Albanci prisvajaju i Miloša Obilića

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Albanci-prisvojili-i-Milosha-Obilica.sr.html

Advertisements

Pismo iz Amerike

Pomenuli smo Andy Murryija danas, ne znam jel se i kod vas davao prilog o njegovom rodnom gradu u Shkotskoj (Dumblaine ili Danblane), gde je pre 15tak godina neki ludak usao u osnovnu skolu i pobio 13ro dece od oko 8 do 12 godina. I sad (proizvod AGITPROP-a) ovi degenericni novinari to navode kao izvor motivacije da bi se proculo o njegovom gradu – ali sa dobrim asocijacima ne sa masovnim ubistvima. Meni pade na pamet Kragujevac (prozvan je i V-3), pa amputirano Kosovo, pa car Lazar, pa Rastko Nemanjic koji je uveo hriscanstvo u ostatak sveta (uz Konstatina – tigar iz Nish). Pa jebo ih Andy Murray, Lavrenti Berija i Jozef Goebels, sta bi onda Srbi trebalo da osvajaju ako cemo meriti koji je narod tako krvnicki obespravljen kao mi? Prvenstvo u prdenju, pljuvanju u dalj? Bacanju kamena s ramena, umetnickom igranju tango, salsa, valcera i merengue? Trebalo bi svetom sve po redu da osvajamo bez obzira da li taj sport postoji ili jos nije ni izmishljen. Cenio sam Murry-ija do danas jer se uvek izjasnjavao kao Shkotlandjanin – od danas menjam stav. Nema tih Nemaca ni Fashista, pa ni komunista koje mrzim dublje od ljigavih Britanaca. Secam se kad su slali Britanske trupe sa NATO-m. Procitam pazljivo i vidim to su oni bosonogi Ghurka Nepalci koji zive s kozama ali su jos uvek deo britanske „imperije“. Posebno me ukenjao onaj britanski pederoza od ambasadora u Beogradu (Wordsworth) koji je isto nesto popovao kako Srbija treba te ovo te ono. Jebem li mu panaju. Tako bi on meni leteo pod hitno za Madjarsku ili u CZ da bi to bilo mereno u nanosekundima – mesanje u unutrasnje poslove suverene zemlje….
Zez. Nismo suverena zemlja odavno. Citam kod Lazanskog (politika) kako je Milosevic (Srbin) prodao Karadzica Holbruku, pa je tako dosla Biljana Plavsic na vlast, naravno posle je i Djindjic („Srbin“) prodao Miloseivca, danas vise ni ne znamo ko nas sve prodaje kome, ali neko trpa pare u dzepove na racun nase grbache. Mi smo odavno usli u cheljusti „evroatlanskih integracija“ i odavno igramo kako zapad svira. Na slici Gazimestana u jucerasnjoj Politici stoji naslov „Dog house“ – Shtenara, dom za kerove. Pa ima li vece uvrede? Desi se tu i tamo da uradim nesto pametno – vodio Milosa sa zenom Shvabicom juce na chevape i objasnio mu po 100845ti put ko je bio Milos Obilic, Car Lazar, Toplica Milan, Kosancic Ivan, itd… itd.., okadio kucu, pomolio se – nisam postio, eto neka me grom ubije. Mora da je to ona Lazareva kletva koja nas kaznjava i dan danas. Neko od moje porodice nije isao na Kosovo – a mora da je mogao – tako da i dan danas glodarim – i to ove gorke „uvozne“ gloginje. Badava nam svi ostali uspesi kad smo prokleti kao nacija.
Uhvati me popizd vrlo cesto i trudim se da ne davim druge previse ali nekog moram, tu i tamo.

Javno pismo urednika Glasa Dijaspore g. Nikoli Janiću povodom njegovog govora na vidovdan u Beogradu

