SAOPŠTENJE ZA MEDIJE – Hit predstava “Čekajući ministra”, sa Anom Kokić u glavnoj ulozi biće odigrana u nedelju, 31. maja

SAOPŠTENJE ZA MEDIJE
Hit predstava “Čekajući ministra”, sa Anom Kokić u glavnoj ulozi biće odigrana u nedelju, 31. maja na sceni Akademije 28, sa početkom u 20 časova.

Urnebesna komedija, po tekstu Semira Gicića, a u režiji Marije Puškarov Popović u kojoj pored Ane Kokić igraju i glumci Milan Pajić i Semir Gicić, nasmejaće vas do suza. Predstava je premijerno odigrana 14. i 17. maja pred beogradskom publikom i nikoga nije ostavila ravnodušnim.
Ovo je neobična priča o troje ljudi koji su se potpuno neočekivano našli na jednom mestu, istim povodom ali različitim ciljevima.

Novi vlasnik kafane Bratislav Zaguz zatiče prazan i ruiniran objekat, a pošto ima zakazanu večeru sa ministrom u Vladi Srbije, suočava se sa nemogućom misijom. Tome u prilog ide i nezeinteresovanost zaposlene konobarice da učestvuje u sređivanju objekta za ministrov dolazak. Dogovori o mogućnosti eventualnog otvaranja kafane i polemika zbog cajtnuta, dovodi do svađe između zaposlene konobarice Lidije Matijević i novoangažovanog dizajnera enterijera Maria Stajlera. Ulogu mirotvorca preuzima Bratislav kako bi ih non-stop pokretao da nastave pripreme.

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЖИВАДИНУ ЈОВАНОВИЋ

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира
ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА
ЖИВАДИНУ ЈОВАНОВИЋУ
Господине председниче,
Пишем Вам, тако ми Бога, без иједне зле намере (злу се супростављам више од 50 година), пишем Вам поводом Вашег (и у име свеколиког Београдског форума) писма, како кажете „Канцеларки“ Меркеловој (без великог слова „к“, само се председник државе пише великим словом „П“ и то када му се име не спомиње).

Иначе, кад год сам написао отворено писмо, нагласио сам да су многа ушла у историју, у лепу литературу, писали су их философи, књижевници, војсковође, државници, затворски сужњи. Као млади новинар, поткрај шездесетих година прошлога века, писао сам о генералном секретару КПН Телману, који је из затвора писао кћерима. Та писма су ушла у лепу литературу, као што су писма Надежде Мандељштам заточенику у Сибиру, песнику Осипу Мандељштаму. Присећајући се Телмана, не могу а да не споменем великане који су напустили Немачку када је Хитлер дошао на власт: Анштајн, Бертолд, Ремарк, Хесе, Томас и Хејнрих Ман, затим сви чланови Франкфуртске филосовске школе – Маркузе, Адорно, Фром, Хоркхајмер, Бењамин и многи други. Такође, не могу а да не подсетим и на паљење Рајстага. Када је запаљена зграда Скупштине Србије (гледао сам својим очима, како су покрали слике, тепихе, старински намјештај), био сам несрећан, што смо се сврстали у пиромане здања којег су поштеделе немачке штуке 1941. године.

