РОДОЉУБЉЕ

РОДОЉУБЉЕ

СРБИЈА НИЈЕ МОЈА ЗАСЛУГА НИТИ ПЛЕН

ОНА МИ ЈЕ СА РОЂЕЊЕМ УДАХНУТИ ЦВЕТ

РОДОЉУБЉЕ

КО МИСЛИ ДА ЈЕ РОДОЉУБЉЕ ФАШИЗАМ

А ВОЛЕТИ СВОЈУ РОДНУ ГРУДУ, РАСИЗАМ

ТАЈ ОДАВНО НЕ ЗНА, ШТА ЗНАЧИ ЉУБАВ

ЈЕ ЗЛОНАМЕРАН ИЛ´ЗАМАГЉЕНОГ ВИДА

КО НЕ ВОЛИ СЕБЕ, НЕ ВОЛИ НИ ДРУГОГА

КО НЕМА ЕМОЦИЈА ПРЕМА СЕБИ И СВОМ

КАКО ЋЕ ИХ МОЋ ИМАТ ПРЕМА ДРУГИМА

РОДОЉУБЉЕ НИЈЕ НАЦИЈА НИТ МРЖЊА

РОДОЉУБ БИТИ ЈЕ ВИШЕ И ОД ТОГ СВЕГА

РОДОЉУБЉЕ ЈЕ ЉУБАВ И ДИВНО СЕЋАЊЕ

НА СВЕ НАЈЛЕПШЕ, ИЗ МЛАДОСТИ СВОЈЕ

РАШИРЕНИМ РУКАМА У СУСРЕТ ТРЧАЊЕ

РОДОЉУБЉЕ ЈЕ ЉУБАВ А НЕ РАСИЗАМ

ПЛАМЕН ЖУДЊЕ ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ

МАКАР ОН ТО БИО И УСРЕД ТУНГУЗИЈЕ

БИЋЕ И ОСТАЋЕ ОД ВЕЧНОСТИ ЉУБАВ

САСВИМ СЛУЧАЈНО ЈЕ, МОЈ РОДНИ КРАЈ

СРБИЈА МОЈА ГОЛЕМА РАДОСТ И ЖУДЊА

СРБИЈА НИЈЕ МОЈА ЗАСЛУГА НИТИ ПЛЕН

ОНА МИ ЈЕ СА РОЂЕЊЕМ УДАХНУТИ ЦВЕТ

Душан Нонковић Теодоровић

ČESTITAM SVIMA I OVU NOVU 2021 SA ŽELJOM DA SE NIKADA NE ZABORAVI LEGENDARNI GOVOR MIKSA TEODORAKISA ODRŽANOG U ATINI UZ PRATNJU SVOGA ORKESTRA :

https://dijaspora.wordpress.com/2017/12/09/govor-mikisa-teodorakisa-na-koncertu-u-atini-trg-sintagma-odrzanom-26-aprila-1999-godine-u-znak-protesta-protiv-bombardovanja-srbije/

БУДИМО ПОТОМЦИ ДА БИ БИЛИ ПРЕЦИ – BUDIMO POTOMCI DA BI BILI PRECI

Одавно није снимљен овако добар руски филм о Другом светском рату

Одавно није снимљен овако добар руски филм о Другом светском рату

Филм „Подољски кадети“ је снимљен уз велико поштовање и пажњу према историјским чињеницама. Источни фронт се приказује сасвим другачије од онога на шта су навикли западни гледаоци.

Почетком новембра у руским биоскопима је почео да се приказује филм „Подољски кадети“ („Подольские курсанты“). И одмах је засенио већину новијих филмских остварења посвећених совјетско-немачком сукобу у Другом светском рату. Руска публика је високо оценила филм, а ускоро се очекују премијере у Европи и САД.

Херојска историја

Вадим Шмељов/Централ Партнершип, 2020.

