РУСИ ОДУШЕВЉЕНИ ГЕСТОМ ДЕЛИЈА! — Русија: Срби, хвала вам што постојите

Вест да су навијачи Црвене звезде на кошаркашкој утакмици са московским ЦСКА у Београду одали пошту жртвама авионске несреће, у којој су погинула 92 руска држављанина, пренели су готово сви руски медији, а то је изазвало и буру емоција на друштвеним мрежама и форумима.

„Хвала вам што постојите. Србија даје час човечности, милосрђа и хуманости“. „Србија заувек! Пријатељи се познају у несрећи… Хвала, браћо!“. „Срце боли, душа се радује. Хвала вам!“. „Хвала, Срби, руски народ је веома дирнут. Многи у Русији не заборављају да је Косово Србија“. „Хвала нашој браћи. Сузе навиру… Лепо је видети да сте душом увек са нама“. „Хвала вам браћо. Заједно смо — сила“. „Благослови Србију, Боже“…

То су само неки од коментара Руса на дирљив призор из београдске „Комбанк арене“, уочи синоћне утакмице „Евролиге“ између Црвене звезде и ЦСКА.

Руски медији пишу да су навијачи у препуној арени одали пошту члановима хора руских Оружаних снага ансамбла „Александров“ и свим жртвама, који су погинули у авионској несрећи 25. децембра.

Медији преносе да су навијачи раширили националне заставе Русије и Србије, уз звуке песме „Тамо далеко“ у извођењу ансамбла „Александров“ и да је 20.000 људи у глас певало.

Навијачи су, како наводе руски медији, развили и транспарент на коме је писало: „Нек се песма овог хора од 20.000 чланова до неба чује у један глас, нек се чује хвала и даље певајте за нас“.

Руски медији су приметили и да су сви у хали одали пошту руским жртвама стојећи, а да је кошаркашку утакмицу пратио из ложе и руски амбасадор у Београду Александар Чепурин.

Они подсећају и да су српске власти изјавиле да ће парк у центру Београда назвати „Парком хора Александров“, а да је ансамбл више пута посећивао Србију.

https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2FThe.Russian.Federation%2Fposts%2F10155834956648539%3A0&width=500

„Последња посета прослављеног ансамбла била је у јесен 2015. године у оквиру европске турнеје по престоницама земаља, које је ослободила совјетска војска. Та турнеја је била посвећена 70. годишњици победе у Великом отаџбинском рату“, наводе руски медији, додајући да је на београдском концерту дворана била пуна, а да су „концерту присуствовали и председник Србије Томислав Николић, чланови владе и људи из целе земље“.

Авион руског Министарства одбране срушио се 25. децембра у Црном мору близу Сочија на путу за Сирију. У њему су била 64 члана званичног војног хора руских оружаних снага ансамбл „Александров“, представници руског Министарства одбране, чланови посаде и и чувена хуманитарка Јелисавета Глинка, познатија као Доктор Лиза.

Они су кренули у руску базу Хмејмим, где је требало да учествују у прослави Нове године.

Извор:  rs.sputniknews.com

 

ВРЕМЕ КАДА СЕ ДРУГАЧИЈЕ ЖИВЕЛО, РАДИЛО И РАЗМИШЉАЛО

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

ВРЕМЕ КАДА СЕ ДРУГАЧИЈЕ ЖИВЕЛО, РАДИЛО И РАЗМИШЉАЛО

ИЗ РОМАНА „ГРУМЕН МУДРОСТИ“ књига II, аутор Милан Марковић Миле

Нову 1967.годину сам дочекао у кругу породице, а по повратку у Сарајево вршене су припреме за излазак на зим-ско логоровање у Калиновик. На том логоровању ћемо про-вести скоро месец дана. За то време су планиране многе војне вежбе и гађања.Све то у зимским условима. Када смо одлазили на полигон, снег је доста нападао путеви су били прочишћени према Калиновику, па се ишло као кроз тунел. Таман смо се сместили у просторије, а мене позивају у команду школе, ја сам одмах отишао. Тамо су ми саопштили, да ћу вратити за Сарајево аутобусе и остала моторна возила, а тамо ћу преузети једну филмску екипу, која чека у Сарајеву и са једним аутобусом исту довестри на полигон.

Због чега су баш мене одабрали за овај задатак, није ми било јасно, а нисам имао ни времена да проверим. Прикупим возаче од два аутобуса и три камиона код себе, па сам с њима поразговарао. То су били возачи цивили на служби у војним јединицама. Познавао сам их, јер су нас често возили на терен, док смо обуку изводили у околини Сарајева, па сам им рекао:

– Вама је јасно да се ви и ја са вама враћамо у Сарајево. Нећемо се нигде заустављати до касарне. Пут знате боље него ја. Сами себе возите и најодговорнији сте за властити живот, али и за возило. Шта да вам друго кажем. Ја ћу се кретати са већим аутобусом на крају колоне. Брзину прилагодите условима пута, којим смо пре подне прошли. Видели сте да се крећемо кроз усечен снег. Нема шансе да неко искочи из тог колосека. Када смо долазили било нам је потребно пет сати да стигнемо у Калиновик. Нама до пада мрака остало је два сата. Надам се да ћемо до пада мрака сви сретно стићи у Сарајево. Крећемо у петнест часова.

Тачно у петнест часова полази колона возила за Сарајево, како је било наређено. До превоја се није могло кретати брзо, јер се цело време ишло узбрдо, а после превоја ка Сарајеву, углавном смо се спуштали оним серпентинама ка Трнову. Наредио сам да се одстојање мора знатно повећати и да се не смањује од сто метара између возила, а да настоје одржати исту брзину кретања колоне. Шума није имала листа, па се целим путем, док смо се кретали низ планину, могла пратити сва возила. Како се ни-смо нигде заустављали, а што није био сџлучај, док смо долазили на Калиновик. Ишло се доста брзо, као да смо у слободној вожњи, а не у војној колони. Сада нико са никим нема везу, а основна веза је погледом. После сат и петнест минута стигли смо у круг Школског Центра. Одлазим у војну централу и јављам команди да смо сретно стигли у Сарајево. Старешина, коме сам то јавио био је видно узбуђен, па ће рећи:

– Човече, па како сте могли тако брзо стићи?

– Друже потпуковниче ништа не брините. Ишли смо уједначеном брзином, као да смо се санкали низ ону планину. Успоставио сам контакт са филмском екипом. Крећемо одмах после доручка. Не брините ништа. Биће све у реду – одговори му ја.

Наредног дана, како је и договорено са филмаџијама, кренули смо већим аутобусом. Екипу је сачињавало два сниматеља, спикерка Данка Нововић и вођа екипе Владимир Чавић. Позната лица из јавног живота. Вођа екипе био је супруг једне моје старе познанице из детињства Лепосаве Милосављевић, што тада нисам знао. Читавим путем сам разговарао са оном водитељком, јер је седела поред мене, док су остала три члана, прилично опуштено седели у разним угловима аутобуса. У току пута мушкарци су, сем вође екипе, пили жестоко пиће. Нису били пијани, јер су пијуцкали, али су били помало и неодговорни према оној спикерки, те их је вођа екипе морао опоменути, на озбиљније понашање, као да је предосећао да ће ово бити негде записано.

