ТИТО – ДРАЖА – ПАРАЛЕЛЕ и оно АЛИ! – Svedok vremena

ТИТО – ДРАЖА – ПАРАЛЕЛЕ и АЛИ!

ТИТО СИГУРНО НИЈЕ БИО ТРОЈАНСКИ ЛИПИЦАНЕР А ДРАЖА ЈОШ МАЊЕ ПАТРИОТСКИ МАГАРАЦ!?
Да одмах на самом почетку подвучем, Дража није био ни тројански магарац нит је оставио трагове неког Тројанског магарца а још мање је био патриотски будала већ је био изузетно часни патриота који је за свој народ жртвовао собствени живот а који му је за узврат „захвалио“ на крајно нечастан, магарећи, начин као да се ради о неком патриотском магарцу а не о изузетно поштеној и заслужној историјској личности. Тај човек који се борио и крварио у борби за слободу свог народа у турским, бугарским па и у другом светском рату сигурно није заслужио да му се поколења на овако бедан начин „захваљују“.
Ако би се направио психограм те две историјске личности, Тита и Драже, по личним наклоњеностима дошло би се до изненађујућих резултата подпуно дијамтрално супротних укорењеном мишљену већинског дела народа па и светске јавности.
Већ само по свом спољашњем изгледу мора се уочити и доћи до закључка да је Дража више личио на човека из народа од Тита за којег би се на први поглед могло уочити и већ на први поглед и рећи да је човек монден, буржуј, аристократ, па и монарх само не неко ко је представљао радничку класу, пролетеријат – то би се прије могло рећи за Дражу i to ne samo на основи првог погледа. 10253787_10205386747005337_5781657955535387409_n Не само да Тито није личио на човека из народа већ је и својим наклоњеностима припадао другом свету.10422234_1040001129361968_1435935308085207009_n Његова посебно изражена наклоњеност ка луксузу, брилијантима, златним сатовима, плавим возом, галебом и животом у двору сигурно није наклоњеност која презентира радника и радничку класу коју је Тито представљао и којој је био на челу више од три деценије. Његова наклоњеност према монденском сјају не паше никако у слику пролетра радника. Амбиције те врсте, наклоњености ка монденском животу у луксузу је сам Тито у свом интервјуу, под старе дане, изнео у јавност односно одкрио да је као дете сањао да буде конобар да би носио лепо одело али кад је уместо лепог црног свечаног келнерског одела добио кецељу и судоперу напустио је тај позив.
Та наклоњеност ка монденском, аристократском начину живота није га напустила ни под старе дане. Виђао је себе рађе у друштву Цар Хајле Селасија него на пример са Фидел Кастром. На Брионима се радо “китио” са Софијом Лорен и другим светским звездама и личностима од светског формата аристократског калибра. Шешир, бело одело и Кубанска цигара је био његов знак препознавања. У друштву Енглеске кралјице или Цара од Етиопије се веома лагдно и пријатно осећао. У посети Папи испунио је и свој дечији сан да дође до црног свечаног „келнерског“ одела да у црном фраку стигне чак и пред Папу пружајући му руку као неком равном себи..safe_image
Човек као лидер радничке класе очигледно је да је не само обожавао већ да је и лично живео господским, аристократским, начином живота узвишених височанстава и то у тој мери да би му и по који монарх могао завидети па и сама енглеска краљица. Али, то што га је чинило прикладним за лидера покрета несврстаних је била његова девиза, начело; уживај у животу и пусти другог да живи по свом фазону. Радничко самоуправљање је био тако један пример тог начела и ако није било огледало живота у луксузу. Успех му је омогућила та чињеница да нада никад не умире или да умире последња. На тај начин био је прихватљив и за једну и за другу страну што му је омогућило свој трећи пут, пут несврстаних стварање трећег светског блока односно покрета.
