сам да растјерам банду, а британски генерал Меј тражио је да не пуцам по његовим војницима – прича пензионисани пуковник Жак Огар.  

ЗБОГ СРБА ЖРТВОВАО ВОЈНИЧКУ КАРИЈЕРУ

15.мај 2015. Срна
Разговарао: Вукан ДУБОЧАНИН

БАЊАЛУКА, 15. МАЈА /СРНА/ – Француски пуковник Жак Огар није блиставо окончао своју војничку каријеру – пријевремено је пензионисан зато што је 1999. године, као припадник НАТО, штитио косметске Србе.

Искусни ратник из афричких сукоба и падобранац Легије странаца сматра да је најважније то што није ратовао против Срба и што је „освјетлао образ“ Француза и своје породице, у којој је он 12. генерација официра.

У интервјуу Срни Огар истиче да му је већ првих дана боравка на Косову било јасно да САД шире дезинформације и тако „трују“ свијет лажима о Србима као злочиначком народу.

„Бил Клинтон и Медлин Олбрајт тврдили су тада да се на Косову и Метохији догодио прави геноцид са више од 100.000 убијених Албанаца“ – подсјећа Огар и наводи да је то била „огромна лаж коју су преузели и прихватили готово читава Европа и свијет“.

Фото: Блиц

„Они који су пласирали те лажи о геноциду, дакле поред госпође Олбрајт и амерички генерали Весли Кларк и Мајкл Џексон, сада се бесрамно богате на Косову“, каже Огар.

Још почетком 13. вијека српски краљ Стефан Урош Немањић оженио је Францускињу Елен, блиску рођаку француске краљевске породице од Анжуја. Срби су је касније назвали краљица Јелена Анжујска.

„Мене су у породици учили да волим Србију јер то пријатељство француског и српског народа траје још од времена Јелене Анжујске. Када сам као командант француских специјалних јединица послије бомбардовања Србије дошао на Косово, нисам имао никаквих моралних дилема“, наглашава он.

„Прије тог пута, мој отац, пензионисани генерал француске војске, рекао ми је да пазим шта тамо радим јер Срби су честит народ и имају славну историју“ – каже он.

Огар је прочитао књигу Душана Батаковића „Косово, спирала мржње“ како би се боље припремио за мисију, али је праву слику о косовским збивањима стекао тек када је видио шта се догађа на терену.

„Американци су буквално отели вјековну српску земљу и предали је терористичкој ОВК. Када сам дошао на Косово, брзо сам схватио да је и Француска изабрала погрешну страну“ – прича Огар.

Он сматра да је Француска „издала традиционално француско-српско пријатељство, озваничено током Првог свјетског рата и потписано измијешаном крвљу војника“.

Огар није могао да разумије званични Париз који је попустио под притиском Америке и стао на страну „банде терориста“. Посебно су га разочарали Британци који су играли „двоструку игру“.

„Британци су на Косову изигравали мировњаке, а у ствари борили су се заједно са терористима ОВК-а против Срба. Добро се сјећам предвечерја 17. јуна 1999. године када је ОВК поставила засједу колони српских цивила која се са 200 трактора повлачила из Пећи према Косовској Митровици“ – свједочи Огар.

Када се догодио тај напад послао је хеликоптер да види позицију ОВК-а и затим наредио војницима да рафалном паљбом по положајима ОВК-а растјерају банду.

„Запрепастио сам се када ме неколико тренутака касније радио везом позвао британски генерал Меј, захтијевајући да не пуцам по његовим војницима“, прича пуковник Огар.

Он објашњава да су у том нападу на колону српских цивила, заједно са албанским терористима, учествовали и британски војници, који су се повукли када је на лице мјеста стигла Седма бригада српске војске која се тих дана повлачила из јужне српске покрајине, у складу са Кумановским споразумом.

Командант француских специјалних јединица на Косову и Метохији у љето 1999. године пуковник Жак Огар видио је тих дана још много сличних напада терориста на српску нејач и српске светиње. Каже да је помагао Србима гдје год је то било могуће.

„Због велике неправде коју чини међународна заједница према српском народу по повратку у Француску одлучио сам да се пријевремено пензионишем. Моје понашање на Косову вјероватно је сметало старјешинама иако ми то нису рекли“ – наводи Огар у интревјуу Срни.

По повратку са Косова требало је да преузме команду у једном пуку француске војске, али то му није омогућено. Тада је схватио да представља проблем за француску војску.

„То ме је јако наљутило и одлучио сам да напустим војску. То је била једна од најтежих одлука коју сам донио у животу, али са ове временске дистанце мислим да сам добро учинио“ – наводи Огар.

Прије десетак година у Француској је регистровао предузеће које се бави финансијским консалтингом и савјетовањем француских компанија о томе како на најбољи начин да послују у свијету.

„Био бих најсретнији када бих могао да помогнем економски развој Србије и Републике Српске. Сада је најважније да власт и предузећа у Српској дефинишу своје потребе у сарадњи са француским компанијама и облике сарадње који би били најкориснији“ – поручује Огар.

Поделите текст – Разбијмо медијски мрак!

SAOPŠTENJE ZA MEDIJE – Hit predstava “Čekajući ministra”, sa Anom Kokić u glavnoj ulozi biće odigrana u nedelju, 31. maja

SAOPŠTENJE ZA MEDIJE
Hit predstava “Čekajući ministra”, sa Anom Kokić u glavnoj ulozi biće odigrana u nedelju, 31. maja na sceni Akademije 28, sa početkom u 20 časova.

Urnebesna komedija, po tekstu Semira Gicića, a u režiji Marije Puškarov Popović u kojoj pored Ane Kokić igraju i glumci Milan Pajić i Semir Gicić, nasmejaće vas do suza. Predstava je premijerno odigrana 14. i 17. maja pred beogradskom publikom i nikoga nije ostavila ravnodušnim.
Ovo je neobična priča o troje ljudi koji su se potpuno neočekivano našli na jednom mestu, istim povodom ali različitim ciljevima.

Novi vlasnik kafane Bratislav Zaguz zatiče prazan i ruiniran objekat, a pošto ima zakazanu večeru sa ministrom u Vladi Srbije, suočava se sa nemogućom misijom. Tome u prilog ide i nezeinteresovanost zaposlene konobarice da učestvuje u sređivanju objekta za ministrov dolazak. Dogovori o mogućnosti eventualnog otvaranja kafane i polemika zbog cajtnuta, dovodi do svađe između zaposlene konobarice Lidije Matijević i novoangažovanog dizajnera enterijera Maria Stajlera. Ulogu mirotvorca preuzima Bratislav kako bi ih non-stop pokretao da nastave pripreme.