Сада у повратку за Калиновик утрошили смо читав сат дуже. Више се кретало успоном, него дизбрдо, па је то утицало да су доста времена утрошили до превоја, а када смо избили на висораван брзо стигли у касарну Калиновик.

Команда је била задовољна извршењем задатка од моје стране. Касније сам дознао да је мајор Томовић Милорад, наставник наставе гађања мене предложио ко-манди, „као савесног и поузданог официра, способног да задатак изврши успешно“ – како је то Томовић на састанку команде образложио.

Скоро свакодневно смо излазили на терен. Било је доста тактичких вежби, комбиновано са решавањем так-тичких задатака у учионици на карти, и његова провере на земљишту. Било је доста гађања, јер се то у ближем реону Сарајева није могло изводити. Зато се користио артиљериски полигон Калиновика, а филмска екипа је стално на терену и снимала многе сцене. Она снима делове артиљериских гађања и то користи као материјал за наставне и популарне филмове. Ја сам се с њима често сретао на терну.

У групи је био један капетан прве класе, наставник из Задра. То је био Фригановић Јаков. Док сам ја радо пио же-стоко пиће, када се вратим са терена, Јаков је редовно пио вино. По некада му се отме, па попије неку више, а онда се друштво шалило међу собом, а једног дана ја ћу му рећи:

– Јакове, како волиш вино, боље да те од сада зовемо Малигановић Аков. То би ти боље пристајало, јер волиш вино, а оно се мери јединицом која се назива аков, а његова јачина малиган, па ти одговара ово име и презиме.

– Ћути не говори даље, немој нико да то чује, а поготово слушаоци у Задру, јер су склони да наставницима дају надимке. Ако би ово они дознали јако би се обрадовали, само ми још то треба. Хвала ти куме, али немој никако више да ми помињеш то име и презиме.

– Нећу Јакове, обећавам ти – рекох му ја.

Убрзо иза нас на Калиновик стиже и пешадијска школа из Сарајева, која у свом програму има нека гађања у улози артиљераца. Командант школе је пуковник Мића Јанковић, мени добро познат од пре двадесет година, када је Мића био командант гардиске пратеће бригаде. Наш командант артиљериске школе био је пуковник Драго Вујо-шевић. Када су пешадинци стигли, ми артиљерци се договоримо, да код шанк за пиће препустимо ново дошлима, јер то све посматрају Драго и Мићо. Гледа Мића ко се све тиска око оног шанка, па се обрати Драгу Вујошевићу речима:

– Драго, твоји артиљерци као да не пију, а види ти ове моје, како су навалили, као да су пуштени с ланца. Лочу Драго, и дању и ноћу. Шта да радим са овим пијаницама. Гледам то сваког дана у мензи, а овде се то показа у правом светлу.

Драго Вујошевић није знао да су се његови слушаоци договорили да пред њим не пију у кантини. Купе пиће, унесу у спаваћу собу, и пију далеко од очију свог команданта школе.

Зимско логоровање се сретно заврши. Вратили смо се у Сарајево и наставили школовање. У току школовања ја сам посебно послужио наставнику артиљериске наставе гађања, Милораду Томовићу, слично како сам то радио и у АОШ-у. Ја сам овај предмет веома добро познавао, јер сам програм прешао, док сам припремао испит за чин мајора. Ја и на-ставник смо до савршенства усавршили у систем увеж-бавања на скраћеном одстојању, са применом различитих имитација, како би дочарали стварност. Посебно када се на терену увежбавало, уз примену имитирајућих средстава. Тада још нису биле познате, касније израђена имитациона средства. Сада се искључиво примењивале петарде и топовски удари, да би се демонстрирало дејство артиљерије.

У почетку је Томовић објашњавао мени, како да ими-тирам на терену, а када је видео да се ја изузетно добро у овоме сналази, једноставно ми је рекао само шта на терену треба да имитирам. Ја сам се посебно трудио, да у овој имитацији што реалније прикажем стварност, па сам и сам то усавршавао. Много касније, ово ми је искуство добро дошло у примени имитације ширих размера, на вежбама вишег ранга. О томе ће бити речи, када превалимо наредних петнест година.

На крају пролећа, поново смо на полигону Калиновик, само сада у летњим условима. Остајемо на терену месец дана. Смењивале су се тактичке вежбе и артиљериска га-ђања. Све се одвијало у околини гарнизона Калиновик. У слободно време слушаоци са наставницима су излазили у природу, када су сами себи спремали печене јагњиће. На тако једном излету, Хочевар ће рећи мени:

– Сада ти мало посматрај, ја ћу се позабавити овим припремама. И ми нешто знамо од овога, што нам ти шумадинац, редовно демонстрираш, као да не можемо без тебе.

Ја се на ово нисам наљутио и једва сам чекао, да ме неко замени, јер сам редовно био нај запосленији у колективу. Хочевар узе секиру и поче да спрема ражањ за јагње, које сам ја, испод оближње букве, сређивао и припремао да натакнем на њега. Када је јагње било готово и спремно да се натакне на ражањ, ја узех секиру па онај ражањ почех поправљати. На то се побуни Хочевар:.

– Знао сам, да он мора то да поправи, јер је то њему у крви.

– Друже потпуковниче, морао сам мало да стањим овај део, јер је остао сувише дебео, па је тешко јагње натаћи на њега.

Док сам натачињао јагње на ражањ, Хочевар је при-премао соје, а ја ћу рећи:

– Друже потпуковниче, опет вас морам исправити. Шиљак на соји вам је доста затупаст. Тешко ће се набити у ову суву земљу. Немојте да се љутите, ако и то будем поправљао.

– Предајем се шумадинац и нећу даље да радим, када ћеш ти то на крају поправљати – рече Хочевар и пре-киде са радом.

Док се јагње полако окретало на ражњу, друштво је наздрављало у оној хладовини, збијајући шале. Причали смо разне вицеве, често на властити рачун. Био је то пријатан излет у природи, који је свакоме од нас годио.

Приближава се крај логоровања, а.најавњује се показна вежба за све слушаоце на полигону. Долазе и посматрачи претпостављенних команди из Сарајева и Бео-града. Распоређени смо у разне командне улоге, а ја сам у улози команданта хаубичког дивизиона. Моји пратиоци су Милорад Томовић, за предмет управљања и руковања артиљеријом, а Хочевар за тактички део извршења задатка. Сваки слушалац, или група слушалаца, имала је свог пра-тиоца. После ове вежбе биће дате и оцене сваком слушаоцу.

Дан уочи почетка вежбе, јединице су запоселе положаје. Артиљериски дивизион, са којим командујем, при-према елементе на пуној топографској основи, са применом свих балистичких подтака, потребних за овај вид артиље-риског гађања. У поподневним часовима, планираним за извршење коректуре, извршићу коректуру другом батеријом на репер, а проверити са по једним зрном друге две батерије.

