Свети Архијерејски Синод доделио орден Светог Саве Проф. др Надежди Басари, Проф. др светске репутације, катедре универзитета у Килу, шефу болнице у Флензбургу! Видео:

Neprihvatljivo je vakcinisanje koje nije provereno na dugoročno delovanje jer sve što o vakcini 100% znamo to je da ne znamo kakva i dali će se uopšte deca rađati! Malo nam je iskustva sa kontaganom?

Neprihvatljivo je vakcinisanje koje nije provereno na dugoročno delovanje jer sve što o vakcini 100% znamo to je da ne znamo kakva i dali će se uopšte deca rađati! Ako se radi o davno proverenoj vakcini sa malim izmenama sa velikim posledicama po covid virus onda je važno znati i dugoročne posledice po pitanju našeg zdravlja pa možda i opstanka!

Nemože nikako važiti argument da se radi o davno proverenoj vakcini sa samo malim promenama jer te male promene imaju veliki uticaj na Covid 19 što stare proverene nemaju. To znači da se radi o novom leku ma koliko male bile te promene i dopune. A to znači da kao novi lek podleže zakonu o puštanju u promet tek posle preispitanih dugoročnih dejstava kako ne bi bilo negativnih iznenađenja. Prvo iznenađenje za koje nismo unapred znali su stvaranje ugrožaka i niz drugih neposrednih negativnih pojava što samo pojačava sumnju i u dugoročno delovanje što još nije moglo biti predmet preispitivanja.

To znači da se tu ubrizgava nešto što na naučnoj osnovi nije na dugoročno dejstvo provereno već se samo na osnovi nade u pozitivan ishod. To je nedopustivo!

Dušan Nonković Teodorović

ДА ЛИ СТЕ СВЕСНИ ТОГА ДА ГЕНОЦИД НАД СРБИМА ТРАЈЕ ВЕЋ ВИШЕ ОД ХИЉАДУ ГОДИНА! ШТА ТО ЗНАЧИ ЗА ВАС ВАШУ ДЕЦУ, УНУКЕ И ПРАУНУКЕ! ДА ЋЕ БИТИ РОБ БЕЗ ИЧЕГ СВОЈЕГА ГУРАН ОД НЕМИЛА ДО НЕДРАГА!

Српским стазама Албаније: “Скадар је био стратешки град, а био је наш, српски, више од шест векова”

мај 26, 2021

Српским стазама Албаније

Биљана Живковић, публициста и писац; аутор је репортажа, чланака, записа, путописа, интервјуа са личностима из свијета дипломатије, војне доктрине, геополитике, политике, историје, философије. Њена прва књига Некрштена времена објављена је 2004. године. Од њених књига (15) издвајају се историјско-документаристичка дјела Јасеновац и сребренички мит и Исповести из сарајевских казамата, Приморско православље. Припрема књигу есеја и путописа Срби у Албанији. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Београду.

-Скадар је био српска престоница од 490. до 1171. године. То наш народ не зна. О томе нам није казивано, нисмо у школама учили. Када сам први пут отишла у Скадар и када сам се попела на древни Скадар-град видела сам да њиме столује једна црква. Она је полупорушена, а била је у турска зла времена претварана у џамију. Минарет саграђен у 15. веку одавно је порушен. Та црква је грађена у раном Средњем веку, а постоје историјски записи о радовима у 14. веку. Стари Скадар је површином већи од Калемегдана; његови потпорни зидова имају дебљину три и по метра.О преживјелим и намученим Србима Албаније, понајприје онима из Скадра, те њиховој библијској снази да не забораве себе и опет науче да сричу језик отаца, разговарао сам са Биљаном Живковић. 

Прочитајте и:

Историја Србије од 631. године у кратком снимку: Генијални приказ како се српска карта мењала од Свевладовића до данас

То је био стратешки град, а био је наш, српски. Када уђете у Скадар-тврђаву ви идете поплочаним стазама, древним камењем. Идете предачком историјом, она иде за вама, ви испред ње. Па се онда сретнете. Са десне стране једног ходника, као дела тврђаве, постоји зид где је зазидана Гојковица-млада. Пролазећи туда човек дотиче нашу најсуптилнију историју. Боравећи у Скадру, Србин о себи много тога научи.

Како је могуће да једна држава заборави свој народ и препусти га голом преживљавању у туђини, без школа, књига и вере?

-Ми смо данас окупирана држава, али имамо слободарски дух. Ево Ви и ја седимо и слободно разговарамао. А то Вам говорим због Срба у Скадру који су без ичије помоћи, изузев Божије, васкрсли из пепела и мрака!  Ондашњу Југославију, а ни српски народ у њој, није интересовало шта се дешава са Србима у Албанији. Срби су тада у тој држави пролазили кроз стравичну голготу. Ови људи у Скадру, а и у другим деловима Албаније, само Божијом промишљу остали су своји. Међутим, изгубили су право на свој језик, писмо… Деценијама нису смели да зборе српски. Али, имали су дубоку свест о припадности и грчевито су се држали знања о свом српском корену.

Упознала сам тамо Србе православце који су издржали крсни ход да би остали православни. Упознала сам људе римо-католичке вере, али свесне свог српског корена, и оне који су мухамеданци, а знају да су од Срба. Шта мислите колика је то свест и жеља да припадају истом, нашем стаблу!? Дошли су тихо и скромно да посведоче своје српско порекло.

А овде у Србији, они који су формално српског имена и презимена, рођени као православни, самовољно се одричу свога имена. Одлазе на Запад, заборављају отаџбину, стиде се свога порекла, најгласније певају туђе песме… Ругају се својим прецима, понижавају их јавно, воле да кажу  „примитивни српски народ”, снимају филмове којима исмевају српске светитеље од којих су потекли и народ и држава, а који су улагали и у њих. Мењају веру, презимена…

Шта сте видјели од српског културног и духовног наслијеђа у Албанији; шта је до данас преостало од старих времена?

-Поменула сам цркву на Скадар-тврђави. Потом, обишла сам манастир на Белом Дриму, задужбину Јелене Балшић. Један потпорни зид тог манастира и данас је опстао, около су гробови српских краљева и великаша. Поред тог потпорног зида налазе се два древна храста.

Црква Светог Јована Крститеља налази се близу Скадра, а од ове године у њој би требало да служе наши свештеници заједно са албанским. Она је из 11. или 12. века. Присвојили су је римо-католици и у њој они сада служе. Први корак СПЦ је био да се омогући српским свештенцима да у тој нашој цркви богослуже заједно за римо-католицима.

Недалеко од Скадра је рушевина манастира Светих Срђа и Вакха чији олтар је оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре богомоље, а била је и гробна црква зетских и рашких кнежева и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена Анжујска (1236 -1314) поштујући старину и значај ове цркве, саградила је са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. године нову цркву на древном темељу. Њен иконостас – тако каже Иван Јастребов – није византијски, него српски.

На 25 километара од Скадра постоји висока камена кула; то је део утврђења неког града. Питала сам наше домаћине коме припада кула, иначе ограђена жицом са свих страна. Рекли су ми да је то српско наслијеђе, а да је присвојена од римо-католичке цркве. Српска гробља са старосрпским натписима углавном су порушена.

Срби покушавају да сачувају нешто од преосталог. Знате, страшно је било Србима у Албанији последњих 80 година, посебно у комунистичком (не)времену. Сахрањивани су без опела и свештеника – то је њихова туга! Нису крштавани, нису опојани. Напуштали су своју земљу као сени без обележја и духа истине; са именом и презименом које је морало имати нешто албанско.  Иначе, 60-их година прошлог века Срби су од албанске владе добили могућност избора неког од 3.000 несрпских имена.

Све што сте описали елементи су класичног геноцида.

-Над српским народим у Албанији се у континуитету од Отоманског царства до 20. века спроводио геноцид. За време Енвера Хоџе остварене су геноцидне намере. Због политика болесног једноумља нико у Албанији до сада није одговарао. Краљ Зогу је владао у првој половини 20. века, тачније од 1928.-1939. године, а помињем га по злу. Злогласни Зогу је издао наредбу која се пре свега односила на српски народ и његову баштину.

Од 1933./34. године, краљ Зогу је наредио да се сруше српске светиње, укинуо је српске школе, наше културне институције; тада је започео насртај на српски национални и духовни идентитет у Албанији. Затим је уследио други талас. То је дуга комунистичска деспотија  Енвера Хоџе, који је владао од 1944.-1985. године. То је био језиви период за наш народ. Србину коме би тада пронашли икону у кући следила је казна од 20 година затвора, а некад су их убијали. За крст у кући – 20 година. Крсна слава у кући – 20 година. Радио пријемник – 15 година.

Срби више нису имали своје школе, а ни додир са својим народом. Живели су у потпуном духовном мраку. Замислите, нас су бомбардовали 78 дана, па смо једино тада у савременој историји били јединствени (никада после тога српски народ није био истински близак). А Срби у Албанији су 76 година живели у страху и мраку. И опстали су јер су били јединствени. Они су и данас саборни, помажу један другог.

Можете ли нам нешто рећи о Светом Јовану Владимиру, првом светом српском краљу са простора Албаније?

-Пре две године сам била у Елбасану на дан Светог Јована Владимира, а поводом 1000 година од његовог упокојења. До сада сам обишла Скадар, Тирану, Фир, Драч, као и околна села Скадра. Свети Јован Владимир је владао од 980.-1016. године.  Област којом је управљао након очеве смрти звала се Крајина и заузимала је простор између Скадарског језера и Јадранског мора, река Бојане и Црмнице. По предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица, близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала у Владимирово време.

У Преспи се десио сусрет младог Јована Владимира, краља заточеника, и Косаре, Самуилове кћерке. Овај сусрет одредиће судбину принцезе Косаре и српског дукљанског краља Јована Владимира. У Преспи Самуило даје Владимиру Косару за жену и враћа му државу. Јован Владимир је владао више од 18 година, а осим Зете и Дукље, добио је од цара Самуила област Драча (подручје данашње Албаније) и Травунију (делове јужне Далмације и данашње Херцеговине, шири простор Требиња).

После пропасти Самуилове војске 1012. године, нови владар постаје Владислав. Он је одлучио да уклони Јована Владимира. Позвао га је у Преспу, а као потврду сигурности послао је крст над којим се заклео у своју мирољубивост. Одрубио му је главу на превару у Преспи (22. маја) 4. јуна 1016. године. Владимирово почивалиште било је у Преспи, месту љубави и страдања. Данас његове мошти почивају у Тирани у Благовештењској цркви.

У Првом балканском рату заједно са Косовом и Метохијом и Старом Србијом ослобођен је и највећи дио Албаније. Српске новине су 1912. године штампале разгледнице са поздравима Српске војске из слободног Драча и српског Приморја. Да ли сте посјетили Драч?

-Енвер Хоџа је 1957. године започео рушити православне светиње. Прва светиња која је срушена у Албанији био је српски православни манастир Светог Влаха (Светог Власија) у Драчу, а последњи његов монах био је Србин. Разговарала сам са великодостојницима Албанске православне цркве. Они су пре 14-15 година добили прву духовну академију, до тада су се образовали у Грчкој. Имају око 265 свештеника, немају много монаха, можда 10-15 монаха и једну монахињу Рахиљу, настојатељицу манастира Светог Влаха у Драчу. Имају пет владика, од тога четири епископа су у Албанији, двојица су изван земље. То је млада црква.

Шта мислите на чијим темељима је подигнута?! Над српским, на српском вековном наслеђу. У том новом, велелепном манастиру у Драчу налази се Духовна академија Албанске православне цркве, сиротиште, конаци за 100 монаха. Иначе, уназад 20 година обновили су 156 светиња; од тога 56 светиња је под заштитом албанске државе.

Србија је потпуно заборавила и српска Војничка гробља по Албанији. На стогодишњицу пробоја Солунског фронта, гробови наших отаца у Албанији су затрвени, у Македонији запуштени.

-Око Скадра постоје два брда, једно је Брдањола, а друго Тарабош. На Брдањоли је 1445. године погинуло 18.000 српских бранилаца Скадра од Турака, а на Тарабошу је током Првог и Другог балканског рата страдало 14.000 црногорских и србијанских војника. Била сам тамо на стогодишњицу Првог балканског рата. Послије једног века неколико аутобуса српске Патријаршије, црногорске Митрополије, потом поклоника из Београда,  кренуло је на помен пострадалима. Тада смо корачали по светом брду на коме су расуте кости 14.000 наших предака, пострадалих у Балканским ратовима и у Првом светском рату.

Преузето СЕДМИЦА

ПОКРЕНИ СЕ СРБИНЕ ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ-Висео

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ (ICTY) И „СЛУЧАЈ СРЕБРЕНИЦА“ – ПОЛИТИКА И ПРАВО

фото: З. Шапоњић

Критички гласови са америчке, канадске, немачке, швајцарске, холандске, енглеске, шведске, аустријске, јеврејске, шпанске, француске, бугарске, руске и бошњачке стране

Питање Сребренице 1995. је врло сензибилно. Једна оваква трагедија за све учеснике захтева велику пажњу и врло савесно криминалистичко и судско расветљавање свих чињеница. Истовремено мора да се води рачуна о пијетету у односу на босанско-муслиманске жртве овог злочина, као и у односу на емоционалну интелигенцију њихових породица, родбине и пријатеља, али и свих хуманистички настројених људи. Исто оно, дакле, што важи и за све друге, на првом месту масовне злочине а увек без обзира на националност, религију и сл. жртава односно починилаца.

Важност овог питања је, дакле, енормна а то истовремено значи да је једноставно немогуће одустати од по могућству свеобухватне, трезвене и детаљне научне анализе дотичних догађања, закључно са судским епилогом.

То служи како превенцији увек могућих нових трагедија, тако и изградњи нормалних међуљудских односа по завршетку ратних збивања. Ако се за тренутак послужимо медицинским речником, чишћење отворених рана од клица и свих страних тела је врло болан процес, али и једини пут да оне једном зарасту.

То даље служи и врло легитимној провери ICTY, да ли је наиме овај ad hoc суд испунио очекивања у смислу два горе наведена императива, правног (одговарајуће санкционисање злочина) и моралног (указивање поштовања, пијетета према погођенима)?

Или су ови принципи можда жртвовани на олтару политичких интереса?

Овде предложени минимални конзенсус, као основа дискусије, гласи – ниједна судска одлука није некаква „догма непогрешивог папе“, онај присилни средњевековни аксиом у Европи, о коме се под претњом строге казне више није смело расправљати.

Време просвећивања је, наиме, већ одавно у току, инквизицијска цензура и принцип „стављања брњице на уста“ су, на срећу, далека прошлост. Барем би требало да је тако, јер правде и помирења нема без истине. То мора да важи и за Хашки трибунал.

„Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића.

Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав.“

Радивоје Пешић

Структура Хашког трибунала ICTY (статистика из 2011.)

Погледајмо прво само кратко структуру овог суда, да ли он с правом носи (формално тачну) ознаку трибунала Уједињених нација тј. да ли он заиста рефлектује плурализам састава ове светске организације?