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЖИВАДИНУ ЈОВАНОВИЋ

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира
ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА
ЖИВАДИНУ ЈОВАНОВИЋУ
Господине председниче,
Пишем Вам, тако ми Бога, без иједне зле намере (злу се супростављам више од 50 година), пишем Вам поводом Вашег (и у име свеколиког Београдског форума) писма, како кажете „Канцеларки“ Меркеловој (без великог слова „к“, само се председник државе пише великим словом „П“ и то када му се име не спомиње).

Иначе, кад год сам написао отворено писмо, нагласио сам да су многа ушла у историју, у лепу литературу, писали су их философи, књижевници, војсковође, државници, затворски сужњи. Као млади новинар, поткрај шездесетих година прошлога века, писао сам о генералном секретару КПН Телману, који је из затвора писао кћерима. Та писма су ушла у лепу литературу, као што су писма Надежде Мандељштам заточенику у Сибиру, песнику Осипу Мандељштаму. Присећајући се Телмана, не могу а да не споменем великане који су напустили Немачку када је Хитлер дошао на власт: Анштајн, Бертолд, Ремарк, Хесе, Томас и Хејнрих Ман, затим сви чланови Франкфуртске филосовске школе – Маркузе, Адорно, Фром, Хоркхајмер, Бењамин и многи други. Такође, не могу а да не подсетим и на паљење Рајстага. Када је запаљена зграда Скупштине Србије (гледао сам својим очима, како су покрали слике, тепихе, старински намјештај), био сам несрећан, што смо се сврстали у пиромане здања којег су поштеделе немачке штуке 1941. године.

Нажалост, Ваше писмо Ангели Доротеи Каснер, бившој комсомолки из НДР, и ово моје писмо, неће ући ни у историју ни у лепу литературу.
Можда Вам и не бих писао, али ме је коснуло како сте се обратили Меркеловој: „Веома поштована госпођо С(с)авезна К(к)анцеларко“, те како сте на крају одпоздравили, „Примите, госпођо С(с)авезна К(к)анцеларко изразе нашег најдубљег поштовања“. Да ли је могуће да сматрате да је Меркелова „веома поштована госпођа“, као и да просто гајите „изразе (к томе) нашег најдубљег поштовања“. Научили сте, господине Живадине, то обраћање док сте били у дипломатији, што не значи да га можете применити и тамо где не би требало применити. Ваши преци из Опарића се никда тако не би обратили провереним непријатељима свеколиког србства.
Тужно је, чак ружно, бивши министре иностраних дела, да од Меркелове тражите да положи цвеће на стратишту фашистичких зликоваца дедова и очева разних Ангела у Шумарицама, као и убица под називоим „Милосрдни анђео“ на Ташмајдану, то називате „симболички гестови“. Имам осећај да не знате шта значе речи „симболичан“, „симбол“, „гест“ (како је то ружна реч), а посебно синтагма „симболички гестови“. Није клечање Вили Бранта испред Варшавског гета била симболика, то клечање је имало једну другу конотацију и још неке друге, пре свега, политичке поруке. Невероватно је да све ово цитирано из писма (и комплетно писмо) није прошло кроз редактуру неких других чланова Форума.
У страшним биткама Немаца и Руса (Стаљинград, Москва, Лењинград), односно бораца из целог СССР-а, било је случајево да су команданти и немачки и совјетски, као и војници, одавали једни другима почаст. У Шумарицама се, господине Јовановићу, радило о кукавичлуку. Хапсили су децу не само у школама, већ и по кућама, оне који тога дана нису били на насатви. То је пораз за целокупни људски род, људску расу. Пре неколико година Шумарице је посетио амбасадор Немачке Ханц Вилхелм, иако је Немцима био забрањен улазак у Крагујевац. Том приликом је председник Николић у говору посебно похвалио присуство Ханца. На улазу у Шумарице требало би да стоји табла за век векова на којој би писало: „Строго забрањен улазак Немаца“ и ….., а Ви, председниче Београдског форума и сви чланови Форума, молите Меркелову да положи цвеће, да оскрнави хумке невине деце и више хиљада убијених на свирепи начин. Њено порекло, њен CV, њен животни мото, њен морални код, неће јој дозволити да то уради (размислите шта ово значи).
Ви, господине Јовановићу, тражите милост од особе која је за време последње посете, да Вас подсетим, у једном дану као Штука, долетела у Загреба (Јосиповић изјави тада: „ОНА је велика пријатељица наше земље, која дође у тренутку када се Хрватска настоји више интегрисати у Европу“), затим је пролетела кроз земљу Србију – Београд, из Београда у главни град њене државе Косово – Приштину и на крају у Љубљану, одакле је поручила несрећном Тадићу да се не игра, да се уозбиљи и схвати да је Косово држава.
У Београду је са тим тадашњим нашим вођом (Срби не могу без вође) разговарала у четири ока. Председник Владе и министри, стајали су постројени у ходнику бивше зграде СИВ-а, мислећи да ће разговарти о ономе о чему је лапрдао антисрпски амбасадор Прибићевић уочи посете у Дневнику јавне ТВ1: „ Меркелова ми је рекла да је Косово држава“, а онда је наставио „да без Немачке нема живота“, спомињао је милионе, милијарде помоћи, авионе, камионе (дакле Космет није битан), „да ће за Србију Немачка бити пресудна за улазак у ЕУ (то је једина истина, један члан Бундестага је изјавио да ће „Србија ући у ЕУ 3000. године, хвала му, он је српски пријатељ“).

Огласио се и његов наследник у Берлину, знаменити амбасадор И. Висковоћ (чувен по амбасадоровању у Словенији и Берлину). Поновио je у детаље ставове Прибићевића.
Осим Прибићевића, пре те посете огласили су се С. Лихт, В. Пешић, А. Јоксимовић (то је она чувена наставница клавира која је у МСП-у била помићник министра за најважнији Сектор – информације, култура, наука, просвета, која је прекинула све односе са ИЕЗ, укључујући Русију). Потврдила је да „Меркелова представља став званичног Берлина“, а то је да је „Косово независна држава“. Јавила се и неизбежна Весна Пешић, типични пример генијалног сваштара, која годинама лети с ТВ канала на ТВ канал, као голубица с балкона на балкон. Уочи те посете подучила је Меркелову „да Србија и даље дестабилизује регион, тако што одржава стање „разваљене Босне“ и што покушава да у Црној Гори одржи наде да ће се она вратити под окриље Србије“. Нагласила је „да се овакво стање највише одржава уз помоћ Српске ретроградне православне цркве, опозиције и директним притисцима“. Изнела је како очекује „да ће Тадић
издејствовати од Ангеле Меркел блаже повлачење Србије са Косова и мање нападно прихватање косовске реалности,
када Србија дефинитивно затвори питање својих граница (што значи да граничи са државом Косово, прим. ККС), тек тада ће озбиљно бити спремна да уђе у ЕУ. Српски национализам мора до краја да буде савладан да би Србија ушла у Европу“ (Отемпора о морес).
Председник Фонда за политичку изузетност и шеф(ица) „мудраца“ у МСП-у за спољну политику Србије, Соња Лихт, причала је уочи посете бајке о комсомолки Ангели Доротеи Каснер и Немачкој. Након посете, постиђена, посрамљена, преварена, изјави: „… да нови услови, које је немачка канцеларка испоставила у Београду поводом Косова, нису били очекивани“. Рекла је да је „шокирана захтевом Немачке да је услов за добијање статуса кандидата (…) да Еулекс добије могућност деловања на целој територији Косова и да се крене ка укидању паралелних институција“. Поновила је „да су услови неочекивани“, јер је сматрала „да нових неће бити“.

