Vatikanske Ubice: Ispovest bivšeg jezuite – sinhronizovano

https://www.youtube.com/watch?v=Gv25Yd-eSN8#t=455

ПОЗИВ; УДРУЖИМО СЕ У ПАТРИОТСКИ БЛОК ДИЈАСПОРЕ ZA ŽIVOT SRBIJE PRAVDE I ISTINE!!!

УДРУЖИМО СЕ У ПАТРИОТСКИ БЛОК ДИЈАСПОРЕ

ZA ŽIVOT SRBIJE PRAVDE I ISTINE!!!

Фабрике су отете народу уз образложење да ће му бити боље без њих. Радничко самоуправљање су му исто отели са образложењем да ће они бље управљати њима. Са древних огњишта нас олујом протераше, храмове свете К/М рушише крстове на куполама ломише, где не могоше живе, гробља нам масакрираше па и органе људске нам живим отимаше, за ситни бакшиш светом продаваше! Sве to урадише под окриљем увезене белосветске демократије. Са таквима се не седа за сто а камоли да се кафа пије!

И на крају су нас убедили пред целим светом да смо геноцидан народ што смо ћутњом и прихватили а стим и признали nešto što nismo. Бацили су нам неколико сувих коски национализма, патиотизма и реваншизма и сецесионизма да се ко пси глођемо око њих и да никада више свој мир не нађемо. И, шта сад имамо још да очекујемо и чему да се надамо, каквој нашој будућности и наше деце да се надамо! Памет у главу човече и ради тако да све свременом повратимо и сваки камен ставимо на своје место на којем је вековима био!

Драги пријатељи, сестре и браћо надајмо се да ће нам идућа година бити боља, наравно уколико будемо свесни да за своје добро морамо и сами нешто да учинимо, нешто што би било од заједничког интереса!

ЛЕП ДОЧЕК И СВЕ НАЈБОЉЕ У НОВОЈ 2015-тој години жели Вам Ваш Душан Нонковић

ЖИВИМО СПОКОЈНО КАО ДА СЕ НИШТА НИЈЕ ДЕСИЛО А БУДИМО СПРЕМНИ ВЕЋ СУТРА СВЕ НА БОЉЕ ДА ПРОМЕНЕМО! ГДЕ ИМА ВОЉЕ ИМА И ПУТА!

УДРУЖИМО СЕ У ПАТРИОТСКИ БЛОК ДИЈАСПОРЕ КАКО БИ ЗАЈЕДНО БИЛИ УСПЕШНИЈИ, КАКО НАС НЕБИ МОГЛИ ВИШЕ ПРЕВИДЕТИ И УСПЕШНО ЗАОБИЛАЗИТИ НА ШТЕТУ НАРОДА ИЗ КОЈЕГ СМО ПОТЕКЛИ! ВЕЛИКИ ПОСАО СТОЈИ ПРЕД НАМА!

Потенцијалне сараднике и симпатизере молим да ми се јаве преко фб инбокса или е-адресе: dusan.nonkovic@gmx.de ради сарадње а и вербалне подршке

Душан Нонковић

МОНСТРУОЗНЕ РАТНЕ УБИЦЕ ЖИВЕ МЕЂУ НАМА И ШИРОМ СВЕТА А ДА ИХ НИКО ЗА НИШТА НЕ ПИТА!!!

МОНСТРУОЗНЕ РАТНЕ УБИЦЕ ЖИВЕ МЕЂУ НАМА И ШИРОМ СВЕТА А ДА ИХ НИКО ЗА НИШТА НЕ ПИТА!

Многе монструозне ратне убице живе међу нама а да то и не примећујемо или једноставно нећемо то да знамо односно схватимо. Знамо сви да су се у рату дешавали непојмљиви злочини и масакри несхватљивих размера. Нису они почињени од авети већ од живих монструма односно болесних умова, који су били злоупотребљени по нечијој наредби. Поставља се питање, како је могуће да, од толико таквих грозних починитеља злочина, нема нигде ни једног пред неким судом па ни пред Хашким трибуналом да би се од починиоца па на више преиспитивали масакри као и ти монструозни злочини сваке врсте па и таквих какве здрав разум не може ни замислити. Онај ко је у стању живом човеку одрубити главу и ставити је на таблет није нити може бити нормалан у својој глави а о масакрима попут тога над недужним, безазленим једанајестогодишњем дечку којем је, и то женски војник, живом одрубио обе руке до лаката, све прсте на ногама одсекао и стомак у квадрат прорезао само зато што се вратио свом куци да га спаси, који му оста на ланцу за време бегства из ратом захваћеног подручја. Зар то може здравог разума биће учинити! А таквих и сличних монструозних убистава је небројано много почињено и то не само у овом грађанском рату а да ни један није систематски проучен анализиран и доказан на основу непобитних доказа па се може рећи да и ником није за та гнусна недела суђено. И ова монструм жена, извршиоц тог непојмљивог злочина, (над безазленим дететом које није могло издати свог куцу и оставити га на ланцу, сав грех му је био то што није могао учинити неправду ни према свом куци а камоли према човеку а који је при спасавању свог куце доспео у руке свог џелата) којег је починила ту негде прије две деценије. Живи колико се зна, негде у Италији а да је нико није узнимиравао нити питао за њена злодела – Ко то зна дали и колико их је таквих још починила и у миру. Тако својом равнодушношћу одгајамо себи злочинце и монструме из генерације у генерацију осуђујући паушалним предрасудама све и свашта и свакога и никокога уместо да се иде за трагом сваком починиоцу злодела ма ко он био и из било које етничке групе потекао. Ја сам апсолутно против тога да се било које етније обележавају паушално, изједначавајући их са тим болесним умовима јер таква недела, масакре, не може починити нормалана особа (којој није у природи ни кокош да закоље а таквих има свугде понајвише) ма којој етнији припадала. Не зато што то није праведно ни пред земаљском ни Божијом правдом већ је паушално просуђивање део стратегије окупатора да завади масе трпајући их све у исту ладицу, уз помоћ оружја и болесника подлежних свим могућим и немогућим манипулацијама стим што им прикачи једнобојно заједнички имиџ неког психопате или лудака и ако у свакој етнији има ненадмашиво више нормалног света него таквих психопата односно монструма. Али и поред тога нам окупатор навлачи свима лудачку кошуљу тог лудака. Ту је и разлог за тражити зашто нису ти монструми постављани пред суд правде после завршене акције свог монструозног чина, злодела. Одговор се разуме сам по себи, једноставно, извршиоце својих наређења, без којих не би било могуће заметнути конфликте међу етнијама, не изводе се пред суд правде како не би изашла истина на видело. Они се или првом приликом ликвидирају или се шаљу у борбе из којих им нема повратка како би налогодовачи остали неодкривени. А неки подлегну и за време светлијих тренутака свог ума грижи своје савести. Али и поред тога свега има их доста што лутају по белом свету као верни извршиоци најгнуснијих наређења. То што није могуће је то да нема нити једног од тих починитеља масакрара и најсуровијих иживљавања над жртвом, пред неким ни локалним а камоли мађународним судом. А да је то тако има свог разлога којег треба тражити у мотивима крејатора ратних похода ради остваривања личних интереса пониклих из личног користољубља, похлепа и властољубља, твораца клобализма. Сетимо се разбијања Југославије. Прво су се подржале незадовољне групице којих има у свим срединама света. Затим су их наоружали и новцем подупрли. Особе које би у нормалним животним условима биле становници затворене психијатријске установе због својих психопатских нагона добивале су понуде да буду добровољци у извршавању монструозних недела. Уместо лудачке кошуље добијали су којекаква одликовања за почињене масакре и злочине непојмљивих размера. Сети мо се пуштањља на слободу болесника из психијатријске болнице затвореног типа у доба ратног вихора. То све има своју методу склепану у вишим етажама неоколонијалних освајача света такозваних очева глобализма.

