French Fury in the EU Cage By DIANA JOHNSTONE Paris.
„Work Harder to Earn Less“
French Fury in the EU Cage
The French are at it again – out on strike, blocking transport, raising hell in
the streets, and all that merely because the government wants to raise the
retirement age from 60 to 62.  They must be crazy.
That, I suppose, is the way the current mass movement in France is seen – or at
least shown – in much of the world, and above all in the Anglo-Saxon world.
Perhaps the first thing that needs to be said about the current mass strikes in
France is that they are not really about “raising the retirement age from 60 to
62”. This is rather like describing the capitalist free market as a sort of
lemonade stand. A propaganda simplification of very complex issues.
t allows the commentators to go crashing through open doors.  After all, they
observe sagely, people in other countries work until 65 or beyond, so why should
the French balk at 62? The population is aging, and if the retirement age isn’t
raised, the pension system will go broke paying out pensions to so many
However, the current protest movement is not about “raising the retirement age
from 60 to 62”. It is about much more.
For one thing, this movement is an expression of exasperation with the
government of Nicolas Sarkozy, which blatantly favors the super-rich over the
majority of working people in this country.  He was elected on the slogan, “Work
more to earn more”, and the reality turns out to be work harder to earn less.
The Labor Minister who introduced the reform, Eric Woerth, got a job for his
wife on the office staff of the richest woman in France, Liliane Bettencourt,
heir to the Oreal cosmetics giant, at the same time that, as budget minister, he
was overlooking her massive tax evasions. While tax benefits for the rich help
empty the public coffers, this government is doing what it can to tear down the
whole social security system that emerged after World War II on the pretext that
“we can’t afford it”.
The retirement issue is far more complex than “the age of retirement”.  The
legal age of retirement means the age at which one may retire.  But the pension
depends on the number of years worked, or to be more precise, on the number
of cotisations (payments) into the joint pension scheme. On the grounds of
“saving the system from bankruptcy”, the government is gradually raising the
number of years of cotisations from 40 to 43 years, with indications that this
will be stretched out further in the future.
As educationis prolonged, and employment begins later, to get a full pension
most people will have to work until 65 or 67.  A “full pension” comes to about
40 per cent of wages at the time of retirement.
But even so, that may not be possible.  Full time jobs are harder and harder to
get, and employers do not necessarily want to retain older employees.  Or the
enterprise goes out of business and the 58-year old employee finds himself
permanently out of work.  It is becoming harder and harder to work full-time in
a salaried job for over 40 years, however much one may want to.  Thus in
practice, the Sarkozy-Woerth reform simply means reducing pensions.
That, in fact, is what the European Union has recommended to all memberstates as
an economy measure, intended, as with most current reforms, to reduce social
costs in the name of “competitivity” – meaning competition to attract investment
Less qualified workers, who instead of pursuing studies may have entered the
work force young, say at age eighteen, will have subscribed to the scheme for
forty-two years at age 60 if indeed they manage to be employed all that time.
Statistics show that their life expectancy is relatively short, so they need to
leave early in order to enjoy any retirement at all.
The French system is based on solidarity between generations, in that
the cotisations of  today’s workers go to pay today’s retired people’s
pensions.  The government has subtly tried to pit one generation against
another, by claiming that it is necessary to protect the future of today’s
youth, who are paying for the “baby boom” pensioners. It is therefore extremely
significant that this week, high school and university students massively began
to enter the protest strike movement.  This solidarity between generations is a
major blow to the government.
The youth are even much more radical than the older trade unionists.  They are
very aware of the increasing difficulty of building a career.  The trend is for
qualified personnel to enter the work force later and later, having spent years
getting an education.   With the difficulty of finding a stable, full-time job,
many depend on their parents until age 30.  It is simple arithmetic to see that
in this case, there will be no full retirement until after age 70.
Productivity and Deindustrialization
As has become standard practice, the authors of the neo-liberal reforms present
them not as a choice but as a necessity.  There is no alternative.  We must
compete on the global market.  Do it our way or we go broke.  And this reform
was essentially dictated by the European Union, in a 2003 report, concluding
that making people work longer was necessary to cut pension costs.
These dictates prevent any discussion of the two basic factors underlying the
pension problem: productivity and deindustrialization.
Jean-Luc Mélenchon, the former Socialist Party man who heads the relatively new
Left Party, is about the only political leader to point out that even if there
are fewer workers to contribute to pension schemes, the difference can be made
up by the rise in productivity.  Indeed, French worker productivity is among the
very highest in the world (higher than Germany, for example).  Moreover,
although France has the second longest life expectancy in Europe, it also has
the highest birth rate.  And even if jobholders are fewer, because of
unemployment, the wealth they produce should be adequate to maintain pension
Aha, but here’s the catch:  for decades, as productivity goes up, wages
stagnate.  The profits from increased productivity are siphoned off into the
financial sector.  The bloating of the financial sector and the stagnation of
purchasing power has led to the financial crisis – and the government has
preserved the imbalance by bailing out the profligate financiers.
So logically, preserving the pension system basically calls for raising wages to
account for higher productivity – a very major policy change.
But there is another critical problem linked to the pension issue:
deindustrialization.  In order to maintain the high profits drained by the
financial sector, and avoid paying higher wages, one industry after another has
moved its production to cheap labor countries.  Profitable enterprises shut down
as capital goes looking for even higher profit.
Is this merely the inevitable result of the rise of new industrial powers in
Asia?  Is a lowering of living standards in the West inevitable due to their
rise in the East?
Perhaps.  However, if shifting industrial production to China ends up lowering
purchasing power in the West, then Chinese exports will suffer. China itself is
taking the first steps toward strengthening its own domestic market.
“Export-led growth” cannot be a strategy for everyone.  World prosperity
actually depends on strengthening both domestic production and domestic
markets.  But this requires the sort of deliberate industrial policy which is
banned by the bureaucracies of globalization: the World Trade Organization and
the European Union.  They operate on the dogmas of “comparative advantage” and
“free competition”.  On grounds of free trade, China is actually facing
sanctions for promoting its own solar energy industry, vitally necessary to end
the deadly air pollution that plagues that country.  The world economy is being
treated as a big game, where following the “rules of the free market” is more
important than the environment or the basic vital necessities of human beings.
Only the financiers can win this game.  And if they lose, well, they just get
more chips for another game from servile governments.
Where will it all end?
It should end in something like a democratic revolution: a complete overhaul of
economic policy.  But there are very strong reasons why this will not happen.
For one thing, there is no political leadership in France ready and able to lead
a truly radical movement.  Mélenchon comes the closest, but his party is new and
its base is still narrow.  The radical left is hamstrung by its chronic
sectarianism.  And there is great confusion among people revolting without clear
programs and leaders.
Labor leaders are well aware that employees lose a day’s pay for every day they
go on strike, and they are in fact always anxious to find ways to end a strike.
Only the students do not suffer from that restraint. The trade unionists and
Socialist Party leaders are demanding nothing more drastic than that the
government open negotiations about details of the reform.  If Sarkozy weren’t so
stubborn, this is a concession the government could make which might restore
calm without changing very much.
It would take the miraculous emergence of new leaders to carry the movement
But even if this should happen, there is a more formidable obstacle to basic
change: the European Union.  The EU, built on popular dreams of peaceful and
prosperous united Europe, has turned into a mechanism of economic and social
control on behalf of capital, and especially of financial capital.  Moreover, it
is linked to a powerful military alliance, NATO.
If left to its own devices, France might experiment in a more socially just
economic system.  But the EU is there precisely to prevent such experiments.
Anglo-Saxon Attitudes
On October 19, the French international TV channel France 24 ran a discussion of
the strikes between four non-French observers.  The Portuguese woman and the
Indian man seemed to be trying, with moderate success, to understand what was
going on.  In contrast, the two Anglo-Americans (the Paris correspondent
of Time magazine and Stephen Clarke, author of 1000 Years of Annoying the
French) amused themselves demonstrating self-satisfied inability to understand
the country they write about for a living.
Their quick and easy explanation: “The French are always going on strike for fun
because they enjoy it.”
A little later in the program the moderator showed a brief interview with a
lycée student who offered serious comments on pensions issue.  Did that give
pause to the Anglo-Saxons?
The response was instantaneous.  How sad to see an 18-year-old thinking about
pensions when he should be thinking about girls!
So whether they do it for fun, or whether they do it instead of having fun, the
French are absurd to Anglo-Americans accustomed to telling the whole world what
it should do.