Наредног дана, рано тог јутра, сви смо на својим местима. Вежба почиње у десет часова. Имао сам податке о планираним циљевима, које гађам на самом почетку. Нове метеоролошке податке нисам добио, али сам размишља, чак и да метео услови остану приближни, на овим даљинама гађања, долази до промена. Први циљ је јасно видљива вртача, у којој је размештена фиктивна минобацачка бате-рија. Ако ми прва зрна не падну у ону вртачу, морам бити спреман да реагујем и обезбедим да ми се дим од експлозија, мора видети искључиво из оне вртаче, а то ће бити прави визуелни ефекат, кога очекују посматрачи. Томовић и Хочевар посматрају мој рад, како преврђе таблице гађања нешто записујем и стално сам заокупљен неким проблемима, које решавам, али о томе никоме ништа не саопштавам. Проверавам батерије на ватреним положајима и сугерирам да контролишу заузимање елемената и равнање либела, што ми је говорило вишегодишње искуство, јер ако нишаснџије греше узалуд је рад официра који рукује ватром.

Тачно у 09:54 часова отпочело је одбројавање за почетак артиљериске припреме. Затресе се планина Лелија од силне грмљавине артиљерије разних калибара. Будно пратим дејство дивизиона,.а мањи део првих експлозија је на ивици оне вртаче, а ја бих хтео да сва зрна падну у вртачу. Гласно командова:

– Дивизион стој. Повећај даљинар за 0-06 дивизион пали.

Следеће опаљење, све експлозије су у оној вртачи, из које се диже дим, високо на северним падинама Лелије. То што сам ја урадио видели су Томовић и Хочевар, па су обадва прокоментарисала:

– То може урадити само добро обучен официр, који прати сва збивања у току гађања. – рече Томовић.

– До сада нисам имао прилике да сретнем слушаоца, који овако брзо реагује у току гађања – рече Хочевар.

Вежба и артиљериска гађања продужена су све до пада мрака. Као извршиоци гађања ређали су се остали слушаоци у команди дивизиона, тако да су сви били проверени. На овој вежби добих десетку за свој рад у улози команданта дивизиона.

По завршетку логоровања, вратили смо се у Сарајево. Уследило је полагање испита из предмета, код којих је програм завршен. Очекује се одлазак школе на Командантско путовање, које ће трајати десет дана. План командантског путовања саопштен нам је у начелу. Путовало се војним аутобусима, а колону је пратило неколико теренских возила. Кренули смо из Сарајева правцем: Илиџа – Пазарић – Бугојно – Јајце – Бања Лука – Босанско Градиште – Окучани – Славонски- Босански Брод – Дервента – Добој – Грачаница – Тузла – Кладањ – Власеница – Хан Пијесак – Сокоолац – Горажде – Фоча . Тјентиште, у повратку Трново – Сарајево.

У току овог командантског путовања обишли смо и позтната историска места из Другог светског рата. Решавали многе тактичке задатке на овој маршути, често повезане са задацима наших јединица из прошлог рата на истом терену, тако је и обнављана историја задњег рата. Посебно смо се задржали у Бања Луци, затим код Славонског Брода.

Док смо решавали тактички задатак код Славонског Брода, један од слушалаца ће рећи;

– На овом терену сам у току пробоја сремског фронта, учетвовао у борби. Овај задатак, којег решавамо, сличан је борбеном задатку моје ратне дивизије,

– Да није то била Пета крајишка дивизија? – упита га ја.

– Јесте. Што питаш?

– Мој се отац налазио у то време у тој дивизији. Помињао ми је борбу код Славонског Брода.

– У којој је бригади био?

– У Првој Југословенској, формираној у СССР-у. У Београду је ушао у њен састав, а дотле је био у Десетој краишкој бригади.

– И ја сам био у саставу Прве Југословенске бригаде – рећиће Чолаковић.

– Мој отац је био у батерији топова 45 мм.

Дуго смо наставили причу, а ја сам описивао оно што ми је отац испричао. Чолаковић је све то потврђивао и на крају рече:

– Пред Марибором, ја сам се разболео, па су ме упутили у војну болницу. Више се нисам вратио у Пету дивизију. Када се рат заврши мене су послали у Загреб на курс, а затим у Сарајево у јединицу, где сам остао до сада.

У Грачаници смо се задржали читав дан. Посетили смо споменик учитељице и ђака, пред школом у Грачаници, који су, претходне зиме, погинули, док су били на екскурзији. Несређа се догодила код Добоја, а у удесу су учествовала моторна возила артиљериске школе из Сарајева. Удес се није догодио кривицом војних возила. Возач аутобуса је изгубио контролу, па се аутобус преврнуо у провалију, када је и дошло до ових жртава.

Следеће дуже задржавање била је Тузла. Ту смо нам ваздухопловци приредили технички збор, тако да смо се добро упознали за ваздухопловном техником, што нам је проширило знање из ове области, јер смо претходне јесени на војном аеродрому у Сарајеву детаљно упознали вазду-хопловну технику. Посетили смо и савремен војни аеродром, где смо се задржали неколико часова, где су нам стручњаци до детаља говорили у разним типовима војних ваздухоплова.

После Тузле, дуже задржавање је било у Хан Пијеску, затим у Соколцу, а најдуже на Тјентишту.

По повратку у Сарајево, а убрзо се заврши програмом школовања, а ја сам школу заврзио са одличним резултатом.

Вратилили смо се у своје гарнизоне, а иза тога годишњи одмора и наставио с радом у својој ракетној батерији, до краја године. Наговештене су поново веће организацијске промене. Многи официри су отишли у друге гарнизоне, један број их је отишао на школовање.

Почетком наредне године, постављен сам на положај мајора и на дужност у ново формираном артиљериском пуку сам помоћник команданта за морално-политички рад. Командант пука је пуковник Љубисав Илић. .

Када сам се нашао на овој новој дужности, посветио сам пажњу на извршавању новог задатка, који се постави пред мене. Дужност коју сам примио, није ми се свиђала. Тек, што сам завршио школу и стекао ново знање, потребно артиљерцу, ја одлазим на дужност, која није повезана са шко-ловањем, а имао сам жарку жељу за дужност команданта дивизиона, али нисам реаговао. Предао сам се том новом задатку и настојао да многе новине унесем у погледу осавремењавање ове обуке, и то уводим у пуку. Сви су били задовољни, ја и команда пука такође.

У марту месецу у јединицу је дошао начелник артиљерије Прве армије, генерал Љубивоје Пајовић. Он је има задатак, да у околини Ћуприје изабере реон за изградњу вежбалишта за артиљерију, за гађање на скраћеном одстојању. У то време се говорило, гађање са редукованом му-ницијуо и уметнутим пушчаним цевима у топове. Командант пука ме позива, па ће ми рећи:

– Водићеш друга генерала на терен. Ти најбоље познајеш овај терен око Ћуприје, јер си дуго у Ћуприји, па му помози да пронађете погодан терен за изградњу стрелишта – вежбалишта.

Ја сам с генералом Пајовићем, дуго по карти, разматрали подогне терене за ово стрелиште. Направили смо план извиђања и са једном кампањолом кренули на терен. Док смо се превозили до означених реона, генерал ме упита:

– Ти си се скоро вратио са школовања из Сарајеве, јеси ли задовољан са садашњом дужности?

– Нисам друже генерале – одговори му ја.

– Зашто?

– Задње школовање сам успешно завршио. Јошсам свеж, па бих волео, да стечена знања, док сам свеж, пренесем на млађи кадар.

– Спреми се, брзо ћеш ићи у прекоманду – одговори ми генерал Пајовић.

Даљи разовор, на ту тему, није се водио, а сада смо се потпуно посветили избором погодног реона за стрелиште, које се предвиђа да се гради за потребе армије, а посебно за оба гарнизона ћуприског и параћинског.