Али, да иронија буде већа Дража је као човек подпуно супротног карактера, скроман из народа без посебних претензија ка луксузнном начин живота, који је водио борбу, за разлику од Тита, и у предходним ратовима на страни српског народа па и у другом светском рату против окупатора жестоким диверзијама на теретне возове и жељезничке пруге да би сачувао животе недужног света избегавајући на тај начин одмазду немачког вермахта над недужним становништвом стрељањем сто цивила за једног погинулог немца а педесет за рањеног. На тај начин је наносио огромну штету окупатору. На његов рачун иде преко хиљаду диверзантских напада на пруге преко којих је Хитлер снабдевао Ромелове јединице у борби против енглеских јединица у Африци. И ако се борио и жртвовао за народ а и уједно и за монархију ризиковао свој живот, од народа није ни прихваћен а од енглеске краљице или неког суверена никад примљен. Уместо части доживео је понежање и од свог народа и од светских суверена. Све ловорове венце је покупио Тито и од суверена и од народа односно радничке класе односно пролетеријата и ако је душом и срцем био мондијалиста обожаватељ буржујског начина живота. Па ипак не може му се омаловажити остварени успех јер је он, за време његове владавине, би евидентан што је потврдило и присуство на његовој сахрани множтво светских лидера до тад невиђених размера.
Шта је онда могло бити то што му је омогућило оволики успон на лествици у хијерархији светских владара у тој мери да су му дошли на последњи испраћај владари и политички лидери са свх страна света од комунистичких до монархистичких, републиканаца као и представника високих касти као и оних пролетријату верних. Како је то могуће било да је био радо виђени гост Кенедију или енглеској кралици или Цару Селасији или Гандију или Египатском владару Насеру, комунисти Хрушчову, атеистичког, традиционално муслиманског, католичког или било којег другог света. Може се рећи да му је време у којем је живео било наклоњено. Али, толико среће и наклоњености не може нико имати а да од неке светске силе којој је то у интересу не буде подржан. И у ствари, реално гледано био је само марионета светске силе којој је било у интересу да омекша светску револуцију бескомпромисног комунизма који јој је стајао пред прагом. Сви знамо како је прошао руски цар Николај са својом целокупном фамилијом. У таквим приликама светске политике је био Тито са својом наклонјености аристократском начину живота идеална особа, крупном капиталу злата вредна како би тврдом бескомпромисном комунизму супротставио неки меки комунизам са људским ликом. Пошто је Тито био приморан да окрене Стаљину леља због директива централног планирања из Москве које му наши сељаци нису могли испунити био је за запад, крупни капитал, попратну буржоазији, лак плен. Одмах по том су му одузели половину Трста за којег је пало веома много партизана-за оне који то не знају тада је Трст био подељен град, средином бодљикавом жицом. Повратак Тита Стаљину би га вероватно коштао главе па се упустио да буде западни играч свесно ил несвесно. Помоћ у милијардама му је олакшала тај заокрет према западу и стварању трећег пута, блока односно света несврстаних са идејом да свако има своје право у односу на собствене могућности и степен своје развијености да иде својим специфичним путем у комунизам. Дали је то изашло из Титове кухињ или скројено негде у Америци од владара из сенке тешко је рећи. Лично сам наклонјен да поверујем да је то све креирано на западу од креатора светске политике. Али, чињеница је да је на тај начин створена танпон односно пуфер зона измељу тврдог, фундаменталистичког, комунозма и тако рећи дивљег капитализма. Пропаганда уз видљиви напредак животног стандарда презентираног новог пута у свет несврстаних уз форсирање Титове наклоњености ка животном луксузу стварала се слика о једном хуманитијем друштву да би нагризала тоталитарни комунистички систем заснованог на квази једнакости. Режими земаља источног, комунистичког блока губили су у народу све више на популарности због спутавања индивидуалних интереса да би на крају изгубили подршку собственог народа. Југославија на челу са Титом је је народима источног односно комунистичког блока служила за пример којем се треба окренути. Рачуница запада се, како знамо, у подпуности остварила што не значи да је запад и дефинитивно победио. Уколико не дође до фундаменталних реформи либералне политике могао би поново васкрснути пролетеријат са својим основним потребама, потражњама и жељама јер без хлеба није ником до луксуза.