Наведене и ненаведене ликове, требало је процесуирати, а „штуку“, комсомолку, Ангелу Доротеу Каснер, прогласити persona non grata. Њој и њеном потомству забранити да било када кроче на тле Србије. Немчка војничка чизма никада није смела стати на туђу територију након страхота Хитлерове злочиначке солдатеске, посебно не на српаку, а стала је на Космет. Меркелова је на челу оних који су отели 15 посто српске територије, помаже потомке бивших фолксдојчера да отму Војводину. Свака њена посета је диктирање нових услова, а она за то има времена још две и по године.

На крају, господине Живадине, још једном желим да подвучем да сте направили велику грешку што сте послали Меркеловој отворено писмо, посебно таквог садржаја, и што сте се сврстали у њене поштоваоце као што су разне Соње, Весне, Александре, Прибићевићи, Висковићи и, нажалаост, многи други у Србији. Рећи ћете да су моји ставови и захтеви тачни са социолошко-философског и историјског аспекте, али и не и са међународно-правног и дипломатског. Међутим, Срби, као и Јевреји, морају искључиво примењивати социолошко-философски и историјски аспект, према Немцима и Хрватима.

Салих Селимовић: Муслимани Старе Рашке су Срби

Фото: Илустрација – Српски Културни Клуб

1. Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали  исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?

    ― Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало. Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине. И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру  и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације  њеног државног територија.

РАШКА ОБЛАСТ

 

      Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века. Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су  хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима. Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.

ЏАМИЈА СУЛТАН ВАЛИДЕ У СЈЕНИЦИ (ДРУГА ПОЛОВИНА 19.ВЕКА)

 

2. Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер  је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?

    ― Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица. Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио.

     Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне  постао  Алија.

МАНАСТИР КУМАНИЦА НА ЛИМУ

 

3. Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

     ―Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века.  Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу. Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“. На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

МАНАСТИР МИЛЕШЕВА

 

4. Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак  – историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику?

    ― Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама  која су збуњена свим тим политичким акцијама. Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно.

      Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније. У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.

НАЈСТАРИЈА ЦРКВА ПОЗНАТА КАО ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА ГДЕ СЕ ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА КРСТИО ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ

 

5.  Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?

    ― Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.

Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!

      У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић.

      Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани,  у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година  обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему  са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“.  Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења  формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.

7. Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….

    ― У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића. Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби.  Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.

       И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

8. Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?

    ―О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега,  од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација  које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

9. Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?

    ―Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и  „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање.

     У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“.

     Мој мејл је: salihsselimovic@gmail.com i mob.064/45-65-499

Слободан Ерић – Српски Културни Клуб

Фејсбук коментари

https://www.facebook.com/plugins/comments.php?api_key=141302589361321&channel_url=http%3A%2F%2Fstatic.ak.facebook.com%2Fconnect%2Fxd_arbiter%2FQrU_tEEWym9.js%3Fversion%3D41%23cb%3Df138899e136700e%26domain%3Dsrbinaokup.info%26origin%3Dhttp%253A%252F%252Fsrbinaokup.info%252Ff1dced9ac3b861e%26relation%3Dparent.parent&colorscheme=light&href=http%3A%2F%2Fsrbinaokup.info%2F%3Fp%3D27473&locale=sr_RS&numposts=10&sdk=joey&skin=light&version=v2.3&width=580

https://apis.google.com/se/0/_/+1/fastbutton?usegapi=1&size=medium&origin=http%3A%2F%2Fsrbinaokup.info&url=http%3A%2F%2Fsrbinaokup.info%2F%3Fp%3D27473&gsrc=3p&ic=1&jsh=m%3B%2F_%2Fscs%2Fapps-static%2F_%2Fjs%2Fk%3Doz.gapi.de.Ws9BUBXs6A4.O%2Fm%3D__features__%2Fam%3DAQ%2Frt%3Dj%2Fd%3D1%2Ft%3Dzcms%2Frs%3DAGLTcCOBtn3ltUCYDMGY0WXKt3WX6T8RLw#_methods=onPlusOne%2C_ready%2C_close%2C_open%2C_resizeMe%2C_renderstart%2Concircled%2Cdrefresh%2Cerefresh&id=I0_1433005410122&parent=http%3A%2F%2Fsrbinaokup.info&pfname=&rpctoken=10168723

http://platform.twitter.com/widgets/tweet_button.d9c893c960e2d3574122a44beba13539.en.html#_=1433005410367&count=horizontal&dnt=false&id=twitter-widget-0&lang=en&original_referer=http%3A%2F%2Fsrbinaokup.info%2F%3Fp%3D27473&size=m&text=%D0%A1%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%85%20%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%3A%20%D0%9C%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8%20%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5%20%D0%A0%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B5%20%D1%81%D1%83%20%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%20%7C%20%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%20%D0%BD%D0%B0%20%D0%9E%D0%BA%D1%83%D0%BF&url=http%3A%2F%2Fsrbinaokup.info%2F%3Fp%3D27473

http://www.facebook.com/plugins/like.php?href=http%3A%2F%2Fsrbinaokup.info%2F%3Fp%3D27473&layout=button_count&show_faces=false&width=1000&action=like&font=arial&colorscheme=light&height=21

Објави на Фејсбуку

РЕКЛАМИРАЈТЕ СЕ КОД НАС

ЧАСОВИ ЕНГЛЕСКОГ, ПРЕВОДИ…

ПРОЈЕКТНИ БИРО

КЛИКНИ СВИЂА МИ СЕ!!!

http://www.facebook.com/plugins/likebox.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2F217610008298759&width=292&height=350&colorscheme=light&show_faces=true&stream=false&show_border=false&header=false

ОКУПИРАНО КОСОВО

ПОЗИВ ЗА ПОМОЋ

ЦРКВЕНОНАРОДНИ САБОР

МЛАДОСТ И РОДИТЕЉСТВО

Пратите нас на твитеру

• No Twitter messages.

http://platform.twitter.com/widgets/follow_button.c2221624a19804fbe9017920859c89ce.en.html#_=1433005410369&dnt=false&id=twitter-widget-1&lang=en&screen_name=srbi_na_okup&show_count=true&show_screen_name=true&size=m

Интернет Књижара

Корисне Везе

СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!