Чињеница^[1] је, значи:

а. да су овај суд иницирале, захтевале (против чега се, иначе, у принципу ништа не може рећи) и већински утемељиле „НАТО-демократије“^[2];

б. које га највећим делом и финансирају, било кроз буџет УН или пак путем дозвољених донација, при чему је ово друго већ нешто проблематичније;

в. које га пре и за време судских расправа снабдевају подацима и материјалима својих војних структура и својих тајних служби, сасвим сигурно – по сопственом избору, после одмеравања сопствених интереса, што је још проблематичније;

г. даље, да се пресуде ICTY заснивају превасходно на западном тј. англосаксонском праву (део исте културолошке традиције), али и да

д. сва 4 досадашња Главна тужиоца долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције, као и

ђ. да сви досадашњи председници суда, осим једног јединог (Патрик Робинсон/ Patrick Robinson са Јамајке, чија земља је битно карактерисана том истом традицијом и несумњиво се налази у сфери утицаја „НАТО-демократија“) долазе из дотичне традиције;

е. да од досадашњих и актуелних (сталних и ad Litem) судија, њих 43 долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције, 39 из њене сфере утицаја (19 из Африке), 3 – у различитим временским периодима – из Кине и један једини из Русије. То не говори заиста о плурализму заступљених правника, нарочито када се узме у обзир да се судске пресуде доносе или једногласно или простом већином (2 : 1).

Ко и на основу којих критеријума дакле врши одабир тужилаца и судија?

Да ли би чињеница да је до сада позван само један судија из Русије и то – са свим дужним поштовањем – један муслимански не-Словен (Бахтиńр Раисович Тузмухамедов) требало да укаже на то да се Русија не сматра правном државом? У том случају Тузмухамедов, један стручњак за међународно право са вишегодишњом плодном сарадњом са западним политичким, обавештајним и војним структурама,^[3] не може да служи ни као онај пословични „смоквин лист“. Да ли пак тројица позваних судија из Кине говоре о њиховој „правној држави“? Или тројица из Египта, где исте судије – зависно од тога ко је тренутно на власти – данас осуђују бившег председника Мубарака а сутра његове смртне непријатеље „Муслиманску браћу“, у земљи у којој би без годишњих прилога САД у висини од више милијарди долара држава одавно банкротирала?

Да ли је заправо чудно да је ICTY по свом статуту додуше био обавезан да истражи и санкционише све прекршаје међународног права на тлу бивше Југославије, али да упркос чињеници да је НАТО-пакт у време нападачког „Косово-рата” против Србије и Црне Горе 1999. прекршио велики број битних одредница међународног права и националних права својих држава-чланица, исти никада није био позван на одговорност од стране тог ad hoc суда или барем био предмет његовог истраживања?

Критика широм света – ICTY, правна или политичка институција?

Размотримо овде врло самосвојну, колико изненађујућу, толико и одсудну редефиницију правног појма злочина геноцида од стране ICTY, на основу које су ратни злочини над босанским муслиманима у Сребреници проглашени геноцидом: „ICTY утврђује: „Убијање свих чланова дела једне групе, лоцираног унутар малог географског простора, чак и када резултира мањим бројем жртава, био би оквалификован као геноцид, ако би се извршило са намером да уништи део групе, који је лоциран унутар малог географског простора“ (The ICTY stated: „The killing of all members of the part of the group located within a small geographic area, allthough resulting in a lesser number of victims, would qualify as genocide if carried out with the intent to destroy the part of the group as such located in this small area.“).^[4]

Зашто, међутим, и овако радикално редефинисано међународно право све више наилази на масивна оспоравања широм света? Само један пример, који критичаре наводи да постулирају „непревидиво селективну примену“ чак и ове редефиниције у пракси:

Иста је, као што је познато, нашла своју сврху само при свим расправама против оптужених српских учесника у последњим балканским ратовима на крају XX века и при њиховој следственој осуди за извршење ових несумњивих злочина (иако босанско-муслиманским жртвама у Сребреници припадају искључиво мушкарци, што по Лемкиновој дефиницији и одговарајућој УН-Резолуцији искључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве циљне групе, закључно са женама и децом).

Критичари трибунала у принципу постављају, међутим, и следеће питање:

Зашто је ратни командант босанско-муслиманских снага из те исте Сребренице, Насер Орић, од стране тог истог трибунала био ослобођен дотичне кривичне одговорности? Његове оружане снаге (из сребреничке „демилитаризоване УН-зоне“), наиме, доказано су и претходно уништиле око педесетак (тј. много више, ако се свако настањено место, засеок, итд. посматра као засебна целина^[5]) српских села у околини Сребренице и убиле преко 2.500, по неким изворима око 3.300 Срба (мушкараца, старих људи, жена и деце, што и по УН-Резолуцији укључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве групе жртава).

И по горњој редефиницији међународно-правног појма злочина геноцида од стране ICTY, дакле, руководство босанских муслимана, а потом и извршиоци масовних убистава српских цивила, Насер Орић и његови војници би морали да одговарају пред Хашким трибуналом за најмање око педесетак геноцида само у околини Сребренице (што се никада није десило, нити у смислу оптужби нити, разуме се, у смислу пресуда).

Јер и то су све били „делови групе (сад српских) жртава“, сви (сада Срби) су били „лоцирани на малом простору“, свуда је била присутна и спроведена „намера да се уништи делимична (сада српска) група“, а све то „без обзира на мањи број жртава“.

И – тешко да су те чињенице биле непознате Хашком трибуналу за бившу Југославију, политичарима или пак јавности Запада. Овде само два јављања западних медија:

Један амерички новинар је нпр. посетио Орића почетком 1994. у Сребреници и интервјусао га: „Ратни трофеји Насера Орића не красе зидове његовог удобног стана, они су овековечени на једној видео-касети, на којој се виде спаљене српске куће, обезглављени лешеви распорених стомака. Орић коментарише, заваљен у меку софу: „Те ноћи нисмо могли да употребљавамо ватрено оружје“. Муслимански заповедник Орић је сигурно најокорелији човек у овом граду, који је од стране Савета безбедности УН проглашен „заштићеном и демилитаризованом зоном.“[6]

Примедба: Холандска УН-јединица из Сребренице је потврдила да су Орићеве снаге у јачини од око 4.800 људи њима 1993. предале само „око 300 комада, највећим делом застарелог тј. неисправног оружја“,[7] тако да се ознака „демилитаризована“ зона тешко може сматрати примереном. Њена форсирана употреба у медијима Запада (и у ICTY) сугерише додуше једно беспомоћно станиште само цивилног становништва – без војника и оружја – али чињенично стање је врло очигледно било другачије..

Један канадски новинар је Орића посетио у јануару 1994. исто тако у Сребреници и такође добио прилику да се упозна са дотичним „ратним трофејима“: „Горуће куће, свуда лешеви, одсечене главе, људи који беже. Орић се све време смејуљио и дивио своме „делу“. Када су се у следећој сцени појавили раскомадани лешеви, Орић је разлику објаснио реченицом: „Ове смо испалили на месец.“ а када се потом појавило једно место без живе душе, он је пожурио да изјави: „Само овде смо побили 114 Срба“.^[8]

То место је село Кравице а дотични масакар су Орићеве трупе извршиле на православни Божић, 7. јануара 1993. У пролеће 1993. предала је Југословенска комисија за ратне злочине Савету безбедности УН листу са око 1.300 имена (само за годину дана, од априла 1992. до априла 1993.) од стране његове 28. босанско-муслиманске дивизије убијених Срба из 192 уништених насеља око Сребренице. Тај меморандум је, што има још већу тежину од медијских јављања, прихваћен и уврштен у званичне документе УН – како то да ICTY, као официјелни УН-трибунал, игнорише сопствене званичне документе?

Јер Хашки трибунал је подигао оптужницу против Орића 2003. само „због мучења и убиства 7 (седам) Срба, почињених од стране његових потчињених“, држао га две године у истражном затвору, потом осудио на две године затвора и одмах пустио на слободу. Потом је и та пресуда 2008. од стране Жалбеног већа ICTY поништена „јер није доказано његово учешће у ратним злочинима“ и босанско-муслимански Орић, као и хрватски Готовина и Маркач односно косовско-албански Харадинај, значи важи – за разлику од листом осуђених српских оптуженика – као невин, потпуно је рехабилитован.^[9]

Да ли је, дакле, редефиниција појма геноцида и радикална ревизија међународног права од стране ICTY била селективно, „ексклузивно“ замишљена, „скројена само по српској мери“?

Професор политичких наука на универзитету у Бечу др Walter Manoschek коментарише: „Ова скандалозна пресуда баца светло на политички тенденциозну страну ICTY и уопште није неопходно бити пријатељски расположен према Србима, да би се пресуда означила као скандал (…) Поред благе пресуде упада у очи да је већ оптужница, која је занемарила Орићеве очигледне тешке злочине пре јула 1995, требало да спречи сагледавање њихове повезаности са догађањима после заузимања града од стране босанско-српске војске (…) Да систематски покољ српског цивилног становништва од стране Орићевих трупа у околини Сребренице од стране ICTY није био квалификован као „Злочин против човечности“, говори дакле за политичку агенду овог трибунала. Тиме је наиме постало могуће да се масакар босанско-српске војске у јулу 1995. лиши контекста, да се Сребреница инструментализује у смислу „српског зла“ а босанско-муслиманска страна представи као „једина жртва“. Рехабилитација Насера Орића од стране ICTY представља још један врхунац овог циничног поигравања са жалосном, крвавом и комплексном историјом распада бивше Југославије. Оправдана је бојазан, да ће и процес против Караџића исто тако одговарати политичким тенденцијама ICTY.“^[10]

Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја Другог светског рата, значи – геноцида“ у међувремену аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата.^[11]

Наведимо само неколико имена: Michael Mandel, професор међународног права (York University, Toronto), др Philip Hammond, експерт за медије (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), итд. Даље prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, некадашњи источнонемачки амбасадор и данас политички аналитичар Ralph Hartmann, итд.

Тако нпр. еминентни амерички научник, проф. др Edward S. Herman, после дугогодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број од око 8.000 претпостављених жртава) нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима у само једној јединој реченици:

„Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“^[12]

Још неколико неоспорних чињеница у односу на „Случај Сребреница“: ICTY (Хашки трибунал) потврђује и сам да је тадашњи српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуацију преко 20.000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце. То су, иначе, непосредно по заузимању Сребренице од стране војске РС а после бекства Насера Орића и хиљада његових војника претходног дана ка Тузли, недвосмислено и у писаној форми потврдиле и холандске УН-јединице са лица места, заједно са представницима српске и босанско-муслиманске стране:

„Евакуација муслиманског становништва је у кооперацији са српским војницима под командом генерала Ратка Младића протекла мирно и без инцидената а на сопствену жељу становника (…)“ а од значаја је сигурно да првобитно ниједна од присутних организација Запада (UNHCR, THW, IRK, организација „Лекари без граница“, итд.) није извештавала о масовним убиствима. То чињенично стање је подвукао и холандски командант са лица места Tom Karremans у једном интервјуу 24. VII 1995. и – тада му још увек нико није противуречио.^[13]

Без икакве тежње да се у Сребреници очигледно почињени ратни злочини релативизују, мора се констатовати да се већ ова чињеница масовне евакуације босанско-муслиманских цивила дијаметрално супротставља суштини дефиниције злочина геноцида, при коме се тежи „потпуном уништавању једне људске популације, без обзира на пол и узраст жртава“. Јер – какав то геноцид (= народоубиство) може да буде, када апострофирани „геноцидни злочинци“ прво пуштају на слободу највећи део чланова „циљне групе жртава“, коју пак већински чине жене и деца, значи – они делови популације, који превасходно осигуравају биолошко преживљавање дотичне људске групације?

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff) коментарише:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“^[14]

Када је, међутим, тадашњи холандски Главнокомандујући генерал Hans Couzy годину дана касније у својим мемоарима одлучно тврдио да се „у Сребреници није догодио никакав геноцид босанско-српске војске над муслиманима и да је зато командујући официр Tom Karremans 17. VII 1996. шта више унапређен“, онда се на њега већ сручила маса приговора, поруга и оптужби а уз образложење „да је та тврдња од стране ICTY једним убедљивим једнонедељним доказним поступком у међувремену оповргнута“.^[15]

Тиме је нпр. и сведочење холандског капетана Šоутена, који се у то време налазио на лицу места, значи постало беспредметно:

„Свако оптужује сваког а нико не износи никакве доказе. Ја управо поимам, да одређени кругови у Холандији по сваку цену желе да докажу извршење некаквог геноцида. Ако су се масовна стрељања заиста одиграла, онда би Срби морали да су их невероватно добро сакрили. Ја лично не верујем ни у шта од тога. Само један дан после „Случаја Сребреница“ стигао сам, наиме, у Братунац и остао тамо пуних осам дана. Могао сам да идем куда год сам хтео, добијао од Срба сваку могућу подршку и нико ме никада и нигде није заустављао.“^[16]

Другим речима, и сведочења квалификованих западних очевидаца и НАТО-припадника са лица места постају оног тренутка безвредна, када их један Трибунал својим једнонедељним трудом прогласи таквима. Како је ICTY дошао до таквог закључка?

Један бугарски новинар и публициста (и историчар књижевности) годинама је на лицу места пратио рад Хашког трибунала за бившу Југославију, нарочито у односу на „Случај Сребреница“, и на основу судских аката саставио обимну документацију, једну значајну хронику свог рада, са тежиштем управо на „убедљивом доказном поступку“ ICTY у односу на Сребреницу. Овде извод из једне рецензије тог сведочанства времена из прве руке:

„Цивиков се овом књигом одважио да се упусти у по могућству „најврелију“ тему европске историје после Другог светског рата. Његово истраживање масовних убистава у Сребреници, изузетно је детаљно вођено и чита се као криминални роман. Аутор прати и показује корак по корак, како је Трибуналу до сада пошло за руком да тај претпостављено најстрашнији злочин у Европи после 1945. дефинише као такав и то од стране једног јединог (подвучено од стране аутора) крунског сведока. Веродостојност ICTY је после читања ове књиге уздрмана у самој својој сржи. Грешке и манипулације једног апсолутно политичког процеса се појављују у пуном светлу пред читаоцем.“^[17]

Није, додуше, лако схватљиво да један интернационални трибунал (ре)дефинише ратни злочин масовног убиства босанских муслимана из Сребренице од стране укупно осам (8) припадника војске Републике Српске у „српски геноцид над босанским муслиманима“ и то само на основу исказа једног јединог сведока, босанског Хрвата, који је у току неколико година прво служио у тадашњој Југословенској армији, потом у босанско-муслиманској, па босанско-хрватској и закључно у босанско-српској, и то у једној специјалној војној јединици, која се тада састојала од Хрвата, Срба, једног босанског муслимана и једног Словенца, али – то су подаци који потичу од дотичног Дражена Ердемовића, односно од Хашког трибунала.

Његова изјава гласи сажето: На дан 16. јула 1995. (понекад наводи и 20. јули) његова специјална јединица у саставу Франц Кос, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић, Александар Цветковић, Властимир Голијан и он сам била је доведена у Брањане код места Пилице у близини Зворника. Командир јединице Милорад Пелемиш није био присутан. Муслимани из Сребренице, између 17 и 60 година стари мушкарци, довожени су аутобусима и потом у групама од по десет особа одвођени на једну ливаду, удаљену 50 м (у другим исказима он наводи 100 или 200 м), постројавани леђима окренути егзекуторима и стрељани. Између 10.00 и 15.00 његова група је на тај начин убила између 1.000 и 1.200 људи. Он лично је убио између 70 и 100 цивила. Ердемовић је на то од ICTY осуђен на 5 (пет) година затвора, од којих је одлежао само 3,5 а потом је добио нови идентитет и осигурану егзистенцију у једној западној земљи, јер од тада наступа као крунски сведок у свим процесима против српских генерала и високих политичара, који су оптужени и листом осуђени за „српски геноцид у Сребреници“. ICTY је, наиме, на основу његовог исказа, тај злочин именовао тако и ту дефиницију прогласио једноставно за „утврђену истину, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ („established truth beyond a reasenonable doubt“). Не само противуречности у Ердемовићевом исказу (навођења различитих датума и описа конкретних ситуација, навођење различитих командира, тврдња да су обични војници издавали наређења официрима, итд.), већ и више других контроверзних момената заслужују пажњу и леигитимишу „a reasenonable doubt“ критичара ICTY.