Филм је заснован на догађајима с почетка октобра 1941, које је маршал Георгиј Жуков окарактерисао као најопаснији период битке за Москву. Тих дана совјетске трупе које су браниле југозападне прилазе престоници нису имале ниједну јединицу способну да се одупре непријатељу.

Требало је да се спречи неометано пребацивање трупа немачке армије „Центар“ у овом правцу према Москви, а такође да се добије на времену како би се учврстили одбрамбени положаји непосредно испред улаза у град и како би пристигле резервне јединице из удаљених делова земље. У ту сврху је у сусрет Немцима послато 3.500 кадета двеју Подољских војних академија – пешадијске и артиљеријске. Требало је да ти драгоцени кадрови по завршетку школовања постану официри, али у овим критичним околностима су морали да се боре као обични војници.

Вадим Шмељов/Централ Партнершип, 2020.

Команда је рачунала да ће кадети бар пет дана задржати напредовање непријатеља у Калушкој области (150 км од Москве). Кадети су изгубили 2.500 људи, али су издржали целих дванаест дана, толико потребних Црвеној армији.

Источни фронт на филмском платну

Вадим Шмељов/Централ Партнершип, 2020.

„Подољски кадети“ заузимају посебно место међу филмовима о ратном сукобу између СССР-а и Трећег рајха, познатом у Русији под називом Велики отаџбински рат, а на Западу као Источни фронт. У овом филму нема никаквих клишеа везаних за совјетски период, на које су западни гледаоци толико навикли.

Америчка и европска кинематографија ретко даје веродостојну слику конфронтације Црвене армије и Вермахта. Довољно је сетити се сцене из „Непријатеља пред вратима“, када совјетска пешадија јуриша на немачке положаје као стадо оваца са једном пушком на тројицу, а у леђа их рафалном паљбом „подстичу“ казнени одреди сопствене армије.

Стварност је, међутим, била сасвим другачија. Црвена армија је имала сасвим довољно оружја, а казнени одреди су хватали дезертере у позадини, а понекад су се и сами упуштали у борбу са непријатељем.

Додуше, и поједине руске филмаџије не заостају за својим западним колегама када је реч о блаћењу Црвене армије. Напротив, дешава се и да их превазиђу. У савременим руским филмовима о Другом светском рату можемо видети совјетске војнике у виду недисциплиноване гомиле која не гори од жеље да ратује за отаџбину, генерале који се никада не трезне, а своје војнике без имало сажаљења шаљу неприпремљене у смрт. Најомиљенији ликови појединих руских редитеља су злогласни „политрук“ (политички руководилац) и официр Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) који рукама крвавим до лаката са задовољством стреља обичне војнике, и са разлогом и без разлога.

Нема блаћења историје

Вадим Шмељов/Централ Партнершип, 2020.

Чињеница је да у рату може бити и догађаја који војнику или официру не служе на част, али ако се такве епизоде уздигну на ниво апсолутног, онда гледалац у целини стиче изопачену представу и о рату, и о улози армије у њему. У „Подољским кадетима“ нема тих модерних клишеа. Филм је снимљен на основу докумената Министарства одбране РФ, немачких архива и сачуваних сећања учесника описаних догађаја.

Кадети у овом филму нису бесловесно стадо које команданти и комесари шаљу на кланицу. То су обични момци, многи још немају ни осамнаест година. Они једва чекају да се сукобе са непријатељем, али осећају и страх. Труде се да победе тај страх како не би издали другове и своје најближе, и неко то постиже са већим, а неко са мањим успехом. Вадим Шмељов/Централ Партнершип, 2020.

Генерали нису приказани као пијана стока, као код других савремених руских редитеља. Овде је генерал прави „ћале“, како се изразио војни историчар Алексеј Исајев, војницима је он као отац, чврст и одлучан човек који уме да преузме одговорност. Он по наређењу одозго шаље војску у огањ, али ако му се пружи и најмања могућност да спасе живот својим војницима, он је неће пропустити.