АНКЕТА

Да ли ће нова Власт променити Устав и признати независност Косова?

• Да!
• Не!

View Results

ПРИЈАВА НА МЕЈЛИНГ ЛИСТУ

Додајте Ваш мејл како би примали наше најновије вести

ПУТИН ОШТРОМ КРИТИКОМ поставља САД на место

Објављено: 29. мај 2015.

Током сусрета са секретарима савета за безбедност земаља БРИКС-а, руски председник Владимир Путин дозволио је себи необично жестоке изјаве на рачун САД, пише немачки лист „Дојче виртшафтс нахрихтен“.

Он је, не без основа, окривио Америку за експанзију Исламске државе и за напад на суверенитет других држава. Нема сумње да ће после Путинових речи уследити конкретне акције, уверен је аутор чланка.

„Ми знамо шта се, сада рецимо, дешава на Блиском истоку, у северној Африци, знамо проблеме у вези с терористичком организацијом која је себи дала право да се зове Исламска држава. Али у тим земљама, у којима она сада цвета, није било никаквог тероризма, док није дошло до потпуно неприхватљивог мешања споља, и то без санкција Савета безбедности Уједињених нација. Јасно је да су последице тешке. Неопходно је кориговати све оно што се дешавало претходних година на међународној сцени“, изјавио је руски лидер током сусрета са секретарима савета за безбедност земаља БРИКС.

У агресивној политици Запада руски лидер види опасност за друге државе:

„Јасно је, такође, да се и наше земље (чланице БРИКС-а) у великој мери суочавају с великим претњама повезаним с нарушавањем норми међународног права и с нарушавањем суверенитета разних држава, сфера њиховог деловања“.

Током сусрета с представницима Кине, Путин је такође упозорио на претњу „обојене револуције“. Он је као пример навео ситуацију у Украјини. У Москви сматрају да су свргавање Виктора Јануковича и нереди на Мајдану организовани по налогу Американаца. Према мишљењу листа, такве сумње су основане, јер је сасвим недавно био објављен део тајног извештаја Пентагона. У њему је наведено да су САД знале за формирање Исламске државе дуго пре њеног настанка и да су искористиле ту терористичку организацију за своје циљеве.

Како наводи лист, Путин раније није дозвољавао себи толико оштре изјаве. Очигледно је да руски председник настоји да појача притисак на Запад, пише аутор. У савезу с Кином и земљама БРИКС-а, он се припрема да уклони пропусте у очувању безбедности на Блиском истоку, које су потекле од мешања Американаца. Оштра реторика руског лидера сведочи о томе да он не намерава да у вези с тим питањем наступа из позиције слабог, закључује новинар.

С мишљењем аутора чланка слажу се и читаоци листа. Тако један од њих пише:

„Најзад неко назива ствари правим именом и не стиди се да о томе говори гласно. Наши политичари, који без свести служе САД, само лажу! Није важно ни из које су партије. Надам се да ће европску тврђаву освојити још милиони избеглица са Средњег истока и из Африке. Те велике миграције су резултат злочиначке политике“.

Извор: rs.sputniknews

Promocija romana „Varvarogenije” Radovana Vlahovića u izdanju Banatskog kulturnog centra

​

Promocija romana

„Varvarogenije” Radovana Vlahovića

u izdanju Banatskog kulturnog centra

održaće se u subotu 30. maja 2015. godine od 18 časova

u Restoranu „Krupara” u Bačkom Dušanovu (Ivo Lole Ribara 1)

gde književnik Đorđe Kuburić iz Subotice

tradicionalno organizuje književne večeri.

O romanu govore: domaćin večeri i recenzent knjige Đorđe Kuburić i autor.

U okviru programa biće priređene video-projekcije crteža Miodraga Nadlačkog i Silvije Vlahović koji su nastali inspirisani romanom  „Varvarogenije”.

​

Izvod iz recenzije Đorđa Kuburića, književnika iz Subotice 

Kroz stotinak ciklično organizovanih fragmenata meandrira kontraverzni lik Varvarogenija. Varvarogenije je osobeni paraknjiževni junak – razbarušen, lucidan, mistično metafizičan. Ambivalentan. Slojevit. Konfuzan. Trpeljiv i dinamičan. Okružen mnoštvom, a opet sam.

Izvod iz recenzije Salamona Jazbeca, književnika iz Zagreba

Balkanski književnik Radovan Vlahović daje nam jedan odgovor 2012. godine, baš kao što nam je balkanski književnik Ljubomir Micić davao svoj 1921. godine, još u ono doba kad se vodopadima suza ispirala krv s tla klaonice Prvoga svjetskog rata.

Barbarogenije nije srpski ni hrvatski. Isto tako, niti Varvarogenije nije srpski ni hrvatski. Ali jest balkanski.

Varvarogenije nije nacionalan, on nema naroda i države, i to je njegova prednost, jer „iščupan iz korena mogao se prepustiti bilo kom vetru“.

Vrijeme je da se Europa ponovno suoči s Barbarogenijem, kojeg mi – s Radovanom – nazivamo Varvarogenijem.

Izvod iz recenzije Nikole Kitanovića, književnika iz Novog Sada

Vlahovićevo delo Varvarogenije odlično komunicira sa književno-duhovnim putevima poezije Micića, Despotova, Tucića… Sa poezijom! Sa poezijom srpske avangarde, ali i sa simbolizmom, nadrealizmom i ekspresionizmom. Dakako, kroz ovo delo teče gotovo opipljiva duhovna komunikacija sa filozofijom, osobito sa filozofijom Ničea, Sartra i Siorana.

Varvarogenije jeste veoma značajno književno delo, remek delo Radovana Vlahovića. Zahvaljujući tome, čitaocu se savetuje strpljenje, jer pred nama je knjiga koja se čita celog života – ona postaje deo naše unutrašnje kulture, deo našeg bića i deo naše civilizacijske prosvetljenosti.

Izvod iz recenzije Perice Milutina, književnika iz Novog Sada

Varvarogenije je svet zdravog duha, ubačen u haos čovekovog posrnuća. Na atlasu razapetog uma gradi kartografiju ekvivalentne projekcije koja eleminiše sve deformacije. Neviđene putanje od krvi, svega što leti, puže, gamiže, veže za postojanje, sudbinu ostrašćene vere u energiju vedrine, mira i ljubavi. Varvarogenije je kosmičko jezgro koje odašilje snagu, nadahnuće, moć i vrednosti koje emituje celoj vaseljeni i time je održava u skladu.