Овде само три чињенице:

‒ Аутор Герминал Цивиков је направио врло просту рачуницу. Ако је то све било тако, како Ердемовић тврди, са довожењем заточених; изласком само по 10 особа одједном из аутобуса и прво пражњењем свих џепова, одузимањем докумената, новца и евентуалних драгоцености; одвођењем група од по 10 жртава на ливаду удаљену 50 м (чак и ако не 100, 200м); постројавањем уз редовно малтретирање жртава, потом стрељањем из калачникова, подешеним на појединачну паљбу а једно време испробавањем тешког митраљеза, који се показао неефикасним и захтевао још више утрошка времена; провером стрељаних од стране егзекутора и довршавањем још живих из пиштоља; са местимичним паузама, пушењем цигарета и пијењем шљивовице; са понеком свађом међу извршиоцима злочина, јер Ердемовић се „противио и покушавао да спасе људе“, онда би за масовно убиство толиког броја људи (120 група од по 10 заточеника) морало да траје најмање 20 а не 5 сати (између 10.00 и 15.00). Немогуће је, по сваком закону вероватноће, да ICTY нису стајали и не стоје људи на располагању, који би били у стању да увиде ово чињенично стање и да одговарајуће реагују.

‒ Тадашњи тужилац ICTY Жан-Рене Руез је при суђењу Ердемовићу показао укупно два „снимка из ваздуха“ дотичног терена, од 17. јула 1995. и од 27. септембра 1995, које му је државни секретар САД Медлин Олбрајт (Madeleine Korbel Albright) „за ту сврху ставила на располагање“ и који би требало да потврђују истинитост исказа крунског сведока. Будући „да су такви снимци за лаике нечитљиви“, Руез је објаснио, да се на првом снимку „препознаје више лешева на ливади и по могућству копање једне масовне гробнице“ а на другом „трагови радова, дакле ексхумирања лешева“, али додао је да су „форензичари упркос томе на том месту ископали 153 жртве“. То су значи једини материјални показатељи масовног убиства сребреничких муслимана у Брањанима, које ICTY вреднује као доказе Ердемовићевих навода. Како, међутим, објаснити тј. вредновати чињеницу постојања само два снимка? Јер тада је Босна била под перманентном сателитском контролом, зашто су дакле изостали снимци егзекуције или барем снимци ексхумирања а не само њени „трагови“, како је то Руез појаснио суду? Стога није чудо да су њихова аутентичност и поузданост, као и сама Медлин Олбрајт доживели масивну критику управо на Западу^[18] а није наравно згорега подсетити се и да је министар иностраних послова САД Колин Пауел 5. фебруара 2003. показао ту исту врсту „за лаике нечитљивих“ снимака Савету безбедности УН, као „доказ да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање и да је рат против Ирака неопходан“, што се потом испоставило као неистина и свесна манипулација. Осим тога, како треба схватити речи тужиоца, да он на снимку препознаје „више лешева“? Јер већ 153 леша су маса, али – 1.000 или чак 1.200? Да ли је могуће да сателитски снимци тј. тај један снимак Медлин Олбрајт није показао једну невероватну масу мртвих на дотичној ливади и то само један дан после егзекуције, како је Ердемовић тврдио, и да је тужилац пропустио да тако нешто на одговарајући начин истакне (ако је пак Ердемовићев навод једном другом приликом тачан, да се масовно убиство догодило наиме 20. јула, онда све постаје наравно беспредметно)? А да не заборавимо да су у медијима већ више пута објављени и за лаике врло читљиви сателитски снимци, на којима се са ручног сата једног човека на морској плажи могло ишчитати тачно време.

‒ Оно што је даље апсолутно необјашњиво, то је да ICTY значи већ више од двадесетпет година познаје имена – и адресе највећег броја – свих Ердемовићевих саучесника при дотичном масовном (што је примерена ознака како за 1.200, тако и за 153 жртве злочина) убиству сребреничких муслимана у Брањанима 1995, без да је икада покушао да их приведе лицу правде или барем да их саслуша као сведоке-очевидце. Напротив, када је један од њих, босански Хрват Марко Бошкић у априлу 2004. био у САД (место Пибоди код Бостона) због једне друге ствари ухапшен, јер је под утицајем алкохола изазвао један судар и потом побегао са места удеса, изашло је на светло дана и његово учешће у масовном убиству у Брањанима 1995. Он је при саслушању потврдио иследницима америчког ФБИ стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима (без да је потврдио било које Ердемовићеве детаље).^[19] Да ли је могуће да ФБИ на то уопште не реагује? У САД, које су на основу просте и, како је у међувремену познато, у највећем делу случајева потпуно произвољне/неоправдане сумње да би евентуално могло да се ради о терористима, само 2002. у логору Гвантанамо на Куби интернирале 779 особа из 40 земаља и годинама их држали затвореним?^[20] Да, очигледно, а када су амерички новинари потом директно питали тужилаштво ICTY у Хагу, хоће ли тражити изручење тог масовног (по ICTY – геноцидног) убице, настаје још већа недоумица, јер одговор је гласио: „Не, заправо не, јер ми смо преоптерећени послом и концентришемо се на „крупне рибе“.^[21]

Како дакле схватити мотиве и размишљање, говор и делање Хашког трибунала за бившу Југославију? Герминал Цивиков је понудио следећу аналогију као испомоћ: „Представимо себи ситуацију, да осморица хулигана/рокера у Амстердаму дивљачки убију једног беспомоћног бескућника; да се потом један од њих пријави правосуђу, призна злочин и наведе имена свих убица; да он потом буде осуђен а без да је правосуђе икада покушало да приведе правди остале учеснике у убиству, чак и без да их макар једном саслуша и тиме из прве руке верификује – у позитивном или негативном смислу – изјаву једног јединог оптуженог и осуђеног за дотично убиство.“

Да ли би такво правосуђе и даље могло да претендује на своју правну детерминанту (и своју социјално-моралну улогу у друштву)? Нарочито ако би дотични хулиган/рокер потом за сурово убиство беспомоћне жртве био осуђен на рецимо 18,25 дана затвора а потом добио нови идентитет и до краја живота осигурану егзистенцију, уз услов да се појављује као крунски сведок при будућим суђењима шефовима дотичне рокерске банде? Овде се наводи 18,25 дана, јер Ердемовић је пред судом изјавио, да је лично убио 70-100 заточеника и – ICTY то сматра „утврђеном истином, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ а то значи да је он у минималном случају од 70 жртава за сваких 20 убијених одлежао годину дана у затвору, за сваку убијену беспомоћну жртву дакле (365 : 20 =) 18,25 дана.

Докле год, међутим, Хашки трибунал за бившу Југославију не приведе и барем не саслуша остале осумњичене, он мора поћи од тога, од сопственог уверења на основу кога доноси пресуде, да је сваки од њих током тог „удруженог злочиначког подухвата“ у просеку егзекутирао 150 босанских муслимана и у том случају је казнио свог „веродостојног крунског сведока“ са мање од десет дана затвора по убијеном.

За поређење, за крађу (сапуна, зубне пасте, дезодоранса, цигарета, флаше ракије, конфекције, итд.) из једне радње предвиђа нпр. немачко законодавство

а. (СтГБ § 242 Абс. 1) за први пут или новчану казну или пак затвор до 5 година;

б. ако крађу почини једна банда, у смислу „удруженог криминалног подухвата“ (§ 244 Абс. 1 Нр. 2), онда долази само затвор у питање, између шест месеци и 10 година;

в. ако починитељи у очима закона важе као наоружани, па макар то био само џепни ножић, предвиђена казна затвора износи и знатно више.

Како дакле долази један УН-трибунал на то да осуди једног – по сопственом схватању дотичног суда геноцидног – убицу на 18,25 или на мање од 10 дана „по глави“ за масовно убиство беспомоћних жртава и да истовремено све остале починитеље злочина игнорише? Да ли „лов на (само српске) „крупне рибе“ заиста може да оправда игнорисање убица 150 људи, јер би они ето требало да су (само не-српске) „ситне рибе“?

Ако се за тренутак вратимо на неопходни пијетет према жртвама и на емоционалну интелигенцију погођених, пре свега породица, родбине и пријатеља жртава злочина, али и свих хуманистички настројених људи – да ли се из овога мора закључити да је по Хашком трибуналу за бившу Југославију један живот мање вредан него што је сваком немачком суду вредан комад сапуна, зубна паста или комад одеће?

Као што је већ било напоменуто, ICTY отвара више питања него што нуди одговора.

Ове чињенице легитимишу понуду следећих теза за дискусију:

а. Хашки трибунал за бившу Југославију масивно ревидира међународно-правну дефиницију злочина геноцида и тиме изузетно компликује, отежава и у крајњој линији води научно истраживање и вредновање феномена геноцида ad absurdum.

б. Хашки трибунал за бившу Југославију базира своју масивну ревизију међународно-правне дефиниције злочина геноцида на врло проблематичној конструкцији, на основу исказа једног јединог, контроверзног и противуречног хрватског „крунског сведока“ („убиство 1.000 до 1.200 људи у року од 5 сати“).

в. Хашки трибунал за бившу Југославију већ дуже две деценије свесно игнорише све друге сведоке-очевидце и истовремено непосредне починиоце масовног злочина, од којих је сваки – по дотичној тврдњи ICTY – у просеку убио 150 босанско-муслиманских мушкараца а који би били у стању да потврде или пониште исказ тог једног јединог, контроверзног и противуречног „крунског сведока“.

Сходно томе намеће се закључак, да

г. Хашки трибунал за бившу Југославију нема интереса и намере да у правном смислу заиста разјасни и санкционише ратне злочине у време последњих ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века и тиме

д. Хашки трибунал за бившу Југославију покушава превасходно да пода правни оквир политичком и интересно мотивисаном вредновању дотичних догађања, јер

ђ. Хашки трибунал за бившу Југославију користи сингуларни исказ Дражена Ердемовића као основу своје редефиниције злочина геноцида и ставља га у само једну функцију, наиме, у службу осуђивања високих српских политичара и генерала за „српски геноцид над босанским муслиманима у Сребреници“.

е. То није примерено пре свега жртвама злочина у Сребреници 1995, које се из политичких разлога инструментализују, служи међутим непревидиво консолидовању „црно-беле“ представе стварности приликом балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, у смислу шеме „bad guys/good guys“. То у великој мери поткопава поверење у правосуђе Запада а тиме и у основне вредности демократије западног типа. То даље није примерено ни неопходном и адекватном санкционисању почињених злочина, али ни преко потребном помирењу бивших ратних противника.

ж. Следствено, како вредновати судбину осуђених због „8.000 жртава геноцида у Сребреници“, ако се исти није догодио (што, још једном, не поставља у питање извршени ратни злочин) и ако ни број жртава тог масовног убиства по могућству не одговара стварности?

Закључно, ICTY својом чудном редефиницијом и тиме инфлационирањем појма геноцида обезвређује и понижава све жртве овог злочина, пре свега великих геноцида у Европи средином XX века (Холокауст, Порајмос, Србоцид хрватске државе 1941-1945.).

Француски филозоф и писац Режис Дебре (Régis Debré)  коментарише: „То је део политичке пропаганде. Реч геноцид се не сме тако олако узимати у уста, тај појам је једно оружје. Сигуран сам да та идеја нема никакву објективну подлогу (…) Ја то дакле видим као примену принципа „Напад је најбоља одбрана“.^[22]

Критика из Швајцарске – питање броја жртава злочина у Сребреници

Размотримо дакле и питање броја жртава ратног злочина у Сребреници 1995, које је исто тако тема контроверзних расправа. Тај број је постулиран искључиво са босанско-муслиманске стране и почело се са око 5.000, прешло на 16.000 и на крају зауставило на око 8.000 жртава. То је затим постала „константа стварности“ западних политичара, медија и – ICTY, као још једна „established truth beyond a reasenonable doubt“.

Историјска истина се, међутим, не да утврдити путем декрета, декларација и резолуција, па ни путем пресуда једног ad hoc трибунала, нарочито када његов доказни поступак изгледа као у овом конкретном случају. Другим речима, просвећена наука има право и обавезу да и један суд подвргне критичком преиспитивању, и сходно томе ниједан трибунал не може својим пресудама претендовати на статус критеријума тј. параметра позитивних наука, већ представља предмет истраживања историографије, политикологије, социологије, језичке филозофије (а о правној науци и етици да и не говоримо), итд. и то наравно по сопственим научним критеријумима и параметрима.

Наведимо овде неколико података до којих је у последње време (2013.) дошао дугогодишњи швајцарски истраживач „Случаја Сребреница“ Александар Дорин, управо у односу на од босанско-муслиманске стране, као и од Запада апострофирани број убијених босанских муслимана:

„Дорин тврди да је дошао до податка да се већ 18 година прећуткује, како се то заправо у званичној верзији догађаја у овој енклави појављује „фантомски вишак» између 4.000 и 8.000 „фантомских становника», што у многоме поставља у питање и закључак Хашког трибунала, да је тамо убијено око 8.000 муслимана. Он каже:

„Пре око пола године сам пронашао чланак норвешког новинара Rolfa Jensena из децембра 1995. године, који је у дневнику „Verden gang“ објавио да је на основу сведочења муслимана из Сребренице ову енклаву у неколико дана пре уласка Војске РС напустило између 3.000 и 3.500 људи. Затим сам прибавио тајни документ босанско-муслиманске армије да је током тих неколико кључних дана још најмање 800 људи побегло преко Дрине ка Србији…^[23] Када су се све коцкице склопиле, дошао сам до непобитног закључка да је у случају Сребренице дошло до стравичне манипулације бројкама, чије раскринкавање директно руши не само тезу о геноциду или удруженом злочиначком подухвату, већ и тврдњу да је тамо стрељано око 8.000 људи.“

Дорин тврди да је истражујући и званичне, али тајне податке Армије БиХ и изворе из Србије, дошао до непобитног доказа да је у случају Сребренице у питању значајна „математичка обмана, о којој сви ћуте“:

Дорин даље наводи: „Муслимани су од почетка располагали тачним и оним „нафилованим“ подацима о броју људи у Сребреници. Према процени ратног Председништва БиХ, одржаној само месец дана од пада Сребренице, у овом месту се званично налазило највише 36.200 људи, а УНПРОФОР-у је предочавана бројка од 42.000 житеља. Такође, према подацима председника општине Фахрудина Салиховића, у Сребреници је 1994. године било 37.255 муслимана, а међународним организацијама је та цифра „напумпана“ на 45.000. Сада на ред долази проста математика. Уколико узмемо највећу бројку од свих понуђених – 45.000 људи у Сребреници, па најпре одузимамо 35.632 људи колико их је, према подацима УН,^[24] стигло у Тузлу. Затим одузмемо најмање 3.800 колико их је прешло у Србију, те око 2.000 колико их је погинуло током пробоја у борбама са припадницима Војске РС и на крају цифру од 8.000 наводно стрељаних, појављује се „вишак“ од најмање 4.432 људи. Али, уколико би се рачуница извела на муслиманским или реалним проценама, које говоре да је у овој енклави било између 37.000 и 40.000 људи, та бројка „измишљених људи“ постаје дупло или тродупло већа.“

Александар Дорин каже, да је већ само откриће да је у Србију прешло између 3.000 и 3.500 босанских муслимана, који су потом били смештени и збринути у неколико кампова, довољно да аутоматски падне теза о геноциду (планираном и циљаном народоубиству, прим. аутора) и удруженом злочиначком подухвату:

„Пре неколико месеци сам добио и два видео снимка, од којих је један из 1996. године и приказује муслимане у камповима Митрово Поље и Шљивовица, на којима се јасно види и Амор Машовић, дугогодишњи председник Комисије за тражење несталих Федерације БИХ.“^[25]

Контроверза дакле не јењава, фронтови у овом тренутку делују непомирљиво и, као што је већ било речено, још увек има више питања него одговора.