Обавили смо посао, због којег смо се читаво радно време ломатали по Петловцу и вратили се у гарнизон. Ја сам се опростио од генерала, а он је убрзо отишао за Београд.

После тог извиђања није прошло дуже време, припрема се испраћај једног броја старешина, који одлазе у прекоманду. Задужен сам, да испред команде, купим поклоне за те другове. Консултовао сам Смоловића, помоћника команданта за МПВ суседне јединице, пошто је то заједнички задатак, шта да се купи. Одлучено је да то буду пригодне књиге. Док сам куповао, одлучим да купи различита издања. Случајно сам купио једну више. Рачунао сам да се две мање доделе једном од другова. У својој канцеларији пишем посвете, јер сам то редовно радио сам, пошто имам добар рукопис. Скоро да сам завршио, а у канцеларију улази потпуковник Драгослав Јовановић, који је до сада вршио дужност оперативног у команди бригаде, па рече:

– Одмах пиши једну за себе, идеш и ти у прекоманду, јавили су телефоном из Београда. Нас два идемо у гардиски пук у Пожаревац. Ја идем на дужност начелника штаба, а ти на дужност команданта првог дивизиона.

Написах, на једној омањој књизи, која није никоме додељена, па њу посвети себи као поклон и сећање на проведених седамнест и више година у гарнизону Ћуприја и то је растанак са овим гарнизоном.

VUČIĆ U PANICI, OMČA SE STEŽE

IZVOR: https://predragpopovic.wordpress.com/2016/12/29/vucic-u-panici-omca-se-steze/

Vučić u panici, omča se steže

29/12/2016

aleksandar-vucic-790x423

Sat otkucava, omča se steže, bliži se kraj vladavine Aleksandra Vučića. Stislo ga je sa svih strana. Stranka mu je u rasulu, najbliži saradnici se otimaju kontroli, strani centri moći već pripremaju prelazno rešenje za postvučićevsku Srbiju, a i najverniji prijatelji i kumovi su shvatili da im, kad brod tone, nije bezbedno da budu uz kapetana.

Sve te nesreće Vučić je očekivao i pripremao se, ali svejedno nije našao spasonosna rešenja. Za poslednje četiri godine izvršio je nekoliko kadrovskih čistki, kojima je ispunio dva sebi izuzetno važna cilja: 1. nametnuo se kao jedini i nesumnjivi autoritet, i 2. ratosiljao se svih nesrećnika kojima je, dok su mu bili potrebni, obećavao brda i doline. Da je normalan, sad kad mu niko ne smeta, iskoristio bi priliku da svoj kartel organizuje na čvrstim osnovama. Međutim, karakter mu je jači od inteligencije. Na funkcije s kojih je oterao prvoborce-parazite postavio je njihove moralne klonove, jednako alave i nestrpljive. S njima još nekako uspeva da izađe na kraj, ali nema rešenja za probleme koje mu prave najznačajniji saradnici.

Najveće muke mu zadaje svemoćni dvostruki kum Nikola Petrović. Kako mu je rasla politička i finansijska moć, tako su mu se povećavale i ambicije. Moderniji od Vase Ladačkog, nije želeo samo njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce vezane čilaše; Petrović je to prevazišao, pa mu se prohtelo da uzme funkciju generalnog direktora Elektroprivrede Srbije. S tog mesta imao bi još veći uticaj na resor kojim se bave sve njegove firme, koje je, posle dolaska na čelo Elektromreže Srbije, na upravljanje prepustio ljudima od poverenja. I do sada, zahvaljujući statusu konsiljerea, uspešno je razvijao svoj biznis, ali uspon na vrh EPS-a potpuno bi mu odrešio ruke. Posle brutalne medijske kampanje u jeku izborne kampanje, smenjen je Aleksandar Obradović i otvoren je put Nikoli Petroviću. Međutim, preprečio se Vučić. Da bi obuzdao drugovenčanog kuma, funkciju generalnog direktora EPS-a prepustio je Miloradu Grčiću.

– Ne kukaj, tvoja „Hidrotehnika“ radi odlično, dobijaš sve poslove, opusti se i uživaj – rekao je tada Vučić kumu Petroviću.

Nije ga utešio. Piroćanac je podvio rep, nadajući se da će posle izbora ipak uspeti da uzme EPS. Naprednjački kartel je formirao novu vladu, Grčić se raskomotio u gospodarevoj milosti, njegovu smenu niko ne pominje, pa se Petrović unervozio. Nezadovoljstvo je držao pod kontrolom jer se u međuvremenu opet otvorila mogućnost da za male pare kupi Diposovu luksuznu vilu u Ulici Beogradskog bataljona. Kao pre dve godine, Vučić je i ovu akciju, na žalost mnogih tajkuna, stopirao u poslednji čas.

Petrović je Vučićev gest shvatio vrlo lično. Demonstrativno je odlučio da abdicira s mesta direktora EMS. U vrhu Srpske napredne stranke odmah su krenule priče o definitivnom razlazu dvojice kumova. Umesto da sportski prihvati poraz, uveren da je jači, odnosno da ima jače zaštitnike od Vučića, Petrović mu je postavio ultimatum. Odustao je od namere da preuzme EPS, sad želi Privrednu komoru Srbije.

Ne samo što je PKS uticajnija od Vlade Srbije, nego ima i pogodnosti koje Petrović obožava – direktno je uključena u pregovore i provizije, računi su uvek pokriveni, nema knjigovodstva i ostalih opterećujućih tragova… Dvogodišnje iskustvo na mestu potpredsednika PKS omogućilo mu je da upozna sistem iznutra i nauči kako da ga koristi za ostvarenje ličnih interesa.

Vučić bi lakše pristao da mu da pola svoje jetre ili, još bolje, celu Ksenijinu, nego da mu dozvoli da dođe na tako značajan položaj. Ipak, neće mu biti lako da mu se suprotstavi. Za saveznike ima samo Gorana Veselinovića i Slavišu Kokezu. Veselinović je koristan za šaptačke diverzije, odnosno širenje tračeva. S autoritetom gospodarevog večnog druga i prvog operativca za poslove u sivoj zoni, on naprednjacima i novinarima plasira priče kojima podriva Petrovićev autoritet, ali na tome se završava njegova upotrebna vrednost. Mnogo eksplicitnije nastupa militantni Kokeza.

Jednu svađu, dok je Petrović u vučićevskom stilu piljarice vređao njegovog tajkunskog mentora Slobodana Kvrgića, Kokeza je prekratio svojom omiljenom uzrečicom:

– Obrisaću te!

Petrović, svestan da Kokeza ne priča uludo i da su neki moćni tipovi na svojoj koži iskusili težinu te pretnje, diskretno je pobegao s megdana. Umesto na Kokezi, bes je iskalio na Vučiću.

Zahtev za imenovanjem na mesto predsednika PKS pojačao je pretnjom da će, ako mu ta želja ne bude ispunjena, raskinuti prijateljstvo i napustiti Srbiju. Kao i odlazak iz EMS-a i ove tvrdnje potkrepio je konkretnim postupcima. Razglasio je da je prodao stan u „Crvenkapici“ i da će izvesno vreme provesti u Sjedinjenim Američkim Državama.