Где незадовољство није довољно брзо расло подпомогло се привредним санкцијама.

Највећу коњуктуру у рату имају оружје и монструми, умно болесне убице!

Без оружја не би било ратова а без умно болесних монструма не би било ни крвопролића! А без преамбиционираних неколико најбогатијих фамилија света којом је овладала похлепа властољубље и самољубље не би било ни једног ни другог, односно ни ратних похода!

Није оружје Источне Немачке тада по наоружању шесте армије света тек тако стигло на подручје Хрватске и Б/Х сецесионистима у руке и поред тога што је то тада и што то и сада забрањује устав Немачке. Не крши се ничији устав тек тако па ни привредно моћне Немачке. Све је то резултат прецизног плана узурпатора моћи у САД. И све је то подлегло и подлеже Обрикајтс принципу (наређењу са надлежног вишег места где влада војничка дисциплина, извршавање наредбе без поговора а она стише из самог врха! Довољно је да је командујућа централа узурпирана да све остало иде ко подмазано по жељи узурпатора) Тако се докопало неколико најбогатијих а стим и најутицајнијих фамилија САД до власти као и контроле медија. Остајем при том убеђењу да су те баснословно богате фамилије узурпацијом институција од виталног значаја по државу, сконцентрисале сву власт и силу у своје руке да је глобализам измишљотина неколико баснословно богатих фамилија ради апсолутно само личне користи, властољубља, користољубља и самољјубља. То да долази у контиутету до ратова светских размера показује да је запрега увек пострадала док су руке које су држале дизгине остајале не дотакнуте напротив, обогатиле су се на туђој трагедији, коју су сами изазвали, обогатили и изнова консолидовали и крећали са новом запрегом у нове трагедије човечанства. Њима није битна метода већ само циљ а то је што више силе и моћи у својим рукама и што више златника у својим џеповима било кроз Пиночеа или Хитлера или ових фашиста у Украјини. Отуда и комплот са фашистичким диктатурама, фашистима свакојаке врсте па и злоупотреба малоумних уколико им иде у корист да остваре свој циљ. Увек под заставом демократије иза које се скривао фашизам и диктатура новца. Пиноче је могао насилно сменити и убити Алијенда а да Америка није постављала питање демократије. Фашистичке хорде су могле палити по Задру да о томе нису смели медији светског формата писати. Извршен је прогром над србима а да то није било вредно то ни напоменити у западним медијима. Те злочинце глобалисте није интересовала демократија нити их она интересује. Маркалу су инсцинирали па подметнули српској страни. Одрубљене три српске главе на таблету представљене су светској јавности као муслиманске главе које су срби одрубили. Сребреницу су диктирали Алији Изедбеговићу да би је србима увалили као геноцидан злочин и преставили србе као геноцидан народ којег су ето баш зато морали ураниумском муницијом без објаве рата да бомбардују и тако прекрше УН карту. Па иста та мустра и у Рачку само да би срби а не они били криви а у суштини само зато да би свој злочин оправдали како не би морали једног дана плаћати оштету.

И то да је од самог почетка Србија била за све окривљена има свој разлог у методи и циљу глобалиста. Наиме, Србија је била најбројнија, најјача и по површини највећа република бивше Југославије а и најбогатија коју су намерили растурити и опљачкати уз помоћ слабијих република, које су нешто новцем нешто плаћеницима а нешто стратегијом братоубилачког рата уз помоћ плаћеника и малоумних идиота биле лак плен њихових злих намера.

Фабрике су отете народу уз образложење да ће му бити боље без њих. Радничко самоуправљање су му исто отели са образложењем да ће они бље управљати њима. Са древних огњишта нас олујом протераше, храмове свете К/М рушише крстове на куполама ломише, где не могоше живе, гробља нам масакрираше па и органе људске нам живим отимаше, за ситни бакшиш светом продаваше! Sве to под окриљем увезене белосветске демократије. Са таквима се не седа за сто а камоли да се кафа пије!

И на крају су нас убедили пред целим светом да смо геноцидан народ што смо ћутњом и прихватили а стим и признали nešto što nismo. Бацили су нам неколико сувих коски национализма, патиотизма и реваншизма и сецесионизма да се ко пси глођемо око њих и да никада више свој мир не нађемо. И, шта сад имамо још да очекујемо и чему да се надамо, каквој нашој будућности и наше деце да се надамо! Памет у главу човече и ради тако да све свременом повратимо и сваки камен ставимо на своје место на којем је вековима био!

