MOLIM FB PRIJATELJE DA MI SE JAVE ONI KOJI NE BI HTELI DA IM ŠALJEM PORUKE POPUT DOLE NEVEDENOG – SUBOTIČANIN SUBOTIČANU:

Poštovani Dušane. Molimo vas da nam ne šaljete poruke ukoliko nemate neko pitanje za nas. Godinama nam pišete poruke, šaljete linkove ali ništa od toga nema veze sa nama. Hvala na razumevanju

Dobro-biće ispoštovano mada me je sramota od vaše sramote zbog koje će vam se vaši potomci jednog dana stideti! Zar nemate ni malo poštovanja prema žrtvama i kidnapovanima kao i trgovini nasilno otetih organa!? Jer da nije bilo laži koju dokazuje ovaj Nemački fotograf gospodin Henš ne bi ni toga svega bilo; ni rata ni kidnapovanih ni trgovine organima- Ipak vam se zahvaljujem na vašoj iskrenosti i završio bih pesmom našeg velikog pesnika: oni mnogi što su bili -za vremena tužna tvoga-u kadifi i u svili-sred groba su ledenoga-za ime im ne zna niko-ko da nikad nisu bili-a tebe su naša diko-lovorovi venci svili! Neka vas čuva bog u dobrim zdravlju i nedaj bože da iskusite patnju žrtava nepravde o kojoj vi ovde ne bi hteli da govorite a nemac Henš govori! -Dušan, vaš rođeni Subotičanin 1940 god.

SPORNA PORUKA KOJA JE PROUZROKOVALA OVU GORE NAVEDENU REAKCIJU:

ИМАЛИ СРЕЋЕ И НЕСРЕЋЕ ВЕЋЕ У ЈЕДНОЈ ЧАШИ ЖИВОТНЕ СУДБИНЕ, ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋА ЗМАЈА

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић, Змај Јова или једноставно Чика Јова, како смо га од милоште звали кад смо били деца, био је успешан у многим областима. Учен и човек од пера, склапао је стихове, састављао збирке, уређивао часописе, а с друге стране био одличан у свом лекарском позиву, као и у бављењу политиком. Поред свега тога, био је човек великог срца за све људе које је познавао, а стиховима се бранио од несреће која га је погодила и свих зала овога света. Његове збирке “Ђулићи” и “Ђулићи увеоци” остали су као једини сведок превелике среће и још веће несреће коју је спознао за живота Јова Змај. Као и Ружа, девојка којој је сам измислио име и посветио јој своје натрајније и најлепше стихове.

Сусрет двоје младих одиграо се када је Јован већ био дипломирани правник у касним двадесетим. Наиме, његова сестра од тетке, Пава Нешковић, разболела се, а неговала ју је ни мање ни више него будућа Јовина љуба, млада Еуфросина. Приликом једне посете сестри, девојче западе песнику за око, те овај учеста са посетама више због ње, него због саме болеснице.

Како га још од детињства прати једна незахвална особина – стидљивост, млади поета се не усуђује да разговара са Еуфросином. Посматра је из прикрајка, а осећања претаче у песму. Међутим, ни у песми нема храбрости да се обрати директно њој која је “анђео по души, анђео по лику”, већ нежне стихове упућује болесној сестри у којима даје тек назнаке збивања које се одигравају у његовом срцу.

Ни песма их није спојила. А што не споји песма, здружиће писма. Јован јој пише откривајући своја осећања и притом је назива Ружом, попут најлепшег миришљавог цвета.


“Мила госпођице Ружо,

увек сам се чудио кад је ко писао писмо тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајити, прећутати, никако. Ви читајући сад ово писмо или сте се намргодили или – или сте се можда мало застидели осећајући да вам сасвим неповољно није. Ако се мргодите, дерите писмо таки; молим Вас немојте даље читати, – што и да знате где помоћи не можете, – подерите га таки, па заборавите, да сте га икад добили, – заборавите сасвим, – Ви ћете лако – а ја како узмогу. Али ако подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли, то седите па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је – и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, то ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се само еванђеље љуби…

…Будите ми здрави, – сам се чудим од куд сам нехотице писмо ово пољубио.”