Vučić je razumeo poruku, setio se da se tako i Beba Popović, kad je dogorelo u DOS-u, distancirao od Zorana Đinđića. Zna se, kao što kaže jedan od najznačajnijih Vučićevih savetnika, da se u Ameriku sklanjaju samo oni koji od CIA traže status zaštićenog svedoka. A, kum bi imao o čemu da svedoči. Reketiranje Marka Krandala i Lidije Udovički uništilo je posao u koji je njihova kompanija CWS uložila oko 300 miliona dolara. To se ne oprašta, kao ni pranje para i prebacivanje u strane banke od Dubaija do Hong Konga, nameštanje tendera, zloupotreba pravosuđa i policije, mafijaški državni udar u Savamali… Tragova je mnogo, Petrović ih sve zna.

Zna i Vučić da bi ga kumovo pevanje skupo koštalo. Iako Petrović nema političke ambicije, njemu SNS služi samo kao repromaterijal za zidanje vlastite poslovne imperije, njegovo odbacivanje omerte sigurno bi izazvalo haos u stranci. Preslab da rizikuje, Vučić će, po svemu sudeći, morati da pristane na ucenu i da Petrovića postavi na mesto predsednika PKS.

U kakvu paranoju je upao, najbolje ilustruju Vučićeve reakcije na tekst „Kad bude mrtav i beo“ iz prošlog broja „Tabloida“. U sredu, 14. decembra, dan pre nego što je naš magazin stigao na kioske, diktator je pročitao taj tekst i sazvao sastanak trusta naprednjačkih mozgova. Na ribanje su pozvani Goran Veselinović, Nebojša Stefanović, državni sekretar u MUP-u Jana Ljubičić i nesuđeni generalni sekretar Narodne skupštine Radoslav Vujović. Posle histeričnog ispada, Vučić im je naredio da otkriju ko i kako poverljive informacije dostavlja novinarima „Tabloida“. Da bi i ostali saradnici shvatili ozbiljnost njegove kritike, sutradan je na improvizovanoj konferenciji za medije u Skupštini Srbije javno zakukao zbog naslova „Kad bude mrtav i beo“, dobro pazeći da ne pomene nijedan navod iz teksta koji je razotkrio stepen njegovih mentalnih poremećaja.

Istovremeno, izdaju je doživeo i od Vojislava Šešelja, svog omiljenog opozicionara. Naivno uveren da je mudriji i veštiji, da može nadšešeljiti Šešelja, Vučić ga je dve godine koristio kao močugu za gruvanje po svim protivnicima, uključujući i Tomislava Nikolića. Naravno, Šešelj je samo čekao zgodnu priliku da po ko zna koji put opravda status doajena srpskog politikanstva.

Pripreme za predstojeću kampanju za predsedničke izbore vođa radikala počeo je tako što je u medije plasirao temu o poteri za političkim nalogodavcima atentata na Zorana Đinđića. Šešelj će tim lešinarenjem dobiti priliku da čereči mrtvog „mafijaškog premijera“ i njegove žive naslednike u Demokratskoj stranci i njenim derivatima. Neoprezni Vučić je upao u klopku, pomislio je kako će ta predstava skrenuti pažnju s nerazjašnjene afere u Savamali i dozvolio je da se Šešelj razbaškari po režimskim medijima, ne shvatajući da se čerupanje neće završiti samo na Nebojši Čoviću, Velimiru Iliću i ostalim zajedničkim protivnicima. Za potrebe predizbornog spektakla vođi radikala potrebno je osnivanje skupštinskog anketnog odbora, gde bi on lično, kao u vreme istrage ubistva Pavla Bulatovića, propitivao koga hoće i šta hoće. Kad okupira scenu Šešelja ništa neće sprečiti da se zadrži na ciljanim metama, već može i da ukaže i na ulogu koju je tada imao Aleksandar Vučić, koji je javno, čak i u sudu, optuživao Đinđića da je vođa mafije i najveći kriminalac u Srbiji, koga treba, kako je govorio, istrebiti kao gubu iz torine.

Oživljavanje radikalskih uspomena je poslednje što treba Vučiću, koji se godinama trudi da se domaćoj javnosti i stranim diplomatama predstavi kao autentični naslednik vizonarske Đinđićeve politike. Kad je shvatio šta mu je Šešelj pripremio, Vučić je upomoć pozvao saveznike Tomislava Nikolića i Dragana Šutanovca.

Nikolić je jedva dočekao priliku da pomogne predlogom da Tužilaštvo pokrene novu istragu. Tužilaštvo je pod apsolutnom kontrolom vlasti, tamo niko neće smeti ni da pomene Vučića, baš kao ni u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije, streljanog vlasnika „Dnevnog telegrafa“, koji se zamerio mnogim političarima, ali samo mu je jedan javno pretio osvetom – tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić. Nikolić se nada da će mu Vučić zauzvrat dozvoliti da se opet kandiduje za predsednika, pa da još pet godina o trošku građana uživa u svim državničkim beneficijama.

Priliku da dokaže spremnost na saradnju i uđe u milost vladara, Dragan Šutanovac je prigrabio s još većim ambicijama. Do juče nije znao šta će sa sobom i strankom na čijem čelu se našao. Na prvom izbornom testu, kad bi se lično kandidovao, doživeo bi totalni fijasko, a za Demokratsku stranku bilo bi poražavajuće da prizna kako u svojim redovima nema dovoljno jakog predsedničkog kandidata. Iako javno demonstrira spremnost da učestvuje u podršci tzv. zajedničkog opozicionog kandidata, Šutanovac nije spreman da stane iza Vuka Jeremića, koga nije hteo ni za potpredsednika DS-a. Takođe, ne pada mu na pamet da podrži Sašu Jankovića, jer, kako objašnjava saradnicima, zaštitnik građana namerava da posle izbora formira vlastitu stranku, koja će biti konkurentna DS-u. Pored toga, Šutanovac ne propušta priliku da naglasi kako „nije sve čisto i razjašnjeno u aferi sa samoubistvom Jankovićevog prijatelja“. Da stvar bude gora, Vučić je najavio mogućnost održavanja novih vanrednih parlamentarnih izbora, a Šutanovac nije toliko naivan da se ne bi zabrinuo pred cenzusom.

Spas je, kao i uvek, potražio u američkoj ambasadi. Svoje strane mentore podsetio je na plan koji je na istom mestu skovan pre osam godina. Da ne bi bilo zabune poneo je transkript snimka razgovora koji su 19. marta 2008. obavili Aleksandar Vučić, Miodrag Rakić i Tomas Tifke, agent CIA, koji je od 2007. do 2014. radio u Zagrebu, Sarajevu i Prištini, a trenutno vodi odeljenje svoje agencije pri ambasadi u Berlinu. Na tom sastanku, u ime DS-a, Vučić je dobio obećanje za finansijsku i logističku podršku transferu iz radikalskog u naprednjački status. Istovremeno je napravljena i strategija o redefinisanju srpske političke scene. Osnovna ideja se zasnivala na formiranju dvostranačkog sistema u kome bi se, kao u Americi, na vlasti smenjivale samo DS i SNS, dok bi ostale partije imale izbor, ili da se utope u neku od njih ili da se ugase. Kao prelazno rešenje, kojim bi se sprovelo generalno čišćenje, predviđena je i tzv. Velika koalicija DS-a i SNS-a.

tomas-tifke-cia

Usponom na vlast, Vučić je, u diktatorskom nadahnuću, zaboravio na taj plan i potpuno se koncentrisao na uništavanje svih mogućih oponenata. Međutim, ne lezi vraže, okolnosti su se promenile, a Šutanovac namerava da ih iskoristi.