Izvod iz rukopisa knjige o romanu „Varvarogenije” Marije Tanackov iz Kikinde

Kao književno delo „Varvarogenije“ je višeznačno struktuirano, intertekstualno vrlo usložnjeno i može se nazvati romanom. Njegova značajna karakteristika je i da je to delo „oslobođeno“, odnosno nije neophodno „potčinjeno“ stvarnosti, u značenju da nije mimetičko, ali je „stvarnost“ bitna za njegovo tumačenje, ona je neophodni podtekst dela koji usložnjava njegovo značenje. Delo je otvorene strukture i samo po sebi, a posebno to dolazi do izražaja ako se uzme u obzir odnos s prethodna dva Vlahovićeva novozenitistička romana. Svoju naraciju „Varvarogenija“ pisac gradi na fragmentarnosti i u vezi je s velikim brojem „drugih priča“, dela, žanrova, pa i kultura. Tematski na prvi pogled imaginaran „Varvarogenije“ ima vrlo čvrstu i obavezujuću vezu s realnošću, ma kako mi tu realnost definisali.

ТИТО – ДРАЖА – ПАРАЛЕЛЕ и оно АЛИ! – Svedok vremena

ТИТО – ДРАЖА – ПАРАЛЕЛЕ и АЛИ!

ТИТО СИГУРНО НИЈЕ БИО ТРОЈАНСКИ ЛИПИЦАНЕР А ДРАЖА ЈОШ МАЊЕ ПАТРИОТСКИ МАГАРАЦ!?
Да одмах на самом почетку подвучем, Дража није био ни тројански магарац нит је оставио трагове неког Тројанског магарца а још мање је био патриотски будала већ је био изузетно часни патриота који је за свој народ жртвовао собствени живот а који му је за узврат „захвалио“ на крајно нечастан, магарећи, начин као да се ради о неком патриотском магарцу а не о изузетно поштеној и заслужној историјској личности. Тај човек који се борио и крварио у борби за слободу свог народа у турским, бугарским па и у другом светском рату сигурно није заслужио да му се поколења на овако бедан начин „захваљују“.
Ако би се направио психограм те две историјске личности, Тита и Драже, по личним наклоњеностима дошло би се до изненађујућих резултата подпуно дијамтрално супротних укорењеном мишљену већинског дела народа па и светске јавности.
Већ само по свом спољашњем изгледу мора се уочити и доћи до закључка да је Дража више личио на човека из народа од Тита за којег би се на први поглед могло уочити и већ на први поглед и рећи да је човек монден, буржуј, аристократ, па и монарх само не неко ко је представљао радничку класу, пролетеријат – то би се прије могло рећи за Дражу i to ne samo на основи првог погледа. Не само да Тито није личио на човека из народа већ је и својим наклоњеностима припадао другом свету. Његова посебно изражена наклоњеност ка луксузу, брилијантима, златним сатовима, плавим возом, галебом и животом у двору сигурно није наклоњеност која презентира радника и радничку класу коју је Тито представљао и којој је био на челу више од три деценије. Његова наклоњеност према монденском сјају не паше никако у слику пролетра радника. Амбиције те врсте, наклоњености ка монденском животу у луксузу је сам Тито у свом интервјуу, под старе дане, изнео у јавност односно одкрио да је као дете сањао да буде конобар да би носио лепо одело али кад је уместо лепог црног свечаног келнерског одела добио кецељу и судоперу напустио је тај позив.
Та наклоњеност ка монденском, аристократском начину живота није га напустила ни под старе дане. Виђао је себе рађе у друштву Цар Хајле Селасија него на пример са Фидел Кастром. На Брионима се радо “китио” са Софијом Лорен и другим светским звездама и личностима од светског формата аристократског калибра. Шешир, бело одело и Кубанска цигара је био његов знак препознавања. У друштву Енглеске кралјице или Цара од Етиопије се веома лагдно и пријатно осећао. У посети Папи испунио је и свој дечији сан да дође до црног свечаног „келнерског“ одела да у црном фраку стигне чак и пред Папу пружајући му руку као неком равном себи..
Човек као лидер радничке класе очигледно је да је не само обожавао већ да је и лично живео господским, аристократским, начином живота узвишених височанстава и то у тој мери да би му и по који монарх могао завидети па и сама енглеска краљица. Али, то што га је чинило прикладним за лидера покрета несврстаних је била његова девиза, начело; уживај у животу и пусти другог да живи по свом фазону. Радничко самоуправљање је био тако један пример тог начела и ако није било огледало живота у луксузу. Успех му је омогућила та чињеница да нада никад не умире или да умире последња. На тај начин био је прихватљив и за једну и за другу страну што му је омогућило свој трећи пут, пут несврстаних стварање трећег светског блока односно покрета.
Али, да иронија буде већа Дража је као човек подпуно супротног карактера, скроман из народа без посебних претензија ка луксузнном начин живота, који је водио борбу, за разлику од Тита, и у предходним ратовима на страни српског народа па и у другом светском рату против окупатора жестоким диверзијама на теретне возове и жељезничке пруге да би сачувао животе недужног света избегавајући на тај начин одмазду немачког вермахта над недужним становништвом стрељањем сто цивила за једног погинулог немца а педесет за рањеног. На тај начин је наносио огромну штету окупатору. На његов рачун иде преко хиљаду диверзантских напада на пруге преко којих је Хитлер снабдевао Ромелове јединице у борби против енглеских јединица у Африци. И ако се борио и жртвовао за народ а и уједно и за монархију ризиковао свој живот, од народа није ни прихваћен а од енглеске краљице или неког суверена никад примљен. Уместо части доживео је понежање и од свог народа и од светских суверена. Све ловорове венце је покупио Тито и од суверена и од народа односно радничке класе односно пролетеријата и ако је душом и срцем био мондијалиста обожаватељ буржујског начина живота. Па ипак не може му се омаловажити остварени успех јер је он, за време његове владавине, би евидентан што је потврдило и присуство на његовој сахрани множтво светских лидера до тад невиђених размера.
Шта је онда могло бити то што му је омогућило оволики успон на лествици у хијерархији светских владара у тој мери да су му дошли на последњи испраћај владари и политички лидери са свх страна света од комунистичких до монархистичких, републиканаца као и представника високих касти као и оних пролетријату верних. Како је то могуће било да је био радо виђени гост Кенедију или енглеској кралици или Цару Селасији или Гандију или Египатском владару Насеру, комунисти Хрушчову, атеистичког, традиционално муслиманског, католичког или било којег другог света. Може се рећи да му је време у којем је живео било наклоњено. Али, толико среће и наклоњености не може нико имати а да од неке светске силе којој је то у интересу не буде подржан. И у ствари, реално гледано био је само марионета светске силе којој је било у интересу да омекша светску револуцију бескомпромисног комунизма који јој је стајао пред прагом. Сви знамо како је прошао руски цар Николај са својом целокупном фамилијом. У таквим приликама светске политике је био Тито са својом наклонјености аристократском начину живота идеална особа, крупном капиталу злата вредна како би тврдом бескомпромисном комунизму супротставио неки меки комунизам са људским ликом. Пошто је Тито био приморан да окрене Стаљину леља због директива централног планирања из Москве које му наши сељаци нису могли испунити био је за запад, крупни капитал, попратну буржоазији, лак плен. Одмах по том су му одузели половину Трста за којег је пало веома много партизана-за оне који то не знају тада је Трст био подељен град, средином бодљикавом жицом. Повратак Тита Стаљину би га вероватно коштао главе па се упустио да буде западни играч свесно ил несвесно. Помоћ у милијардама му је олакшала тај заокрет према западу и стварању трећег пута, блока односно света несврстаних са идејом да свако има своје право у односу на собствене могућности и степен своје развијености да иде својим специфичним путем у комунизам. Дали је то изашло из Титове кухињ или скројено негде у Америци од владара из сенке тешко је рећи. Лично сам наклонјен да поверујем да је то све креирано на западу од креатора светске политике. Али, чињеница је да је на тај начин створена танпон односно пуфер зона измељу тврдог, фундаменталистичког, комунозма и тако рећи дивљег капитализма. Пропаганда уз видљиви напредак животног стандарда презентираног новог пута у свет несврстаних уз форсирање Титове наклоњености ка животном луксузу стварала се слика о једном хуманитијем друштву да би нагризала тоталитарни комунистички систем заснованог на квази једнакости. Режими земаља источног, комунистичког блока губили су у народу све више на популарности због спутавања индивидуалних интереса да би на крају изгубили подршку собственог народа. Југославија на челу са Титом је је народима источног односно комунистичког блока служила за пример којем се треба окренути. Рачуница запада се, како знамо, у подпуности остварила што не значи да је запад и дефинитивно победио. Уколико не дође до фундаменталних реформи либералне политике могао би поново васкрснути пролетеријат са својим основним потребама, потражњама и жељама јер без хлеба није ником до луксуза.