Diana Johnstone is the author of Fools Crusade: Yugoslavia, NATO and Western
Delusions.Write her for the French version of this article, or to comment,


– Istorijsko-etimološka studija – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik


– Istorijsko-etimološka studija –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Vladimir je selo, na jedno 20 km od Ulcinja, u pravcu albanske granice i Skadra. Crnogorci, kao što su pribrežnu oblast Skadarskog jezera nazvali na svom jeziku Krajina, a drugu, ispod nje – Mrkojevići, nazvali su na svom slovenskom jeziku i današnje selo Vladimir. Tada, u početku useljavanja, negdje u V-VI-tom veku nove ere, ko zna kako: moguće je da se to otkrije iz biografije Svetoga Vladimira. U toku vekova to se ime zaboravilo i, posle izgradnje crkve Svetoga Vladimira, počelo se i selo da se ovako naziva, kao što se po obližnjoj crkvi Sveti Ðorđe nazvalo i selo Sveti Ðorđe, pa – nešto niže niz Bojanu – i selo Sveti Nikola se nazvalo tako po crkvi Sveti Nikola, kao i neka druga sela ove oblasti. Na obali crnogorskog Jadrana imamo i gradić Sveti Stefan, što nam svedoči da su ovi Crnogorci prakticirali kršćenje svojih naseobina-toponima imenima svojih svetaca.

Posle imena ČASLAV, HVALIMIR i PETRISLAV, VLADIMIR je jedan od prvih antroponima i prvih patronima slovenskih, srpsko-crnogorskih, koji poznaje istorija Ulcinja i okoline, moguće i čitave Crne Gore. Ovako – Vladimir zvao se sin pomenutog Petrislava, poznat iz istorije Ulcinja i okoline.

Na slovenskom, ne samo srpskom, već i na ruskom jeziku, ovaj antroponim znači « da vlada mir », što dokazuje da su Sloveni od vajkada priželjkivali i bili za mir. Ovaj fenomen nije poznat i u antroponimiji ostalih naroda, posebno ne kod Albanaca, što ne znači da oni nisu priželjkivali i bili za mir ništa manje od Slovena.

Sin Petrislava, Vladimir, nosio je i jedno drugo ime – Jovan, pa je i u istoriji poznat kao Jovan Vladimir. Kao i otac mu, pa i ded Hvalimir, i Jovan Vladimir se rodio u okolini Ulcinja, u oblast sada poznata imenom Mrkojevići, koja se pruža od obale mora, ispod Bara, do obale reke Bojane, ispod planine Taraboš (sada u Albaniji). Crnogorska vladajuća porodica Vladimirovići (Oštrivojevići, II razdoblje), koja je imala za prestolnicu svoje države Skadar, tu, u blizini – između Skadra i Ulcinja – imala je i svoj letnjikovac.

Vladimir je nasledio na vlast svog oca i vladao Dukljom, kako se zvala Crna Gora u početku svog državnog života. Skadar je bio ne samo prestolnica Duklje, već i ekonomski, crkveni i kulturni centar države.

Kao vladar Jovan Vladimir je bio vazal Vizanta, a nosio je i titulu bazileus, koja je u latinskoj transkripciji značila rex; u vizantijskoj titularnoj hijerarhiji bazileus je označavao „vladara (kralja) koji je sa svojom zemljom (oblašću) potčinjen imperatoru i njegov pridružnik i u miru i u ratu. Neosporno je da je Vladimir nosio titulu dux i bio vojni zapovjednik čitave teme i oblasti koje su joj bile u zaljeđu, kao i to da je okrenuo slovensku vojsku protiv bugarskog carasamozvancaVladimirovo suprotstavljanje Samuilu, njegovoj vojsci i težnjama, značilo je odbranu zvanične konstantinopoljske crkve, čiju je mitropoliju u DukljiPrevalitani ovaj (Samoilo) uništioVladimir je u očima Vizantinaca postao zaštitnik imperijalnog i patrijarhalnog kanonskog pravaBrak Vladimirov sa Kosarom, Samuilovom kćeri, nije preveo dalmatinskodukljanskog bazileusa i duksa u tabor otpadnikaKralj Vladimir je sačuvao duh pravog hrišćanstva, državu i granice imperijeProglašenjem za sveca vizantijski bazileus Vladimir postao je oslonac moćne južnoslovenske države koja se stvaralaVladimir je, kao vizantijski bazileus, slomio konačno, poslije vjekova neuspješnih romejskih ratova, radikalno bogumilsko krilo u okviru Slovenske crkve i silom mača utemeljio uticaj Konstantinopolja na prostorima koji su počeli, zahvaljujući cirilskom pismu, da se pretstavljaju kao slovenska civilizacija…Činjenica da je Samuilova kći naslijedila presto Dalmacije, označava prelomnu epohu u razvoju južnoslovenskih državnih organizacija. Po svemu sudeći, vizantijski dvor dao je Vladimiru još za života nasljednu krunu bazileusa, koju je kao legitimni nasljednik ponijela njegova žena Kosara…Činjenica je nepobitna da je sa Vladimirovim oglašenjem za sveca postavljen temelj modernoj srednjevjekovnoj državi i da je ona sa njegovom krunom stekla legitimitet. Njegovu je državu priznala imperijalna civilna i crkvena vlast, a to je prvo znamenje te vrste među Južnim Slovenima1).

