Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда
ВРЕМЕ КАДА СЕ ДРУГАЧИЈЕ ЖИВЕЛО, РАДИЛО И РАЗМИШЉАЛО
ИЗ РОМАНА „ГРУМЕН МУДРОСТИ“ књига II, аутор Милан Марковић Миле
Нову 1967.годину сам дочекао у кругу породице, а по повратку у Сарајево вршене су припреме за излазак на зим-ско логоровање у Калиновик. На том логоровању ћемо про-вести скоро месец дана. За то време су планиране многе војне вежбе и гађања.Све то у зимским условима. Када смо одлазили на полигон, снег је доста нападао путеви су били прочишћени према Калиновику, па се ишло као кроз тунел. Таман смо се сместили у просторије, а мене позивају у команду школе, ја сам одмах отишао. Тамо су ми саопштили, да ћу вратити за Сарајево аутобусе и остала моторна возила, а тамо ћу преузети једну филмску екипу, која чека у Сарајеву и са једним аутобусом исту довестри на полигон.
Због чега су баш мене одабрали за овај задатак, није ми било јасно, а нисам имао ни времена да проверим. Прикупим возаче од два аутобуса и три камиона код себе, па сам с њима поразговарао. То су били возачи цивили на служби у војним јединицама. Познавао сам их, јер су нас често возили на терен, док смо обуку изводили у околини Сарајева, па сам им рекао:
– Вама је јасно да се ви и ја са вама враћамо у Сарајево. Нећемо се нигде заустављати до касарне. Пут знате боље него ја. Сами себе возите и најодговорнији сте за властити живот, али и за возило. Шта да вам друго кажем. Ја ћу се кретати са већим аутобусом на крају колоне. Брзину прилагодите условима пута, којим смо пре подне прошли. Видели сте да се крећемо кроз усечен снег. Нема шансе да неко искочи из тог колосека. Када смо долазили било нам је потребно пет сати да стигнемо у Калиновик. Нама до пада мрака остало је два сата. Надам се да ћемо до пада мрака сви сретно стићи у Сарајево. Крећемо у петнест часова.
Тачно у петнест часова полази колона возила за Сарајево, како је било наређено. До превоја се није могло кретати брзо, јер се цело време ишло узбрдо, а после превоја ка Сарајеву, углавном смо се спуштали оним серпентинама ка Трнову. Наредио сам да се одстојање мора знатно повећати и да се не смањује од сто метара између возила, а да настоје одржати исту брзину кретања колоне. Шума није имала листа, па се целим путем, док смо се кретали низ планину, могла пратити сва возила. Како се ни-смо нигде заустављали, а што није био сџлучај, док смо долазили на Калиновик. Ишло се доста брзо, као да смо у слободној вожњи, а не у војној колони. Сада нико са никим нема везу, а основна веза је погледом. После сат и петнест минута стигли смо у круг Школског Центра. Одлазим у војну централу и јављам команди да смо сретно стигли у Сарајево. Старешина, коме сам то јавио био је видно узбуђен, па ће рећи:
– Човече, па како сте могли тако брзо стићи?
– Друже потпуковниче ништа не брините. Ишли смо уједначеном брзином, као да смо се санкали низ ону планину. Успоставио сам контакт са филмском екипом. Крећемо одмах после доручка. Не брините ништа. Биће све у реду – одговори му ја.
Наредног дана, како је и договорено са филмаџијама, кренули смо већим аутобусом. Екипу је сачињавало два сниматеља, спикерка Данка Нововић и вођа екипе Владимир Чавић. Позната лица из јавног живота. Вођа екипе био је супруг једне моје старе познанице из детињства Лепосаве Милосављевић, што тада нисам знао. Читавим путем сам разговарао са оном водитељком, јер је седела поред мене, док су остала три члана, прилично опуштено седели у разним угловима аутобуса. У току пута мушкарци су, сем вође екипе, пили жестоко пиће. Нису били пијани, јер су пијуцкали, али су били помало и неодговорни према оној спикерки, те их је вођа екипе морао опоменути, на озбиљније понашање, као да је предосећао да ће ово бити негде записано.