Сви нас оптужују а ми никога па зар онда заслужујемо и нешто боље него што нам се то дешава. Свет је пун злочинаца закићених крвавим краватама, заденутим крвљу натопљеним марамицама на реверима легализована похлепа у највишим етажама светских моћника! Ту оргију светских моћника немора нико ћутке да прихвата а још мање сме скрштених руку све то зло да посматра јер то би водило у сигурну пропаст зборитог човека и целокупног човечанства.

Душан Нонковић

Драги пријатељи, сестре и браћо надајмо се да ће нам идућа година бити боља, наравно уколико будемо свесни да за своје добро морамо и сами нешто да учинимо, нешто што би било од заједничког интереса!

ЛЕП ДОЧЕК И СВЕ НАЈБОЉЕ У НОВОЈ 2015-тој години жели Вам Ваш Душан Нонковић

ЖИВИМО СПОКОЈНО КАО ДА СЕ НИШТА НИЈЕ ДЕСИЛО А БУДИМО СПРЕМНИ ВЕЋ СУТРА СВЕ НА БОЉЕ ДА ПРОМЕНЕМО! ГДЕ ИМА ВОЉЕ ИМА И ПУТА!

Lazareva kletva, Prkosna pesma English subtitles

https://www.youtube.com/watch?v=Op6oFTJEfWA#t=98

POSLOVNA SARADNJA – Arandjelovca

Postovani.

Zelim prvo da Vam se predstavim i predlozim a sve u vezi poslovne saradnje te da se obratim Vama Srbima u Cikagu

Zovem se Negovan Cvetkovic iz Arandjelovca.

Posedujem poslovni objekat metalopreradjivacku radnju-srednje preduzece sa 15 masina poslovnim prostorom od 600 metara kvadratnih,ukupnim placom od 25 ari,sve uknjizeno bez tereta 1/1,sa dva prikljucka struje jedan od 50kw i trafostanice sa 250 kwa instalisane snage,prikljucak gasa,prikljucak telefona sa 6 parica prikljucak gradske vode i mogucnost jos 60 ari(ukoliko se zeli prosirenje) koji je uz sam objekat a sve u mom vlasnistvu,kao i izvestaj o geofizickim istrazivanjima podzemnih voda na mom lokalitetu.
U svom objektu posedujem i dosta materijala celika oko 5t,zatim odlivaka masinskih i bravarskih stega u tezini oko 20t ili 2350 kom.

Da bi vam to bilo daleko jasnije i vidljivije najbolje da to pogledate na mom web sajtu www.modulnega.com.

Sustina mog obracanja se sastoji u tome sto bih ja to sve prodao ili neki drugi vid saradnje ukoliko  Vas poslovni klub zeli da se zainteresuje i ovaj predlog predstavi ili neki drugi predlog.

U nadi uspostavljanja poslovne saradnje

Srdacan pozdrav

Negovan Cvetkovic

tel.mob.063 80 66 386

Расејање поправља болницу у Крупњу – Фонд дијаспора за матицу улаже 1.000.000. евра у поправку кућа и објеката од јавног значаја оштећених у поплавама

Фонд дијаспора за матицу

Београд, Сремска 6/IV

Расејање поправља болницу у Крупњу

Фонд дијаспора за матицу је обезбедио 10.000.000,00 динара за реконструкцију Дневне болнице у Крупњу оштећене поплавама у мају 2014. године. О томе су данас уговор о донацији потписали, Раде Грујић, председник Oпштине Крупањ и Живадин Јовановић, директор.

Донација Фонда представља више од половине укупних трошкова реконструкције дневне болнице. Други део, обезбеђује више донатора из Србије.

Средства Фонда већ су уплаћена на посебан рачун на који ће своје донације уплаћивати и други донатори.

Почетак реконструкције Дневне болнице у Крупњу сада зависи само од ефикасности у спровођењу поступка предвивиђеног Законом о јавним набавкама.

Учешће Фонда дијаспора за матицу у реконструкцији Дневне болнице у  Крупњу,  је део ширег плана о помоћи српског расејања отклањању последица катастрофалних поплава у мају и септембру 2014. године. Реализацијом плана усвојеног на скупштини 27. септембра, Фонд дијаспора за матицу улаже 1.000.000. евра у поправку кућа и објеката од јавног значаја оштећених у поплавама. Од тог износа, 750.000 евра се улаже за санацију објеката у Србији и 250.000 евра у Републици Српској. Фонд је до сада обезбедио грађевински материјал за поправку 22 куће у Обреновцу укупно од 10.100.000,00 динара. Релизована је и прва помоћ Општини Кладово у износу од три милиона динара. У току је поступак за реализацију помоћи Општинама Параћин и Осечина.

Београд, 29. децембар, 2014.                          Фонд дијаспора за матицу

Драгомир Вучићевић, секретар, ср.

Одлука Уставног суда разоткрила Вучићев режим

Аутор: Бранко Павловић

Насловна / Политика и друштво / Одлука Уставног суда разоткрила Вучићев режим

• ←Претходна вест
• Следећа вест →

У овом тексту разматрам исту тему као и г. Орловић одлуку Уставног суда (још необјављену) о тзв. Бриселском споразуму. Уз сво уважавање г. Орловића, износим сасвим различит став о последицама одлуке Уставног суда.

Прво ћу навести зашто мислим да је Бриселски споразум правни акт и следствено томе зашто је одлука Уставног суда погрешна, а затим ћу показати да је Устав немогуће правно победити, чак и када се суд повинује захтевима власти.

Највиши државни представници су, по међународном праву, потписивањем Бриселског споразума установили две међународне обавезе Србије:

1. да Бриселски споразум постане део унутрашњег правног поретка Србије и

2. да то будуће унутрашње уређење  буде у складу са одредбама које Бриселски споразум садржи.

Неспорно је да Бриселски споразум није, посматрано из угла унутрашњег важења права, правни акт, али јесте међународни уговор који није у Србији добио озакоњење.

Због тога је Уставни суд био дужан да санкционише поступање органа Србије који су установили међународну обавезу држави Србији, због тога што су прекршили Устав поступајући на тај начин.

Они су овлашћени да креирају политику, па и спољну политику Србије, али увек и само у границама Устава. Уставни суд и постоји да би санкционисао поступања свих државних органа који прекорачују своја уставна овлашћења, па је одбацивањем иницијативе за оцену уставности Бриселског споразума Уставни су несумњиво изневерио темељни разлог свог постојања.