Појављује се у филму и политрук, али он не држи пиштољ уперен војнику у слепочницу, него учествује у борбеним дејствима као и други, па чак и усрдније и жешће него други. И заиста, главни задатак политичких руководилаца у рату није био да стрељају што више људи у свом народу, него да надахну војнике за борбу против непријатеља. Није случајно што су њих Немци увек прве ликвидирали кад им се пружи таква могућност.

Веродостојност

Вадим Шмељов/Централ Партнершип, 2020.

„Подољски кадети“ су снимани управо на терену где су вођене борбе, у Калушкој области. Ту су према сачуваним документима врло пажљиво реконструисани сви детаљи: река, мост, куће, утврђени положаји, униформа и оружје.

Компјутерска графика чини само 10% свих ефеката у филму. Из музеја су за потребе снимања довезени и рестаурисани оригинални немачки оклопни транспортери и тенкови Т-4, Т-2 и Т-38, совјетски противтенковски топови калибра 45 мм и чувени тенкови Т-34.

„Веродостојност је важнија од свега“, каже Игор Угољников, један од аутора сценарија и продуцент: „Историјски консултанти су све време били присутни на снимању и чак су проверавали који број се лепи на тенк и који је број дивизије. Хтели смо да постигнемо максималну прецизност, да филм буде што ближи стварности“.

Вадим Шмељов/Централ Партнершип, 2020.

Војни историчари у целини позитивно оцењују филм, али скрећу пажњу да много тога није приказано. На пример, нису приказана коришћена зенитна оруђа, хаубице и минобацачи, као ни борци 312. стрељачке дивизије који су са крила покривали кадете. Али „оно што је приказано, приказано је на високом нивоу. У целини је филм добро урађен… Нема сумње да је савремена руска кинематографија направила велики корак напред“, сматра Алексеј Исајев. 

Извор: https://rs.rbth.com/arts/91233-podoljski-kadeti-ruski-ratni-film

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!

SAMO DA RATA NE BUDE…Video

MAJČICI RUSIJI

MAJČICI RUSIJI

Ti si

moje predivno

srce

a ja u njemu

samo

duša

da mu bude lenta mašna

da zajedno sa njim kuca

Ti si oblak belog snega

ja pahulja što ga sneva

ti si duga plavog svoda

a ja kapljica tvojih boja

Ti si sanak divnih snova

ja u njima, čežnja pusta

delić sreće, srećo žudna

sanak snova žudnjo moja

Sred vrta si bordo ruža

ja poljubac od leptira

zračak sunca rujna jutra

labudova pesmo moja

Ti si roj slatkih mi snova

miris cveća divnih polja

slatkoj sreći divna nada

uzdrhtaloj duši povetarac

Od snova si sva satkana

nit te ima nit te nema

nit si san niti java

pa ipak si žudnji tajna

Mojoj duši ti si duša

mom srcu znak života

bez tebe bi ono stalo

niti bi ikad zakucalo

Grkoj suzi ti si melem

mrkoj tmini sunca sjaj

pobeda si nad porazima

večna lenta, majka svima

Svi bi hteli tvoje zlato

i sve drugo silno blago

a srbin bi samo jedno

da mu budeš majka večno

Duh cara Dušana i Lazara

što srbinovim srcem kuca

sanja bratstvo već odavno

da mu bratstvo bude trajno

A ja srbin, bratstva žrtva

što zbog bratstva uvek strada

iznad svega želim jedno

da nam bratstvo bude večno

Dušan Nonković-Teodorović

ТЕЖИНА ЛАНАЦА 3 – GEWICHT DER KETTEN – 3

Velika ispovest Radmile Smiljanić: Od opere do ukradene bebe

Velika ispovest Radmile Smiljanić: Od opere do ukradene bebe

KulturaAutor:Suzana Sudar22. Okt. 202020:08 > 20:16

Radmila Smiljanić, Foto: Privatna arhiva

I lepota glasa zavisi od lepote duše. Ko nema ljubav, to se oseća i u glasu koji bude štur, piskav, neprijatan, jer nije ušuškan toplim osećanjima koja ona donese. Mene to drži i sada kada sam drugi put, u julu 2020, napunila 40 godina, kaže za Nova.rs operska diva Radmila Smiljanić, koju je poznati novinar Milan Lango davno nazvao „Primadona bez pardona“.