У коликој је мери Тито био прозападни играч показује и његов последњи говор у којем он говори да нико неће разбити Југославију изнутра те како Југославија може ставити под оружје 8 милиона људи а то већ није шала за Русију односно СССР да нападне. Запад није ни напоменуо односно тотално искључио из те могућности да би баш запад могао доћи главе Југославији. Моје је убеђење да би и он прошао као Садам Хусеин или Слободан Милошевић да је само још довољно дуго живео. Запад га је помагао али никад толико да не би био од запада неовисан. Толико га је помагао да би изазивао завист у народу комунистичког источног блока али опет недовољно да би могао суверено обстати. Одласком радне снаге и најбољих умова на запад није могао развити, у довољној мери, своју привреду да би могао бити суверен и неовисан од запада односно Америке. Ту стварност му је и Геншер(Немачки министар спољних послова) предочио кад му је у Београду рекао да подржи приватни сектор и да би само у Београду могао бити отворен велики број приватних радњи, ресторана, кафана и занатлијских радњи и на тај начин запослити подоста радника. Па му је још и додао; уколико се врати из немачке неколико стотина хиљада гастарбајтера да ће онда морати гледати како да им нађе посао односно да изађе на крај са социјалним проблемима који произилазе из незапослености и недостатку прихода за живот. То већ показује да су Тита могли скинити кад год би то хтели али им је више одговарало да од њега створе култ личности јер им је то било у личном интересу. Да је данас још жив и био на власти пустили би га низводу као што су тада пустили низводу Дражу и поред тога што је спасао око 500 америчких пилота. Да би Србија обстала мора јој бити народ јединствен а без помирења нема јединства а без њега нема ни Србији обстанка. Да би било јединства мора доћи до помирења а да би дошло до помирења мора се објективно сагледати политичка ситуација светских размера, светски политички токови и само на основи истине радити на помирењу уколико нам је истински стало до слоге и опстанка Србије. Дража је био скроман и поштен човек а уз то и херој са разумом који је себи дао за задатак да сачува народ и поврати краља, што му је и било као лидеру српске војске у одсуству краља легитимно право које га је на суров начин дошло главе. Време у којем је живео није радило за њега. Нашао се између наковња крупног капитала и комунистичког чекића светских размера, светске црвене револуције која је претила да уништи не само крупни капитал већ и сваки индивидуални начин привређивања у име утопије равноправног света без граница. Дража се на свој начин борио за народ из којег је потекао а Тито се борио из противречних наклоњености у служби крупног капитала за лични луксуз, равноправни свет без граница за пролетеријат у и ван граница за државу без граница и државу са границама, за интернационализам стварањем нових нација на истој територији повлачећи тиме границе између народа истог говорног језика што је на крају крајева било и злоупотребљено за рушење Југославије, против опстанка Југославије. Да је био популаран у великим делу народа не може му се оспорити. Али, то је био захваљујући порасту животног стандарда заснованог на кредитима крупног капитала и огромној медијској кампањи истог уз подржку развоја блока несврстаних као спас крупног капитала од фундаменталне најезде бескомпромисног комунизма. Титова заслуга је у томе да је био добар играч од чега је профитирао и он са својим аристокретским начином живота као и народ на чијем је челу био у односу на свет фундаменталног бескомпромисног комунизма што му је обезбеђивало популарност у земљи и свету. У сваком случају његова способност као владара није за подцењивати нити за оспоравати али, мора се узети и у обзир да су му прилике светских размера ишле на руку. Дража је по том питању био мање сретне руке али далеко поштенијег карактера и ако је Тито био човек од већег успеха. Обадвоје су историјске личности које обавезују надолазеће генерације да са довољно трезвености и нужног поштовања приђу чињеницама и делима којима су их задужеле те две историјске личности. Стојимо у обавези да их достојанствено препустимо прошлости јер се прошлост не да променити нити се може десито учинити недешеним. Нас будуће генерације