Gospodine Nikola Janiću,
zar Vi uistinu mislite da nam oko našeg imidža može i hoće pomoći vlada Srbije koja je došla na vlast uz podršku milosrdnog andjela a koji nam je ovu sliku o našem lošem imidžu molovao i kojem je u interesu da se ne promeni ta slika kako bi imao opravdanje za bombardovanje Jugoslavije i razlog za održavanje svoje vojne baze na Kosovu!?
Drugo, Vama je poznato kao što je to poznato i meni da se ne možemo pobrojati jer mnoge države medju njima i Švedska zakonski garantuju zaštitu privatnosti odnosno ličnih podataka kao na primer adresa stanovanja i prebivanja. Niko nema pravo da protiv volje pojedinca skuplja privatne podatke pa ni matica. To znate vrlo dobro i sami da se bez poznatih adresa prebivanja ne može ništa centralno organizovati a pored toga to stoji u suprotnosti ne samo zakonu o pravu na nepovredljivosti privatnih podataka već se kosi sa osnovnim ljudskim pravima.
Kad je to tako a izgleda da jeste čemu onda stvarate iluzije?
Bez suvereniteta Srbije nema šanse da se dijaspora i matica ujedini niti da Srbija krene ka željenom prosperitetu.
I jš samo toliko, mi moramo sami, svako na svoj način i spram svojih mogućnosti da se borimo i zalažemo za svoj imidž. Ako mi to ne činimo drugi neće to umesto nas učiniti. Za popravljanje našeg ugleda ili kako kažete imidža poslao sam peticiju nemačkom parlamentu i zamolio sam Vas da je podržite što ste Vi energično i na više navrata odbili!
Vi ste veoma zaslužan čvek naše prošlosti i nebi trebalo na ovako jeftin način da prolivate krokodilske suze.

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Govor Nikole Janića u Beogradu na Vidovdan:

Dame i gospodo, poštovani prijatelji,
Mi koji smo danas ovde uglavnom znamo da je ovo deseta godina održavanja već tradicionalnih Vidovdanskih dana dijaspore. Ali da li znamo koliko je za tih deset godina, matici obećano od rasejanja, i obratno, a koliko je od svih tih obećanja realizovano i ispunjeno?
Mnogo se toga dogodilo u toj deceniji, a jedino je odnos matice i rasejanja ostao na istoj crti. Da li zbog toga što vi u matici niste pokazali interesovanje da sagledate vašu dijasporu onakvom kakva ona uistinu i jeste? A vaše rasejanje nije ni to, ni takvo, kakvo se godinama predstavlja u pojedinim medijima i javnosti. Posebno od jednog dela medija, određenih redakcija, TV reportera i novinara.

Mi u rasejanju nismo, kako neki veruju, ni pogodna ciljna grupa za političko manipulisanje, ni mašina sa koje se otrese prašina samo kada je potrebno glasanje za pesme Evrovizije ili za svetska čuda. Niti su Srbija samo srpski teniseri, srpski političari i haški optuženici. Srbija smo svi mi zajedno, osam miliona vas ovde, i dvaipo miliona nas koji živimo izvan granica Srbije. Među nama u rasejanju je oko pet hiljada visokih intelektualaca i eksperata, na stotine cenjenih umetnika i i isto toliko naših elitnih sportista rasutih po planeti, kao i više stotina hiljada poslovnih ljudi. Imamo bogatstvo srpske duše a i zemlja nam je lepa i bogata, mada je veliki deo naroda u njoj danas nedozvoljivo siromašan. Možda vi zaista to ne znate, ali mi znamo da je srska dijaspora šarolik a nedovršen mozaik i neiskorišćen potencijal ogromne vrednosti i znanja. Dozvolite mi da o tome kažem neku reč:

Srpsko rasejanje je izuzetno specifično.  Posle 75 godina postojanja Jugoslavije ono danas oseća Srbiju kao svoju centralnu maticu. Mnogi su iz Hrvatske, Bosne, Slovenije, Makedonije, Crne Gore, bivših jugoslovenskih Republika, a danas država, i sa Kosova, sa područja gde se Srbima krše ljudska prava, sputava, pa i fizički kažnjava srpska pripadnost, i gde se nesmetano prekraja istorija njihovog entiteta i porekla.

Vlade Srbije i Republike Srpske godinama se oglušuju o svoju obavezu da urade ono što mi konstantno preklinjemo da se učini, a što je u interesu građana Srbije i Republike Srpske:  Da zajedno sa nama naprave korektan inventar naše dijaspore, da se prebrojimo i da zajedno “skeniramo” šta imamo i gde to imamo. Da znamo šta možemo, a šta ne, i da konačno zaokružimo naš, nažalost, predugo raštrkan i neskladan mozaik. Da u njemu svako prepozna svoje mesto i da zna, da svi mi znamo, da ako ijedan njegov deo nije tamo gde bi trebalo da bude, to nije mozaik opstanka naše Matice. Da li je neko patriota i veličinu pojedinačnog patriotizma ne određujemo i merimo na osnovu toga koliko je puta nečiji nestomišljenik nazvan izdajicom srpskog naroda, bez validnih dokaza. Naša iskrena želja je da takvo vrednovanje patriotizma što pre nestane i iz rečnika nekih poslanika u Skupštini Republike Srbije.