I nije pogrešio. Otvorena, duhovita, otresita, iskrena. Pola veka njene karijere i tri decenije pedagoškog rada biće predstavljeno na izložbi “Sve bilo je muzika“ autorke Dragice Gaćeše od petka, 23. oktobra u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.

Rođena je 1940. u Banjaluci. Na poziv dirigenta Oskara Danona dobija ulogu Fatamorgane u operi “Zaljubljen u tri narandže“ i Lize u “Pikovoj dami“ tokom tromesečne turneje u Barseloni. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje 13. marta 1968. kao Leonora u Verdijevom “Trubaduru“. Pevala je sve uloge prvog sopranskog faha, a partneri su joj bili bardovi operske scene Mario del Monako, Đuzepe di Stefano, Plasido Domingo, Hoze Kareras… Dobitnica je brojnih nagrada i poznati humanitarni radnik. Profesurom se bavila na Muzičkoj akademiji u Sarajevu i Banjaluci, kao i na Fakultetu muzičke umetnosti i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Bila je pet decenija u braku sa Branislavom Mijailovićem, a kruna te ljubavi je sin Nikola, koji se odmetnuo na majku u operske pevače.

Radmila Smiljanić, Foto: Željko Jovanović

Poznati ste po vedrom duhu i dobroj formi. Kako to postižete?

– Možda je tajna u tome što svi koji se bavimo ovim poslom živimo na neki način kao sportisti. Nema ludih noćnih provoda, nema kratkog spavanja, moramo da odmaramo dovoljno, da pazimo šta jedemo, da održavamo kondiciju. Mada, ukrade se tu i tamo nešto. Neko je fanatik a neko se opusti, nečiji organizam to ne podnosi. Neko sve žrtvuje zbog karijere a nekome uspeva i jedno i drugo, da i izgled i zdravu pamet zadrži. To je stresna profesija koja iziskuje mnogo odricanja. Skoro svaki drugi posao možete da obavljate sa običnom kijavicom ili povišenom temperaturom, ovaj teško. Pevanje je zahtevno.

Čega ste se vi teško lišavali?

– Sladoleda. Ali, da kucnem u drvo, ni to nije bio neki greh. Odživela sam život velikom kašikom, genetika je odradila svoje. Čapkala sam sve i ono što navodno nisam smela. Održala i porodicu, muža, dete, bez baka servisa. Ne dajem sebi na značaju zbog toga, nego nekakvom duhu koji me je održao. Uz dobru organizaciju i veliku ljubav sve se uspeva. I, naravno, čvrsto sam verovala u to što radim. Uvek sam bila uporna, ima tu nečeg krajiškog u meni, ne dam se.

Radmila Smiljanić, “Pikova dama”, 1980. Foto: Privatna arhiva Radmile Smiljanić

Deluje da sve radite sa lakoćom.

– A da, kao balerina koja lebdi. Niko ne zna koliko rada i truda za to treba. Kad već pomenuh balerine, sećam se kada smo dolazili na probe, one već umorne i znojave odlaze, krv im šiklja iz noktiju, i tada sam pomislila da smo bar toga bile pošteđene. Nikada nisam bila fanatik, vežbala sam kada treba, dozirala sam. A i formu i glas mi je održala pedagogija. Predavala sam na četiri fakulteta i morala sam da budem primer učenicima, da budem u formi, upevana, mentalno i fizički spremna.

Čega se najradije setite iz detinjstva?