Predsednik DS-a je Amerikancima garantovao da će, kao i uvek, štiti njihove interese, bezrezervno nastaviti evro-atlantske integracije i sprečiti širenje ruskih pipaka po Srbiji. Umesto nepozdanih i politički problematičnih partnera, kakvi su Ivica Dačić, Nenad Popović i Bogoljub Karić, Šutanovac je kao idealnog koalicionog saradnika preporučio sebe.

Tu tezu geostrateškim šibicarenjem dokazuje i Gordana Čomić, koja je iz Pajtićevog pretrčala u Šutanovčev tabor, gde je postavljena na mesto generalnog sekretara stranke. Valjda s namerom da otrgne Vučića iz zagrljaja rusofila, Čomićka na društvenim mrežama tvrdi da Rusija insistira da Tomislav Nikolić dobije novi predsednički mandat, a da u koaliciji sa SNS obavezno ostane SPS, kao i da se ne raspisuju vanredni skupštinski izbori. Prošli su, smatra ona, održani na zahtev Dmitrija Rogozina, koji je tako hteo da pomogne Šešelju da vrati radikale u parlament. Iz tog kola, izgleda, Vučića može da izvuče samo Demokratska stranka.

Mudro, Šutanovac je odmah spremnost za saradnju dokazao i Vučiću. Kao i Nikolić, i on je podržao predlog da novu istragu ubistva Đinđića vodi Tužilaštvo, a ne anketni odbor. S istim objašnjenjem s kojim su u Skupštini odbili anketni odbor, sutra će opravdavati ulazak u koaliciju s Vučićem.

Iako je on lično, a naročito funkcioneri i članovi DS-a, šest meseci optuživali Vučića za puč pod fantomkama u Savamali, Šutanovac je nedavno abolirao diktatora za tu aferu.

– Mislim da je premijer možda kao retko kad bio iskren kada je rekao da su to rušili, kako je on rekao, idioti. Mislim da je tu bio iskren. Bez obzira koliko mislimo da je on snažan, jak i veliki, mislim da postoje ozbiljni sistemski otpori, jer su kreirali atmosferu i sistem koji je disfunkcionalan, haotičan, entropija u kojoj jedno vreme možete da upravljate, a onda vas ta entropija poklopi i ostanete bespomoćni – rekao je Šutanovac, pokušavajući da za zloupotrebu policije, pravosuđa i medija opravda svog bespomoćnog i iskrenog Vučića, koji, eto, želi ali ne može da se suprotstavi opakom sistemu.

U te besmislice ne bi mogla da poveruje ni prvovenčana Ksenija, ali nema sumnje da diktatoru dobro dođu takvi izlivi poltronstva. Uporedo s tim, Šutanovčevi saradnici agituju po stranačkim odborima u unutrašnjosti, pripremajući ih za buduću koaliciju sa naprednjačkim kartelom. Demokrate koje se do sada nisu transferisale u SNS uskoro mogu da očekuju šansu da se kolektivno priključe zločinačkom udruženju na čijem čelu je Aleksandar Vučić.

Zainteresovani samo za ostvarenje ličnih ambicija, lideri Demokratske stranke ne shvataju promene koje je na globalnom nivou izazvala pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi. Uvučeni u vučićevsko slepilo, koje kao jedini politički parametar shvata stanje na vlastitom bankarskom računu, nisu sposobni da se snađu u novim okolnostima. Zagledani u prošlost, ne vide kako to izgleda u praksi na primeru Mila Đukanovića.

Crnogorski vladar je dve decenije potrošio na izvršavanje svih zahteva nekoliko američkih administracija, dogurao je svoju državu do vrata NATO alijanse, da bi odlukom jednog čoveka bio stopiran. Spoljnopolitički odbor američkog Senata odbio je da ratifikuje Protokol o pristupanju Crne Gore NATO-u, što ukazuje da Tramp i pre nego što je inaugurisan počinje da realizuje proklamovane ideje o reformi statusa Severnoatlantske alijanse. Najvažniji deo tih promena usmeren je na partnerstvo sa Rusijom, što podrazumeva i zaokret u politici prema Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivšim jugoslovenskim republikama.

Stavljanjem na čekanje crnogorskog zahteva za ulazak u NATO, Amerika je na najkonkretniji način pokazala kakva politička sudbina čeka i promotere propalih ideja iz prošlosti. Đukanović je bio američki ključni partner u procesu obaranja Slobodana Miloševića, a danas mu je politički uticaj sveden samo na DPS, i to s tendencijom pada. Naravno, Đukanović će se braniti mnogo pametnije nego Vučić, koga čeka ista sudbina, pošto mu ubrzano ističe rok trajanja.

Vučiću se steže omča oko vrata. Čak i ako pristane na podelu vlasti s Petrovićem i Šutanovcem, to ga neće održati na tronu. Petrović će mu oduzeti uticaj na finansijske tokove, a Šutanovac će ga, kao sidro, povući na dno, na kome su se već našli svi američki i evropski kreatori ovakve srpske političke scene. Vučićeva politička krvava bajka uskoro će se neslavno završiti, a da bi Srbija iskoristila tu šansu za oporavak biće neophodno da se pojavi nova politička snaga, koja će naći načine za saradnju sa Amerikom i Rusijom i da, pre svega, u fer i korektnim sudskim procesima utvrdi odgovornost Aleksandra Vučića i ostalih saučesnika u svim nezakonitim aktivnostima. To nije lak posao, ali dok ne bude obavljen građani će biti taoci pohlepnih diletanata koji se smenjuju na vlasti.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Gregor Gysi über den IS, TTIP, Deutschland und die EU

ВРЕМЕ ВЕЛИКИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА-Пише М. Марковић

ВРЕМЕ ВЕЛИКИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА

Свет около па и Србија налазе се у фази већих геополитичких и економских промена. То доказује да се једно време, које се заврши дуготрајном кризом, заврава и, да се улази у наредни период трагања за новим односима. Тада, поред осталог, активирају се снаге које стварају јавно мњење, које опет треба да диктира наредним процесом „срећне будућности“. Тако у овом периоду обично се износе важни догађаји претходног процеса. Није случајно у јавности покренуто питање места Србије у претходном периоду, са осудама. Тако, „Србија је данас једина држава бивше Југославије, поред Македоније, која је још увек мултинационална. С друге стране, у свим државама које је НАТО узео у протекторат (Хрватска, Босна и Херцеговина, Косово), изведено је готово потпуно етничко чишћење. Колико су тачно медији извештавали о Југославији?Да ли су с правом представили:НАТО рат као „хуманитарни“ рат? Да ли су велике силе имале тајне стратегије? Да ли су медији лагали ширећи ратну пропаганду?“ – Започео је своје казивање Mišel Kolon, белгијски новинар и историчар: КОНАЧНА ИСТИНА: Лажи и подметачине у вези распада и рата у бившој СФРЈ.

У исто време у америчким медијима заговарају велику Србију, Албанију и Хрватску!