Сада у повратку за Калиновик утрошили смо читав сат дуже. Више се кретало успоном, него дизбрдо, па је то утицало да су доста времена утрошили до превоја, а када смо избили на висораван брзо стигли у касарну Калиновик.
Команда је била задовољна извршењем задатка од моје стране. Касније сам дознао да је мајор Томовић Милорад, наставник наставе гађања мене предложио ко-манди, „као савесног и поузданог официра, способног да задатак изврши успешно“ – како је то Томовић на састанку команде образложио.
Скоро свакодневно смо излазили на терен. Било је доста тактичких вежби, комбиновано са решавањем так-тичких задатака у учионици на карти, и његова провере на земљишту. Било је доста гађања, јер се то у ближем реону Сарајева није могло изводити. Зато се користио артиљериски полигон Калиновика, а филмска екипа је стално на терену и снимала многе сцене. Она снима делове артиљериских гађања и то користи као материјал за наставне и популарне филмове. Ја сам се с њима често сретао на терну.
У групи је био један капетан прве класе, наставник из Задра. То је био Фригановић Јаков. Док сам ја радо пио же-стоко пиће, када се вратим са терена, Јаков је редовно пио вино. По некада му се отме, па попије неку више, а онда се друштво шалило међу собом, а једног дана ја ћу му рећи:
– Јакове, како волиш вино, боље да те од сада зовемо Малигановић Аков. То би ти боље пристајало, јер волиш вино, а оно се мери јединицом која се назива аков, а његова јачина малиган, па ти одговара ово име и презиме.
– Ћути не говори даље, немој нико да то чује, а поготово слушаоци у Задру, јер су склони да наставницима дају надимке. Ако би ово они дознали јако би се обрадовали, само ми још то треба. Хвала ти куме, али немој никако више да ми помињеш то име и презиме.
– Нећу Јакове, обећавам ти – рекох му ја.
Убрзо иза нас на Калиновик стиже и пешадијска школа из Сарајева, која у свом програму има нека гађања у улози артиљераца. Командант школе је пуковник Мића Јанковић, мени добро познат од пре двадесет година, када је Мића био командант гардиске пратеће бригаде. Наш командант артиљериске школе био је пуковник Драго Вујо-шевић. Када су пешадинци стигли, ми артиљерци се договоримо, да код шанк за пиће препустимо ново дошлима, јер то све посматрају Драго и Мићо. Гледа Мића ко се све тиска око оног шанка, па се обрати Драгу Вујошевићу речима:
– Драго, твоји артиљерци као да не пију, а види ти ове моје, како су навалили, као да су пуштени с ланца. Лочу Драго, и дању и ноћу. Шта да радим са овим пијаницама. Гледам то сваког дана у мензи, а овде се то показа у правом светлу.
Драго Вујошевић није знао да су се његови слушаоци договорили да пред њим не пију у кантини. Купе пиће, унесу у спаваћу собу, и пију далеко од очију свог команданта школе.
Зимско логоровање се сретно заврши. Вратили смо се у Сарајево и наставили школовање. У току школовања ја сам посебно послужио наставнику артиљериске наставе гађања, Милораду Томовићу, слично како сам то радио и у АОШ-у. Ја сам овај предмет веома добро познавао, јер сам програм прешао, док сам припремао испит за чин мајора. Ја и на-ставник смо до савршенства усавршили у систем увеж-бавања на скраћеном одстојању, са применом различитих имитација, како би дочарали стварност. Посебно када се на терену увежбавало, уз примену имитирајућих средстава. Тада још нису биле познате, касније израђена имитациона средства. Сада се искључиво примењивале петарде и топовски удари, да би се демонстрирало дејство артиљерије.
У почетку је Томовић објашњавао мени, како да ими-тирам на терену, а када је видео да се ја изузетно добро у овоме сналази, једноставно ми је рекао само шта на терену треба да имитирам. Ја сам се посебно трудио, да у овој имитацији што реалније прикажем стварност, па сам и сам то усавршавао. Много касније, ово ми је искуство добро дошло у примени имитације ширих размера, на вежбама вишег ранга. О томе ће бити речи, када превалимо наредних петнест година.