– Najlepše su mi bile večeri kada mama sedne za klavir, tata uzme violinu, i svi pevamo ruske romanse, serenade, naše starogradskepesme, posebno “Kad bi ove ruž(n)e male“, što bih ja rekla. Moja braća Radomir i Vladimir su kasnije svirali klarinet i saksofon, postali su ozbiljni džezeri. Tada sam shvatila koje je to bogastvo, život sa muzikom. U vreme bombardovanja sam kao moja mama Tatjana isto radila, sednem za klavir i pevam.

Radmila Smiljanić, “Prodana nevesta”, Foto: Privatna arhiva Radmile Smiljanić

O čemu ste tada maštali?

– Moj otac Branko je bio predratni oficir i imao je divnu belu kobilu Kseniju koju je negovao za svoju ćerku. Imao je snove i planove za nedeljne izlaske kada budu dolazili mladi oficiri na konjima po mene da idemo na jahanje u Trapiste, obližnju šumu kod Banjaluke. I to sam negde očekivala i priželjkivala. Volela bih da sam živela u vreme raspada Ruskog carstva. Od svih serija s nestrpljenjem čekam “Internat za plemićke devojke“, to uredno gledam, svi znaju da tada niko ne sme da me cima.

Dočekali ste princa na konju.

– Ma kakvog princa, Grofa sa Dorćola (smeh), to mu je bio nadimak. Kada sam ga ugledala ko da sam videla Pola Njumena, Branislav je za mene bio najlepši muškarac na svetu. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled i trajala je pola veka. Ključno je bilo i to što je on bio operski fan. Kao student se uvlačio na treću galeriju i slušao sve opere.

Maja Milinković: Fado sa balkanskom dušom

Kultura 27. Sep. 2020

Njegovi drugari su svi statirali, samo on nije, jer je bio “Grof”. Rekao mi je: “Zamisli da sam i ja to radio, svi bi rekli – Rada se udala za statistu“. Bila sam bezbrižna sa njim, u svemu, napustio me je pre godinu i po dana. Naš Nikola je dosta povukao na njega. Kada je bio kod sjajne Galine Višnjevske u Filadefiji na Master klasu, ona mu je rekla da mora da ide u Boljšoj teatar na audiciju jer kada je Puškin pisao Onjegina tako je zamišljao svog junaka a kada je Čajkovski komponovao tu operu, pisao je za glas kao što je njegov, za takvu emociju. I Nikola, tada je imao 23 godine, otišao je i položio audiciju. “Onjegin“ tada nije bio na repertoaru, ali išli smo da ga slušamo u “Boemima“. To se ne zaboravlja. Kao i u Milanskoj skali kada je nastupao sa Rikardom Mutijem. Da ne pričam o nastupu sa Lučanom Pavarotijem. Bili su to sve grofovski nastupi, blistao je.

Radmila Smiljanić, “Ero s onog svijeta”, Foto: Privatna arhiva Radmile Smiljanić

Odrasli ste u muzičkoj porodici. Osim roditelja, ko je još verovao u vas?

– Prva moja profesorka pevanja Julija Pejnović. Ona me je prva zapazila, bila je prijateljica mojih roditelja. Mama i tata su se hvalili ćerkom i kada me je čula kako pevam, rekla je da jedva čeka da porastem i budem operska diva, da će me čekati. I naučila sam tada najvažniju lekciju, a to je da te prvi pedagog ne pokvari. Jer ako on to uradi, godine su potrebne da se to ispravi, pošto su glasne žice vrlo osetljive, čuvaju se kao oči u glavi. Potom sam bila u Ljubljani tri semestra u klasi Julija Beteta, ali on je umro, već tada je bio jako star. Prešla sam u Sarajevo, i pala u ruke profesorki Bruni Špiler. Ona je bila divan pedagog, kod nje sam i diplomirala i magistrirala. Naučila me je zanatu i posle nje nisam nikog konsultovala, niti sam išla na neki master klas. To je bilo to.

Kako ste to znali?