Угледни амермерички часопис објавио анализу на простору земаља бивше Југославије, аутор Тимоти Леса, који заговара прекрајање граница па чак и стварање велике Србије, Албаније и Хрватске, а све у циљу мира, што је добило публицитет у Америци. Ништа се не догађа случајно!

„Берлин никада није признао постојање југословенске државе која се храбро опирала немачкој агресији за време оба светска рата. Циљ Немачке био је да растури Југославију на мање државе којима је лако могла доминирати, чиме би контролисала Балкан. Била јој је потребна економска зона којој може да извози немачке производе и чијим тржиштем мож да доминира“ – наводи Mišel Kolon.

Да ли је то Србима и Српским државама било јасно? Да, свима је било јасно, само је свако то на свој начин и интерес тумачио и радио. Највећу штету народима на Балкану наносе оне повампирене снаге пошлости, које су немачки стручњаци (настављачи заустављеног процеса које је Хитлер започео и ударио тењељ), да будућу Немачку државу смишљено (вешто) пренесу на Балкан. И догоди се реприза Другог светског рата на овим просторима, са свим ужасима и траје. Мржњу није тешко покренути, када се људи суоче са неоствареним жељама и циљевима онда не бирају средства, све им је дозвољено!

Иза тога, као што видимо, и и други то уочавају, дошле су санкције, бокаде, економски рат, подстицај на ликвидације и најзад са прећутном сагласноти ОУН, задњи злочин запада над српским народом и, његовом државом – НАТО бомбардовање српских простора. Врхунац свега тога је уз помоћ ОУН, која верификује резултате рата, доносе се резолуције, политички (преки) суд и уместо да се прогањају прави кривци свега тога, жртви се приписује кривица. Тај колективни злочин неће остати некажњен. Ако се не буде појавила независна правна институција да то пресуди, пресудиће будући процес који се већ ствара. Онда ће се знати ко је био на правој, а ко на супротној страни и, ко ће на крају морати да надокнаду ратну штету, увек жртвованом српском народу!..

БИЛО НЕКАД ВЕЛИКО СЕЛО

Za objavit

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

БИЛО НЕКАД ВЕЛИКО СЕЛО

Колективни разум и људска хуманост увек наилази на велике препреке.

Из причи, недовољно присутној књизи и записима, са претежно неписменим, село се споро развијало. Када се очекивало да ће пратити развој околних вароши и варошица, одједно поче да нестаје. Некада велико село с бројним сељацима, пуним учионицама деце, вредним домаћицама и бројним ратарима, сада „велико“ сеоце са мало сељака, оронулим домаћицана и полупразној учионици малобројне деце сва четири разреда основне школе, тавори и изумире.

Ретко живих, преко осамдесет година, из причи предака и мало записаног у књигама објављеног о том селу. Често се сећају, гледајући бројне фотографије својих предака, а најчешће у униформама, с пушком мушкараци, и лепих жена у китњастој ношњи са дукатима, било око главе или ниском о врату. Значи да су преци живели добро. Домаћини на далеко познати, по многима се и сеоска насеља називају.

Из наслеђених причи, али онда када су били млађи, имали су прилике и да виде остатеке прошлости својих предака. У близини повећег космајског Стојника, у губеревачким шумама остаци фабрике олова, али нестали. Већина тадашњих мушкараца радило је у тој фабрици, а тадашње породичне задруге и без помоћи са стране, подижу воћњаке, винограде, баве се пчеларством. Свака повећа задруга имала је своје торове са бројним стадима, које нису никада догонили кућама где су живели. Тамо су имали уређене колибе, где је део задруге, обављао послове око стада. Рогата, радна и друга стока, скоро да су делиле исту просторију са људима. Те грађевине су називали Качара. Један део простора користи стока. У другом делу је огњиште са чардаком, дуги столови од тврдог дрвета, са стране клупе. Ту се проводио дан када нису у пољу. Са стране је Фуруна, дрвени долапи у којима се држи бројно посуђе, хлеб и други производи из оближњих башти да су редушама увек при руци.

Изнад огњишта су вериге о којима увек виси повећи бакрач топле воде. Када се кува млеко над огњиштем о веригама је бакрач с млеком. У посебно одвојеном млекару су бројне карлице, качице, грудњаче, кутлаче дрвене разних величина. На разапетом канапу суше се бројна цедила. Млекар је сав од дрвета. Доњи део, изнад темеља нешто више од метра су дебеле дрвене талпе, израђене сопственим рукама. На њима се настављају, све до венчанице, складно израђене дрвене оплате, које су ужљеблене по некој шеми, али се не додирују. Између продире ваздух и светло, али унутра нема мушица нити других инсеката ни прашине. Разливено млеко се хлади у бројник карлицама, а касније се скида кајмак и одлаже у посебну видрицу, где ће дозревати. На њему нема прашине и ако је те ноћи ветар дувао. Хладно обрано млеко ће делом бити употребљено, тог дана, посебно увече за исхрану борне задруге. Део, предвиђен да се од њега прави сир сипа се у посебан бакрач, и у њега умеша посебно припремљено сириште, окачи се о вериге над огњиштем, које се никада не гаси. Када се млеко усири, бакрач се односи у млекар и тамо се одваја груда од сурутке, и већим кутлачама сипа у припремљена цедила, која се везују и окаче о за то намењену пречагу, да се груда цеди од остатка суртке у посуду са сурутком. Сурутка се дели на део којим се наливају качице са сиром намењене за употребу, део користи за исхрану људи, а само вишак за исхрану стоке. Ништа се не баца.

Сир, за дуго чување, било да ће се употребити у домаћинству или ће бити намењен продаји, слаже се у посебно качице од дрвета, зналачки посоле, притиснуте дрвеним сређом изнад је повећи чист камен, који све то притска. Када се качица напуни до одређеног нивоа, премаже се младим сиром као заштита да ваздух не продире у качицу са сиром, повезије се посебном крпом и дозрева до употребе.

Око огњишта су дрвени џарачи, машице, гвоздене лопате, послагане црепуље разних величина, сантрач и друге алатке. На гомили су цепанице које се припреме да би се ватра одржавала.

Изнад огњишта је чардак са унутрашње стране висе комади осусшеног или свежег свињског, телећег, овчег и козјег меса и сланине.

У садашњем времену и нема таквих огњишта и млекара, јер нема ни стоке ни млека. Ретким произвођачима је наметнута технологије, која је све то променила, али и знатно утицала да се све то смањује и нестаје у мрежи савремене фабричке технологије, које су промениле и живот на селу. Велике компаније, фабричке производње, промениле су све: од узгоја и исхране стоке, у трци до високомузних крава, и начина справљања сада робе за продају припремљене, а стално зидајући цене, пакују у мале пластичне посуде, које нису у стању да ни у фрижидеру очувају остатак онога у њима, које се брзо квари, мења укус и сумњиво је за исхрану, па малобројна породица често баца те остатке.