Ivan Vladislav, nasljednik Cara Samuila, ubio je Jovana Vladimira 1016. godine, a hrišćanski ga Srbo-Crnogorci njegove kraljevine proglasili za sveca i sahraniše ga u početku u Krajini, u crkvi Svete Marije, odakle su ga kasnije, sa posebnim počastima martira i mučenika, preselili u crkvi Svetoga Srđa i Bakha, u Skadar, gde su sahranjeni i mnogi drugi srpsko-crnogorski kraljevi.

Godine 1215, kada je Mihailo Anđelić, despot Epira, zauzeo Skadar (današnje alb. SHKODËR), premestio je mošti Svetoga Jovana u Drač (današnje alb. DURRËS). Odavde, godine 1362, posle pada Drača, Karlo Topija ih je smestio u srpskom manastiru u blizini Elbasana (albanski grad), koji poče po njemu da se naziva Manastir Svetoga Jovana. U naša vremena ovaj su manastir Albanci počeli da nazivaju na svom jeziku Manastiri i Shën Gjonit, albanizirajući ovako ime Svetoga Jovana, kao što su to albanizirali i ime oca Skenderbega, pa i samom Skenderbegu, svom nacionalnom heroju. U vreme totalitarizma Albanci su postavili mine manastiru i razorili ga. Prethodio im je Ismail Kadare.

Biografija Svetoga Jovana Vladimira napisana je blagovremeno, od njegovih savremenika, na srpskom, pa je prevedena na grčkom i latinskom. Legende su za njega iz veka u vek kružile u crnogorskom narodu i množile se. U tim legendama, pored fantastičnog, ima i istine. Neoporeciva istina je da je on ne samo za crnogorski narod i za istoriju Crne Gore, pa i šire, već i za sve hrišćane Balkana (a to znači i za Albance!), bio jedna od najznamenitijih ličnosti svog vremena, sa posebnim zaslugama.

U njegovu čast Srbo-Crnogorci oblasti Mrkojevići izgradili su crkvu u njegovom rodnom mestu, u blizini letnjikovca Vladimirovića, i nazvali je njegovim imenom: crkva Svetoga Vladimira. Razume se da se od tada i naselje oko crkve počelo zvati po crkvi Vladimir, kako smo već naglasili – uobičajena stvar ovih Ulcinjana.

Albanac Nail Draga, koji, u svom zamašnom članku Në mbrojtje të toponimit Katërkollë (= U odbrani toponima Katërkollë), optužujući Crnogorce da su toponime svoje domovine «zloupotrebili» prilagođavajući ih «svojim dnevnim političkim potrebama», lično zloupotrebljava mnogo gore toponime Crne Gore, falsifikujući2) ih i prilagođavajući dnevnim političkim potrebama njegovih veliko-albanaca, koji bi hteli da delovima Crne Gore stvore njihovu super Ve-e-eliku Albaniju, onako kako nam je već pretstavlaju u njihovoj mapi više puta objavljenoj na stranicama njihove revije SHQIPËRIA ETNIKE3), kao i u njihovim «studijama» o Albanskom COMONVELTHU, o kojemu smo već pisali u jednoj našoj kritičkoj studiji4). On urliče protiv Slovena, koji su «od davninaprilagodili albanske toponime strukturi njihovog jezika, ili su činili njihove korenite promene. Drugim rečima, bilo je ovo jedna vrsta asimilacije (albanskih !-KB) toponima… »– kaže on.5)

Pre svega pitam gospodina Dragu koji su t’i « albanski » toponimi Crne Gore, koje smo prilagodili strukturi našeg jezika? Da možda ne misli na toponim NOKŠIĆ>NOVŠIĆ, za koji on pretendira da je albanski, a ja sam mu već dokazao da nije albanski, već crnogorski6)?! Pa i da smo koji toponim bilo kakve etimologije prilagodili prirodi našeg jezika, to je sasvim prirodna stvar. Ili možda treba da ih prilagodimo prirodi albanskog jezika ?! Neka pričeka da naučimo taj jezik, pa ćemo i to učiniti. Iz Makedonije mi stižu vesti da su pripadnici albanske dijaspore tamo već tražili da se uvede njihov jezik kao obavezan i za Makedonce. Pitam gospodina Dragu, tamo u Albaniji, njegovi Albanci, da ne prilagođavaju prirodi našeg, srpskog jezika, toponime Albanije?!

Moguće je da smo učinili i kakvu korenitu promenu toponima, ili i asimilaciju. Na teritoriji naše domovine mi imamo pravo da to činimo, kao što i vi imate pravo da to činite (pa i činite!) tamo, na teritoriji vaše Albanije. Ili ne činite?! Ja sam vam već naveo nekoliko naših, slovenskih toponima Albanije, kojima ste učinili korenitu promenu u čisto albanske toponime. I dok mi ne činimo nijednom toponimu vaše Albanije nikakvu promenu, vi ste činili i činite korenite promene toponimima i naše Crne Gore, Srbije, Makedonije. Najbestidnije ste nam ih falsifikovali. Vi naš BAR ne nazivate nikako drukčije, već TIVARI! Vi naš NOVI PAZAR ne nazivate nikako drukčije već po turski JENI PAZAR, pa ste nam ga i albanizirali u TREGU I RI, što više i u DUKADJINI! Vi naš BITOLJ, pa i SKOPJE, ne nazivate nikako drukčije, već MANASTIR, odnosno SHKUPI! I sve ste to učinili (i činite!) sa predomišljajem, sa čisto političkim, anticrnogorskim, antisrpskim i antimakedonskim tendencija. Ili ne?! Na teritoriji Albanije nema ni jednog jedinog sličnog slučaja sa našom nacionalnom manjinom! Nema tog grada ili sela Albanije kome smo mi promenili, slovenizirali ime! Pogledajte što ste činili i što činite sami, pa nas posle toga kritikujte i optužite za ono što činimo mi.