О другим разлозима због којих је Уставни суд био дужан да донесе мериторну одлуку сада нећу говорити, обзиром да у највећој мери делим ставове и подносилаца иницијативе и г. Орловића.

Одлуком да Брислески споразум није правни акт, Уставни суд је поступио тачно онако како је то од њега власт тражила, али је сасвим нехотично таквом одлуком потпуно разоткрио суштину онога што називамо „Вучићев режим“ (иако би тачније било рећи: неоколонијалан режим) у Србији. А та суштина се прецизно може дефинисати у две речи: безвлашће и самовлашће.

Наиме, ако је Бриселски споразум политички акт без правне снаге унутар Србије, онда ниједан државни орган не сме да поступа у складу са Бриселским споразумом, а све што је спроведено до сада у његовој реализацији има се вратити у пређашње стање. Потпуно супротно ономе чему се Уставни суд надао.

Ово због тога што политичке партије раде по политичким ставовима, а државни органи те ставове спроводе само и искључиво онда када се исти преточе у правну норму. Како је скупу норми Бриселског споразума одлуком Уставног суда одузет правни карактер, онда државни органи не смеју да га спроводе.

То буквално значи следеће: полицајац на прелазу Јариње нема право да контролише било кога од тренутка објављивања одлуке Уставног суда. Ако би то радио, он више не би поступао као представник извршне власти, него као бандит (преступник) обучен у униформу полиције Србије.

До објављивања одлуке, заиста није на полицији да процењује да ли може или не може да поступа по Бриселском споразуму, али након тог дана полиција зна да то не сме да ради. Свако даље поступање би било кривично дело, а истовремено би сваки грађанин био овлашћен да према полицајцу поступа исто као и према било ком бандиту који га наоружан зауставља на путу.

И даље, не само да се ни под каквим условима не може спроводити фамозних 11 тачака које Немачка захтева у даљем спровођењу Бриселског споразума, него се морају поништити све одлуке и радње које су већ по њему спроведене, а које г. Орловић, као добро избаране најважније примере, наводи у свом тексту. Свако другачије поступање је такође кривично дело. Било је оно то и до сада, али ће након објављивања одлуке Уставног суда, неком будућем тужиоцу, бити далеко лакше да докаже умишљај највиших државних представника, за кривично дело угрожавања територијалног интегритета Србије у помагању.

Ја се слажем са г. Орловићем да је намера Уставног суда била да омогући неограничено кршење Устава, али је стварна последица сасвим супротна – и проглашавањем Бриселског споразума за само политички акт, Устав Републике Србије поново постаје неприкосновени оквир, брана и смерница, за све државне органе.

Никаквим правним триком није могуће заобићи Устав.

Наравно, увек је могуће кршити Устав, али ко ће у тој игри на крају бити скршен, то ће се тек видети.

---

Извор: НСПМ

ПОТРЕСНА ПРИЧА: Слободан Стојановић – дете мученик

DN : Несхваљиво је да се још нико није обратио интерполу ради овог женског монструма, жене која је своју болест, захваљујући рату, одкрила или боље речено ратно стање искористила да задовољи себе и удовољи својим монструозним нагонима.
Она није ништа мање опасна ни у миру зато је треба што прије пронаћи док не почини још који злочин, такавих размера монструозно злодело (Таква особа је латентна опасност по друштво у којем живи – постоји велика вероватноћа да са престанком рата да она није престала са својим злоделима односно да их као што је то обочно случај код монструознооболелих да га и у мирнодопским ситуацијама примењује)! Прочитајте па сами просудите а ко може нека под хитно и нешто конкретно предузме како би се пронашла ова монструозна особа као и њени саучесници те ставили пред суд правде:

ПОТРЕСНА ПРИЧА: Слободан Стојановић – дете мученик

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.

У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације…

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку…

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све нађача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту…

Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.

Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.

А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе…

Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско…

Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.

Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож…

Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан… Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…

Његово име је Слободан Стојановић…

Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу…

Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане – “влашче”.
Његово име је Слободан Стојановић…

Име за оно најбоље у људској души и срцу.

АРХИВА:

Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца

На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело – одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса

На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.

Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.

– Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи – каже њен супруг Илија.

ДИЛЕМА, ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ

Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?

– Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи.

– Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.
Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.

Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:

– Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.

УБИЦА, ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ

– На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ 14 година под земљом, а она није пропала у земљу – каже Илија.

– Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16.јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.

– Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила – кроз лелек прича Илија, док му низ изборано лице клизе сузе.

Златни љиљан за масакре

Које је све злочине Хашки трибунал опростио Насеру Орићу – Смрт дечака Слободана Стојановића показала колико се мрзело све што је српско. Већина жртава је пре ликвидације унакажена. За “подвиге” Орић награђен “златним љиљаном” – највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .

СРПСКИ засеоци или подручја углавном муслиманских села зворничке општине, опколиле су у току ноћи локалне муслиманске оружане формације – припадници Армије БиХ и освојили 6. новембра 1992. Највише су страдала села Горња и Доња Каменица. Заробљени су многи Срби, браниоци ових заселака и чланови њихових породица.

Не зна се поуздано колико је људи тада убијено. Препоставке се крећу од 109 до преко 250. Војска Републике Српске вратила се на овај терен и ослободила Каменицу 16. фебруара 1993. Још од тада се трага за несталима.

Активности на ископавању гробница почеле су истог дана, наставиле се 15. марта исте године и наредних неколико месеци. У седам заједничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток, и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања.

ОДСЕЦАЛИ ГЛАВЕ

СВИ нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком новембра 1992. За сада су познате 53 жртве.

Тим стручњака судске медицине који је предовдио познати патолог др Зоран Станковић са ВМА, приликом ексхумације и идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве, претходно мучене и убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измасакрирана тела и тела без главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја.

Са обдукционим бројем З – 18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. НА њему је пронађена сива војна блуза, кошуља, панталоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обућу није имао. Нити документа или неке личне ствари.

– Око врата је имао пластифицирану омчу – сведочи за “Новости” др Станковић. – На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица која је била привезана црном жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, са великом вероватноћом могу да кажем да је смрт била насилна.