Задруге су се удруживале и имале своје воденице поточаре. Оне, ближе губеревачким шумама углавном испод извора реке Прутен.Узводно је Бабљанска река, а поточаре припадају становницима села Бабе У захвату изворишта реке Прутен две три поточаре припадају стојничанима, низводно су бројне поточаре које припадају становницима села Губеревац. Други део села Стојника имао је своје поточаре на стојничкој реци, нанизане низ ток реке у власништву ливада бројних фамилија. Узводно одакле се назива дучинском реком поточаре су дучинаца. Низводно, где настаје слатинска река поточаре припадају селу Слатини. Тачно се знало када је чији ред за мељаву. У поточарама су боравили млинари, који су се старали о дотоку воде у посебан јаз. Млело се онда када је јаз имао довољно воде. Све је то остало само на старим топографским картама, јер нове, већ дужи период, нису ни снимане. Са појавом мотора два домаћинства су прва изградила млинове у које су долазили становници околних села, а поточаре су прекинуле са радом. Још неко време остао је њихов траг, да се сада у новије време и нико не сећа о њиховом постојању. Тако се догоди и када су се појавили велики млинови који су привукли сељаке, а стари сеоски су служили углавном за припрему хране за стоку. Данас, и тих великих млинова нема, остале су грађевине, а појавом већих корпорација, нестаде и активног сеоског становништва, а ни потребе за мељавом веће количине брашна. Ретки произвођачи пшенице углавном предају свој производ и у замену добију брашно за годишњу потребу, неко и вишак продаје онима који нису производили. На самом крају све се свело да проређени житељи на селу купују готов хлеб у продавницама, па је све то утицало да престаје производња пшенице у оном обиму, како се то могло видети пре нешто од двадесетак година.

Ово село је било познато по узгоју свиња посебно у времену после стицања независности. Фамилије, које су се бавиле узгојом свиња, имале су на планини Букуљи своје делове шуме, где су у пролеће одгонили крда својих свиња на жирење. Кажу, да се до тамо стизали за нешто више од једне ноћи. У јесен се одлазило по свиње чије се крдо знатно увећа бројним крмачама које сада за собом воде свој приплод. Неке крмаче и стари вепрови су се видно утовили хранећи се жиром. Повратак крда ка селу траје и по четири дана, јер се није могло брже кретати због утовљених вепрова и крмача. Посебни трговци су прикупљали део свиња намењен продаји и гонили, најчешће, ка Сави и скелом се пребацују у Срем, који је припадао Аустроугарској монаргији. Са тим прелаксом прекидано је са бројним ратовима у које је Србија била увучена на почетку 20. века – али су приче остале иза тога.

Прича није испричана да би се људи вратили таквом животу, већ да се остави траг, макар у причи, или реткој књизи, да потомци знају како су им преци живели и били задовољни. Никада се не зна неће ли људи, када допадну сироштву бити присиљени да очувају голи живот, морати, на неким местима, применити оно давно заборављено, да би се преживело. И без тога, потреба да се на просторима некадашњих села, мора задржати становништво, које би се бавило пољопривредом, јер је пољопривреда била и остала значана привредна грана. Она држава, која ово занемари и постане зависник туђих пољопривредних производа, какав је претежан простор садашње Србије, води у нестанак те нације и тог народа.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ-Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

У марту 2017. године навршава се 18 година од почетка агресије и НАТО бомбардовања територије Србије, која ће у многим делима остати забележена и да се не заборави. У наставку је одломак из необјављеном роману: „Грумен мудрости – Човек који је обележио време књига IV“, овог писца.

За време бомбардовања брда Стражевица, насеље Миљаковац, у Бограду, од силине удара, разбијен је прозор изнад главе Срећковог унука Игора, па је сва срећа он не повређен, а гомила стакла од великог прозора сручила се поред његове постеље изнад главе. Oн је управо био у постељи.

Први пут Срећко одлази у Батајницу, која је претходне ноћи жестоко бомбардована и тако се по први пут суочи с рушевинама објеката у граду. Из аутобуса посматра рушевине обе зграде милиције у улици кнеза Милоша; с моста посматра погођену палату на Ушћу, па у Земуну касарна, звана „Коњичка школа“, коју је ракета пресекла с улице на пола, па рушевина зјапи и све подсећа на оно што нам се догађа. Нема података да ли је ко у тим објектима изгубио живот, јер се то сада не региструју јавно, а штампа их и не објављује. Штампа, која помаже непритељској пропаганди, мора да ћути; ратно је стање; губи се глава због издаје, а на крају и нико није изгубио главу што је дезетирао и избегао мобилизацију, или је водио непријатељску пропаганду противу своје земље. Главе губе они који су се непријатељу супроставили, како у току самог рата, а много више по његовом „окончању“, када је непријатељ отпочео са прогонима свих који су му се супроставили, уз верну сарадњу издајника у претходном рату.

Убрзо је прошао транвајем од Славије ка железничкој станици, па посматра зграде Генералштба; обе су погођене и неупотребљиве; бетонска конструкција злокобно виси и показује пролазницима резултате, које су нам нанели плаћени пси рата, предвођени Сједињеним Америчким државама главним агресором на нашу земљу. Мало ниже у Немањиној број 9, поломљена су сва стакла на прозорима, па зграда зјапи и подсећа људе са улици на зверства, која су нам починили назови пријатељи. С улице се не види удар пројектила, или Срећко то не види из транваја. Подсети га да је на једном од тих места провео пет година на служби, а да се којим случајем нашао у то време, кад је зграда бомбардована, сигурно да би изгубио живот. Чује да је погођена и зграда касарне у Ћуприји у којој је провео седамнест година. Срушена зграда команде 1. Армије у Топчидеру у којој је провео на служби последњи пет година. Остало је четврто место где је службовао, а то је касарна у Крагујевцу, у којој је провео скоро осам година на служби. Чуо, да је бомбардована, али ближих података још нема.

Већ је два месеца како бомбардовање траје, али је знатно изгубило на интерзитету, а непријатељ није остварио планирани циљ. Покушао је да бомбардовањем зграде Предсеника Слободана Милошевића, и он убије, а није успело. Наговештавају се преговори, да се рат оконча, а агресор тражи излаз, јер бомбардовањем није остварио циљ, ма да је нанео огромне матријалне и људске жртве, разарањем привредних објеката и објеката инфра структуре, наносећи велику материјалну штету, која се процењује до сто милијарди долара, само материјалне штете, док се нематеријална још не процењује

Срећко се не може отети размишљању, кад је и како све то почело и коме је све ово требало, да се на Балкану догоди оволико зла. Ко су то носиоци ових лажних оптужби, исфабрикованих у страним непријатељским обавештајним службама, а оно што се догодило, у западном делу некадашње државе, мора да је реваншизам Германа, јер Срби су им били главна мета у два светска рата, када су им се распале две државе, раније Аустроугарско царство, а на крају другог Светског рата и пораз фашизма у Немачкој. Срби су у тим сукобима били на супротној, победничкој страни – дошло је време страшног реваншизма губитника из претходних ратова, и то свих боја, који су се окомили да нам државу растуре, а нас поробе и владају слично како су и Турци владали. Наоко то неће бити окупација, али ће нас довести у ситуацију, да се само њихове идеје и њихове замисли спроводе, милом или силом, а они ће имати главну реч шта ћемо ми радити и како ћемо се понашати. Бићемо „добровољно“ окупирани, са нижим стандардом, нижом културом, народ на коленима, само да уживају творци ове замисли у изобиљу, док сви други морају радити за њих – то би био неки „Нови“ светски поредак стваран у крви и жртвама, само да агресор има што мање губитака“..