Ali da vidimo što kaže ovaj albanski superklug za Vladimir:

Do sada nemamo podataka kada se po prvi put datira toponim Katërkollë. Ali je evidentno da neki toponimi na Ana e Malit7) i u okrugu Ulcinja, datiraju još iz Srednjeg veka, ali za čudo za toponim Katërkollë, nemamo nijedan podatak do u XIX veku…Bazirajući se na podatke, koje raspolažemo do sada, izlazi da prva zabeležena varijanta ovog toponima pripada XVII veku, odnosno 1614. godine. Ova varijanta je CADORCHO, znači Kadorko, tu se kaže da se komanduje od Dumo Luki [vidi: Injac Zamputi: Relacione mbi gjendjen e Shqipërisë Veriore e të Mesme në shek. XVII, tom I (1610-1634), Tirana, 1963, str. 257]. Kasnije, drugi podatak zabeležen za ovaj toponim je iz XIX veka, zabeležen kao Katërkollë, onako kako ga izgovara mesno stanovništvo. Takav podatak daje nam Gopčević, zabeležen kao “…prema Katrokolu” (Spiridon Gopčević, Crnogorski-turski rat 1876-1878, Beograd, 1963, str. 340), koje pretstvalja jednu modifikaciju ovog imena…

U prošlom veku isto tako u albanskoj formi nalazimo ga zabeleženog na jednoj engleskoj mapi u varijanti kao “Katrokol”, godine 1881 (MONTENEGRIN BOUNDARY MAPTO ILLUSTRATE DULCIGNO ARRANGEMENT OF 28 th January, 1881). Ali, u ovom slučaju, nalazimo za potrebnim da kažemo da posle forme Katërkollë, u zagradama je zabeleženo S.Vladimir, koje, koliko se zna do sada, pretstavlja prvo dubliranje za ovaj toponim. Ali, sa pravom se postavlja pitanje ima li faktičke osnove jedno takvo hartografsko pretstavljanje. Jedna takva konstatacija, prema našem mišljenju, ne korespondira sa stvarnošću iz dva razloga: prvi, treba naglasiti da se letovalište srednjevekovnog kneza poznatog imenom Gjon Vladimiri8) (vek XI), koje je bilo na Mali i Sumës9), ne poklapa sa Katërkollë-om, jer je udaljen od njega oko 4 km i što za to vreme ne postoje podaci da je postojalo mesto stanovanja Katërkollë i, drugo, ako se učini jedna koliko-toliko formalna analiza ovoj mapi, izlazi da je njen autor bio ili Sloven (Crnogorac), ili je bio pod njihovim uticajem, jer i neke druge albanske toponime, koji figurišu u ovoj mapi, nisu zabeleženi u izvornoj albanskoj formi, već su se naprotiv prilagodili slovenskom jeziku, čineći značajne deformacije toponimima. U konkretnom slučaju, toponimu Katërkollë prišiven mu je dublant sa prefiksom S., koji na albanskom jeziku ima smisao Shën = “Sveti”, koji se kao takav, apostrofirana ličnost, nije poznavao (priznavao) nikada od albanskog stanovništva, ne samo na Ana e Malit, već i šire…

…prvo slovensko dubliranje za ovaj toponim…bilo je jedno slučajno imponiranje, a ne kakva činjenica koja se oslanja na argumenta. Jednu ovakvu konstataciju podržavamo sa logičnom činjenicom, jer da je postojalo ranije jedno takvo imenovanje za ovo mesto, specifičan za Slovene, ili slovenofone, izvorni oblik ovog toponima ne bi se zabeležio kao takav ili modificiran, uzimajući predvid činjenicu da su Sloveni, duž čitave njihove istorije, skrnavili nad albanskom i neslovenskom toponimijom, ne samo na Balkanskom poluostrvu, već i šire.

Posle stvaranja Kraljevine SHS (1918)…Katërkollë se krstio novim imenom Vladimir, dok se pređašnje ime satrlo kao da nije ni postojalo…(Za vreme) Drugog  svetskog rata (1941-1944), kad je u Ana e Malit, kao i u svim albanskim sredinama, ne samo u Mali i Zi10), već i šire, administracija je vršena na albanskom jeziku… Katërkollë je beležen na pravilan način kao takav na albanski jezik.

Po svršetku Rata…mesto Katërkollë beležilo se za oba jezika u slovenskoj varijanti (Vladimir – Vlladimir), iako je trebalo Katërkollë – Vladimir.

Pošto se kod albanskog stanovništva ovaj toponim poznaje u izvornoj formi kao Katërkollë, absurdno je da se na albanskom jeziku upotrebi slovenski oblik (Vladimir)…

…imponirana greška iz prethodnih decenija treba da se ispravi što pre, jer buduća pokoljenja neće nam to oprostiti.11)


Naglašavam da ovo nije ni prvi ni poslednji urlik ovog veliko-albanca u vezi Vladimira. Samo u njegovoj citiranoj knjizi ima tri ovakva urlika-članka.

A sada da analiziramo malo njegov dugi citat:

Pre svega pada u oči da gospodin Nail Draga falsifikuje istorijsku istinu: on prećutkuje da se Vladimir (crkva “Sveti Vladimir”) spominje u dokumenta iz godine 1405.12)

Jovan Vladimir, po kome je mesto dobilo ime, je iz X vijeka, dok se ime Cadorcho, ako nemamo kakvu falsifikaciju veliko-albanca Injaca Zamputi13), spominje po prvi put u XVII veku.  Prema tome, nije Vladimir dublirao Katërkollë, već obratno: Katërkollë je dublirao Vladimir. Ovi Albanci su navikli da sve što im se ne sviđa okrenu glavom dolje.

Jovan Vladimir je ličnost, kako videsmo, koja je odigrala značajnu ulogu ne samo u istoriji Crne Gore, dok Cadorcho ne znamo što je, čovek ili životinja. Preko svega ne znamo ni kome pripada.

Gospodin Draga, u ćutnji pretendira da je Cadorcho albanski toponim, ali nam to ničim ne dokazuje, niti pokušava da to dokaže, jer dobro zna da ga ne može povezati ni sa čim albanskim. Njegov kolega, «Albanac» prof. dr Ruždi Ušaku, Ulcinjanin poreklom iz Turske, objavio je u Prištini 1981. delo KËRKIME FILOLOGJIKE, gdje pretendira da etimologija toponima CADORCHO proizilazi od albanskih reči kodër = « breg » i Kolë = tobože albanski antroponim14). Kako vidite, on se za ovu etimologiju oslanja na albanizirani oblik KATËRKOLLË, a ne na izvorni CADORCHO. I samo ovo je dovoljno da se njegova etimologija odbaci, pošto Cadorcho i Katërkollë nije ista stvar. A i bez ovoga, ovu etimologiju treba da odbaci i njegov kolega Albanac dr Gjovalin Shkurtaj, ako se pridrži njegove teorije o toponimima.