Познати патолог је на његовој глави могао да констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица, и трагове задављења.

СВУДА РАНЕ

СМРТ дечака Слободана Стојановића показала је колико се мрзело све српско. Када је имао само 12 година, његово тело је пронађено без одеће. Око појаса је имао обавијен само тегет раднички мантил са ознаком “Приморје”.

– Велика је вероватноћа да је смрт наступила услед разарања и оштећења великог мозга – вели наш саговорник. – Константовали смо и рану на левој половини чела, улазни отвор, прострелине нанете пројектилом из непосредне близине. Имао је и ране на телу, трбуху, секотине…

За ове “подвиге” Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, Указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен “златним љиљаном” – највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .

Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села.

Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.

ОДОХ ЈА ПО ЛЕСИ

СЛОБОДАН Стојановић је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста. Иако се стално понавља да га је убила месна Албанка Елфете Весели која је припадала формацијама Насера Орића, она никада није одговарала.

Видећи да не иде на добро, Слободан је са родитељима у четвртак, 4. јуна 1992. године, кришом отишао код кума у сеоце Џенарике на обали Дрине. Тек што су стигли, рекао је оцу:”Тата, остаде нам Леси на ланцу. Одох по кера.”

Био је то последњи пут да су га родитељи видели живог.

ЗВОРНИК

У СВИМ правосудним предметима до сада, домаћим или Хашког трибунала, зворничка општина се помиње као место где су најстрашније злостаљвани и убијани муслимани. Посебно се издвајају дом културе у Челопеку, пољопривредно добро Економија…

Ни у једном од њих, међутим, нису забележена страдања српског становништва.

СВЕЋЕ

РОДБИНА убијених Срба на подручју сребреничких и братуначких села Загони, Залазје, Биљача и Крњићи у среду је обиласком гробља и паљењем свећа обележила 14 година од страдања 32 српска цивила, које су у овим селима убили припадници муслиманских јединица из Стребренице под командом Насера Орића. Све куће су опљачкане, разорене и запаљене.

МИ­О­ДРАГ ПО­ПОВ: “СУ­ЗЕ СУ ИСТЕ ВЕ­РЕ”

ВО­ЗА­ЧИ КА­МИ­О­НА МУЧ­КИ УБИ­ЈЕ­НИ

ТО је ве­ли­ка рас­кр­сни­ца дрин­ских пу­те­ва. Ка­да се кре­не из Звор­ни­ка, ка Бра­тун­цу, не­ко вре­ме се пра­ти Дри­на ко­ја са ле­ве стра­не те­че низ­вод­но. За­тим пут во­ди де­сно, оста­вља ре­ку и ула­зи међ пла­ни­не. Та­ко се пу­ту­је пар ки­ло­ме­та­ра, а по­том сти­же у пре­ле­пу до­ли­ну. Ко­њи се не мо­гу ви­де­ти, али про­стра­но по­ље се ба­шка­ри из­ме­ђу два бр­да. Пи­то­ма при­ро­да, до­не­дав­но и љу­ди. Ли­чи на Швај­цар­ску, твр­де они ко­ји су у тој зе­мљи ра­ди­ли. Ре­кло би се бо­га­то ме­сто, њи­ма су тр­ве­ња нај­ма­ње по­треб­на.

Са де­сне стра­не, два­де­се­так ме­та­ра од пу­та, ле­пе, но­ве ку­ће. Увек се пу­но ве­ша су­ши по те­ра­са­ма, и по то­ме се ви­ди да ту жи­ве мно­го­чла­не по­ро­ди­це. У цен­тру се­ла, не­по­сред­но крај пу­та, ве­ли­ка џа­ми­ја ко­ја па­ра не­бо и ви­си­ном до­ми­ни­ра. Кроз Ко­ње­вић По­ље во­ди ма­ги­страл­ни пра­вац ка Са­ра­је­ву. На кра­ју се­ла је рас­кр­сни­ца и она де­ли пут, ле­во ка Кра­ви­ци, де­сно у Ми­ли­ће, Вла­се­ни­цу, Со­ко­лац и Са­ра­је­во.

Упра­во тим пу­тем се из Звор­ни­ка ка свом од­ре­ди­шту, руд­ни­ку бок­си­та у Ми­ли­ће, вра­ћа­ла ко­ло­на ка­ми­о­на на­кон ис­по­ру­ке ру­де. У овом се­лу по­ста­вље­на је за­се­да и из­не­на­да су на­пад­ну­ти. Уби­је­но је свих пет во­за­ча ка­ми­о­на руд­ни­ка. О том до­га­ђа­ју го­во­рио је мно­го ка­сни­је је­дан од за­ро­бље­них му­сли­ман­ских вој­ни­ка, не­ки “Ске­јо”, Мир­сад Су­леј­ма­но­вић. Ис­при­чао је да су у том на­па­ду уче­ство­ва­ле две гру­пе бо­ра­ца из окол­них се­ла. Зна­ли су ка­да ће ка­ми­он на­и­ћи, по­ста­ви­ли су за­се­ду и све их по­би­ли, из­ма­са­кри­ра­ли и ба­ци­ли крај пу­та.

Сан­ди­ћи, 29. мај 1992. – Ме­шта­ни Му­сли­ма­ни у овом се­лу по­ди­жу ба­ри­ка­ду и за­у­ста­вља­ју са­о­бра­ћај­на во­зи­ла ка Са­ра­је­ву. Од­мах ка том ме­сту кре­ће по­ли­циј­ска па­тро­ла из Бра­тун­ца да ви­ди шта се де­ша­ва и укло­ни пре­пре­ке са пу­та и ус­по­ста­ви са­о­бра­ћај. Упра­во на тој де­о­ни­ци по­ста­вље­на је за­се­да и пу­ца­ју на по­ли­ци­ју. Уби­јен је на­чел­ник по­ли­циј­ске ста­ни­це Бра­тун­ца Ми­лу­тин Ми­ло­ше­вић и још де­вет ли­ца.