У коликој је мери Тито био прозападни играч показује и његов последњи говор у којем он говори да нико неће разбити Југославију изнутра те како Југославија може ставити под оружје 8 милиона људи а то већ није шала за Русију односно СССР да нападне. Запад није ни напоменуо односно тотално искључио из те могућности да би баш запад могао доћи главе Југославији. Моје је убеђење да би и он прошао као Садам Хусеин или Слободан Милошевић да је само још довољно дуго живео. Запад га је помагао али никад толико да не би био од запада неовисан. Толико га је помагао да би изазивао завист у народу комунистичког источног блока али опет недовољно да би могао суверено обстати. Одласком радне снаге и најбољих умова на запад није могао развити, у довољној мери, своју привреду да би могао бити суверен и неовисан од запада односно Америке. Ту стварност му је и Геншер(Немачки министар спољних послова) предочио кад му је у Београду рекао да подржи приватни сектор и да би само у Београду могао бити отворен велики број приватних радњи, ресторана, кафана и занатлијских радњи и на тај начин запослити подоста радника. Па му је још и додао; уколико се врати из немачке неколико стотина хиљада гастарбајтера да ће онда морати гледати како да им нађе посао односно да изађе на крај са социјалним проблемима који произилазе из незапослености и недостатку прихода за живот. То већ показује да су Тита могли скинити кад год би то хтели али им је више одговарало да од њега створе култ личности јер им је то било у личном интересу. Да је данас још жив и био на власти пустили би га низводу као што су тада пустили низводу Дражу и поред тога што је спасао око 500 америчких пилота. Да би Србија обстала мора јој бити народ јединствен а без помирења нема јединства а без њега нема ни Србији обстанка. Да би било јединства мора доћи до помирења а да би дошло до помирења мора се објективно сагледати политичка ситуација светских размера, светски политички токови и само на основи истине радити на помирењу уколико нам је истински стало до слоге и опстанка Србије. Дража је био скроман и поштен човек а уз то и херој са разумом који је себи дао за задатак да сачува народ и поврати краља, што му је и било као лидеру српске војске у одсуству краља легитимно право које га је на суров начин дошло главе. Време у којем је живео није радило за њега. Нашао се између наковња крупног капитала и комунистичког чекића светских размера, светске црвене револуције која је претила да уништи не само крупни капитал већ и сваки индивидуални начин привређивања у име утопије равноправног света без граница. Дража се на свој начин борио за народ из којег је потекао а Тито се борио из противречних наклоњености у служби крупног капитала за лични луксуз, равноправни свет без граница за пролетеријат у и ван граница за државу без граница и државу са границама, за интернационализам стварањем нових нација на истој територији повлачећи тиме границе између народа истог говорног језика што је на крају крајева било и злоупотребљено за рушење Југославије, против опстанка Југославије. Да је био популаран у великим делу народа не може му се оспорити. Али, то је био захваљујући порасту животног стандарда заснованог на кредитима крупног капитала и огромној медијској кампањи истог уз подржку развоја блока несврстаних као спас крупног капитала од фундаменталне најезде бескомпромисног комунизма. Титова заслуга је у томе да је био добар играч од чега је профитирао и он са својим аристокретским начином живота као и народ на чијем је челу био у односу на свет фундаменталног бескомпромисног комунизма што му је обезбеђивало популарност у земљи и свету. У сваком случају његова способност као владара није за подцењивати нити за оспоравати али, мора се узети и у обзир да су му прилике светских размера ишле на руку. Дража је по том питању био мање сретне руке али далеко поштенијег карактера и ако је Тито био човек од већег успеха. Обадвоје су историјске личности које обавезују надолазеће генерације да са довољно трезвености и нужног поштовања приђу чињеницама и делима којима су их задужеле те две историјске личности. Стојимо у обавези да их достојанствено препустимо прошлости јер се прошлост не да променити нити се може десито учинити недешеним. Нас будуће генерације неће ценити по нашим причама о нашим предцима већ по нашим делима или неделима, по трагу којег иза себе оставимо. Они су живели, радили за добро народа а и грешили а и себе жртвовали да би смо ми могли живети. Та чињеница обавезује на слогу како би могли обстати и као држава и као народ. Друге нам нема. Младе генерације немају шта опростити нити замерити јер у то време нису живеле па је излишито, сваком појединцу, фиктивно замишљати како би у тадашњој специфочној ситуацији реаговао, деловао и на којој би страни био. Надолазећим генерацијама је дужност да из тих догађаја извуку поуке које би им и будућим генерацијама омогућиле просперитет и живот у миру. Треба имати на уму чињеницу да смо сами себи својом неслогом нанели највеће зло. Највише срба је погинуло од српске руке католичке или муслиманске вероисповеди. Србија је постајала све мањом јер јој је народ окрећао леђа, услед зулума од стране страног фактора који га је успевао увек да подели у противничке таборе те завади. Стварањем неподношљивих животних услова тражи се спас у преласку у друге вероисповести. Понекад из опасности по собствени живот је прихваћана туђу вера а Богами и пречесто због наде у бољи живот. Тако данас имамо око 4 милиона расутих по свету а око 10 милиона само у Турској док у Србији живи свега 8 милиона од чега је 40% несрба уз велики део атеиста. Прије Тита, за време Тита па до данашњег дана нам је одлазио народ у печалбу из које се мало ко враћа. Не постоји оправдани разлог да они који остају у земљи користећи прву прилику да је напусте да замерају онима који су је већ одавно напустили из истих разлога. Исто тако не постоји нити један разлог, аргумент, који доказује да нам народ мора живети у беди из љубави према својој држави која га оставља да гладује и поред силног богатства која Србији има а која јој не стоје на располагању јер страном фактору увек полази за руком да нас завади и држи на конопцу како би профитирао од нашег богатства док нам народ оскудева у свему. Они сви који у доба Тита и Драже нису били још ни рођени немају разлог за било какво опраштање или мирење јер нису ни учествовали лично на било којој страни. Њима је отворен пут да све боље ураде од својих предака. А то значи да морају бити господари кључева своје куће, амбара и ризнице природних богатстава а да би то коначно постигли морају по сваку цену бити јединствени и сложни. Али да би то могли бити не смеју наседати на пропаганду спољног фактора која нас у паушалне категорије сврстава, дивидира дели и цепа, чини све мањим и све немоћнијим да бранимо своје интересе. Мора се прије свега одустати од паушалних и то негативних просуђивања јер је то основна алатка спољног фактора да нас држи на ланцу.
Душан Нонковић-Теодоровић