Osnov konstruktivne saradnje matice i rasejanja vidimo u budućem dijalogu u kome ćete vi zaista hteti da čujete šta mi želimo, šta hoćemo, i zašto to hoćemo? Da se razgovori sa predstavnicima vlasti u Srbiji ne završavaju sa: “Bilo mi je drago da smo porazgovarali”, već sa konkretnim zaključkom i dogovorom o onome što je po vama korisno i prihvatljivo, a šta nije. Kako nisam siguran da će ovakva godinama destruktivna praksa preko noći da se transformiše u konstruktivnost, reći ću vam odmah šta mi hoćemo – a vi razmislite zašto smo prisiljeni da vam ono što smatramo normalnim i logičnim, na ovom skupu saopštavamo javnim apelom: Rasejanje želi da nas više ne delite, jer smo jedan narod, i mi tamo, i vi ovde. Hoćemo, i možemo, bez naplate mostarine, da budemo most budućih dobrih odnosa naše matice sa zemljama u kojima živi i deluje naša dijaspora.

Diplomatija države Srbije radi svoj posao i mi se u to ne mešamo. Ali postoji toliko toga, što je izvan diplomatskog delokruga, mogućnosti i ovlašćenja. Ima ciljnih odredišta od ogromne važnosti do kojih zvanična diplomatija nema pristupa a gde mi, koji smo njihovi poreski obveznici sa pravom glasa, imamo. Tamo gde vas nisu čuli, mi treba da progovorimo i da od tih zemalja zahtevamo da od Srbije i Republike Srpske ne traži ni manje ni više nego koliko traže od svih drugih koji su nekada činili bivšu Jugoslaviju. I da ne zahtevaju od bilo koga ono što ni oni, u svojim uhodanim demokratijama, nisu dali drugima.

SVI MI, poštovane dame i gospodo, svuda u svetu, moramo da progovorimo jednim koordiniranim i horski dirigovanim glasom za promenu režiranog imadža o Srbima kao jedinim lošim momcima u Evropi. Niko nema pravo da ne razume našu rešenost da ne dozvolimo da bilo ko nastavi da upire prstom u našu decu i decu naše dece, i kaže: ”Oni su ti loši… jer su Srbi” . Važno je da naglasim da borba protiv jednostranog optuživanja srpskog naroda za sve i svašta nikako ne znači prećutkivanje ili umanjivanje onoga što se zaista dešavalo drugim narodima na ovim prostorima. Ali podjednako  je važno da vas podsetim da ne smemo da ostanemo pasivni, a svesni smo da se  iskrivljena slika o nama svakim danom sve više učvršćuje, i da su u školama nekih zapadnih zemalja, do ne tako davno, Srbi opisivani kao ”Narod koji ima čudan nagon da seče uši i noseve”.

Istina o nama, ali i o drugima, je neophodnost za sveobuhvatnu komunikaciju i poslovnu saradnja Srbije sa svetom. Imperativ je i za njenu evropsku integraciju, sa kojom možda ne treba nepromišljeno žuriti, jer se u žurbi ponekad prihvata i ono o čemu nismo stigli da dobro promislimo, prostudiramo značenje odluke, ili eventualnu mogućnost protiv uslova.

Da ne bi bilo proizvoljnih, modifikovanih  pa i pogrešnih citiranja i tumačenja mojih reči, biću sasvim jasan: kada govorim o potrebi promene našeg imidža kao naroda, ne govorim samo o Srbima iz Srbije, ili samo o Srbiji, nego o svim Srbima bez obzira gde su bili juče, gde su danas, ili gde će se nalaziti sutra. Srpsko rasejanje ima i ekonomski i intelektualni potencijal da doprinese napretku i razvoju Srbije, jer mi želimo da vidimo kako nam se rađa Srbija, a ne kako nam rastu srpska groblja u rasejanju.

Koliko se radujemo da je među nama Premijer Republike Srpske, gospodin Milorad Dodik, toliko nam je žao da Predsednik Srbije, gospodin Boris Tadić, ili Premijer Vlade gospodin Cvetković, nisu mogli da prisustvuju ovom skupu. Ali hoću da verujem da će i oni biti detaljno upoznati sa ovde izgovorenim i od nas predloženim. A to znači da se iskreno nadam da ćemo najzad početi da zajedno, udruženim naporima, radimo ono što je trebalo da smo počeli u nekom odavno prošlom vremenu. Ali kako naš narod kaže: „Ako se hoće, nikada nije kasno“!