У не­ким стра­ним ме­ди­ји­ма на­кон тог зло­чи­на по­ја­ви­ла се вест да су на­чел­ни­ка по­ли­ци­је Ми­ло­ше­ви­ћа у ства­ри уби­ли Ср­би за­то што је, на­вод­но, бра­нио Му­сли­ма­не. У се­лу Сан­ди­ћи, ту на ли­ва­ди где је из­вр­шен ма­са­кр, и он је за­ко­пан са оста­ли­ма. Тек на­кон де­сет ме­се­ци Му­сли­ма­ни су до­зво­ли­ли да се пре­у­зму њи­хо­ва те­ла и да их по­ро­ди­це са­хра­не у свом ме­сту, ка­ко до­ли­ку­је.

Опар­ци, 1. јун 1992. – Уби­је­но је шест Ср­ба, по­па­ље­не су све два­де­сет две срп­ске ку­ће. Пре­жи­ве­ли све­до­ци при­ча­ју да су то ура­ди­ле њи­хо­ве ком­ши­је из су­сед­них се­ла. Код пр­вих ку­ћа ле­жа­ла су бе­жи­вот­на те­ла Жи­во­ји­на и Ди­ко­са­ве Пе­тро­вић. Он је по­го­ђен из пу­шке у гру­ди и ли­це, а она пре­кла­на.

Зло са пе­ча­том Сре­бре­ни­це се за­хук­та­ва. Зло­чи­ни су све че­шћи и све гро­зни­ји.

Ло­зни­ца, 4. јун 1992. – Гру­па ме­шта­на из су­сед­ног се­ла Пи­ри­ћа, на ли­ва­ди ис­пред се­ла Ло­зни­ца, не­што по­сле 15 ча­со­ва на­па­ла је Срећ­ка Ми­ло­ва­но­ви­ћа и ње­го­ву же­ну Јо­ва­ну док су чу­ва­ли ов­це. Ухва­ти­ли су их и из­бо­ли но­жем. Ка­да су сти­гли срп­ски вој­ни­ци, Јо­ва­на је још да­ва­ла зна­ке жи­во­та, и не­ду­го за­тим је из­дах­ну­ла. Срећ­ка је крај по­то­ка у тр­њу пред­ве­че про­на­шао ње­гов брат Ста­но­је. Ви­део је ве­ли­ку ра­ну на вра­ту ис­под ле­вог уха, као и ра­ну на гру­ди­ма. Обе су би­ле на­не­те но­жем. Сна­ја Јо­ва­на има­ла је ви­ше ра­на у пре­де­лу сто­ма­ка и гру­ди. Док су их уве­че са­хра­њи­ва­ли, Му­сли­ма­ни из су­сед­ног се­ла По­ло­зни­ка пу­ца­ли су по гро­бљу, па су под ва­тром на бр­зи­ну за­гр­ну­ли гро­бо­ве, а ка­сни­је, у то­ку но­ћи, до­вр­ши­ли за­ко­па­ва­ње.

Ру­по­во Бр­до, 10. јун 1992. – Срп­ско се­ло где је од 116 жи­те­ља би­ло са­мо 8 Му­сли­ма­на. Ра­но из­ју­тра, не­што пре пет са­ти, нап­да­ну­ти су са че­ти­ри стра­не. Би­ло је из­ме­ђу 150 и 250 на­па­да­ча. Од 5 ују­тру до 15 са­ти се­ло је бра­ни­ло са­мо де­се­так ме­шта­на ко­ји су оста­ли у сво­јим ку­ћа­ма. Ни­су мо­гли из­др­жа­ти на­па­де, јер њих је би­ло не­у­по­ре­ди­во ви­ше. Пе­то­ро Ср­ба је уби­је­но, а спа­ље­но 37 ку­ћа. Во­ји­слав Ми­лин­ко­вић је уби­јен пред ку­ћом, а ње­го­ва су­пру­га Мир­ја­на на кућ­ном пра­гу. По­том су уне­се­ни у ку­ћу и спа­ље­ни.

9 коментара

 

• 

  Milorad Milosevic · Факултет политичких наука

  Прочитасте ли ово?Заискри ли вам суза која?Мени јесте.Причу сам објавио на мојој ф.б.адреси.Да је заинтересовани прочитају.Два су разлога.Први је,што се у „причи“помиње и мој стриц(стриц ми је,иако је од мене старији само једну годину) Милутин Милошевић,начелник станице полиције који је погинуо у Сандићима 29.05.1992 године.Уствари,он је тада заробљен и касније се о њему ништа чуло није.Када му је гроб пронађен,и“посмртни остаци“откопани(ексхумирани-како то фин свет говори),мој чича Мишо је био замотан бодљикавом жицом,чини ми се да је несдостајао и неки екстремитет.Мучен,и убијен у најгорим мукама.Недуго после тога у Поточарима у заседи је убијен мој рођак,“брат од стрица“,Рашо Милошевић док се у рану зору враћао из Братунца у Кравицу.Ископали су рупетину на путу и замаскирали је некаквим прућем.У пуној брзини „Мазда 626″је пропала.Озбиљно повређен,и онакав какав је био(моћан и снажан)није имао никакве шансе.И њега су измасакрирали.
  У пролеће 1995 године,мој зет Бранко Николић,супруг рођене Рашине сестре,са два друга,брао је трешње у околини села Милићи.Ту су их изненадили.Ни он више није међу живим.У рано јутро 6.01.1993 године,на Божић,село Кравица одакле је мој отац(засеок Брана) нападнуто је и побилјено неколико десетина становника.И деце,и одојчади.Том приликом,од мојих ближих-нико.“Извукли“су се,напустили село-благовремено.Ко су то“они“,који су то урадили.Па,ваљда не треба посебно истицати,муслимани,“браћа по крви“,борци Н.Орића.
  Други разлог је,што ми неки пријатељи(или“пријатељи“),из својих „топлих соба“,а-када на Ф.Б.“кликнем“ на“свиђа ми се“, текст који се односи на „хашке“брљотине везане за судске процесе Србима,“спочитају“ шовинизам и којешта још,и то они,којима стотинама година уназад нико из породице није умро другачије но природном смрћу или због болести неке.Е-због њих,ево,опет кликнух“свиђа ми се“на оду о малом анђелу Слободану,који се вратио по свог Лесија,а „јунаци“ га се „славодобитно докопали“.Они, „моји другови“ из периода-„средње школе“,из једног Војвођанског града.Уз то,неби да им, помињем страдања из „оног рата“када су ми јануара 1942 усташе из источне Босне спалили у кући брата и сестру-бебе.Када су у фебруару исте године на обали Дрине,заклали ђеда Митра,мајкиног оца,пред њеним очима док је сплавом „грабила“ у слободу.Исти они.У усташким одорама францетићеве „црне легије“.Зато,кад год овако шта прочитам“сит се исплачем“.Уз све то,саветујем им да-читају.Мало погледају архиве,мало „прочешљају“интернетом.И мало промисле.
  Онда ће им и неке савремене обмане о свом народу бити-јасније.