неће ценити по нашим причама о нашим предцима већ по нашим делима или неделима, по трагу којег иза себе оставимо. Они су живели, радили за добро народа а и грешили а и себе жртвовали да би смо ми могли живети. Та чињеница обавезује на слогу како би могли обстати и као држава и као народ. Друге нам нема. Младе генерације немају шта опростити нити замерити јер у то време нису живеле па је излишито, сваком појединцу, фиктивно замишљати како би у тадашњој специфочној ситуацији реаговао, деловао и на којој би страни био. Надолазећим генерацијама је дужност да из тих догађаја извуку поуке које би им и будућим генерацијама омогућиле просперитет и живот у миру. Треба имати на уму чињеницу да смо сами себи својом неслогом нанели највеће зло. Највише срба је погинуло од српске руке католичке или муслиманске вероисповеди. Србија је постајала све мањом јер јој је народ окрећао леђа, услед зулума од стране страног фактора који га је успевао увек да подели у противничке таборе те завади. Стварањем неподношљивих животних услова тражи се спас у преласку у друге вероисповести. Понекад из опасности по собствени живот је прихваћана туђу вера а Богами и пречесто због наде у бољи живот. Тако данас имамо око 4 милиона расутих по свету а око 10 милиона само у Турској док у Србији живи свега 8 милиона од чега је 40% несрба уз велики део атеиста. Прије Тита, за време Тита па до данашњег дана нам је одлазио народ у печалбу из које се мало ко враћа. Не постоји оправдани разлог да они који остају у земљи користећи прву прилику да је напусте да замерају онима који су је већ одавно напустили из истих разлога. Исто тако не постоји нити један разлог, аргумент, који доказује да нам народ мора живети у беди из љубави према својој држави која га оставља да гладује и поред силног богатства која Србији има а која јој не стоје на располагању јер страном фактору увек полази за руком да нас завади и држи на конопцу како би профитирао од нашег богатства док нам народ оскудева у свему. Они сви који у доба Тита и Драже нису били још ни рођени немају разлог за било какво опраштање или мирење јер нису ни учествовали лично на било којој страни. Њима је отворен пут да све боље ураде од својих предака. А то значи да морају бити господари кључева своје куће, амбара и ризнице природних богатстава а да би то коначно постигли морају по сваку цену бити јединствени и сложни. Али да би то могли бити не смеју наседати на пропаганду спољног фактора која нас у паушалне категорије сврстава, дивидира дели и цепа, чини све мањим и све немоћнијим да бранимо своје интересе. Мора се прије свега одустати од паушалних и то негативних просуђивања јер је то основна алатка спољног фактора да нас држи на ланцу.
Душан Нонковић-Теодоровић

KOMENTARI:

Milka Kresoja
Ne slažem se sa komentarom, Tita ću uvek postovati, neka nam neki političar obezbedi tu sigurnost i ugled koji smo imali sa Titom ! I drugo moj otac je bio partizan !

Dušan Nonković
Da Milka ali i Draža zaslužuje poštovanje i ako nije bio pobednik u toj velikoj igri velikuh sila i vremenu koje mu nije bilo naklonjeno. Kao što jedna lasta ne čini proleće tako ni jedan jedini čovek bez podrške moćnih ne može ništa postići. Ostajem pri tome da bi i Tito završio kao što je to završio Sadam Husein, Milošević ili Gadafi da je živeo u vremenu globalne političke situacije u kojima je živeo Milošević ili Gadafi… Trebalo bi ipak temeljito pročitati taj moj članak jer se ne radi o nepoštovanju ili poštovanju već o realnoj analizi zasnovanoj iz mog ugla i pogleda, saznanja i doživljenoga kao svedoku vremena koji navodi razloge i uslove koji su ih učinili onim što su bili. I moj brat od tetke je bio partizan i poginuo sa 17 godina, jedinac majkin. Moj otac nije bio ni partizan ni četnik ni Nedićevac već obični skretničar pruge, željezničar a koji bi možda nešto od toga bio da ga nemci nisu streljali već 1941 u Kraljevu kao taoca sa hiljade drugih nedužnih civila. Vidite, da je manje njih takvu sudbinu mog oca doživelo je zaslužan Draža jer se već 1942. iz to razloga odvojio od Tita, odrekao ubijanja nemačkih vojnika jer su baš zbog ubijenih nemačkih vojnika streljane toliko civilne žrtve; za jednog ubijenog nemačkog vojnika 100 civila a za ranjenog 50. Žrtve Kraljeva i