На крају пролећа, поново смо на полигону Калиновик, само сада у летњим условима. Остајемо на терену месец дана. Смењивале су се тактичке вежбе и артиљериска га-ђања. Све се одвијало у околини гарнизона Калиновик. У слободно време слушаоци са наставницима су излазили у природу, када су сами себи спремали печене јагњиће. На тако једном излету, Хочевар ће рећи мени:
– Сада ти мало посматрај, ја ћу се позабавити овим припремама. И ми нешто знамо од овога, што нам ти шумадинац, редовно демонстрираш, као да не можемо без тебе.
Ја се на ово нисам наљутио и једва сам чекао, да ме неко замени, јер сам редовно био нај запосленији у колективу. Хочевар узе секиру и поче да спрема ражањ за јагње, које сам ја, испод оближње букве, сређивао и припремао да натакнем на њега. Када је јагње било готово и спремно да се натакне на ражањ, ја узех секиру па онај ражањ почех поправљати. На то се побуни Хочевар:.
– Знао сам, да он мора то да поправи, јер је то њему у крви.
– Друже потпуковниче, морао сам мало да стањим овај део, јер је остао сувише дебео, па је тешко јагње натаћи на њега.
Док сам натачињао јагње на ражањ, Хочевар је при-премао соје, а ја ћу рећи:
– Друже потпуковниче, опет вас морам исправити. Шиљак на соји вам је доста затупаст. Тешко ће се набити у ову суву земљу. Немојте да се љутите, ако и то будем поправљао.
– Предајем се шумадинац и нећу даље да радим, када ћеш ти то на крају поправљати – рече Хочевар и пре-киде са радом.
Док се јагње полако окретало на ражњу, друштво је наздрављало у оној хладовини, збијајући шале. Причали смо разне вицеве, често на властити рачун. Био је то пријатан излет у природи, који је свакоме од нас годио.
Приближава се крај логоровања, а.најавњује се показна вежба за све слушаоце на полигону. Долазе и посматрачи претпостављенних команди из Сарајева и Бео-града. Распоређени смо у разне командне улоге, а ја сам у улози команданта хаубичког дивизиона. Моји пратиоци су Милорад Томовић, за предмет управљања и руковања артиљеријом, а Хочевар за тактички део извршења задатка. Сваки слушалац, или група слушалаца, имала је свог пра-тиоца. После ове вежбе биће дате и оцене сваком слушаоцу.
Дан уочи почетка вежбе, јединице су запоселе положаје. Артиљериски дивизион, са којим командујем, при-према елементе на пуној топографској основи, са применом свих балистичких подтака, потребних за овај вид артиље-риског гађања. У поподневним часовима, планираним за извршење коректуре, извршићу коректуру другом батеријом на репер, а проверити са по једним зрном друге две батерије.
Наредног дана, рано тог јутра, сви смо на својим местима. Вежба почиње у десет часова. Имао сам податке о планираним циљевима, које гађам на самом почетку. Нове метеоролошке податке нисам добио, али сам размишља, чак и да метео услови остану приближни, на овим даљинама гађања, долази до промена. Први циљ је јасно видљива вртача, у којој је размештена фиктивна минобацачка бате-рија. Ако ми прва зрна не падну у ону вртачу, морам бити спреман да реагујем и обезбедим да ми се дим од експлозија, мора видети искључиво из оне вртаче, а то ће бити прави визуелни ефекат, кога очекују посматрачи. Томовић и Хочевар посматрају мој рад, како преврђе таблице гађања нешто записујем и стално сам заокупљен неким проблемима, које решавам, али о томе никоме ништа не саопштавам. Проверавам батерије на ватреним положајима и сугерирам да контролишу заузимање елемената и равнање либела, што ми је говорило вишегодишње искуство, јер ако нишаснџије греше узалуд је рад официра који рукује ватром.