  Одговори · Свиђа ми се · 12 · Прати објаву · 26. децембар у 17:00

• 

  Tadic Dragana · OSMladost Prigrevica

  tuga do neba..svima koji su mucili decu,isto takv treba uraditi da vide kakva je to bol..boze,daj svima nasilno i mucki ubijenima,da pocivaju u miru,i da ih andjeli na nebu cuvaju,i da ih bozija toplina cuva..

  Одговори · Свиђа ми се · 3 · Прати објаву · 27. децембар у 16:24

• 

  Ninoslav Jovan Pomorisac · Прати · Најбољи коментатор · University Of Trance

  STA KAZATI A NE ZAPLAKATI

  Одговори · Свиђа ми се · 3 · Прати објаву · 27. децембар у 13:09

• 

  Milorad Milosevic · Факултет политичких наука

  Прочитасте ли ово?Заискри ли вам суза која?Мени јесте.Причу сам објавио на мојој ф.б.адреси.Да је заинтересовани прочитају.Два су разлога.Први је,што се у „причи“помиње и мој стриц(стриц ми је,иако је од мене старији само једну годину) Милутин Милошевић,начелник станице полиције који је погинуо у Сандићима 29.05.1992 године.Уствари,он је тада заробљен и касније се о њему ништа чуло није.Када му је гроб пронађен,и“посмртни остаци“откопани(ексхумирани-како то фин свет говори),мој чича Мишо је био замотан бодљикавом жицом,чини ми се да је несдостајао и неки екстремитет.Мучен,и убијен у најгорим мукама.Недуго после тога у Поточарима у заседи је убијен мој рођак,“брат од стрица“,Рашо Милошевић док се у рану зору враћао из Братунца у Кравицу.Ископали су рупетину на путу и замаскирали је некаквим прућем.У пуној брзини „Мазда 626″је про… Прикажи још

  Одговори · Свиђа ми се · 1 · Прати објаву · 26. децембар у 16:59

• 

  Nolle Nolle · Прати · Ради у Princess Cruises

  Зло са пе­ча­том Сре­бре­ни­це се за­хук­та­ва. Зло­чи­ни су све че­шћи и све гро­зни­ји.

  Одговори · Свиђа ми се · 1 · Прати објаву · 27. децембар у 15:09

• 

  Milorad Milosevic · Факултет политичких наука

  Прочитасте ли ово?Заискри ли вам суза која?Мени јесте.Причу сам објавио на мојој ф.б.адреси.Да је заинтересовани прочитају.Два су разлога.Први је,што се у „причи“помиње и мој стриц(стриц ми је,иако је од мене старији само једну годину) Милутин Милошевић,начелник станице полиције који је погинуо у Сандићима 29.05.1992 године.Уствари,он је тада заробљен и касније се о њему ништа чуло није.Када му је гроб пронађен,и“посмртни остаци“откопани(ексхумирани-како то фин свет говори),мој чича Мишо је био замотан бодљикавом жицом,чини ми се да је несдостајао и неки екстремитет.Мучен,и убијен у најгорим мукама.Недуго после тога у Поточарима у заседи је убијен мој рођак,“брат од стрица“,Рашо Милошевић док се у рану зору враћао из Братунца у Кравицу.Ископали су рупетину на путу и замаскирали је некаквим прућем.У пуној брзини „Мазда 626″је про… Прикажи још

  Одговори · Свиђа ми се · Прати објаву · 26. децембар у 16:59

  • 

    Branka Spasic Vujadinov

    Elfeta ce umirati u najgorim mukama …raspadace se , crkavati i urlace od bolova …

    Одговори · Свиђа ми се · 1 · Јуче у 08:32

  • 

    Nada Zivanovic · OSMOGODISNJA SKOLA G ZIROVAC

    i 11 god koliko je mali Slobodan imao da se namuci u najgorim mukama

    Одговори · Свиђа ми се · пре 2 ч.

  • 

    Nadica Vojinovic · Прати · Најбољи коментатор · Zubno tehnicka

    Procita sve sa bolom u grudima a mrznjom u dusi.Imala sam jednu prijateljicu nekada dobro poznatu i druzili se dosta dugo.Onaje je mislim iz sela Karakaj i njen brat je stradao i dan danas se neznju gde su mu kosti.Al nemogu nase zene cure srpkinje da svatim da se tako nesto desi u familijui pa da i dalje posle imat snjima kontakt ????Ne ne i ne za mene bi bili oni mrtva prica i krvnici.A nekadasnja moja prijateljica Desa iz Karakaja ima i danas lep kontakt sa Muslimanima djubrad baliska da ne pisem vise raste mi pritisak i kuva mi se u zeludac.Pokojnim stradalim Srbima neka je Vecna Slava.AMIN

TV: AUSTRIJA – PRELAZAK SRPKINJE NA ISLAM U AUSTRIJI – Да ли је ово „епидемија“ прелазака Срба на ислам у Бечу? (ВИДЕО)

https://www.youtube.com/watch?v=adg323NWDf8&list=UU9GY9ThDSJOThz7xJ-ZEPcQ#t=15

ПОБЕДНИК ПРВОГ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА „ПЕСМОДАРИ MIRA“

ПОБЕДНИК ПРВОГ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА „ПЕСМОДАРИ MIRA“ ЈЕ ЈОВАН Н. БУНДАЛО КЊИЖЕВНИК ЗА ПЕСМУ “ БИТКА У ХЛАДУ „

Славица Јовановић | Славица Јовановић   | 28.12.2014.