Чињеница је нпр. да је

а. „у последњих неколико година из 275 масовних гробница у долини реке Дрине ексхумирано укупно 8.372 жртве рата и до сада је 6.557 њих идентификовано“, што једна страна (босанско-муслиманска, као и западни политичари, медији и ICTY) приписује искључиво „српском геноциду над муслиманима у

Сребреници“,^[26] док

б. друга страна (српска, као и више стручњака из читавог света) сматра да тим жртвама припадају и босанско-муслимански војници, погинули у свим ратним годинама, као и при покушају оружаног пробоја из Сребренице ка Тузли 1995. (само при томе око 2.000) и питају све време, како је нпр. могуће да се „око 3.000 имена наводно убијених босанских муслимана у Сребреници појављују потом у бирачким листама у Федерацији Босна и Херцеговина, да ти људи очигледно живе“,^[27] итд.

Поставља се императивно питање – како то да није могуће ангажовати независне форензичаре, генетичаре, судске медицинаре, статистичаре, итд. који би ван свих интереса умешаних барем покушали да утврде истину?

Критика из САД и Холандије – политизација „Случаја Сребреница“

Наведимо још једну анализу из 2015, која апострофира политичку димензију пресуда ICTY у односу на „Случај Сребреница“. Аутор је амерички правник (српског порекла) Стефан Каргановић, који је у Холандији утемељио НВО „Историјски пројекат Сребреница“:

„Американци, Британци и Холанђани крећу у фронтални напад на Републику Српску

Резолуција о наводном „геноциду” у Сребреницу коју у Савету безбедности УН предлаже Велика Британија, а подржавају САД и Холандија, представља нови вид појачаног политичког притиска на Републику Српску.

Уколико ова резолуција буде усвојена, неће се зауставити на пуком потврђивању дискредитованог службеног наратива већ ће бити наложено и увођење специфичних мера. Међу тим мерама најрепресивније су две:

Прво, кривично кажњавање „негирања” званичне тезе, а поред тога и наметање у оба ентитета БиХ (дакле и у Републици Српској) обавезног школског градива са обавезом да се спорни догађаји у Сребреници морају разматрати искључиво са пристрасног становишта предлагача ове политички инспирисане резолуције.

Коначни циљ операције је урушавање Републике Српске и деморализација њених грађана. Да би, као што намеравају западни центри моћи, Република Српска била апсорбована у структуре НАТО пакта и ЕУ, неопходно је да буде задовољено неколико предуслова. Пре свега, укидање њеног аутономног Дејтонског статуса, затим насилна промена начина мишљења становништва помоћу мера масовне индоктринације коју резолуција својим одредбама предвиђа и, најзад, инкорпорисање Републике у централистички режим којим ће бити руковођено из Сарајева.

Као што је познато, ове године се обележава двадесетогодишњица контроверзних догађаја у Сребреници из јула 1995. О природи и димензијама тих догађаја ставови и тумачења су дијаметрално опречни. Службена верзија иза које су стали Сарајево и западни интереси гласи да се у Сребреници догодио геноцид у коме је страдало негде око 8 000 муслиманских ратних заробљеника. У ту верзију су уклопљене и пресуде које је донео Хашки трибунал.

Став политички независних стручњака је суштински различит. По њима, форензички и други докази подржавају закључак да је супротно одредбама међународног ратног права страдало око 1.000 муслиманских заробљеника, што представља крупан ратни злочин, али да се то догодило у контексту систематских напада и разарања српских насеља у околини Сребренице и масовног убијања мирних житеља током претходне три године, вршених од стране оружаних формација Армије БиХ из сребреничке енклаве. У тој кампањи уништено је око педесет српских села, а више од хиљаду цивила било је побијено, најчешће на зверски начин.

Збирно, број жртава на обе стране на подручју Сребренице у периоду 19921995. приближно је једнак.

У вези са овим важно је истаћи да се у стручној анализи примене Конвенције о геноциду коју је изнео Међународни Суд Правде у Хагу, у недавно објављеној пресуди у предмету „Хрватска против Србије”, за геноцид се поставља изузетно висок стандард доказивања. У овој пресуди највишег ауторитета из области међународног правосуђа недвосмислено је прописано да закључак о геноциду може бити изведен искључиво под условом да је – у светлу расположивих чињеница – то једино рационално тумачење.

Разлози за уздизање наводног „геноцида” у Сребреници на ниво Савета безбедности УН постају јасни када се узму у обзир циљеви ради којих је сребренички наратив исконструисан и којима служи. На првом месту, превасходна улога коју данас игра је у својству политичког и моралног изговора за интервенције англо-атлантског блока са циљем рушења суверених држава које одбијају да прихвате његов диктат, познатије као доктрина „права на пружање заштите” наводно угроженим популацијама, или Р2П.

Друга важна сврха сребреничког наратива је да као негативан интегративни симбол служи као оснивачки мит за окупљање и консолидацију недавно конституисане бошњачке нације, преко чијег зависног политичког руководства западне структуре остварују утицај у БиХ и шире. Затим, као средство за дискредитацију и уцену Републике Српске тако што би јој се пришивањем „геноцидне” етикете драстично сузио маневарски простор за одбрану легитимних националних интереса.

Поред наведених тачака, у припреми је још једна операција – покретање парница против Републике Српске и Србије за баснословну одштету на основу чињеница наводно утврђених од стране политичких ad hoc судова, наменски основаних искључиво са задатком да донесу пресуде које су професионално упитне, али служе тој сврси. Оно што се, дакле, опет једном од Срба очекује, то је да „the chickens are coming home to roost“.^[28]

Критика из Шведске – геноцид или ратни злочин?

Погледајмо закључно и како шведски научници (свакако, они су то објавили далеко времена после рата на Балкану на крају XX века и победе НАТО-пакта – наиме тек 2014) гледају на тадашња ратна догађања и на „српски геноцид над босанским муслиманима“ (ауторска подвлачења су дата курзивом)^[29]:

„Шведски професори: У Босни и Херцеговини није било геноцида!

Угледни шведски професори у текстовима који су објављени у шведском дневном листу „Goteborgsposten“ негирали су да се у БиХ десио геноцид.

У првом чланку, који преноси Klix.ba, професор са Универзитета у Упсали Кјел Магнусон (Kjell Magnusson) наводи да се у БиХ, као ни данас у Сирији, није десио геноцид (…)

„Постоје различити ставови о томе ко је крив за ратове у Југославији. Лично сматрам да узрок треба тражити у политичком систему у Југославији који је био изграђен у складу са етничким линијама, иако је то била једнопартијска држава. Истина је да су сукоби у бившој Југославији били најозбиљнији у Европи након Другог светског рата, али се не могу поредити са нацистичким геноцидом. Од готово 100.000 погинулих у рату у БиХ је готово 60% војника, док је погинуло 40.000 цивила, међу којима је највише, око 33.000, Бошњака. Ипак, то не значи да су били изложени геноциду“, написао је Магнусон.

Опрезно са речима

Он тврди да се термин геноцид у случају БиХ може користити само ако се површно гледа на прошлост и садашњост. Тако пише да ни у Сребреници није почињен геноцид иако је ту „почињен највећи појединачни масакр током рата у Босни“.

„Систематског прогона Бошњака, попут оног који је задесио Јевреје, није било. Дакле, у Босни није било геноцида, као ни данас у Сирији. Страшни злочини јесу почињени, али треба бити опрезан са речима. Данашња употреба термина геноцид девалвира злочине који су почињени против Јевреја у Европи“, закључио је Магнусон.

У другом чланку, који је „Goteborgsposten“ такође објавио јуче, професор историје са Универзитета у Готеборгу Ленарт Палм (Lennart Palm), наводи да се никада не пише о хиљадама убијених Срба у рату у БиХ.

Он се осврће на два чланка објављена пре три седмице о Томашици, те наводи да се претпоставља да су жртве Бошњаци, а починиоци масакра Срби, док се „у пролазу спомињу Роми и Хрвати као жртве“:

„Нема разлога да се сумња да су ту сахрањени Бошњаци, али то је само један у низу чланака у нашим главним медијима о жртвама југословенских ратова, док се практично никада не пише о српским жртвама. Истраживачко-документациони центар из данас потпуно бошњачког Сарајева, а који је финансиран из међународних фондова, наводи како је током рата у БиХ погинуло или нестало 97.207 људи, што је 2,22% становништва тадашње БиХ. Процењује се да је погинуло 39.684 цивила и 57.523 војника. Несталим се сматра 16.662 људи. Од свих жртава 64.036 били су Бошњаци, 24.905 Срби, 7.788 Хрвати и 478 других националности. Треба напоменути да је 98,5% војника погинуло у борбама“, пише он.

Додаје да је међу жртвама било 66% Бошњака, од чега су половина били војници, што значи да је међу свим жртвама било 33% бошњачких цивила.

„У неким масовним гробницама били су искључиво бошњачки војници, посебно је то случај у околини Сребренице. Овде ваља имати и на уму да су Бошњаци били у сукобу и са Србима и са Хрватима, али и са Бошњацима који су стали уз Фикрета Абдића. У раније објављеним чланцима се спомиње да су поједини људи преживели ‘логоре смрти’ што просечног читаоца асоцира на Аушвиц.

Такође, пишу да су те наводне логоре открили британски новинари те спомињу ‘слике изгладнелих мушкараца иза ограде’. Заправо се радило о томе да је Омарска била затвор за ратне заробљенике, а у Трнопољу су били затвореници и Бошњаци који су се ту склонили од ратних дешавања. Када је реч о фамозној фотографији момка који је живи костур, ради се о томе да је британски фотограф стао иза жице кокошињца те снимио човека који је слободно ходао по Трнопољу као ратни заробљеник. Само неколико мршавих појединаца је било у српском логору, остали затвореници изгледали су прилично нормално“, пише овај професор у Готеборгспосту.

Бошњаци као једине жртве

Према његовим речима, све то не значи да није било злостављања у српским логорима, али и наводи како Бошњаци никада нису пустили стране медије у своје центре за притвор. Палм наводи да су новинари претходне чланке написали вероватно у доброј вери, али да су подлегли пропагандном рату који траје већ деценијама.

„Ради се о томе да се изостављају значајни делови стварности и историје, чиме се она тумачи кроз приступ црно и бело. Све то служи томе да Бошњаци добију симпатије као једина жртва у томе рату, да Европска унија (укључујући и Шведску) и САД имају оправдање што су признали сецесију легитимне чланице УН-а, те да НАТО има аргумент да је с правом преузео право да интервенише и заустави геноцид“, пише Палм.

Он додаје да се у западним медијима у контексту жртве појављују једино Бошњаци који су били на страни Алије Изетбеговића, али не и они који су били уз Фикрета Абдића. Хрватске жртве се, пише он даље, спомињу само када су злочине над њима чинили Срби, али не и Бошњаци, док се српске жртве не спомињу никако. На крају, Палм поставља питање, докле ће се на тај начин представљати ствари када је реч о окрутном и непотребном рату у Босни и Херцеговини.“^[30]

Бошњачка критика – чији је заправо „Пројекат Сребреница“?

Постоји још један неразјашњени моменат, који би могао да се испостави као врло значајан при реконструисању каузалног ланца трагичних догађаја у Сребреници 1995. а који се управо са босанско-муслиманске стране увек изнова потенцира. Тај моменат је значајан у односу на чудно чињенично стање да не само Хашки трибунал за бившу Југославију, већ и свака послератна босанско-муслиманска влада додуше ревносно прогони „српске геноцидне злочинце“, али истовремено исто тако консеквентно игнорише познате егзекуторе из Брањана, Ердемовићеве саучеснике у масовном злочину:

„Непобитна је чињеница да ми је Алија Изетбеговић у септембру 1993. године, приликом нашег састанка у хотелу „Холидеј ин“ у Сарајеву, отворено рекао да му је Бил Клинтон предложио да допусти Србима да уђу у Сребреницу, убију 5.000 Бошњака те да би онда Американци и НАТО почели да бомбардују српске положаје у БиХ. Не верујем да би Алија из своје главе нешто такво измислио, а занимљиво је да ни Клинтон, нити било ко други из његовог окружења никад нису покушали да демантују ове наводе“, каже Хакија Мехољић, ратни шеф бошњачке полиције у Сребреници и председник Општинског одбора СДП БиХ у том граду.

За Ибрана Мустафића пак, једног од оснивача СДА у Подрињу и ратног председника Извршног одбора СО Сребреница, не постоји дилема да је бивши амерички председник, како каже, ратни злочинац „пар екселанс“: „Такве људе једино могу да пљунем, али тек након што им кажем све што ми је на души. Поред Алије Изетбеговића, злочинца који се никад није појавио у Поточарима, Клинтон је починио највећи злочин према Сребреници.“^[31]

Алија Изетбеговић је, међутим, у међувремену умро а Клинтон, наравно, то не коментарише. Исказ непосредног сведока времена, босанског муслимана Хакије Мехољића, указује у сваком случају на још једну могућу пукотину у „црно/белој“ представи стварности на Балкану на крају XX века, која је од стране Запада понуђена интернализујућој публици и од исте великим делом и акцептирана.

Оно што поткрепљује његово сведочанство је

а. да војска Републике Српске заиста није наишла на иоле значајнији отпор у Сребреници и да су се фактички једине борбе водиле са босанско-муслиманским снагама, које су већ напустиле град, дакле при покушају њиховог пробоја ка Тузли,

б. да су Алија Изетбеговић и његови сарадници у почетку заиста тврдили да број жртава износи око 5.000 и

в. да је НАТО-пакт потом и на основу тога заиста почео да бомбардује Србе и решио рат у Босни на њихову штету, што

г. неизбежно асоцира на Макијавелијев прагматично-цинични постулат политичког делања: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи“.

Проф. др Јелена Гускова из Руске Академије наука цитира из једног извештаја Генералног секретара УН из 1999, по коме је „неколико босанских муслимана из Сребренице већ те године потврдило речи председника Изетбеговића, да му је Клинтон рекао, Србе треба пустити да уђу у град и убију најмање 5.000 цивила, да би НАТО интервенисао (…) Између 2003. и 2006. је ексхумирано 2.442 мртвих из масовних гробница, које се проглашавају жртвама српског геноцида у Сребреници, од којих се међутим 914 појављују на гласачким листама и гласају у септембру 1996. (…) Судско-медицински експерти ICTY уз то потврђују да у 92,4% свих мртвих из тих масовних гробница узрок смрти уопште није утврђен (…)“^[32]

Босанско-муслимански критичари политичара Запада и сопствених политичара разложно сматрају, значи, да су цивили из Сребренице „у име вишег циља“ намерно и бескрупулозно жртвовани, што међутим не решава дефинитивно нити питање квантитета (број жртава), нити питање квалитета дотичног злочина (по ICTY – геноцид).