Koliko da se zna, alb. antroponim Kolë (prononcira se Kolj), i –kollë (od Katërkollë, prononcira se Katrkol), nije ista stvar, kao što naše lj (alb. l) i naše l (alb. ll) nije isti glas, pa sledstveno menja i semantiku reči. Koliko za primer navoimo albanska imena Kolë i kollë: prvo je antroponim (skraćenica od Nikola), a drugo je običan apelativ, koji na našem jeziku znači “kašalj”. Isto tako i na našem jeziku: ludi i ljudi. Prvo je pridev (ludi savet), a drugo je množina od imena čovek. Ovi primeri nam dokazuju kako je velika razlika između glasa L i LJ (na albanskom LL i L).

No to nema važnosti za g. Draga. Za njega je važno da se ovaj toponim nametne kao albanski, pa i kao turski, i da se eliminira crnogorski toponim. Ovi Albanci i grad Uroševac Kosova nazivaju dan-danas po turski, Ferizaj, samo nikako da ga nazovu srpski. Kao što su se kroz vekove ujedinili sa Turcima protiv balkanskih naroda, oni su spremni i sada da sav Balkan poturče, samo ne da priznaju da je slovensko ili grčko ono što je od pamtiveka bilo takvo. Ovo sigurno svedoči o njihovoj “principijelnosti”, o njihovoj “pozitivnoj” ulozi, za koju su pretendirali i pretendiraju da su odigrali i da igraju dan-danas u istoriji Balkana.

Pozitivno je što Draga priznaje da Katërkollë je modifikacija ovog toponima, jer nije isto što i Cadorcho. Katërkollë je albaniziranje izvornog Cadorcho, što možemo povezati sa francuskim cadeau (izgovara se kado)= “poklon”, pogotovo kad uzmemo u obzir da su francuski feudalci-krstaši prošli i ovuda na njihovom putu za Hristov grob. Ovi su feudalci često dobijali na poklon feude, ili ih osvajali, i ostali tu za navek da žive. Ovakvih primera imamo puno upravo iz istorije Albanije: u Severnoj Albaniji su nemački feudalci Dukađini jedni od tih, a u Južnoj Albaniji imamo feudalce Toska i Minxalli.

U Ulcinju i oko Ulcinja, kako se zna, živela je i Kraljica Jelena, udova srpskog kralja Uroša I, koja je upravljala Zetom (1282-1309) sa sinovima Dragutinom i Milutinom. Živela je tu i njena sestra Marija Chaurs – iz poznate feudalne francuske porodice Anžu, sa svojim sinom, pošto je i njoj umro muž. Što više, ova je Marija i vladala Ulcinjem 1281, imenovana na tu dužnost od krala Raške (Srbije) Uroša I. Ako je do 1282., kada je vlast u Ulcinju preuzela u svoje ruke Kraljica Jelena, živela prihodima tog grada, od čega je ova Francuskinja živela narednih godina?! Sigurno joj je sestra, Kraljica Jelena, poklonila koji feud, moguće upravo feud svog sina Dragutina i to – u njegovo ime i njenom sinu, koji je bio tu, uz nju. Moguće da je i sâm Dragutin poklonio taj feud njenom sinu. A Dragutin se od miloste zvao Drago, pa i Draško, pa i Raško>RAŠO. Do kasno je u Ulcinj živeo Ilija Rašov Dragović. A nedaleko od lokacije toponima Cadorcho imamo i selo Raštiše, koje isto tako moguće potiče od RAŠO. Isto tako, u ovoj zoni imamo i mikrotoponime Kanal Raška, Put Raška, pa i Livada Franga (Livada Francuza). Sve u selu Reč.

Tako je moguće da se taj poklon, na francuskom jeziku cadeau de Racho = „poklon Raška“, poslije prirodne deformacije u jeziku meštana, preko jedne leksikalizacije i haplologije, pretvorio u CADORCHO. Ne isključuje se mogućnost da ono cadeau de Racho ima i značenje „poklon Raške“ države.

Oblik CADORCHO iz engleske mape 1881. godine nije albanski, jer cado nije što i albanski katër! Ponajmanje je RCHO – kodër (brdo) ili Kollë (lično ime). RCHO može biti RAŠO, kako naglasismo od DRAGUTIN. Setite se srpskog feudalca iz Srednje Albanije MATRANGA, čije je prezime izvorno MATO RANKO, gde isto tako imamo haplologiju.

Pri tome, francusko CH, čita se K (kako pretendiraju ovi Albanci), ali se čita i Š. U konkretnom slučaju indikacije nas navode da imamo posla sa Š, a ne sa K.

Sem ovoga, kako videsmo, albansko LLË (Katërkollë – kako to izgovaraju Albanci naziv ovog toponima!), koje je ekvivalentno sa našim L, nije isto što i albansko (Kolë, što čine ovi albanski „naučnici“, da bi ga istovetili sa njihovim antroponimom Kolë!), koje je ekvivalentno sa našim LJ.

Da su ovaj toponim albanizirali Albanci u Katërkollë, nema sumnje. I pored toga mi ne urličemo da nam Albanci skrnave našu toponimiju. Ali gospodin Draga treba da zna da njegovim Albanicima nema ni traga u ovim predelima za vreme vladavine Jovana Vladimira. Jedan dokumenat iz sredine XIII veka (Preko 200 godina posle smrti Jovana Vladimira!) svedoči da na obalama Skadarskog jezera „Albanenses ne habeant hiberna“ (Albanci nemaju zimovališta), što znači da su stočari, nomadi, koji su sa svojim stadima prelazili u proleće iz Mirdite i Dukađina preko Drima, na ispaše skadarskih gora, ali nisu imali i svoja zimovališta u pitomine Skadarskog jezera, pa ni u Ulcinju i Vladimiru.

U to vreme Albanci još uvek čuče u oblast Mata (Srednja Albanija). I dok Crnogorci burno stvaraju u ovim predelima svoju slavnu istoriju, Albanci Nailja Drage nisu stigli ni da privire u istoriju nigde na ovom svetu.

Engleski hartografa sigurno nije izmislio toponim Vladimir. On je taj toponim preneo tu iz neke starije mape, ili je sâm bio na terenu i video da ga stanovnici te oblasti nazivaju tako – Vladimir. I da mu ga je rekao koji Crnogorac, mora da je bio iz te oblasti. A ovo znači da je u svesti Crnogoraca te oblasti živelo sećanje da se to mesto nekada tako zvalo – Vladimir, što više i Sveti Vladimir.