ПОБЕДНИК ПРВОГ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА „ПЕСМОДАРИ MIRA“ ЈЕ  ЈОВАН Н. БУНДАЛО КЊИЖЕВНИК  ЗА ПЕСМУ  “ БИТКА У ХЛАДУ “

На Први књижевни међународни  конкурс Песмодари мира“ је стигло више од двеста песама из свих крајева
света  и то из : Ирака, Јапана, Бугарске, Македоније, Словеније, Црне
Горе, Хрватске , Босне и Херцеговине, Канаде , Флориде  и Србије од
скоро стотину аутора .  Победник Првог  Међународног књижевног конкурса “ Песмодари мира“ је Јован Н. Бундало књижевник из Београда . Честитамо!

Прво место
Битка у хладу – Јован Н. Бундало
Друго место
Краљице моја – Љубисав Грујић
Сат за шах – Дајана Петровић
Треће место
Порука једног дечака – Милана Давидовић
Зашто се људи свађају – Лука Максимовић
Крвави потоп – Сабах ал Зубеиди
Похвале
Генерал Плавојко – Никола Јовановић
Бели голуб – Јован Бајц
Пут метка- Небојша Јанковић
Срце од дрвета – Наташа Јанковић
Да рата не буде – Јован Н. Бундало
Има ли реда на планети – Ђура Шефер Сремац
Песма вечног мира – Адријана Стојановић
Тамо где звезде проше и сунце плаче – Сара Мудринић
Мир – Драгица Охасхи Јапан
У дворцу богиње Каисе – Миладин Берић
специјална похвала за песму
Жртвени (коњски ) шахопев – Милану Младеновићу
шахисти, књижевнику и песнику мира

Жири :

Хранимир Хране Милојковић књижевник
Драган Косановић шахиста и песник
Славица Јовановић новинар и песник

-Прво место –

БИТКА У ХЛАДУ

Зараћене стране љуту битку бију,

две армије јуришају преко поља

спремили су нову ратну стратегију.

За победу треба тактика и воља.

Ратници мудро ћуте, око њих граја

док потезе смишљају две мудре главе,

битку надгледа знано друштво из краја.

Како год се заврши, сви ће да славе.

Једном кибицеру увек ради машта

коментарима разбија мир и чаму:

„Тебе је бато, шаху учила ташта,

она ја за коња дала праву даму.“

Као у сваком рату и овде зна се,

потребно је што пре заробити краља

тада обезглављене остану масе,

а без вође је тамна судбина даља.

Ратове  изазивају главе луде,

будућност овог света постаће боља,

када битка мисаона игра буде,

кад се рат пресели на шаховска поља.

Код каквога спора за таблу би сели

и водили рат без барута и крви

над њима би кружили голубови бели.

Победник је онај ко матира први.

Јован Н. Бундало

РЕЗУЛТАТИ ПРВОГ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА  “ ПЕСМОДАРИ МИРА“

Поштовани учесници Првог Међународног књижевног конкурса „Песмодари Мира“, дародари и слободари мира,
који је расписан 14.11. 2013. године у знак сећања на шахисткињу Слађану Јовановић ( 1975- 1996 ), из Мачванског Прњавора  која је живот  изгубила у 21. години у саобраћајној несрећи , песници и песникиње , песмодари и песмодарице …  Сви учесници овог конкурса “ Песмодари мира“ чија је порука јасна  : Стоп – ратовима ! , као и да се сви ратови света преселе на 64 шаховска поља , да се стихом и оштрим пером боре против хемијског и сваког другог наоружања , СВИ СУ ПОБЕДНИЦИ !  Напомињем да је на конкурс стигло више од двеста песама из свих крајева света и то из : Ирака , Јапана , Бугарске , Македоније , Словеније , Црне Горе , Хрватске , Босне и Херцеговине , Канаде, Флориде и Србије од скоро стотину аутора .Сваки пристигли стих на овај књижевни конкурс преточен у  књигу – књижевни зборник , је као розета чуваркуће мира , као песнички тестамент , као јато белих голубица које узлеће испод мастила ове песничке борбе против ратова , извориште надахнућа .
Најбитније је да ће књижевни зборник , ова чудотворна књига  изузетно талентованих песника и песникиња , ускоро  бити промовисан  на додели награда најуспешнијима  , јер књиге трају , књиге остају , те наше песмарице и наши мирисни ружичњаци који ће увек изнова цветати сваком новом читаоцу и слати свету СОС  сигнале  Стоп – ратовима . Датум одржавања доделе награда и промоција зборника биће накнадно објављени .
А сви заинтересовани учесници за све информације могу се обратити на следећи број телефона : 062- 863-68-08

Славица Јовановић
новинар и књижевник

Иницијатор Првог Међународног
књижевног конкурса “ Песмодари мира“

ПЕСМОДАРИ МИРА

Књижевни конкурс „Песмодари мира“   једини је конкурс у Србији (а можда и шире) који обједињује три врло битне теме : МИР, ЉУБАВ , ШАХ . У савременом свету ,  где је опасност од рата свакодневна , јер зависно од воље “ господара рата и мира“ оружје може да проговори било где и било кад , ретко се чује глас разума. У свету где су праве вредности  скрајнуте, где се чак и Нобелова награда за мир , додељује главним планерима и актерима ратова , мора да се коначно чује глас мира, слободе и љубави . Песници су увек предњачили у томе . Били су претеча и иницијатори . Њихови кратки извештаји из прошлости али и будућности зову се песме . Песмама се не могу платити рачуни , купити хлеб … Али се може утицати на расположење маса . Изазвати револт , гнев , отпор…Полако , али сигурно долази време када ће човечанство схватити да рат, агресија , наметање своје воље слабијима, није више продуктивно . Тада ће песници мира ликовати .То ће бити њихова победа од којих ће имати користи сви . И црни , и бели , и жути и црнупурасти , и плавооки и зеленооки … У том ширем контексту треба посматрати Књижевни конкурс „Песмодари мира“ . Без обзира што се ове године одржава по први пут , већ сада је јасно да је неопходан .Све честитке главном организатору Славици Јовановић али и песницима који су се одазвали у тако великом броју . Све најбоље до следећег „Песмодара мира“:

Сокобања 21. 12. 2014. године

Хранимир Хране Милојковић
књижевник

Радио Легенд медијски покровитељ Првог Међународног књижевног конкурса “ Песмодари мира“

http://www.legend-radio.com/