ЗА ДОМ СПРЕМНИ, БЕЗ ДУШЕ И БОГА!
СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ
Црвено сунце ко у крви окупано
уморно клизи, трагом хоризонта
ко клупче суза крвљу натопљено
залази суморно, ко рањена душа
да тихо мре тминама перманента
тугујући тако за милионима срба
Nељудско бреме и сунцу је тешко
Постиђено, усташким злочинима
подсећа на крв са усташких кама
дубинама, дубљим од зенице ока
оставља на небу траг крви срама
да се памти док је народа и сунца
Сећа на милионе поморених срба
крик покланих беба, мајки, очева
баки, дека унука, недужног света
у јаме баченog, маљем поубијанog
од, усташа и српских, конвертита
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал може бити бездушног народа
где влада безумље и туга људима
Зар су безумни овладали умнима
хиљаду питања а нигде одговора
а сузе су скрвљу, текле потоцима
под окриљем, усташа и Ватикана
Кад видиш на небу црвено сунце
да понире у тој пурпурној лепоти
дубинама дубљим, од зенице ока
мораш знати да тако црвено тоне
да подсети на крв недужног света
злочин усташа и срба конвертита
И увек ће то наше прелепо сунце
при крају дана, тонути дубинама
подсећајући на прећутане, жртве
на крик милиона побијених срба
на каме усташа“за дом спремних”
и нас убоге што из страха ћутимо
што ћутањем злочин одхранисмо
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал има влада ко хрватских сада
да умањује бројке покланих срба
да се подсмева невиним жртвама
газећи без срама образe предака
И сваки пут очаран чарима сунца
усред радости моје обузме ме туга
сунце постане, јатом црних птица
а смех беба, мукла ледена тишина
безазлена радост камом окончана
у ропцу крви без трунке саосећања
хладном руком монструма без ума
за дом спремних, без душе и Бога!
Душан Нонковић-Теодоровић
Дејан Комненовић Добра вест је потребна као одбрана од злог. Препознавање снага и наде, оптимизма, слободе, доброте, лепоте – каква јесте по души … је важна, јесте живот. Држава данас нема везе са правим вредностима нити везе са Богом. И хрватска и свака друга држава … када ради против Бога … нема темеља. Слично је – убијати ножем или убијати ТВ програмима. Данашња Србија има исувише сличан резултат као и НДХ пре 70 година. У Јасеновцу је убијено пола милиона Срба а од доласка НАТО у Србију 05. октобра 2000-те до данас, Србија је смањена са 7,5 милиона становника на испод 7 милиона становника. Ово данас је опасније и горе у Србији … него стање у НДХ пре седам деценија. Мартин Селигман је описао процес „научене беспомоћности“ којим се народи деградирају и постају народи ниже врсте … парије. Срби се претварају у оно у шта су већ претворили Роме или Индијанце или Црнце … То се постиже, данас и овде у Србији, тако што се држава која треба да штити народ, УЗУРПИРА и користи за уништавање – геноцид, над народом – путем медија. Човек је земља чим изгуби душу. Држава као оруђе – као јама у коју се баца народ … је проблем, данас и овде. Држава као засена Бога – поставка је из времена француске буржоаске револуције, када је вертикала између човека и Бога ПРЕСЕЧЕНА постављањем државе – егалитаристичне и „просветитељске“, која прописује шта је лепота, шта је доброта или шта је истина или правда или срећа или мир итд. УМЕСТО оног што сви знамо по души да јесте лепота, доброта, правда или слобода, разна министарства су задужена да ПРОПИШУ шта јесте лепо или праведно или добро. РЕЗУЛТАТ уметања државе између Бога и човека имало је за последицу огромну ПРОМЕНУ … која настаје од пре 200 година. РЕЗУЛТАТ је културно сукобљавање световног и религиозног које до тада није постојало. До пре 200 година, и „просветитељства“ гордост је била смртни грех а кротост (трпељивост) врлина – КАКО У СВЕТОВНОМ ТАКО И У ЦРКВЕНОМ … Друштво је дакле било ЦЕЛИНА и није било поделе на црквене и световне вредности и појмове врлине и греха. Од пре 200 и неколико година, гордост је изокренута у позитивну ПОБУНУ а трпељивост је постала од врлине – негативна особина – потчињавања. Држава је притом урушила и здрав развој личности СЕКУЋИ вертикалу између човека и Бога. Како би рекао владика Николај „Бог није Бог једнакости но Бог љубави“ … Уместо да учимо децу да воле, ми их учимо некаквој једнакости. Владика Николај је лепо описао да љубав не зна за правду и за једнакост и да се тек из гроба љубави рађа правда а из гроба правде се рађа једнакост. Међутим, тамо где једнакост искључује правду и љубав, нема Бога јер Бог је Бог љубави а не једнакости и Бог није Бог неморала већ морала. Једнакост је ДОЗВОЛА неморала у савременој држави као концепту заснованом пре 200 година. Држава је злоупотребљена и да затрује или савременим речником речено да спинује, појмове и врлине. Постоји данас потреба за ставом да нема државе без религиозности, нема здравог друштва без вере, нити здравог човека без религиозности. Што би рекао мој покојни стриц цитирајући народну изреку „човек је земља, чим изгуби душу“. Или што би рекао један од највећих руских писаца „ко не нађе Бога у себи, неће га наћи нигде“ а што се надовезује на оно „да вера не тражи вођу нити следбенике“ … Јеванђеље је у преводу на српски – ДОБРА ВЕСТ ! Да ми причамо о нашој слободи и нашој љубави и нашој доброти и нашој лепоти … на страни Бога. Разведрите мало Душане. Бог је Бог љубави. Морал се по души зна шта је. Треба причати и мислити у оквирима Божје географије, где нема малог и великог, далеког и блиског, богатог и сиромашног материјалним 
:) ! Радости наспрам туге и наде наспрам растројства света око нас, нам треба. Живели.