Pa i da se nije tako zvalo od davnina, zar Jovan Vladimir nije zaslužio da se to mesto nazove tako, po njegovom imenu?! Mislim da je to zaslužio ne samo od nas, već i od vas – Albanaca, jer je i vama učinio mnoge usluge, mnoga dobra: njegova odbrana hrišćanstva nije bila samo u službi Crnogoraca, već i Albanaca, koji, da nije bilo ovih branioca, danas bi govorili turski i zvali se Turcima. U najmanju ruku on je to zaslužio više negoli Albanci Hafiz Ulqinaku (koji nije Ulcinjanin!) i Ymer Prizreni (koji ne samo što nije Ulcinjanin, već nije ni Prizrenjanin!), pogotovo mnogo više od albanskog fašiste Cafo-bega, čija ste imena stavili ulicama grada Ulcinja!

To što je njegov letnjikovac bio 4 km udaljen od Vladimira (ako je bio 4 km!), mislim da nema nikakve važnosti. Hafiz Ulqinaku i Ymer Prizreni bili su mnogo udaljeniji od Ulcinja i Albanaca (oni su bili u službi sultana, turskog okupatora!), pa vam to nije smetalo da ulice našeg grada nazovete njihovim imenima, što nam sigurno buduća pokolenja neće oprostiti! Ni nama, niti vama! Posebno za ime Cafo-bega, kome Nailj Draga – kako sam čuo u Ulcinju – peva i slavospeve!

Koji su ti toponimi koji u mapi Engleza nisu zabeleženi u izvornoj albanskoj formi? Molimo gospodina Dragu da prekine sa mistificiranjem i falsifikovanjem.

Istina je da Nailj Draga sa njegovim muslimaniziranim Albancima nisu nikada poznavali (priznali) Svetoga Jovana, ali su ga Albanci hrišćanske vere ne samo poznavali (priznali), već su ga i prisvojili, pa ga i albanizirali pod imenom Shën Gjon. Istina je da su danas Albanci u većini muslimani, ali i onaj manji, hrišćanski deo, ima svoja verska prava, koja muslimanski fundamentalista Nailj Draga ne treba da im dira, ospori, jer će tada imati problema ne samo sa njima (koji će kao i Ðerd Fišta pozdraviti hrišćanske okupatore Albanije, nazivajući ih svojim oslobodiocima od muslimana !), već će imati posla i sa čitavim hrišćanskim svetom. Preko svega, sa njegovim muslimanskim fundamentalizmom on neće ni sâm ući u Evropu (gde ovi Albanici kažu da ciljaju !), kamoli da uvede tamo i te svoje albanske fundamentaliste.

Kažem gospodinu Draga da su Sloveni mnogo manje « slovenofoni », negoli što su to njegovi Albanci albanofoni. Ako hoće, ovo mu možemo i dokazati, ma da mu je to skoro pre jednog veka već dokazao njegov Albanac Branko Merdžani. Zato te klinove neka sačuva za sebe.

Slovensko « skrnavljenje » nad neslovenskom toponimijom (Ako i postoji!) nema neku razliku od « skrnavljenja » Albanaca i drugih naroda nad slovenskom toponimijom. Naprotiv, ja sam gospodinu Draga već i u ovoj studiji naglasio da su njihova, albanska skrnavljenja mnogo teža i prljavija, jer su ih činili i čine ih i u tuđoj kući, što Sloveni, do danas, nisu učinili. Ili naša nacionalna manjina u Albaniji čini ona skrnavljenja što čine ovi Albanci kod nas ?!

Za vreme DSR, kad su njegovi Albanci beležili Katërkollë – po njemu –  « na pravilan način », može li nam reći gospodin Draga kako je beležen taj toponim na našem jeziku, srpskom ?! Zašto ćuti da su ga i oni satrli ?! Njegovi Albanci kažu da se klin klinom izbija. To kažemo i mi. Ovo izbijanje klinova će se nastaviti sve dok Albanci budu falsifikovali istoriju, svoju i našu, pretendirajući za svoju kuću tuđu, ovu – našu.*


dana 28.09.2002.


1) ISTORIJSKI INSTITUT CRNE GORE (Vojislav D. Nikčević): MONUMENTA MONTENEGRINA, Knjiga III, tom 1, Podgorica 2001, str. 21-25.

2) O falsifikaciji toponima Crne Gore od N.Drage vidite moju studiju NOKA, objavljena u mojoj knjizi DARDANIJA, Ženeva 2004. godine i, pod naslovom  HUŠKANJE ALBANACA LAŽIMA, KLEVETAMA I FALSIFIKATIMA PROTIV SUSEDNIH NARODA, preštampana je u srpskom elektronskom listu ISTINA, God. II, Br. 54, Beč, 05.III.2006.

3) Albanska revija SHQIPËRIA ETNIKE ima više godina što se objavljuje u Bernu (Švajcarska). Faksimil jedne takve njene mape, gde se Albanija prikazuje sa delovima Crne Gore, Srbije, Makedonije i Grčke, objavili smo u listu GLAS CRNOGORCA, Podgorica, 17. maj 2001.

4) Vidite moju studiju “Albanska teritorijalna pretendiranja”, koja više godina čeka u fijokama raznih naših listova da se objavi na srpsko-hrvatskom jeziku u Beogradu, Podgorici i Skoplju. Videći da mi je moja braća neće objaviti, ja sam tu studiju objavio na albanskom jeziku u mojoj knjizi MARGINALIJE, Ženeva 2003, str. 66-74, kao i u mom najnovijem izdanju PRETENDIRANJA ALBANACA, Ženeva 2004. Prevedena je i objavljena i na makedonski jezik, u sklopu moje knjige POTEKLOTO NA ALBANCITE, Bitolj 2005.

5) DRAGA Nail : GJURMË GJEOGRAFIKE, izdanje ART CLUBA, Ulcinj, 1997, str. 63.

6) Vidite moju pomenutu studiju NOKA (fusnota 2).

7) Obratite pažnju kako ovaj neprijatelj prilagođavanja i asimiliranja toponima od naše, crnogorske strane, sâm prilagođava i asimilira toponim Crne Gore ANAMALI (koji je turski i znači «blago, kapital, imanje») prirodi njegovog albanskog jezika i albanskim dnevnim političkim ciljevima! Dvoličnost ovoga i njegovih kolega je flagrantna. A sa dvoličnošću se ne pravi nauka, već najprljavija politika.