Тачно у 09:54 часова отпочело је одбројавање за почетак артиљериске припреме. Затресе се планина Лелија од силне грмљавине артиљерије разних калибара. Будно пратим дејство дивизиона,.а мањи део првих експлозија је на ивици оне вртаче, а ја бих хтео да сва зрна падну у вртачу. Гласно командова:
– Дивизион стој. Повећај даљинар за 0-06 дивизион пали.
Следеће опаљење, све експлозије су у оној вртачи, из које се диже дим, високо на северним падинама Лелије. То што сам ја урадио видели су Томовић и Хочевар, па су обадва прокоментарисала:
– То може урадити само добро обучен официр, који прати сва збивања у току гађања. – рече Томовић.
– До сада нисам имао прилике да сретнем слушаоца, који овако брзо реагује у току гађања – рече Хочевар.
Вежба и артиљериска гађања продужена су све до пада мрака. Као извршиоци гађања ређали су се остали слушаоци у команди дивизиона, тако да су сви били проверени. На овој вежби добих десетку за свој рад у улози команданта дивизиона.
По завршетку логоровања, вратили смо се у Сарајево. Уследило је полагање испита из предмета, код којих је програм завршен. Очекује се одлазак школе на Командантско путовање, које ће трајати десет дана. План командантског путовања саопштен нам је у начелу. Путовало се војним аутобусима, а колону је пратило неколико теренских возила. Кренули смо из Сарајева правцем: Илиџа – Пазарић – Бугојно – Јајце – Бања Лука – Босанско Градиште – Окучани – Славонски- Босански Брод – Дервента – Добој – Грачаница – Тузла – Кладањ – Власеница – Хан Пијесак – Сокоолац – Горажде – Фоча . Тјентиште, у повратку Трново – Сарајево.
У току овог командантског путовања обишли смо и позтната историска места из Другог светског рата. Решавали многе тактичке задатке на овој маршути, често повезане са задацима наших јединица из прошлог рата на истом терену, тако је и обнављана историја задњег рата. Посебно смо се задржали у Бања Луци, затим код Славонског Брода.
Док смо решавали тактички задатак код Славонског Брода, један од слушалаца ће рећи;
– На овом терену сам у току пробоја сремског фронта, учетвовао у борби. Овај задатак, којег решавамо, сличан је борбеном задатку моје ратне дивизије,
– Да није то била Пета крајишка дивизија? – упита га ја.
– Јесте. Што питаш?
– Мој се отац налазио у то време у тој дивизији. Помињао ми је борбу код Славонског Брода.
– У којој је бригади био?
– У Првој Југословенској, формираној у СССР-у. У Београду је ушао у њен састав, а дотле је био у Десетој краишкој бригади.
– И ја сам био у саставу Прве Југословенске бригаде – рећиће Чолаковић.
– Мој отац је био у батерији топова 45 мм.
Дуго смо наставили причу, а ја сам описивао оно што ми је отац испричао. Чолаковић је све то потврђивао и на крају рече:
– Пред Марибором, ја сам се разболео, па су ме упутили у војну болницу. Више се нисам вратио у Пету дивизију. Када се рат заврши мене су послали у Загреб на курс, а затим у Сарајево у јединицу, где сам остао до сада.
У Грачаници смо се задржали читав дан. Посетили смо споменик учитељице и ђака, пред школом у Грачаници, који су, претходне зиме, погинули, док су били на екскурзији. Несређа се догодила код Добоја, а у удесу су учествовала моторна возила артиљериске школе из Сарајева. Удес се није догодио кривицом војних возила. Возач аутобуса је изгубио контролу, па се аутобус преврнуо у провалију, када је и дошло до ових жртава.
Следеће дуже задржавање била је Тузла. Ту смо нам ваздухопловци приредили технички збор, тако да смо се добро упознали за ваздухопловном техником, што нам је проширило знање из ове области, јер смо претходне јесени на војном аеродрому у Сарајеву детаљно упознали вазду-хопловну технику. Посетили смо и савремен војни аеродром, где смо се задржали неколико часова, где су нам стручњаци до детаља говорили у разним типовима војних ваздухоплова.
После Тузле, дуже задржавање је било у Хан Пијеску, затим у Соколцу, а најдуже на Тјентишту.