Чим је писмо послао поштом, отишао је накратко из Новог Сада, како не би био под истим небом док вољена девојка буде читала речи његовог срца. По повратку га је дочекао одговор:

“Поштовани господине,

Кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све досад нисам знала да се може коме поклонити, слушала сам више пута ал’ осећала и веровала нисам.

Ружа”

Овим писмима, као и песмом коју је посветио сестри започео је Јовин поетски циклус “Ђулићи”, али и најсрећнији део његовог живота.

Ружа и Јова су се венчали на Светог Саву 1862. године, а весељу је присуствовао многи учен свет тог доба: кум Јован Ђорђевић, Светозар Милетић, Јаков Игњатовић… Тада почиње најлепше доба у животу овог тужног поете. У часописима и новинама излазе песме из “Ђулића” – “Кажи ми, кажи, како да те зовем!”, “Тијо, ноћи, моје сунце спава”, “Заспала си, а ја будан”…

Убрзо на свет доносе сина првенца Мирка, а наредне године се породично селе у Пешту, где поред посла, Јован одлучује да упише студије медицине. Из Пеште покреће и новине “Змај”, те отуд потиче и надимак који је придодао свом имену. У наредних седам година завршава медицину и враћа се у родни град, где отвара ординацију, а затим се сели у Панчево.

Успех у послу није пратила срећа на породичном плану. Син Мирко умире у трећој години, а ћерка Тијана живи свега три месеца. Црно небо се надвило над живот познатог песника. Треће дете, Сава, радује родитеље свега недељу дана, а четврто, Југ, умире одмах по рођењу. Јовина драга Ружа није издржала, мајчино срце је препукло за децом. Умрла је априла 1872. године. У тужној поворци корача сада већ седокоси Змај носећи у наручју малену бебу од два месеца. Међутим, ни то пето дете, татина мезимица Смиља, није дуго издржала. Умире у другој години живота.

Може ли већа несрећа снаћи једног човека. Гроб до гроба, дете до детета и међу њима вољена Ружа. Прави им спомен збирком песама “Ђулићи увеоци”:

“Пођем, клецнем, идем, застајавам,

Шеталицу сату задржавам;

Јурим, бежим, ка очајник клети:

Зборим речи, речи без памети:

“Не сме нам умрети!”

Вичем Богу: Она је још млада!

Вичем правди: Она се још нада!

Анђелима: Ви јој срца знате!

Вичем земљи: Она није за те!”


„Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“ чувају сву љубав и тугу које су испуниле песников живот

Тада се окреће и својој деци, али и свој деци света и више но икад пише дечју поезију. Изгубивши своју, сва деца су постала његова. Од тог тренутка је живео и дисао за њих. Њима је покренуо и часопис “Невен”, уређивао “Коларац”, “Жижу” и још многе друге.

Након Ружине смрти, малој Смиљки је узео дадиљу, удовицу Марију Костић, а када је и Смиљку изгубио, у кућу доводи Маријине две ћерке, Мацу и Анку, и прихвата их као своју децу. Са новооснованом породицом сели се у Београд где обавља приватну лекарску праксу и постаје драматург Народног позоришта. Неколико година касније, по преласку у Загреб Јова довршава “Снохватице”, станује близу Позоришта, како би поћерке могле да уче глуму. Међутим, као да се живот заверио против Јове, једна за другом умиру Маца и Анка, а скрхан и сломљен стари песник враћа се у своју Војводину, у Сремску Каменицу.

Тугу је утапао у раду, преводио Гетеа (Јоханн Wолфганг вон Гоетхе) и Пушкина (Александр Сергеевич Пушкин), писао за “Невен”, издао “Девесиље”… А онда је једне ноћи 1904. године, при раду за “Невен”, заспао и умро у сну. Сахрани је присуствовало много тужног света, оплакујући његову смрт исто колико и трагичан живот који је водио. Јанко Веселиновић је узео груду земље, пољубио је и спустио на ковчег. Како су тадашње новине писале, тим дирљивим гестом је измамио више суза него што су то чинили многи беседници.