Мада и њихов став фактички искључује могућност геноцида, услед недостатка битних елемената ове врсте масовног злочина, као што су претходни план, dolus specialis, систематика убијања свих чланова циљне групе, без обзира на старост и пол, итд. Тешко, наиме, да би официри и политичари Републике Српске, који се од тада у Хагу без иједног изузетка осуђују за „геноцид у Сребреници“,

а. били уопште у стању да планирају народоубиство на основу тајних договора Била Клинтона, Алије Изетбеговића, Насера Орића, који је по свему судећи био унапред обавештен шта ће се догодити и на време избегао из града, итд. и

б. врло је невероватно тј. искључено и да би се официри и политичари Републике Српске, у случају да су на неки волшебан начин сазнали за те планове, уопште одлучили за тај масовни злочин, заповедили га и организовали, и тиме свесно (= самоубилачки) изазвали бомбардовањ сопствених положаја и ресурса од стране НАТО-пакта.

в. Ако пак у овом светлу погледамо горе цитирани Макијавелијев постулат корисности у политици, онда се може закључити да су та догађања – несумњиво тек после трагичне судбине жртава и последично њихових фамилија – највећу штету донела српској ратној страни и стога је следствено питање само логично, наиме

г. да ли је она јединица босанско-српске војске (Десети диверзантски одред при Главном штабу Војске Републике Српске, који се састојао из Хрвата, Срба, једног босанског муслимана и једног Словенца), која је извршила масовно стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима – било 153, колико је лешева пронађено, или 1.200 како тврди хашки кључни „крунски сведок“ Ердемовић – заиста имала само једног наредбодавца (оптужени и осуђени српски официри и политичари) и сходно томе,

д. да ли ICTY већ две деценије игнорише и поштеђује те масовне убице из бојазни да би и то питање по могућству дошло на дневни ред и допрло у јавност?

Ово последње звучи свакако шпекулативно, подсећа на „теорије завере“, јер неминовно ословљава могућност да су неки (или командујући, већина, сви?) припадници дотичне формације припадали страним, не-српским односно антисрпским тајним службама, које су циљано радиле на конструкцији што масовнијег злочина, који ће потом од стране ICTY бити оквалификован као геноцид. Одговор на дотично питање, његова потврда или обеснажење се може очекивати тек у даљој будућности, када се буду отварали сви тајни архиви заинтересованих страна. За сада се морамо задовољити сазнањем, да је у најмању руку ЦИА већ унапред знала да ће „Сребреница ускоро бити у фокусу медија из читавог света”.

У (невероватном) случају привођења Ердемовићевих саучесника при масовном убиству (што важи како за 1.200, тако и за 153 жртве) босанско-муслиманских мушкараца у Брањанима, могло би теоретски да дође шта више до непријатне ситуације, коју је ICTY већ доживео са једним својим крунским сведоком, са једним рођаком босанско-муслиманског ратног команданта Сребренице Насера Орића, по имену Мевлудин Орић. Његова изјава је била скоро идентична Ердемовићевој:

Припадници војске Републике Српске су га, како је изјавио, заједно са још око 2.000 босанско-муслиманских мушкараца заробили и утерали у спортску халу школе у Каракају код Зворника. Потом су изводили заточене у групама и стрељали их. Он сам је успео да се сакрије међу мртве и потом да побегне. Невоља се састојала у томе да је дотична спортска хала изграђена тек неколико година по завршетку рата.^[33]

Од изузетног значаја у овом контексту је и изјава, коју је дао бивши CIA-агент Роберт Баер у једном интервјуу 2013:

„Од 1992. био сам опет у Босни и тада је требало да војно обучавамо босанско-муслиманску страну (…) Што је тиче Сребренице, то је врло претерана прича и велики број људи бива нажалост манипулисан (…) Сребреница је једноставно политички маркетинг (…) Мој тадашњи шеф, који је иначе пре тога био и сенатор САД, најављивао је више пута да се у Босни спрема велика превара. Месец дана пре наводног геноцида у Сребреници рекао ми је, да ће овај град ускоро бити у фокусу медија из читавог света и дао нам инструкције, да почнемо да позивамо и окупљамо медије. Када сам питао зашто, одговорио је: „То ћеш ионако ускоро и сам видети.“^[34]

Горе изнете чињенице о „убедљивом доказном поступку“ Хашког трибунала у односу на трагедију у Сребреници 1995. легитимишу, овако или онако, разложну сумњу у његову темељност и солидност, коректност и правну доследност. Стога би заправо тој институцији морало да највише стаје до разјашњавања свих недоумица, свих бројних контрадикторних, па и компромитујућих чињеничних стања. То би наиме био прави начин да се обесмисле све „теорије завере“. Уместо тога ICTY, нажалост, до данашњег дана (2015.) консеквентно истрајава, као што је већ било напоменуто, само на својој апсолутно незадовољавајућој „доследној недоследности“.

Закључна теза за дискусију овог дела разматрања конкретне проблематике гласи:

а. жртве ратног злочина у Сребреници 1995. били су без икакве сумње босанско-муслимански мушкарци и

б. постоје врло озбиљне индиције, да су они били само још једна „колатерна штета“ сопствених политичара и политичара Запада, као и једног броја њихових услужника на лицу места, али по сваком закону вероватноће и осветнички расположених српских војника Републике Српске, који су тиме (врло погрешно) одговорили на вишегодишњи убилачки терор Насера Орића и његових следбеника из „демилитаризоване и заштићене УН-зоне у Сребреници“, који је коштао живота неколико хиљада српских цивила, мушкараца, жена и деце.

Оно што је заслугом ICTY а уз здушну подршку западних политичара, тајних служби и медија из тога настало, подсећа поред осталог и на механизам конструисања „Афере Драјфус“ у Француској на крају XIX века и на емпиријско сазнање, да се историја понекад заиста понавља, каткад као фарса, али некад и као трагедија.

Овде један коментар дотичне ситуације, у којој се својевремено нашао јеврејски официр француске војске Алфред Драјфус а читаоцу се препушта да просуди да ли су асоцијативне паралеле са „Случајем Сребреница“ само случајне или заиста реалне, значи понављање опробаног рецепта интересног редефинисања стварности, у смислу концертиране дехуманизације циљног објекта, конструисања и кажњавања одабраних „трпиказни“.

Драјфус је тада, као наводни немачки шпијун, завршио у затворском паклу „Ђавољег острва“ Гијане, српски официри и политичари из времена последњих балканских ратова на крају XX века у затворима „Међународне заједнице истих вредности“, у које их шаље ICTY. Околности Драјфусове осуде 1894. су представљене на следећи начин:

„Тајна служба, која се отела било каквој контроли, корумпирани правни систем, који у име националне безбедности све оправдава, необјективна штампа, која води хајку против једне мањине, урођени инстинкт свих моћника да прикрију сопствене злочине…“^[35]

Закључна реч:

Древни историјски град Сребреница, који се први пут 16. августа 1352. помиње у дубровачким списима и који је од 1411. припадао деспоту Стефану Лазаревићу (до 1440. био у српском поседу), дакле, и даље пише историју.

Актуелно нажалост, једно од најтрагичнијих и најконтроверзнијих поглавља ове учитељице живота.

[1] Следећи подаци су доступни на званичном сајту ICTY.

[2] Формално су то, свакако, биле Уједињене нације, мада се и та чињеница исто тако мора видети, анализирати и вредновати у свеукупном контексту актуелних политичких ситуација на глобалном плану, као и одговарајућег односа снага између више или мање утицајних чланова Савета безбедности у одређеним моментима (тада на пр. знатно слабљење утицаја Русије после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза и сл.), итд.

[3] Нпр. са „National Defence Academy and Diplomatic Academy Vienna in cooperation with the International Peace Academy New York“, где се већ 2001. објављује његов прилог: „Promoting Institutional Responses to the Challenges in the Caucasus”, 31st IPA Vienna Seminar. Herausgeber: Bundesministerium für Landesverteidigung und Sport, Roßauer Lände 1, 1090 Wien.

[4] Mojzes, P. Balkan Genocides, Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (Littlefield Publishers, Inc., Lanham, Maryland, USA, 2011).

[5] То су била насеља (засеоци и села) Чумавићи, Бљечева, Гниона, Студенац, Вигор, Осредак, Сарачи, Ковачице, Јеремићи, Петровићи, Ораховица, Боровац, Бојна, Рајне, Витловац, Солоћуша, Ћићевац, Гостиљ, Кипрово, Прибојевићи, Јасенова, Букова Глава, Прибићевац, Вукосављевић, Мала Турија, Турија, Гајић, Брежани, Прималац, Кнезови, Лубница, Марковићи, Радошевићи, Карно, Међе, Радачевићи, Меде, Црни врх, Постоље, Подрто, Грубановићи, Долови, Опарци, Дарошница, Радонићи, Црквине, Рачићи, Дучићи, Дворишта, Ратковићи, Магудовићи, Брађевина, Руљевићи, Вранешевићи, Калудра, Полимци, Јасиковача, Липеновићи, Долови, Горњи Мартинци, Доњи Мартинци, Крњићи, Зечићи, Залазје, Ажлица, Шпат, Загони, Магашићи, Хранча, Обарак, Грујчићи, Завигани, Млечва, Сеона, Прибојевићи, Блажијевићи, Мошићи, Клековићи, Божићи, Г. Костоломци, Колари, Крстача, Стублови, Ђурићи, Топлице, Лашчићи, Јагодња, Тук, Г. Ријека, Јарченовићи, Подсело, Факовићи, Г. Факовићи, Дивовићи, Радијевићи, Бољевићи, Кутијаши, Топл. Опарци, Тегаре, Огрлица, Гај, Живковићи, Жгуња, Сикирићи, С. Лозница, Куњарац, Бјеловац, Нешковићи, Коштановице, Сасе, Доње Сасе, Јежестица, Лазарићи, Шиљковићи, Марићи, Кравица, Долијани, Д. Бачићи, Г. Бачићи, Д. Брана, Г. Брана, Бањевићи, Бегићи, Ођеновићи, Анђићи, Чолаковићи, Поповићи, Оправдићи, Мандићи, Радељевац, Брадићи, Јакетићи, Дрмник, Кушићи, Двизовићи, Савићи, Малта, Росуље, Ћосићи, Височник, Павковићи, Стајчићи, Прибидоли, Араповићи, Андрићи, Обади, Подравање, Језеро, Метаљка, Ванџићи, Сикирићи. Преузето са: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, http://www.facebook. com, 20. VI 2014.

[6] John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.

[7] Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.

[8] Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.

[9] WorldPress.com, Bosnien/Memoiren/Naser Oric/Srebrenica, 3. VII 2013.

[10] Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.

[11] Упореди извештај ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19. IX 2003, http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.

[12] Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. У: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Даље од истог аутора: Die Politik des SrebrenicaMassakers, ZNET, 7. VII 2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers.

[13] „NRC Handelsblad”, Amsterdam, 24. VII 1995.

[14] Vesti, Bad Vilbel, 17. VI 2015.

[15] „Aufmüpfiger General befördert Karremans“,  у: DIE WELT online am 12. VII 1996.

[16] Интервју у холандским новинама „Het Parool“, Амстердам, 27. VII 1995.

[17] Germinal Civikov, Der Kronzeuge, Promedia, Wien, 12. mart 2009, ISBN-10 3853712924.

[18] Упореди: „Cees Wiebes: Intelligence and the War in Bosnia 1992-1995, Münster-Hamburg-London, 2003. Str. 348f. Преузето из: Germinal Civikov, исто.

[19] „War crime suspect charged in Boston“, The Boston Globe, 27. avgust 2004. Преузето из: Germinal Civikov, исто.

[20] Human Rights Watch: Zehn Jahre Guantanamo, vom 6. Januar 2012, abgerufen am 3. Juni 2014.

[21] „Peabody: Man Won’t Face UN Tribunal“, The Boston Globe, 28. avgust 2004. Преузето из: Germinal Civikov, исто.

[22] Интервју са Режисом Дебре/ Régis Debré у: Вечерње новости online, Београд, 18. V 2015.

[23] Упореди и: Dean Murphy, Los Angeles Times, 23. XII 1995.

[24] Упореди и УН-извештај: Major Guy Sands, United Nation Protection Force, HQ Sector North-East, Tuzla Air Base, G5, Civil Military Operations 4. August 1995.

[25] Aleksandar Dorin: U Srebrenici bar 4.000 „fantomskih muslimana“. Интервју у: „Vesti“, Bad Vilbel, 21. XII 2013.

[26] Selma Filipović, Im Fall Srebrenica sind noch Fragen offen, WD, 11. VII 2010.

[27] Anna Gutenberg, Alexander Dorins Analyse des Falls von Srebrenica 1995, Junge Welt, Berlin, 18. I 2010.

[28] Стефан Каргановић, „Американци, Британци и Холанђани крећу у фронтални напад на Републику Српску“, „Печат“, Београд, 13. III 2015.

[29] Преузето из: Press RS Online, Klix.ba, Banja Luka, 30. I 2014.

[30] Исто, Press RS Online, Klix.ba, Banja Luka, 30. I. 2014.

[31] „Srebrenica – bivši američki predsednik Clinton nepoželjan i Bošnjacima“, Press online RS, 28. III 2015.

[32] Jelena Guskova, „Bill Clinton soll Massenmord in Srebrenica vorgeschlagen haben“, AIP Deutschland, 26. November, 2012.  http://german.ruvr.ru/2012_07_11/81134578/

[33] Thomas Deichmann: „Laptop-Krieger auf dem Balkan“, Novo Nr. 18, September/Oktober 1995.

[34] Ralph Hartmann, ‘Der Wohltätigkeitsverein’, Ossietzky 21 / 2013.