8) Vidite kako albanizira i ime Crnogorca Jovana! Doduše, prethodili su mu albanski akademici iz Tirane: vidite njihovo izdanje FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, gde kod glasa GJON Vladimiri tretiraju našeg vladara kao svoga, albanizirajući mu i ime.

9) Opet imamo posla sa albaniziranjem crnogorskog toponima, gde se ne samo crnogorski apelativ planina prevodi na albanski jezik mali, već i crnogorski apelativ šuma prilagođava se albanskom apelativu suma = alb. « guzica », bez obzira što to na albanskom jeziku Mali i Sumës = « Planina guzice » nema nikakav pozitivan smisao.

10) Vidite kako ovaj neprijatelj asimiliranja albanizira i samo ime Crne Gore, a da ne govorimo o njenim toponimima !

11) DRAGA Nail : cit. delo, str.  64-69.

12) ACTA ET DIPLOMATA…, tom II, str.. 770.

13) Za Injaca Zamputi već smo priložili dokumenta da je spletkaroš: vidite moje delo na albanskom jeziku FISHTA DHE TË TJERË (= FIŠTA I DRUGI), Tirana 2001, studija Njegoshi dhe Gergelez Alija (= Njegoš i Gergelez Alija), koja je objavljena i na srpskom jeziku u mojoj knjizi NJEGOŠ I ALBANCI, Ženeva 2002.

14) USHAKU Ruzhdi: « Ulqini me rrethina në dritën e disa toponimeve », časopis STUDIME FILOLOGJIKE, Br. 3, Tirana 1987, str. 96.

*) U skraćenoj formi ova studija je objavljena sprva na albanski jezik u mom delu LLAGAPËT E ULQINAKËVE (= PREZIMENA ULCINJANA), Ženeva 2003, str. 74.




На територији нашег Косова, што захваљујући грешкама српских политичара, што потребама великих сила, настао је један политички ентитет, који је релативно признат као држава, који није члан ОУН, а неће ни бити, будући да ће на све покушаје да се то деси Русија стављати вето.

Унутар тог Косоварског или шћиптарског ентитета живи и један број наших грађана, пре свега Срба, а онда и других који са постојањем тог ентитета нису сагласни.

Веровали или не, таквих има чак и међу Шћиптарима.

Косоварски ентитет је чињеница којој реалност и релативни легитимитет прибављају САД и већи део ЕУ-земаља. Без поменутих Косоварски ентитет не постоји. Те земље су га створиле, оне га могу и поништити или данас-сутра једноставно „пустити низ воду“, ако им тако буде одговарало. Као што су својевремено САД „пустиле низ воду“ Јужни Вијетнам којем су претходно давале легитимитет.

Непаметно је порицати постојање Косоварског ентитета. Непаметније од тога би било давати легитимитет том ентитету упркос чињеници да је настао мимо свих правила међународног права, као креација САД и једног броја западних земаља.


То је, између редова, рекао и Међународни суд правде, констатујући да је настанак тог ентитета „посебан случај“, не дајући му, дакле, ни снагу преседана.


С обзиром на фактичко стање у односима снага, МСП није ни могао донети другачију одлуку. Тврдња да самопроглашавањем независности тај ентитет није кршио међународно право, може се схватити и овако: да тај „посебан случај“, та креација за потребе САД, креација која личи на банкарски новац постојећи само на папиру, будући да је потпуно релативна и непостојећа, већ и зато није ни могла да било шта чини, па ни да крши међународно право.

Одавно се зна да између права и правде не постоји знак једнакости.

САД имају неписано, али фактичко право да креирају и ентитете попут овог косоварског. То фактичко право има и Русија, па и Кина. И користе га, кад им затреба.

Силе су силе, па се тако и понашају.


Шта да раде Срби на Косову, који живе унутар Косоварског ентитета, ма колико тај ентитет не доживљавају, а поготово као своју државу?

Срби на Косову и јесу и нису дијаспора. Баш као што Косоварски ентитет и јесте и није држава.

Срби на Косову, па и други који нису сагласни са постојањем Косоварског ентитета, су грађани Србије, њени држављани. Као такви имају право на пасош Србије, на учествовање на политичким изборима и референдумима, на запошљавање и уопште пословну делатност у Србији.

Али, како да се понашају према институцијама Косоварског ентитета?

Те институције не могу бити потпуно непризнаване ни од стране државе Србије, као што не може бити потпуно непризнавано ни постојање Косоварског ентитета.

Добросуседски, боље рећи: коректни, односи са тим ентитетом су заправо коректни односи са САД, чија је тај ентитет креација.

И на то би тако и требало гледати.

САД од нас неће тражити да тај ентитет признамо као државу. Али ће тражити да признамо постојање те њене креације и да са њом, уз посредовање САД, имамо коректне односе. А слично од нас очекују и наши политички пријатељи: Русија, Кина и други.

Сви би да се тај „посебан случај“ стави ад акта, да се стање на терену заледи и да се око тога више не таласа.

Зато САД неће никакве дијалоге на тему статуса Косова. За њих је тај проблем решен. Косоварски ентитет је њихова држава. Као својевремено Јужни Вијетнам.


Што се нас тиче питање статуса је такође решено: Косово је наша територија на којој је стицајем разних околности настала једна политичка креација, један ентитет који ми не признајемо, нити ћемо признавати за државу.


Односи са тим ентитетом су заправо односи са САД и њеним савезницима.


Евентуално учествовање Срба на предстојећим ванредним изборима у Косоварском ентитету није давање легитимитета том ентитету, него практично понашање наших грађана затечених у специфичним околностима.

У суштини, то је учествовање на америчким изборима, на изборима америчке креације.Уосталом, САД су и инспиратори тих избора. Њих је наложила Хилари Клинтон приликом своје недавне посете Србији и Косоварском ентитету.

Учешћем на тим изборима Срби немају шта да изгубе, а понешто могу и да добију, баш од САД.


За наше грађане на Косову је најбитније да могу да учествују на изборима своје државе Србије, која им не би замерила ни када би учествовали на изборима иза којих стоје САД.

На крају крајева, о (не)учествовању на изборима америчке политичке креације, односно Косоварског ентитета косовски Срби би требало да сами одлуче.

Ми, који смо засада партија која намерава да дође на  власт у Србији, сваку одлуку косовских Срба по том питању уважавамо.

Немамо намеру да им попујемо. Нити да их одвраћамо од учествовања, нити да им сугеришемо да учествују.

Само износимо свој став у нади да им може бити од помоћи приликом доношења одлуке.