Змај је отишао у наручје својој Ружи и милој дечици како би наставили сан који им је живот на силу прекинуо.
Bild könnte enthalten: 1 Person
Bild könnte enthalten: eine oder mehrere Personen
4Du und 3 weitere Personen
1 Kommentar
Gefällt mir
Kommentieren
Kommentare

Rastko BravoJetzt aktiv
Rastko Bravo https://www.youtube.com/watch?v=HWuGyjAGuiE&t=51s
Светли гробови
Светли гробовиÜber diese Websiteyoutube.comСветли гробовиЈован Јовановић Змај Светли гробови 1879. г. Декламовано на поселу…2

Šta vam je ljudi, već godinama je svima pristupan videodokaz; UN posmatrača i nemačkog fotografa, koji je dokazao, neoborivim činjenicama da u Račku nije bilo masakra:

УМЕСТО ХАНДКЕОВОГ ОДГОВОРА АМЕРИЧКОМ НОВИНАРУ ЕВО МОГА:

ХАНДКЕ У СТОКХОЛМУ: Амерички новинар тражио од нобеловца, пријатеља Срба, да призна „геноцид у Сребреници“!


Izvor, preuzeto iz: ISKRA

ХАНДКЕ У СТОКХОЛМУ: Амерички новинар тражио од нобеловца, пријатеља Срба, да призна „геноцид у Сребреници“!

06.12.2019. – 17:32 ИСКРА на Фејсбуку

Хандке у Стокхолму (Фото Г. Чворовић/Новости)

Аустријски књижевник Петер Хандке одржао је данас у Шведској академији конференцију за медије поводом уручења Нобелове награде за књижевност. Конференција је започела аплаузом.

Како пишу Новости, дио извјештача је, затим, спонтано запјевао рођенданску пјесму, јер Петер Хандке баш данас пуни 77 година. Аустријски писац је дирнут одслушао пјесму која му је била намијењена.

Новинаре је, на конференцији која траје свега пола сата, занимало много тога, па и то да ли ће Нобелова нарада нешто промијенити у његовом животу.

– Све ће бити апсолутно исто као и до сада – поручио је Хандке.

Током конференције десила се и провокација, када је Питер Мас из америчког сајта Интерсепт поставио питање у којем је тражио од Хандкеа да „призна геноцид у Сребреници“, што је доста наљутило чувеног писца који инсистира на томе да је у Стокхлом дошао због доприноса који је дао књижвености.

Како пишу Новости, Мас је иначе од тренутка када је саопштено да је Хандке добио Нобелову награду, предњачио у нападима на славног писца.

Ипак, највећи дио новинара се данас на конференцији у Шведској академији с пијететом понашао према Хандкеу и његовом дјелу, што је потврдила и рођенданска пјесма.

Хандке ће сутра поподне одржати свој говор пред одабраном публиком на Академији, док ће му награда, као и свим лауреатима бити уручена у уторак 10. децембра, на дан смрти Алфреда Нобела, како налаже церемонија.РТРС, Вечерње новости

1 коментар

  1. Бато 6. децембра 2019. у 18:36 Срећан рођендан добитниче Нобелове награде и поштоваоцу Срба. Одговори

Оставите коментар

FacebookTWITTERСВЕ ВЕСТИПРВОРАЗРЕДНИ НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС: Да ли је замрзнути конфликт најбоље решење за статус Косова?ИНЦИДЕНТИ У СТОКХОЛМУ – „ОКРШАЈ“ ХАНДКЕА И АМЕРИЧКОГ НОВИНАРА: Нећу да одговарам на ваша питања!ХАНДКЕ У СТОКХОЛМУ: Амерички новинар тражио од нобеловца, пријатеља Срба, да призна „геноцид у Сребреници“!„Ово људски ум не може да схвати“: Меркелова први пут у АушвицуПритискају одмах после Сочија: Вашингтон шаље упозорења због јачања веза Београда и МосквеСрећан имендан митрополиту Амфилохију: „И купи чивија по најскупљој цени, да Христа на крсту бар мало одмени“ПОРУКА СА КРИМА: Србија не би требало да одуговлачи са признавањем Крима као дијела Русије!ЈУТРОС ПОЛЕТЈЕЛИ ИЗ СИРИЈЕ: Припадници ИСИЛ-а данас долазе у БиХАлександар Дугин: Српску Четврту политичку теорију засновати на Душану Силном, цару Лазару и ЊегошуМЕТА ЈЕ, УСТВАРИ, РУСИЈА: Руска војно-обавештајна Јединица „број 29155“ оптужена да подрива Европу

Zastava Krima u Skupštini Srbije, osuda Ambasade Ukrajine! Gost; Natalija Vladimirovna Poklonskaja, zamenica predsednika Odbora za spoljne poslove Državne Dume Ruske Federacije

Zastava Krima u Skupštini Srbije, osuda Ambasade Ukrajine

5. decembar/prosinac, 2019.


Embed Podijeli

Zastava Krima u Skupštini Srbije

Embed Podijeli Kod je kopiran u vaš clipboard.


širina px Visina px


The URL has been copied to your clipboard

No media source currently available2:00 2:00 0:30 Direktan link

Zastava Krima u Skupštini SrbijePodijelite

Pogledajte komentare

Natalija Vladimirovna Poklonskaja, zamenica predsednika Odbora za spoljne poslove Državne Dume Ruske Federacije, zajedno sa liderom opozicione političke partije u Srbiji „Dveri“ Boškom Obradovićem, pozirala je novinarima ispred zastave krimske oblasti u jednoj od zgrada Skupštine Srbije, u ulici Kralja Milana.

Poklonskaja je u Srbiju došla u pratnji zvaničnika Krima Georgija Muradova na poziv „Dveri“ i Obradoviću poklonila zastavu.

Zvaničnici Skupštine Srbije do ovog trenutka se nisu ogradili o isticanju krimske zastave u zgradi Narodne Skupštine.

Šta je poručila Poklonskaja?

„Ovim putem želim da se zahvalim našim srpskim prijateljima na podršci“, izjavila je Poklonskaja, koja se upravo zbog aktivnosti u vezi sa aneksijom ukrajinskog poluostrva Krima, prema podacima zvaničnih institucija, od 2014. nalazi na “crnoj listi” Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Ukrajinske vlasti protiv nje su u martu 2014. objavile poternicu pod optužbom za, kako se navodi, aktivnosti i zaveru radi nasilne promene ustavnog uređenja ili zauzimanje državne vlasti.

Podsetimo, ukrajinsko poluostrvo Krim je 2014. anektirala Rusija nakon čega joj je Evropska unija uvela sankcije. Aneksiju Krima EU smatra kršenjem međunarodnog prava, a ovaj potez Rusije nije podržala ni vlast u Srbiji.

Lider „Dveri“ Boško Obradović izjavio je da je sastanak sa Poklonskajom i Muradovim nastavak uspešne saradnje sa predstavnicima, kako je rekao, „Republike Krim“.

Ovo je jedan veoma dragocen susret između starih prijatelja“, izjavio je Obradović i dodao da je na sastanku bilo reči i o učešću predstavnika „Dveri“ na više konferencija iz oblasti ekonomije, sporta i humanitarnih aktivnosti, koje će se naredne godine održati na Krimu.

Poklonskaja je u zvaničnoj poseti Beogradu boravila i u aprilu 2018. U Skupštini Srbije tada se sastala sa članovima Odbora za dijasporu, a u Srbiju je takođe došla na poziv lidera “Dveri” koji je prethodno boravio na Krimu./**/ /**/Pročitajte i ovo: Poslanica s crne liste promoviše ‚ruski Krim‘ u Beogradu

Tada je njena poseta i izjava da je “Krim Rusija” izazvala oštro negodovanje Ambasade Ukrajine iz koje su poručili da se Poklonskaja nalazi na nalazi na poternici ukrajinskog tužilaštva zbog rušenja teritorijalne celovitosti Ukrajine i kako očekuju od Vlade Srbije da osudi susret sa Poklonskajom.

Od izjave Poklonskaje u aprilu 2018. nije se ogradio niko od predstavnika vlasti u Srbiji, koja zvanično podržava teritorijalni integritet Ukrajine i Krim smatra ukrajinskom teritorijom.

Poklanskaja je inače za rusku poslanicu izabrana na izborima na Krimu. Tako je bila i prva je krimska tužiteljka nakon ruske aneksije ukrajinskog poluostrva.

Osuda Ambasade Ukrajine

Ambasador Ukrajine Oleksandr Oleksandrovič osudio je posetu Poklonskaje i Muradova Srbiji, pre svega zbog njihovih aktivnosti u vezi sa aneksijom Krima. U izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE) Oleksandrovič je rekao da se nada da se niko od predstavnika vlasti neće sastati sa predstavnicima sa Krima.

"Srbija ne priznaje Krim, kao što Ukrajina ne priznaje Kosovo. Naše dve zemlje su prijateljske i nadam se da u budućnosti neće biti takvih provokacija na račun Srbije i Ukrajine", rekao je Oleksandrovič.
„Srbija ne priznaje Krim, kao što Ukrajina ne priznaje Kosovo. Naše dve zemlje su prijateljske i nadam se da u budućnosti neće biti takvih provokacija na račun Srbije i Ukrajine“, rekao je Oleksandrovič.

„Sa jedne strane, drago nam je što se niko od zvaničnika Srbije nije sastao sa predstavnicima takozvane ‚Republike Krim‘. Sa druge strane, ne razumemo što su te posete uopšte dozvoljene u Srbiji koja podržava teritorijalni integritet Ukrajine“, naveo je Oleksandrovič i istakao da su Srbija i Ukrajina prijateljske zemlje./**/ /**/Pročitajte i ovo: Aleksandrovič: Putin bi rado menjao priznanje nezavisnosti Kosova za Krim

„Srbija ne priznaje Krim, kao što Ukrajina ne priznaje Kosovo. Naše dve zemlje su prijateljske i nadam se da u budućnosti neće biti takvih provokacija na račun Srbije i Ukrajine“, rekao je Oleksandrovič.

Bez komentara o srpskim plaćenicima u Ukrajini

Poklonskaja je rekla da ne može da komentariše državljane Srbije koji ratuju u Ukrajini. Na pitanje RSE da li je u međuvremenu došla do saznanja o srpskim državljanima koji ratuju u Ukrajini na strani proruskih snaga, imajući u vidu činjenicu da je tokom prethodne posete Beogradu izjavila da o tome nema informacije, Poklonskaja je odgovorila:

„Ja ne mogu komentarisati vaše pitanje o učešću državljana Srbije u vojnim aktivnostima i vojnim operacijama, jer ne znam ništa o tome.“

Da nema saznanja o državljanima Srbije na ratištu u Ukrajini izjavio je i Boško Obradović. Svoj stav o tome ovako objašnjava.

„Morate razumeti da srpski narod oseća jedan određeni dug prema ruskom narodu zbog svih ruskih dobrovoljaca koji su kroz istoriju uvek bili na strani Srba u mnogobrojnim našim oslobodilačkim ratovima, tako da je razumljivo i kada određeni broj Srba ima želju da taj dug vrati i da se stavi na stranu ruskog naroda, ali sve drugo je nešto u šta ja zaista ne bih mogao da ulazim kada nemam sve te informacije i nemam te precizne podatke“, naveo je Obradović.

On je takođe naglasio da je njegova lična želja da se sukob u Ukrajini što pre završi.

„Sve to što se dešava u Ukrajini je jedna velika tragedija za tamošnji narod te nama bratske i prijateljske države i svi bismo voleli da do toga nije ni došlo“, izjavio je Obradović.

U Srbiji se učešće na stranim ratištima smatra krivičnim delom. Izmenama Krivičnog zakonika iz 2014. godine uvedena su dva nova krivična – učestvovanje u ratu u stranoj državi i organizovanje učestvovanja u ratu u stranoj državi. Za prvo, u zavisnosti od toga da li se u ratu učestvuje kao pojedinac ili u sastavu grupe, zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do osam godina, a za organizovanje učestvovanja može biti izrečena zatvorska kazna u trajanju od dve do 10 godina.

  • Mila Đurđević Novinarsku karijeru počinje 2008. godine na TV B92, kao TV novinarka i reporterka u informativnoj redakciji. Deo tima Radija Slobodna Evropa postaje u oktobru 2017. godine, gde radi u okviru digitalnog servisa za Balkan. Pratite autora

Misteriozno bojište старо 3300 година са србским именом места и реке на северу Немачке, зар то не наговештава србско царство судбине америчких индијанаца!

Извор: https://www.dw.com/sr/misteriozno-boji%C5%A1te-iz-bronzanog-doba/a-40881865

Шта је овде веома занимљиво то су чињенице да се ова река северне немачке зове као и тада прије више од 3000 годуна веома идентично, да јој се име скоро и није променило, тако да је то још један доказ у низу доказа; поред реке Веза која повезује град Бреме са луком Бремен хафен на северном мору па реке Траве која опасује град Либек (Лубицу) и улива у источно море, сад имамо и реку Толенц-која на немачком нема значај нити ишта обележава као и предходно наведене док на српском значи доле-(српску реч Доле-нц на којој се одржао тај мистериозни бој прије више од 3000 година у кривини те река односно месту по имену које се и данас зове Крив-ица.-у кривини те реке. Ко би могао други називати те реке и градове тако да имају неки разумљиви смисао, сврху, опис нечега ако не народ који је на тим подручјима живео. Реку Везу по вези, реку Траве по трави која је после поплава бујала у кориту те реке или ове реке Толе-нц (Доле-нц, у доли) и битке у њеној кривини које се и сада после више од 3 000 година зове Кривац. Рронађени остатци ратника можда су били домаћини али можда и страни који су тамо у тој кривини изгинули. Немачки аутор је нехотице, стављајући акцент на непозната порекла ратника, одкрио народ који је тамо живео и дао имена на свом простору, језику по својем схватању, разумевању и намени.

То су податци имена из немачког извора који је у оргиналу пренет у доле наведенон тексту али без српског тумачења тих имена, што не умањује чињенице! Погледајте па се уверите.

Misteriozno bojište iz bronzanog doba

Pre oko 3.300 godina na severu Nemačke vođena je bitka o kojoj se još uvek malo zna. Na tom najstarijem evropskom bojnom polju arheolozi rade od 2007. godine. Dragoceni nalazi sada su izloženi.

Arheološki muzej pod otvorenim nebom Freilichtmuseum između Rostoka i Šverina od 6. oktobra pa sve do 18. septembra sledeće godine ima jedinstvenu izložbu. Posetioci mogu da vide arheološka otkrića iz bronzanog doba. Mnoga od njih potiču sa bojišta duž 68 kilometara duge reke Tolenze u pokrajini Meklenburg Prednja Pomeranija. Izložbu je organizovao arheolog dr Detlef Jancen, koji rukovodi istraživanjem.

DW: Gospodine Jancen, godinu dana istražujete ubistva iz bronzanog doba. Šta se pre 3.300 godina dešavalo na reci Tolenze?

Detlef Jancen: Na reci su se tada sukobile dve velike grupe mladih muškaraca. U toj krvavoj bici bilo je na stotine, možda i više hiljada učesnika. Ona je zavšrena ubistvom više stotina muškaraca.

Da li Vam je poznato ko se tamo tako brutalno obračunavao?

Ne, to nam još uvek nije poznato. Znamo da su to bili isključivo muškarci. Nema dokaza da su na bojnom polju bile i žene. Radi se pre svega o muškarcima između 20 i 25 godina, dakle o borbeno spremnim mladim ljudima. Još uvek nismo otkrili odakle su ti ljudi došli, ali verovatno se radi o jednom relativno širokom području.

Na osnovu čega to zaključujete?

Na osnovu izotopa stroncijuma u zubima (stroncijum je zemnoalkalni metal koji poput kalcijuma pomaže u formiranju zuba i kostiju, prim. red.). Na osnovu toga može da se utvrdi na kojem području je jedan čovek odrastao. Na bojnom polju je čitav niz posmrtnih ostataka ljudi koji moguće da su odrasli na tom području. Ali ima i onih koji verovatno potiču iz dosta udaljenijih krajeva, ali ne možemo tačno da kažemo o kojim krajevima je reč. To je naravno jedan od ciljeva kojem ćemo se posvetiti narednih godina, jer nas jednostavno jako zanima ko su bili ti ljudi.

To najstarije evropsko bojno polje otkriveno je sredinom devedesetih godina, a iskopavanja i istraživanja vrše se od 2007. godine. Šta je sve do sada pronađeno?

U prvom redu preko 10.000 ljudskih kostiju. To je najveća serija ljudskih kostiju koja je iz tog vremena pronađena na ovom području. Dakle neverovatan materijal za istraživanje i upoređivanje. Zatim je pronađen čitav niz oružja od bronze, kao što su vrhovi koplja, strela ili noževi. Imamo i nekoliko komada oružja od drveta i ono što je neverovatno, ostatke oko pet konja, što pokazuje da su i oni stradali na bojnom polju.

Arheolog Detlef Jancen drži lobanju probijenu strelom

Istraženo je oko deset odsto područja na kojem se vodila bitka, ali pronađeno je dovoljno predmeta da se već sada organizuje izložba pod nazivom „Krvavo zlato – moć i nasilje u bronzanom dobu“. Kako to da je pronađen samo mali broj zlatnih i drugih vrednih predmeta?

Mrtvi su očigledno bili temeljito pokradeni. Pored sebe praktično više nisu imali metale, a morali su da ih imaju, jer bronza je u to vreme bila deo opreme muškaraca. Druga je situacija kada je reč o stradalima koji su pronađeni u reci. Tu je pronađeno dosta metalnih predmeta koji su bili deo odeće ili koji su moguće korišćeni u trgovini. Imamo recimo dva prstena od kalaja. To je bila neizbežna sirovina za dobijanje bronze. U reci Tolenze pronašli smo nekoliko zlatnih prstenova kakve su imali imućni ljudi tog vremena.

Kao glavni organizator Vi ste kombinovali mali broj dragocenih predmeta sa bojnog polja sa drugim predmetima spektakularnih arheoloških otkrića na području Meklenburga Prednje Pomeranije. Šta ste time hteli da postignete?

Do pre nekoliko godina bronzano doba smo zamišljali kao relativno miran period, kao neku vrstu „zlatnog doba“. Upadljivo je koliko je mnogo zlata u to vreme bilo u opticaju i koliko je bilo bogato opremljenih grobova. Zlato je za društvo očigledno bilo od velikog značaja, područja su bila umrežena kako bi se dolazilo do tog materijala. To bogatstvo zlatom oduvek je bilo fascinantno videti, a sada, otkrićem bojnog polja u dolini reke Tolenze, pojavio se jedan sasvim drugi aspekat. Pored moći, koja se ogleda u zlatu, sada vidimo da je bilo i velikog nasilja. Nasilje u dolini reke Tolenze nije bilo slučajno, već po svemu sudeći organizovano. Jer tako velike grupe mladih ljudi naravno najpre treba okupiti da bi im potom bila izdata naređenja. To pokazuje da je borba za moć bila pretpostavka za tako velik nasilni sukob.

Znači da se u godinama uoči izložbe promenilo i Vaše viđenje bronzanog doba?

To je bilo fascinantno otkriće, da ta slika mirnog bronzanog doba nije tačna, već da su u to vreme postojale strukture moći koje su pribegavale nasilju i koje su za postizanje svojih ciljeva bile u stanju da organizuju nasilni sukob tako velikih grupa ljudi. Do sada tako nešto nije dovođeno u vezi sa stanovništvom bronzanog doba na ovom području. Polazimo od toga da je i na drugim mestima bilo sličnih nasilnih sukoba. Oni su doprineli brzom slomu trgovinskog sistema koji je tako dobro funkcionisao.

Dolina reke Tolenze – desno je arheološka iskopina

Šta biste od izloženog posebno izdvojili?

Svakako predmete od zlata. Sa jedne strane imamo zlatne prstenove iz doline reke Tolenze, ali imamo i druge zlatne prstenove koji su pronađeni u bogato opremljenim grobnicama. Neke bogate grobne inventare smo izložili u potpunosti, poput onog iz takozvanog „glavnog groba“ iz Krivica, koji je otkriven pre nekoliko godina – bogata muška oprema sa jednim mačem, jednom zlatnom kopčom za odeću i nekoliko zlatnih prstenova. To je nešto zaista ekskluzivno, što do sa sada nije predstavljeno javnosti. Izložili smo i fragmente jednog mača ukrašenog zlatom, koji je pre nekoliko godina otkriven u blizini Gistrova. I predstavljamo dve bogate ženske opreme. One ne sadrže zlato, već svetlo ispoliranu bronzu. Kada su žene nosile svoj težak nakit od bronze, verovatno su sijale od glave do pete.

Arheolog Detlef Jancen drži lobanju probijenu strelom