По повратку у Сарајево, а убрзо се заврши програмом школовања, а ја сам школу заврзио са одличним резултатом.
Вратилили смо се у своје гарнизоне, а иза тога годишњи одмора и наставио с радом у својој ракетној батерији, до краја године. Наговештене су поново веће организацијске промене. Многи официри су отишли у друге гарнизоне, један број их је отишао на школовање.
Почетком наредне године, постављен сам на положај мајора и на дужност у ново формираном артиљериском пуку сам помоћник команданта за морално-политички рад. Командант пука је пуковник Љубисав Илић. .
Када сам се нашао на овој новој дужности, посветио сам пажњу на извршавању новог задатка, који се постави пред мене. Дужност коју сам примио, није ми се свиђала. Тек, што сам завршио школу и стекао ново знање, потребно артиљерцу, ја одлазим на дужност, која није повезана са шко-ловањем, а имао сам жарку жељу за дужност команданта дивизиона, али нисам реаговао. Предао сам се том новом задатку и настојао да многе новине унесем у погледу осавремењавање ове обуке, и то уводим у пуку. Сви су били задовољни, ја и команда пука такође.
У марту месецу у јединицу је дошао начелник артиљерије Прве армије, генерал Љубивоје Пајовић. Он је има задатак, да у околини Ћуприје изабере реон за изградњу вежбалишта за артиљерију, за гађање на скраћеном одстојању. У то време се говорило, гађање са редукованом му-ницијуо и уметнутим пушчаним цевима у топове. Командант пука ме позива, па ће ми рећи:
– Водићеш друга генерала на терен. Ти најбоље познајеш овај терен око Ћуприје, јер си дуго у Ћуприји, па му помози да пронађете погодан терен за изградњу стрелишта – вежбалишта.
Ја сам с генералом Пајовићем, дуго по карти, разматрали подогне терене за ово стрелиште. Направили смо план извиђања и са једном кампањолом кренули на терен. Док смо се превозили до означених реона, генерал ме упита:
– Ти си се скоро вратио са школовања из Сарајеве, јеси ли задовољан са садашњом дужности?
– Нисам друже генерале – одговори му ја.
– Зашто?
– Задње школовање сам успешно завршио. Јошсам свеж, па бих волео, да стечена знања, док сам свеж, пренесем на млађи кадар.
– Спреми се, брзо ћеш ићи у прекоманду – одговори ми генерал Пајовић.
Даљи разовор, на ту тему, није се водио, а сада смо се потпуно посветили избором погодног реона за стрелиште, које се предвиђа да се гради за потребе армије, а посебно за оба гарнизона ћуприског и параћинског.
Обавили смо посао, због којег смо се читаво радно време ломатали по Петловцу и вратили се у гарнизон. Ја сам се опростио од генерала, а он је убрзо отишао за Београд.
После тог извиђања није прошло дуже време, припрема се испраћај једног броја старешина, који одлазе у прекоманду. Задужен сам, да испред команде, купим поклоне за те другове. Консултовао сам Смоловића, помоћника команданта за МПВ суседне јединице, пошто је то заједнички задатак, шта да се купи. Одлучено је да то буду пригодне књиге. Док сам куповао, одлучим да купи различита издања. Случајно сам купио једну више. Рачунао сам да се две мање доделе једном од другова. У својој канцеларији пишем посвете, јер сам то редовно радио сам, пошто имам добар рукопис. Скоро да сам завршио, а у канцеларију улази потпуковник Драгослав Јовановић, који је до сада вршио дужност оперативног у команди бригаде, па рече:
– Одмах пиши једну за себе, идеш и ти у прекоманду, јавили су телефоном из Београда. Нас два идемо у гардиски пук у Пожаревац. Ја идем на дужност начелника штаба, а ти на дужност команданта првог дивизиона.
Написах, на једној омањој књизи, која није никоме додељена, па њу посвети себи као поклон и сећање на проведених седамнест и више година у гарнизону Ћуприја и то је растанак са овим гарнизоном.
Filed under: Literatura, Srpske Novine, Vesti | Leave a comment »
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 