Poruka sa evropskog samita u Novom Sadu je da su danas glavni principi srpske politike – jedinstvo, solidarnost i kontinuitet. Za te principe treba da se angažujemo svi mi ovde kod kuće, kao i svi mi u rasejanju.

Upravo na tim principima je neophodan dogovor kako da u svetu gradimo nov imidž srpskog naroda i Srbije! Predlažem da zajedno – matica i dijaspora – izrade program novog lika Srbije, a da nam vodilja bude: Istina, i ništa osim istine.

Nadam se da će odgovorni u matici, i svi ovde prisutni, da prihvate ovaj predlog, po mom dubokom uverenju koristan za našu državu, njene građane i sve naše ljude ma gde živeli. A ako rešimo da „već sutra“ krenemo sa razgovorom o deteljima ovog poduhvata, verujem da će visokopreosvećeni Mitropolit, gospodin Amfilohije naš rad da blagoslovi. Da od danas odnos matice i rasejanja bude blagorodan i zasnovan na pomenutim principima. A kad imamo jedinstvo i soldarnost, kontunuitet dolazi sam od sebe.

Tako je moguće i ubrzati i poboljšati međunarodni položaj Srbije a do sada uobičajen govor, da se transvormiše u jezik dužnog poštovanja, međusobnog, i međunarodnog razumevanja.

I još da dodam: Kada ispred bilo kojeg dela našeg rasejanja govorimo o matici mi, gospodine Dodik, ne mislimo samo na Srbiju, već sa istim intezitetom mislimo, i brinemo se i za Republiku Srpsku.

Hvala vam.
Nikola Janić,
www.janic.se
janic@telia.com
Tel. u Srbiji:  +381 69 570 11 09  /  Tel u Švedskoj:  +46 70 570 11 09

25.6.2009.

FDP-nahen Friedrich-Naumann-Stiftung

Newsletter vom 30.06.2009 – Die Naumann-Fraktion

TEGUCIGALPA/BERLIN (Eigener Bericht) – FDP-nahe Kreise haben bis
unmittelbar vor dem Staatsstreich gegen den honduranischen Präsidenten
Manuel Zelaya dessen liberale Gegner unterstützt. Zu diesen gehört der
Zelaya-Rivale und aktuelle Präsidentschaftskandidat Elvin Santos;
Kontakte gab es außerdem zu Roberto Micheletti, der nach Zelayas
gewaltsamer Entführung am Wochenende das Präsidentenamt an sich
gezogen hat. Zelaya, der noch vor wenigen Jahren selbst von der
FDP-nahen Friedrich-Naumann-Stiftung unterstützt worden war, hatte
sich im Laufe seiner Präsidentschaft von der neoliberalen Politik der
deutschen Organisation abgesetzt und sich stattdessen dem Staatenbund
ALBA (Alternativa Bolivariana para las Américas) um Venezuela,
Bolivien und Kuba angenähert. Heftige Machtkämpfe mit
innerparteilichen Gegnern, die der Naumann-Stiftung eng verbunden sind
und zuletzt vor zwei Wochen von einem FDP-nahen Strategen beraten
wurden, waren die Folge. Mit dem Staatsstreich wurde der Konflikt
zugunsten der Naumann-Partner gelöst. Wie der Repräsentant der
Stiftung in Tegucigalpa schreibt, trage Zelaya eine Mitschuld an dem
Militärputsch und sei „mehr Täter als Opfer“.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57565