– Kada je došla u Beograd da me podrži u “Otelu“, pevala sam sa Del Monakom. Tada mi se desilo nešto prvi i poslednji put u životu. Ostala sam bez glasa. To mi se desilo od treme pred samu predstavu jer sam nastupala sa najvećim Otelom svih vremena, a meni je to bila tek treća predstava u životu. Nisam ni probu imala, i zanemela sam. Profesorka me je za pola sata vratila u formu. Sva četiri čina sam otpevala kao da stoti put nastupam. Tada sam prošla vatreno krštenje.

Radmila Smiljanić u “Otelu” sa Marijom del Monakom, 1970. Foto: Privatna arhiva Radmile Smiljanić

Nastupali ste sa najvećim imenima operske scene. Kako su uticali na vas?

– Bili su mi inspiracija, stimulisali su me da sam nekad samoj sebi bila neprepoznatljiva. Kad sam sa Plasidom Domingom pevala u Kovent Gardenu “Devojku sa zapadne strane“ a dirigovao je Zubin Mehta, čim je čuo odakle dolazim nazvao me je “devojka sa istoka“. I odmah smo prešli na šale. Tako je bilo i sa Karerasom, kao da smo stari pajtosi. Nastupali smo zajedno u Gracu na Gala večeri posvećenoj sponzorima koji odreše kesu tokom godine za operu. Običaj je da na njoj nastupi neki čuveni gost kao što je tada bio Kareras, a ja sam imala čast da mu budem partnerka u Verdijevom “Balu pod maskama“. Bila je to nezaboravna noć. A onda je stigla i nezaboravna kritika u “Klajner cajtungu“. Kada sam to pročitala, bila je to kap preko, mojoj sreći nije bilo kraja. Kritičar mi je udelio najveći kompliment jer je napisao da sam svojim raskošnim visinama i predivnim pijanima podsetila na zemljakinju Zinku Kunc Milanov. To je meni bila tačka na sve.

Koliko je kritika inače važna za karijeru?

– Mnogo, i to danas nedostaje mladim pevačima i umetnicima. Muzičke kritike više nema, ne znam zašto. Nekada su nas novinari pratili i podržavali. To je neophodno i korisno umetniku, da mu se ukaže na dobre ali i na one strane koje treba da popravi. Nas su kritikovali autoriteti Dragutinović, Stana Đurić Klajn, pa Plavša, Branka Radović koja nije umotavala ništa u oblande, ukazivali nam na čemu treba da se usavršimo i nema ljutiš.

Radmila Smiljanić – Madam Baterflaj, Foto: Privatna arhiva Radmile Smiljanić

Zašto se opera smatra hramom umetnosti?

– Opera nije bilo koja predstava, to je poseban događaj, sav ambijent je poseban događaj, od ulaska do izlaska iz pozorišta. I svi su toliko ispunjeni, uzbuđeni, da se čeka sledeća prilika da ponovo dođu. Mi to nismo negovali, mada je Beograd imao neko svoje zlatno doba, ali i to se nažalost izgubilo u ovom opštem metežu poslednjih decenija. A toliko imamo divnih talentovnih pevača, ali kome i gde da pevaju? Ni inostranstvo ne prima apsolutne početnike, nego pevače sa repertoarom, rutinom, a oni nemaju to gde da steknu. Imamo nekoliko srednjih škola i akademija, a samo dve operske scene, beogradsku i novosadsku.

Operski umetnici obično maštaju o Milanskoj skali i Metropolitenu, a vi ste želeli Bečku operu. Zašto?

