Поново је време данка у крви

РЕВИЗИЈА историје Другог светског рата у Србији почела је када је коалиција „Заједно“ преузела власт у Београду 1997. године. Тада је скинута петокрака са Старог двора и тада су одузете улице Иви Лоли Рибару, Ивану Милутиновићу и Сави Ковачевићу. Људима који су најсветлији примери антифашизма у Европи и за које никакве грехе комунистичког режима не можеш да вежеш јер су погинули пре краја рата. То почиње у крилу власти коју чине, да не спомињем мртве, Вук Драшковић и Весна Пешић.
Данас, осамнаест година након што је њена власт одузела овој тројици улице, Весна Пешић и други из ГСС, попут Жарка Кораћа, критикују рехабилитацију Драже Михаиловића иако су сами започели тај тренд. Као што ће камен који бациш пасти на земљу, тако ће, ако 1997. године узмеш улицу Иви Лоли Рибару, 2015. године бити рехабилитован Дража.
Овако Мухарем Баздуљ, један од најбољих и најпознатијих младих писаца на простору који у последње време зовемо „регионом“, коментарише реакције које је у Србији изазвала рехабилитација вође Равногорског покрета. Сарајевски писац са београдском адресом, који није избегао да буде ухваћен у чаршијски сукоб такозваних прве и друге Србије. Због његових ставова део „другосрбијанске“ јавности, али исто тако и анонимни учесници разних националистичких форума у БиХ, прогласили су га „српским играчем“ и готово му налепили етикету српског националисте.
– То је последица неколико мојих текстова у којима сам покушао да пољуљам стереотипну црно-белу слику, зато што ни стварност није таква – објашњава Баздуљ. – Мислим да су антикомунизам и антијугословенство костури у орману и први грех те „друге Србије“. Ако њима укажеш на то, крећу „ад хоминем“ напади. Али то ме не додирује превише јер сам кроз сличан третман прошао у Сарајеву када сам писао о нечему што се не допада тамошњој чаршији. На пример – да се не могу тек тако отписати догађаји у Добровољачкој јер ту нису побијени неки „четници“ већ клинци који су били на служењу војног рока. Био је ту и један лекар, отац Саше Радуловића…
КОМПЛЕКС МАЊЕ ВРЕДНОСТИ* Жалимо се да се млади и успешни не задржавају овде, а онда доводимо „страни менаџмент“ као чудотворно решење за пропале фабрике? – Код млађих генерација дошло је, иако то звучи као груба фраза, до губитка националног самопоуздања. Некада смо имали ужасан осећај супериорности према Чесима и Пољацима, причали шта све можемо са једном црвеном у Варшави… Некада смо имали осећај супериорности, сада комплекс мање вредности.
* Да ли вам се чини да су реакције на ваше ставове жешће делом и због тога што нису у складу са оним што би се на основу вашег „бошњачког идентитета“ очекивало?
– Има тога. То је догматска свест која не тежи никаквом дијалогу, чак и у ширем кругу сличномишљеника. Ако имало скренеш сматраш се отпадником. Наравно, то не важи за тај читав „фронт“. Има људи који су спремни за неку врсту нијансираности, али баш због тога и они често буду етикетирани.
* Говорите о недоследности дела грађанске Србије у случају рехабилитације Драже Михаиловића. Слична недоследност може се прочитати и у реакцијама које стижу из региона?
– Чини ми се да реакције у Хрватској служе да тамошње власти прикрију властити ревизионизам који је раније почео и много даље одмакао. У Хрватској су већ деведесетих не само избрисане партизанске улице него су оне дате високим усташким функционерима. Неки, попут Миле Будака, по бизарној идеји да су били писци, уврштени су у школске програме. Лицемерно је да данашња Хрватска, која је већ двадесет година суштински базирана на раскиду са антифашистичком традицијом, као нека Трноружица која се буди после зимског сна, открива да је Србија кренула да некога рехабилитује.
* Хрватска председница је критику Србији због Драже упутила из Блајбурга?
– Павелић и Дража не могу да се пореде. Можда на неком нивоу са Павелићем може да се пореди Недић, али ни то није добра паралела. Павелић је имао колаборационистички систем иза себе, састајао се врло често са Хитлером, био његов близак сарадник. А иако су Дражине јединице у одређеним тренуцима сарађивале са окупатором, не може се рећи да је Дража лично имао било какав пријатељски однос са вођом Трећег рајха. Чак је једно време био на Хитлерој потерници.