KOMENTARI:

Milka Kresoja
Ne slažem se sa komentarom, Tita ću uvek postovati, neka nam neki političar obezbedi tu sigurnost i ugled koji smo imali sa Titom ! I drugo moj otac je bio partizan !

Dušan Nonković
Da Milka ali i Draža zaslužuje poštovanje i ako nije bio pobednik u toj velikoj igri velikuh sila i vremenu koje mu nije bilo naklonjeno. Kao što jedna lasta ne čini proleće tako ni jedan jedini čovek bez podrške moćnih ne može ništa postići. Ostajem pri tome da bi i Tito završio kao što je to završio Sadam Husein, Milošević ili Gadafi da je živeo u vremenu globalne političke situacije u kojima je živeo Milošević ili Gadafi… Trebalo bi ipak temeljito pročitati taj moj članak jer se ne radi o nepoštovanju ili poštovanju već o realnoj analizi zasnovanoj iz mog ugla i pogleda, saznanja i doživljenoga kao svedoku vremena koji navodi razloge i uslove koji su ih učinili onim što su bili. I moj brat od tetke je bio partizan i poginuo sa 17 godina, jedinac majkin. Moj otac nije bio ni partizan ni četnik ni Nedićevac već obični skretničar pruge, željezničar a koji bi možda nešto od toga bio da ga nemci nisu streljali već 1941 u Kraljevu kao taoca sa hiljade drugih nedužnih civila. Vidite, da je manje njih takvu sudbinu mog oca doživelo je zaslužan Draža jer se već 1942. iz to razloga odvojio od Tita, odrekao ubijanja nemačkih vojnika jer su baš zbog ubijenih nemačkih vojnika streljane toliko civilne žrtve; za jednog ubijenog nemačkog vojnika 100 civila a za ranjenog 50. Žrtve Kraljeva i Kragujevca, nedužne dece idu na račun obadvojice jer su bili u to vreme saveznici u oružanoj borbi protiv nemačkog okupatora. Draža je već 1942 prekinuo sa tom praksom, i prelazi na diverzantske akcije prije svega na vozove koji su preko Srbije snabdevale Romela, nemačke jedinice u Africi. Partizani su nastavili sa tom praksom oružane borbe što je imalo ogromne žtve civilnog stanovništva. Ništa nije samo crno belo već ima tu i dosta nijansi i sasvim drugačijih boja od onih poznatih javnosti. Tako je i moj brat od rodjene tetke na isti način izgubio svog oca u Erdutu pred sam kraj rata. Iz partizanskog štaba je došla naredba operativcima u pozadini nemačkog fronta kod Erduta da uvrebaju nemačkog kurira pri povratku sa željezničke stanice i otmu kurirsku tašnu što su ovi i učinili sa četvoricom operativaca u civilu ali su ga tom prilikom i zaklali u erdutskom hataru. Odmazda je bila da su nemci streljali 100 civila od toga, pošto je selo Erdut bilo veoma malo streljali su samo 10 iz Erduta medju kojima je bio i otac mog brata od tetke. Da me se ne bi pogrešno razumelo, ja nisam tog mišljenja da je oružana borba i po cenu civilnih žrtava bila pogrešna jer se narod već počeo miriti sa sudbinom i aranžirati sa fašističkim okupatorom. Situacija je bila slična današnjoj gde se narod neda pokrenuti ni na obične civilne proteste a kako onda tada da se pokrene u oružanu borbu! Usled odmazde bežali su ljudi u šumu obično partizanima u “naručje”. Koliko je taj način vodjenja gerile bilo nužno potrebno zlo odrediće analitičari budućih generacija iz rastojanja koja će im omogućiti trezveniji i neutralniji pristup analizi. Bez borbe proriv nemačkog vermahta na Balkanu verovatno bi pao Stalingrad kao poslednje uporište fašizmu i otvorio Hitleru put da nas sve sterilizuje, iskoristi kao radne robove i na kraju strpa u gasnu komoru. Pitanje je samo dali se moglo to sprečiti samo oružanom borbom koje su imale za posledicu ogromne žrtve civila ili se to moglo sprečiti diverzijama koje su slabile udarnu moć Hitlerovog vermahta. Koja strategija je bila spasonosnija za obstanak sveta mogu dokazati samo trezvene analize ali jedno je činjenica da su obadve dovele do Hitlerovog sloma. Iz tog razloga je kontraproduktivno da se svadja oko zasluga ili ne zasluga te dve Istorijske ličnosti-vreme će pokazati svoje a naš zadatak je da pokrpimo i izlečimo rane koje su nastale u toku beznadežne situacije po naš narod. A to je moguće samo realnom i trezvenom analizom kako bi mogli doći do istine bez koje nam nema ni pomirenja ni jedinstva a stim ni obstanka. Jako nas je malo da bi sebi mogli dozvoliti medjusobni razdor. Pomirenje i jedinstvo je moguće samo na osnovi istine. Još jednom, jedna lasta ne čini proleće pa prema tome je izlišno veličati ili osporavati bilo koju od te dve ličnosti bez uzimanja u obzir okolnosti koje su im išle na ruku. A da je njih bilo, više je nego očigledno. Svetska revolucija crvenih je bila u punom zamahu. Krupnom kapitalu je pretila ista sudbina koja je snašla i Ruskog cara. Otuda je Tito sa svojom naklnjenošću kako radničkoj klasi tako i luksuznom načinu života idealnno pasao za stvaranje pufer zone izmedju ta dva bloka, crvenog proletrijata i krupnog kapitala, što je dovelo do podrške stvaranja trećeg bloka, bloka nesvrstani. Moglo je doći do njega samo zato što je takav blok ublažavao direktnu konfrontaciju “Istoka i Zapada” što je manje ili više odgovaralo obadvema stranama ali sigurno više zapadu odnosno krupnom kapitalu što se da zaključiti iz podrške Tita odnosno Jugoslavije u bespovratnim kreditima i posetama Kenediju a i Engleskoj kraljici itd. Što je Tito tu ulogu dobro odigrao i da je bila u interesu stabilnosti ne samo Jugoslavije već celokupnog čovečanstva ne može mu se osporiti. Na nama je sada bitno da mi doprinesemo svojim radom i delima stabilnosti barem Srbije pa stim i Balkana. A toga ne može biti bez istorijskog pomirenja. Našim životom, delima il ne delima ostavljamo trag iza sebe po kojem će nas prosudjivati nadolazeće generacije. Prošlost je nepromenljiva ali sadašnjost jeste. Današnje ćutanje i medjusobna svadja neće nam ići na čast pa stim neće nam ni naše današnje mišljenje o Titu ili Draži biti relevantno niti imati neku pozitivnu težinu.