– Ona je bila moj san, uzor, možda zato što sam iz kraja koji je bio pod Austrougarskom. Moram biti neskromna, jesam to priželjkivala i očekivala i imala sam pozive da uskočim i spasim neke predstave tamo. Međutim, odbijala sam te ponude iako sam maštala da je se dočepam, želela sam da uđem u nju na velika vrata. Što sam čekala, to sam i dočekala. Imala sam naslovnu ulogu u Janačekovoj “Jenufi“, a poseban događaj je bio što su u njoj učestvovale tri Jugoslovenke. I to u jednoj operi u inostranstvu, to je bilo nešto nezabeleženo do tada. Moju maćehu je igrala čuvena Sena Jurinac, jedan od mojih idola, sa čijih ploča sam učila zanat. Imala sam tremu od prvog susreta sa njom, bila je stroga žena, neprijemčiva na prvi pogled.

Ana Sokolović: Ja sam i srpska i kanadska

Kultura 22. Avg. 2020

Kada smo se srele čekala sam i razmišljala, ako mi pruži ruku – ok, ako ne, njoj na volju. A onda se desilo nešto što nisam očekivala, snažno me je lupila po ramenu i onako bosanski rekla “Đe si Smiljanićka!“. To me je olabavilo, nisam imala pojma da je Bosanka iz Travnika. Treća Jugoslovenka je bila Beograđanka, divna Olivera Miljaković koja je 30 godina bila u Bečkoj operi u angažmanu. Sve smo bile uzbuđene i srećne što smo zajedno. Slično se desilo sa Dubrovačkim letnjim igrama. Jedva sam čekala da odem prvi put u Dubrovnik ali onako kako treba. I tako je i bilo, nastupala sam u Honegerovom “Kralju Davidu“. Nebo se otvorilo, sve je bilo kao san.

Jenufa – Radmila Smiljanić, reditelj Mladen Sabljić i Stojan Stojanov Gančev, Foto: Privatna arhiva Radmile Smiljanić

Kako je Smiljanićka u doba korone?

– Bilo mi je strašno zato što volim da landram, da se muvam, ne drži me mesto, iako danas imam problem sa nogama. Mnogo mi je bilo teško da budem zatvorena u kući. Ali, ko je bogat iznutra, ko ima iznutricu, kako ja to kažem, uvek nađe nešto da radi. Baš me pitala koleginica kako postižem da imam dobro raspoloženje, sam odgovorila sam joj starom bosanskom izrekom “budali vazda Bajram“. I svojim studentima sam govorila kad počnu da se žale “Ćutite i plivajte dalje, nema tugovanja“. Mora uvek da se radi na snazi i da se sve izdrži.

Koliko vam je snage trebalo da javnost upoznate sa sumnjom da vam je prvo dete ukradeno iz porodilišta?

– Mnogo, mnogo. To je bilo naše prvo dete, željeno, čekano, u jeku ljubavi. Normalno nošeno, porođaj je dobro prošao, sve je bilo kako treba, i njen plač. Videla sam je, pomazila, a čuveni doktor Mladenović odmah je iz boksa telefonirao mom mužu da čestita, rekao mu da smo i beba i ja odlično, da ima dve lepotice, dve pevačice. A sutradan, odjednom je nema. Bilo je to 1970. u za katolički Božić u GAK Narodni front. Potonula sam, ali suprug mi je rekao da moramo da se ponašamo kao Spartanci, Bog dao, Bog uzeo. Samo sam razmišljala da ponovo postanem majka i to mi se ostvarilo sa Nikolom. Kada je pukla afera sa krađom beba, normalno da mi se uvukao crv i da sam posumnjala da se to desilo i sa mojom ćerkom jer sam je zdravu i pravu rodila što je i doktor potvrdio.

Ova izložba će sumirati vašu bogatu karijeru. Da li ste vi zadovoljni onim što ste postigli?

– Da, sve što sam želela i volela, to sam i uradila. I ono što nisam htela, pravila sam često pitu od čega se ne pravi. Imam divne uspomene, ne samo kada je reč o karijeri. Mnogo mi znači Nikolina podrška, jer nedostaje mi suprug, i prijatelji kojih je sve manje. Nedavno su otišle dve moje velike prijateljice Dara Matić Marović i flautistkinja Eleonora Nora Uzelac. Ali to je neminovno, taj koji nas je doneo na ovaj svet, on nas uzme kada dođe vakat, bude kako ti je “grah pao“.