Нажалост, Ваше писмо Ангели Доротеи Каснер, бившој комсомолки из НДР, и ово моје писмо, неће ући ни у историју ни у лепу литературу.
Можда Вам и не бих писао, али ме је коснуло како сте се обратили Меркеловој: „Веома поштована госпођо С(с)авезна К(к)анцеларко“, те како сте на крају одпоздравили, „Примите, госпођо С(с)авезна К(к)анцеларко изразе нашег најдубљег поштовања“. Да ли је могуће да сматрате да је Меркелова „веома поштована госпођа“, као и да просто гајите „изразе (к томе) нашег најдубљег поштовања“. Научили сте, господине Живадине, то обраћање док сте били у дипломатији, што не значи да га можете применити и тамо где не би требало применити. Ваши преци из Опарића се никда тако не би обратили провереним непријатељима свеколиког србства.
Тужно је, чак ружно, бивши министре иностраних дела, да од Меркелове тражите да положи цвеће на стратишту фашистичких зликоваца дедова и очева разних Ангела у Шумарицама, као и убица под називоим „Милосрдни анђео“ на Ташмајдану, то називате „симболички гестови“. Имам осећај да не знате шта значе речи „симболичан“, „симбол“, „гест“ (како је то ружна реч), а посебно синтагма „симболички гестови“. Није клечање Вили Бранта испред Варшавског гета била симболика, то клечање је имало једну другу конотацију и још неке друге, пре свега, политичке поруке. Невероватно је да све ово цитирано из писма (и комплетно писмо) није прошло кроз редактуру неких других чланова Форума.
У страшним биткама Немаца и Руса (Стаљинград, Москва, Лењинград), односно бораца из целог СССР-а, било је случајево да су команданти и немачки и совјетски, као и војници, одавали једни другима почаст. У Шумарицама се, господине Јовановићу, радило о кукавичлуку. Хапсили су децу не само у школама, већ и по кућама, оне који тога дана нису били на насатви. То је пораз за целокупни људски род, људску расу. Пре неколико година Шумарице је посетио амбасадор Немачке Ханц Вилхелм, иако је Немцима био забрањен улазак у Крагујевац. Том приликом је председник Николић у говору посебно похвалио присуство Ханца. На улазу у Шумарице требало би да стоји табла за век векова на којој би писало: „Строго забрањен улазак Немаца“ и ….., а Ви, председниче Београдског форума и сви чланови Форума, молите Меркелову да положи цвеће, да оскрнави хумке невине деце и више хиљада убијених на свирепи начин. Њено порекло, њен CV, њен животни мото, њен морални код, неће јој дозволити да то уради (размислите шта ово значи).
Ви, господине Јовановићу, тражите милост од особе која је за време последње посете, да Вас подсетим, у једном дану као Штука, долетела у Загреба (Јосиповић изјави тада: „ОНА је велика пријатељица наше земље, која дође у тренутку када се Хрватска настоји више интегрисати у Европу“), затим је пролетела кроз земљу Србију – Београд, из Београда у главни град њене државе Косово – Приштину и на крају у Љубљану, одакле је поручила несрећном Тадићу да се не игра, да се уозбиљи и схвати да је Косово држава.
У Београду је са тим тадашњим нашим вођом (Срби не могу без вође) разговарала у четири ока. Председник Владе и министри, стајали су постројени у ходнику бивше зграде СИВ-а, мислећи да ће разговарти о ономе о чему је лапрдао антисрпски амбасадор Прибићевић уочи посете у Дневнику јавне ТВ1: „ Меркелова ми је рекла да је Косово држава“, а онда је наставио „да без Немачке нема живота“, спомињао је милионе, милијарде помоћи, авионе, камионе (дакле Космет није битан), „да ће за Србију Немачка бити пресудна за улазак у ЕУ (то је једина истина, један члан Бундестага је изјавио да ће „Србија ући у ЕУ 3000. године, хвала му, он је српски пријатељ“).