* Да ли смо рехабилитацијом Михаиловића добили две паралелне верзије историје?Могу ли оне да остану једна крај друге или се ипак мора трагати за заједничким историјским наративом?

– Пресуда је ту мање важна, а битнија је одлука из 2004. године о изједначавању партизана и равногораца. Те паралелне историје на званичном нивоу постоје најмање десет година. После Путиновог говора у Београду и учешћа Србије на паради у Москви, као никад у последњих 20 година осећамо понос што смо учествовали у антифашистичкој борби. А истовремено имамо рехабилитацију. Можда ћемо и то за педесет или сто година посматрати као што Енглези данас виде Рат ружа. Али данас, делимично и због свега што се дешавало деведесетих, ове ствари имају дневнополитичку тежину.
* Александар Вучић је у Сарајеву поручио да Срби и Бошњаци морају да размишљају о заједничкој будућности. Чини се да Србија све више преузима улогу некога ко жели да заборави поделе и успостави нове односе у региону?
– Чини ми се да је Вучић схватио једну релативно баналну ствар – да би се неком врстом заједничке политике Срба и Бошњака смириле неуралгичне поделе у три државе на западном Балкану. Поред Србије и БиХ, ту је и Црна Гора где би сарадња српских и бошњачких партија могла да означи нову врсту политичке парадигме. Ако би дошло до минималног консензуса о заједничком интересу на линији Београд – Сарајево – Тирана, то би могло да пацификује регион. Делује охрабрујуће то што се чини да део међународне заједнице који је имао интерес да овде има тачке замрзнутог конфликта, сада настоји да пацификује регион.

* Мислите ли да је то могуће с обзиром на ескалацију приче о „Великој Албанији“ и инциденте попут оног у Куманову?

– То је вероватно најпроблематичнији фактор унутар наше регије. Направићу овде једну кафанску аналогију – када је деведесетих постојала идеја да сви Срби треба да живе у једној држави, међународна заједница се томе оштро успротивила. Данас, када Албанци имају исту тежњу, имамо само декларативно противљење. Принцип мора да постоји – ако су границе непроменљиве, онда су непроменљиве. Ту наравно долазимо на питање Косова, које је вероватно кључно. Свако ко то посматра са минимумом објективности и поштења види да је идеја да је тај случај „суи генерис“ – обична глупост. То је заиста отворило Пандорину кутију. Мислим да се чак ни Путин не би усудио да анектира Крим да није било преседана Косова.
* Изгледа да је албански национализам једини национализам на Балкану који међународна заједница не осуђује?
– Емил Сиоран каже да час национализма не долази истовремено свим народима. Мислим да је на неки начин тај час код Албанаца закаснио. Али Албанци веровато из перспективе неког западног стратега који посматра демографске карактеристике изгледају као најјача карта у будућности. Један пријатељ из Америке, који је држао предавања свуда по Балкану, причао ми је како је свуда, од Србије до Словеније, чак и у Сарајеву, слушао приче о томе како су Американци грозни људи. Једино у Приштини и Тирани су му плаћали пиће кад чују да је Американац.
* Толико је крви проливено у различитим борбама за независност, а дошли смо до тога да живимо у полуколонијалним државама?
– Крлежа је у једном есеју рекао да ће Хрвати, ако некада и добију ту независност о којој сањају, једва чекати да је неком опет дају. И на неки начин то се потврђује. Највећи албански писац Исмаел Кадаре рекао је да Балкан може да буде свој на своме ако се договоре Грци, Албанци и Словени. Када посматрамо Грчку, видимо да, иако је у ЕУ, она данас има псеудоколонијални положај. То ме подсећа на Андрићеву „Травничку хронику“ где муслимани гледају ка Истанбулу, Хрвати ка Бечу, Срби ка Петрограду. Уместо да су упућени једни на друге. То можете да проширите на читав регион данас. У српским и хрватским медијима једна од главних тема је одлазак младих у Немачку. Малтене имамо данак у крви. Они овде немају перспективу, а Западу је драже да увози Европљане и белце који су део истог културног миљеа него становништво правог „трећег света“.