Душан Нонковић
У много чему се слажем са вашим ставом поготово по питањима љибави, скромности и разумевања других. Али то друштво прије 200 и више година је било исто болесно-сетимо се само робова па неограниченог људског рада где се радило по 16 и више сати за залогај хлеба где су и деца била упрегнута за децу и претешке послове а и привилегија у којима су само богати уживали. И сам сам прије шездесет и нешто година осетио шта значи тај живот кад сам као дванајестогодишнњак ишао код ујака на село да за време школског рааспуста зарадим нешто пара и помогнем самохраној мајци. Месецима сам делио чардак са једним из Босне слугом којег је отац номад за време зимског периода силазио из планине у село те сваком приликом по дете оставио као и ово, оставио после зиме и поново кренуо у брда са овцама. Спавали смо на клиповима кукуруза на које би простирли обично танко ћебе. Тај слуга је био ту негде седамнајест година и радио је све послове од копања кукуруза до обрезивања лозе и крпљења мрежа за риболов. Плате није имао већ како кад неку сићу за сладолед. Мој ујак је био богат, имао је неколико кућа. Али од деце имао је само једну ћерку. И ето како је то судбина хтела оженио се том ујаковом ћерком која му је родила два сина. Волио их је деда, мој ујак ко анђеле а и оно њега-Једног дана се није пробудио . Умро је у кревету док су му унуци спавали поред њега. Ћерка му се касније разболила од Мултипле склерозе те је и она после неколико година проведених у колицима у којима ју је гурао муж, некадашњи слуга. Кад су рекли француској краљици да народ нема хлеба она је одговорила; нека онда једе колача! Завршила је под гиљотином и та вертикала веза између Бога и човека је била прекинута прије свега зато што су они који су говорили у име цркве и Бога подбацили поклекли пред луксузом као што то и данас чине многи свештеници надмећући се ко ће да има биља и скупља кола. Они који су били задужени за ту вертикалу су ти који су је и урушили својм понашањем и неделима поготово Ветикана, сетимо се само спаљивање вештица и насилног наметанје католицизма поготово у латинској америци где мачем и крстом ширише њихову Божију реч. Не треба то време идализовати. На крају свако заврши онако како ради. Да је та вертикала била прекинута није народ крив већ они који њим владају. Зато сам скренио пажњу на одговорност влада. Вере и црквени поглававаре који тада су били државотворна сила. Владари су владали под оштрим погледом цркве али и црква је као и својим привилегијама и небригом о народу запостављајући науку као Божји језик истине изгубила свој ауторитет. Народ се за недаће окомио на цркву па потом и на круну и државу. Човек је у стању све и свашта да изманипулише па на крају крајева издрибла и самога себе. За прошла времена не можемо ништа нити смо за њјих одговорни али за време у којем живимо јесмо. Покољ над србима се не може ничим упоредити а наша је дужност већ ако не можемо више урадити подсећати на тај злочин како се не би поновио. То је уједно и била намера и смисао овој песми! Док је сунца не сме се заборавити како се не би поновило зло.
Душан Нонковић Теодоровић
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Poezija Dušan-a Nonković, POEZIJA LJUBAVI I NADAHNUĆA, Srpske Novine, Vesti | Leave a comment »