Kragujevca, nedužne dece idu na račun obadvojice jer su bili u to vreme saveznici u oružanoj borbi protiv nemačkog okupatora. Draža je već 1942 prekinuo sa tom praksom, i prelazi na diverzantske akcije prije svega na vozove koji su preko Srbije snabdevale Romela, nemačke jedinice u Africi. Partizani su nastavili sa tom praksom oružane borbe što je imalo ogromne žtve civilnog stanovništva. Ništa nije samo crno belo već ima tu i dosta nijansi i sasvim drugačijih boja od onih poznatih javnosti. Tako je i moj brat od rodjene tetke na isti način izgubio svog oca u Erdutu pred sam kraj rata. Iz partizanskog štaba je došla naredba operativcima u pozadini nemačkog fronta kod Erduta da uvrebaju nemačkog kurira pri povratku sa željezničke stanice i otmu kurirsku tašnu što su ovi i učinili sa četvoricom operativaca u civilu ali su ga tom prilikom i zaklali u erdutskom hataru. Odmazda je bila da su nemci streljali 100 civila od toga, pošto je selo Erdut bilo veoma malo streljali su samo 10 iz Erduta medju kojima je bio i otac mog brata od tetke. Da me se ne bi pogrešno razumelo, ja nisam tog mišljenja da je oružana borba i po cenu civilnih žrtava bila pogrešna jer se narod već počeo miriti sa sudbinom i aranžirati sa fašističkim okupatorom. Situacija je bila slična današnjoj gde se narod neda pokrenuti ni na obične civilne proteste a kako onda tada da se pokrene u oružanu borbu! Usled odmazde bežali su ljudi u šumu obično partizanima u “naručje”. Koliko je taj način vodjenja gerile bilo nužno potrebno zlo odrediće analitičari budućih generacija iz rastojanja koja će im omogućiti trezveniji i neutralniji pristup analizi. Bez borbe proriv nemačkog vermahta na Balkanu verovatno bi pao Stalingrad kao poslednje uporište fašizmu i otvorio Hitleru put da nas sve sterilizuje, iskoristi kao radne robove i na kraju strpa u gasnu komoru. Pitanje je samo dali se moglo to sprečiti samo oružanom borbom koje su imale za posledicu ogromne žrtve civila ili se to moglo sprečiti diverzijama koje su slabile udarnu moć Hitlerovog vermahta. Koja strategija je bila spasonosnija za obstanak sveta mogu dokazati samo trezvene analize ali jedno je činjenica da su obadve dovele do Hitlerovog sloma. Iz tog razloga je kontraproduktivno da se svadja oko zasluga ili ne zasluga te dve Istorijske ličnosti-vreme će pokazati svoje a naš zadatak je da pokrpimo i izlečimo rane koje su nastale u toku beznadežne situacije po naš narod. A to je moguće samo realnom i trezvenom analizom kako bi mogli doći do istine bez koje nam nema ni pomirenja ni jedinstva a stim ni obstanka. Jako nas je malo da bi sebi mogli dozvoliti medjusobni razdor. Pomirenje i jedinstvo je moguće samo na osnovi istine. Još jednom, jedna lasta ne čini proleće pa prema tome je izlišno veličati ili osporavati bilo koju od te dve ličnosti bez uzimanja u obzir okolnosti koje su im išle na ruku. A da je njih bilo, više je nego očigledno. Svetska revolucija crvenih je bila u punom zamahu. Krupnom kapitalu je pretila ista sudbina koja je snašla i Ruskog cara. Otuda je Tito sa svojom naklnjenošću kako radničkoj klasi tako i luksuznom načinu života idealnno pasao za stvaranje pufer zone izmedju ta dva bloka, crvenog proletrijata i krupnog kapitala, što je dovelo do podrške stvaranja trećeg bloka, bloka nesvrstani. Moglo je doći do njega samo zato što je takav blok ublažavao direktnu konfrontaciju “Istoka i Zapada” što je manje ili više odgovaralo obadvema stranama ali sigurno više zapadu odnosno krupnom kapitalu što se da zaključiti iz podrške Tita odnosno Jugoslavije u bespovratnim kreditima i posetama Kenediju a i Engleskoj kraljici itd. Što je Tito tu ulogu dobro odigrao i da je bila u interesu stabilnosti ne samo Jugoslavije već celokupnog čovečanstva ne može mu se osporiti. Na nama je sada bitno da mi doprinesemo svojim radom i delima stabilnosti barem Srbije pa stim i Balkana. A toga ne može biti bez istorijskog pomirenja. Našim životom, delima il ne delima ostavljamo trag iza sebe po kojem će nas prosudjivati nadolazeće generacije. Prošlost je nepromenljiva ali sadašnjost jeste. Današnje ćutanje i medjusobna svadja neće nam ići na čast pa stim neće nam ni naše današnje mišljenje o Titu ili Draži biti relevantno niti imati neku pozitivnu težinu.