ДУХОВНА ЛИРА – Косово је земља српска (Запевајмо, децо неба)

4.597 Aufrufe•Premiere am 20.10.2020

ШТА ЈЕ СРБИЈА

ШТА ЈЕ СРБИЈА

АКО МЕ ВЕЋ ПИТАШ ПУТНИЧЕ

ДА ТИ РЕКНЕМ ШТА ЈЕ СРБИЈА

ТО БИ ТИ МОГАО САМО ОВАКО

ИАКО ЋЕШ РАЗУМЕТИ ТЕШКО


СРБИЈА НИЈЕ ОБИЧНА ЗЕМЉА

ОНА ЈЕ ДУХОВНО НАДАХНУЋЕ

ОНА ЈЕ СУЗА У ОСМЕХУ, ДУШЕ

ОНА ЈЕ ОСМЕХ СУЗЕ ШТО ЛЕВА

ОНА ЈЕ КИША А И СУНЦА ДУГА

ОНА ЈЕ, РАДОСТ, СРЕЋА И ТУГА

ОНА ЈЕ ЧЕЖЊА ИЗ ЗЕНИЦЕ ОКА

ОНА ЈЕ ОД ВЕЧНОСТИ, ЛЕПОТА

ЧАК ЈЕ И ВИШЕ, ОД СВЕГА ТОГА

ОНА ЈЕ КРВ СА КРСТА, РАЗПЕЋА

А И ВАСКРСНУЋЕ, ДУШЕ И СРЦА


СРБИНУ ЈЕ, БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ

А ИЗДАЈИЦИ, ЛАЗАРЕВА КЛЕТВА

ДРУГЕ НЕМА ЗА ПРАВOG СРБИНА

НИТИ ДРУГЕ, ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ

ЕТО ТО ТИ ЈЕ СРБИЈА, ПУТНИЧЕ!

Dušan Nonković Teodorović

12128 Kommentare 43 Mal geteiltTeilen

Kommentare
  • Ljubica Baric Da, to je Srbija, a odlično kažete i mnogo, mnogo više. Teško je naći prave reči da bi ste je opisali, ali se može osetiti u duši i srcu.Ta ljubav je ogromna, bezuslovna i bezkonačna.2
Dušan Nonković

Dušan Nonković Хвала Љубице, баш тако је и осећам.

Tanja Kuzmanovic Stojanovic

Tanja Kuzmanovic Stojanovic ОНА ЈЕ СУЗА У ОСМЕХУ, ДУШЕ
ОНА ЈЕ ОСМЕХ СУЗЕ ШТО ЛЕВА
ОНА ЈЕ КИША А И СУНЦА ДУГА…Mehr anzeigen2

Dušan Nonković

Dušan Nonković Hvala vama Tanja što me čitate i ohrabrujute- Ta pesma i još neka bila je blokirana na svim društvenim mrežama.1

Дејан Комненовић

Дејан Комненовић БИА врбује фејсбук администраторе Душане и то је разлог што се Фејсбук на локалу, у региону понаша као СНС друштвена мрежа супротно било ком правилу заједнице или прокламованим начелима.

Dušan Nonković

Dušan Nonković Хвала Дејане, истог сам мишљења али шта да се ради? Морамо користити и ово мало шансе-боље ишта но ништа. Поготово су активне те улизице кад је нешто критично о Америци написано-ту бива једна или две посете регистроване у статистици фб. Да није реч о к…Mehr anzeigen1

Dušan Nonković

Dušan Nonković Можда помаже да се прослеђује даље па да се наиђе на некога кога не контролишу а који би проследио другима ?

Dušan Nonković

Dušan Nonković Могу они како хоће али не и докле хоће-кад тад ће историја избацити на видело њихову срамоту!