Огласио се и његов наследник у Берлину, знаменити амбасадор И. Висковоћ (чувен по амбасадоровању у Словенији и Берлину). Поновио je у детаље ставове Прибићевића.
Осим Прибићевића, пре те посете огласили су се С. Лихт, В. Пешић, А. Јоксимовић (то је она чувена наставница клавира која је у МСП-у била помићник министра за најважнији Сектор – информације, култура, наука, просвета, која је прекинула све односе са ИЕЗ, укључујући Русију). Потврдила је да „Меркелова представља став званичног Берлина“, а то је да је „Косово независна држава“. Јавила се и неизбежна Весна Пешић, типични пример генијалног сваштара, која годинама лети с ТВ канала на ТВ канал, као голубица с балкона на балкон. Уочи те посете подучила је Меркелову „да Србија и даље дестабилизује регион, тако што одржава стање „разваљене Босне“ и што покушава да у Црној Гори одржи наде да ће се она вратити под окриље Србије“. Нагласила је „да се овакво стање највише одржава уз помоћ Српске ретроградне православне цркве, опозиције и директним притисцима“. Изнела је како очекује „да ће Тадић
издејствовати од Ангеле Меркел блаже повлачење Србије са Косова и мање нападно прихватање косовске реалности,
када Србија дефинитивно затвори питање својих граница (што значи да граничи са државом Косово, прим. ККС), тек тада ће озбиљно бити спремна да уђе у ЕУ. Српски национализам мора до краја да буде савладан да би Србија ушла у Европу“ (Отемпора о морес).
Председник Фонда за политичку изузетност и шеф(ица) „мудраца“ у МСП-у за спољну политику Србије, Соња Лихт, причала је уочи посете бајке о комсомолки Ангели Доротеи Каснер и Немачкој. Након посете, постиђена, посрамљена, преварена, изјави: „… да нови услови, које је немачка канцеларка испоставила у Београду поводом Косова, нису били очекивани“. Рекла је да је „шокирана захтевом Немачке да је услов за добијање статуса кандидата (…) да Еулекс добије могућност деловања на целој територији Косова и да се крене ка укидању паралелних институција“. Поновила је „да су услови неочекивани“, јер је сматрала „да нових неће бити“.

Наведене и ненаведене ликове, требало је процесуирати, а „штуку“, комсомолку, Ангелу Доротеу Каснер, прогласити persona non grata. Њој и њеном потомству забранити да било када кроче на тле Србије. Немчка војничка чизма никада није смела стати на туђу територију након страхота Хитлерове злочиначке солдатеске, посебно не на српаку, а стала је на Космет. Меркелова је на челу оних који су отели 15 посто српске територије, помаже потомке бивших фолксдојчера да отму Војводину. Свака њена посета је диктирање нових услова, а она за то има времена још две и по године.

На крају, господине Живадине, још једном желим да подвучем да сте направили велику грешку што сте послали Меркеловој отворено писмо, посебно таквог садржаја, и што сте се сврстали у њене поштоваоце као што су разне Соње, Весне, Александре, Прибићевићи, Висковићи и, нажалаост, многи други у Србији. Рећи ћете да су моји ставови и захтеви тачни са социолошко-философског и историјског аспекте, али и не и са међународно-правног и дипломатског. Међутим, Срби, као и Јевреји, морају искључиво примењивати социолошко-философски и историјски аспект, према Немцима и Хрватима.

Салих Селимовић: Муслимани Старе Рашке су Срби

Салих Селимовић: Муслимани Старе Рашке су Срби

срби-муслимани
Фото: Илустрација – Српски Културни Клуб

1. Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали  исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?
    ― Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало. Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине. И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру  и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације  њеног државног територија.
РАШКА ОБЛАСТ
 stari ras
      Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века. Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су  хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима. Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.
ЏАМИЈА СУЛТАН ВАЛИДЕ У СЈЕНИЦИ (ДРУГА ПОЛОВИНА 19.ВЕКА)
 Dzamija Sjenica
2. Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер  је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?
    ― Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица. Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио.
     Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне  постао  Алија.
МАНАСТИР КУМАНИЦА НА ЛИМУ
 kumanica
3. Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
     ―Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века.  Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу. Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“. На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.
МАНАСТИР МИЛЕШЕВА
 manastir mileseva 1002
4. Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак  – историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику?
    ― Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама  која су збуњена свим тим политичким акцијама. Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно.
      Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније. У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.
НАЈСТАРИЈА ЦРКВА ПОЗНАТА КАО ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА ГДЕ СЕ ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА КРСТИО ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ
 petrova crkva 01 2
5.  Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?
    ― Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.
Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!
      У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић.
      Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани,  у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година  обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему  са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“.  Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења  формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.
7. Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….
    ― У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића. Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби.  Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
       И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.
8. Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?
    ―О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега,  од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација  које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.
9. Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?
    ―Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и  „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање.
     У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“.
     Мој мејл је: salihsselimovic@gmail.com i mob.064/45-65-499
Слободан Ерић – Српски Културни Клуб

Фејсбук коментари

8 Коментара

Ставови и мишљења изнешени у коментарима нису ставови и мишљења уредништва, те у том смислу уредиштво не сноси никакву одговорност. Како за коментаре са фејсбук налога који се приказују на дну чланка на сајту, тако и за коментаре на самом сајту.