2 Antworten

  1. О овој двојици је све раније написано, само из угла онога ко је то чинио. Престављају прошлост, како је ко и шта урадио. Садашњости је потребно да се и даље делимо, како су нас окупатори поделили у Другом светском рату. Не пише се сада истина већ памфлети и искривљена стварност, која је у овом времену потребна новој буржоазији и претендентима на престо непостојећег краљевства, за даље поделе, које су потребне у новом сукобу за власт и служе да се обичан свет доведе у заблуду како би што мање размишљао сопственом главом.
    Лажно помирење замени ужасавајућа подела србског друштва.

  2. Milka Kresoja
    Ne slažem se sa komentarom, Tita ću uvek postovati, neka nam neki političar obezbedi tu sigurnost i ugled koji smo imali sa Titom ! I drugo moj otac je bio partizan !

    Dušan Nonković
    Da Milka ali i Draža zaslužuje poštovanje i ako nije bio pobednik u toj velikoj igri velikuh sila i vremenu koje mu nije bilo naklonjeno. Kao što jedna lasta ne čini proleće tako ni jedan jedini čovek bez podrške moćnih ne može ništa postići. Ostajem pri tome da bi i Tito završio kao što je to završio Sadam Husein, Milošević ili Gadafi da je živeo u vremenu globalne političke situacije u kojima je živeo Milošević ili Gadafi… Trebalo bi ipak temeljito pročitati taj moj članak jer se ne radi o nepoštovanju ili poštovanju već o realnoj analizi zasnovanoj iz mog ugla i pogleda, saznanja i doživljenoga kao svedoku vremena koji navodi razloge i uslove koji su ih učinili onim što su bili. I moj brat od tetke je bio partizan i poginuo sa 17 godina, jedinac majkin. Moj otac nije bio ni partizan ni četnik ni Nedićevac već obični skretničar pruge, željezničar a koji bi možda nešto od toga bio da ga nemci nisu streljali već 1941 u Kraljevu kao taoca sa hiljade drugih nedužnih civila. Vidite, da je manje njih takvu sudbinu mog oca doživelo je zaslužan Draža jer se već 1942. iz to razloga odvojio od Tita, odrekao ubijanja nemačkih vojnika jer su baš zbog ubijenih nemačkih vojnika streljane toliko civilne žrtve; za jednog ubijenog nemačkog vojnika 100 civila a za ranjenog 50. Žrtve Kraljeva i Kragujevca, nedužne dece idu na račun obadvojice jer su bili u to vreme saveznici u oružanoj borbi protiv nemačkog okupatora. Draža je već 1942 prekinuo sa tom praksom, i prelazi na diverzantske akcije prije svega na vozove koji su preko Srbije snabdevale Romela, nemačke jedinice u Africi. Partizani su nastavili sa tom praksom oružane borbe što je imalo ogromne žtve civilnog stanovništva. Ništa nije samo crno belo već ima tu i dosta nijansi i sasvim drugačijih boja od onih poznatih javnosti. Tako je i moj brat od rodjene tetke na isti način izgubio svog oca u Erdutu pred sam kraj rata. Iz partizanskog štaba je došla naredba operativcima u pozadini nemačkog fronta kod Erduta da uvrebaju nemačkog kurira pri povratku sa željezničke stanice i otmu kurirsku tašnu što su ovi i učinili sa četvoricom operativaca u civilu ali su ga tom prilikom i zaklali u erdutskom hataru. Odmazda je bila da su nemci streljali 100 civila od toga, pošto je selo Erdut bilo veoma malo streljali su samo 10 iz Erduta medju kojima je bio i otac mog brata od tetke. Da me se ne bi pogrešno razumelo, ja