ОТВОРЕНО ПИСМО КАНЦЕЛАРКИ АНГЕЛИ МЕРКЕЛ – OFFENER BRIEF AN DIE DEUTSCHE BUNDESKANZLERIN FRAU DR. ANGELA MERKEL

http://www.beoforum.rs/en/comments-belgrade-forum-for-the-world-of-equals/420-offener-brief-an-die-deutsche-bundeskanzlerin-frau-dr-angela-merkel.html

OFFENER BRIEF AN DIE DEUTSCHE BUNDESKANZLERIN FRAU DR. ANGELA MERKEL

Ihre Exellenz
Frau Angela Merkel
Kanzlerin der Bundesrepublik Deutschland
Berlin
Deutschland

Belgrad, den 26. Mai 2015

Sehr geehrte Frau Bundeskanzlerin,
aus unseren Medien haben wir erfahren, dass Sie demnächst einen offiziellen Besuch der Republik Serbiens abstatten werden. Es ist ein großer Wunsch von uns allen, dass Ihr Besuch und Ihre Gespräche mit den führenden politischen Vertretern Serbiens zur Vetiefung der gegenseitigen Beziehungen unserer Länder und Völker beitragen werden.
Unser Belgrader Forum für die Welt der Gleichberechtigten, ein unabhängiger, nicht parteigebundener und nicht profitorientierter Verein, möchte zum Ausdruck bringen, dass Ihr Besuch im Zeitraum des Gedenkens an 70 Jahre nach dem Sieg ueber den Nazifaschismus und an 16 Jahre nach der NATO-Aggression gegen Serbien und Montenegro zustandekommt.
Ungeachtet weiterer Folgen wollen wir Ihre Aufmerksamkeit darauf lenken, dass in beiden Kriegen auch eine sehr große Anzahl an Kindern ums Leben gekommen ist.
Wir sind zutiefst davon überzeugt, dass Sie den 1941. von Faschisten erschossenen 300 Schülern und Professoren des Gymnasiums der Stadt Kragujevac und den beim NATO–Angriffums Leben gekommenen Kindern durch eine Blumengabe in der Gedenkstätte ŠUMARICE Kragujevac und am Denkmal im Park TAŠMAJDAN in Belgradeine große Ehre erweisen würden.
Die serbische Öffentlichkeit würde sicher solche symbolische Gesten als wichtige und staatsmännisch verantwortliche Schritte zur Versöhung und Verständigung positiv aufnehmen.
Dies verdienen nicht nur die immensen Opfer Serbiens, sondern auch die großen und bedeutenden Persönlichkeiten der serbischen, deutschen und europäischen Kultur wie Vuk Stefanović Karadžić, Gebrüder Grimm und Johann Wolfgang Goethe. Ihr Werk stellt ein leuchtendes und inspirierendes Vorbild für den Aufbau fruchtbarer Beziehungen und gegenseitiger Achtung des serbischen und deutschen Volkes.

Mit respektvoller Hochachtung
Vorsitezender des Belgrader Forums
Živadin Jovanović

(Translation from Serbian to German by Branka Jovanovic)

http://www.beoforum.rs/komentari-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/704-2015-05-26-16-17-59.html

ОТВОРЕНО ПИСМО КАНЦЕЛАРКИ АНГЕЛИ МЕРКЕЛ

Београд, 26. мај 2015.

Бр. 72/15

Веома поштована госпођо Савезна Канцеларко,

Из медија масовног комуницирања сазнали смо да ускоро долазите у званичну посету Републици Србији. Желимо да Ваша посета и разговориса највишим представницима Србиједоприносуразвојуи побољшању односа између наше две земље и њихових народа.

Београдски форум за свет равноправних, независно, нестраначко и непрофитно удружење, жели да примети да се Ваша посета остварује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом и 16-е годишњице агресије НАТО на Србију и Цену Гору (март-јуни 1999). Не губећи из вида друге последице, желимо да скренемо Вашу пажњу на чињеницу да је у оба рата страдао велики број деце. Зато смо дубоко уверени да би било прикладно уколико бисте, поводом 70-е годишњице победе над фашизмом током Ваше посете нашли време да положите цвеће у Спомен парку „Шумарице“, Крагујевац, у коме су наци-фашисти 1941. године стрељали око 300ђака Крагујевачке гимназијеи њихових професора. Једнако би било прикладно уколико бисте поводом 16-е годишњице напада НАТО положили цвеће и код Споменика палој деци, у парку „Ташмајдан“, у Београду.

Најдубље смо уверени да би ови симболички гестови били поздрављени у српској јавности као важан и државнички одговоран корак у правцу помирења и разумевања. То заслужују огромне жртве народа Србије, али ништа мање ивеликани српске, немачке и европске културе, као што су Вук Стефановић Караџић, браћа Грим, Јохан Волфганг Гетечија су дела светао пример и инспирација за изградњу односа узајамног поштовања између српског и немачког народа.

Примите, госпођо Савезна Канцеларко, изразе нашег најдубљег поштовања.
Њена Екселенција
Др Ангела Меркел
Савезни канцелар Савезне Републике Немачке
Берлин
Немачка

Председник Београдског форума
Живадин Јовановић