  1. Миле

    Дао Бог још много овако паметних људи,да оплемењују и обогаћују душе и умове наше,тако више не би било братоубилачких ратова…дај Боже да се Срби сложе…

  2. Драган

    Моје ВЕЛИКО поштовање Др Селимовићу на свим његовим досадашњим истраживањима које је одлично одрадио и представио у својим књигама историје о пореклу Срба муслиманске вероисповести. Искрено се надам да ће временом доста Срба православаца и Срба муслимана схватити једном заувек да смо сви један те исти народ који дели само вероисповест. Тако би требало временом, кроз сва та исоријска упознавања, да нестану све несугласице, мржње, трвења између Срба православаца и Срба муслимана. Наравно, за то ће стварно требати доста времена и стрпљења да то људи сами схвате и себи пусте у свест једном заувек.

  3. Алексеј

    не плашим се од вражјега кота
    нека га је ка на гори листа
    већ се плашим од зла домаћега
    БИЈЕСНА се браћа изтурчила

  4. slaven

    ISTINA JE ISTINA MADA MNOGIMA NE ODGOVARA AL STA DA SE RADI ,TREBA JE RECI …

  5. Слободан Јарчевић,
    Члан Удружења књижевника Србије
    11160 Београд, Миријево
    Радивоја Марковића 12/5
    Тел. 3427-044

    „Политика“, Београд
    feljton@politika sr

    Фељтон “Буђење вере у народу“,
    Број политике од 3. маја 2014.

    ВЕРСКИХ СЕКТИ И БОГУМИЛА НИЈЕ БИЛО У СРБИЈИ

    Писац фељтона, госпођа Зорица Златић Ивковић, пише о времену Стефана Немање и нема шта да јој замерим. Служи се подацима који су прихваћени у нашим историјским књигама, уџбеницима и енциклопедијама. Но, замерам нашим научним установама и САНУ, јер су у историјску науку унели кривотворења из 19. столећа колонијалних држава – Аустрије и Немачке. Тиме се служила и писац „Политикиног“ фељтона и наводи, да је у време Немање у Србији претила опасност од јеретика, шизматика, кудугера, богумила, итд. Тих секти, којих је било у првим столећима Нове ере, није било у Србији у Средњем веку. Било је само католичких оаза, које су стваране финансирањем Папе, Млетачке Републике, Мађарске, итд. Против тих оаза је Немања предузимао мере, јер су оне нарушавале и државни и верски систем у Србији. Иста опасност је постојала и у Источном Римском Царству (Византији) и Бугарској. Но, у политичком речнику, ти католици су се звали именима секти из првих столећа и богумилима – губитницима у грађанском рату у Бугарској у 10. столећу. Све је то лепо објаснио др Миодраг М. Петровић, члан Српске академије наука и уметности, у својим делима: „Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњег века“, „Археографски прилози“, „Кудугери-богумили у византијским и српским изворима и ‘Црква босанска’“ и „Словенско средњевековно наслеђе“.
    Истину о томе да су католици звали православне богумилима, а православни су (супротно) звали католике богумилима и другим именима секти из првих столећа, имате и у књизи Васе Глушца: „Истина о богумилима“.
    На основу студије ове двојице историчара, и на основу других поузданих извора, написах и ја књигу: „Бивши Срби Бошњаци – богумила није било“. Издавач је „Мирослав“ у Београду.
    С поштовањем.

    Београд, 3. мај 7522 (2014)
    Слободан Јарчевић, ср

Додај Коментар

Име (required)

Имејл (неће бити објављен) (required)

Вебсајт