Lopov viče, držite lopova da bi pravi lopov umakao sa ukradenim stvarima

I pored toga što se to manje ili više zna, mišljenja sam da treba o tome što više govorit. Napisano je dosta dokumenata pa i knjiga a i napravljeno videodokumenata o pravoj istini koja sa ovom zvaničnom istinom od sprdnje nema nikakve veze pa se i pored toga ništa ne menja. Narod se mnogo ućutao. Prava istina nije više neka tajna, manje više svima je poznata i opet ćute a kuda vodi to ćutanje dokazuje osam miliona jevreja koji su pozavršavali u nemačkim logorima i krematorijuma a da se nisu branili niti da su dobili grižu savesti oni koji su to znali pa isto tako nisu mrdnuli niti malim prstom da to spreče. Ceo svet zna da je nemačka prodala oružje istočne nemačke u ratna područja Jugodslavije i pored toga što to striktno zabranjuje njen državni ustav. Prodato je oružje po veličini šeste armije sveta da bi se njim vršio zločin i na zločinu zaradilo a da niko ne govori o tome. Ma ne laje ker zbog sela već zbog sebe. O toj prodaji oružja, pisao sam već više puta pa i nemačkom parlamentu bez da je to nekoga tangiralo. Kakva licomernost. Lopov viče, držite lopova da bi pravi lopov umakao sa ukradenim stvarima. Sve se zna i opet se ne menja ništa pa i pored toga treba neumorno pokazivati istinu i dizati galamu kako bi se narod probudio.

Dušan Nonković

Kulturnoumerničko društvp Željezničar Kraljevo poziva na internacionalni festival folklora

Dear,

I am sending you some proposal for the International Folklor Festival in

Kraljevo-Serbia from 16.07.-20.07.2009.

Best regards,
KUD Zeleznicar
Hajduk Veljkova 66
36000 Kraljevo
Manager
Biljana Radovanovic

Tel:+381642492088

http://www.kud-zeleznicar.org.rs/

Poštovani prijatelji – piše, „Darujmo reč“

Poštovani prijatelji,

dozvolite da vas u nekoliko reči obavestimo o dobrovoljnoj akciji Darujmo reč.
Pod sloganom „…da svako Selo u Srbiji dobije svoju biblioteku…“, akcija Darujmo reč, započela je 2006. godine na Sajmu knjiga u Beogradu.
Zahvaljujući Ministarstvu za dijasporu, na njihovom štandu je obezbeđen mali deo prostora kako bi ova ideja bila predstavljena javnosti. U tom trenutku, zamisao o akciji je tek u povoju, ali Zorica Sentić koja je akciju osmislila, organizovala i pokrenula, sa prijateljicom Vesnom Denčić već tokom prvih dana uspeva da zainteresuje širu javnost, tako da su ubrzo i iz inostranstva počele da stižu knjige na štand Ministarstva za dijasporu. Prikupljeno je veliki broj knjiga koje su po završetku sajma poklonjene osnovnoj školi Vuk Karadžić u selu Levosoju kod Bujanovca iz koga Zorica potiče.
Danas akcija broji osamdesetak članova i taj broj stalno raste. Među članovima ekipe nalaze se i ugledni ljudi iz sveta književnosti i kulture, kako iz Srbije, tako i iz dijaspore.
Da bi akcija mogla da se dalje razvija, neophodno je obezbediti prostor u kome bi knjige pre distribucije po selima Srbije bile prihvatane, popisivane i pripremane za slanje. Naše je mišljenje da je iz razloga koje ne treba navoditi, Beograd najpogodniji grad za jedan takav lokal. Akcija je zasnovana isključivo na dobroj volji članova ekipe, ni jedna aktivnost ne donosi finansijske prihode.
Zato nam je neophodna pomoć ljudi dobre volje. Ljudi koji mogu da razumeju ovu ideju i da prihvate činjenicu da ne raspolažemo niti radimo sa novcem i ljudi koji bi bili spremni da pomognu oko obezbeđivanja opisanog prostora, kako bi dobili lokal za akciju. Sa naše strane, spremni smo da dobročinitelja reklamiramo na našem blogu i da promovišemo njega, njegove poslove i firmu pri svakom pojavljivanju u javnosti.
Naravno, akciji je potrebno još puno toga. Sve oko tih potreba bismo mogli kasnije precizno da definišemo. Nadamo se odjeku ovog oglasa kod lepih duša poput vaše. Nadamo se da ćemo sve ostalo moći da postignemo mnogo lakše, ako bi najpre dobili lokal.
U slučaju da neko želi da celu akciju podrži finansijski, potrudili bismo se da se to pročuje širom sveta, jer ovom akcijom želimo da pokažemo i damo primer SVETU, da DOBROM VOLJOM može da se uspe i da smo za to sposobni.
Ako bi ova akcija uspela, svet bi najzad i sa Balkana čuo dobre vesti.
Unapred se zahvaljujemo svima koji čitaju ovu objavu i koji pružaju bilo koju pomoć širenju ideje akcije Darujmo reč.

…da svako selo u Srbiji dobije svoju biblioteku…