Драган Атанацковић Теодор

Berichte über die mutmaßliche Unterstützung des deutschen Auslandsgeheimdienstes

Newsletter vom 29.10.2010 – Spenden aus Bagdad

BERLIN/WIEN/BAGDAD (Eigener Bericht) – Berichte über die mutmaßliche
Unterstützung des deutschen Auslandsgeheimdienstes für eine Irak-Reise
des unzwischen verstorbenen FPÖ-Politikers Jörg Haider sorgen für
Diskussionen in Österreich. Wie das Nachrichtenmagazin „Profil“
schreibt, habe ein Kontaktmann des Bundesnachrichtendienstes (BND) im
Mai 2002 einen Flug Haiders nach Bagdad organisiert und bezahlt. Bei
dem Besuch habe der damalige FPÖ-Chef eine Millionenunterstützung für
seine Partei durch die Regierung des Irak einwerben können. Die
Berichte erregen nicht nur wegen der irakischen Komponente Aufsehen,
sondern auch, weil zum wiederholten Mal ein eigenmächtiges Handeln der
deutschen Auslandsspionage in Österreich im Zentrum steht –
innenpolitische Folgen eingeschlossen: Von der mutmaßlichen BND-Aktion
profitierte vor allem die FPÖ-Parteikasse. Im Irak hatte der BND auch
ohne die von seinem Kontaktmann bei der Haider-Reise neu geknüpften
Verbindungen stets eine relativ solide Stellung inne; beispielsweise
war zum Zeitpunkt der Reise, kurz vor dem Dritten Golfkrieg, seine
Residentur in Bagdad noch völlig intakt.





29. октобар 2010.

Најава: Епископ Константин у недељу у Дормунду

Епископ средњоевропски Г. Константин

(ХИЛДЕСХАЈМ-ХИМЕЛСТИР) Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин служиће у недељу 31. октобра у 10 часова Свету Архијерејску Литургију у Дортмунду у немачкој савезној држави Северна Рајна-Вестфалија. Повод посете Преосвећеног Владике Дортмунду је храмовна Слава, Свети Лука.

Српска православна црква Светог Луке у Дортмунду налази се на адреси Црква: Engelbertstr. 5, 44379 Dortmund.


Житије Светог Апостола и Јеванђелисте Луке

Преподобни Јустин Ћелијски, „ЖИТИЈА СВЕТИХ“


Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше „пред лицем“ Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.

Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше „први очевидци и слуге речи“. (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу – живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

(Извор: Епархија бачка)



Информативна служба

Српске православне епархије срењоевропске

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür




Анђелковић: Света Србија и Света Русија

Ђорђевић: Улога притвора у евроатлантским интеграцијама

Чанковић: Код Срба ништа није онако како изгледа

Мишковић: Сарадња са Русијом гарант српске безбедности

Балабан: Духовна обнова као темељ васкрса Србије

Зарковић: Слово о заслепљеној хвалисавој звери

Павић: Нова брига власти – „хришћански радикализам“

Радун: Ванредно стање у вајмарској Србији

Живаљевић: Сви смо ми одговорни за Шешељеву судбину

Ковачев: Фиделинка – бесконачно пропадање

Милојко: Е мој црни прецедниче 2

Узмите учешће на дискусијама на форуму видовдан.орг

Видовдан покреће тему Други о Србији на којој би се објављивали преводи текстова које објављују светски медији. Позивамо све оне који се баве превођењем да нам се прикључе и помогну нам да редовно ажурирамо сајт са новим преводима. Информације на

Проследите овај мејл пријатељима.


Ima li Srbija još vremena i prilike za čekanje i lutanje?

Ima li Srbija još vremena i prilike za čekanje i lutanje?

Ima nade


Nije stvar (samo) u tome da se sruši ova vlast.

Tako је i zato srušena i prethodna, i?

Ova vlast, osim u onome što donosi ANTIPOLITIČARSKA PARTIJA SRBIJE (, nema alternativu, pa neka misli i nada se šta ko  hoće, bilo na levici, bilo na desnici.

Većina će morati  da se odluči, ko, tačnije: šta će biti na vlasti:


ono što nudi bolji život, ali tek kad i ako uđemo u EU


ono što na osnovu domaćih realnih resursa  i realizacije projekata ljudi sa stručnim integritetom donosi bolji život nezavisno od toga da li ćemo i kada ući  u EU.

Treća „opcija“ zapravo i ne postoji, osim u iluzijama njenih protagonista razmeštenih u političkom kaleidoskopu od krajnje desnice do krajnje levice.

Unutar tog „opozicionog“ korpusa ne nudi se nijedan jasan i ostvarljiv cilj, niti program.

Ima li Srbija još vremena i prilike za čekanje i lutanje?

Ne bi se reklo.

Uostalom, to će se proveriti u najskorije vreme.

Dragan Atanacković Teodor

ORO-Frankfurt, program za novembar 2010. g.

Subota, 6.11.2010 „JELENA 93“
Monodrama radjena po istoimenom romanu Mileta Kordiæa, koji je bio jedan od najèitanijih knjiga u Srbiji i imao vi¹e izdanja  1995. /1996. godine. Glavnu junakinju Jelenu Vojinoviæ, majku dvoje dece udatu za muslimana, èija drama poèinje sa prvim pucnjima u Sarajevu, igra glumica JELENA LUGONJA iz Ni¹a  – Poèetak u 20 èasova
Ulaz sa zakuskom + majicom 10 EUR
Subota, 20.11.2010 PASULJIJADA
Takmièenje u pripremanju na¹eg nacionalnog jela – pasulja. Videæemo koji je najukusniji.
Posle takmicarskog dela – igranka uz muziku uzivo!
Pocetak u 20 casova, ulaz slobodan
Subota, 27.11.2010 VECE FOLKLORA
Folklorni program u kome æe uèestvovati sve grupe folklornog ansambla “ORO”. Posle kulturno-umetnièkog programa dru¾enje i igranka uz muziku uzivo.
Pocetak u 20 casova – ulaz slobodan

Srpsko kulturno-umetnièko dru¹tvo „ORO“ e. V.

Heddernheimer Landstraße 151

(tramvaj U1, stanica „Heddernheimer Landstraße“)

D-60439 Frankfurt

Tel. +49 69 13828500

Folklor | Biblioteka | Kafiæ | Koncerti | Pozori¹te | Priredbe | Proslave | Akademije | Internetkafe | Kursevi | ®urke | Bioskop | Izlo¾be

Ako e-po¹ta od na¹eg dru¹tva nije po¾eljna, molimo Vas obavestite nas. Va¹e adrese koristimo iskljuèivo za slanje programa SKUD-a „ORO“ i ne èinimo ih dostupnim kako pravnim, tako i fizièkim licima.®