НА ДЕЛУ ЈЕ „НОВА АРМАНИ ЛЕВИЦА“

Може ли „нова левица“ да буде одговор на све веће незадовољство грађана политичким странкама и лидерима у читавом региону?
– Левица је покрет који од свог настанка тежи што већој инклузивности. Историјски, десница жели да основна права да што мањем броју људи, а левица да се та база прошири. Највећа опасност нових левичарских покрета јесте што покушавају да раде супротно. Уместо да буду инклузивни, они су ексклузивни. То је нека „армани“ левица, која тражи да будеш фенси обучен и да нипошто немаш сељачки укус у музици да би био левичар. Леве странке морају да нађу начин да у своју гравитацију убаце „губитнике транзиције“. Мислим да би они који су изабрали Вучића са паметном левицом постали њени гласачи. Чак и у време целовитих радикала, уверен сам да њихови бирачи нису били вођени национализмом већ пре свега осећајем беде и изгубљености. Нажалост, левица се, не само у Србији, претворила у једну врсту интересне групе за заштиту стечених права и привилегија.
* Има ли у Србији странке која би могла да постане права левица?
– Демократској странци, која је наставак оне Гролове и коју је оснивао Пекић, то левичарско одело никада није добро стајало. Пуно ближа правој левици био би СПС да нема тог ужасно тешког пртљага Милошевића. Могу да замислим да се млађе генерације, за које ће деведесете бити давна прошлост, пре окрену СПС него некој другој данас постојећој странци која тежи левици.

=== из последњих коментара уз овај чланак:

Гвозден 31. мај 2015. 18:14 #3510952

У било ком облику заступати тезе комунизма и правдати њихове присталице као борце за слободу, је безумље које се ничим не разликује од било ког нацистичког или стаљинистичког славоспева. Комунисти који су сматрани Србима, или бар Југословенима,су у Србији оставили дебео траг крви и отворене ране које никако да зарасту. Свако ко је био уз злотвора, што су они дефинитивно и били, штитио га и тиме одржавао на власти, ничим се не разликује од оних који посташе муслимани или католици.
Dejanbg 31. мај 2015. 17:14 #3510886
Sve neki silni filozofi i mislioci a ne vide dalje od nosa. Draža nije bio svetac ( nijedan vojskovođa to nikad nije ni bio) ali nije ni zločinac. A zaista, samo najpovršniji ljudi mogu u Josipu da vide oslobodioca i nekakvu pozitivnu figuru, barem što se Srba tiče. Živeli su u njegovo vreme, minimalno od minimalnog rada, neodgovorni prema budućim generacijama, otimali , hapsili ljude bez krivice i krali bez kajanja, a danas glume nekakve moralne gromade i uglednike.

На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша

На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши и браниоце и 6.000 Турака који су упали у утврђење. Синђелић се у мају 1809. са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш.
На Чегру је био у најистуренијем од шест српских шанчева и на њега је напад усмерио командант нишке тврђаве Куршид паша, али су устаници одбили више турских јуриша. Пошто је увидео да браниоци, упркос невиђеном херојству, не могу да одоле турској сили, запалио је складиште муниције. После битке паша је, да би застрашио Србе, наредио да се од глава погинулих устаника озида кула, која је добила назив Ћеле-кула. Првобитно су на њој биле 952 лобање, а сада је остало неколико десетина. Синђелић је учествовао у свим борбама у Поморављу од почетка устанка 1804. и истакао се у бојевима на Иванковцу 1805, кад је за показану храброст добио чин војводе, и на Делиграду 1806. под командом Петра Добрњца – Pesma: https://www.youtube.com/watch?t=58&v=4kf09tnHELs

Драган Вукадиновићs Foto.

пензионисани пуковник Жак Огар ЗБОГ СРБА ЖРТВОВАО ВОЈНИЧКУ КАРИЈЕРУ

Британци су на Косову изигравали мировњаке, а у ствари борили су се заједно са терористима ОВК-а против Срба. Хтио сам да растјерам банду, а британски генерал Меј тражио је да не пуцам по његовим војницима – прича пензионисани пуковник Жак Огар.  