nisam tog mišljenja da je oružana borba i po cenu civilnih žrtava bila pogrešna jer se narod već počeo miriti sa sudbinom i aranžirati sa fašističkim okupatorom. Situacija je bila slična današnjoj gde se narod neda pokrenuti ni na obične civilne proteste a kako onda tada da se pokrene u oružanu borbu! Usled odmazde bežali su ljudi u šumu obično partizanima u „naručje“. Koliko je taj način vodjenja gerile bilo nužno potrebno zlo odrediće analitičari budućih generacija iz rastojanja koja će im omogućiti trezveniji i neutralniji pristup analizi. Bez borbe proriv nemačkog vermahta na Balkanu verovatno bi pao Stalingrad kao poslednje uporište fašizmu i otvorio Hitleru put da nas sve sterilizuje, iskoristi kao radne robove i na kraju strpa u gasnu komoru. Pitanje je samo dali se moglo to sprečiti samo oružanom borbom koje su imale za posledicu ogromne žrtve civila ili se to moglo sprečiti diverzijama koje su slabile udarnu moć Hitlerovog vermahta. Koja strategija je bila spasonosnija za obstanak sveta mogu dokazati samo trezvene analize ali jedno je činjenica da su obadve dovele do Hitlerovog sloma. Iz tog razloga je kontraproduktivno da se svadja oko zasluga ili ne zasluga te dve Istorijske ličnosti-vreme će pokazati svoje a naš zadatak je da pokrpimo i izlečimo rane koje su nastale u toku beznadežne situacije po naš narod. A to je moguće samo realnom i trezvenom analizom kako bi mogli doći do istine bez koje nam nema ni pomirenja ni jedinstva a stim ni obstanka. Jako nas je malo da bi sebi mogli dozvoliti medjusobni razdor. Pomirenje i jedinstvo je moguće samo na osnovi istine. Još jednom, jedna lasta ne čini proleće pa prema tome je izlišno veličati ili osporavati bilo koju od te dve ličnosti bez uzimanja u obzir okolnosti koje su im išle na ruku. A da je njih bilo, više je nego očigledno. Svetska revolucija crvenih je bila u punom zamahu. Krupnom kapitalu je pretila ista sudbina koja je snašla i Ruskog cara. Otuda je Tito sa svojom naklnjenošću kako radničkoj klasi tako i luksuznom načinu života idealnno pasao za stvaranje pufer zone izmedju ta dva bloka, crvenog proletrijata i krupnog kapitala, što je dovelo do podrške stvaranja trećeg bloka, bloka nesvrstani. Moglo je doći do njega samo zato što je takav blok ublažavao direktnu konfrontaciju „Istoka i Zapada“ što je manje ili više odgovaralo obadvema stranama ali sigurno više zapadu odnosno krupnom kapitalu što se da zaključiti iz podrške Tita odnosno Jugoslavije u bespovratnim kreditima i posetama Kenediju a i Engleskoj kraljici itd. Što je Tito tu ulogu dobro odigrao i da je bila u interesu stabilnosti ne samo Jugoslavije već celokupnog čovečanstva ne može mu se osporiti. Na nama je sada bitno da mi doprinesemo svojim radom i delima stabilnosti barem Srbije pa stim i Balkana. A toga ne može biti bez istorijskog pomirenja. Našim životom, delima il ne delima ostavljamo trag iza sebe po kojem će nas prosudjivati nadolazeće generacije. Prošlost je nepromenljiva ali sadašnjost jeste. Današnje ćutanje i medjusobna svadja neće nam ići na čast pa stim neće nam ni naše današnje mišljenje o Titu ili Draži biti relevantno niti imati neku pozitivnu težinu.

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: