„Predsjednički izbori u Hrvatskoj 2020: Hrvatska na svojevrsnoj prekretnici?“

Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovito analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu. Međunarodni institut IFIMES povodom 2.kruga izbora za predsjednika Republike Hrvatske, koji će se održati 5. siječnja/januara 2020.godine objavljuje analizu aktualnih predizbornih događanja. Iz opsežne analize „Predsjednički izbori u Hrvatskoj 2020: Hrvatska na svojevrsnoj prekretnici?“ izdvajamo najzanimljivije dijelove.
  Predsjednički izbori u Hrvatskoj 2020:   Hrvatska na svojevrsnoj prekretnici?   Drugi krug izbora za predsjednika Republike Hrvatske održat će se 5. siječnja/januara 2020.godine. Republika Hrvatska ima oko 4,1 milijun stanovnika, birača sa pravom glasa je 3.854.747. Izvan Republike Hrvatske, odnosno u dijaspori i bez prebivališta u Hrvatskoj je 176.843 birača. 

U 2.krug izbora kao kandidati za predsjednika Republike Hrvatske plasirali su se: ● Zoran Milanović 29,55%  (Socijaldemokratska partija Hrvatske – SDP) ● Kolinda Grabar Kitarović 26,65% (Hrvatska demokratska zajednica – HDZ).

Hrvatska se nalazi u dubokoj društvenoj krizi. Državu karakterizira visok stupanj organiziranog kriminala i korupcije te slabo funkcioniranje pravosudnog sustava i jako obavještajno podzemlje te snažan utjecaj Rimokatoličke crkve (RKC). Prvi predsjednik Republike Hrvatske bio je Franjo Tuđman (1991-1999), čije su (ne)sporne zasluge na stvaranju samostalne hrvatske države Međutim, to je samo djelomično točno, jer su sve države na prostoru bivše SFRJ nastale prvenstveno zbog povoljnog međunarodnog konteksta, koji je posljedica pada Berlinskog zida, raspada Sovjetskog saveza te volje u međunarodnoj zajednici, prije svega, velesila da priznaju novonastale države. Dakle, iako su države u regiji formalno održale referendume o nezavisnosti one su nastale prvenstveno kao posljedica volje međunarodnog faktora. Činjenica je, da na svijetu postoji približno 900 naroda, ali ne i toliko država. Njegovom vladanju pripisuju se mnogobrojni nedostaci posebice autokratsko vođenje države, čije se posljedice još uvijek osjećaju posebno u segmentu organiziranog kriminala, korupcije i sprovedene „tajkunizacije“ hrvatskog gospodarstva. 

Drugi predsjednik Republike Hrvatske Stjepan Mesić (2000-2010) naslijedio je teško breme Tuđmanove političke zaostavštine. Imao je viziju i uspio je napraviti značajne iskorake u afirmaciji Hrvatske u regiji i svijetu i potaknuti borbu protiv organiziranog kriminala i korupcije te obavještajnog podzemlja. Pri tome je uspio prekinuti izolaciju Hrvatske i vratiti je na put integracija u EU i NATO te afirmirati antifašizam kao jednu od temeljnih vrijednosti suvremene Hrvatske. Činjenica je, da nije u potpunosti uspio eliminirati posljedice Tuđmanove vladavine zbog prisutnosti značajnijeg broja nekadašnjih Tuđmanovih kadrova u hrvatskoj politici, vlasti i sigurnosno-obavještajnom sustavu, koji su vrlo često osobni ili stranački (HDZ) interes postavljali ispred državnog. U Hrvatskoj je još iz razdoblja osamostaljivanja neprekidno prisutna pojava „kriminalizacija politika i politizacija kriminala“.

Predsjednik Ivo Josipović (2010-2015) tijekom vođenja države pokušao je biti izvan stranački. Prema ocjenama analitičara nije pravio strateške greške, pripisuje mu se neodlučnost. I Josipoviću se kao i drugim hrvatskim dužnosnicima zamjera, da su nedovoljno iskoristili mogućnosti hrvatskog članstva u EU i NATO-u te zanemarili gospodarski oporavak države. Josipović je značajno doprinio regionalnoj stabilnosti i ugledu Hrvatske u svijetu.

Predsjednica Kolinda Grabar Kitarović (2015-2020) tijekom vođenja države nije odstupala od matrice HDZ-a. Iako se od nje puno više očekivalo u smislu da dolazi iz generacije mlađih hrvatskih političara često je djelovala vrlo rigidno, kao nijedan dosadašnji hrvatski predsjednik. Pokušavala se „dodvoravati“ svim segmentima hrvatskog društva i međunarodnim čimbenicima. Tako je pokušala biti „simpatična“ i fašistima i antifašistima. Jedino je uspjela Republiku Hrvatsku zajedno sa hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem (HDZ) približiti Rusiji unatoč sankcijama EU i SAD. Grabar-Kitarović nije doprinijela regionalnoj stabilnosti i ugledu Hrvatske u svijetu. Hrvatska ima slabe političke odnose skoro sa svim svojim susjedima, posebice sa Bosnom i Hercegovinom, Srbijom ali i sa Slovenijom, sa kojom je zajedno članica EU i NATO-a. To će sasvim sigurno otežati odnosno problematizirati hrvatsko predsjedavanje EU u regiji.
  Srbija i BiH kao nove dežurne prijetnje HDZ-u i Hrvatskoj
Politički prostor karakteriziraju dvije političke stranke, koje  predstavljaju krajnost hrvatskog političkog prostora. Jedna je Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) premijera Andreja Plenkovića, koja svoju ideologiju kao nacionalni/istički pokret temelji na antikomunizmu i procesu osamostaljivanja te tzv. srpskoj opasnosti u Hrvatskoj. Komunizma više nema, proces osamostaljivanja je završen 1991.godine, a Srbi su desetkovani i predstavljaju faktor stabilnosti i test za hrvatsku demokraciju, jer su značajno doprinijeli procesu pridruživanja EU kao konstruktivni čimbenik. HDZ konstantno pokušava rezultate osamostaljivanja pripisati isključivo sebi, ignorirajući činjenicu, da je to posljedica, pored želje hrvatskog naroda za samostalnošću, prije svega, povijesnih međunarodnih okolnosti i povoljnog međunarodnog konteksta – pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a. HDZ se nije uspjela dekriminalizirati i osloboditi idealiziranja Franje Tuđmana. Iako je Hrvatska samostalna i nezavisna država, HDZ još uvijek „traži“ neprijatelje u Srbima, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Jugoslavenima, migrantima/izbjeglicama, islamskoj prijetnji itd. Poznati hrvatski odvjetnik Anto Nobilo izjavio je: „da su napadi na Srbe u Hrvatskoj posljedica puzajuće fašizacije društva i logična posljedica koketiranja političara sa NDH i relativiziranja ustaških zločina“. Projiciranje navodnih prijetnji i opasnosti postao je način političkog preživljavanja. Pored toga HDZ i VMRO-DPMNE u Sjevernoj Makedoniji su jedine dvije stranke političke desnice u regiji, koje su sudski procesuirane i čiji se bivši predsjednici, koji su bili i premijeri, Ivo Sanader i Nikola Gruevski, pravomoćno osuđeni. 

Druga stranka hrvatske politične krajnosti je Socijaldemokratska partija Hrvatske (SDP) Davora Bernardića, koji su nasljednici nekadašnjeg Saveza komunista Hrvatske. Stranka izlazi iz krize i transformira se u modernu socijaldemokratsku stranku, koja je sve manje opterećena recidivima prošlosti. Hrvatska i države regije trebaju snažne socijaldemokratske stranke.

HDZ i SDP su dva primjera na hrvatskoj političkoj sceni, koji imaju najviše koristi od ideološkog konflikta, koji razara Hrvatsku i onemogućava da država profunkcionira u punom kapacitetu. HDZ često ne razumije antifašizam, jer da ga razumiju pokazali bi skrb nad očuvanjem antifašizma i antifašističke tradicije, i ne bi pravili ispade, koji se ponekad mogu ocijeniti kao neofašistički i antisemitski.

Analitičari smatraju, da će novi predsjednik/ca Republike Hrvatske morati značajniju pažnju u svom radu posvetiti reformi obavještajno-sigurnosnog sustava, koji sustavno djeluje na destabilizaciji Bosne i Hercegovine i rušenju Aleksandra Vučića (SNS) u Srbiji i povezan je sa dijelom oporbenih srbijanskih političkih stranaka uključenih u taj projekt.
  Dobrosusjedski odnosi i suradnja ključ za budućnost i napredak Hrvatske
Kolinda Grabar Kitarović kao ministrica vanjskih poslova Hrvatske (2005-2008) imala je skromne rezultate i bila je bez prepoznatljivih diplomatskih inicijativa. Vanjsku politiku vodio je tadašnji premijer Ivo Sanader (HDZ), koji je osim dužnosti premijera, de facto obavljao i dužnost ministra vanjskih poslova. Grabar-Kitarović nije dala pečat hrvatskoj vanjskoj politici ni kao ministrica ni kao predsjednica države. 

Pomalo šizofrena politika koju vodi Grabar-Kitarović je, ipak, prema mišljenju analitičara neprevaziđena i u okvirima EU. Desničarskim krugovima unutar EU potpuno odgovara ovakva politika Republike Hrvatske (RH), koja graniči sa  Zapadnim Balkanom. U nekim zamišljenim desničarskim projekcijama upravo se Hrvatska vidi kao budući poligon odakle bi se sprovodile ne samo političke akcije. Upravo politika dobrosusjedskih odnosa je ključ budućnosti i napretka, jer objektivno Hrvatsku ne ugrožavaju ni Slovenija, ni Srbija, a pogotovo ne BiH i Crna Gora. Najveća opasnost za Hrvatsku je navedena šizofrena politika koju je kandidira kao poligon za izvođenje mogućih akcija, ali i u istoj ravni i unutarnja ekonomska i financijska situacija. Upravo je unutarnja hrvatska nestabilnost i financijska kriza najvažniji faktor pogrešne vanjske politike, koja se oslanja na ruski novac i utjecaj.

Oba kandidata su samo mogući nastavak jedne samoubilačke hrvatske politike i možda je Miroslav Škoro bio moguća spasonosna formula za hrvatsku budućnost, neopterećen „velikim politikama“ i koji nije bio uvučen u ranija neprijateljstva prema susjedima. Teško, da Hrvatska može promijeniti svoju vanjsku politiku, jer unutarnji nagomilani problemi se rješavaju produciranjem vanjskih kriza, a u toj šizofrenoj politici prvi su na udaru susjedi. Hrvatska svoje unutarnje probleme izvozi u susjedstvo. 

Zbog ovakve vanjske politike, posebno prema BiH i indolentnosti naspram ruskog uplitanja u regiju i u Hrvatsku, Hrvatska je došla u fokus američke politike, ali i NATO-a. SAD očekuju snažnu podršku Hrvatske na putu BiH prema NATO-u i EU i očigledno je, da će američki fokus možda biti jedini korektivni faktor do sada pogrešne hrvatske politike

Postoje dvije zajedničke individualne karakteristike predsjedničkih kandidata. I Kolinda Grabar-Kitarović i Zoran Milanović su tvrdokorni negatori nedavne hrvatske povijesti, koji negiraju zločine počinjene tijekom domovinskog rata od strane hrvatskih oružanih snaga i negatori agresivne politike Hrvatske i njihovog uzora Franje Tuđmana prema BiH i oboje su izvori regionalnih nestabilnosti.

Kandidati imaju apsolutno suglasje, da hrvatske snage u domovinskom ratu nisu počinile zločine, posebno u vojno-redarstvenoj akciji „Bljesak“ i „Oluja“. Potrebno je pogledati posljednje izvješće glavnog tužitelja IRMCT/ICTY Serge Brammertza upućeno Vijeću sigurnosti UN (VS UN) u kojem detektira Republiku Hrvatsku kao državu, koja opstruira procesuiranje raznih zločina i progon ratnih zločinaca u Hrvatskoj i regiji. Ne postoji nikakva razlika u postupanju i promišljanju oba predsjednička kandidata, jer je Milanović kao predsjednik hrvatske vlade 2015.godine donio odnosno izdejstvovao zaključak Vlade RH kojima se zaustavlja suradnja sa BiH kako bi zaštitio od krivičnog progona vojno-političkog rukovodstvo Hrvatske. Od ranije je poznata saborska odluka tzv. Zakon o ništetnosti kojima je obustavljena suradnja sa Srbijom u progonu ratnih zločinaca.

Također, državnička retorika prati oba kandidata, koji smatraju, da se u domovinskom ratu ne može počiniti zločin, a poznato je, da su oba kandidata javno iskazala svoje neslaganje sa presudom ICTY protiv Jadranka Prlića (HDZBiH) i drugih, kojom je utvrđena agresija Republike Hrvatske na Bosnu i Hercegovinu i Udruženi zločinački pothvat (UZP) na čelu kojeg su bili Franjo Tuđman, Gojko Šušak, i drugi i tako javno negirali presudu UN-vog suda za ratne zločine (ICTY), pa je povodom toga čak reagirala i EU. Prema ovim kandidatima Hrvatska je žrtva velikosrpske politike, domovinski rat je bio obrambeni i u njemu se nisu mogli počiniti zločini, Hrvatska je pomagala Hrvate u BiH i nije bila agresor, iako je ICTY u svojih pet presuda utvrdio da se radi o međunarodnom konfliktu i označio Hrvatsku kao agresora u Bosni i Hercegovini. Poznat je zvučni zapis sastanka Zorana Milanovića i ratnih veterana kada je Milanović rekao, da će u procesu pred ICTY Hrvatska biti oslobođena odgovornosti, ali da će optuženici biti presuđeni.

Zbog toga se Hrvatska u mnogim izvješćima pred UN i EU nerijetko definira kao država, koja koristeći odnosno zloupotrebljavajući punopravno članstvo u EU i NATO krši sve UN i EU konvencije, koje se odnose na primjenu i zaštitu međunarodnog humanitarnog prava, a u izvještajima IRMCT/ICTY se definira kao pandan Srbiji, koja je u međunarodnoj javnosti od ranije poznata zbog nepriznavanja genocida u Srebrenici i ne prihvaćanja presuda ICTY/IRMCT.

Na regionalnom planu također ne postoje bitne razlike između kandidata. Isti stavovi i dejstva prema Srbiji su karakteristika političkih angažmana kandidata. Srbija se smatra, još uvijek, potencijalnom opasnošću i uglavnom služi za unutar političke obračune u Hrvatskoj. Prema Republici Sloveniji je isti, čak i neprijateljski nastup kroz poznatu aferu kontaminacije međunarodnog arbitražnog procesa u vezi Arbitražnog sporazuma, kojim bi se između ostaloga, odredio izlazak Slovenije u međunarodne vode u Jadranskom moru/Piranski zaljev. Zoran Milanović je imao ključnu ulogu u tome, jer je javno priznao da je kao premijer tadašnjem ravnatelju Sigurnosno-obavještajne agencije (SOA) Draganu Lozančiću naručio da kontaminira proces arbitraže. Prilikom smjene Lozančića od strane HDZ-ove Vlade RH rekao je, da bi Lozančić trebao biti nagrađen zbog kontaminiranja arbitraže, a ne smijenjen. Stavovi Grabar-Kitarović su na istoj dispoziciji.
 
I prema Bosni i Hercegovini nema nikakve suštinske razlike, jer i Grabar-Kitarović i donekle Milanović uvjetno podržavaju formiranje trećeg (hrvatskog) entiteta i smatraju dio BiH svojim velikodržavnim plijenom/projektom. Dok u vezi BiH Grabar-Kitarović prati njezina stranka HDZ, potrebno je istaknuti da unutar SDP-a nema plebiscitarne podrške prema podjeli BiH i politici koju zagovara Milanović prema BiH.

Dok zajednički ističu opasnost od migranata/izbjeglica i islamizacije BiH, očigledno zajednički ne vide opasnost od „mekog“ ruskog utjecaja, ali i veoma „tvrdih“ milijardi eura koji se upumpavaju preko ruskih/hrvatskih banaka u Hrvatsku. Poznata je činjenica, da hrvatske sigurnosno-obavještajne agencije nisu dovoljno angažirane na praćenju ruskog utjecaja i tokova novca u Hrvatskoj, dok je tijekom afere u vezi sa ubacivanjem/vraćanjem migranata/izbjeglica iz Hrvatske u BiH, koja je bila otkrivena u BiH preko donedavnog ministra sigurnosti BiH Dragana Mektića (SDS), Hrvatska je uputila cirkularni dokument članicama NATO-a u kojem je najcrnjim scenarijem oblatila BiH i njezine sigurnosno-obavještajne agencije prikrivajući svoju ulogu u produciranju obavještajnih afera u BiH.

Oba kandidata svoju vanjsku politiku grade na opasnosti od tzv. islamskog terorizma koji po njima dolazi iz BiH i od navodne prijetnje, koja dolazi od Srbije i srbijanskog predsjednika Aleksandra Vučića. Druge prijetnje čak i prema izvještajima hrvatskih obavještajnih agencije i ne postoje.

Jedina nepoznanica  će  biti odnos Zorana Milanovića prema hrvatskoj politici u BiH koja se trenutno najsnažnije oslanja na Milorada Dodika (SNSD) odnosno da li bi Milanović podržao nastavak podjele BiH koju zdušno pokušavaju realizirati Dragan Čović (HDZBiH) i Milorad Dodik (SNSD) ili bi se vratio  izvornim postulatima hrvatskog SDP-a, koji nikada nije podržavao podjelu BiH.
  Hrvatska na svojevrsnoj prekretnici?
Izborna kampanja protječe u znaku mnogobrojnih uvreda, dezinformacija i brojnih osobnih napada. Vrlo je malo jasno artikuliranih političkih sadržaja. Najgore od svega je, što se cijela kampanja uglavnom usredotočila na to tko je veći Hrvat i na dominaciju ideološkim temama, a ne programskim sučeljavanjima. Osim toga, kandidati uopće nisu u dovoljnoj mjeri pokrenuli pitanja vanjske politike i nacionalne sigurnosti, iako su vanjska politika i sigurnosno-obavještajni sektor važan dio predsjedničkih ovlasti. Predsjednički izbori se održavaju u vrijeme božićno-novogodišnjih blagdana što u osnovi više odgovara političkoj desnici i HDZ-u, jer je u tom periodu masovan dolazak hrvatske dijaspore u domovinu i time mogućnosti da sudjeluju na izborima. Relevantna istraživanja pokazuju, da je hrvatska dijaspora tradicionalno naklonjena HDZ-u kao i Hrvati iz Bosne i Hercegovine.

Najveća hipoteka Grabar-Kitarović je sudjelovanje u Sanaderovoj Vladi i propušteni mandat predsjednice Republike Hrvatske 2015-2020. Vlada premijera Ive Sanadera (HDZ), čija je ministrica vanjskih poslova bila Kolinda Grabar Kitarović vjerojatno predstavlja najkorumpiraniju Vladu u kojoj je čak sedam ministara uključujući premijera Sanadera optuženo za kaznena djela. To je velika hipoteka i breme za Grabar-Kitarović u njezinoj sadašnjoj izbornoj kampanji, jer je HDZ-u kao jedinoj političkoj stranci u Hrvatskoj pravomoćno presuđeno za korupciju, a Ivo Sanader je ovih dana nepravomoćno osuđen na još jednu kaznu zatvora od šest godina. Još uvijek se u toj stranci (ne)uspješno odvija proces dekriminalizacije te stranke. Istrage, koje se vode protiv HDZ Hrvatske morat će se proširiti na HDZBiH, jer su utemeljene sumnje da se radi o proračunskim pronevjerama milijuna hrvatskih kuna poreskih obveznika, koje su se odvijale preko HDZBiH i dijela njegovog čelništva. 

Zoranu Milanoviću se spočitava, da je slabo vodio Vladu Republike Hrvatske u razdoblju 2011-2016. Isto se spočitava i aktuelnom hrvatskom premijeru Andreju Plenkoviću te nespremnost Hrvatske za predsjedavanje Hrvatske EU u prvoj polovini 2020.godine te pogoršanje odnosa sa skoro svim susjednim državama. Za vrijeme premijerskog mandata Milanović je nekoliko puta pokazao svoju bahatost, kako kod kuće, tako i na međunarodnoj razini. I ništa blaža nije bila njegova retorika prema službenom Beogradu niti o događajima u BiH. Ali Milanović je sada i biološki i politički zreliji i ako pobijedi, morat će ispuniti barem neka svoja „tolerantna obećanja“ prema svim progresivnim čimbenicima u Hrvatskoj, regiji i Europi. Potrebno je zaustaviti proces masovnog iseljavanja iz Hrvatske, jer je val iseljavanja do sada „odnio“ više mladih života nego Drugi svjetski i Domovinski rat zajedno. To je nastavak drugog egzodusa koji HDZ čini. Prvi je učinjen prema Srba ratnim mjerama/djelovanjem, a drugi prema Hrvatima ekonomskim razlozima/uništenjem.

Analitičari smatraju, da je došlo vrijeme da Hrvatska okonča razdoblje nacionalnog romantizma. Hrvati imaju svoju nacionalnu državu, osigurati moraju njenu budućnost za generacije koje dolaze. Novoizabrani predsjednik morat će se suočiti sa brojnim problemima. Naglašavanje povijesnih podjela i tenzija među Hrvatima je vraćanje u prošlost. Hrvatskoj je potrebna izvjesnija budućnost. I drugi narodi imaju svoje povijesne podjele, ali rijetko tko naglašava i idealizira mračnu prošlost na račun svoje budućnosti kao što je to u slučaju Hrvata i Hrvatske. Takva politika vodi državu u stanje štetnih ideoloških podjela i povećanje tenzija čak i sukoba sa manjinskim etničkim zajednicama i susjedima. Zbog toga predsjednički izbori mogu predstavljati svojevrsnu prekretnicu za Republiku Hrvatsku.

Ljubljana/Zagreb, 31. prosinac/decembar 2019
                               
                                                                       Link (BSH): https://www.ifimes.org/ba/9742 (Analiza – Predsjednički izbori u Hrvatskoj 2020: Hrvatska na svojevrsnoj prekretnici?) Link (ENG): https://www.europeanperspectives.org/en International scientific journal „European Perspectives

СЕЛО НА КРАЈУ СВЕТА

Драги пријатељи!

Нека вам у Новој 2020. години кућа буде дом у коме станују само љубав, радост и слога.

С поштовањем,

Љубиша Симић

СЕЛО НА КРАЈУ СВЕТА

(Једном мом школском другу)

Има једно мало, малено село, сеоце, негде на крају света у које дуго нико није одлазио. Изгледало је као да су скоро сви заборавили да то мало село још увек постоји. Чак и они који су се тамо некада родили, не сећају се више када су задњи пут били у свом родном селу. Као да оданде пут води само у једном смеру, од села, али никако ка селу, у коме је живело још неколико старих, врло старих људи и само један млађи, рекло би се сасвим обичан човек, који по сваку цену одлучи да остане у селу и брине о  свом старом и болесном оцу. Живели су у малом трошном кућерку и нису имали ништа више осим малог комада земље поред куће, где су узгајали понешто од воћа и поврћа, таман толико да би могли да преживе. Имали су и нешто шуме коју су користили за огрев или да продају мало дрва када им је био потребан новац да купе џак брашна, мало соли, кило шећера, литар уља или који грам кафе.  Кафа коју су сваког јутра заједно испијали отац и син, беше им једини ужитак који су себи могли да приуште. Нису се жалили на свој тежак и сиромашан живот. Били су задовољни и захвални и радовали се сваком новом дану. Једног дана одлучи син да се жени. Забринути отац знајући да у селу нема девојака и да ниједна девојка из града неће хтети да дође на село да живи, посаветова свог сина да да оглас у новине. И би тако. Син оде у оближњу варош и даде у новине оглас за женидбу:

  • Једини момак из села на крају света тражи девојку са којом би могао у малој трошној кући да изгради дом у коме ће становати само љубав!

Убрзо затим овај момак из села на крају света, захваљујући свом огласу упозна и освоји срце једне девојке из далеког града. Венчаше се. Бог их награди и роди им се први син, а за њим други, трећи, па четврти, пети, шести… Мали кућерак испуни дечија граја и неизмерна љубав и радост. Село оживе. Брзо се чу за ову причу и људи почеше навраћати да посете село на крају света. Једног дана дође и телевизија да направи репортажу. Запрепастише се када видеше у каквим тешким материјалним условима  живи ова сиромашна, али срећна породица. Упиташе најстарије дете, које већ беше кренуло у први разред основне школе, који поклон највише жели да му купе? Дете одговори, да би највише желело да му купе једну козу, да млађа браћа имају увек довољно млека. Потом упиташе мајку, да ли њој шта треба? Ништа мени не треба, само нека су нам деца жива и здрава – одговори жена и одмахну рукама умрљаним од теста. Богу хвала, свега имамо колико нам је потребно, али ето ако би некако могли мом мужу да набавите једну тестеру, била бих вам веома захвална, отпадоше му руке секиром секући дрва. А када јој мужа упиташе, срећног оца шесторо деце, шта би он желео да му набаве, он са осмехом рече, да му је Бог већ дао све што је желео да има, те да је најсрећнији човек на свету и да му је срце пуно радости,  јер његова мала, трошна кућа постаде дом у коме станује љубав у селу на крају света.

Љубиша Симић

Bildergebnis für новогодишња честитка

RTCG NE SME DA OBJAVI: Poslanici koji su glasali za otimanje hramova SPC izopšteni iz crkve! (VIDEO)

RTCG NE SME DA OBJAVI: Poslanici koji su glasali za otimanje hramova SPC izopšteni iz crkve! (VIDEO)

29 децембра, 2019 0 88 Share

Javni servis, RTCG, prenela je samo deo saopštenja Episkopskog saveta SPC u Crnoj Gori

Javni servis, RTCG, prenela je deo saopštenja Episkopskog saveta SPC u Crnoj Gori, ali je sakrila deo u kome se govori o izopštenju iz SPC predlagača i onih koji du usvojili takozvani Zakon o slobodi veroispivesti.

Podsetimo, Episkopski savet SPC u Crnoj Gori praktično je isključio iz Pravoslavne vere sve pravoslavne poslanike iz vladajuće koalicije koji su u Skupštini Crne Gore glasali za kontroverzni Zakon.

U saopštenju posle večerasnje sednice Saveta navodi se:

„Donošenje ovakvog zakona ne služi na čast i blagoslov ni onima koji su ga predložili, ni onima koji su ga izglasali i proglasili i time su svi oni koji su pravoslavni, sa žaljenjem konstatujemo, sami sebe isključili iz Pravoslavne Crkve, te su stoga odlučeni od Svetih Tajni i nalažemo našem bogoljubivom sveštenstvu da im, po riječima Svetog Petra Cetinjskog, „nikakvoga posla crkovnoga“ ne obavlja, do njihovog pokajanja, za koje se molimo.“

ДР ЈОВАНА СТОЈКОВИЋ – ШТА СМРДИ У ЛЕКАРСКОЈ КОМОРИ СРБИЈЕ

БАЛКАНСКИ ШЕНГЕН ВЕЛИКА ПОДВАЛА СРПСКОМ НАРАОДУ

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ Траг у времену из црног шешира

БАЛКАНСКИ ШЕНГЕН ВЕЛИКА ПОДВАЛА СРПСКОМ НАРАОДУ

Српски народ већ годинама доживљава пораз за поразом. Тих пораза је толико да их је немогуће набројати. Пораз који надилази пораз стварањем Краљвине Југославије, уместо стварања јаке Србије, државе Србије (види ставове које је војвода Мишић о томе врло оштро изнео краљу Александру), затим стварањем ФНРЈ и довођење Србије и српског народа у понижавајући положај уодносу на друге чланице и нације (Хрвате, Словенце) под Брозовомкапом, јесте историјски пораз на Космету – губљење 15 постотериторје, посебно протеривање, понижење српског народа, рушење, скрнављење светиња, гробља, најмонструознијих убистава целих породица, пљачке кућа, и мања, отимање имовине, забрана повратка Срба на своја огњишта у једну реч, Космет остаје живoтно питање, рак рана српског народа. У тај опасни кључали котао „улетели“ су, без промишљености, недомишљеним и неразборитим приступима, ОУН, странимешетари, лутајући циркузанти, непријатељи српског народа, којису наишли на погодно тло новокомпонованих шиптарских вођа,познатијих као учекаовци, терористи – убице и наркодилери. Страни мешетари, својим уплитањем, створили су непремостиво поверење међу народима на Космету, уз уплитање Албаније, у којој преовладава мишљење, посебно након проглашења фантомске државе Косово, да је право време да Космет постане њен саставнидео по било коју цену, боље речено, шиптари и Албанци сматрајуда је наступио историјски моменат који треба искористити. Зато нема више ни речи о некавим преговорима (који су иначе били велика грешка, јер су шиптари на првом састанку у Бечу 2006.године постали равноправан међународни субјект, захваљујући разним непромишљеним политикантима, тадићима, коштуницама и др. на основу кога су прогласили државу Косово), то су самолапрдања разних вођа ради останка на власти и ових у Београду ионих у Приштини, наравно уз благослов Брисела.У овом контексту требало би проговорити о односима Југославије (а у том склопу пре свега Србије) и Албаније од завршетка Великог рата до Другог светског рата, а затим од краја Другог светског рата (Броз, Енвер Хоџа, идеје о балканској федерацији, информбиро, прелетање Албаније с Југославије на Русију, Кину) до настанка отворене југословенске кризе, нарочито након Устава из 1974.године, изласка на видело пароле „Косово република“ у времену1981-1988 итд. Међутим, о томе је написан велики број књига и студија, које читаоци могу да консултују, ради бољег сагледавања садашње ситуације. Трагикомичне су изјаве А. Вучића о том шенгену (сматра га„визионарским“, односно себе сматра визионаром, прим. ККС), јер стварати балкански шенген са непријатељским земљама са којима је Србија требало већ давно да прекине дипломатске односе, бољеречено оног момента када су признале фанмтомску државу Косово, је ругање српском народу. На основу Бечке конзуларне конвенције требало је задржати конзуларане односе (који често постоје и када су земље у рат), потписати конзуларне конвенције, које прецизно регулишу све видове конзуларних односа, међу којима су неповредивост граница, посебно између Србије, односно Косметаи Албаније, поштовање визног система који, између осталог, забрањује улазак у Србију непожељним особама – особама којесу починиле разне непријатељске радње према Србији, односно непријатељима српског народа, криминалцима, шпијунима, шверцерима, наркодилерима, трговцима оружјем, трговцима људима, белим робљем, особама које се налазе на црвеним потерницама Интерпола, особама које су починиле економскикри минал (зар нико није извукао поуке да сви криминалци из Србије беже у Црну Гору или у Српску, а криминалци из тихдржаветина беже у Србију, сутра ће по визионарској идеји стварања шенгена, бежати у Албанију, Македонију, и обратно). Познато је да земље које се непријатељски односе према Србији, ато су управо Албанија и Црна Гора, ништа мање Македонија, којомвладају шиптари, издају личне карте или пасоше држављанима треће земље којима је забрањен улаз у Србију, ради извршења неког терористичког или другог дела. Српски народ је ушао у 21век са најкраћим памћењем. Тако је заборављено понашање ЦрнеГоре док је била чланица СРЈ. Наиме у Црну Гору су могли да улазеи курата и мурат, без виза, тако да су странци, којима је био забрањен улазак у СРЈ, несметано прелазили црногорско-хрватску границу или авионима улазили преко аеродрома у Тивту. Србија је била немоћна да натера Црну Гору да поштује међународне конвенције, споразуме да поштује Устав СРЈ, целовитост земље. Даби се заштитила, Србија је на аеродрому у Београду и граници са Црном Гором контролисала улзак свих путника и на тај начин се штитила од тадашњег црногорског безобразлука. Црна Гора је кршила све конвенције и споразуме СРЈ са страним зељама, не самовизни систем: политичке, економске, културне, срушила је безбедоносни систем, увела страну валуту итд. Све то што се радило раније, а поготово сада са овим опасним визионарењем о стврању шенгена, фигуративно речено, личи на згужвани папир који се баца у корпу за отпатке. И то стварање балканског шенгена требало би бацити у корпу или у канту за смеће. Надаље, стварање тог шенгена је неозбиљана политичка игра, замлаћивање народа, од човека, да парафразирам народну мудрост, кога није запослио Бог, а кога не запосли Бог, запосли гађаво, препотентног човека, који је досадио и Богу и људима са даноноћним причама, претњама, његов речник је неумерен. Он чак себе назива лудим, каже да је болестан, а онда одмах иза тога говори како прави велике ствари за Србију и народ. Ништа се другчије не понашају владари у земљама које ће бити у шенгену. Сви су они исте памети понашања и у спрези, упрегнути вуку исту кочију, или су у истом јарму. Нормални људи се питају, има ли Србија министра иностраних послова и велики дипломатски састав. Одговран министар и МСП,које би требало да има ескперте, морали су пре визионарења, Визионару поднети темељиту анализу, које ће све последице имати земља ставрањем тог шенгена. Од председника владе се, такође, ништа није могло очекивати. Она, председник Владе, је опсједнута лажним вредностима и преокупацијама. Били смо очевидци пре неколико вечери како се понашала и шта је говорила када је било речи о Визионару у двочасовном интервјуу на исервисираном Јавном ТВ сервису. У одговорима на било којапитања (нормално, питања су била догворена, намештена са водитељем која је давно морала бити удаљена из тог унерећеног медија), предсеник Владе је величала Визионара. И други су Визионарови фластери, али она је његов најачи фластер. На дргој страни, Запад ће наставити да проводи, преко балканских„визионара“ још будалаштина ради уништења православља и Србије (као што то ради према православљу и Русији). Њих незанима какви ће бити односи и стање на Балкану. Између осталог, основни им је циљ да покупе радну снагу (беле коже), како би избегли даљњи прилив и најезду обојених. Шенгеноманија (једнога дана ће мало село Шенген, са 500 становника на тромеђи Белгије, Француске и Луксембурга, када се уруши црна рупа ЕУ, ни криво ни дужно, мењати назив, јер ће реч„шенген“ значити нешто ружно, вулгарно) је за неке еврослинавце опсесија којој се немогу одупријети. То подсећа „на култ златног телета код изабраног Израиљевог народа“. Иако нема Броза и култаличности у Србији је на снази култ сличности. Шта рећи на крају. Да ли српски Визионар зна шта је суверена држава. Наравно дане зна, јер Србија нема државу. Да ли зна колики је значај и политичко умјеће очување граница земље у којој визионари. Наравно да не зна, држава не постоји ако нема границе. Да ли је Визионар Визионар или га је неко натерао да Србију и православље прегазе земље са којима шенгенише. Наравно да је натеран. Да ли Визионар зна да у самој европској зони постоје контроле и шта о томе мисли његова пријатељица Меркел. Не зна или не жели да зна. „Док заштита спољних граница функционише онако како ми претпостављамо, апсолутно је оправдано постојање додатне контроле на кључним деловима унутрашнјих граница“,рекла је Меркелова. А, баварски министар унутрашњих послова је био прецизнији, осврћући се на Бугарску и Румунију: „Иако би било пожељно да добију пунаправан статус, не би требало дозволити да се шенгенска зона повећа на штету немачког становништва, а та опасност је превелика, с обзиром на огромну корупцију и велике проблеме организованог криминала у тим земљама. Не смеју се укинути контроле, односно сигурне заштите иобезбеђења спољних граница ЕУ“ (sic). Да ли Визионар зна да у земљама са којима жели да шенгенише, цвета организовани криминал и корупција. Наравно да не зна. Када се криминалци свих врста из Албаније, Македоније, црне Црне Горе, размиле по унесрећеној Србији, када настану убиства и пљачке, циљни и већ испланирани терористички напади, сви ће, дакако и Визионар, постати накнаднопаметаши. Ниједну земљу кроз истрију није толико коштала накнадна памет као Србију. Да ли је то тачно, молим вас процените сами.

FINSKA PROFESORKA UZDRMALA SVET! NAD SRBIMA JE IZVRŠEN GENOCID! NATO ih ucenjivao od 1992. godine, a onda su ih bombardovali! NJIHOVA STRANA MORA DA SE ČUJE

FINSKA PROFESORKA UZDRMALA SVET! NAD SRBIMA JE IZVRŠEN GENOCID! NATO ih ucenjivao od 1992. godine, a onda su ih bombardovali! NJIHOVA STRANA MORA DA SE ČUJE

10:12 Politika 7

Tanjug/Informer.rs | 23. 12. 2019.AddThis Sharing ButtonsShare to FacebookShare to Twitter

FINSKA PROFESORKA UZDRMALA SVET! NAD SRBIMA JE IZVRŠEN GENOCID! NATO ih ucenjivao od 1992. godine, a onda su ih bombardovali! NJIHOVA STRANA MORA DA SE ČUJE

Nad Srbima je tokom prošlog veka izvršen genocid, a lažne optužbe da su činili zločine u vreme raspada Jugoslavije deo su kampanje velikih sila kako bi opravdale svoje osvajačke ciljeve, izjavila je finska profesorka i nekadašnji funkcioner finskih socijaldemokrata Pirko Turpeinen

Turpeinen, koja je bila i stručni saradnik u Komisiji za ispitivanje torture i kršenja ljudskih prava Saveta Evrope, rekla je u intervjuu za portal Vesti-online da je „slučaj Račak“ bila samo jedna u nizu provokacija nad srpskim narodom.

Ona je najavila da će njena naredna knjiga biti „istorija holokausta i genocida nad Srbima, kako tokom Drugog svetskog rata, tako i u vreme ratova devedesetih i NATO okupacije Kosova“.

– Na poziv Slobodana Miloševića da pošalju stručan tim koji bi utvrdio okolnosti stradanja pojedinaca u Račku, finsko Ministarstvo spoljnih poslova je iz nekog razloga imenovalo Helenu Rantu koja nije bila kompetentna da utvrdi činjenice. Njena odgovornost je u stvari bila da poruči autopsijske izveštaje koje su sačinili patolozi, ali ni to nije uradila. Umesto toga, ona je rekla ono što joj je instruisano da kaže od finskog i nemačkog ministarstva spoljnih poslova – rekla je Turpeinen.

Prema njenim rečima, Račak je napravljen jer su SAD i Nemačka sa drugim NATO zemljama planirale da okupiraju čitavu Jugoslaviju, što tadašnji predsednik Slobodan Milošević,kako kaže nije prihvatio.

DVA PUTA SU VAM KRVAVO RAZBIJALI ZEMLJU I PISALI ISTORIJU! SRBI, NE VERUJTE U ONO ŠTO VAM PODMEĆU!

– Podsetiću da su zemlje, članice NATO, prethodno ekonomskim sankcijama već ucenjivale Jugoslaviju i te ucene su trajale od 1992. Međutim, zemlja je opstajala. Zato države NATO nisu više videle alternativu svom planu osim da fizički osvoje prostor bombardovanjem. SAD su htele da naprave vojnu bazu na Kosovu i to su i uradile – rekla je ona.

Upitana da li je čula da je na Kosovu jedan Srbin osuđen zbog negiranja navodnog zločina u Račku, Turpeinen je rekla da je to nečudi jer na Kosovu i ne postoji pravno društvo i zločini prolaze nekažnjeno.

– Sud za zločine OVK u Hagu ne funkcioniše dobro. Zapravo etničko čišćenje Srba se nastavlja i nije ni čudo što negiranje istine dominira u ovom slučaju – rekla je Turpeinen.

Kako je rekla ima puno naučnih dokaza i knjiga koje prenose istinu, ali preovlađuje propaganda medija NATO, koja je stigla i u filmsku industriju, literaturu i sport.

– Srbima je potrebno da se čuje njihova strana, kroz filmove poput onog o Jasenovcu ili nastupa uglednih ličnosti, kao što je nobelovac Peter Handke. Nikada nije prekasno da istina pobedi – zaključila je Turpeinen.

Pratite nas na društvenim mrežama

Šta je Arno Gujon imao da poruči na prvoj "Konferenciji o ostanku mladih u Srbiji" u Kolarcu