[35] Robert Harris, Intrige, Wilhelm Heine Verlag, München, 2015. https://www.facebook.com/v2.4/plugins/like.php?action=recommend&app_id=314110638795312&channel=https%3A%2F%2Fstaticxx.facebook.com%2Fx%2Fconnect%2Fxd_arbiter%2F%3Fversion%3D46%23cb%3Df21f2b260ec554%26domain%3Diskra.co%26origin%3Dhttps%253A%252F%252Fiskra.co%252Ff1267fd88a667d6%26relation%3Dparent.parent&container_width=0&href=https%3A%2F%2Fiskra.co%2Freagovanja%2Fvladimir-umeljic-haski-tribunal-za-bivsu-jugoslaviju-icty-i-slucaj-srebrenica-politika-i-pravo%2F&layout=button_count&locale=sr_RS&sdk=joey&share=true&show_faces=false&width=200 https://platform.twitter.com/widgets/tweet_button.06c6ee58c3810956b7509218508c7b56.en.html#dnt=false&id=twitter-widget-1&lang=en&original_referer=https%3A%2F%2Fiskra.co%2Freagovanja%2Fvladimir-umeljic-haski-tribunal-za-bivsu-jugoslaviju-icty-i-slucaj-srebrenica-politika-i-pravo%2F%3Ffbclid%3DIwAR2h2_DsYJn85Ihd4BFBYFomywGmZgL-jrp6yvUHBLianqDZKy3e_eid28k&size=m&text=%D0%92%D0%9B%D0%90%D0%94%D0%98%D0%9C%D0%98%D0%A0%20%D0%A3%D0%9C%D0%95%D0%89%D0%98%D0%8B%3A%20%D0%A5%D0%90%D0%A8%D0%9A%D0%98%20%D0%A2%D0%A0%D0%98%D0%91%D0%A3%D0%9D%D0%90%D0%9B%20%D0%97%D0%90%20%D0%91%D0%98%D0%92%D0%A8%D0%A3%20%D0%88%D0%A3%D0%93%D0%9E%D0%A1%D0%9B%D0%90%D0%92%D0%98%D0%88%D0%A3%20(ICTY)%20%D0%98%20%E2%80%9E%D0%A1%D0%9B%D0%A3%D0%A7%D0%90%D0%88%20%D0%A1%D0%A0%D0%95%D0%91%D0%A0%D0%95%D0%9D%D0%98%D0%A6%D0%90%E2%80%9C%20%E2%80%93%20%D0%9F%D0%9E%D0%9B%D0%98%D0%A2%D0%98%D0%9A%D0%90%20%D0%98%20%D0%9F%D0%A0%D0%90%D0%92%D0%9E%20%7C%20%D0%98%D0%A1%D0%9A%D0%A0%D0%90&time=1622034016898&type=share&url=https%3A%2F%2Fiskra.co%2Freagovanja%2Fvladimir-umeljic-haski-tribunal-za-bivsu-jugoslaviju-icty-i-slucaj-srebrenica-politika-i-pravo%2F&via=iskraco https://apis.google.com/se/0/_/+1/fastbutton?usegapi=1&size=medium&origin=https%3A%2F%2Fiskra.co&url=https%3A%2F%2Fiskra.co%2Freagovanja%2Fvladimir-umeljic-haski-tribunal-za-bivsu-jugoslaviju-icty-i-slucaj-srebrenica-politika-i-pravo%2F&gsrc=3p&ic=1&jsh=m%3B%2F_%2Fscs%2Fapps-static%2F_%2Fjs%2Fk%3Doz.gapi.de.ND7IFed6jGE.O%2Fam%3DAQ%2Fd%3D1%2Frs%3DAGLTcCPhjgnUWGZUWMhlTlqHik6h-s0BRw%2Fm%3D__features__#_methods=onPlusOne%2C_ready%2C_close%2C_open%2C_resizeMe%2C_renderstart%2Concircled%2Cdrefresh%2Cerefresh&id=I0_1622034014093&_gfid=I0_1622034014093&parent=https%3A%2F%2Fiskra.co&pfname=&rpctoken=31010137

Милица Ђурђевић: Политичка независност Србије сведена је на облике колонијалног протектората

— Политичка независност Србије сведена је на облике колонијалног протектората. Установљена је крилатица „Европска унија нема алтернативу“ којом су владајуће структуре правдале сваки уступак пред страним захтевима, а на штету српског народа и свих грађана Србије.

Наметнута је логика да је све домаће превазиђено и ретроградно, а све туђе пожељно и прихватљиво. Започет је брутални обрачун са вредносним системом друштва, омаловажени су национални понос и достојанство, деградирани традиција, просвета и култура. Тенденциозно су читавом народу стварани комплекси ниже вредности и погрешна слика да је Србија на мапи света небитна, мала и неважна и да као таква она не може самостално да одлучује о својој унутрашњој и спољној политици.

Пред нашим очима мењана је историја и то она новијег датума чији смо и сами савременици – НАТО агресија називана је кампањом, сецесија Косова и Метохије проглашавана је правом Албанаца на самоопредељење, Срби су означени као кривци за рат на овим просторима током деведесетих година, а жртве нашег народа као колатерална штета за коју смо сами одговорни. Извршена је свеобухватна унутарнационална диверзија. Народ који не познаје историјске лекције осуђен је да их понавља.

Српска странка Заветници наглашава да је од пресудног значаја да сагледамо шта нам се то догодило последњих двадесет година. Недопустиво је да у Србији усвајамо туђа историјска тумачења која нису утемељена у истини. Национално одговорна политика захтева од нас да се супротставимо насилној ревизији историје и бруталном прекрајању чињеница.

Српска странка Заветници истиче да Србија мора остварити синтезу историјског искуства и савремених изазова.

Ми заговарамо став да држава може сачувати своју традицију, а уједно бити модерна, јака и развијена земља која прати светска научна и технолошка достигнућа. Подсећамо, поред осталих, и на пример Народне Републике Кине која је очувала свој вредносни систем, а постала најразвијенија држава света.

— mit Милица Ђурђевић.

ПИТАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА

ПИТАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА

МЕРА СУВЕРЕНИТЕТА СВИЊА НИЈЕ ЊИХОВА УТОВЉЕНОСТ ВЕЋ МОГУЋНОСТ У КАЉУЗИ СЕ ВАЉАТИ, ЊУШКАТИ И РОВАРИТИ ПО СВОЈОЈ ВОЉИ ГДЕГОД ТО ДА БИЛО! УТОВЉЕНОСТ ЈЕ МЕРА ЗА ЊИХОВО КЛАЊЕ.

ПИТАМ СЕ ДА ЛИ СМО НА ПУТУ ДА НАМ ЈЕДИНА МЕРА СУВЕРЕНИТЕТА БУДЕ УТОВЉЕНОСТ, ДА ЧАК НИ МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР НЕ СМЕМО ПОДИГНУТИ ТАМО ГДЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ДА БУДЕ ПОДИГНУТ КАКО НАМ УТОВЉИВАЧИ НЕ БИ ЗАМЕРИЛИ !

Душан Нонковић Теодоровић

ЈЕРМЕНИ И ЈЕРМЕНИЈА ОДРЖАЛИ ЛЕКЦИЈУ СРБИМА И СРБИЈИ КАКО СЕ ЧУВА И НЕГУЈЕ КУЛТУРА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ

ЈА САМ ЈЕДАН ОД ПОСЛЕДЊИХ ДИРЕКТНИХ НАСЛЕДНИКА ЖРТАВА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА У КРАЉЕВУ 1941 ГОДИНЕ И СА ТАДА ГОДИНУ ДАНА СТАРОСТИ, ДАНАС ЈЕДАН ОД РЕТКИХ ЖИВИХ СВЕДОКА НЕМИЛОСРДНОГ НАТЕЗАЊА ОКО ИЗГРАДЊЕ МЕМОРИАЛНОГ ЦЕНТРА, СЕЋАЊА НА СРПСКЕ ЖРТВЕ МАДА НА СВЕТУ НЕМА СТРАДАЛАЧКОГ НАРОДА КОЈИ ЈЕ ВИШЕ НАСТРАДАО ОД СРПСКОГ, ЈЕРМЕНСКОГ И ЈЕВРЕЈСКОГ, НАРОДА НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ.

ЈЕВРЕЈИ СУ РЕШИЛИ ТО ВАЖНО И ГОРУЋЕ ПИТАЊЕ СВОЈЕ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА НА ЗЛОЧИНЕ И ЖРТВЕ, ЈЕРМЕНИ ИСТО ТАКО ДОК СЕ СРБИ И СРБИЈА ЈОШ УВЕК НАТЕЖУ И ТО ОД 1945 ГОДИНЕ ДО ДАНАС 2021. И АКО СУ ЗА ДА БУДЕ, ОНДА НЕКА БУДЕ ДАЛЕКО ОД ГЛАВНОГ ГРАДА СРБА И СРБИЈЕ, ДАЛЕКО ОД ОКА СВЕТСКЕ ЈАВНОСТИ ТАМО НЕГДЕ ГДЕ ЋЕ СЕ ПОНАЈМАЊЕ ПРИМЕТИТИ ДА ПОСТОЈИ, ТАМО ГДЕ СВЕТСКИ ДРЖАВНИЦИ НЕМАЈУ ПРИЛИКЕ НИ ДА ЗАЛУТАЈУ!

НЕ, МОЈИ ДРАГИ СРБИ И НЕСРБИ, ПОШТЕНИ ЉУДИ, НЕ НИГДЕ ДРУГДЕ ДО НА КАЛЕМЕГДАНУ ИЛИ У НЕПОСРЕДНОЈ БЛИЗИНИ ХРАМА СВЕТОГ САВЕ ТРЕБА НЕГОВАТИ СВОЈУ КУЛТУРУ СЕЋАЊА УКОЛИКО БИ ИШТА ДА УРАДИМО КАКО НАМ НАДОЛАЗЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ НЕ БИ БИЛЕ ПОНОВО ЖРТВЕ И ПРОГЛАШАВАНЕ ЗА ГЕНОЦИДНИ НАРОД А ЗЛОЧИНЦИ ЖРТВАМА.

МЕНИ ЈЕ ЗА МЕСЕЦ 81. УСКОРО МЕ НЕЋЕ БИТИ МЕЂУ ВАМА. НЕКА ВАМ ОВЕ МОЈЕ РЕЧИ БУДУ ЗАДУЖБИНА КАКО СЕ ЗЛО НЕ БИ ПОНОВИЛО, КАКО НИКО НЕ БИ ОДРАСТАО БЕЗ ОЦА КАО ЈА СТРЕЉАНОГ НИ КРИВОГ НИ ДУЖНОГ КАДА МИ ЈЕ БИЛО САМО ГОДИНУ ДАНА. ЧОВЕКА КОЈЕМ СУ ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ, ПРЕД СТРЕЉАЊЕ БИЛЕ(СВЕДОЧЕЊЕ ПРЕЖИВЕЛОГ): ШТА ЋЕ БИТИ СА МОЈОМ ЖЕНОМ И ТРОЈЕ МОЈЕ ДЕЦЕ, МОЈА ТРИ АНЂЕЛА. ДОЖИВЕО САМ ДУБОКУ СТАРОСТ ОД 8О ГОДИНА ЗА РАЗЛИКУ ОД МОЈЕГ ОЦА КОЈЕГ СУ СТРЕЉАЛИ СА САМО 45 ГОДИНА!

ОНО ШТО СВИМ ВЛАДАМА ОД 1941. ДО ДАНАС ЗАМЕРАМ ЈЕ МИЗЕРНА СОЛИДАРНОСТ ОДРАСЛИХ СА ОБА РОДИТЕЉА АЛИ ПО НАЈВИШЕ ЗАМЕРАМ ШТО СЕ НИЈЕДНА ВЛАДА ДО САДА НИЈЕ УДОСТОЈИЛА ДА ПОДИГНЕ МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР БАРЕМ ПО УЗОРУ НА ЈЕВРЕЈЕ И ЈЕРМЕНЕ И ТО УВЕК ИЗ НЕКИХ ЛАЖНИХ ОБЗИРА ПРЕМА ДРУГИМА-СА ЖРТВАМА СЕ НЕ ТРГУЈЕ! СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЈЕ САВЕСТ КОЈА СЕ САДИ УСРЕД СРЦА И ДУШЕ-СРБА И СРБИЈЕ А И СВЕТА, СВАКОГ ОБАЗРИВОГ И ПОШТЕНОГ ЧОВЕКА.

ПРЕЋУТКАВАЛИ СМО ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ПА СМО СТИМ ПРИПРЕМИЛИ ТЕРЕН ЗА ЈОШ ВЕЋЕ ДИВЉАЊЕ НАД ЖРТВАМА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ ДА БИ ПОНОВО ЋУТАЛИ О ЖРТВАМА ТРГОВИНЕ ОРГАНИМА-ДО САДА НАЈГНУСНИЈЕМ, НЕВИЂЕНОМ ЗЛОЧИНУ У ИСТОРИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА. ЗАР ЈОШ УВЕК НИСМО ДОВОЉНО НАУЧИЛИ ИЗ ПРОШЛОСТИ! ЗАР ЈЕ МОГУЋЕ ДА СМО ТОЛИКО ЗАСЛЕПЕЛИ ДА НЕ ВИДИМО ДА ТАКВО НАШЕ ПОНАШАЊЕ НИЈЕ БОГУ ДОПАДЉИВО. ЗАР СЕ ВИШЕ НИЧЕГ НЕ СТИДИМО И НИЧЕГ НЕ БОЈИМО!

И КАД ПОМИСЛИШ ДА НЕМОЖЕ БИТИ ГОРЕГА, СТВАРНОСТ И БУДУЋНОСТ НАС ДЕМАНТУЈУ, ДОКАЗУЈУЋИ НАМ ИСТИНУ ДА НИСМО САВЛАДАЛИ ДОМАЋИ ЗАДАТАК САДАШЊОСТИ КОЈИ НАМ ЈЕ ПРОШЛОСТ НАЛОЖИЛА. КАКВУ БУДУЋНОСТ ОНДА МОЖЕМО ОЧЕКИВАТИ И ИМАТИ!

Душан Нонковић Теодоровић

МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ЈЕРМЕНСКИХ ЖРТАВА:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%B4_%D0%BD%D0%B0%D0%B4_%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0

ЗА ШТА СЕ ЧЕШКИ ПРЕДСЕДНИК ЗЕМАН ИЗВИНИО – ЗА „ВЕЛИКОСРПСКУ АГРЕСИЈУ“ ИЛИ ЗА ТРЕЋИ ПОХОД ЗАПАДА НА ИСТОК У XX ВЕКУ?

Аутор; Др. Владимир Умеаић, објављено 19.05.2021. – 20:59 ИСКРА

фото: З. Шапоњић

Погледајмо улогу „НАТО-демократијa“, пре свега Немачке (уз тесну сарадњу са Ватиканом) и САД, у последњим балканским ратовима при распаду друге Југославије и то превасходно (скоро искључиво) на основу њихових сопствених извора.  

То значи да овде фактички Запад говори о самом себи.

Основно питање је претпоставка континуитета политике ове геополитичке целине према Истоку кроз читав XX век, са идентичним – глобалним и локалним – учесницима као и 1914. и 1941.

Оно што, међутим, на крају XX века није било исто као у време светских ратова, то је

а. чињеница да су се сада по први пут у историји на једној те истој страни нашли сви наследници и носиоци културолошке традиције Западне и Средње Европе, којима несумњиво припадају и САД. То значи, иступили су по први пут заједно са Немачком (глобални фактор учешћа у дотичним збивањима).  

б. Последица повратка Немачке „у крило матице“ је пак дијаметрално супротно детерминисање балканских актера (локални фактор учешћа у дотичним збивањима) од стране Запада. Сада су наиме само Срби били (и остали) негативни фактор, непријатељ.

„Србију морамо бацити на колена!“

(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, 1992.)

„Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити!“

(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, 1998.)

Ко је заправо дугорочно планирао, припремао, иницирао и започео (потом контролисао и на крају одлучио) те последње балканске ратове?

Локалним актерима на нивоу водећих (а пре свега политичких) елита са свих зараћених страна у бившој Југославији се, наравно, не може одрећи припадајућа одговорност, али као прво је за промислити, да се очеви историје врло ретко налазе у малим народима и као друго, да су те ратове несумњиво одлучиле „НАТО-демократије“. Исто тако, неоспорно је да су се у току ратова дешавали бројни злочини, као и да се починитељи и жртве – у различитој мери – налазе на свим сукобљеним странама.

Погледајмо, међутим, шта кажу тадашњи примарни извори са Запада о овим догађањима, о комплексним (овде глобалним) интересима, чији приоритет нипошто не би смео да се потцени, о стратешким факторима и тактичким потезима, о „бацању првог камена“ и следственој лавини тј. о „сопственој динамици догађаја“.

Покушајмо при томе да се дистанцирамо од на Западу доминантне – по сваком закону вероватноће не баш исувише веродостојне – полазне и завршне црно-беле слике („Великосрпска агресија“) и да барем донекле допринесемо реконструкцији каузалног ланца у његовој европској и светској димензији, који је са своје стране водио ка ратним сукобима, без да наравно изгубимо из вида

‒ да је сваки глобални интерес и тада нашао себи (не)компатибилни локални интерес^[1],

‒ да је значи у сваком случају дошло до асиметричне поделе одговорности свих учесника, као и да

‒ већ та констелација поставља сваку црно-белу представу стварности („лоши момци“ Срби, „добри момци“ сви остали) у врло озбиљно питање.