ЗБОГ СРБА ЖРТВОВАО ВОЈНИЧКУ КАРИЈЕРУ

15.мај 2015. Срна
Разговарао: Вукан ДУБОЧАНИН
БАЊАЛУКА, 15. МАЈА /СРНА/ – Француски пуковник Жак Огар није блиставо окончао своју војничку каријеру – пријевремено је пензионисан зато што је 1999. године, као припадник НАТО, штитио косметске Србе.
Искусни ратник из афричких сукоба и падобранац Легије странаца сматра да је најважније то што није ратовао против Срба и што је „освјетлао образ“ Француза и своје породице, у којој је он 12. генерација официра.
У интервјуу Срни Огар истиче да му је већ првих дана боравка на Косову било јасно да САД шире дезинформације и тако „трују“ свијет лажима о Србима као злочиначком народу.
„Бил Клинтон и Медлин Олбрајт тврдили су тада да се на Косову и Метохији догодио прави геноцид са више од 100.000 убијених Албанаца“ – подсјећа Огар и наводи да је то била „огромна лаж коју су преузели и прихватили готово читава Европа и свијет“.
267837_strana-03_origh
Фото: Блиц
„Они који су пласирали те лажи о геноциду, дакле поред госпође Олбрајт и амерички генерали Весли Кларк и Мајкл Џексон, сада се бесрамно богате на Косову“, каже Огар.
Још почетком 13. вијека српски краљ Стефан Урош Немањић оженио је Францускињу Елен, блиску рођаку француске краљевске породице од Анжуја. Срби су је касније назвали краљица Јелена Анжујска.
„Мене су у породици учили да волим Србију јер то пријатељство француског и српског народа траје још од времена Јелене Анжујске. Када сам као командант француских специјалних јединица послије бомбардовања Србије дошао на Косово, нисам имао никаквих моралних дилема“, наглашава он.
303996„Прије тог пута, мој отац, пензионисани генерал француске војске, рекао ми је да пазим шта тамо радим јер Срби су честит народ и имају славну историју“ – каже он.
Огар је прочитао књигу Душана Батаковића „Косово, спирала мржње“ како би се боље припремио за мисију, али је праву слику о косовским збивањима стекао тек када је видио шта се догађа на терену.
„Американци су буквално отели вјековну српску земљу и предали је терористичкој ОВК. Када сам дошао на Косово, брзо сам схватио да је и Француска изабрала погрешну страну“ – прича Огар.
Он сматра да је Француска „издала традиционално француско-српско пријатељство, озваничено током Првог свјетског рата и потписано измијешаном крвљу војника“.
Огар није могао да разумије званични Париз који је попустио под притиском Америке и стао на страну „банде терориста“. Посебно су га разочарали Британци који су играли „двоструку игру“.
„Британци су на Косову изигравали мировњаке, а у ствари борили су се заједно са терористима ОВК-а против Срба. Добро се сјећам предвечерја 17. јуна 1999. године када је ОВК поставила засједу колони српских цивила која се са 200 трактора повлачила из Пећи према Косовској Митровици“ – свједочи Огар.
Када се догодио тај напад послао је хеликоптер да види позицију ОВК-а и затим наредио војницима да рафалном паљбом по положајима ОВК-а растјерају банду.
„Запрепастио сам се када ме неколико тренутака касније радио везом позвао британски генерал Меј, захтијевајући да не пуцам по његовим војницима“, прича пуковник Огар.
Он објашњава да су у том нападу на колону српских цивила, заједно са албанским терористима, учествовали и британски војници, који су се повукли када је на лице мјеста стигла Седма бригада српске војске која се тих дана повлачила из јужне српске покрајине, у складу са Кумановским споразумом.
Командант француских специјалних јединица на Косову и Метохији у љето 1999. године пуковник Жак Огар видио је тих дана још много сличних напада терориста на српску нејач и српске светиње. Каже да је помагао Србима гдје год је то било могуће.
„Због велике неправде коју чини међународна заједница према српском народу по повратку у Француску одлучио сам да се пријевремено пензионишем. Моје понашање на Косову вјероватно је сметало старјешинама иако ми то нису рекли“ – наводи Огар у интревјуу Срни.
По повратку са Косова требало је да преузме команду у једном пуку француске војске, али то му није омогућено. Тада је схватио да представља проблем за француску војску.
„То ме је јако наљутило и одлучио сам да напустим војску. То је била једна од најтежих одлука коју сам донио у животу, али са ове временске дистанце мислим да сам добро учинио“ – наводи Огар.
Прије десетак година у Француској је регистровао предузеће које се бави финансијским консалтингом и савјетовањем француских компанија о томе како на најбољи начин да послују у свијету.
„Био бих најсретнији када бих могао да помогнем економски развој Србије и Републике Српске. Сада је најважније да власт и предузећа у Српској дефинишу своје потребе у сарадњи са француским компанијама и облике сарадње који би били најкориснији“ – поручује Огар.

Поделите текст – Разбијмо медијски мрак!