Овде се, дакле, ставља следећа тачка гледишта на аргументативну дискусију:

Иницијална каписла избијања оружаних сукоба је било једнострано проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поново уједињена и ојачала Немачка у децембру 1991. буквално изнудила, у извесном смислу присилила остале „НАТО-демократије“ на  – преурањено и селективно – међународно признање ових сецесионистичких југословенских република.

Шта говори у прилог ове поставке, која дефинитивно не одговара „мејнстрим“-слици догађаја (на Западу)?

Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције: Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер (Hans-Dietrich Genscher) је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским Кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније. Дефиниција правне основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.^[2]

Тиме је радикално прекршен и поништен један табу, који је од краја Другог светског рата био битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још – ЕГ) у холандском Мастрихту једноставно одбио да разговара о договореном историјском увођењу једне заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких југословенских република). То се на крају једне напорне преговарачке ноћи и догодило и тадашњи амерички министар иностраних послова Џејмс Бејкер (James Baker) је ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту“.^[3]

Једнострани акционизам Немачке (иницијално и Ватикана) у деведесетим годинама XX века се значи легитимно може означити као планска „примена дипломатске силе“, као отворено опредељивање за једну конфликтну страну и за стављање како савезника, тако и противника пред свршен чин. На први поглед ризична калкулација Берлина се међутим убрзо показала исправном, јер је свесно провоцирана ескалација сукоба у Југославији у смеру рата била у суштини и врло очигледно добродошла САД и НАТО-савезу, чији се експанзионизам од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, од нестанка тзв. биполарног света перманентно и непревидиво потенцирао.

Обратимо сада кратко пажњу на, при овим активностима континуирано редефинисање стварности од стране актера, које је психагошки намењено – кроз перманентни „informational overkill“ у медијима – интернализујућој публици тј. сопственом, европском и светском „јавном мњењу“ и служи замагљивању, потискивању и жељеном/намераваном непрепознавању тј. превиђању узрочно-последичног ланца збивања:

‒ Немачка се при овом немачко-ватиканском „пројекту“ одмах позива на једну првобитну и само ватиканску иницијативу („Геншер се по завршетку свог разговора са папом Јованом Павлом II и кардиналом-државним секретаром Соданом позвао на већ постојећу иницијатаву Свете столице у оквиру KSZE (ОЕБС), која захтева признавање Хрватске и Словеније још пре Божића…“^[4]

‒ Немачка, после успеха ове сада немачко-ватиканске иницијативе и придобијања министара иностраних послова свих земаља европске заједнице у Мастрихту за њу, поново замагљује и потискује узрочно-последични ланац из свести интернализујуће публике, стављајући хронолошки почетак ових догађаја на ову, више-мање невољно донесену одлуку земаља европске заједнице („Немачки канцелар Хелмут Кол најављује да ће се влада Савезне Републике Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова европске заједнице о признавању…“^[5]).

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће оваква политика неминовно довести до одсудне ескалације у Југославији: Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар (Javier Pérez de Cuéllar) упозорио је нпр. већ 15. децембра 1991. „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.^[6]

И званични посредници ЕУ и САД за Југославију, Лорд Карингтон (Peter Carrington) и Сајрус Венс (Cyrus Vance), упозорили су на непримереност „самосталних и појединачних признања”^[7]. Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар упозорио је још једном 16. децембра 1991., да су „прерана и селективна признавања штетна“⁵⁹², итд.

Напоменимо још само, да су пре паљења оне иницијалне каписле (проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске), које је резултирало ратовима на Балкану, биле неопходне вишегодишње систематске припреме за овај пројекат.

Погледајмо стога ко је заправо вршио те припреме?

Јер етаблирано јавно мњење на Западу, као што је познато, апострофира искључиво „агресорску и злочиначку великосрпску идеологију“, као јединог узрочника тј. кривца ове последње балканске трагедије. Тај став је подупрт концертираном  медијском офанзивом дехуманизовања противника: „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“, односно „Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”, па чак и „Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу.”

Још неколико података:

„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском тајном службом систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао један интензивни контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (…) Познато је и да је тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер у телефонским контактима са хрватским председником Туђманом, који су снимљени од стране америчке тајне службе, више пута изричито стављао Туђмана под притисак да обзнани независност Хрватске (иницијална каписла избијања оружаних сукоба).“^[8]

Постоје, међутим, и подаци, који говоре да је та сарадња немачке тајне службе БНД, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена, што је потом кулминирало крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. БНД-шеф је тада био Клаус Кинкел (Klaus Kinkel), који ће потом постати немачки министар иностраних послова:^[9]

„У то време (седамдесете године XX века, прим. аутора) партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму, од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачичеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор (подвучено од стране овог аутора) политике на Балкану.“^[10]

За подсећање – дотични Крајачић је већ у шездесетим годинама XX века врло експлицитно и јавно заступао свој став у односу на Србе: „Било је и тада, свакако, одступања од те комунистичке „интернационалистичке, братствено-јединствене“ форме заташкавања усташке прошлости. Када је нпр. 3. јула 1966. године, отваран један спомен-парк на терену некадашњег концентрационог логора Јасеновац, високи хрватски комунистички функционер, бивши шеф југословенске и хрватске тајне службе, и тада актуелни председник хрватског парламента, Сабора, И. С. Крајачић, поздравио је српску делегацију речима: „Мало вас смо, својевремено, овде побили!“ „Кажњен“ је, искључиво, повлачењем са положаја председника хрватског Сабора.^[11]

Погледајмо овде како је један хрватски аналитичар 2008. видео ову изузетно занимљиву историјску фигуру. Миро Симчић такође потврђује горе наведени став и наводе Цумаха (Andreas Zumach) и Енбома (Erich Schmidt Eenboom) (ослањајући се делимично на последњег) о улози немачког БНД при разбијању друге Југославије, а тиме индиректно и континуитет немачке (наравно и хрватско-националистичке) политике кроз читав XX век, без обзира на класичну и у суштини одавно превазиђену поделу на „десну“ или „леву“ идеолошку оријентацију њених носилаца:

„Иван Стево Крајачић. Послије оснивања ОЗН-е 1944. године, постављен је за њезиног начелника, а на тој се дужности налазио и послије рата, до 1946. године, када је, у чину генералпуковника, преведен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова Хрватске. На тој се дужности налазио до 1953. године, од 1953. до 1963. био је потпрједседник Извршног већа Сабора Хрватске и члан Савезног извршног већа, и предсједник СУБНОР-а Хрватске од 1959 до 1961, а од 1963. до 1967. налази се на дужности предсједника Сабора Хрватске. Иницијалне припреме „помирења усташа и комуниста“ извео је Иван Крајачић Стево (…) Он је, наиме, припремио 150 југославенских путовница већ на почетку осамдесетих година прошлог стољећа и с њемачком тајном службом, као и у договору с усташким екстремистима подијелио их значајним члановима хрватске националистичке емиграције.

Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи, противили тому. Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…) Да се догодио опасан и трајан раскол у југославенском политичком врху, Њемци су закључили већ 1962. године на основи британских открића. Антун Духачек дјеловање њемачке тајне службе дијели на три фазе. На почетку је само пасивно про-матрала догађаје, послије 1971. активно подупрла хрватски сепаратистички покрет, а након Титове смрти веома активно разбијала Југославију.

Еенбоом држи да је Крајачић заправо био увјерени хрватски националист и сепаратист. Послије рушења маспока 1973. године створио је снажну мрежу сурадника, а БНД је у Хрватској створио своју мрежу с више од сто агената. Циљаним запошљавањем Крајачић је на крајње спретан начин увукао своје људе у цивилну и војну обавјештајну службу, у дипломацију и различите структуре власти.

Његови су кадрови били Јосип Манолић и Јосип Бољковац, први министар унутрашњих послова у Туђмановој влади. Манолић је вратио Совјетима 1983. године своју радијску станицу којом је десетљећима био повезан са совјетским тајним службама. Манолић и Бољковац наслиједили су Крајачићеву мрежу и његов пројект осамостаљења Хрватске с БНД-ом. Еенбоом спомиње и друга имена, од којих су нека актуална и данас. Прије свега Туђмана, који је по његовим ријечима, од идеолога хрватске самостојности Бруне Бушића украо рјешења и послије их продавао као своја. Ту је још Стипе Месић, Јосип Перковић, али и особе из опозиције, примјерице, Дражен Будиша и Звонимир Чичак.^[12]

Првобитну немачку тајну службу после Другог светског рата, која ће се касније преименовати БНД, основала је окупациона сила САД већ у јуну 1945. а ЦИА ју је званично и директно преузела 1. јула 1949., две године после сопственог оснивања. Ту службу је водио Хитлеров бивши високи обавештајац и витез римокатоличког Малтешког реда^[13], генерал Рајнхард Гелен / Reinhard Gehlen, а водећа места су – са знањем и сагласношћу Американаца, који су и о томе водили статистику^[14] – великим делом заузели бивши припадници Хитлерових тоталитаристичких елита, нацистичких партијских и државних, полицијских и војних организација Гестапоа, СС, СД, СА, Вермахта и Абвера.^[15]

Тај исти Гелен је (под шифрованим агентским именом „Др. Шнајдер“) водио БНД, од 1. априла 1956. сада и званично под само немачком јурисдикцијом, у новој демократској Немачкој све до 1968. године.

То му није сметало да се и даље стара о својим злочиначким „ратним друговима“, да нпр. помогне најближем сараднику Адолфа Ајхмана, два пута у одсуству на смрт осуђеном СС-Хауптштурмфиреру Alois Brunner-у, да побегне од руке правде у Сирију, као и да здушно помаже убеђеном неонацисти Gerhard Frey-у да после рата етаблира своју екстремно десничарску организацију (политичку партију „Deutsche Volksunion“), као и надрегионалне новине истог идеолошког опредељења „National-Zeitung“.[16]

Малтешки витез Гелен није, наравно, заборавио ни своју матичну организацију, те је ревносно снабдевао и Ватикан резултатима своје шпијунаже. То је спроводио преко свог полубрата Јоханеса Гелена / Johannes Gehlen-a (шифровано агентско име „Đovani“), који је у Ватикану радио као секретар једног од директора Малтешког ордена.[17]

Примедба: Није, наравно, нити ново, нити у међувремену чудно да се Ватикан и (стари/нови) нацисти испостављају као компатибилни и савезнички фактори идеологије власти и финансијског профита. И нацисти су, наиме, као и хрватске усташе (као што су то уосталом и „НАТО-демократије“ данас) били чеда културолошке традиције окциденталног дела Европе, коју је више од 1.500 година есенцијално формирао Ватикан.

Подсетимо се стога само редукционистички раних веза између њих: ‚Хитлерови критичари унутар нацистичке организације су већ пре 1933. потајно преименовали сопствену партију (NSDAP, као скраћеница за „National-Sozialistische Arbeiterpartei Deutschlands“) у „Националну заштитичку трупу најсветијег папе“ (NSDAP, сада као скраћеница за „Nationale Schutztruppe des Allerheiligsten Papstes“). Сам Хитлер је почео да тражи близину строго римокатолички детерминисаних политичара убрзо после отпуштања из затвора 20. XII 1924., где је доспео после неуспелог покушаја „Минхенског пуча“. Он одлази код баварског председника владе Хајнриха Хелда (Heinrich Held), бившег челника Партије Центра и потом утемељивача Баварске народне партије, признаје „грешку покушаја насилног освајања власти“, нуди сарадњу и добија од Хелда обећање, да ће нацистичка партија опет бити допуштена и њен лист „Völkischer Beobachter“ поново смети да излази. Тако је и било. Хитлер потом изјављује: „Не трпим нападе на цркву! Доћи ће време, када ће папа поздравити заштиту цркве од стране национал-социјализма! Поглед Светог оца на свет не дозвољава никакве коректуре!“ На то га је његов сопствени саборац од првог дана, гаулајтер Артур Динтер (Artur Dinter) отворено оптужио: „Само слепи још не виде, да је Хитлерова партија постала једна језуитска партија, која под народном заставом прави послове за Рим!“^[18]

Хитлер је после демократског гласања народних представника у Рајхстагу, а опет уз одсудну помоћ римокатоличких странака – једногласна подршка Партије Центра (председник је у то време био католички прелат Ludwig Kaas) и Баварске народне партије (тадашњи председник Ритер фон Лекс) – успео да прође са својим „Законом ванредних овлашћења“ (Ermächtigungsgesetz“), којим је суспендовао устав, укинуо демократију и увео тоталитаризам у државу. То значи да су строго римокатолички детерминисане политичке партије есенцијално помогле Адолфу Хитлеру, како да – после изласка из затвора – а. поново региструје, легализује своју странку, да последично легално учествује у изборима и уђе у Рајхстаг, тако и б. да потом изнутра разори и поништи демократију у Немачкој. То су, несумњиво, били саодлучујући каузални фактори нацистичког освајања власти и есенцијални кораци ка Другом светском рату и великим геноцидима у европском XX веку (Холокауст, Порајмос, Србоцид).^[19]

Зашто би, дакле, Ватикан у другој половини XX века избегавао или чак одбацивао сарадњу (у сопствену корист) са једним истакнутим Хитлеровим генералом, искусним шпијуном и верним витезом сопственог Малтешког реда, који је у међувремену – са благословом САД – ето постао врховни шпијун и у новој демократској Немачкој?

А чињеница да је исти очигледно остао убеђени нациста и у том смислу и даље активно делао, без сумње није (како раније, тако ни тада) представљала некакву препреку дотичној сарадњи. Јер иста је и сад стајала у оквиру диахроне „борбе за (западне) цивилизацијске вредности“, актуелно редефинисане у „демократију, слободу и људска права“. Из горњег излагања је видљиво следеће,

а. као прво, у односу на Немачку:

‒ Немачки нацисти и хрватске усташе, са свим својим капацитетима (тајним службама, медијима и осталим), заједнички су радили у четрдесетим годинама XX века на успешном разбијању прве Југославије а под заставама сопствених тоталитаристичких аутократија, служећи се њиховим вокабуларом и њиховим насилним средствима.

‒ Немачки нацисти и хрватске усташе (сада званично „бивши“, али исти људи), као и њихови наследници на истим највишим државно-управним, партијско-политичким, итд. позицијама, са свим својим капацитетима (тајним службама, медијима и осталим), заједнички су радили у другој половини и на крају XX века на успешном разбијању друге Југославије а под заставама сопствених демократија, служећи се њиховим вокабуларом и њиховим насилним средствима.

‒ Континуитет ове сарадње – исти људи (и њихови наследници на истим позицијама), исти циљ и исти резултати – непревидиво подржава поставку о континуитету немачке државне политике на Балкану кроз читав XX век, закључно са последњим балканским ратовима у бившој Југославији.

б. И као друго, у односу на Ватикан:

‒ Непревидив је и исти политички став, као и активност Ватикана у односу на Балкан кроз читав XX век. И на крају овог столећа римокатоличка црква је, заједно са Немачком, одмах активно преузела изузетно важну, иницијалну и пратећу дипломатску улогу при сецесији југословенских република, али не само то. Поменимо овде и чињеницу, да су хрватски сепаратисти нпр. већ 1991. добили од Ватикана један „кредит у висини од 30.000.000 ДМ, „као подржавајућу помоћ њиховој борби за веру, слободу и демократију.“, дакле још релативно дуго пре остваривања успеха ватиканско-немачке иницијативе, да се католичке југо-републике Хрватска и Словенија признају као самосталне државе и да се тиме неповратно поништи до тог тренутка важећи међународно-правни статус Југославије, као опште признате државе и једног од оснивача Уједињених нација.^[20]

‒ Ватикан је, као што је познато, и 1941-1945. активно подржавао сецесију Хрватске од прве Југославије и употребљавао исти вокабулар у односу на тадашњу хрватску државу, само свакако без употребе речи „демократија“. То у дотично време није било актуелно, јер је само условно припадало вокабулару римокатоличке хијерархије. Условно значи, да је 1941. на пр. један хрватски црквени великодостојник (бискуп Акшамовић) обзнанио, да Хитлеров нападачки рат у суштини није ништа друго, већ само још један „крсташки поход против неверника на свим (значи – и на оним против демократског Запада, подвучено од стране аутора) бојним пољима“ и молио се Богу да „да правда и истина победе, за које се данас у Европи бори 350 милиона наших савезника, да завршетком рата победи света католичка црква (…) За нас Хрвате је зов ’За дом спремни!’ најмилији од свега (…) За Немце је зов ’Хајл Хитлер!’ исто тако свет (…) То је све добро и племенито“.^[21] А хрватски католички свештеник и теолог Фрањо Кралик се 18. маја 1941. године изражавао још експлицитније: „Ако би нам политика чврсте руке понекад засметала, сетимо се да је иста изазвана овим великим обрачуном са трулим западноевропским демократијама, иза којих стоје највећи злочинци од постанка света – светско јеврејство и слободни зидари…“ (подвучено од стране аутора).^[22]

‒ Начин изражавања и именовања својих циљева од стране римокатоличких достојанственика (прилагођавање психагошког редефинисања дотичних – непревидиво истих – циљева новом времену) је, дакле, несумњиво (р)еволуирао од времена Другог светског рата до времена последњих балканских ратова. Сада, наиме, „победа истине и правде, те да завршетком рата победи света католичка црква“ није више била прижељкивана за Хитлерову коалицију а против „трулих западних демократија“, већ за те исте ( и сада не више „труле“ „НАТО-демократије“), за коначно уједињени Запад.

Горе изнесене чињенице, дакле, образлажу иницијалну поставку, да је претпостављени континуитет политике Немачке (и Ватикана) и на крају XX века једна озбиљна теза, која заслужује и шта више захтева даљу дискусију.

Тај период „одрастања“ послератне Немачке се сада види у новом светлу, као једна прелазна и пролазна, као опортуна тактичка етапа на далекорочном стратешком (и експанзивном) путу древне културолошке традиције сад уједињеног Запада.

Немачка активност у тадашњој Југославији, наравно, по логици ствари није могла да остане непозната САД тј. њиховим тајним службама (у најмању руку ЦИА), али по данашњем степену сазнања, Вашингтон је тек накнадно поново преузео своју лидерску улогу Запада у „Пројекту Балкан“ (в. доле).

Погледајмо, пре тога, још хронолошки како је горе апострофирано „неповратно распиривање фитиља на балканском бурету барута“ од стране немачке политике било језички иницирано и праћено у медијима:

‒ „Süddeutsche Zeitung“, 5. IX 1991: „Геншер прети националистима у Србији!“

‒ „FAZ“, 5. IX 1991: „Геншер изјављује да Немачка не држи ничију страну у овом конфликту, већ само страну слободе, људских права и права на самоопредељење.“

‒ Геншеров говор у УН, 25. IX 1991, ZDF-Arhiv: „Ко силом покуша да промени унутрашње и спољне границе Југославије, тај поставља у питање основу заједничког живота људи. Ми нисмо против било ког народа на Балкану.“

‒ „Handelsblatt“, 6. XI 1991: „Геншер врши притисак на партнере, да се води једна много тврђа политика према Србији, од оне за коју ће се ЕГ (потом ЕУ) по могућству сада одлучити.“

‒ „FAZ“, 7. XI 1991: „Геншер захтева од ЕГ-партнера да што пре донесу делотворне санкције против Србије и да се не чека више са признавањем Хрватске и Словеније. Геншер истовремено одбацује српске инсинуације, да је Немачка једна интересна страна у овом конфликту – Немачка не заборавља страхоте Другог светског рата. Савезни канцелар Кол истовремено изјављује, да су сви ти досадашњи ЕГ-закључци последица немачког дипломатског делања.“

‒ DPA-Basisdienst, 29. XI 1991: „Геншер је, по завршетку једног четрдесетпетоминутног разговора са папом Јованом Павлом II као и сусрета са кардиналом-државним секретаром Соданом, указао на једну иницијативу „Свете столице“ унутар КСЗЕ (ОЕБС), при којој се Ватикан залаже за признавање република, које теже независности, још пре Божића. То у потпуности одговара ставу немачке владе и других земаља.“

‒ „Welt am Sonntag“, 1. XII 1991: „Геншер изјављује: „Југославија не постоји више!“

‒ AFP, 6. XII 1991: „Француска поново упозорава Немачку, да не признаје појединачно Хрватску”.

‒ „DPA-Basisdienst“, 15. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње, да би једно признање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „Немачка политика не прија ЕГ. Геншер изјављује: „То неће бити неко појединачно, неко само немачко признање, јер ће нам друге државе следити.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „ЕГ-партнери и посредници за Југославију Лорд Карингтон и Сајрус Венс упозоравају на штетне последице признавања.“

‒ „FAZ“, 16. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње и изражава се против једног „селективног“ и „прераног“ признавања. На Бон то не оставља неки утисак.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 17. XII 1991: „По питању признавања, ЕГ је за длаку избегла један фијаско. Геншер изјављује: „Ми смо апсолутно задовољни!“. Савезни канцелар Кол изјављује: „Ово је један велики успех немачке политике.“

‒ Reuters, 17. XII 1991: „Савезни канцелар Кол изјављије, да ће се влада СР Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова ЕГ, да се бивше југословенске републике признају.“

Горњи подаци дакле указују, још једном, на реалну могућност тј. шта више на високу вероватноћу, да је после одговарајућих систематских и вишедеценијских припрема (БНД, локални хрватски сецесионисти и усташка емиграција), једном вешто и циљано бачени камен у једну пословично сензибилну европску регију (прво Ватикан, потом Ватикан и Немачка), тада већ изазвао лавину „сопствене динамике догађаја“, која се потом показала корисном у смислу убрзавања реализације већ вероватно одавно конципираних (глобалних) како немачких и америчких, тако и НАТО-интереса.

Грађански рат у Хрватској је на то почео а једна од консеквенци је била, да су потом и босански муслимани, и босански Хрвати прогласили (већ са босанским Србима потписани) Лисабонски уговор о мирној кантонизацији Босне и Херцеговине неважећим, грађански рат се распламсао и на овој територији.^[23]

Истовремено је путем медија почела једна масивна психагошка кампања дифамирања и дехуманизације циљне групе предвиђених губитника при овом пројекту: Срби су одмах проглашени проузроковачима рата и агресорима.

При томе је чињенично стање, да су (ако за тренутак занемаримо ону кратку и бруталну војну епизоду напада словеначких паравојних снага на тадашњу савезну армију Југославије, која међутим није резултирала неком значајном ратном ескалацијом) хрватске паравојне формације биле те, које су већ 31. марта 1991. на Плитвицама почеле са ратним акцијама против српског цивилног становништва а потом и са оружаним нападима на редовну војску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославије.^[24] То је недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова Јосип Бољковац:

„У то време је југословенска армија била регуларна војска једне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог југословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославија су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“^[25]

Разумљиво је, да су САД а) по природи ствари (императив континуитета предвођења блока западних сила) морале да опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО-политике и б) да је политичко-економски и војни лоби у америчком естаблишменту у овом развоју ситуације, у међувремену открио (или накнадно само препознао) своје сопствене глобално-стратешке интересе.

Тако су на једној НАТО-конференцији 2000. у (сада НАТО-словачкој) Братислави, америчко Министарство иностраних послова и American Enterprise Institut врло отворено и недвосмислено анализирали претходне догађаје, и дали одреднице актуелне и будуће политике, о чему је немачки учесник те конференције и члан немачког парламента Вили Вимер известио немачког Савезног канцелара Шредера:

„Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).

Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.
4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „Концепта нове стратегије” алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила мора да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер, члан немачког парламента, потпредседник парламентарне ОЕБС-групе“^[26]

Овим тематизовањем финалног НАТО-напада на остатак Југославије („Косово-рат” против Србије и Црне Горе) 1999, при коме су западне земље дакле прекршиле фактички читаво, за ову област релевантно међународно право, као и национална права својих земаља-чланица, наилазимо на зачуђујућу отвореност САД, на непосредну потврду империјалистичког карактера западног „Пројекта Балкан“.^[27]

Закључно, Запад очигледно ништа није научио из историје, па ни из катастрофалних светских ратова. Немачка је, напротив, очигледно извукла поуке из својих пораза у светским ратовима и овог пута довела уједињени Запад на своју линију, и није чудо да је успела да на Балкану ревидира све резултате светских ратова, наравно, на српску штету.

Флоскуле о „једнакости, партнерству, недељивим људским правима и сл.“ су само нова именовања за стари циљ хегемоније над читавим светом. Цена за то је енормна, јер тиме су и остале велике државе (нпр. Кина) дословце осуђене да мисле и делају на исти начин.

Да ли ће човечанство преживети ту сулуду трку, показаће будућност.

[1] И у Јужној тј. Централној Америци су се партикуларно борили домаћи становници за интересе својих шпанских освајача против Инка, Маја и Ацтека; поједина староседелачка племена Северне Америке су крварила за интересе насилних европских дошљака и помагала да се покоре друга староседелачка племена; припадници Гурка-народа су ратовали за Британце у Индији и по читавом свету; поједини аутохтони народи у Африци су служили у војним формацијама освајача из Западне и Средње Европе и ратовали против других аутохтоних народа, итд. Другим речима – divide et impera.

[2] DPA-Basisdienst, 29. XI 1991.

[3] James Baker: „Hearing before the House International Relations Committee“, 1. Januar 1995. Congressional Record, Washington DC. GPO, 1995.

[4] Исто, DPA-Basisdienst, 29. XI 1991.

[5] Reuters, 17. XII 1991.

[6] DPA-Basisdienst, 15. XII 1991.

[7] AFP, 16. XII 1991. 592       FAZ, 16. XII 1991.

[8] Упореди: Andreas Zumach: „Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt.“, Januar 1995.

[9] Клаус Кинкел је постао познат по својој врло отвореној и децидираној изјави за јавност 1992: „Србију морамо бацити на колена!“ тј. својим блокирањем предлога једне „Интернационалне конференције о правима Албанаца на Косову и Метохији и Срба у Хрватској“, у предвечерје „НАТО-рата“ против остатка Југославије 1999, на „Bertelsmann International forum“, Берлин, 1998, својом изјавом „Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити!“ (Упореди: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 3-4. juli 1998).

[10] Упореди: Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND.“ Düsseldorf, 1995.

[11] Osmica, br. 541, s. 38, 9. VIII 1990, Beograd.

[12] Miro Simčić, „Žene u Titovoj sjeni”, VBZ, Zagreb, 2008. стр.236-243. Примедба: Овде наведени хрватски политичари са краја прошлог века припадају листом првој гарнитури, елити сепаратиста и твораца нове независне хрватске државе (осим Чичка и Будише, који се декларишу као „демократски и критички опозиционари у невладиним организацијама“, NGO-s).

[13] Малтешки ред је основан 1048. И дефинитивно потврђен/легализован од папе 1113. Од 1834. је његово седиште у Риму (Palazzo di Malta u Via dei Condotti 68 i Villa Malta na Aventinu, Piazza dei Cavalieri di Malta 4). Ernst Staehle: Die Malteserritter – Schild der Christenheit im Mittelmeer – (Geschichte der Johanniter und Malteser, Band 3) A – Gnas: Weishaupt – Verlag, 1. Aufl. 2002. Члан овог римокатоличког реда је био на пр. и Franz von Pappen, једно време заменик Адолфа Хитлера.

[14] Америчке тајне службе су забележиле, да је још 1970. између 25-30% свих припадника BND потицало из редова Гестапоа, СС-јединица, итд. Упореди: CIA-Akte Gehlen, freigegeben ab 2001. Biografic Scatch on General Reinhard Gehlen, Nazi War Crimes Disclosure Act. de.wikipedia.org/wiki/Reinhard_ Gehlen.‎ Даље: The CIA’s Gehlen Organization as a refuge for Hitler’s secret police. In: TBRNews.org, Issue 8. Dalje: James H. Critchfield, „Partners at Creation. The Men Behind Postwar Germany’s Defense and Intelligence Establishments“. Naval Institute Press, Annapolis MD, 2003.

[15] Упореди: Reinhard Gehlen, „Der Dienst. Erinnerungen 1942–1971“. von Hase & Köhler, Mainz u. a. 1971. Даље: James H. Critchfield „Partners at Creation. The Men Behind Postwar Germany’s Defense and Intelligence Establishments“. Naval Institute Press, Annapolis MD, 2003.

[16] Otto Köhler, „Unheimliche Publizisten. Die verdrängte Vergangenheit der Medienmacher“. (= Knaur 80071 Politik und Zeitgeschichte). Vom Autor für diese Ausgabe vollständig überarbeitet, ergänzt und aktualisiert. Droemer Knaur, München, 1995.

[17] Упореди: Saskia Henze, Johann Knigge, „Stets zu Diensten. Der BND zwischen faschistischen Wurzeln und neuer Weltordnung“. Unrast Verlag, Hamburg u. a. 1997. Даље: Mary Ellen Reese, „Organisation Gehlen. Der kalte Krieg und der Aufbau des Deutschen Geheimdienstes“. Rowohlt Verlag, Berlin, 1992. Dalje: Norbert Frei (Hrsg.), „Karrieren im Zwielicht. Hitlers Eliten seit 1945“. Campus-Verlag, Frankfurt am Main, 2001.

[18] Упореди: Dietrich Bronder in „Bevor Hitler kam“, 2. Auflage, Genf, 1975.

[19] Упореди: Hans-Ulrich Thamer: Beginn der nationalsozialistischen Herrschaft, in: Nationalsozialismus I. Von den Anfängen bis zur Festigung der Macht (Informationen zur politischen Bildung, Nr. 251), Neuauflage 2003.

[20] „Junge Welt“, Wochenendbeilage, Berlin, 14. I 2012.

[21] Glasnik Sv. Ante, br. 18, s. 154-155, 1941.

[22] „Katolički tjednik“, 18. V 1941, Zagreb.

[23] Исто, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[24] Упореди: „Rat je počeo napadom na Srbe“, Vesti, Bad Vilbel, 12. II 2009.

[25] Исто, упореди и: „Feral“, Split, avgust 2007.

[26] Willy Wimmer, Mitglied des Deutschen Bundestages, Brief an Bundeskanzler Gerhard Schröder, 2. V 2000. willy.wimmer@bundestag.de

[27] Упореди: Vladimir Umeljic, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda ‒ was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai ‒ Juni 1999; Упореди даље: V. Umeljić, Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008. ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ

Nikola Macura umetnik koji stvara od oružja muzičke instrumente-video

https://www.daserste.de/information/politik-weltgeschehen/europamagazin/videos/musikinstrumente-waffen-video-100.html

https://www.daserste.de/information/politik-weltgeschehen/europamagazin/videos/musikinstrumente-waffen-video-100.html